Deca noći

art by H.R.Giger

Ne, ovo nije priča o vampirima, barem ne u smislu uvreženih ljudskih predstava o tome šta vampiri jesu, kakva je njihova priroda i karakter. Hoću reći, nisu samo bića, ili entiteti, koje bismo mogli nazvati vampirskim, jedina deca noći. To bi bilo potcenjivanje njenih stvaralačkih moći. Noć je, u mojim očima, ne samo kosmički fenomen, deo uobičajenog ciklusa smene svetla i tame usled obrtanja Zemlje. Ako bismo na noć tako gledali to bi odstranilo, ne samo romantiku, nego i deo svesti koji u noćna dešavanja ulazi kao u svetilište. Noć je sveta. Noć je božanska. Noć je moć, veličanstvene dveri. Noć je već sama po sebi prolaz, iako je puna prolaza. Nisu ovo moje puke tlapnje i stil izražavanja. Sve je ovo iskustveno i posvedočeno. Hajde sada da vidimo šta sam to ja iskusio i o čemu mogu da posvedočim.

  

Drugi koji su se pojavili jesu Kuti-Aru. Tako sam ih nazvao. Nemam neki poseban razlog za tako neobičan naziv, i ne znam otkud mi, ali se nekako pojavio u mom umu u nastojanju da se poveže sa onim što mi se ukazalo. Da, liči na egipatski a verovatno i jeste egipatski, ali zar je to zaista bitno? Kuti-Aru se pojavljuju tiho i nenametljivo, prilično diskretno i posmatraju me sa visine. Bilo je to u jednom periodu kada sam svake večeri, u sumrak, obavljao određeni obred prinošenja krvi Noći htonskim i podzemnim bogovima, duhovima, mrtvima i duhovima smrti. Neću ovde objašnjavati kako i zašto sam to radio i otkud meni uopšte ideja za tako nešto. Neću reći ni šta se u tim trenucima dešavalo, i neću uopšte ocenjivati takav rad, analizirati ga i predstavljati publici. Neću ga propagirati niti opisivati, niti ću razjasniti šta je uopšte krv Noći, kakva je to tvar, kako se ona stvara i čemu zapravo služi. Samo ću reći da to uopšte nije nikakva krv, niti se nepcima može osetiti, i reći ću da je to povezano sa ukazivanjem dve vrste bića koja sam nazvao Kuti-Aru i Kuti-Parsez (oni prvi koji su se pojavili, ali o njima malo dalje).

Dakle, Kuti-Aru su nalik ljudima, sjajno bele boje, kao nekakve bele senke, i isprva sam ih viđao na obodu pažnje, perifernim vidom. Najpre su se ukazivali na otrprilike dvadesetak metara, lebdeći iznad mesta gde sam ja izvodio večernji obred (tzv sumrak saga). Nakon određenog vremena sišli su na tlo, ali nikada nisam uspeo da ih vidim jasno i u postojanom obliku, ali sam snažno osećao njihovo prisustvo i opažao njihove munjevite kretnje po obodu mog vidnog polja. U jednom trenutku sam zažmurio i tako uspeo da ih sagledam jasnije, s obzirom da je vizija njihovog obličja preplavila moj mentalni ekran. Tada sam spazio da oni i nisu baš tako sjajni i eterični kao što to izgledaju kada ih na jadvite hvatam otvorenih očiju. Više su nekako pepeljasti, srebrnkasto-sivi, i kao da su zamotani u nekakve zavoje. Deluju poput mumija koje nepomično stoje tik do mene. Kada otvorim oči, onda oni ponovo postaju poput svitaca koji sevaju gore-dole.

Ovi drugi, koje sam nazvao Kuti-Parsez, su mračni, isto tako brzi, a njihovoj snazi doprinosi prisustvo mesečine. Deluju zastrašujuće, nekontrolisano i agresivno, lete u manjim grupama i u kružnom poretku. Obrću se velikom brzinom tvoreći krug koji se potom kreće gore-dole. Kao da gledam grupu velikih ptica koje od svojih tela formiraju kružni oblik tokom svog leta i onda se taj krug ponaša kao jedinstvena celina, kao jedno biće. Međutim, kada siđu na tlo, postaju samo mračna bezoblična masa koja prekriva određeni prostor. Tu su sene malo gušće i teško je pogledom razlučiti njihove obrise. Oni se drže malo podalje. Oni su kao takvi vidljivi običnim vidom, a kada zatvorim oči onda ništa ne vidim.  

Niti jedni, niti drugi nisu ostvarili samnom nikakav poseban kontakt. Niti su išta rekli, niti su mi poslali nekakvu mentalnu sliku, pogotovo ne Kuti-Parsez. Kuti-Aru su u mom umu uobličili te sivkasto-srebrnkaste mumije koje eto tako stoje pored mene, i to je sve. Nema prenosa poruke. Nema pokreta. Nema ničeg. Kao da je reč o nekakvim svedocima. Toliko o dešavanjima. Sledi analiza.

Kuti može značiti svašta. Moja prva asocijacija je egipatska. Ku, Khu, Aku, Akhu. I dalje u tom ključu imamo Ra-Hoor-Khuit. Povodom ovoga pronašao sam da Khut (ḫwt) u staroegipatskom znači „sjaj“, „blistavost“, „svetlost“, ali i „svetli disk“, pa često odnosi na sunčev oreol ili zlatni aspekt božanstva. U tom smislu, ime Ra‑Hoor‑Khuit (Ra‑Horus‑Khut), može značiti „Ra‑Horus od Svetlosti“ ili „Ra‑Horus koji blista“: 

• Ra = solarni princip; 

• Hoor (Horus) = nebeski soko, vid, svest; 

• Khuit / Khut = svetlost, sjaj, manifestacija. 

Ovo skupa može označavati „Sunčev Horus u svom sjaju“, što kod Krolija simbolizuje aktivnu, solarno‑voljnu svest.

U akadskom i staropersijskom postoji koren KUT / KUTA, koji se javlja u toponimima, npr. Kutha, grad u Mesopotamiji posvećen bogu podzemlja Nergalu, suprugu znatno starije sumerske boginje smrti Ereškigal, sestre boginje Inane (Ištar). Taj koren u tim jezicima ne znači svetlost, već podzemni svet ili mesto mrtvih, što je zanimljiv kontrast egipatskom značenju, a pritom sasvim komotno ulazi u strukturu mog iskustva. Ovde, Kut može označavati „dubinu“ ili „unutrašnji svet“, dok Khut u Egiptu označava „emanaciju svetlosti“, dve strane istog hermetičkog principa: svetlost i tama kao komplementarne sile. U mnogim indoevropskim i semitskim jezicima slog Ku ili Khu označava duh, svetlost, dah. Mi koristimo onomatopeju izdaha kada sednemo da se odmorimo (huu). Kod Egipćana, Khu je „sjajna duša“, aspekt koji preživljava smrt. Sanskritski Kū je „svetlost, nebo“. Dakle, „Kut“ bi mogao označavati „ono što je od svetlosti“ ili „svetlosni aspekt emanacije“. Na grčkom je kytos posuda, šupljina.

Na hebrejskom je kav - kof-vav, kut - kof-vav-tav, linija, mera ili granica. Ako reč ku napišemo hebrejskim slovima kao kaf i vav, onda je vrednost ove reči 26, što je broj vrednosti IHVH. Ako brojeve čitamo simbolički, 26 je Sunce (broj 6, sefira Tifaret) Mudrosti, a sama mudrost je 2 kao sefira Hokmah. U tom smislu ukoliko kaf-vav osnovi dodamo i tav kao treće slovo, kako bismo konstruisali reč KUT, onda dobijamo vrednost 426, što se, na primer, poklapa sa vrednošću hebrejske reči koja se piše mem-vav-šin-jod-cadi (MVShITz) i odnosi se na spasitelja ili oslobodioca. Na grčkom, istu brojčanu vrednost ima reč seme (sperma), itd. Ima mnogo gematrijskih metoda i podudarnosti čija bi nas analiza povodom bilo koje reči praktično odvela u beskrajna sagledavanja.

Druga asocijacija jesu psi. Ako se ne varam, kuti su psi na hindiju. I kad smo već kod pasa, zar i mi ne kažemo kuta, kuca, za manjeg umiljatog psa ili štene? Nemci kažu hund. Kut, hund, pa onda hunt na engleskom kao lov. Pogledajmo, na sanskrtu, reč kutta zaista znači „pas“, a kuti može značiti „koliba, kuća, sklonište“, dakle, prostor gde pas boravi. U srpskom i širem slovenskom korenu, „kuca“ ili „kuta“ ima sličnu fonetsku i semantičku vezu: „štene“, „dom“, „kutak“. Time se otvara simbolička osovina: kut - kuti - kuca - pas - dom - svetlost. 

