NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
U ovom odeljku biće reči o nekim osobinama koje
bi po mom viđenju trebalo da karakterišu aspiranta Božanske revolucije katastrofe.
Te osobine čine obrise karakternog sklopa revolucionara koji je takođe otvoren
za posebne crte samosvojnosti. Pristupanje revolucionarnom jezgru nije stvar
želje, uverenja ili entuzijazma već predodređenja. Neko je predodređen za to,
neko nije, sudbinski, genetski, kako god. Većina nije. No, to nije sve. I među
onima koji su predodređeni za revolucionarno delovanje, među većinom
predodređenih, neprihvatljiv je revolucionarni mentalitet, način života,
mišljenja i delovanja, jer pre svega podrazumeva odricanje od ljudskosti. To je
zaista težak zahtev – biti nečovek. Vidimo, barem teoretski, broj potencijalnih
revolucionara veoma je mali, što navodi na to da je pokret Božanske revolucije
katastrofe elitistički i individualistički utemeljen. Taj pokret karakteriše
odsustvo bilo kakve organizacije, kolektiviteta i usaglašavanja na vidljivom
nivou. Strast ka subverziji i zaveri temelj je revolucionarnog usmerenja i
delovanja. Ipak, to ne znači kako u projekciji revolucije nema mesta za
simpatizere, kao i za one koji bi od toga da izvuku neku korist. U nekim
vidovima revolucionarnog delovanja moguć je, poželjan, ponekad čak i neophodan
njihov angažman.
Ovde ću razraditi profil nižeg aspiranta Božanske
revolucije katastrofe, odnosno onog ko teži ulasku u deo njenog magijskog lanca
koji sam označio kao Ruah? Naglašavam da ovo nisu nikakva pravila, nego iznosim
viđenje idealnog kandidata. Naravno da su moguća svakojaka odstupanja. Kao
prvo, revolucionar je muškarac, ne u smislu muškarčine, mačo tipa, nego muškog
pola, tačnije nesumnjive muškosti, sa preovlađujućim muževnim osobinama u svom
karakteru i anatomiji: nije feminizovan u govoru, pokretima, načinu razmišljanja,
niti ima ženstvene primese u telesnoj građi. I što je takođe važno, on je veoma
mlad, možda stariji tinejdžer ili mlađi punoletnik. Seksualna orijentacija nije
bitna, jer u kasnijoj fazi revolucionar može potpuno izmeniti svoje seksualno
ustrojstvo. Važno je da aspirant nema dvoumljenja povodom svoje muškosti.
Drugo, naš aspirant ima osećaj da je nekako
poseban, izdvojen, drugačiji, čak superiorniji od ostalih ljudi njegove
sredine, te oseća kako je njegova prava priroda sputana, iz nekog razloga
sprečena da dođe do izražaja. Svestan je simptoma svoje nadarenosti i
izuzetnosti koja dolazi do izražaja prvenstveno u širini i dubini njegovih
interesovanja i sposobnosti. Budući da je stalno zaokupljen sobom i svojim
interesovanjima (nekako je centriran na sebe i na samoanalizu te na analizu
predmeta svog interesovanja), njega takođe prožima osećaj kako je predodređen,
pozvan ili idealan za neku veliku čovečansku, kosmičku, istorijsku, božansku
ili demonsku, životnu misiju kojoj bi se upotpunosti predao, ali nema jasne
vizije kakva je zapravo ta misija i šta bi on konkretno trebalo da radi. Drugim
rečima, trebalo bi da pati od inkubacijske mesijanske frustracije, ako tako
mogu da se izrazim. Zna da bi trebalo nečemu celim svojim bićem da se posveti,
ali ne zna tačno šta je to.
Treće, naš aspirant se nalazi u stalnoj krizi
identiteta. Nema nikakvu referencu u društvenom okruženju sa kojom bi se
potpuno poistovetio. Ne oseća suštinsku pripadnost nijednoj društvenoj
grupaciji ili identitetsko-ideološkom i političkom određenju. Ne pronalazi sebe
ni u opštim spoznajno-razvojnim ezoterijskim i okultnim odrednicama. U svemu
može naći nešto sa čime bi se mogao složiti, ali u većoj meri u njemu
preovlađuje odbojnost prema takvim određenjima. Otud oseća da ne pripada nigde.
