Abortusi novog eona

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Obnova podrazumeva dva procesa: integrisanje i odbacivanje. U prvoj polovini XX veka, u komentarima „Knjige zakona“, odnoseći se na vladavinu boga-deteta Horusa u novom eonu, Alister Kroli je, između ostalog, zapisao: 

„Svuda njegova vladavina pušta koren. Uočite samo nestajanje osećaja greha, porast nevinosti i neodgovornosti, čudne promene reproduktivnog instinkta, sa tendencijom biseksualnosti ili dvopolnosti, detinjasto poverenje u progres kombinovano sa velikim strahom od katastrofe, protiv koje smo tek dopola voljni da preduzmemo mere predostrožnosti. Razmotrite uzdizanje diktatura, jedino mogućih onda kada je razvoj morala u samom začetku, i prevladavanje infantilnih kultova, kao što su komunizam, fašizam, pacifizam, manija zdravlja, okultizam u skoro svim svojim oblicima, religije sentimentalizovane praktično do tačke izumiranja. Razmotrite popularnost bioskopa, radija, sportske prognoze i igara na sreću, sve sama sredstva za umirivanje svadljive dece, bez trunke smisla u njima. Razmotrite sport, detinjasta oduševljenja i bes koje pobuđuje, dok su čitave nacije uznemirene zbog svađa među igračima. Razmotrite rat, zverstva koja se svakodnevno događaju i koja nas ostavljaju bez daha i silno zabrinutim. Mi smo deca... Surovi fašizam, kokodakajući komunizam, podjednake obmane, mahnito skaču širom zemaljske kugle. Oni nas ograničavaju. Oni su abortusi Deteta, Novog Eona Horusa… Krdo će biti masovno uništavano.“

Sada bismo na to mogli mnogo toga dodati, ali to ne bi promenilo osnovni pravac kretanja svetskog krda. Ako začeće novog ljudskog bića označimo brojem Jedan, odnosno prvom sefirom kabalističkog Drveta života – Keter, tada bi se devet meseci trudnoće, odnosno preobražaja zametka preko fetusa do novorođenčeta, moglo označiti svakom od devet sefira. Malkut bi, kao broj Deset i poslednja sfera Drveta, u tom slučaju predstavljao rođenje, odnosno izlazak u svet. Sada vidimo da je peta po redu sefira Geburah ključna tačka dokle je moguće izvršiti abortus. U XX veku raširena praksa abortusa i kontracepcije, povezana je sa dekadentnošću naše civilizacije. Arnold Tojnbi ukazuje i na raširenu praksu abortusa u vreme dekadencije Rima. Raširena praksa prekida trudnoće nije uzrok nego posledica stanja u društvu, čiji način života i vrednosti destimulišu rađanje novih ljudi a podstiču neodgovorno ponašanje. Nije mi ovde cilj da držim moralističke pridike, niti ih po ovom pitanju uopšte imam, već želim da ukažem na dublje uzroke i šire posledice takvog stanja stvari, a da pritom izbegnem moralizatorski kontekst. Činom namernog pobačaja prirodni tok prizvanih duša u otelovljenje biva prekinut te one groteskno ostaju da „lebde“ tu negde u našoj astralnoj atmosferi gde se u agoniji raspadaju trujući tu istu atmosferu. Neko bi se mogao zapitati kako se to nerođena duša raspada. Ne bih ovde ulazio u raspravu o duši. Neka ovo bude shvaćeno više kao alegorija, ali ipak imajmo na umu da se nešto zaista raspada. Zanimljivo je da se masovna praksa pobačaja poklapa sa vazdušnim zagađenjem i emisijama štetnih gasova koje ljudi na Zemlji stalno emituju od vremena prve industrijske revolucije. U oba slučaja reč je o trovanju, odnosno o aspektima jednog sveopšteg trovanja i kvarenja mikrokosmosa i makrokosmosa.