U mitološkom smislu, pas je u mnogim tradicijama čuvar svetlosti i prelaza. Egipatski Anubis (sa glavom šakala) vodi duše kroz Duat, podzemni svet, dakle, pas kao čuvar svetlosti u tami. U grčkoj mitologiji Kerber čuva ulaz u Had, ali i simbolizuje granice između svetova. U vedskoj tradiciji, Sarama je božanska kuja koja pronalazi „ukradene zrake svetlosti“, a što je direktna veza psa i svetlosti. U hermetičkom ključu, Sirijus (Sotis) je „pas-zvezda“, najblistavija na nebu, povezana s Izidom i Ra‑ovim ponovnim rođenjem. 

kič AI predstava koja sumira ovaj tekst

paracrtež ključa XVIII Mesec

Druga reč koja se pojavljuje u produžetku, iza Kuti je Aru. Reč Aaru (ili Iaru) jeste egipatski naziv za „Polja Trske“, odnosno „Večna polja“ u koja duša dolazi nakon prolaska kroz Duat. To je idealizovana verzija Egipta, mesto svetlosti, plodnosti i mira, svojevrsni egipatski raj. Hajde da zavirimo malo u reč Aru, Aaru, Iaru: 

• Pisanje u hijeroglifima: 𓇋𓂋𓅱 (i͗rw)

• Transliteracija: Iaru ili Aaru

• Značenje: „trska“, „polje trske“, „mesto gde trska raste“

• Koren: iar / ar, koji u egipatskom označava „uzdizanje“, „sjaj“, „blistanje“, ali i „rast“, dakle, životna svetlost.

• U simboličkom smislu, Aaru je polje svetlosti, gde duša „raste“ u svom nebeskom obliku.

Ovde takođe postoji veza sa sumerskim i indoevropskim korenom „Ur, Aur, Or“:

• Sumer: Ur je „grad svetlosti“, „sjaj“, ali i „temelj“.

• Latinski: Aur- (kao u aurea, „zlatna“) jeste svetlost, zlato.

• Hebrejski: AVR, alef-vav-reš (or) je svetlost.

• Indoevropski: koren aus-, aur- ukazuje na svetlost, zora (odakle Aurora ili sanskrtsko Aruna).

Vidimo da Aaru i Ur / Or / Aur dele isti arhetipski koren, tj ideju svetlosti koja se uzdiže. U egipatskom, Aaru je svetlost koja se manifestuje kao plodnost i mir; u sumerskom, Ur je svetlost koja se materijalizuje kao grad, temelj, civilizacija; u hermetičkom ključu, to je svetlost koja se ukorenjuje u formu. Simbolički, ukoliko povežemo ove izraze vidimo da Kuti predstavlja svetlosni oblik, psa‑čuvara, emanaciju, dok je A(a)ru polje svetlosti, raj, uzdizanje. Odatle bi Kuti‑Aru označavalo „čuvara svetlosnih polja“, ili „svetlosnu formu koja vodi dušu u Aaru“.

Drugi izraz, Kuti-Parsez, sagledaćemo u duhu njegovog drugog člana. Parsez / Pars / Perez / Perec vodi ka semitsko‑iranskom korenu koji označava proboj, razdvajanje, oštrinu, i time savršeno dopunjuje liniju Kuti‑Aru‑Parsez kao trostruku formulu svetlosti, uzdizanja i presecanja. U hebrejskom, koren pe-reš-cadi (perez / perec) znači „proboj, razaranje, izbijanje, probadanje“. Od njega dolazi ime Perec, biblijski lik koji „probija“ prvi iz majčine utrobe, simbol naglog izbijanja svetlosti. U iranskom, koren Pars / Fars označava „severni, oštar, vatreni“, ali i etnički naziv Parsi / Persijanac. U staroperzijskom Parsa znači „onaj koji gori“, „vatreni narod“, što se može tumačiti kao uništitelj tame. U grčkom, Persēs (Πέρσης) je preuzet iz iranskog, ali dobija značenje „razarač“, što se u helenističkoj simbolici vezuje za Marsovo načelo, tj oštrinu, sečivo, vatru. Simbolički, ako Kuti označava svetlosni oblik, a Aru polje svetlosti, onda Parsez postaje čin svetlosnog proboja, „zraka koji seče tamu“. U hermetičkom ključu, to je solarni mač, voljni impuls koji razdvaja svetove. U formuli Kuti‑Parsez, pas‑svetlost (Sirijus) postaje čuvar koji probija granicu, vodi dušu iz tame u polja Aaru, dakle, svetlosni proboj kroz noć. Naposletku, imamo srpski perorez kao alat svetlosti, između ostalog.

Povodom ovih fenomena o kojima svedočim, duh našeg vremena bi to pripisao mojim upitnim psihičkim stanjima, podivljaloj imaginaciji koja nategnutom lingvistikom pokušava da ugura svoje psihoze u smisaoni (i ezoterijski) poredak, dok bi pojedine okultne škole to tumačile kao izraz nekakvog kanalisanja, stupanja u kontakt sa interdimenzionalnim bićima, neorganskim bićima (Kastaneda), multiverzumskim entitetima, vanzemaljcima. Za neki ne tako davni svet, ovo su prosto duhovi, samo je pitanje jesu li ti duhovi prijateljski ili neprijateljski raspoloženi, mogu li se oni zamoliti za nekakvu uslugu i šta bi oni povodom toga mogli tražiti zauzvrat? Oni skloni avrahamskom pogledu na svet, odmah bi posumnjali da se radi o demonima i zlodusima, itd. Pa ipak, zašto bi sve bilo baš tako? Zašto ne nekako drugačije? Jednostavno, našavši se na nekakvoj granici, privukao sam nečiju pažnju, a ono što se nalazi sa druge strane, poslalo je svoje izvidnice. Te izvidnice označio sam kao decu Noći, jer sam ih viđao isključivo noću. I to je prirodno, jer su tada, posebno na prelazima između noći i dana, granice između svetova i nivoa opažanja poroznije, pa stoga nije niti čudno niti neobično imati ovakve susrete.

Zemljin san i ljudski snovi

art: Luciana Lupe Vasconcelos

Za nas je Zemlja tek gomila beslovesne građe. Nismo skloni da menjamo taj stav. Možemo je nazvati domom, majkom, raspravljati o njenom obliku, položaju u okruženju, svojstvima i njenim tajnama, ali retko kada ćemo osvestiti činjenicu da i ona poseduje svest. I ne samo što poseduje svest, nego je ta svest prosvetljena. I ne samo što je prosvetljena, ma koliko rogobatno ovo zvučalo, jer možda podrazumeva da nekada nije bila prosvetljena pa se u jednom trenutku prosvetlila, nego je prosvetljena na način koji teško možemo pojmiti. Zapravo, Zemlja od samih svojih početaka ima prosvetljenu svest. Ona jeste izraz prosvetljene svesti, u nedostatku nekog boljeg izraza. I ta svest je ogromna. Naše male odeljene svesti plivaju u toj svesti planete kao ribe u okeanu, ili može biti kao planktoni. U tom smislu mi plivamo ka hrani i bežimo od opasnosti. Ovo u neku ruku jeste, ali i nije preterivanje.

Sada, kada smo osvetlili naš položaj u svemiru, hajde da osvetlimo naše snove. Oni se uglavnom dešavaju u koordinatama koje sam nazvao zonom gustog pakovanja. Snovi većine ljudi uglavnom se odvijaju u toj zoni, koju takođe možemo nazvati i zonom plitkog diskontinuiteta. Svet budne svesti nazvao sam kontinuitetom, jer je taj svet mahom linearan, predvidiv i uređen. Sa druge strane, svet snova jeste diskontiutet, koji u odnosu na svet kontinuiteta deluje kao haos. Unutar sanjačkog diskontinuiteta imamo oblasti ili stanja veće haotičnosti i upravo je to areal u koji sanjačka svest prosečnog ljudskog bića izuzetno retko dopire, a možda i dopre, ko zna, ali odatle ne izvlači nikakva sećanja, s obzirom da ne postoji ništa u ljudskom umu sa čime bi se to moglo uporediti. To je zona dubokog diskontinuiteta, odnosno kaleidoskopska zona, koja je zapravo perceptivni haos. Kako ja to znam? Zato što sam uspeo da povučem sećanja sa tačke singulariteta, da tako kažem, pre nego što sam uronio, praktično u stanje ništavila. Moguće je da mi svaki put kada tonemo u san isprva odemo u to ništavilo a potom se vratimo u sigurnost plitkog haosa, odnosno u zonu gustog pakovanja u kojoj se odvijaju naši snovi.