Čak i prema odrednici „čovek“ ne oseća nešto posebno blisko, s obzirom na
frustrirajuće nedostatnosti te forme. Čak mu i vlastito ime ponekad deluje
smešno, groteskno, umetnuto, neodgovarajuće (naročito kada ga drugi
izgovaraju). On bi se radije drugačije zvao, svakako u skladu sa onim što
najdublje oseća kao svoju pravu prirodu, koja nikako da dođe do izražaja, s
obzirom na njegovu uskraćenost u sopstvenoj samospoznaji na temeljnom nivou.
Iz prethodnog
proizilazi da je sklon konvertitstvu. Veoma rano počeo je da se traži, luta,
postavlja sudbinska i suštinska pitanja na koje je dobijao nezadovoljavajuće
odgovore, ili ih uopšte nije dobijao. Često je menjao svoja ideološka, verska i
politička uverenja, zagrejavao se i hladio za razne političko-ideološke,
filozofske, kulturne, verske, magijske ili mističke pravce, škole i sisteme.
Svi su oni u približnoj meri privlačni ali i odbojni u njihovoj ograničenosti.
Čini mu se da nijedan od njih nije celovit. Tako je vremenom stekao određenu
indiferentnost spram zavodljivosti ljudskih iskaza, prema svakoj školi
mišljenja ili duhovnosti. Nijedna od tih škola nije mu pomogla da se on konačno
zaokruži u svom stremljenju i delovanju. Sve su dale po malo, a to što su dale,
s obzirom na njihovu međusobnu suprotstavljenost ili neuklopivost, nanosi više
štete nego koristi. Na osnovu toga on nije mogao konačno da odredi,
reorganizuje, spozna i usmeri sebe u pravcu koji bi celim bićem osećao kao
ispravan. Tačnije, nijedna od tih škola nije mu pružila onu životnu privilegiju
da u okviru jasnog smera on mirne duše sledi svoj put srca. Za tim putem on
iskreno čezne. U međuvremenu, on ne veruje ni u šta.
Kako se nije pronašao
nigde, tj nijedno od svih mogućih učenja, ideologija i pogleda na svet koji su
dopirali do njega, nisu odgovarali onome šta on oseća kao svoju istinsku
putanju, on stoga nije mogao prihvatiti nikakav poseban etičko-moralni sistem
koji ti svetonazori nose. Usled toga on čezne da prigrli neki etički kodeks
koji bi odgovarao onom šta on duboko, ali nejasno oseća. Kako nema svoj
identifikacioni orijentir, normalno je da nema ni morala, iako mu ovaj zaista
nedostaje. On bi najradije izgradio sopstveni moralni kod jer mu njegova
moralna praznina zaista teško pada, ali nema ideje vodilje, a snage bi svakako
imao. On nema nikakav jasan uzor iz kojeg bi izveo samosvojnu i originalnu
moralnost. Tuđa moralnost mu deluje plitko, primitivno ili pak nedostižno, dok
on svoju nema a teži da je ima.
Kao šesto, on ima
zavidno obrazovanje. O svemu čega se dotakao, što je saznao na bilo koji način,
iz literature, u odnosu sa drugima, ili na neki drugi način, dobro je razmislio
i izveo određene zaključke. Njegovo široko obrazovanje (uglavnom je samouk) plod
je njegovih interesovanja i uloženog truda usmerenog ka istraživanju i
ovladavanju određenim oblastima. Strastveno ga zanima istorija, religija,
umetnost, dela poznatih i alternativnih mislilaca i filozofa, mistika i
pesnika, mitologija, okultizam, politika, psihologija, prirodne nauke. On traži
odgovore na temeljna pitanja. Bavi se, ili pak pokušava da se bavi nekim vidom
umetnosti, pisanjem, slikanjem i sl, pošto oseća snažnu stvaralačku potrebu.
U sedmoj stavci, možemo
ga nazvati u određenoj meri i mizantropom. Uglavnom ne nalazi prave ljude koji
bi odgovarali njegovim interesovanjima, sa kojima bi on delio misli, iskustva
ili čak preduzimao zajedničke akcije. Obično je njihov opseg interesovanja,
mišljenja i delovanja znatno uži ili fokusiraniji od njegovog, a što ga na neki
način frustrira i inhibira da se prema tim ljudima otvara, da bude iskren,
pošto obično, pre ili kasnije, nailazi na zid nerazumevanja. Često ljudi ne
mogu da ga prate, a kamo li da vode u toj igri, što njega navodi da bude
povučen iako je u suštini veoma komunikativan i rečit, često i harizmatičan. Iz
tih razloga on oseća blag prezir prema ljudima i odvratnost spram ljudske
ograničenosti. Fraze poput: „ubiti vreme” ili „dosada”, u njemu izazivaju
krajnje gađenje, a ljude kojima je uvek dosadno ukoliko nemaju društva ili koji
besciljno gube vreme za njega su inferiorni. Za razliku od njih on je uvek
aktivan. Duboko oseća protok vremena i na neki način žali zbog toga što dan traje
kratko. Takođe, njegova težnja za društvom ne proizilazi iz dosade već iz želje
da svoja intelektualna ili dostignuća druge prirode podeli sa drugima. On želi
da podučava, ali takođe želi i da bude podučavan.
