O opusu Chronica Inqvisitoris Andreja Protića

Tema ovog teksta je opus Chronica Inqvisitoris, LINK, domaćeg autora Andreja Protića. Ovaj prikaz, dakle, radim na osnovu dva toma Hronika koje sadrže tri knjige. Kao što možete pogoditi, čim sam se latio pisanja o ovom delu, a to sam već usmeno uradio i na mom video kanalu, reč je o nečem vrednom, veoma zanimljivom, i naravno, okultnom. U tom smislu Protićevo delo, iako možda to nije namera samog pisca, jeste duboko utopljeno u okultno, ali njegova intencija je pre svega duhovna i eshatološka. Kod Protića je okultno najčešće neka vrsta epifanije mračnih sila, ali ne u potpunosti. Okultno, odnosno magijsko i alhemijsko, važan je sastojak duhovnog pregalaštva glavnog lika ovih Hronika, majora Svete Inkvizicije Longina. On je asketa i revnosni praktikujući vernik, ali i ratnik, tačnije vitez-monah, te je kao takav u stalnom fizičkom i metafizičkom ratu protiv demonolatrijskih služitelja sila tame, pa i samih mračnih bogova. 

Areal dešavanja Hronika smešten je u imaginarnom svetu nalik našem, ali u neko neodređeno, reklo bi se, istorijsko vreme, koje zahvata iz poznate nam, pre svega evropske istorije Srednjeg veka i antičkog doba, Grčke i Rima. Ta se vremena u Hronikama međusobno prepliću, kao što se prepliću paralelni svetovi, ovozemaljski i onostrani, kroz koje naracija u prvom licu prati doživljaje i preobražaje glavnog junaka. U užem smislu, Protićev imaginarni areal jeste veliko svetsko ostrvo, jedini kontinent tog sveta, pod imenom Adena, koji je okružen mističnim i zlokobnim mračnim okeanom. Naravno, osim Adene tu se pojavljuju i arhipelazi, pa i veća ostrva poput recimo Atlantide. Čitava ta predstava je mitološka, sinkretička, tolkinovska, ali ipak specifična, rekao bih protićevska.

Ono što je odmah uočljivo u Hronikama jeste njen religijski i etički karakter. Pitanja i nedoumice verske i etičke prirode, bilo da su deo refleksija samog majora Longina, bilo da su u pitanju dijalozi ili postupci drugih likova, prostiru se bezmalo tokom svake sekvence narativa. Pa koje je onda prirode ta religija koja zauzima centralno mesto Hronika? Nije to neka neodređena religija, već je pre svega religija Spasitelja. Pošto je svet imaginaran, geografski i vremenski neodređen, iako postoji unutrašnje beleženje imaginarnog toka adenske povesti, otud paralelu te religije nalazimo u hrišćanstvu. No, to hrišćanstvo nije sektaško, podeljeno, već podrazumeva nekakvo jedinstvo, u kome doduše imamo frakcije, ali se suštinski govori o jedinstvenoj religiji i teokratskoj organizaciji. Zamislimo to da kao situaciju u kojoj nikada nije došlo ni do kakve šizme u hrišćanstvu već pred sobom imamo neku čudnu mešavinu pravoslavlja i katoličanstva. To je i razlog zašto u tom svetu postoji Inkvizicija. 

U našem sagledavanju istorijskog iskustva ta ustanova ima zlokoban karakter, ali u Adeni, iako brutalna, njena uloga je veoma praktična i nije joj cilj da izigrava moralnu ili versku policiju, već je to pre svega egzorcizam i suprotstavljanje agenturi služitelja sila tame. Ta inkvizicija je na prvoj liniji borbe protiv demona i njihovih ljudskih slugu, čije su namere vazda revolucionarne, bilo da se taj prevrat organizuje sa vrha (slučaj demonskog imperatora), ili odozdo, iz kanalizacije, iz nižih slojeva, ili posredstvom demonolatrijskih varvarskih plemena. Glavni lik Hronika je upravo visoki oficir Inkvizicije, pa otud on sam ima neposredan dodir sa okultnim, što čitavoj knjizi daje jedan veoma zanimljiv i osoben ton. Zato i dajem ocenu da su Hronike uronjene u okultizam. 

Protić se ovom knjigom pokazao kao poznavalac glavnih tokova crne magije, nekromantije, vampirizma, demonske zaposednutosti, demonolatrije, kabale, haotike, alhemije, kako one mračne tako i svetle, ali i misticizma, teologije, filozofije, mitologije, istorije i religije. Protićeva demonologija nadilazi okvire one klasične i obuhvata lavkraftovske i haotičke momente. Dakle, da bi mračna strana bila upečatljiva moralo se zahvatiti dublje u ambise primordijalne tame Ereba i odatle izvući same mračne bogove poput Jog Sotota ili gavranove haosa (bajaki). Osim Tolkina, Mejrinka i Lavkrafta, u Hronikama prepoznajemo i Barouza, kroz koncept primene njegove interzone, odnosno nelinearnog prostor-vremena koje Protić oličuje čudovišnom Karkosom, mestom koje je grad, ali i nije grad, već ne-mesto kojim vlada čudovišni Hastur. Karkosa je stoga nekakav anti-grad kao manifestacija haosa, suprotnost Novom Jerusalimu.

Jedno od ključnih oruđa spoznaje i delovanja kroz koji prolazi major Longin, jeste ambijent snova, koji u Protićevoj naraciji često poprimaju doslovno stvaran karakter, budući da su delovanja na tom polju stvarna. Ovde ne možemo a ne uočiti paralelu sa Kastanedinim opisima sanjačkih tehnika i doživljaja koje su njemu preneli indijanski vračevi Meksika. Protić za takav pristup ima dobru argumentaciju koja crpe iz okultnih tradicija. On je vešto u tu svrhu upotrebio složenu staroegipatsku antropologiju, odnosno učenje o metafizičkoj strukturi ljudskog bića, a čije refleksije imamo, kako u indijskim učenjima, tako i u hermetičkim, gnostičkim i kabalističkim doktrinama. Name, u svetu snova postoji nevidljiva granica kada oni postanu stvarni, u smislu da dešavanja u snu imaju posledice na celokupnost snevača. Tako je major Longin neretko dolazio u situaciju da se ne probudi iz nekog sna onda kada se nalazio na perceptivnoj ivici, odnosno, kada je njegovo sanjačko telo zalazilo u zone smeštene daleko izvan domašaja uobičajene sanjačke svesti, a što su uzrokovali demonski uplivi. Tu se razotkriva stara magijska istina da je svet snova komplementaran sa smrću, budući da su, po mitologiji, Tanatos (smrt) i Hipnos (san) braća. I ne samo to, već je ljudsko biće u stanju sna na neki način otvoreno i dostupno uplivima neljudskih faktora, kako onih dobronamernih i prosvetljujućih, tako i onih predatorskih i zlonamernih. 

Isto tako, Protić lepo opisuje demonske metode zaposedanja, kao i tehnike egzorcizma. Mi jasno vidimo gde se nalazi ključ otvaranja ljudskog bića koje koriste infernalne, odnosno sile preispodnje, kako kaže Protić, te od ljudi čine svoje instrumente. Sve je to lepo prikazano u Hronikama. Konačno, jedan od ključnih faktora okultne dinamike ovog opusa jeste fenomen Crnog Sunca koje je predstavljeno kao izvor entropijske sile, a koji prevashodno pogađa demonska bića, ali i one mračne posvećenike napredne u demonolatriji i demonomagiji, koji su od demona primili mračne darove, odnosno etarska tela. Kada kažem etarska, misli se na crnu svetlost univerzuma B, odnosno sveta haosa. Crno Sunce svojim ledenim tamnim tracima obasjava taj paralelni demonski svet, čiji žitelji, u težnji da se sačuvaju od njegovog destruktivnog uticaja očitovanog u privlačenju i razlaganju njihovih tela crne svetlosti, uporno i marljivo rade da probiju energetski veo koji njihov svet deli od sveta ljudi i dođu u ljudski svet. Taj veo deo je samog stvaranja kojim je Kosmotvorac odelio haos od kosmosa, ali su ga demoni, gonjeni samim haosom, mestimično izbušili, a što je uzrokovalo pojavu Spasitelja koji je taj veo ponovo podigao kako bi zaštitio svet ljudi. Naravno, haos uvek nađe načina da probije veo, i u tome leži koren dinamike niza događaja o kojima Protić, kroz ispovesti majora Longina, iscrpno pripoveda. A to nisu samo ispovesti i svedočanstva glavnog junaka, već i pripovedanja koja zalaze dublje u imaginarnu istoriju sveta u kojima se dešavaju Hronike, te na taj način bivamo polako uvođeni u slojevite uzroke dešavanja koja se odvijaju u vremenu života majora Longina. 