Sada, kada smo osvetlili naše snove, hajde da ih povežemo sa našim položajem u svemiru. U tom smislu, areal našeg sveta snova jeste Zemlja, odnosno njena ogromna svest. Naši snovi su ambijent njene svesti. Čak i kada sanjamo druge svetove, mi i dalje sanjamo unutar zemaljskih koordinata diskontinuiteta. Da nije tako, neke druge, spoljne ili predatorske svesti bi nas očas oduvale. Dakle, Zemlja nam pruža zaštitu, ne samo fizičku, jer nego i energetsku. Možemo sanjati kako smo recimo posetili neki svet nadomak Sirijusa, ali to smo uradili u okviru Zemljine svesti. Ta svest je toliko slojevita da se rasprostire gotovo u beskraj, u raznim pravcima prostora i vremena. U tom smislu, mi nikada nigde ne idemo sami, nego sa sobom nosimo pečat Zemlje, jer mi jesmo deo njene svesti. Postoji li deo nas koji nije od Zemlje? Iskreno, to ne bih znao. Mnogi duhovni autoriteti kažu da postoji, ali tada je upitno koji je to tačno deo nas. U potrazi za odgovorom odlutali bismo mnogo daleko i završili možda u drevnim antropologijama Egipta ili Indije, ko zna. 

Kako je Zemlja areal našeg materijalnog bitisanja, istodobno je i areal naših snova. U krajnjoj liniji, ona je areal našeg zagrobnog stanja. Naravno, i tu postoje odstupanja, jer mudraci i autoriteti kažu da se naše zvezdano seme, suština našeg bića vraća u svoj nebeski dom, ali grubo rečeno, 99,99% našeg bića je zemaljsko i pripada Zemlji. Svakako, pod uslovom da su pomenuti mudraci u pravu. No, nije mi namera da ovde ulazim u raspravu sa njima, jer bi to bilo drsko i nevaspitano sa moje strane. Slažem se da se autoriteti moraju poštovati, ali poštovanje nečijeg autoriteta nije isto što i slediti ga. Moja je odluka da sledim vlastiti impuls.   

Da se vratim na glavni tok misli. Opseg naših snova određen je rasponom koji zadaje Zemljina svest. Ipak, ne znači da su naše svesti i naši snovi potpuno odvojeni od spoljnih uticaja. Svako nebesko telo je takođe nosač ili izraz neke svesti, baš kao što je to i Zemlja. U tom smislu, možemo govoriti o mesečevoj, sunčevoj, venerinoj, plutonskoj, aldebaranskoj ili galaktičkoj, pa i kosmičkoj svesti, ali činjenica jeste da smo mi žitelji Zemlje, pa je stoga upravo njena svest naš glavni parametar. Glavni, ali ne i jedini. U toj računici, osim Zemlje, na nas imaju uticaj, pre svih Mesec i Sunce, a potom druge planete, pa tek onda zvezde. To je vidljivo u velikim tarot arkanama gde se sukcesivno smenjuju karte XVII Zvezda, XVIII Mesec, XIX Sunce i XX Sud. U poslednjoj, pokojnici ustaju iz grobova pred anđelom koji trubi. Ta poslednja karta jeste areal Zemljinog uticaja, podzemna vatra, buđenje iz sna, iz smrti. Gradacijsko povećanje broja svake arkane u nizu ukazuje i na gradacijski niz snage uticaja koje karte prikazuju. Vidimo da je Zemljin uticaj najjači, zatim uticaji Sunca, Meseca i zvezdanog neba koje pokriva i planete i zvezde. Po mojoj gruboj proceni, koju treba uzeti sa rezervom, taj uticaj ima sledeću proporciju:

• Zemlja 98%

• Sunce 1%

• Mesec 0,9%

• Planete i zvezde 0,1%

U toj meri naša svest rezonuje sa kosmičkim uticajima. Pritom, kada je reč samo o snovima, možda stvari stoje nešto drugačije:

• Zemlja 98%

• Mesec 1%

• Planete i zvezde 0,5%

• Sunce 0,5%

Vidimo da je mali prozor kroz koji u zemaljski areal, pa samim tim i do nas, dopiru vanzemaljski uplivi. No, to nimalo ne čudi jer mi zapravo živimo na ohlađenom tankom sloju Zemljine kore ispod koje se nalazi ogromno rotirajuće jezgro od tečnog metala. Iz tog jezgra dolazi lavovski deo naših bića, naše svesti, naših snova. To znači da Zemljino jezgro oblikuje naše snove i našu sudbinu, pa tek onda objekti koju su predmet astroloških analiza i prognoza. U tom smislu, baviti se nekakvim predviđanjima i tumačenjima uticaja Zemljinog jezgra teško da može imati čak i osnovu teorijskog promišljanja, a kamo li praktičnu primenu kakvu recimo ima astrologija.

Poznato je da unutrašnje jezgro Zemlje rotira, ali ne uvek istom brzinom niti uvek u istom smeru kao i planeta. Njegovo kretanje je složenije i tu je reč pre o nekakvoj oscilaciji, a ljudska saznanja o tome su se u poslednje vreme značajno promenila. Dugo se smatralo da unutrašnje jezgro neprestano rotira brže od ostatka planete, u smeru istoka (tzv. super-rotacija). Međutim, ispostavilo se da se unutrašnje jezgro zapravo ljulja u odnosu na Zemljin omotač. To znači da se naizmenično okreće malo brže, pa malo sporije, pa čak i u suprotnom smeru. Ove promene se odvijaju u ciklusima od nekoliko decenija, a ne da se radi o naglim okretanjima. Na primer, jezgro se od ranih 1980-ih okretalo brže od omotača, ali je oko 2000. godine usporilo do tačke mirovanja, da bi nakon 2010. možda počelo da se okreće sporije (sub-rotacija). Ovo se poklapa sa modelom višedecenijske oscilacije. Najrasprostranjeniji naučni model sugeriše da unutrašnje jezgro menja smer rotacije u odnosu na Zemljin omotač u ciklusima od približno 60 do 70 godina, što u neku ruku odgovara prosečnom ljudskom veku. To se poslednji put desilo početkom 1970-ih, kada je moja generacija bila rađana, dok se sledeći preokret predviđa sredinom 2040-ih godina. 

Osim toga, za dinamiku Zemljinog jezgra vezujemo i pojavu promene magnetnih polova (geomagnetna reverzija). To je proces u kome severni i južni magnetni pol zamene mesta. Magnetno polje Zemlje nastaje u spoljašnjem jezgru, gde strujanja rastopljenog gvožđa i nikla, zajedno sa rotacijom planete, stvaraju električne struje koje stvaraju magnetno polje (princip geodinama). Do zamene polova dolazilo je u prošlosti u proseku svakih 500.000 godina. Trenutna, normalna polarnost traje već oko 700.000 godina, što je duže od proseka, pa se povodom toga javljaju razna tumačenja za koje ja nisam kompetentan. 

  

Naravno, postoje istraživanja i teorije koje povezuju dinamiku Zemlje (pre svega njeno elektromagnetno polje) sa ljudskom svešću i raspoloženjem. One se kreću od naučno utemeljenih istraživanja, preko spekulativnih teorija, sve do ezoterijskih verovanja. Pitao sam AI da mi pronađe vezu između geomagnetizma i zdravlja, pa povodom toga, ukratko, mogu sumirati da postoji statistički značajan porast broja muških hospitalizacija zbog depresivnih epizoda u drugoj nedelji nakon geomagnetskih oluja! Takođe, pojačane geomagnetske aktivnosti nalaze se u korelaciji sa povećanjem broja samoubistava kod žena. I konačno, uočeno je kako izuzetno niske frekvencije (ELF) Zemljinog elektromagnetnog polja, uključujući i Šumanove rezonance (7.83 Hz), mogu modulisati kalcijumove kanale u ćelijama i uticati na moždanu aktivnost, što bi moglo imati dalje efekte na svest i ponašanje. To kaže AI, ali naglašava da su to sve pokazatelji uticaja a ne uzročno-posledičnog odnosa. 

Upravo zbog nemogućnosti da se utvrdi jasan uzročno-posledični odnos, mnogi su skloni zaključku ili slutnji da je ljudska svest na neki način podešena na frekvenciju planete. Samim tim je i položaj naše skupne tačke, što bi rekao Kastaneda, odnosno okvir i fokus naše percepcije, trasiran uticajem Zemljinog jezgra. To znači da ako se nešto drastično promeni u režimu rada jezgra, mi naprasno možemo sretati one DMT elfove i bez da smo se drogirali, ili ko zna šta već. Povodom toga, istraživanja na ovu temu povezuju neuronsku aktivnost, ćelijske membrane i Šumanovu rezonancu, sugerišući da bi mozak mogao da funkcioniše kao holografski procesor koji je u interakciji sa Zemljinim elektromagnetnim poljem (A Unified Holographic Framework for neural computation and consciousness: From lipid membranes to the Schumann resonance - ScienceDirect i Exploring the influence of Schuma... preview & related info | Mendeley ).

