Rafael

Rafael je jedan od velikih arhanđela, kome je pripisana moć štapa, a čije je glavno svojstvo isceljenje. Rafael je stoga iscelitelj, pa je otud njegov štap istovremeno i štap medicine, što automatski stvara asocijaciju sa Asklepijem. Rafael (רְפָאֵל, Rəfāʾēl) doslovno znači „Bog isceljuje“ ili „Bog je iscelitelj“: (reš-pe-alef-lamed, RPAL, 311). Kabalistički, imamo: 311 = ר (200) + פ (80) + א (1) + ל (30)

Njegovo ime često se dovodi u vezu sa refua (isceljenjem) kao božanskom intervencijom, a ne pukom prirodnom restitucijom. 

Rafael se pominje u nekanonskoj Knjizi Tobijinoj, 12:15, kao jedan od sedam svetih arhanđela koji pred Bogom predstavljaju molitve svetaca. Tu je on predstavljen kao učitelj-iscelitelj i svezivač demona. Rafael se ovde javlja pod maskom Azarije („Bog pomaže“) i deluje kao: učitelj i vodič (inicijacijska figura), iscelitelj (slepoća), egzorcista i svezivač (Asmodej), i posrednik molitava. Primećujemo da u ovom slučaju Rafael ne isceljuje samo telo, već porodični odnosno karmički poredak, tj brak Sare, potomstvo, kontinuitet.

U apokrifnoj Knjizi Enohovoj Rafael je prikazan kao iscelitelj Zemlje od zlih dela palih anđela, a svezao je arhidemone Asmodeja i Azazela. Dakle, ovde Rafael igra kosmičku, gotovo „ekološku“ funkciju, odnosno isceljuje Zemlju kontaminiranu delima Grigorija, vezuje Azazela i posredno Asmodeja, naposletku, deluje kao korektiv kosmičke disonance. Ovde je Rafael manje „lekar“, a više arhanđeo restauracije poretka.

U kanonskom hrišćanstvu značaj Rafaela je umanjen ali je on jasno arhanđeo isceljenja, zaštitnik putnika, te čuvar ravnoteže između tela i duše. U ikonografiji često nosi štap ili žezlo, ali i ribu (aluzija na Tobiju, ali i na alhemijski simbol materia piscis).

U klasičnim gnostičkim sistemima (valentinijanci, setijanci) Rafael se ne pojavljuje uvek imenom, ali njegova funkcija je prepoznatljiva u svojstvu isceljujuće sile plerome koja sanira pukotine nastale delovanjem arhonata. Takođe, on je i entitet koji deluje protiv tiranije demijurškog poretka, ali ne revolucionarno (kao Sofija), već restaurativno. U hermetičko-kabalističkoj tradiciji (posebno kasnije, renesansne i rozenkrojcerske interpretacije, kao i u Zlatnoj zori): Rafael je povezan sa istokom, elementom Vazduha, intelektualnim i psihosomatskim isceljenjem, dok se sefirotski najčešće dovodi u vezu sa Tifaretom (solarna sefira, Lepota, harmonija) ili posredno sa Hodom (sjaj, znanje, iscelitelj).

U ključu paganskih uzora lika Rafaela, ili odgovarajućih paralela, pomenuo sam Asklepija izuzetno tačna, ali vredi napraviti preciznu distinkciju. Asklepijev štap, kao oruđe medicine ima jednu zmiju. U slučaju Asklepija, isceljenje kao sveto znanje koje prelazi granicu dozvoljenog (zbog čega biva kažnjen), ukazuje na blisku paralelu sa Rafaelom kao božanskim lekarom. Vidimo da je i u mitološka vremena farmaceutska mafija proganjala nezavisne iscelitelje. Dalje, u pogledu štapa i zmije, Hermes / Merkur nosi kaducej sa dve zmije, te između ostalog, ima i ulogu vodiča duša (psihopomp), kao i posrednika između svetova. U kasnijim ezoterijskim sistemima, Rafael često apsorbuje hermetičke funkcije samog Hermesa, što dovodi do česte konfuzije između Asklepijevog štapa i kaduceja. Što se tiče Rafaelovog štapa, imajmo na umu da to nije oružje vlasti (kao kod Mihaila), ili ključ misterije (kao kod Gabriela), već instrument transmisije životne sile. Stoga, zmija u rukama Rafaela nije demonska sila već obnavljajuća. 

Apolon Paian (Παιήων), odnosno Apolon kao „iscelitelj kuge“ i „donosilac bolesti“, jeste još jedna važna paralela sa Rafaelom. Međutim, ova vrsta ambivalentnosti koja krasi Apolona, kod Rafaela gotovo da ne postoji. U tom smislu Rafael je isceljenje bez senke. , 

Što se tiče Egipta, za ovu temu je bitna figura boga Tota, božanskog lekara i čuvara kosmičke mere (maat). U Sumeru imamo Ningishzida, zmijskog boga obnove i podzemno-nebeske osovine. U odnosu na njih Rafael se može posmatrati kao monoteistička sublimacija ovih figura: lekar, posrednik i restaurator reda, lišen politeističke ambivalencije.