Ono što se meni posebno dopalo jeste upravo ta identitetsko-geografsko-istorijska neodređenost opšte atmosfere Hronika. Odmah u oči pada obilato korišćenje latinskog, kako u pogledu naziva imaginarnih institucija, imena likova, toponima, ali i grčkog, francuskog, egipatskog, arapskog, te izraza potpuno izmišljenih koji podsećaju na neki konkretan jezik, ali teško je reći na koji konkretno. Hronike su pisane za univerzalnu publiku, i nisu lokalizovane u srpski ili balkanski prostorni kulturno-identitetski areal. Sam glavni junak, čas odaje utisak srednjovekovnog monaha viteza, čas rimskog centuriona. Protić je uspeo da prilično jednostavnim jezikom i pitkom naracijom prikaže ne samo jedan dramatičan sled događaja i stanja svesti glavnog junaka i pratećih likova, već i da složene filozofske, ezoterijske i svetonazorske koncepte približi prosečnom čitaocu. Zato potencijal Hronika lako komunicira i umnogome nadmašuje lokalni domet te kao takav ostavlja mogućnost da u budućnosti, uz dobar prevod, osvoji maštu šire publike na svim meridijanima. 

U Hronikama nema ničeg nacionalnog ili specifično lokalno kulturnog što bi moglo dovesti do nerazumevanja od strane čak i potpunih stranaca. U tom smislu Hronike su kosmopolitskog karaktera. Međutim, ono što je neka vrsta ograničenja ovog dela, a po meni upravo je to njegova prednost, jeste njegova neuklopivost u okvire svega onog što je razumevano kao sve što nosi prefiks post-. U tom smislu moglo bi se reći da Protićev narativ, uprkos svojoj otvorenosti i obuhvatnosti, zapravo odražava jedan u suštini konzervativan pogled na svet. Njegovi junaci zagovaraju stajališta i vrednosti starih tradicija, ne samo hrišćanskih, nego i spartanskih, rimskih, imperijalnih, aristokratskih. U toj perspektivi, Protić nam je pokazao i izvanredne primere ženske emancipacije kroz neverovatne i herojske likove, poput ratnice i vojskovođe Makrine, koja je uz to i lezbejka. U Protićevim prikazima nema mesta ulepšavanju ili prilagođavanju predstava, nazora i slika savremenim očekivanjima, stilovima i ukusima. I upravo taj stav sa sobom nosi cenu mogućeg odbijanja ili lošeg prijema Hronika od strane onog dela publike čiji se ukus, pogled na svet i vektori razmišljanja nalaze unutar koordinata savremenih vrednovanja.

U zaključku iznosim moju preporuku za čitanje prva dva toma, kao i narednih tomova ovog nesvakidašnjeg dela napisanog na srpskom jeziku, a koje svakako zaslužuje ne samo veću pažnju u domaćoj javnosti, već i, kako sam naglasio, inostrana izdanja, ali i moguću ekranizaciju. U tom smislu Hronike bi, u idealnom smislu, u jednakoj meri bile zanimljive i privlačne širokoj publici, baš poput ekranizacija Gospodara prstenova i Igre prestola, budući da one kombinuju od ta dva, ali pridodaju i mnogo toga autentičnog. Hronike krasi zaokružena, promišljena i bogata mitologija, istorija i geografija jednog imaginarnog sveta koji odražava povesno iskustvo čovečanstva i interpretira ga na jedan slikovit, zanimljiv i poučan način. Nema šansi da vas čitanje ovog dela ostavi ravnodušnim.

Crno bratstvo

Oni su svojevrsni bogovi istorije, zaljubljenici u moć, služitelji Druge Smrti. Crno bratstvo se plaši daimona čija će ih anatema srušiti i uspostaviti vlast bez vlasti. Umobolnici osluškuju šuštanje krošnje nevidljivog drveta i osećaju strah od njegovih savršenih i nevidljivih plodova. Opsednuti moćima i znanjima, oni ne umeju da ih koriste na ispravan način. Oni su gospodari prošlosti i održavaoci sadašnjosti, ali drhte pred nepoznanicom budućnosti. Strah ih pretvara u preplašene i opasne zveri. U njihovim očima čovek može počiniti samo jedan, jedini i neoprostivi greh, da ne veruje u njihovu moć. Ta se nevera kažnjava smrću. 

Oni takođe kusaju plodove Drveta, ali samo onda kada ti plodovi otpadnu i postanu truli. Uvek prvo zagrizu onaj narandžasti, treći po redu, čiji ih sjaj najviše privlači i gde prvo upadnu u neravnotežu. Oni, poput pasa, stalno glođu neke kosti. Tako naposletku prožderu i sopstveni život te sećanja na njega. Zaogrću se gnevom i strahom i nastoje da u srca drugih ljudi uliju svoj otrov. Oni šire gnev i strah. Njihova nakazna volja teži samo jednom, da potčini ono što se potčiniti ne može. Njihovo geslo je „zauvek“! U tu svrhu oni se uspinju kružnim stepenicama ka vrhu opscene kule gde se potpuno predaju kužnoj samoći i odsečenosti od svega. To je izuzetno velika perverzija. 

Zemaljski moćnici koje vidimo, samo su marionete i modus operandi jedne takve groteskne forme mentis, jer su nevidljivim nitima drevnog i složenog sistema dominacija i potčinjenosti, gotovo beslovesno upleteni u njihove mreže. Jedino šta znaju, šta osećaju, čemu se dive, čega se boje i čemu služe nama vidljivi moćnici, jeste opaka, sveobuhvatna i nevidljiva moć Crnog bratstva. Pa ipak, od sopstvenog otrova stradaju, i u svojim samotnim utvrđenjima biće proždrani Vremenom koje ih je prevarilo da mu služe. Progutaće ih moćni đavo Horonzon, njihov gospodar, čije ime je Druga Smrt, jer je krv kojom su poškropili svoj Pilon, koji je prepreka Anđelu Smrti, upravo ključ pomoću kojeg on ulazi.

Univerzum u mrežastim čarapama

Glava I – Kula od slonovače

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. U njemu obitavaju suvoparni koncepti ukalupljeni oko vlažnih ideja. Povrh svega, sa moje planete vidljiva su dva meseca, noćni i dnevni, koji se preklapaju u praskozorje i suton. Na njima obitavaju samosvesna ogledala. Kada se moje misli u njima ogledaju diže se vetar.

Univerzum je glupa reč. Zapravo nije, ali je ljudi glupo koriste. Otuđio sam se od ljudi i sagradio Kulu od slonovače koja lebdi u međutrenucima što brzo iščezavaju čim neko pokuša da ih osvesti. Međutrenuci su sačinjeni od refrena popularnih šlagera zvezdane prašine. Ponekad čujem te šlagere. U suštini, to nisu šlageri, ali nevidljiva publika čiji su pogledi vazda uprti u moje biće to tako doživljava. Dešava se da me ponese ta melodija i tada opažam kako Univerzum zaista nosi mrežaste čarape.

Međutrenutačna Kula od slonovače je pozorište mojih opsesija i teatralnih raspeća. Nevidljiva publika obožava kada teatralna raspeća nose maske. Kažu maskarada podstiče atavizme šavova mrežastih čarapa Univerzuma, ali ja to nikako nisam osetio, niti bih umeo prepoznati takav preobražaj. Zašto si se otuđio od ljudi? Pitaju me dobronamerne zluradosti nevidljive publike pod dejstvom pobuđenih atavizama šavova mrežastih čarapa Univerzuma. Na to pitanje pružam nemušte odgovore, ali se koristim pokretom kako bih naglasio plastičnost mog otuđenja. Atavistička nevidljiva publika se vrpolji i tiho žamori.

U dramatičnom trenutku na scenu izlaze Vasceli Pokreti, Usmereni Dahovi, Umišljeni Zamišljaji i Istančani Oseti. Publika ih pozdravlja kubičnim aplauzom koji odjekuje sve do samosvesnih ogledala noćnog i dnevnog meseca. Čuje se hor Bečkih uopštavanja koji peva: Otuđen od ljudi, otuđen od sna, otuđen od svega onog što spaja međutrenutke... Jesam li živ? Pita se Vasceli Pokret. Usmereni Dahovi kruže po podovima i svodovima međutrenutačne Kule od slonovače. Umišljeni Zamišljaji odsutno blude ka praznini lunarnih preklapanja. Istančani Oseti kolaju od jedne do druge treperave nutrine.

Znate, promuklim glasom moja otuđenost pokušava da uobliči zavežljaj smislenosti, u mladosti sam bio ekstrovertan, a onda je pala klapna. Govor opet postaje naracija, a kosa slova bivaju zamenjena pravim. Kula je i tamnica. Pobočna Dama je nastojnica zgrade. Često mi gleda u karte. Hm... mrmlja zadubljena u otvoreni raspored i stiska usne kao da prebira po rečima koje u nizu silaze sa gornje trake što od jednog beskraja vodi ka drugom beskraju. Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Šta to reče ženo božja!? Na ovo moje „ženo“, a pogotovo na ono „božja“ zatresoše se dveri opsedajućih atavizama. To se dešava svaki put kada Oko pogleda Kulu.

Znate, Oko u Kuli istovetno je Oku van Kule iz kojeg sevaju munje. Kada se njihovi pogledi susretnu čuje se muzika sfera. Orfonos i Orfonostris. To su imena preludijuma, mada je glupo tako ih zvati. U nedostatku boljeg određenja upotrebio sam te čuvene „preludijume“ kako bih nečim odredio zavičajnu dobrohotnost Orfonosa i Orfonostrisa. To nisu dva uglađena i nagizdana istorijska visokourbana gospodina već procesi naših čuvenja i čuvstava. Orfonos je unutrašnji glas koji dolazi od Oka u Kuli, a Orfonostris je onaj od spoljašnjeg velikog Oka. Oko se okom mije, Oko se oku raduje! Zapevaše podmladci Bečkih uopštavanja.