Konačno, dolazimo do mog domena, a to je ezoterijski pogled na svet po kome su sve megalitske ili piramidalne strukture, u neku ruku oruđa tzv tehnologije svesti, izgrađeni na specifičnim geomagnetskim tačkama kako bi služili kao prijemne stanice za uticaje sa neba i Zemljine energije. Recimo, Rudolf Štajner je imao slojevit prikaz unutrašnjosti Zemlje. On je razvio jedinstven i slojevit sistem mišljenja o unutrašnjosti Zemlje, koji je duboko isprepleten sa ljudskom psihom i evolucijom. On je govorio o unutrašnjim slojevima Zemljine strukture kao ogledala ljudske psihe. Po Štajneru, postoji Vatrena Zemlja, odnosno sloj koji je direktno povezan sa psihom. Verovao je da neobuzdana i haotična ljudska volja deluje magnetno na ovaj sloj, remeti ga i može dovesti do prirodnih katastrofa, poput vulkanskih erupcija. Drugim rečima, kolektivno stanje ljudske volje ima direktan, fizički uticaj na Zemljinu unutrašnjost. Takođe, samo unutrašnje jezgro, najdublji sloj, Štajner povezuje sa ljudskim i životinjskim moćima reprodukcije, sugerišući da su najprimalnije životne sile povezane sa samim srcem planete. Isto tako, među slojevima Zemlje pominje se i Ogledalo Zemlja, za koji je Štajner vezivao kvalitete ekstremnog zla. Glavna ideja u Štajnerovom učenju je da ljudsko biće nije samo deo kosmosa, već da je kosmos veliko ljudsko biće. Po tom gledištu, podzemni slojevi ne postoje nezavisno od ljudi, već oni žive u najdubljim predelima ljudske prirode i podsvesnog života mračnijih osećanja i volje. On je ovaj region poistovećivao sa drevnim shvatanjima Pakla, Hada ili Ponora.

Štajner je išao i korak dalje, povezujući različite kontinente sa prevlašću određenih psihičkih funkcija, videvši u tome planetarnu podelu ljudske svesti. Na primer, što se tiče Evropljana, imamo ljude oblaka (Rusija), koji predstavljaju tip kod kojih je mišljenje najrazvijenije, dok su osećanja i volja nekako zakržljali. Potom imamo ljude duge (Srednja Evropa), kod kojih preovlađuju osećaji, dok u Zapadnoj Evropi obitavaju ljudi sa vatrenim stopalima, kod kojih je volja hipertrofirala, dok su mišljenje i osećaji potisnuti. Štajner ove tri kategorije nije video samo kao metaforu, već kao stvarnu, duhovnu stvarnost koju je prepoznavao u vizijama iz Jovanove Apokalipse. Dakle, vidimo da kod Štajnera postoji, doduše u potpuno benignom i vizionarskom obliku, teorija ili gledište o krvi i tlu. Sledeći Štajnera možemo reći da su neki ljudi, neki narodi i kulture, takvi kakvi jesu upravo zbog tla na kome vekovima žive odakle dopiru uticaji koji uobličavaju njihove pojedinačne psihe i zajednički psihički izraz. Kada na to dodamo faktor magijskog egregora, onda dobijemo potpuniju sliku uvezanosti ezoterijskih faktora sa ljudskom svešću.  

Konačno, vredi istaći još jednu Štajnerovu ideju, a to je uvezanost ljudske evolucije sa evolucijom same planete Zemlje. On je verovao u evoluciju, ali ne darvinistički, nego ezoterijski, a vidimo da ta evolucija nije obuhvatala samo ljudska bića nego i čitave planete i zvezde. Sve evoluira. Sve pulsira. Sve je međusobno uvezano. To znači da promene u ljudskoj svesti (kako mislimo, osećamo i hoćemo) neposredno oblikuju budućnost planete, i obrnuto. Sa ovakvim Štajnerovim gledištima se svakako slažem po osećaju mog ličnog psihičkog i ezoterijskog iskustva. Otud i tvrdim da su naši snovi i naše svesti određene koordinatama svesti same Zemlje.

Alternativna istorija: svet bez hrišćanstva i islama

Prvi put sam se okušao u stvaranju scenarija alternativne istorije povodom pretpostavljene francuske pobede u Napoleonovim ratovima; odnosno kako bi tekao tok istorije i kakav bi danas bio svet da je Napoleon pobedio, a što bi za posledicu imalo stvaranje svetske francuske hegemonije. U ovom prikazu odlazim korak dalje u prošlost. 

Uvod: Avramov štit i paradoks monoteističke trijade

Istoriografija sklona pojednostavljenjima često posmatra uspon hrišćanstva i islama kao trijumfalni pohod koji je zbrisao stari svet, dok je judaizam ostao stisnut u procepima između ova dva ekspanzivna džina, izložen stalnim progonima. Međutim, dublja analiza otkriva zanimljiv istorijski paradoks: hrišćanstvo i islam su, u svojoj suštini, funkcionisali kao zaštitna kapsula koja je sačuvala judaizam od potpune istorijske entropije. Oni su stvorili globalni ekosistem u kome je judaizam mogao da opstane.

Pre pojave ovih monoteističkih ogranaka, Jevreji su u paganskom univerzumu predstavljali radikalnu, neshvatljivu anomaliju. Njihov Bog koji nema sliku, njihovi rigidni zakoni o čistoti i linearno shvatanje vremena stvarali su dubok psihološki i ontološki jaz između njih i ostatka sveta. U svetu gde je sve podložno helenističkom i rimskom sinkretizmu, gde se egipatska Izida, grčka Afrodita i rimska Venera bez problema stapaju u jedno, judaizam je bio kamen spoticanja. Bez pojave hrišćanstva i islama, judaizam bi dugoročno bio izložen velikom pritisku kulturne osmoze. Pre ili kasnije, u vihoru vekova i bez sopstvene države, doživeo bi sudbinu samarićanske zajednice ili nestalih bliskoistočnih kultova, sveden na etnografski kuriozitet.

Uspostavljanjem hrišćanskog poretka na Zapadu i islamskog na Istoku, stvoren je specifičan avramovski ekosistem. Hrišćanstvo je preuzelo hebrejske svete spise, proglasivši Jevreje za svedoke starog zaveta koji, iako u zabludi, imaju učvršćeno i jasno mesto u kosmičkoj drami. Islam im je dodelio formalno-pravni status Ahl al-Kitab (Naroda Knjige), garantujući im kanalisani suživot i zaštitu unutar islamskog poretka. Ova monoteistička trijada eliminisala je fluidni paganski svet i uspostavila jasna pravila igre. Jevreji više nisu bili sami naspram miliona idolopoklonika; postali su koren i ishodište globalnog religijskog narativa, što im je obezbedilo psihološki i sociološki okvir za opstanak kroz vekove.

Solarni Rim i svetlosni dualizam: Imperija bez Vatikana

Zamislimo sada svet u kome Konstantin nikada nije video krst na nebu, a Muhamedov glas je ostao utišan u pustinjama Arabije. Rimsko carstvo ne nestaje, ali gubi potrebu za monolitnim ideološkim lekom koji mu je ubrizgalo hrišćanstvo. Umesto crkvenih otaca, rimskim legijama i elitom ovladava mitraizam, poreklom iz Persije, koji je bio savršen pandan rimskom militarizmu. To je bila tajna, inicijacijska, muška struktura, preteča moderne regularne masonerije na steroidima. Sa svojim stepenovima posvećenja i kultom nepobedivog Sunca (Sol Invictus), mitraizam je nudio duhovnu disciplinu vojnicima, ali je patio od strukturalnih nedostataka koji bi iz korena promenili istoriju Evrope. 

Kao prvo, mitraizam nije imao papu, ekumenske sabore ni svete knjige koje propisuju dogmu. Bez središnje hijerarhijske vlasti, religija u Rimskom carstvu ostaje privatna i esnafska stvar. Rim je politička metropola, ali nikada ne postaje duhovna prestonica sveta; nema Vatikana koji bi discipline i zakone nametao kraljevima. Osim toga, budući da je mitraizam bio ekskluzivno muški i vojnički kult, ženska populacija biva prepuštena starim paganskim koordinatama: kultovima Izide, Kibele ili Velike Majke. Društvo ostaje religiozno podeljeno, a porodica nije obuhvaćena jedinstvenim moralnim kodom. Sa druge strane, tamo gde bi mitraizam zakazao zbog svog elitizma, uskočilo bi manihejstvo. Ovaj radikalni svetlosni dualizam nudi strukturu, otvoren je za žene i ima kosmičko objašnjenje sveta. Međutim, manihejska crkva ne bi razvila moralizatorski i krivicom opterećen aparat kakav je stvorio hrišćanski Zapad. Manihejstvo svet ne osuđuje kroz prizmu praroditeljskog greha, već ga tumači kao privremenu tamnicu svetlosti koju treba osloboditi kroz askezu i saznanje. 

