„Bako, šta je ovo?“ Pitao sam je.
„Sahrana, sine.“
„A šta je to sahrana?“
„Kad čovek umre, stave ga u kovčeg, odnesu na groblje i
pokopaju u zemlju.“
„Zašto u zemlju? Zar nije prljavo?“
Dečjom upornošću ispitivao sam babu, zašto je mrtvac u
sanduku, hoće li ustati, zašto su svi oko njega tužni itd. Mislio sam da se
pokojnik zapravo šali te da će svakog trenutka ustati i izazvati opšte
oduševljenje prisutnih. Onda sam saznao da on neće ustati i to što je on u
sanduku nije njegov izbor. Bio je star, pa je umro.
„Zar stari ljudi umiru? Bako, pa ti si stara, hoćeš li i ti
umreti?“ Bio sam nekako zatečen tom spoznajom da će i moja draga baka uskoro
završiti u prljavoj zemlji.
„Hoću sine, ali ne misli o tome.“ Pokušala je da me umiri.
„Kako da ne mislim, kad će i tebe da stave u ovakav kovčeg i
polože u prljavu zemlju gde ima puno buba i crva!“ Nije mi bilo pravo.
Onda sam pitao zašto stari ljudi umiru i kako izgleda kad neko
umre? Pošto sam rastao u ateističkoj porodici čiji su članovi pripadali Savezu
komunista, nikada se nije vodio razgovor o zagrobnom životu, religiji i takvim
temama. Jako me je zanimalo šta se dešava kad neko umre.
„Ništa. Ne čuješ, ne vidiš, ne osećaš, ama baš ništa.“
Objašnjavala mi je baka.
Otrčao sam ispod kreveta, to je bio kao kovčeg, zatvorio sam
oči, stavio prste u uši i tako ležao neko vreme u nameri da iskusim smrt.
Osećao sam se glupo. Zar je ovo smrt? Smrt je onda zaista, zaista glupa. Ko
može ovako ležati? Pitao sam babu koliko traje ta smrt? Rekla mi je, zauvek.
Tek me je to bunilo. Zašto moramo umreti? Nisam dobio zadovoljavajući odgovor.
„Eto sine to je tako.“
Onda sam navalio da gnjavim:
„Bako, a kad ćeš ti umreti?“
„Neću još.“
„A hoće li mama umreti?“
„Sine, svi ćemo umreti ali nemoj sada da misliš o tome, prvo
treba da živiš, odrasteš pa ostariš i tek onda umreš, ima neki red.“
Znao sam da ću porasti, ali sam tek tada shvatio da ću povrh
toga ostareti i umreti. Do tada sam mislio da su ljudi oko mene oduvek bili
takvi, baba je bila oduvek stara, mama je bila oduvek odrasla, deca uvek deca,
mada sam znao da će deca porasti iako mi se to činilo kao proces koji beskrajno
dugo traje. Mislio sam da je život večan. Bio sam zaprepašćen saznanjem da je i
moja baba nekada bila dete. Tako se i spisak kandidata za umiranje sve više
sužavao.
„A hoću li i ja umreti?“
„Nemoj da misliš o tome, čekaj prvo da porasteš, pa
ostariš...“
Od tada se sve promenilo. Saznao sam da ću i ja jednom uroniti
u to – ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništavilo, koje stoji kao surova
istina i krajnja izvesnost pa sam se pitao a zašto bih uopšte odrastao ako ću
ostareti i umreti? Tada još uvek nisam bio svestan kako mogu umreti i kao dete,
zapravo svakog trenutka a ne samo kada ostarim. Suštinski sam se pobunio protiv
takvog stanja stvari, protiv takvog ustrojstva sveta i sudbine. Sećam se da sam
u tom trenutku prvi put izgovorio glas R. Zanimljivo, to se desilo upravo dok
sam izgovarao reč „smrt“. Čitav taj dan ponavljao sam smrt, smrt, smrt, samo da
ne bih zaboravio kako se izgovara glas R zbog čega su se stariji silno sprdali
sa mnom. Istovremeno čim je R prešlo preko mojih usana ispružio sam dlan,
zagledavši se u šare na njemu i u prste. Izbrojao sam pet prstiju jer sam znao
da toliko imam godina, tako da se taj trenutak zauvek urezao u moje sećanje.
Zatim sam iznenada pogledao kroz prozor u oblake i spazio jedno veliko i lepo
lice uobličeno od belih oblaka.
„Eno ga bog!“ Viknuo sam oduševljeno.
„Ma kakav bog!? Nema boga, bog ne postoji.“ Prekorevala me je
baba skojevka. „Ko ti je to rekao? Sigurno tetka Stevka. Ne slušaj nju, ona je
stara.“
Istina, za boga sam čuo od babine sestre, tetka Stevke, koja
je bila verujuća, te stalno podsećala rodbinu da ne rade kad je crveno slovo u
crkvenom kalendaru. Ona mi je govorila kako postoji bog koji obitava na nebu te
kada napolju grmi to se bog nešto ljuti na nas ali ništa više od toga. Ni reči
o smrti.