Sa ovim poslednjim napevom, dođosmo do velike tajne. Pobočna Dama izvuče Đavola. Hop, evo ga Đavo, ecce diabolos! U tom trenutku rodi se Diabolatrija i poče da mekeće glasom apokaliptičkog Jaganjca. Pobrkao sam jare i jagnje. Sada mogu očekivati strahotnu osudu Ra Hoor Khuita! Srećom, spazih da i Đavo ima oko. Ne znate vi koliko je Univerzum srdačan. Na tu moju izjavu Nevidljiva publika zapljeska đonovima. Čitava situacija mi zaliči na mehanu pod kodnim imenom „Kod tri oka“. Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Tako glasi lozinka za ulaz. Mehanu je bio glas čađavih misterija. U nju se ulazi kroz kockasti pod a brava je u obliku slova Q.

Ako su Orfonos i Orfonostris glasovi Oka dva, kako se zove glas Oka trećeg? Upita me koleginicina koleginica. Hiperborejski sladoled skliznu mi niz kornet. Preludij u brzini uhvati šav univerzumske čarape, Kula se zatrese a nevidljiva publika začas se ozbilji. Ozbiljilo se sve šta je trebalo i šta nije trebalo. E to se dešava kada pokušavamo da otključamo stvari koje čine svako prenemaganje manje teatralnim a više božanstvenim. Pobočna Dama tiho van scenarija izusti: takve su reči. Uvek sam voleo dobre improvizacije.

Glava II - Uskrsnuće

Na volšebnim stazama onostranosti naiđoh na situaciju u katakombama. Beskrajne nautičke milje lavirintskog podzemlja pružale su se u dogled. Pogled je stajao blagovestan u iščekivanju nove vibracije. Prvi put sam začuo vibraciju kada je moja senka odbila poslušnost. Jednostavno, više nije htela da sledi moje pokrete. Bila je to razdelnica, praktično razmeđe, bezmalo zemljouz kada je nastala prva mreža na čarapama Univerzuma, jer rečeno je kako Univerzum nosi mrežaste čarape.

Stajao sam u senovitom hodniku obasjan blagom svetlošću nedostižnog. Orfonostris je svojim tananim nitima probudio Orfonosa. Znate, oni su poput blizanaca, ali jedan je smrtan a drugi besmrtan. Pobočna Dama je izvukla Smrt. Tako sam se obreo u katakombama. Povorka skeleta se u zanosu kretala noseći zastave kružnog ushićenja. Pridružio sam im se. Pevao sam njihovu pesmu i sanjao njihove snove. Treperenje me je nosilo. Odeven u nudističku pudlicu i šraf šepurio sam se gnojištem opscenosti. To je ta pesma koju slušaju domoroci Utrehta. Tada sam prvi put navukao mrežaste čarape i postao Univerzum. I tada, u magnovenju večnog povratka, ritam koji me je sve vreme nosio postao je ritam koji me pritiska. Pakao! Kosti! Pakao! Hoću meso. Dajte mi mesa! Neka zubi trnu od sladosti. Ne prijatelju. Težio si svetlosti. Kosti su svetlost. Sada ih glođi! Meso je za one zanesene bezobalnim obličjima. Hteo si istinu. Glođi do srži jer u srži je istina. Večnost, kosti, meso, srž, istina. Lice Demona kezilo se sa baklji koje su nosili skeleti svetaca.

Ne želim istinu. Ne mogu ovo. Kakva je ovo Smrt? Zašto si mi ovo izvukla? Pobočna Dama je sedela i pućkala dugačku lulu. Stiskala je usne i mrmljala jedini tekst koji joj je dodeljen: Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Nema više mesta mističnim improvizacijama. U tom trenutku začuše se vaskrsne trube. Iznenada me obasja podnevna svetlost jer svima je znano da Pan dolazi u podne! U vaskrsnoj pozi poleteh visoko iznad katakombi put sunčevog auditorijuma. Nevidljiva publika zatreperi, a čestitari-vaskrsari dojuriše da mi tucaju jaje. Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! Tuc-tuc...

Sunce je lavirint koji se talasa kao zamašćeno jaje na oko u tiganju. Čim sam stigao, odmah me misaone nužnosti uputiše ka Udruženju golubara čiji je legendarni veliki majstor bio poznat kao izumitelj recepta za višeslojnu golublju čorbu. Penzioneri u prizemlju lenjo su vukli poteze po izbledeloj šahovskoj tabli. Kurve na spratu pojale su pesme slaveći dolazak nekog njihovog heterskog božanstva koje će ih tada načiniti plešućim devicama čija će sećanja biti ulivena u Pehar Dostojanstva.

Dobar moral kali se u poštenim bordelima. Izustilo je jedno slovo koje je nenametljivo tihovalo ispod svih oralnih baklji koje se trude da jednoga dana (na Suncu je uvek dan) postanu protuberance. K-a-l-i-s-e. Ponovilo je, ali ovoga puta malo glasnije i kao da speluje. Bilo je to slovo nalik latiničnom F. Kaljeno, prekaljeno, F se polako uzvisilo i u stavu dostojanstvenika samouvereno selo na stolicu pored moje zagledavši se u kartezijansku muvu koja se davila u mojoj čorbi od goluba patrijarha. Zatim se iznenada izvilo u zmijoliku figuru umetnuvši se u izgovorenu reč. Sada sam KaliseF. Dijabolična buba mog uma nije mogla a da ne izvitoperi ono što se prolamalo svim čudnim uglovima po kojima su ćoškarile vaskrsne trube. FeKalis! Uzviknula je buba, a mene je prodrmala uporna zvonjava kugličnog stajališta.

Glava III – Poziv

Pozvonio je telefon, onaj starinski, na žicu, od bakelita, prekinuvši moje buljenje u prazno kroz stakleni zid neogotskog biznis insajder nebodera. Blenuo sam u blještavilo urbanih horizonata koji su razvlačili ljudska stada put kamenih ploča nužnosti i ozbiljenja vremena. Mikrosekunde su važne. Iz grafikona sevaju munje. Upravo su mi potvrdili rezervaciju apartmana u Gradu Piramida. Sve što je u međuvremenu potrebno da uradim jeste da se prepustim i čekam. Prozvaće me kad bude moj red.

Na kosmodromu me je dočekala lepuškasta kama-tantra. Pokazivala mi je nekakvu propusnicu na kojoj je pisalo: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Išao sam iza nje i blenuo u njene mrežaste čarape. Primetio sam da je primetila moje primećivanje istovetnosti naših čarapa sa čarapama samog Univerzuma. Da, to je taj put kojim se ređe ide. No, nisam tek tako stigao na odredište. Ne može se mimo katedralne zajednice. U univerzumu postoji veoma složena birokratija. Za sve se pitaju šefovi katedri do kojih se ne može doći osim ukoliko imate zakazano, a da biste zakazali morate ići preko njihovih kvazikabalističkih asistenata koji pasu na dijametralnim livadama suštastva. Hajde majstore, čik da te vidim doskoči do tih livada. Kerberi Svetog Jovana pomno i neumoljivo motre na pitoma stada kvazikabalističkih asistenata od kojih svaki ima po jedno crveno i plavo zvono umesto mažoretskih učkura.

Red Kerbera Svetog Jovana je nadaleko čuven po upražnjavanju discipline zvane Višeslojna Besprekora. Opet ta višeslojnost... Kako bih predupredio gama zrake iz njihovih delta redovničkih insignija, morao sam otići na hodočašče u Grad Senki. To nije običan grad, a nije ni neobičan. Teško da je grad u uobičajenom smislu reči, ali jeste nekakav grad. I Grad Senki je sačinjen od nadrazumskog rešetkastog piramidalnog poretka te predstavlja mračnog blizanca Grada Piramida. No, ni Gradu Senki se nije moglo pristupiti bez uputstava i posvećenja, što je bila kosmička besprekora Pustinjaka Grotosa.

Pobočna Dama napući usne i izvuče Pustinjaka. Ćutimo. Već znam šta će reći. Isto tako znam da Četvorka Diskova vreba iz prikrajka. U trenutku se začu rezak zvuk plavih zvona kvazikabalističkih asistenata. Na ulazu u podzemna tajanstva Pustinjaka Grotosa stajao je natpis: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Krivudavi puteljak vodio je do šume. Isprva retka a potom sve gušća i mračnija, šuma je uobličavala jednu jedinu usku stazu do mračnog ulaza u pukotinu svesti. To je kao da raspeti Mesija nije uskrsnuo nego je nekako nakrsnuo, nakrivio se na stranu i tako stvorio rupu u Umu. Rupa u Umu rupa je u esenciji Bića. Rupa u esenciji Bića je rupa u Rupi. Rupa u Rupi je Rupa kroz koju sve otiče i kroz koju se sve vraća. U mojoj glavi živi Rupa, a u toj Rupi živi Mrtva Buba. Ni Pustinjak Grotos nije bez cene. Rekoh: Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Uhvatih se za kvaku Q. Dveri se otvoriše. Demon zausti: Kastapolas Katastolas. Prvo je ključ drugo je brava.