U ovakvom scenariju, varvarska plemena koja prodiru na teritoriju carstva ne bivaju hristijanizovana. Ona ne usvajaju latinski jezik kao jezik liturgije i nauke, jer nema univerzalne crkve koja bi ga nametnula. Evropa ostaje jezički, kulturno i religijski duboko fragmentisana.

Evropa kao geopolitički privrezak Azije: Pad pod korak stepskih imperija

Najdramatičnija posledica odsustva hrišćanstva leži u potpunom gubitku evropskog identiteta. Istorijska je činjenica da je koncept Evrope kao jedinstvenog civilizacijskog prostora iskovan u kovačnici hrišćanstva. Od Karla Velikog pa nadalje, ono što je povezivalo keltskog seljaka, germanskog viteza i slovenskog kneza bio je zajednički mit: istorija od Adama do Strašnog suda, kanonsko pravo i autoritet Rima ili Konstantinopolja. Bez tog vezivnog tkiva, Evropa je u geopolitičkom smislu ono što geografski zaista i jeste, običan, uski poluostrvski privrezak ogromne azijske kopnene mase.

U XIII veku, a možda i ranije (Avari, Hazari, Bugari, Mađari), kada se iz dubine azijskih stepa podigne mongolska lavina pod vođstvom potomaka Džingis-kana, oni ne nailaze na kohezivan blok hrišćanskih kraljevina koje, uprkos unutrašnjim sukobima, prepoznaju zajedničkog neprijatelja. Nema papskih legata koji jure od dvora do dvora pokušavajući da sklope saveze, nema ideje o zajedničkoj odbrani hrišćanskog sveta. Mongolsko-tatarske horde prolaze kroz rascepkanu, plemensku Evropu kao kroz puter. Rzanje njihovih konja čuje se na obalama Atlantika. Evropa biva trajno integrisana u Pax Mongolica, ne kao generator progresa, već kao vazalna periferija. Glavne ekonomske arterije sveta ne idu preko Mediterana ili Atlantika, već preko središnje Azije. Put svile ostaje večna geopolitička osovina čovečanstva. Evropa se pretvara u sirovinsku bazu koja Aziju snabdeva drvetom, krznom i, pre svega, robljem.

Svet bez naučne revolucije: Trijumf javne gnoze

Bez hrišćanstva, intelektualna istorija čovečanstva teče u potpuno drugom pravcu. Savremena nauka je, paradoksalno, rođena iz hrišćanske premise o svetu koji je stvorio racionalni, vrhovni Zakonodavac, zbog čega je priroda uređena po predvidivim, matematičkim zakonima koje ljudski um može da odgonetne (ideja koja je vodila Kopernika, Galileja i Njutna). U svetu mitraizma, manihejstva i preživelog paganstva, vreme nije linearno (od Postanja do Spasenja), već ciklično. Kosmos se posmatra kroz večnu smenu svetlosti i tame, kroz emanacije i kosmičke cikluse.

Gnoza nikada ne biva proglašena za jeres i potisnuta u ilegalu. Ona postaje dominantna intelektualna struja. Mistična spoznaja (gnosis) i direktno iskustvo božanskog imaju primat nad slepim verovanjem u dogmu. Bez evropskih univerziteta (Bolonja, Pariz, Oksford) koji su nikli iz katedralnih škola, i bez renesansnog povratka grčko-rimskim korenima (jer ti koreni nikada nisu ni bili izgubljeni niti modifikovani hrišćanstvom), naučni i tehnološki napredak ostaje ekskluzivni monopol Istoka. Kinesko carstvo, indijske dinastije i zoroastrijska ili manihejska Persija ostaju tehnološki džinovi. Inovacije poput baruta, štampe i kompasa razvijaju se sporije, prilagođene potrebama stabilnih, večnih azijskih birokratija, bez dinamizma i destruktivne energije zapadnog kapitalizma. Amerika biva otkrivena mnogo kasnije, verovatno sa pacifičke strane od strane kineskih istraživača ili sa atlantske od strane persijskih pomoraca, ostajući pošteđena brutalnosti konkvistadora i evropske kolonijalne matrice.

Filozofija u svetu javne gnoze

U aktuelnoj istoriji, zapadna filozofija je izgrađena na aristotelovskoj logici (zakon isključenja trećeg: A je A, ne može biti B) i sholastici koja je pokušavala da pomiri razum i crkvenu dogmu. Da je gnoza postala mejnstrim, Aristotel bi bio potisnut u korist Platona, Plotina (neoplatonizma) i pitagorejstva. Filozofija ne bi bila sluškinja teologije, već teurgija (božansko delovanje) i alhemija uma. U ovom svetu, univerzum se ne posmatra kao mehanizam, niti kao kreacija ex nihilo (iz ničega), već kao emanacija božanskog uma. Gnoza svet posmatra kroz prizmu drame duše zarobljene u materiji od strane Arhonata (kosmičkih tamničara ili nesvesnih sila). U javnoj gnozi, proučavanje Arhonata postalo bi ono što je danas psihologija i psihoanaliza. Ljudi ne bi išli kod ispovednika da okaju grehe, već kod duhovnih majstora (psihonauta) da bi prepoznali i integrisali svoje unutrašnje demone (komplekse). Zlo se ne bi definisalo kao moralni prestup (greh), već kao neznanje (zaborav svog božanskog porekla).

Susret sa Istokom: Velika evroazijska sinteza

Da Evropom i Bliskim istokom dominiraju mitraizam, manihejstvo i gnosticizam, susret sa budizmom ne bi bio sudar civilizacija (kao hrišćanski krstaški ratovi ili islamski džihad), već najveća filozofska sinteza u istoriji čovečanstva. Manihejstvo, gnosticizam i budizam dele fundamentalnu dijagnozu ljudskog stanja: svet je mesto patnje i privida, a spasenje dolazi isključivo kroz buđenje. Ovo se zapravo istorijski i dogodilo u Centralnoj Aziji (kod Ujgura), ali bi u našem scenariju postalo opšti standard. Mani (osnivač manihejstva) je sebe istorijski smatrao naslednikom Zaratustre, Bude i Isusa. U svetu bez Isusa, Budina uloga u manihejstvu bi bila apsolutna. Manihejci bi u budizmu videli svoju istočnu braću. Budistička Samsara (točak rađanja i umiranja) bi se savršeno poklopila sa gnostičkom vizijom demiurškog univerzuma. Koncepti bi se stopili: gnostička Pleroma (punoća svetlosti) postala bi sinonim za budističku Nirvanu (prazninu od iluzija). Daleki istok i Zapad bi delili isti duhovni rečnik. Ne bi bilo verskih ratova između manihejaca i budista, već masovnih teoloških debata u manastirima od Rima i Vavilona do Lase i Kjota. Tamo gde mitraizam zadržava svoj ratnički, legionarski karakter, on se stapa sa budističkim konceptom Kšatrija dharme (puta ratnika), stvarajući neku vrstu mitraističkog Zena, bespoštednu vojnu i spoljnu akciju praćenu unutrašnjom ne-vezanošću za materijalne posledice.

Svetliji, ali statičan kosmos

Svet bez hrišćanstva i islama bio bi svet bez inkvizicije, bez verskih ratova, bez koncepata džihada i krstaških pohoda, bez ekskomunikacija i teološkog moralizatorstva koje je vekovima disciplinovalo (i traumatizovalo) ljudsku psihu. Bio bi to svet veće unutrašnje slobode za pojedinca naklonjenog misticizmu, svet u kome je telesnost manje tabuizirana, a duhovna raznolikost prihvaćena kao prirodno stanje stvari. Ali ta sloboda bi bila kupljena istorijskom stagnacijom. Bez univerzalnog, mobilišućeg narativa koji je hrišćanstvo dalo Evropi, čovečanstvo bi ostalo zaključano u plemenskim lojalnostima i večnim azijskim ciklusima. Zapadna civilizacija, sa svojom industrijalizacijom, konceptom individualnih ljudskih prava i naučnom revolucijom, nikada ne bi ugledala svetlost dana. Čovečanstvo bi živelo u estetski mističnom, duhovno otvorenom, ali tehnološki i društveno statičnom kosmosu, tj kosmosu koji posmatra zvezde kroz gnostičku kontemplaciju, ali nikada ne pokušava da do njih stigne.

