NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Dodir u tami". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja
Našao sam se na kafi sa jednom poznanicom u
lokalu blizu crkve Svetog Marka u Beogradu. Očekivano, razgovor nas je odvukao
ka verskim temama. To je moj žanr: istorija religija, okultizam, uopšte
ezoterija, snovi, simbolizam, mitologija, sve to prošarano mojim futurističkim
vizijama seksualnog transhumanizma i mizantropskim opaskama. U jednom trenutku
požalio sam joj se kako godinama doživljavam pasivno uznemiravanje i pritisak
religioznih ljudi sa kojima se susrećem, bilo da ih znam od ranije pa su oni u međuvremenu
postali verujući, bilo da sam ih sretao zbog posla ili preko društvenih mreža.
Kome god od njih da sam zapao za oko, koliko god da ih zanima moj svetonazor,
oni nikako ne propuštaju priliku da me opomenu kako bi trebalo da se okrenem
Bogu. Navodno, oni deluju po savesti i njihova je dužnost da meni, koji sam, po
njima, očigledno u zabludi, ukažu na put spasenja. Pitam se kakva bi bila
njihova reakcija kada bih im s vremena na vreme preporučivao okretanje ka
sadržajima mog pogleda na svet? Otkud im takva potreba da me pretvore u vernika
kada sam sasvim srećan ovakav kakav sam? To bi za mene bio potpuni sunovrat. O
Bože, sačuvaj me od Tvojih slugu, a za sve ostalo ću se sam snaći. Sama ideja
večnog života u okruženju mediokriteta je ravna prokletstvu i usudu najdublje
jaruge pakla.
Pokušavao sam da objasnim mojoj poznanici Jeleni
kako meni nisu problem sveštenici, ma kakvi oni bili, nego upravo taj običan
verujući svet. Ima među njima veoma obrazovanih i pametnih ljudi punih životne
mudrosti, ali sva se ta njihova volšebnost potpuno izgubi kada zagazimo na
teren vere. Iznenada postanu skrušeno-ostrašćene zveri manihejskih manira. Šta
bi sa onim beskrajnim nijansama sive kojima tako toržestveno barataju sve dok
ne ugazimo u tu apokaliptičku močvaru svetog?
„Znaš Dorijane, ja bih rado išla u crkvu, iako
nisam vernica, samo ukoliko bih imala priliku da nekako učestvujem. Uđem tamo,
ali sve je nekako hladno, sterilno, ništa se ne dešava. Ne znam da li bi
pomoglo ukoliko bi tamo delili kakve droge da i obični ljudi vide Boga?“
Ta Jelenina misao
podsetila me je na moja dečja verovanja da su svi ljudi lažni, poput kakvih
ljuštura, upravljanih od strane neke nepojmljive sile koja se poigrala sa mojim
bićem smestivši me u okvir zvan život. Sećam se da sam kao dete često pokušavao
da razgovaram sa tom silom koja je uvek prisutna iza vela ovog sveta i
neprestano motri na mene ulazeći mi u snove i misli. To je potrajalo sve do
moje devete godine kada me je svest o tome lagano napustila zamenivši je svešću
koja je više uronjena u ovu lažnu stvarnost. Dobro se sećam trenutaka kada sam
bio uveren da moji ukućani nisu stvarni pa sam pokušavao da preko njih dobijem
odgovor od te sudbinske skrivene sile. Ta je sila u mojoj predstavi bila čas
dobra, čas zla. Bila je izvor mojih strahova, ali i krajnja adresa kojoj bih se
obraćao za zaštitu ili ispunjenje želja. Tako sam se od malih nogu naučio da
koristim ljude oko sebe kao medijume. Recimo, u toku igre ili razgovora sa
drugom decom, roditeljima ili rođacima, postavio bih pitanje toj skrivenoj
sili, bajagi pitam njih a zapravo trudim se da zaobiđem njihov um i obratim se
sili koja stoji iza. Onda bih pažljivo slušao kakav ću odgovor dobiti na
pitanja postavljena kroz druga ljudska bića. Ukoliko bih dobio nezadovoljavajući
odgovor, smatrao sam da se ta skrivena apsolutna sila poigrava sa mnom te da
moram učiniti nešto kako bih je umilostivio. Njenu milost bih sticao naprasnom što
besprekornijom poslušnošću šta god da mi stariji kažu, pa se onda oni začude
kako sam iznenada postao dobar s ozbirom da sam bio nestašno dete. I tako bih
postupao sve dok ne dobijem odgovor za koji bih znao da je pravi, jer su takvi
odgovori nesumnjivo bili čudni. Oni koji bi mi pružali takve odgovore često se
nisu sećali toga. To je za mene bio još jedan pokazatelj da je sila zaista
govorila kroz njih.
U to vreme dopuštao sam da i drugi ljudi imaju nekakvu svest ali sam takođe
znao da je njihova svest pod potpunom kontrolom te sile. Sećam se da sam ubijao
bube kada bih se nešto naljutio jer sam znao da su i bube takođe oruđa sile
koja kontroliše svet pa je to bio način da skrenem posebnu pažnju na sebe onda
kada bih imao neki zahtev. Ubijenim insektima na neki način sam plaćao toj sili
da se umilostivi na mene. Tada nisam znao da tako oponašam obredno žrtvovanje
živih bića. Tek sam kasnije uvideo da je mala razlika i mali korak od
žrtvovanja buba do žrtvovanja ljudi. Oba žrtvovanja izazivaju pažnju te
skrivene sveprožimajuće i sveprisutne sile. I sasvim je svejedno kog je reda
žrtva, velika ili mala, da li je reč o glupim bubama ili nekom višem obliku
života, o jednoj žrtvi ili hiljadama njih. Skrivenoj sili je to sasvim
svejedno, jer u njenim očima ne postoji bitna razlika budući da su sva bića, pa
i predmeti, objekti, zapravo njeni pioni, oblici koje ona stvara ili zaposeda i
koje tek njeno prisustvo čini živim i delatnim.