Prilikom ulaska u čađavu mehanu zapahnuo me je ustajali vonj neurotičnih pleonazama, kockasti pod i čokančići rakije sa verodostojnim brcima. Sedam za prvi slobodan sto. Karirani stolnjak, piksla, čokanče, sevdalinka i baba koja peva fado. Naručujem pohovane molebane i pogledom bludim po masnim zidnim dlakama po čijim su krajevima upletene sifilistične orhideje partijskih raspri. Nedugo zatim, prilazi stariji mršavi i pogureni gospodin. Ćelav, bled, veliki podočnjaci, tanke usne, lice gotovo bez dlaka, naherenog osmeha, u crnom kaputu zakopčanom do grla. Crne pantalone, crne lakovane cipele. Lik ni uredan niti neuredan. To je Pustinjak Grotos. Nudim mu da sedne. Neko vreme ništa ne govori. Vadi zavežljaj iz kaputa i odmotava ga. Prolaze kilometri beznačajnih stanki. Fado baba drema u uglu i hrče. Muva joj sleće na mladež iz kojeg viri dlaka. Pauk sa dlake hitrim skokom grabi muvu, a iz zavežljaja ubrzo iskočiše brava i ključ. Prepoznajem te instrumente. To su osetljive organele veoma mračne magije. Konobar donosi pohovane molebane. Napomenuh mu da donese još jedan pribor, na šta ga Pustinjak Grotos zaustavi i reče da bi on više voleo običnu kuhinjsku paradigmu, neceđenu, bez portfelja i ako može sa kreativnom rupom u sredini. Konobar nešto promrmlja i ode da zaliva halucinogene opsesije hijerofantskog posrnuća.

Noći polako postaše jutra, a jutra smeniše vulgarna podneva. Svetina je zajahala kubične muve, a mastan burek cedio se sa olovnih novina koje su izveštavale o najnovijim dometima japanske pornografije. Zatim je konobar, odeven u prijatno veče, doneo sveže uštrojenu kuhinjsku paradigmu, naceđenu, bez portfelja i sa veoma kreativnom rupom u sredinu. Pustinjakove oči se zacakliše i u tom trenutku obreh se u časnim odajama njegovog tajanstvenog vavedenja.

Glava IV – Pustinjakovo gnezdo

Nije bilo lako doći u Pustinjakovu jazbinu. Sećam se da sam stajao na pustom raskršću dva utabana seoska puta, u sred ravnice, pod mesečinom u opadanju. Duvao je pristojan vetar. Visoka trava je talasala i glasno šuštala tako da ništa pošteno, a kamo li pristojno, nisam mogao čuti. Nigde nikog. Izvadio sam šareno varalo, zauzevši pritom borbenu pozu za goecijsko jodlovanje. Abraset Zamran! Započeo sam inkantaciju. Nevidljiva publika, koja je sve to posmatrala udobno zavaljena u međunožna zvezdana sedišta, halapljivo je plevila imaginacijsku baštu mojih kuraži. Ja sam Jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ dran neodran, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen. Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac! Utatata...

Obožavam dodire, ali samo kada su osveštani. Obožavam svetost koja dolazi tada kada svetlost isčezne, a u duši ostane potpuna tama. Takve su reči kojima me je dočekao Pustinjak Grotos, nakon što su me njegove dražesno-groteskne izvidnice odvele sa raskrsnice čim je vetar postao nesnosan. Do njegovog gnezda vodi kružni zemljoder od jedanaest spratova. Svaki sprat ima trinaest soba, pa računajte. U svakoj sobi po jedna večnost tumara od jedne do druge beskonačnosti. Dva meseca ukupno imaju 143 faze.

Ovo pripovedanje stoji na samoj ivici ponora pada u besmisao i sumanuto rasplinjavanje. Ipak, dozvolite da napravim malu pežorativnu digresiju. Ne znam zašto sam upotrebio taj stranojezični pridev, ali reči same otpadaju od tih traka koje vise sa zvezdanog svoda pećine Pustinjaka. Postoje svetovi sasvim pogodni za ljude gde je atmosfera puna psihoaktivnih isparenja. Tamo sve može i ništa nije sveto – jer je sve sveto.

Mladiću, video sam tvoje snove. Obratio mi se P. Grotos nekim promuklim a ipak siktavim glasom, kao da se muči da govori. Njegova katedra sjajila je miljeničkim dražima neugaslih alhemijskih kristala Sekundarne Materije ćele Lampe. To je čitavoj prostoriji davalao plavičasti sjaj. Stajao sam na ulazu uznemiren čudovišnom pojavom nečoveka koji se hrani vremenom. Visok, koščatog grotesknog lica sive boje, sa kolutovima tamnih podočnjaka, tankih usana, bez bilo kakve dlake na neprirodno glatkoj koži, blago poguren te pokriven crnim plaštom. Njegove bizarne šake, duge i koščate, plavičaste i naoružane oštrim krupnim crnim noktima. Mogao je dirigovati kamernim orkestrom ali on je odabrao put vetrovitih ponoćnih raskršća.

Pokazao mi je znak da sednem u gostinsku fotelju koja je sva uzdrhtala od uzbuđenja što će neko, nakon toliko ispraznih eona, konačno sesti u njeno devičansko krilo. Prvi mi se ukazao velečasni Morgan Frimen, nosilac reči prelaska kroz središte krsta na znojavom baptističkom jugu. Crni pastori su se tresli u magnovenju jahanja duha. Gospod je pastir moj! Analfilaktička gonoreja nije moj kredo. Tajna reč je LAHEMA. Zatim su došli na red Gedeovi sveštenici i njihove grobljanske krvne žrtve. ONIRU, ONIRU, ONIRU. Nedugo potom, dok sam stajao na balkonu svetlosti i posmatrao vihor Gejine dece koji izvire iz prostodušnih jaruga onovečnosti, dotrčao je mladi karipski rob Žan. Oprezno mi je prišao a njegove zaposednute beonjače prošaptahu AKULA MUNANA. I konačno, na glavnoj promenadi jednog davnog nežnog predvečerja reverend ŽanPjer, praćen ljudima sa pepelom preko lica, sagnuo se i na trotoaru iscrtao veve, mahnuvši rukom u pravcu jednog rasno mešovitog para. Abomination. Prošaputao je. Kada je sve utihnulo, duh u kristalu ispisao je isti taj veve, a ja sam mogao pročitati tajnu poruku: LASEE.

Pustinjak Grotos je ćutke posmatrao kako se odmotavaju zavežljaji sa trakama mojih snova. Mladiću, progovorio je, ali ovoga puta u tetra intonaciji i kubikaži, kada sanjaš crnce, to su duhovi. Ključevi za ulazak u Grad senki gostili su se užeglim močvarama mog zaborava. Imao sam sve šta je neophodno.

Glava V – Grad senki

Ispričaću vam o jednom gradu van svih mapa u kome obitavaju sve srećne toge ovog univerzuma, a i šire. U kristalnoj biblioteci tog grada družio sam se sa crvenom i plavom knjigom. Crvena knjiga ispisana je smaragdnim slovima, a plava rubinima. Lako sam čitao i mastio spoznajne kolutove prženog luka. Oh kako su zanosne inkantacije crvene i plave knjige, pa ipak zaboravio sam sve što sam pročitao. Ni sam ne znam kako, obreo sam se u podzemnim odajama.

U mračnom lavirintu dočekao me je samohodni oltar na kome je stajala crna knjiga sa hijeroglifima od svetlećeg kristala ćilibarne boje. To je zla knjiga. Pornor knjiga. Horor-porno. Porn-Hoor. Pornohorornomikon. Na njenim otvorenim stranicama stajala je ljubičasta ruža svih tunela i njihovih čipkanih minotaura. Crna knjiga mi je tiho prošaputala: „Večno prokletstvo je takođe život večni. Naučiću te kako da prokletvo pretvoriš u ekstazu.“ Čitanje je i dešavanje. Ne može se iz te knjige tek tako čitati a da pročitano ne krene da se obistinjuje. Ona stvara ono što se iz nje pročita. Bio sam zapanjen otkrivši da se zone porno i horor stripova preklapaju na mestima urlikanja ponoćnih pasa uzanih puteva koji od dubokih jaruga vode ka mesečini. Na prvoj strani te opake knjige prepune preispoljnih zuba onih monaha koji su podlegli demonskim iskušenjima stajao je natpis: Neznanje je izdaja.

Ištahar je sabejska princeza i sedma konkubina trećeg vladara jedanaeste elamske dinastije. Bila je upućena u tajne poznavanja zvezda. Prorekla je tačan datum moje smrti. Takođe, rekla mi je kako je ambis vremena samo stanje percepcije i da će ona uvek biti tačno na onom mestu gde smo se rastali... Ne znam odakle sada ovaj detalj, ali zaista se osećam da pripadam Katedralnoj zajednici i svim njenim asistentima. Dočim su se trenuci izgubili u tami. Čekaj, kako su se to trenuci izgubili u tami? Šta hoćeš ovim da kažeš? Jednostavno, to je tama koja se cedi niz stubove svetla. Cedeći se, ona ponire u beskraj, sama bivajući beskraj, jer ona jeste beskraj. Nije bilo trenutka u večnosti kada ona nije bila beskraj. O kako strasno ljubio sam taj beskraj, sav okićen od ničeg, nagizdan kao Bogorodica. Tada sam shvatio da je ovaj čovek lud ali na jedan kanalisan način.