Prikaza lika u oblacima za mene je zaista bio bog sa čijom je
pojavom u meni zaiskrila nada da možda ništeća izvesnost smrti nije baš
obavezna opcija. Nasmejao sam se tom bogu i pozdravio ga. Bilo je to lice
svetlosti, lice istine i pouzdanja. Bio je to neko izvan svih i izvan svega,
neko kome sam mogao da se obratim, sa kim sam mogao iskreno da razgovaram te da
mu poverim sve moje misli i osećanja. Uporedo sa tim bogom od oblaka, u moj um
je doprla i svesnost o lažnosti svih drugih ljudi, njihovih odnosa i svake
stvari, odnosno svest o podmukloj sveprisutnoj sili koja prožima sve oko mene
ali da bog koji mi se ukazao ne pripada njoj. Tada, stojeći sam pred svetlim
licem nebeskog boga, izgovarajući „smrt“, držeći otvoren dlan, spoznao sam
ništavnost čitavog sveta oko mene te ispraznost ne samo mojih bližnjih nego i
svih ljudi. Poželeo sam da se probudim iz tog teskobnog sna omeđenog smrću.
Tada sam po prvi put imao viziju istine, ali i opake sile koja me drži
zakovanog za ovu stvarnost dok ne umrem i utonem u ono ne vidim – ne čujem – ne
osećam – ništa. Tako sam odredio temeljne postavke moje lične kosmologije. Bog
je bio izvan domašaja životne sile, ali za razliku od uobičajenih verskih ideja
o bogu, moj bog se nije mešao u delovanje sile. On me nije mogao zaštititi od
nje niti izbaviti, jer je pripadao pojavi višeg reda. Jedino šta je mogao jeste
da svojim prisustvom bude svetionik mog života, cilj ka kome težim, podsetnik
budnosti, predstavnik sveta istine u kome je trebalo da se jednoga dana
probudim.
Jedva sam čekao da odemo kod tetka Stevke i da joj kažem kako sam video boga. Međutim, ono što je bilo drugačije u mojoj bogospoznaji od tetkinog verovanja, jeste moje saznanje, od tog boga dato, da su svi drugi ljudi, pa i sama tetka Stevka, zapravo lažni, te da sam samo ja istinit i pravi jer samo ja imam „ja“. Svi ostali to nemaju već su puki beslovesni automati. Tu ideju ni tetka Stevka nije mogla da prihvati. Jeste, boga ima ali da jastva u drugim ljudima nema i da su drugi ljudi puke lutke pod kontrolom nekakve nepojmljive dijabolične smrtonosne sile, izuzev unuka njene sestre, e to je već bilo previše. Toliko sam kao dete bio opsednut tom idejom da sam se često pravio da spavam a zapravo sam osluškivao ne bih li čuo šta se to stariji domunđavaju jer verovatno deluju po volji sile kako da postupaju sa mnom. Postao sam pravi mali paranoik. Da, od gledanja u oblake zaista može da se poludi.
Tako sam živeo do moje devete godine dok se nisam zagledao u plave oči jednog dečaka iz komšiluka sa kojim sam se često igrao i pritom ga stalno propitivao šta mi to novo sprema sila. Kako su moje oči tamnije, pomislio sam da svi koji imaju plave oči svet vide kroz to plavetnilo. Bio sam jako iznenađen kada sam dobio odgovor da i plavooki ljudi svet vide normalno a ne obojen u plavo. Sa tom mišlju u moju svest je doprlo i saznanje kako drugi, budući da svet vide isto poput mene, dakle normalno, takođe imaju nekakvo svoje jastvo, nisu isprazni i lažni. Tu je sila napravila značajnu pobedu nad mojom svešću lagano lomivši moj otpor, što se potvrdilo kroz moju socijalizaciju, bez obzira što sam oduvek bio ekscentrično i drugačije dete. Tada sam dozvolio da i neko drugi bude stvaran, doduše ne toliko stvaran poput mene ali ipak stvaran u dovoljnoj meri da sa njim porazgovaram o ideji da su drugi ljudi avetinjski i lažni. Tada sam od njega čuo slično iskustvo. I njemu je takođe padalo napamet kako njegovi roditelji i svi ostali nisu stvarni, ali on nije video boga niti je razmišljao o smrti i moćnoj sili koja čini da ovaj svet bude ovakav i da nas zadrži u stanju neznanja i pokornosti. Tako je nastupio moj drugi period. Moj drugar i ja sada smo imali posebnu tajnu a ja sam njega uveo u poznanje o bogu koga sam otkrio i sa kojim sam već izgradio prisan odnos. Čak smo smislili posebne pozdrave, tajne znakove, posebne reči i tajili smo našu vezu sa bogom čije smo lice često tražili među oblacima. Bila je to naša religija, jedina religija koju sam iskreno štovao. Naoružan religijom odvažno sam krenuo u svet odrastanja. Iskušenja su tek bila predamnom. Sila mi je pokazala igru bezbroj velova nikada se ne razotkrivši u celosti, jer da je to uradila onda bi morala pokazati svoj najveći dragulj – istinu.