Kakav bi bio svet da je Napoleon pobedio

Kratka geopolitička i filozofska studija jedne alternativne modernosti 

Uvod: Istorijski lom i Prvi svetski rat pre Velikog rata

Istorija koju živimo je istorija pobednika, pisana mastilom anglosaksonskih empirista i cementirana industrijskim dimom Mančestera, londonskog Sitija i Vol Strita. U toj i takvoj istoriji, Napoleonovi ratovi (1803–1815) posmatraju se kao grandiozna, ali ultimativno neuspešna epizoda francuske megalomanije, poslednji trzaj evropskog apsolutizma pre nego što je svet zakoračio u vek britanske hegemonije (Pax Britannica). Međutim, ako istoriju posmatramo kroz prizmu njenih strukturalnih i globalnih posledica, Napoleonovi ratovi nisu bili puki regionalni sukob. Bio je to, u svojoj suštini, autentični Prvi svetski rat, totalni sukob globalnih razmera koji je redefinisao pojam države, prava, ratovanja i geopolitike.

Povodom toga razmotrio bih ovde fundamentalno pitanje: šta bi bilo da je Napoleon pobedio? Šta da je istorijsko klatno u ključnim trenucima, poput ruske kampanje 1812. godine, pretegnulo na stranu francuskog imperatora? U ovom tekstu istražujem taj alternativni scenario: svet u kome je Pariz postao svetionik čovečanstva, svet lišen anglosaksonskog individualizma, slobodnog tržišta i parlamentarizma, i umesto toga ustrojen prema principima prosvetiteljskog racionalizma, univerzalizma i tehnokratske autokratije.

Slom Albiona i pacifikacija Rusije: Geopolitički preduslovi Pax Franca

U stvarnoj istoriji, Velika Britanija je opstala zahvaljujući svojem izdvojenom položaju i neumoljivoj moći Kraljevske mornarice, dok je Rusija poslužila kao nepregledni kopneni bedem o koji se razbila francuska Velika armija (Grande Armée). Britanska strategija na kontinentu uvek se oslanjala na finansiranje tuđih armija, takozvano „Pitovo zlato“ (Pitt's Gold), koristeći rusko, austrijsko i prusko ljudstvo za obuzdavanje Francuske. U ovom scenariju, Napoleon pokazuje vojnu i diplomatsku genijalnost koja kulminira uspešnom pacifikacijom Rusije 1812. godine. Umesto fatalnog marša na spaljenu Moskvu, Napoleon koristi svoj pragmatizam: ne rasparčava Rusko carstvo, jer bi to bila logistička noćna mora, već postavlja marionetskog cara iz redova profrancuskog ruskog plemstva, koje je ionako govorilo francuski jezik i disalo u ritmu pariske kulture.

Neutralizacijom Rusije, Britanija ostaje potpuno izolovana u evropskom prostoru, ostajući bez svojih „kopnenih mačeva“. Dok britanska vojska kroz istoriju nikada nije imala kapacitet da razvije masovnu, prekaljenu kopnenu armiju sposobnu da se nosi sa kontinentalnim silama (delujući uvek kao ekspedicioni i intervencionistički mehanizam oslonjen na mornaricu), Francuska pokreće gigantski, centralizovani program brodogradnje u svim lukama od Baltika do Mediterana. Kvantitativna premoć resursa čitave Evrope preokreće balans na Lamanšu. Stvaranjem privremenog prozora pomorske nadmoći, Napoleonova prekaljena kopnena armija vrši masovni desant na englesko tlo. Pad Londona bio je stvar trenutka. Na britanskim ostrvima se uspostavlja „Engleska Republika“ pod profrancuskim direktorijumom, a prekomorske kolonije postaju plen novog hegemona. Svet ulazi u eru monolitne francuske svetske dominacije.

Anatomija Evrope: Moderni sekularni Sveti rimski sistem

Pobeda Napoleona ne bi rezultirala stvaranjem francuskog carstva u klasičnom, rimskom smislu reči, već uspostavljanjem specifičnog frankocentričnog konfederativnog sistema. To bi bio moderni, visoko sekularizovani Sveti rimski sistem, ali potpuno lišen svog istorijskog nemačkog karaktera. Evropa bi bila podeljena na tri prstena moći:

1. Francusko carstvo (Jezgro): Teritorija koja obuhvata današnju Francusku, Beneluks, Nemačku do reke Rajne, severnu Italiju i balkansku Iliriju.

2. Klijentske kraljevine (Sestrinske države): Španija, Portugal, Danska, Norveška, Švedska, obnovljena Poljska, Mađarska, Bugarska, Grčka i Rumunija. U ovim državama vladaju Napoleonovi rođaci ili odani maršali, obezbeđujući jedinstvo sistema.
3. Satelitske države pod nadzorom: Drastično oslabljena Austrija (bez Ugarske), Pruska svedena na marginu i pacifikovana Rusija. Ove države zadržavaju sopstvene dinastije, ali pod strogim francuskim vojnim i političkim tutorstvom.

Ovakav sistem eliminiše geopolitički pluralizam u Evropi. Nema ujedinjenja Nemačke 1871. pod Bizmarkom, niti ujedinjenja Italije. Samim tim, uklonjeni su strukturalni uzroci Prvog i Drugog svetskog rata u obliku u kojem ih poznajemo. Nema rivaliteta između Berlina i Pariza, nema nacizma, nema boljševičke revolucije 1917. godine (jer Rusija ne doživljava vojni slom), a Karl Marks ostaje marginalni filozof bez istorijskog uticaja. Nema Hladnog rata, niti bipolarne podele sveta.

Ideologija i ljudska prava: Trijumf kolektivnog racionalizma

Najzanimljivija transformacija odigrala bi se na polju ideologije i ljudskih prava. U stvarnoj istoriji, pod uticajem anglosaksonskog modela (Džon Lok, Džon Stjuart Mil, američki Ustav), ljudska prava su shvaćena individualistički, ona štite pojedinca od države, stavljajući akcenat na privatnu svojinu i ograničavanje državne moći. U napoleonskom svetu, dominantna ideologija postaje francuski prosvetiteljski racionalizam spojen sa Napoleonovim kodom (Code Civil), bez anglosaksonskog individualizma. Ovde su ljudska prava univerzalistička i kolektivistička, ona pripadaju pojedincu kroz državu (nasleđe Žan-Žaka Rusoa). Država je vrhovni garant slobode, ali i vrhovni arbitar opšteg dobra.

Građani ovog sveta imaju pravnu jednakost pred zakonom, potpuno ukidanje feudalnih privilegija, pravo na rad, sekularno obrazovanje i versku toleranciju. Međutim, politička prava, sloboda štampe, opoziciono delovanje i pravo na kritiku poretka, drastično su ograničena u ime stabilnosti i progresa. Sloboda znači učešće u racionalno uređenoj državi, a ne pravo na njeno osporavanje. Slogan ovog sveta glasi: „Sve za građanina, sve kroz državu, ništa van države.“ U tom svetu religija gubi svoj politički karakter. Konkordat iz 1801. godine postaje univerzalni model za ceo svet: crkve, džamije i sinagoge su finansirane i kontrolisane od strane države, a verski dogmatizam je potisnut u privatnu sferu.

Globalne imperijalne linije: Od Indije do Japana

Eliminacijom Britanije, Francuska preuzima ulogu globalnog upravnika kolonijalnih poseda, ali sa suštinski drugačijom filozofijom vladavine. Za razliku od britanskog imperijalizma koji je bio pragmatičan, trgovački i multikulturalan (dopuštajući lokalne običaje dokle god se plaća porez), francuski imperijalizam je asimilatorski, integracionistički i univerzalan. Civilizacija je jedna, a njen jezik je francuski.

• Indija: Francuska preuzima ceo potkontinent. Mogulsko carstvo se ne raspada, već opstaje kao francuski protektorat sa generalnim guvernerom u Delhiju. Umesto eksploatacije preko privatnih kompanija (poput britanske Istočnoindijske kompanije), uvodi se centralizovana državna uprava i pravni kod.
• Australija: Otkrivena i kolonizovana od strane Francuza, Australija ne nastaje kao kaznena kolonija, već kao prekomorska teritorija naseljena francuskim građanima. Domorodačko stanovništvo biva asimilovano kroz francuski obrazovni sistem, a zemlja postaje potpuno frankofona.
• Kina i Japan: Kina potpisuje Pariski ugovor umesto Nankinškog, a Hongkong postaje francuska luka. Dinastija Ćing opstaje kao francuski protektorat, gde stvarna vlast leži u rukama francuskih savetnika. Japan, s druge strane, ne otvara američka crna lađa komodora Perija, već francuska eskadra. Japan usvaja francuski vojni model (manje pruske discipline, više oficirske elokvencije i manevrisanja) i Napoleonov zakonik. Elita čita Voltera i Rusoa, a ne Adama Smita. Japan ne postaje agresivna vojna sila, već se specijalizuje za kulturnu i luksuznu robu.
• Bliski istok i Jevrejsko pitanje: Bez britanskog mandata i Balfurove deklaracije iz 1917. godine, cionistički pokret ostaje slab. Kako nema ujedinjenja Nemačke, nema ni pojave nacizma, a samim tim ni Holokausta. Bez tog istorijskog loma, moralna i politička hitnost za stvaranjem jevrejske države ne postoji. Jevreji u Evropi se uspešno asimiluju kao francuski građani Mojsijeve vere, a Pariz postaje svetski centar jevrejske kulture. Jerusalim ne postaje politička prestonica sukoba, već ekumenski, pleromatski grad pod međunarodnim francuskim nadzorom, odnosno grad gde se tradicije susreću, a ne sukobljavaju.