Sada, kada sam postao Građanin Monade, a što je volšebna titula koja se dobija kada neko postane deo Katedralne zajednice i njenih kvazikabalističkih asistenata, nakon što je dobio blagoslov Pustinjaka Grotosa te propušten u postojanje od strane Reda Kerbera Svetog Jovana, putevi ka Gradu Piramida dobili su nadrealan smisao. I zaista, tama mora umreti. Živuća tama je nešto neprirodno i destruktivno. Smrt je njeno prirodno stanje. Smrt je tama i tama je smrt. Otud, smrt ne može biti svetlost, pa ipak svetlost se krije u smrti, a to je teško uočiti. Svetlost smrti - lux mortis, jeste ona tvar od koje je sazdana kapija večnog života. Njeno ime je ad abab: magla koja cveta.

Niti večnosti izlaze iz mojih prstiju i dopiru do samog beskraja. Njihovo preplitanje tkanje je sveta. Tkanje sveta je moć. Vibracija tog tkanja je pesma bogova. O sine večeri, izađi na balkon pobednika i istkaj pesmu od koje ćeš sačini pokrov nezaboravne noći. 

Finis

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. Kao Građanin Monade imam pravo preče svesti u Gradu Piramida. Lepu su noć stvorili oni koji stvaraju i razaraju. Neka se ovaj pehar ispuni krvlju neba, krvlju noći. Neka se tom krvlju posvete zemlja i onaj ko posvećuje. Neka zemlja primi darove neba. Neka zemlja primi moj dar. Neka me zemlja čvrsto drži. Ne odričem se zemlje i u smrti živeću.

nu pel barasa

ta barasi e isarabi

er gaal

a anu kri

kri nu

er kri nu

avana sata

satanaha

er avana esa daranu

er avana esa darai

er avana raq hut

an avana

moros eluto 

Ima i nastavak...

Skolomantika - magija oblaka

Šta se to krije u vetru? Šta to jezdi olujnim oblacima? Kakvu pesmu možemo čuti u pozadini fijuka vetra? One su poput vrana, donose darove onima koji ih hrane. Kako ih hraniti a ne poginuti? To je predmet neke posebne nauke.

Znate, oblaci se uzbude i postanu veoma radoznali kada spaze da neko sa zemlje pokušava da komunicira sa njima.

Spoznaja smrti (autobiografska beleška)

Orpheus in Hades 1897 by Pierre Amédée Marcel-Béronneau

    Imao sam pet godina kada sam otkrio smrt. Sa svešću o smrti u moj život je doprla i svest o skrivenoj sili. Naime, u zgradi u kojoj sam živeo, umro je jedan stariji čovek. Sa prozora sam gledao kako iznose kovčeg i polažu ga u pogrebna kola. Pored mene je stajala moja baba koja me je kao malog čuvala.

„Bako, šta je ovo?“ Pitao sam je.

„Sahrana, sine.“

„A šta je to sahrana?“

„Kad čovek umre, stave ga u kovčeg, odnesu na groblje i pokopaju u zemlju.“

„Zašto u zemlju? Zar nije prljavo?“

Dečjom upornošću ispitivao sam babu, zašto je mrtvac u sanduku, hoće li ustati, zašto su svi oko njega tužni itd. Mislio sam da se pokojnik zapravo šali te da će svakog trenutka ustati i izazvati opšte oduševljenje prisutnih. Onda sam saznao da on neće ustati i to što je on u sanduku nije njegov izbor. Bio je star, pa je umro.

„Zar stari ljudi umiru? Bako, pa ti si stara, hoćeš li i ti umreti?“ Bio sam nekako zatečen tom spoznajom da će i moja draga baka uskoro završiti u prljavoj zemlji.

„Hoću sine, ali ne misli o tome.“ Pokušala je da me umiri.

„Kako da ne mislim, kad će i tebe da stave u ovakav kovčeg i polože u prljavu zemlju gde ima puno buba i crva!“ Nije mi bilo pravo.

Onda sam pitao zašto stari ljudi umiru i kako izgleda kad neko umre? Pošto sam rastao u ateističkoj porodici čiji su članovi pripadali Savezu komunista, nikada se nije vodio razgovor o zagrobnom životu, religiji i takvim temama. Jako me je zanimalo šta se dešava kad neko umre.

„Ništa. Ne čuješ, ne vidiš, ne osećaš, ama baš ništa.“ Objašnjavala mi je baka.

Otrčao sam ispod kreveta, to je bio kao kovčeg, zatvorio sam oči, stavio prste u uši i tako ležao neko vreme u nameri da iskusim smrt. Osećao sam se glupo. Zar je ovo smrt? Smrt je onda zaista, zaista glupa. Ko može ovako ležati? Pitao sam babu koliko traje ta smrt? Rekla mi je, zauvek. Tek me je to bunilo. Zašto moramo umreti? Nisam dobio zadovoljavajući odgovor.

„Eto sine to je tako.“

Onda sam navalio da gnjavim:

„Bako, a kad ćeš ti umreti?“

„Neću još.“

„A hoće li mama umreti?“

„Sine, svi ćemo umreti ali nemoj sada da misliš o tome, prvo treba da živiš, odrasteš pa ostariš i tek onda umreš, ima neki red.“

Znao sam da ću porasti, ali sam tek tada shvatio da ću povrh toga ostareti i umreti. Do tada sam mislio da su ljudi oko mene oduvek bili takvi, baba je bila oduvek stara, mama je bila oduvek odrasla, deca uvek deca, mada sam znao da će deca porasti iako mi se to činilo kao proces koji beskrajno dugo traje. Mislio sam da je život večan. Bio sam zaprepašćen saznanjem da je i moja baba nekada bila dete. Tako se i spisak kandidata za umiranje sve više sužavao.

„A hoću li i ja umreti?“

„Nemoj da misliš o tome, čekaj prvo da porasteš, pa ostariš...“ 

Od tada se sve promenilo. Saznao sam da ću i ja jednom uroniti u to – ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništavilo, koje stoji kao surova istina i krajnja izvesnost pa sam se pitao a zašto bih uopšte odrastao ako ću ostareti i umreti? Tada još uvek nisam bio svestan kako mogu umreti i kao dete, zapravo svakog trenutka a ne samo kada ostarim. Suštinski sam se pobunio protiv takvog stanja stvari, protiv takvog ustrojstva sveta i sudbine. Sećam se da sam u tom trenutku prvi put izgovorio glas R. Zanimljivo, to se desilo upravo dok sam izgovarao reč „smrt“. Čitav taj dan ponavljao sam smrt, smrt, smrt, samo da ne bih zaboravio kako se izgovara glas R zbog čega su se stariji silno sprdali sa mnom. Istovremeno čim je R prešlo preko mojih usana ispružio sam dlan, zagledavši se u šare na njemu i u prste. Izbrojao sam pet prstiju jer sam znao da toliko imam godina, tako da se taj trenutak zauvek urezao u moje sećanje. Zatim sam iznenada pogledao kroz prozor u oblake i spazio jedno veliko i lepo lice uobličeno od belih oblaka.

„Eno ga bog!“ Viknuo sam oduševljeno.

„Ma kakav bog!? Nema boga, bog ne postoji.“ Prekorevala me je baba skojevka. „Ko ti je to rekao? Sigurno tetka Stevka. Ne slušaj nju, ona je stara.“

Istina, za boga sam čuo od babine sestre, tetka Stevke, koja je bila verujuća, te stalno podsećala rodbinu da ne rade kad je crveno slovo u crkvenom kalendaru. Ona mi je govorila kako postoji bog koji obitava na nebu te kada napolju grmi to se bog nešto ljuti na nas ali ništa više od toga. Ni reči o smrti.

Prikaza lika u oblacima za mene je zaista bio bog sa čijom je pojavom u meni zaiskrila nada da možda ništeća izvesnost smrti nije baš obavezna opcija. Nasmejao sam se tom bogu i pozdravio ga. Bilo je to lice svetlosti, lice istine i pouzdanja. Bio je to neko izvan svih i izvan svega, neko kome sam mogao da se obratim, sa kim sam mogao iskreno da razgovaram te da mu poverim sve moje misli i osećanja. Uporedo sa tim bogom od oblaka, u moj um je doprla i svesnost o lažnosti svih drugih ljudi, njihovih odnosa i svake stvari, odnosno svest o podmukloj sveprisutnoj sili koja prožima sve oko mene ali da bog koji mi se ukazao ne pripada njoj. Tada, stojeći sam pred svetlim licem nebeskog boga, izgovarajući „smrt“, držeći otvoren dlan, spoznao sam ništavnost čitavog sveta oko mene te ispraznost ne samo mojih bližnjih nego i svih ljudi. Poželeo sam da se probudim iz tog teskobnog sna omeđenog smrću. Tada sam po prvi put imao viziju istine, ali i opake sile koja me drži zakovanog za ovu stvarnost dok ne umrem i utonem u ono ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništa. Tako sam odredio temeljne postavke moje lične kosmologije. Bog je bio izvan domašaja životne sile, ali za razliku od uobičajenih verskih ideja o bogu, moj bog se nije mešao u delovanje sile. On me nije mogao zaštititi od nje niti izbaviti, jer je pripadao pojavi višeg reda. Jedino šta je mogao jeste da svojim prisustvom bude svetionik mog života, cilj ka kome težim, podsetnik budnosti, predstavnik sveta istine u kome je trebalo da se jednoga dana probudim.

