NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Na kratko, između sadašnjice i Armagedona, mi smo pušteni u svet.“Džon Vajtsajd Parsons, Sloboda je dvosekli mač
Smrt je otkrovenje svemirskog užasa
kome je pridodata spoznaja onog ko umire, o sopstvenoj neizmernoj ništavnosti
te sveobuhvatnosti svemirskih perspektiva, sila i procesa koji ukazuju na
nekakvo ogromno svemirsko biće / silu / entitet. Taj entitet sastavljen je od
mnoštva velikih, malih ili minijaturnih grozdova svesnosti, percepcija, oseta i
nivoa stvarnosti itd. Iz te perspektive univerzum liči na beskrajan i uređen
haos, ili kaleidoskop, koji je na neki način živ i svestan. Zapravo, u svetlu
temeljnih spoznaja tokom procesa umiranja, razlike između živog i neživog posve
su nevažne. U takvoj situaciji uviđamo da tih granica nikada stvarno nije ni
bilo. Podela na živu i neživu prirodu proizvod je ljudske spoznajno-opažajnih
ograničenosti, kulturne krutosti te zatupljujućih posledica koje civilizacija
ima nad ljudskim bićem, njegovim instinktima, spoznajnim moćima i istinskim
težnjama. Pravi uzrok smrti je van dometa prosečnih ljudskih spoznajnih moći.
Nama se umiranje čini kao smrt, odnosno smrt kao umiranje, ali to izgleda tako
samo iz naše, ljudske perspektive. Sa stajališta koje se temelji na percepciji
beskraja i večnosti, smrt je tek jedna u nizu bezbrojnih fatalnosti koje čine
univerzalnu transdimenzionalnu mašineriju „Velikog Kosmičkog Tkača“ koji stvara
i rastvara bezbroj mehurova svesti, mešajući sopstvenu i tvar ništavila.
Slike sećanja su poput ploda koji daju
misleće biljke zvane ljudi. Taj plod neka sila uzima za sebe, čime poništava
našu samobitnost, samoodređenje naše svesti, autonomiju delanja i postojanja,
dok ljudi uglavnom nemaju nikakvu rezervnu mogućnost. Tu tiransku, sebičnu,
totalnu i fatalnu silu samo to i zanima. Ostatak ljudskog bića biva odbačen i
prepušten strvinarima univerzuma haosa. Mi toj sili služimo samo da bi je
nahranili plodovima naših života, našim najvrednijim i najsočnijim delovima –
našom memorijom (energetskim oblicima koje je stvorila naša svest u opštenju sa
derivatskim energijama univerzuma). Pomenuta sila uzima iskustvom života
obogaćenu svest, ostavljajući prazne sudove, šuplje ljušture, larve, klipote,
ono što ne može da svari ili što ne odgovara njenom istančanom ukusu. Veliki
Kosmički Tkač, jeste davalac i oduzimalac života, slobode bića i svesti. To je
entitet koji izdvaja iz sebe delove vlastite tvari puštajući ih u arenu privida
slobodnog ciklusa bitisanja. Tvar tkanja jeste tvar svetlosti i svesti. Svest,
dakle, ima jednu jedinu svrhu tokom privremenog autonomnog bitisanja (tj
projekcije): da za celinu iz koje biva odražena, prikupi što više jedinstvenih
utisaka i memorijskih oblika, odnosno iskustva postojanja. Pitanje zašto je to
tako za mene predstavlja tajnu, ali kada je već tako, onda je to za mene
činjenica kao što su noć i dan činjenice za većinu od nas.
Drugi korak procesa umiranja nazvao
sam fiziološkim udarom. Fiziološki udar jeste oduzimanje telesnih sećanja. U
toj fazi se ubrzano i sveobuhvatno prisećamo svih fizičkih i fizioloških
utisaka i oseta koje smo tokom života iskusili: bol, glad, svrab, žeđ, dah,
zadovoljstvo, hladnoća, vrućina, grč, tišina, buka, strah, gušenje, golicanje,
mučnina, orgazam, mrak, svetlost, boje itd. Ova faza po svojoj snazi
proživljavanja umnogome nadmašuje prethodnu iz razloga što su fizički i
fiziološki utisci temeljniji od svih memorijskih sadržaja koje se tiču nas kao
ličnosti. Naravno, baš poput memorijskih slika, tako i telesno-čulne impresije
vezuju određenu energiju koja tada biva takođe oslobođena i oduzeta.
Čupanje duše, kao treća faza procesa
umiranja jeste jedan snažan osećaj cepanja sopstvenog bića i podseća na nekakvo
silovito katapultiranje iz tela. Onaj osnovni deo čovekovog bića, nazovimo ga
nosačem svesti, astralnim telom, delovanjem neke jake sile biva izbačen iz
okvira tzv grube energije, tj tela, obrevši se u nekakvom intermundijarnom
ambijentu. Taj ambijent karakteriše čitav niz kaleidoskopski veličanstvenih i
zastrašujućih geometrijskih prizora i perspektiva u kome su orijentiri poput
gore, dole, levo, desno, ispred, iza, privlačenje, odbijanje, mirovanje ili
kretanje, poništeni. Tada gubimo osnovne orijentire prostor-vremenskog
kontinuuma. Prethodno izgubivši sposobnost sećanja, osećanja i samosvesnosti,
sada bivamo lišeni i orijentacije u prostoru kao i orijentacije koja naše biće
razdvaja od opaženog ambijenta. U tom trenutku jedna očiglednost zauzima sasvim
jasnu i nedvosmislenu poziciju, da je prostor zapravo tek svojstvo percepcije.