Za sebe sam verovao da sam
drugačiji. Verovao sam da je smisao mog života odupiranje svrsi koju mi je
tajanstvena sila namenila. Zapravo, sila me je uvela u život, u postojanje,
samo da bi me kroz proces sticanja životnih iskustava učinila objektom svog
zaposedanja, pritom istiskujući moju svest te je svodeći na veoma uzak nivo,
tek takav da bih uopšte mogao postojati vršeći ulogu koju ona određuje svemu
što postoji. Verovao sam ako se oduprem nastojanju te svemoguće sile da me
poništi, da ću se probuditi u istini, onda kada ovo stanje što se životom zove
prođe ili naglo prekine. Nisam znao kako će život proći i šta će biti posle,
ali sam znao da je pravi život negde tamo u stanju budnosti gde nema ove sile
koja sve drži u šaci. I znao sam da ću u tome uspeti ukoliko održim budnost,
odnosno ukoliko održim svest o ovoj suštinskoj istini. Naravno, vremenom se ta
moja dečja budnost smanjivala dok se do puberteta nije potpuno ugasila. Kao
kada lucidan san popušta i prepušta teren snu u kome snevač ne zna da sanja.
Tako nas sila pre ili kasnije prevari da zaspemo te da naš život ne bude ništa
bolji od sna u kome ne znamo da zapravo sanjamo. Prvi znak pobede sile nad
našom svešću jeste da sve oko sebe smatramo stvarnim. Kada kažem da bića nisu
stvarna mislim da to nisu po sebi, nego bivaju stvarna delovanjem nepojmljive
sile koja opsenu stvarnosti drži na okupu. Pritom, sila ima bezbroj trikova i
rekvizita kojim nas vremenom može slomiti. Takozvana budna svest i njena
stvarnost deo su opšteg sna u kome sam se našao uhvaćen u klopci života.
Vremenom sam shvatio da sam se zaneo i izgubio budnost koju sam imao kao dete
između moje pete i devete godine.
U devetoj godini popustio sam pred jednom, na prvi pogled
razumnom, opšteprihvaćenom činjenicom da i drugi ljudi imaju svoje ja pa
je njihova svest isto tako stvarna poput moje. Tada je moje gledište doživelo
promenu, načinivši ustupak, dopuštajući drugima da budu stvarni a ne tek lutke.
Poželeo sam da i moji drugari budu stvarni pa da se zajedno odupiremo sili i
razmenjujemo naša iskustva. Naročito sam bio oduševljen saznavši kako su i neka
druga deca imala slične ideje, ili su ih barem moje ideje nagonile da i sami
razvijaju takve misli. Tada sam shvatio da smo svi mi u zajedničkoj velikoj i
smrtonosnoj ništećoj klopci. Postao sam altruista dozvoljavajući saosećanju da
zagadi sirovost moje individualnosti, a zapravo to je bilo moje prvo veliko
popuštanje kada je sila zabila nogu u odškrinuta vrata moje svesti. Da sam tada
ostao čvrsto pri stavu kako su drugi ljudi fantomi i lutke u rukama sile, ko
zna u kakvom bi se pravcu razvijao moj život. Verovatno bih poludeo, možda bih
i dalje bio budan, a možda bi sila iznašla drugi način da me prevari i uspava.
Jedne noći setio sam se toga, naglo se
probudivši nakon teške more. Međutim, budući odrastao te oštećene svesti usled
godina svojevrsnog spavanja, gonjen strahovima, željama, pohlepama i požudama,
poželeo sam da uz pomoć ponovo otkrivene stare dečje svesti halapljivo
kontrolišem silu, pošto sam poznavao njenu tajnu. U tom trenutku još nisam znao
da ništa nisam postigao time što sam se toga setio te da me je sila u trenu
ponovo zakucala ne dozvoljavajući ovom zombiju predah. To je bila moja želja za
moći, zapravo pakt sa đavolom, jer zapovedati silom koja u kandžama drži ono
što nazivamo stvarnošću nije ništa više do novi i drugačiji nivo samoobmane,
novi nivo spavanja, odnosno ne-budnosti. Varao bih se pomišlju kako bih tu moć
koristio da dođem do istine, jer put do istine, za koju sam još kao dete znao
da postoji, nije u skladu sa korišćenjem moći koja dolazi od sile ukoliko do te
moći uopšte dođem. Ona je tu ubacila jednu podrivajuću misao u moj um, misao
koja me je oslobađala stega u pogledu usuđivanja da ispružim svoje pohlepne
ruke ka toj obmanjivačkoj moći. Svaka moć koja ne vodi do istine iluzorna je
moć, baš kao što moć koja vodi do istine i nije moć kakvu bi svest zombija bila
u stanju da zamisli i projektuje. Moć koja vodi ka istini jeste svest o istini
koja boravi iza vela zaslepljujuće sile i održanje te svesti kroz naše
postupke, ma koliko ti postupci trivijalni bili. Stvar isto funkcioniše kao
održavanje lucidnog sna. Ne smeš dozvoliti da te nadvlada stihija ili da se san
rasprši, jer ako se san zvani život rasprši, to ne znači kako će se naprasno
pojaviti istina. Treba biti kadar sprečiti da sa razvejavanjem opsene istina
izmakne a svest propadne u nekakav mračni međusvet u kome nema ničega. Doneo
sam odluku da prihvatim jednu čudnu ponudu...