Jedva sam čekao da odemo kod tetka Stevke i da joj kažem kako sam video boga. Međutim, ono što je bilo drugačije u mojoj bogospoznaji od tetkinog verovanja, jeste moje saznanje, od tog boga dato, da su svi drugi ljudi, pa i sama tetka Stevka, zapravo lažni, te da sam samo ja istinit i pravi jer samo ja imam „ja“. Svi ostali to nemaju već su puki beslovesni automati. Tu ideju ni tetka Stevka nije mogla da prihvati. Jeste, boga ima ali da jastva u drugim ljudima nema i da su drugi ljudi puke lutke pod kontrolom nekakve nepojmljive dijabolične smrtonosne sile, izuzev unuka njene sestre, e to je već bilo previše. Toliko sam kao dete bio opsednut tom idejom da sam se često pravio da spavam a zapravo sam osluškivao ne bih li čuo šta se to stariji domunđavaju jer verovatno deluju po volji sile kako da postupaju sa mnom. Postao sam pravi mali paranoik. Da, od gledanja u oblake zaista može da se poludi.

Tako sam živeo do moje devete godine dok se nisam zagledao u plave oči jednog dečaka iz komšiluka sa kojim sam se često igrao i pritom ga stalno propitivao šta mi to novo sprema sila. Kako su moje oči tamnije, pomislio sam da svi koji imaju plave oči svet vide kroz to plavetnilo. Bio sam jako iznenađen kada sam dobio odgovor da i plavooki ljudi svet vide normalno a ne obojen u plavo. Sa tom mišlju u moju svest je doprlo i saznanje kako drugi, budući da svet vide isto poput mene, dakle normalno, takođe imaju nekakvo svoje jastvo, nisu isprazni i lažni. Tu je sila napravila značajnu pobedu nad mojom svešću lagano lomivši moj otpor, što se potvrdilo kroz moju socijalizaciju, bez obzira što sam oduvek bio ekscentrično i drugačije dete. Tada sam dozvolio da i neko drugi bude stvaran, doduše ne toliko stvaran poput mene ali ipak stvaran u dovoljnoj meri da sa njim porazgovaram o ideji da su drugi ljudi avetinjski i lažni. Tada sam od njega čuo slično iskustvo. I njemu je takođe padalo napamet kako njegovi roditelji i svi ostali nisu stvarni, ali on nije video boga niti je razmišljao o smrti i moćnoj sili koja čini da ovaj svet bude ovakav i da nas zadrži u stanju neznanja i pokornosti. Tako je nastupio moj drugi period. Moj drugar i ja sada smo imali posebnu tajnu a ja sam njega uveo u poznanje o bogu koga sam otkrio i sa kojim sam već izgradio prisan odnos. Čak smo smislili posebne pozdrave, tajne znakove, posebne reči i tajili smo našu vezu sa bogom čije smo lice često tražili među oblacima. Bila je to naša religija, jedina religija koju sam iskreno štovao. Naoružan religijom odvažno sam krenuo u svet odrastanja. Iskušenja su tek bila predamnom. Sila mi je pokazala igru bezbroj velova nikada se ne razotkrivši u celosti, jer da je to uradila onda bi morala pokazati svoj najveći dragulj – istinu.

Sudbinska sila (autobiografska beleška)

iz filma IRRLICHTER DER TIEFE, 1923

Našao sam se na kafi sa jednom poznanicom u lokalu blizu crkve Svetog Marka u Beogradu. Očekivano, razgovor nas je odvukao ka verskim temama. To je moj žanr: istorija religija, okultizam, uopšte ezoterija, snovi, simbolizam, mitologija, sve to prošarano mojim futurističkim vizijama seksualnog transhumanizma i mizantropskim opaskama. U jednom trenutku požalio sam joj se kako godinama doživljavam pasivno uznemiravanje i pritisak religioznih ljudi sa kojima se susrećem, bilo da ih znam od ranije pa su oni u međuvremenu postali verujući, bilo da sam ih sretao zbog posla ili preko društvenih mreža. Kome god od njih da sam zapao za oko, koliko god da ih zanima moj svetonazor, oni nikako ne propuštaju priliku da me opomenu kako bi trebalo da se okrenem Bogu. Navodno, oni deluju po savesti i njihova je dužnost da meni, koji sam, po njima, očigledno u zabludi, ukažu na put spasenja. Pitam se kakva bi bila njihova reakcija kada bih im s vremena na vreme preporučivao okretanje ka sadržajima mog pogleda na svet? Otkud im takva potreba da me pretvore u vernika kada sam sasvim srećan ovakav kakav sam? To bi za mene bio potpuni sunovrat. O Bože, sačuvaj me od Tvojih slugu, a za sve ostalo ću se sam snaći. Sama ideja večnog života u okruženju mediokriteta je ravna prokletstvu i usudu najdublje jaruge pakla.

Pokušavao sam da objasnim mojoj poznanici Jeleni kako meni nisu problem sveštenici, ma kakvi oni bili, nego upravo taj običan verujući svet. Ima među njima veoma obrazovanih i pametnih ljudi punih životne mudrosti, ali sva se ta njihova volšebnost potpuno izgubi kada zagazimo na teren vere. Iznenada postanu skrušeno-ostrašćene zveri manihejskih manira. Šta bi sa onim beskrajnim nijansama sive kojima tako toržestveno barataju sve dok ne ugazimo u tu apokaliptičku močvaru svetog? 

„Znaš Dorijane, ja bih rado išla u crkvu, iako nisam vernica, samo ukoliko bih imala priliku da nekako učestvujem. Uđem tamo, ali sve je nekako hladno, sterilno, ništa se ne dešava. Ne znam da li bi pomoglo ukoliko bi tamo delili kakve droge da i obični ljudi vide Boga?“

Ta Jelenina misao podsetila me je na moja dečja verovanja da su svi ljudi lažni, poput kakvih ljuštura, upravljanih od strane neke nepojmljive sile koja se poigrala sa mojim bićem smestivši me u okvir zvan život. Sećam se da sam kao dete često pokušavao da razgovaram sa tom silom koja je uvek prisutna iza vela ovog sveta i neprestano motri na mene ulazeći mi u snove i misli. To je potrajalo sve do moje devete godine kada me je svest o tome lagano napustila zamenivši je svešću koja je više uronjena u ovu lažnu stvarnost. Dobro se sećam trenutaka kada sam bio uveren da moji ukućani nisu stvarni pa sam pokušavao da preko njih dobijem odgovor od te sudbinske skrivene sile. Ta je sila u mojoj predstavi bila čas dobra, čas zla. Bila je izvor mojih strahova, ali i krajnja adresa kojoj bih se obraćao za zaštitu ili ispunjenje želja. Tako sam se od malih nogu naučio da koristim ljude oko sebe kao medijume. Recimo, u toku igre ili razgovora sa drugom decom, roditeljima ili rođacima, postavio bih pitanje toj skrivenoj sili, bajagi pitam njih a zapravo trudim se da zaobiđem njihov um i obratim se sili koja stoji iza. Onda bih pažljivo slušao kakav ću odgovor dobiti na pitanja postavljena kroz druga ljudska bića. Ukoliko bih dobio nezadovoljavajući odgovor, smatrao sam da se ta skrivena apsolutna sila poigrava sa mnom te da moram učiniti nešto kako bih je umilostivio. Njenu milost bih sticao naprasnom što besprekornijom poslušnošću šta god da mi stariji kažu, pa se onda oni začude kako sam iznenada postao dobar s ozbirom da sam bio nestašno dete. I tako bih postupao sve dok ne dobijem odgovor za koji bih znao da je pravi, jer su takvi odgovori nesumnjivo bili čudni. Oni koji bi mi pružali takve odgovore često se nisu sećali toga. To je za mene bio još jedan pokazatelj da je sila zaista govorila kroz njih.

Peteer Baltens, 1570

U to vreme dopuštao sam da i drugi ljudi imaju nekakvu svest ali sam takođe znao da je njihova svest pod potpunom kontrolom te sile. Sećam se da sam ubijao bube kada bih se nešto naljutio jer sam znao da su i bube takođe oruđa sile koja kontroliše svet pa je to bio način da skrenem posebnu pažnju na sebe onda kada bih imao neki zahtev. Ubijenim insektima na neki način sam plaćao toj sili da se umilostivi na mene. Tada nisam znao da tako oponašam obredno žrtvovanje živih bića. Tek sam kasnije uvideo da je mala razlika i mali korak od žrtvovanja buba do žrtvovanja ljudi. Oba žrtvovanja izazivaju pažnju te skrivene sveprožimajuće i sveprisutne sile. I sasvim je svejedno kog je reda žrtva, velika ili mala, da li je reč o glupim bubama ili nekom višem obliku života, o jednoj žrtvi ili hiljadama njih. Skrivenoj sili je to sasvim svejedno, jer u njenim očima ne postoji bitna razlika budući da su sva bića, pa i predmeti, objekti, zapravo njeni pioni, oblici koje ona stvara ili zaposeda i koje tek njeno prisustvo čini živim i delatnim.