Zapravo, ja ne mogu biti siguran da li se ove faze dešavaju postepeno, sledeći
prikazani redosled, ili sve odjednom, ali neka za potrebe ovog prikaza bude
ovako.
Konačno, u četvrtoj fazi biva nam
oduzeta i moć pažnje. Ulazimo u mirovanje, u svojevrsnu opažajnu i delatnu
nevinost. Tu fazu nazvao sam rastakanjem svesti, kada ona, poput zvezde koja
došavši do kraja svog života (nakon eksplozivne faze supernove), lagano počinje
da se gasi i utapa u stud i tamu svemira. Nastupanjem te faze gubimo sebe i moć
da opazimo bilo šta. To nije čak ni tama. Nema više ni onih spektakularnih
vrtoglavih geometrijskih perspektiva. Ono što se tada javlja na mentalnom
ekranu svesti jeste neartikulisani i neizdiferencirani melting pot koji
se utapa u ništavilo. To bi možda moglo zaličiti na ulazak u san, s tim što u
ovom slučaju nema sna, nema ničega. Nisu zalud Hipnos i Tanatos braća.
Stvarnost tada gubi svaki smisao. Sve gubi svaki smisao. Nema više strasti,
misli, osećanja, želja, volje niti ikakve namere. Svest biva kap u okeanu
nedelatne primordijalnosti, spavač, tvar, tzv henida.
Utisak
prostora i vremena je svojstvo percepcije, a ova je svojstvo svesti. Postojanje
kao takvo je svojstvo projekcije svesti, projekcije u prostoru i vremenu, koji
su takođe svojstva percepcije. Jedino u stanju projekcije svest postoji kao
svetlost i kao derivacije te svetlosti. Setimo se: Neka bude svetlo! FIAT LVX!
U henidnom stanju svest ne postoji. Paradoksalno, ali postojanje je
pritvornost, nepostojanje je istina. Ispada kako je ništavilo, čuvena
budistička nirvana, osnovno stanje svesti. Istina ne postoji, već je istina
ništavilo. Istina je kontradiktorna jer nije logična. Logične su iluzije.
Verovatno zbog toga i nasedamo na njih. Uostalom, objašnjenja su po prirodi
manjkava. Objašnjenja nikako ne mogu da obuhvate stvarnost koja im uvek nekako
izmiče. Tako nama izmiče istina. Objašnjenje je objašnjenje, a stvarnost je
stvarnost. Kakve to veze ima jedno sa drugim? Objašnjenja se tiču nas, a
stvarnost se tiče sama sebe, mi je se ne tičemo.
Budući da
je primordijalno i najprirodnije stanje svesti besperceptivno, a samim tim i
besprostorno, bezvremensko, mi smo u samoj svojoj suštini tačke, one čuvene
Lajbnicove monade. Praktično stojimo u mestu za večnost. Naše mirovanje je
nadrealno te ga zato i ne primećujemo. Mi opažamo kako se krećemo po volji.
Međutim, to u suštini nije tako, bez obzira što je očigledno tako. To su
projekcije svetlosti, 3D projekcije. Istina je da se niko i ništa ne kreće. Mi
smo poput atoma zarobljenih u rešetkastoj strukturi neke nulte dimenzije izvan
univerzuma. Činjenica je da sve što je projektovano jednom biva razloženo, tj
vraćeno u svoje prvobitno stanje. Pritom nema nikakve promene položaja jer nema
nikakve veličine. Metakosmička rešetkasta struktura bezbrojnih monada je naš
istinski ambijent, metafizički ambijent. Iz perspektive pomenute metakosmičke
strukture i sam Veliki Kosmički Tkač jeste nebitna vrednost. Ako mi večno
mirujemo, ako ne idemo nikud, onda ono čemu težimo (ukoliko ne želimo da to
čemu težimo ne bude tek projekcija, odnosno iluzija, pritvornost egzistencije)
jeste nešto što odnekuda nekako „dolazi“ do nas. To znači da istinska težnja
podrazumeva čežnju za nečim što u rešetkastom carstvu monada ima superiornu i
rekao bih hipernadrealnu (nadrealnu u nadrealnom) konotaciju. Sa ovog
stajališta, barem teoretski, neka monada može biti ponovo aktivirana i neka
nova svest može biti projektovana, te otud mogućnosti tzv reinkarnacije iako
taj fenomen ne bih shvatao linearno. Naime, iz jedne iste monade neko biće opet
može nastati i ovaplotiti se, ne samo u okviru jednog prostor-vremenskog
kontinuiteta nego i u okviru neke sasvim druge dimenzije. Takođe, bilo bi
mogućno da jedna monada bude izvor više bića koja istovremeno ili u više
različitih prostor-vremenskih okvira, mogu postojati i umirati. Ipak,
priznajem, to bi bila jedna prilično nategnuta spekulacija.
Zdzislaw Beksinski