Balkan i eksperiment Ilirije: Svet bez zle krvi

Na našim prostorima, Napoleon je istorijski ostavio dubok trag osnivanjem Ilirskih provincija (1809–1814). U slučaju njegove pobede, ovaj eksperiment ne biva ugašen nakon pet godina, već postaje trajna i ključna administrativna jedinica Francuskog carstva – Province Illyriennes. Ilirija biva proširena na celu Sloveniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i delove Makedonije. Napoleon je Balkan video kao ključnu tampon zonu prema preostalim delovima Osmanskog carstva i Rusije, ali i kao most ka Istoku. Kako bi Ilirija izgledala danas?

• Identitet i jezik: Ne bi postojala Jugoslavija, niti koncepti ekskluzivnih balkanskih nacionalizama. Kroz agresivan kulturno-etnički inženjering i francuski obrazovni sistem, lokalne slovenske razlike bile bi stopljene u jedinstveni pojam - Iliri. Francuski jezik bi bio zvanični jezik administracije, vojske i visokog društva, dok bi lokalni jezici opstali kao dijalekti.
• Politika i istorijski mir: Prestonica bi bila u Ljubljani ili Dubrovniku. Nema srpskih ustanaka na način na koji ih znamo, nema Kraljevine SHS, nema ustaša, četnika ni partizana. Nema etničkih čišćenja i genocida koji su obeležili XX vek. Balkanski narodi bi živeli oslobođeni zle krvi i tereta istorijske prošlosti. Cena koja bi se za to platila bila bi gubitak etno-nacionalnih suvereniteta i prihvatanje pariske kulturne dominacije. Postali bismo civilizovani evropski snobovi koji govore francuski, što je, istorijski posmatrano, izuzetno niska cena za izbegavanje klanica XX veka.

Duhovna i kulturna panorama: Racionalizam, neoklasicizam i francuski okultizam

Kulturni pejzaž ovog sveta bio bi drastično drugačiji. Romantizam, sa svojim insistiranjem na nacionalnom geniju, emocijama i povratku srednjovekovnim korenima, bio bi marginalizovan. Dominantni estetski pravac ostaje neoklasicizam, tj slavljenje simetrije, razuma, jasnih linija i antičkih uzora. Svet bi estetski i arhitektonski izgledao uniformno, monumentalno i prelepo, ali bi istovremeno bio hladniji i manje kulturno raznolik.

Na ezoterijskom i duhovnom planu, eliminacijom Britanske imperije sprečava se procvat britanskog okultizma (Zlatna zora, Alister Kroli) koji je istorijski crpeo snagu iz imperijalne mreže. Madam Blavatska ne nalazi publiku u Londonu, a pre-nacistički okultizam (poput društva Tule) nikada se ne razvija jer nema nemačkog nacionalizma. Umesto toga, francuski okultizam postavlja globalne standarde. Figure poput Elifasa Levija, Papusa i Sent-Iv d'Alvedra (sa njegovom teorijom sinarhije, vladavine posvećenih tehnokrata) postaju globalne struje. Svet postaje masonsko-frankofonski, sa Parizom kao svetskim duhovnim i intelektualnim centrom. 

Zaključak: Zagušljivo savršenstvo tehnokratskog Rima

Tehnološki progres u ovom svetu bio bi suštinski drugačiji. Bez divljeg, anglosaksonskog kapitalizma i slobodne tržišne konkurencije između velikih sila, inovacije bi bile sporije, ali sistematičnije. Razvoj ne bi vodili bankari i privatni preduzetnici iz prljavih fabrika, već državni inženjeri školovani u École Polytechnique. Umesto brzih potrošačkih inovacija i digitalne revolucije, ovaj svet bi se ponosio masivnim državnim projektima: gigantskim železničkim mrežama koje spajaju Pariz sa Bagdadom i Vladivostokom, i monumentalnom arhitekturom. Svet u kome je Napoleon pobedio bio bi svet bez svetskih ratova, bez Gulaga, Holokausta i atomskih bombi. Bio bi to svet pravne jednakosti, sekularizma i administrativnog savršenstva. Ali, to bi istovremeno bio i svet duboke političke zagušljivosti. Čovečanstvo bi živelo pod blagonaklonim, ali neumoljivim okom prosvećene policijske države.

Bio bi to moderni globalni Rim: funkcionalan, stabilan, estetski poliran i racionalan, ali lišen one haotične slobode i dinamizma koji su, sa svim svojim užasima i lepotama, oblikovali našu stvarnost. Pobedivši u svom svetskom ratu, Napoleon bi čovečanstvu doneo dugotrajni mir, ali bi mu oduzeo nepredvidivost sopstvene sudbine.

Ezoterijska geografija i geopolitika

art by Emil Bisttram

Matijas De Stefano kao indigo dete i duhovni vođa

Nedavno sam na jutjub kanalu @GaiaVideo, slušao izvesnog Matijasa De Stefana koji povezuje fizičke, hemijske i anatomske zakonitosti sa dubokom kosmičkom duhovnošću, posmatrajući Zemlju kao živi makro-organizam čiji smo mi delić.

Pre nego što obrazložim njegove teze i moja zapažanja i ideje povodom toga, ukratko bih se osvrnuo na samog De Stefana. On je predavač, i kako sam sebe naziva, „interdimenzionalni komunikator“. Rođen je 1987. godine u Venado Tuertu, u Argentini. Dakle, relativno mlad čovek. Široj javnosti postao je poznat pre svega kroz platformu Gaia, gde vodi dokumentarne serijale poput Initiation (Inicijacija) i The Journey of Remembering (Put sećanja). U suštini De Stefano je jedno od one famozne indigo dece. Za razliku od većine mistika koji doživljavaju prosvetljenje ili duhovno buđenje kasnije u životu, Matijas tvrdi da se od samog rođenja seća svojih prethodnih reinkarnacija. Kao dete je identifikovan kao „indigo dete“, a njegova majka je rano primetila da dečak crta kompleksne kosmološke mape, kabalističke dijagrame i piše na nepoznatim jezicima. De Stefano tvrdi da poseduje aktivaciju specifičnog dela pamćenja koji mu omogućava da pristupi takozvanoj univerzalnoj bazi podataka (Akaša). Njegova sećanja obuhvataju periode izgubljenih civilizacija poput Atlantide i Lemurije, kao i detaljno poznavanje drevnog Egipta.

Njegova osnovna teza je da on ne donosi nikakvo novo znanje, već da je njegova uloga da pomogne čovečanstvu da se seti onoga što je već zapisano u našem kolektivnom DNK. U tom smislu on pokušava da kompleksne hermetičke i metafizičke zakone prevede na jezik biologije, fizike, geometrije i hemije. De Stefano je poznat po organizovanju masovnih događaja fokusiranih na ono što naziva „planetarno isceljenje“ i „harmonizacija svesti“. Tokom 2022. godine okupio je hiljade ljudi u Egiptu pored piramida u Gizi sa ciljem da se kroz specifične zvučne frekvencije, meditaciju i postavljanje namere aktivira svest o jedinstvu planete. On kontinuirano putuje i vodi grupe kroz specifične energetske čvorove planete (poput Anda u Peruu, Kolumbije, Egipta i Španije) kako bi, prema njegovim rečima, pomogao u održavanju protoka informacija i energije kroz planetarne organe i sisteme dok traje aktuelni tranzit pomeranja magnetnih polova planete. Ukratko, Matijas De Stefano predstavlja novu generaciju spiritualnih mislilaca koji tradicionalni okultizam, svetu geometriju i hermetizam pakuju u savremeni, vizuelno prijemčiv format, privlačeći ljude koji traže sintezu naučne logike (kroz elemente i anatomiju) i duboke kosmičke mistike.

Ono što u De Stefanovoj biografiji i modusu operandi biva očigledno jeste isti onaj šablon, odnosno „rukopis“ koji je Teozofsko društvo primenilo pre više od jednog veka sa Džiduom Krišnamurtijem. Veliko Belo bratstvo (ili Majstori Mudrosti) u teozofskom narativu uvek deluje kroz ciklične „talase“ i odabrane glasnike. Početkom XX veka, Eni Bezant i Čarls Ledbeter su u indijskom dečaku Džiduu Krišnamurtiju prepoznali savršenog nosioca za tzv. Svetskog Učitelja (inkarnaciju Bodisatve / Maitreje). Osnovali su čak i ekskluzivni Red zvezde na Istoku kako bi ga pripremili za tu ulogu. Međutim, plan Velikog Belog bratstva (ili bar teozofskog vrha) se urušio 1929. godine kada je Krišnamurti doživeo duboku unutrašnju promenu, raspustio Red i izgovorio čuvenu rečenicu: „Istina je zemlja bez staza i njoj se ne može pristupiti nijednim putem, nijednom religijom, nijednom sektom.“ Odbio je da bude institucionalizovani mesija.