Za sebe sam verovao da sam drugačiji. Verovao sam da je smisao mog života odupiranje svrsi koju mi je tajanstvena sila namenila. Zapravo, sila me je uvela u život, u postojanje, samo da bi me kroz proces sticanja životnih iskustava učinila objektom svog zaposedanja, pritom istiskujući moju svest te je svodeći na veoma uzak nivo, tek takav da bih uopšte mogao postojati vršeći ulogu koju ona određuje svemu što postoji. Verovao sam ako se oduprem nastojanju te svemoguće sile da me poništi, da ću se probuditi u istini, onda kada ovo stanje što se životom zove prođe ili naglo prekine. Nisam znao kako će život proći i šta će biti posle, ali sam znao da je pravi život negde tamo u stanju budnosti gde nema ove sile koja sve drži u šaci. I znao sam da ću u tome uspeti ukoliko održim budnost, odnosno ukoliko održim svest o ovoj suštinskoj istini. Naravno, vremenom se ta moja dečja budnost smanjivala dok se do puberteta nije potpuno ugasila. Kao kada lucidan san popušta i prepušta teren snu u kome snevač ne zna da sanja. Tako nas sila pre ili kasnije prevari da zaspemo te da naš život ne bude ništa bolji od sna u kome ne znamo da zapravo sanjamo. Prvi znak pobede sile nad našom svešću jeste da sve oko sebe smatramo stvarnim. Kada kažem da bića nisu stvarna mislim da to nisu po sebi, nego bivaju stvarna delovanjem nepojmljive sile koja opsenu stvarnosti drži na okupu. Pritom, sila ima bezbroj trikova i rekvizita kojim nas vremenom može slomiti. Takozvana budna svest i njena stvarnost deo su opšteg sna u kome sam se našao uhvaćen u klopci života. Vremenom sam shvatio da sam se zaneo i izgubio budnost koju sam imao kao dete između moje pete i devete godine.

U devetoj godini popustio sam pred jednom, na prvi pogled razumnom, opšteprihvaćenom činjenicom da i drugi ljudi imaju svoje ja pa je njihova svest isto tako stvarna poput moje. Tada je moje gledište doživelo promenu, načinivši ustupak, dopuštajući drugima da budu stvarni a ne tek lutke. Poželeo sam da i moji drugari budu stvarni pa da se zajedno odupiremo sili i razmenjujemo naša iskustva. Naročito sam bio oduševljen saznavši kako su i neka druga deca imala slične ideje, ili su ih barem moje ideje nagonile da i sami razvijaju takve misli. Tada sam shvatio da smo svi mi u zajedničkoj velikoj i smrtonosnoj ništećoj klopci. Postao sam altruista dozvoljavajući saosećanju da zagadi sirovost moje individualnosti, a zapravo to je bilo moje prvo veliko popuštanje kada je sila zabila nogu u odškrinuta vrata moje svesti. Da sam tada ostao čvrsto pri stavu kako su drugi ljudi fantomi i lutke u rukama sile, ko zna u kakvom bi se pravcu razvijao moj život. Verovatno bih poludeo, možda bih i dalje bio budan, a možda bi sila iznašla drugi način da me prevari i uspava.

Jedne noći setio sam se toga, naglo se probudivši nakon teške more. Međutim, budući odrastao te oštećene svesti usled godina svojevrsnog spavanja, gonjen strahovima, željama, pohlepama i požudama, poželeo sam da uz pomoć ponovo otkrivene stare dečje svesti halapljivo kontrolišem silu, pošto sam poznavao njenu tajnu. U tom trenutku još nisam znao da ništa nisam postigao time što sam se toga setio te da me je sila u trenu ponovo zakucala ne dozvoljavajući ovom zombiju predah. To je bila moja želja za moći, zapravo pakt sa đavolom, jer zapovedati silom koja u kandžama drži ono što nazivamo stvarnošću nije ništa više do novi i drugačiji nivo samoobmane, novi nivo spavanja, odnosno ne-budnosti. Varao bih se pomišlju kako bih tu moć koristio da dođem do istine, jer put do istine, za koju sam još kao dete znao da postoji, nije u skladu sa korišćenjem moći koja dolazi od sile ukoliko do te moći uopšte dođem. Ona je tu ubacila jednu podrivajuću misao u moj um, misao koja me je oslobađala stega u pogledu usuđivanja da ispružim svoje pohlepne ruke ka toj obmanjivačkoj moći. Svaka moć koja ne vodi do istine iluzorna je moć, baš kao što moć koja vodi do istine i nije moć kakvu bi svest zombija bila u stanju da zamisli i projektuje. Moć koja vodi ka istini jeste svest o istini koja boravi iza vela zaslepljujuće sile i održanje te svesti kroz naše postupke, ma koliko ti postupci trivijalni bili. Stvar isto funkcioniše kao održavanje lucidnog sna. Ne smeš dozvoliti da te nadvlada stihija ili da se san rasprši, jer ako se san zvani život rasprši, to ne znači kako će se naprasno pojaviti istina. Treba biti kadar sprečiti da sa razvejavanjem opsene istina izmakne a svest propadne u nekakav mračni međusvet u kome nema ničega. Doneo sam odluku da prihvatim jednu čudnu ponudu...

Demonski manifest

Ovaj tekst predstavlja manifest demona kome sam pomogao da pobegne iz jedne napete i prilično nategnute teološke rasprave. U znak zahvalnosti što sam ga oslobodio okova dogmatizma, izdeklamovao mi je partituru iz čuvenog opusa Demonolatrija jednog opskurnog pisca koji je vazda čamio u senci neostvarenosti na svim planovima, osim u jednom... Bilo je to pre malo više od četvrt veka, u samo praskozorje Revolucije...

* * *

Đavolja kopilad! Zar možete i smete da se usudite i pogledate u mračne, zasvođene ljudske duše? Mrzite me! Možete i morate da me mrzite, jer ja sam stvoren Božjom voljom da bih vas pripremio za strašno suđenje. Moje ime je Antihrist.

Kada izgovaram ovako jake reči po tamnim hodnicima Podzemlja, one zvuče mnogo jače od transcendentalne ljubavi. Pitao sam se da li će ga Podzemlje odvući od te ljubavi? Hoće li ga postaviti na neke druge đavolje temelje ili će ga progutati i izbaciti kroz creva paklenog crva? Pravi trijumf! On je zaista Bog i suđeno mu je da posmatra i voli ljude strastveno, punog srca, jer ih ranije nije voleo. Zlo je proisteklo iz njegove uzaludne kazne i ja ga poštujem. Možda bi bilo previše da kažem kako ga volim. To ćete vi prosuditi. Svet je ionako na rubu propasti, nestaje. Smrt, smrt, smrt.

Ne mogu da objasnim moju opsednutost smrću i zlom. Bežim li od njega ne bih li mi u naručje pao? Dilema je živeti časno ili preživljavati časno. Ne volim moral. Opterećenje me guši. Neka ceo svet zna da više ne želim kriti svoju pravu prirodu. Ja sam Zlo. Ja sam Mržnja. Ja sam prilika kosih očiju koja više ne želi da gleda ravnooke i bradate predstave Jednog Boga. Moja lepota je isuviše opasna za vas. Ne smete nas posmatrati jer ćemo vas odvesti ispunjavajući vam želje. 

Gustave Dore

Gde ste sada, gospodarice glupe, praznoglave? Gde su sada vaša namirisana međunožja, pohotna i vlažna? Udaram, gnev kipti... Eksplozija! Dolazi veliki rat. Vidim budućnost. Dopada mi se lepota uništenja. Volim gomile glava, krvlju natopljene oči i bestelesni smeh ludih, onih Bogu dragih. Sve vas volim, sve vas koji znate da je greh ubijati, pa ubijate; da je greh silovati, pa silujete; da je greh živeti, pa ipak živite! Ne želim više da čitav svet držim na svojim plećima i trpim sveštenike svih religija kako izgovarajući neke napamet naučene reči održavaju klimavu veru, podstiču fanatizam, slabašno se odupirući meni. Podižem ruku da poslednji put udarim teturavo telo ljudskosti. Sada će posrnuti a vi ćete biti svedoci Katastrofe i pada Ljubavi, uzdizanja Mržnje, prečišćene i lepe.

Slušajte moje propovedi, čitajte ih sebi i drugima! Čitajte i osuđujte, jer svet mora znati da je došao Kraj. Antihrist je stigao rođen kao otuđeno dete spuštenih misli i lepe spoljašnosti. Voleo je Boga, jer je Njegovo dete, ali mu nije verovao, pošto stara lisica želi da od čoveka napravi kamen kako bi ga Zemlji vratio. Prozreo sam Tvoje namere, a sada ćete i vi prozreti, jer svet je pun mojih sledbenika, bili oni toga svesni ili ne. 