Tokom svog samoukog
obrazovanja stekao je veliku disciplinu, uvidevši sav značaj samokontrole,
izgradivši tako zavidan nivo tzv radne navike. On ume da napravi listu
prioriteta. Predan je svojim namerama, istraživanju i učenju. Svestan je i
preuzima odgovornost za svoje postupke. Apsolutno odbija bilo čije i bilo kakve
uplive u svoj život za koji smatra da je isključivo u njegovoj nadležnosti i
odgovornosti, zbog čega je spreman da snosi posledice. Povrh toga krase ga tzv
čelični nervi, velika strpljivost, ambicija i sposobnost da sledi apstraktne
ciljeve. Čime god da se bavio, u to je unosio celog sebe. Ukoliko se pronađe u
idejama Revolucije, nema sumnje da će od njega biti dobar vojnik, da ne kažem
vojskovođa.
Prednost Božanske
revolucije katastrofe nad ostalim zavereničkim, pobunjeničkim i revolucionarnim
delovanjima ogleda se prvenstveno u posve individualnom načinu akcije. Njene
maršrute određuje svaki pojedinačni revolucionar u skladu sa vlastitom voljom. Specifičnost
modusa „užeg revolucionarnog jezgra” jeste odsustvo bilo kakvog oblika
organizovanosti. Revolucionari su rasuti kao zvezde. Oni se čak međusobno i ne
poznaju, a ako se ipak poznaju onda se ne prepoznaju, ali ne zbog toga što nisu
u stanju da se međusobno prepoznaju kao pripadnici iste misije, već zato što to
ne žele. Svako od njih teži da revolucionarnim tokovima upravlja na svoj način
te u tu svrhu, u jednom trenutku može nekog posvetiti, nekog budućeg aspiranta
kojeg će podučavati, a što ne znači da taj junior jednom neće odbaciti učenje
svog učitelja, ukoliko nađe za shodno. Sa druge strane on neće tražiti svoje
revolucionarne drugove jer oni igraju neke druge uloge. Možda će ih i naći ali
će ih deliti nepremostive prepreke i razlike.
Za aspiranta Revolucije
„samoća duhovna dar je nebeski.” To znači da on deluje isključivo samostalno,
predano, strpljivo i krajnje diskretno, pa makar bio opštepoznata ličnost. On
kao ličnost u tome nema nikakvu važnost, već se anonimnost odnosi na njegovo
revolucionarno opredeljenje i delovanje. Revolucionar je poput špijuna ili
ilegalca koji vodi dvostruki život. On mora biti spreman da donosi i poštuje
sopstvene odluke jer su njegove odluke ujedno i smernice revolucionarnog
delovanja. Kada se jednom opredeli za Revoluciju kao sveobuhvatan put, od tog
trenutka neće moći drugačije da živi osim u skladu sa svojim odlukama. To znači
kako revolucionarni posvećenik ima odrešene ruke da Revoluciju usmerava po
sopstvenom nahođenju, jer šta god činio to neće biti u suštinskoj suprotnosti
sa delovanjem nekog drugog revolucionara. Odrešene ruke izraz su njegovog
suvereniteta, individualnosti i samosvojnosti.
Revolucionar deluje na
osnovu svog ličnog kodeksa, koji je utemeljen čim je prepoznat i prihvaćen od
strane unutrašnjeg kruga. On oseća odbojnost prema organizovanom i grupnom
obliku delovanja u ime nekog ideala ili božanstva, iako mimikrije radi, on im se
može pridružiti, čak i da postane vođa, odnosno njihov osnivač, ako to smatra
neophodnim. Svakako, on će jednom osetiti nepodnošljivu teskobu usamljenosti i
to je suštinski trenutak, jer iz te usamljenosti nastaje potreba koja se ne
može drugačije protumačiti osim kao RED MORA DA POSTOJI, revolucionarni Red
čiji se kontinuitet niže po principu jedan-na-jedan. Revolucionar u tom smislu
postaje „frater superior“ revolucionarnom neofitu – postaje njegov učitelj a
ovaj njegov učenik. Učitelj je samo jedan i učenik je samo jedan. Nema nikakvog
bočnog grananja niti viših struktura i hijerarhija. Ukoliko se to desi nema
ništa od Revolucije. Tradicija ide po principu jedan-na-jedan, izuzetno
jedan-na-dva.