Mirča Elijade u knjizi „Kovači i alhemičari“, ukazujući na drevna verovanja koja prethode alhemiji, ističe da su rudnici, pećine, izvori, poistovećivani sa utrobom Majke Zemlje, odnosno njenom matericom, pa je otud sve što je prebivalo u njoj na neki način bilo živo, ali u stanju sazrevanja. On upoređuje iskopane minerale sa embrionima. Oni rastu sporo kao da se pokoravaju nekom drugom vremenskom ritmu nego što ga zahteva život biljnih i životinjskih organizama. Kako Elijade kaže, oni „dozrevaju“ u telurskoj, zemaljskoj, tmini. Njihovo vađenje iz utrobe zemlje jeste neki oblik prevremene porođajne operacije. U moderno vreme, čovečanstvo sve više i dublje kopa po Zemlji, buši, prodire, vadi veće količine, odnosno masovno abortira njene plodove, čime na neki način potvrđuje analogijsku vezu prakse vršenja abortusa i utiskuje pečat u tekuću epohu kao doba pobačaja. Ovo jeste doba pobačaja i bacanja, jer većinu stvari i hrane koje proizvedemo odlazi na đubrište, a da ipak ne stigne do onih koji su zaista gladni. Sama ta činjenica ukazuje na izopačeni ekonomski i moralni sistem koji je ustanovljen na svetskom nivou. Tako se došlo do istorijskog ubrzanja vremena koje je poprimilo neverovatne razmere. I tu dolazimo do suštinskog trenutka koji je Elijade istakao, da podstičući i ubrzavajući ritam tih sporih podzemnih sazrevanja, ljudi na neki način preuzimaju ulogu vremena.

Vidimo da su svi oblici trovanja podudarni u svom zajedničkom nastupu. Time se menja sastav svih komplementarnih atmosfera koje okružuju čoveka, stvarajući preduslove za pojavu podudarnih oblika života ili ne-života. Da li će se, nakon serije pobačaja, na kraju pretpostavljenog krolijevskog eona roditi normalno i zdravo Dete i šta konkretno ono predstavlja? Pre nego što pokušam odgovoriti na ovo pitanje, još jednom bih se osvrnuo na pojam slobode kao opšti izgovor za pandemijsku neodgovornost ljudi našeg vremena. Sloboda je stvar pojedinca, jakog pojedinca, nikako pripadnika mase unutar krda. Možemo govoriti o slobodi nekog naroda, kao kolektivnoj slobodi, ali to je češće opsena nego ostvariva izvesnost. Svakako ima smisla boriti se protiv stranog ugnjetača, ali kako to obično biva, represivnu ulogu nakon oslobođenja preuzima domaća tiranija. S druge strane, veza između slobodnih pojedinaca nije krdo, nije društvo. Da bi to uopšte bilo moguće iz jednačine mora biti isključena aktelna urbana prenaseljenost. Podsetimo se da duh „Knjige zakona“ jasno ukazuje šta se iza brda valja – rat i osveta, mrvljenje naroda.

Poznati okultista Kenet Grant, kaže da je Alister Kroli verovao kako će se Feniks Teleme uzdići iz krhotina nama poznate civilizacije. Tu se dakle očituje srž iluminatskih doktrina: uništiti ne samo istorijsko hrišćanstvo kao organizovanu religiju, uništiti ne samo poznatu nam civilizaciju i sve oblike umirućih civilizacijskih survivala tzv Trećeg sveta, nego uništiti i čovečanstvo kakvo jeste te ga zameniti novim u kome će pojedinac činiti osnovnu ćeliju. Taj novi čovek je Dete koje će biti rođeno u dobu Vodolije. Sve ostalo, shodno tome, spada u pobačaj. Takav čovek može biti samo slobodan čovek, ali ne redukovano slobodan u skladu sa prevaziđenom vladavinom Razuma osamnaestovekovnih prosvetitelja, nego kao ostvareni genije. Dolazi neko strašno vreme, s obzirom da su izopačenja atomizacije društva već vidljiva, a sunce slobode još nije na vidiku. Hana Arent ističe da teror može apsolutno vladati jedino ljudima koji su međusobno izolovani, pa je jedna od glavnih briga tiranije kako da stvori tu izdvojenost. Pojedinac kao jedinica savremenog društva je prvenstveno izolovan pojedinac. Da se to ne bi desilo u negativnom vidu, potrebno je osloboditi svest svih ljudi, a kako to nije moguće učiniti u odnosu prema masi čovečanstva, potrebno je znatno smanjiti tu masu. Jednačina je prosta.