Vexilla regis prodeunt inferni! Da, prizvao sam Pakao. Dveri su se otvorile, mračne i turobne. Pokuljala je hladna tišina miliona grobova ispunjena nemogućom željom za ponovnim rođenjem. Nećeš uspeti Ti koji si vođa Plemena Zemlje. Nećeš uspeti da vratiš nazad svoju odlutalu decu. Svet je isuviše velik. Posejao si seme razdora. Sumnjičavo posmatraš kako se pod naletima Katastrofe lomi statua Boga, onoga čije lice ne sme biti viđeno, niti ime izgovoreno. Njegove kosti nestaju pod Tvojim pritiskom, lome se i u prah pretvaraju. Kada nestane i poslednji vernik iz sve većih hramova, pojaviće se žuta svetlost i obasjaće sve simvole Tvoje. Ja jesam Ti i On kao univerzum života. Počeo si da slušaš, a onda i da govoriš poslanice onima koji se kolebaju. U njima stojiš Ti, nem i mali, gotovo uspavan, bez imalo sažaljenja i milosti prema bližnjima. Ti si taj koji ljude progoni samoćom, ali onom drugačijom, zatvorenom samoćom koju ne osećaju svi. Osećaju je samo izabrani. I ti ćeš je osećati, kao što je On oseća. Samoća je povlastica bogova i svedoči o našem božanskom poreklu.

Randy Ortiz

Nisi znao da verujem? Nisi znao da volim Boga? To je moja velika tajna. Ponekad je i sam zaboravim. Tada lutam nekakvim čudnim međusvetovima, sivim zonama rezervisanim samo za pomračene umove. Tada mi biva teško da zadržim bar malo one naivne i prostodušne dečačke zbunjenosti bez koje se ne može bitisati u sivim zonama. Tamo čak ni Ti, Antihriste, nemaš svoje predstraže. Svako izbegava tumaranje nezaboravnim močvarama Ničega. Svako beži od turobne učmalosti tišine, nezanimljive tišine, jer ona je drugo ime Smrti, drugo ime Uništenja. Ona je sve kao što ja više nisam ništa. 

Ne znaš u šta se upuštaš, Ti lepo belo stvorenje anđeoskih misli. Često te posmatram kroz tunele sivila: vidim Tvoje orijaško telo i minoran duh kako spaljeni bitišu u nekom trećerazrednom podrumu Mefistovog Pakla. Zašto dolaziš ovde? Zašto želiš da saznaš tajnu moje samoće? Može ti doći glave. Ponekad mi je teško da te posmatram, da gledam izgubljene ruke koje traže još i još. Zašto ti je potreban još neki pakao povrh onog u Tvojoj glavi? Zar zaista želiš da možeš zapovedati legijama demona? Ti hoćeš da budeš jedan od anđela čije trube označavaju Kraj i Početak velikog Suđenja.

Elementalima se ne možemo suprotstaviti. Ono što me je oduvek sputavalo bili su upravo ti elementali. Bez njih i sa njima ne može se ništa uraditi, jer je Priroda tako ustrojena da se od malih užasa ne mogu očekivati velike promene. A ja sam radoznalo biće i kao svaka mačka kružim oko zabranjenog plena pokušavajući da krišom stavim kandžu na tu malu smrt. Zato sam tražio i napravio, dobivši dozvolu, rastuće-opadajući ciklus života i smrti. I u ime vašeg nerođenog potomstva zaštitićete moje sveto poreklo, jer ja Jesam!

Od svih puteva u životu najvažniji je samo jedan - životni put Tvoga bića!

* * * 

Nemam dozvolu da objavim ovaj tekst. Iskreno, nisam je ni tražio, zbog čega ću snositi određene posledice, ali kako se približava dan za koji mi je proročica iz Hadramauta rekla da će biti dan mog napuštanja ovog sveta, to mi više nije bitno. 

Iz Neoliberalnog kodeksa finansijskih derivata

(Doprinos Ferengijanskom Rules of Acquisition)

1. Nemoralno je sve što ne donosi profit. Izbegavaj delovanje koje nije usmereno ka sticanju profita.

2. Čovek koji nema poslovnu ideju ili samo služi tuđoj poslovnoj ideji zavređuje prezir. Takve ljude tretiraj samo kao puko sredstvo na putevima razvoja sopstvene poslovne ideje.

3. Sve i svako može biti sredstvo stvaranja profita. Zato pažljivo procenjuj na koji način ti neko ili nešto može koristiti i shodno tome vrednuj tu osobu ili stvar. Ako ti neko ne donosi profit oteraj ga jer te ometa u sticanju profita.

4. Svaka osoba i svaka stvar imaju svoju cenu. Ako neko tvrdi da nema cenu taj je lud ili nastoji povećati cenu. Ako je lud, izbegavaj ga, jer te ometa u sticanju profita, a ako se cenjka zavređuje tvoju pažnju. Ako neka stvar nema cenu to znači da do tog trenutka niko nije u njoj video profit. Ukoliko u nečemu vidiš profit, tvoje je pravo da taj profit ostvariš. Ako je nešto ničije, dakle to je tvoje, jer je nemoralno da nešto leži van tokova sticanja profita.

5. Ako te tvoji bližnji ometaju u stvaranju profita, odrekni ih se. Ti nemaš bližnjih izvan kruga koji ti omogućuje stvaranje profita. Onaj ko ti omogućuje profit – tvoj je najbliži rod.

6. Ako nečiji život stoji na tvojim putevima sticanja profita, nemoj se libiti da isti uzmeš, pod uslovom da te to neće lišiti sticanja profita u budućnosti.

7. Ako uhvatiš sebe da nisi usredsređen na sticanje profita, to je znak slabosti. Poradi na svojoj snazi – zaradi!

8. Stvaraj profit uvek, svuda, u svakoj prilici i sa svakim. Sve i svakog gledaj kroz profit jer za tebe nema smisla ništa što nije podložno optici profita. Izvan profita je ništavilo, a ništavilo je prepreka na putevima profita – ukloni prepreku.

9. Nije čovek nastao od majmuna, nego je majmun nastao od čoveka koji nije bio sposoban da stvara profit. Profitno nesposobna forma zvana „majmun“ je pedagoška opomena, perspektiva koja stoji na kraju tunela neprofitnog. Sticanje profita je jedina razlika između životinje i čoveka. Ako neko nije usmeren ka sticanju profita tretiraj ga kao životinju i neka bude isključen iz društva ljudi. 

10. Prosjak je najgora od svih životinja – otud ako ti prosjak zatraži milostinju, ti uvek traži nešto zauzvrat. I neka načelo reciprociteta bude uslov svakog tvog davanja, jer ti ne poklanjaš, nego investiraš. Neka svaki tvoj akt bude investicija. Ako neko nema šta da ti pruži – oteraj ga, traći tvoje vreme, jer „vreme je novac“. Nepoštovanje vremena je nepoštovanje novca, a nepoštovanje novca jeste bogohulno.

11. Na putevima sticanja profita ne dozvoli da te pokolebaju povici da si sebičan i pohlepan, jer to su etikecije koju nadenjuju oni manje uspešni ili neuspešni. To su kletve životinja, ne obaziri se na njih, žele te odvojiti od tvog cilja.

12. Poštuj novac, jer novac je Bog. Samo se njemu klanjaj, novac obožavaj, novcu se moli – za još više novca. Neka bude što manje toga što ti nećeš biti kadar da uradiš za novac. Neka ti ništa ne bude teško ili neprijatno, jer jedina teškoća i neprijatnost dolaze od nedostatka novca i izostanka profita. Prokleto neka je sve što je neprofitno!

13. Uvek imaj na umu ko si i šta je tvoj smisao. Stoga, kada te profit pita ko si ti, pravilan odgovor glasi ja sam profit.

14. Bog je stvorio čoveka da bi ovaj stvarao profit. Ko ne radi na stvaranju profita nije dostojan milosti Božje, taj je jeretik i neznabožac. Kloni ga se.

15. Ko na ovom svetu profitira, činiće to i na onom.

16. Siromaštvo, to su drugi. Siromaštvo je pakao. Kloni se siromašnih. Oni su stvari - nisu ljudi.

17. Svaka kriza je prilika za profit. Kada drugi strahuju i beže, ti stupi napred i kupi jeftino ono što će sutra vredeti skupo. Strah je valuta budala - ti budi onaj ko je otkupljuje.

18. Nemoj verovati nikome ko tvrdi da radi iz strasti, a ne za novac. Takvi su ili lažovi koji skrivaju svoju pohlepu, ili ludaci koji ne razumeju svet - i jedni i drugi su opasni po tvoj profit.

19. Lojalnost se kupuje i prodaje kao svaka druga roba. Ako neko zahteva tvoju lojalnost besplatno, taj te smatra budalom. Ako neko nudi svoju lojalnost besplatno, taj je budala ili te vara - u oba slučaja, iskoristi ga.

20. Znanje je profit samo ako se može prodati. Mudrost koja ne donosi novac je samo sujeta. Uči jedino ono što možeš pretvoriti u profit, jer sve ostalo je gubitak vremena, a vreme je novac.

21. Savest je luksuz siromašnih kojim opravdavaju svoj neuspeh. Bogati ne poznaju savest - oni poznaju samo racionalnost profita. Ako te muči savest, to znači da nisi dovoljno bogat.