Kao deseta stavka,
ističemo njegovu sklonost mimikriji, u smislu da se pretvara i glumi zarad
ostvarenja svojih namera. On može delovati i nasuprot svojih uverenja, da
vatreno i argumentovano zastupa stanovište koje se kosi sa njegovim vlastitim.
Čak, u stanju je, ako smatra neophodnim, da ide i protiv svojih osećanja. U
oblicima ponašanja i govora beskrajno je inventivan.
U skladu sa
prethodnim, posvećenik revolucije je i emotivno „nedodirljiv”. To ne znači kako
je on lišen osećanja. On saoseća, ume da voli, da bude privržen, da se gadi, da
bude tužan, besan, da čezne, ali se ne prepušta tim osećanjima. Ne podleže im.
On u dovoljno funkcionalnoj meri ume da ih kanališe. Zbog toga suštinski i ne
može biti emotivno povređen, uvređen, niti potresen zbivanjima oko sebe, što ne
znači da je neustrašiv ili kukavica. Ipak, bez obzira na to, on može biti
iskren prijatelj, odan neprijatelj, veran muž, odnosno dobar otac, ali i ne
trepnuvši, on može sve napustiti, pa i Revoluciju te naposletku i samoga sebe,
ako tako odluči.
U neku ruku
on je fatalista. Svestan je stalne i gotovo neposredne blizine beskraja,
sudbine i smrti. Ima osećaj da je njegova duša mnogo stara što ga čini
suštinski nezainteresovanim za svoju ali i za sudbinu svih onih koje zna, sa
kojima je blizak, ili je pak u neprijateljskom, odnosno indiferentnom odnosu.
Otud je on indiferentan spram relacija kao što su uspeh, neuspeh i sl.
Mnogo toga
je još moguće dopisati u profil nekog pretpostavljenog revolucionara. Ono što
ovom prilikom smatram važnim jeste da ova doktrinarna teorija ne bude ni
odbačena niti sasvim prihvaćena u glavi čitaoca. Bitno je da neko, nekad,
negde, usvoji način mišljenja iznesen u ovoj knjizi, ne moje postavke, izvedbe,
zaključke, tumačenja, ciljeve, već samo način mišljenja. Sam taj korak jeste
revolucionarni čin. To će svakako izroditi, od strane nekih drugih ljudi, nove
doktrine u teorijskom i praktičnom aspektu. No, nisu bitne doktrine, niti kakve
akcije preduzimaju ili ne preduzimaju njihovi tvorci i sledbenici – bitno je
raširiti način mišljenja. Ako već morate da umrete, učinite to sa sopstvenom
istinom na srcu i u glavi, a ne sa tuđim istinama. Da li je to bio mudar izbor,
svrsishodan trud, otkriće vam se samo. U svetlu tuđih istina ništa vam neće
biti otkriveno. Mislite, makar bilo uzalud. Vaša i samo vaša istina je jedino
bogatstvo koje zaista možete posedovati, koje je zaista vaše i koje vam niko ne
može uzeti. Sve drugo je nebitno. Prilikom vaše smrti vaša istina ima dva
izbora: ili da umre sa vama, ili da nastavi svoj život. To isključivo zavisi od
vas.
Mi smo kao
jedinke jedinstveni i neponovljivi. Naš život je jedinstven i neponovljiv.
Svrha života ljudskih bića jeste da sobom, svojim sadržajem svesti, nahrani
silu koja stoji iza života i smrti. Naš cilj kao revolucionara jeste
poistovetiti se sa tom silom. Ta sila je i lična i bezlična, pojedinačna i
kolektivna, pojmljiva i nepojmljiva, postojeća i nepostojeća. Uz pomoć nje mi
možemo izvršiti našu misiju, možemo umreti u telu a da naizgled budemo živi. I
kada fizički odumremo, možemo neumrli bitisati jer smo kao takvi za života
postali..