U tom smislu, Matijas De Stefano, svesno ili nesvesno, popunjava upravo tu upražnjenu arhetipsku nišu. On radi na sličnoj globalnoj frekvenciji, putuje po svetskim energetskim čvorištima i okuplja mase, ali sa jednom ključnom razlikom prilagođenom XXI veku: on izbegava religijski dogmatizam i institucionalnu kontrolu, težeći da svoje delovanje predstavi kao „podsetnik“, a ne kao novu dogmu, verovatno učeći na Krišnamurtijevom istorijskom presedanu. Istina je da je De Stefano bio nadareno dete, i ma kakva njegova uloga bila, neke njegove ideje ipak vredi razmotriti.

Veza magnetnog polja, Zemljinog jezgra i ljudske svesti

De Stefano povlači direktnu paralelu između ljudskog tela i planete Zemlje kroz element gvožđa i stvaranje elektromagnetizma. On podseća da je jezgro Zemlje ogromna, rotirajuća i tečna kugla od gvožđa. Njenim okretanjem stvara se magnetno polje planete. U ljudskom telu, srce je glavni pokretač i „pumpa“ za gvožđe koje teče kroz krv, stvarajući torusno magnetno polje oko nas. Ljudske vene su ekvivalent vulkanima i tokovima lave koji raznose gvožđe po planeti. De Stefano kaže da kada je ljudsko srce usklađeno, njegov snažan elektromagnetni štit usmerava kosmičku radijaciju ka krunskoj čakri, stvarajući oreol. Na planeti se isti taj proces manifestuje kao Aurora Borealis (polarna svetlost), tj Zemlja konstantno sija poput prosvetljenog bića sa moćnim srcem koje štiti život od sunčevog zračenja. 

Takođe, Zemlja ima stabilnu fizičku osu rotacije (fizički pol), ali njeno unutrašnje metalno jezgro se ne kreće istom brzinom ni u istoj poziciji kao spoljna kora. Zbog toga se magnetni pol stalno pomera. De Stefano objašnjava da promenu magnetnog pola doživljavamo kao promenu životnog fokusa. Fizički pol je naša glava (gde idemo), a magnetni pol je naše srce (čemu težimo). Između 2019. i 2020. godine, magnetni severni pol je naglo ubrzao i prešao sa zapadne hemisfere (Kanada) na istočnu (istočni Sibir / Arktički okean). On tvrdi da je pandemija COVID-19 bila direktna posledica ovog prelaska. Čitava čovečanstvo je moralo da se zaustavi kako bi se svest prilagodila novoj provodljivosti planete. Ovo je zanimljiva podudarnost. Ukoliko verujemo u teorije zavere, onda je više nego indikativno zašto je neko projektovao krizu sa virusom upravo u trenutku tranzicije magnetnog pola?

Energetska zmija (Turska - Patagonija) i uloga Irana

De Stefano pominje svetsku energetsku zmiju, koja zapravo nije alegorija, već on pod tim podrazumeva strujanje elektriciteta i provodljivosti kroz planetarnu mrežu. Za njega je zmija sam oblik u kojem vidimo kretanje energije / elektriciteta. Kada se magnetno polje pomerilo sa zapada na istok, promenio se polaritet ove energetske zmije iz pozitivnog (muški) u negativni (ženski), menjajući smer od glave ka repu. U tom kontekstu, De Stefano iznosi ključnu tezu: Iran je srce te zmije. On tvrdi da se globalni preokret svesti ne može uspešno izvršiti ako se u Iranu ne dogodi energetska promena. Zanimljvo. Ta promena podrazumeva povratak korenima, tj zoroastrijanskoj tradiciji i buđenju ženskog (receptivnog, negativnog) polariteta koji je trenutno blokiran rigidnim muškim principom kontrole. Ako se to ne desi, planetarni „glavni osigurač“ (Iran) će ostati blokiran, što može dovesti do preopterećenja sistema u narednim godinama.

Moram priznati da ovaj deo De Stefanove teze gledam sa velikom dozom skepticizma. Vezivanje opšteg i sveobuhvatnog preobražaja svesti za trenutne političke ishode u nekoj državi, bilo da je reč o opstanku šiitske teokratije ili o intervenciji spoljnih aktera poput Vašingtona i Tel Aviva, uvek zvuči suviše usko i prizemno kada se posmatra iz ugla vekovnih kosmičkih i planetarnih ciklusa. Metafizički procesi, po svojoj prirodi, traju vekovima i eonima i nisu uslovljeni time ko u datom trenutku sedi u Beloj kući ili Teheranu. Promene režima, ratovi i političke ideologije su samo površinski talasi na ogromnom okeanu, dok se tektonske promene o kojima govorimo dešavaju u dubinama. Međutim, ako se odmaknemo od dnevne politike i De Stefanovog doslovnog rečnika, ovde se tiho nazire akteulizacija ideje metaistorijske uloge Arijevaca, ali ne u ariozofskom nego u u izvornom, istorijsko-geografskom smislu. 

Kada posmatramo Iran ezoterijskim okularima, mi ne vidimo trenutnu Islamsku Republiku, već prostor na kome je nastala prva velika monoteistička i dualistička kosmologija: zoroastrizam (Zaratustrino učenje). Ta kosmologija postavila je svet kao polje borbe između Ahura Mazde (svetlosti / svesti) i Angra Mainjua (tame / materije). To je prostor gde je ljudski um prvi put masovno artikulisan da razmišlja u kategorijama izbora između svetlosti i tame, reda i haosa. U tom smislu, kada se kaže da je Iran „srce energetske zmije“, to se odnosi na kolektivni arhetip tog specifičnog geografskog prostora. Taj prostor nosi memoriju o ravnoteži vatre i svetlosti, koja je kroz vekove rigidnih struktura (kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih pritisaka) pretvorena u sistem stroge kontrole i potiskivanja. Zato deluje besmisleno ideja da bi promena režima kroz spoljni pritisak ili konflikt donela „prosvetljenje“. Istorija nas uči da nasilne geopolitičke promene obično donose samo nove slojeve traume i blokada u tom istom „planetarnom organu“.

Ako prihvatimo De Stefanovu analogiju geografskih areala sa ljudskim telom, po kojoj je Bliski istok planetarna „jetra“, onda su sukobi koje gledamo zapravo manifestacija upale tog organa. Pobeda jedne ili druge političke opcije na toj mapi ne rešava unutrašnju provodljivost o kojoj De Stefano govori. Prava promena, u metafizičkom smislu, morala bi doći iznutra, kao buđenje tog izvornog, zaboravljenog koda harmonije koji je taj prostor nekada davno emitovao u svet, daleko pre modernih geopolitičkih igara. Sve te priče o pomeranju polova, drevnim kontinentima i energetskim čvorištima zapravo su mnogo veće od bilo kog savremenog političkog lidera ili doktrine. Oni su samo prolazni glumci u teatru koji se odvija na mnogo široj mapi svesti.

Mapiranje kontinenata kao unutrašnjih organa

Matijas De Stefano u ovom intervjuu daje parcijalnu mapu Zemljine anatomije, dok ostatak prepušta širem kontekstu svog učenja (koje pominje u Gaia serijalima). Na osnovu onog što je on rekao, raspodela izgleda ovako:

• Evropa: Srce.

• Bliski Istok / Veliki Stan (Kazahstan, Avganistan, Pakistan...): Jetra planete. Jetra je organ moći i pročišćenja, ali kada je preopterećena otrovima, ta moć se pretvara u bes i despotizam. Rat na Bliskom Istoku je, po njemu, zapravo proces čišćenja jetre od toksina kroz promenu polariteta.

• Tibet: Solarni pleksus.

• Planinski lanci (posebno Andi - Kordiljeri): Kundalini (energetska kičma).

• Drveće / šume (poput Amazona): Neuroni planete.

• Ljudi: Proteini i ćelije koji prenose informacije između organa (kontinenata).

Iako u ovom konkretnom razgovoru ne imenuje direktno gde je glava, iz njegove logike i uporedne analize sistema proizilazi da su organi raspoređeni po meridijanima i energetskim čvorištima (npr. u njegovim drugim predavanjima, severni regioni poput Arktika i delova Azije / Amerike često se vezuju za više čakre i procese mišljenja, dok se koren i sakralne zone vezuju za južne hemisfere). Njegova ključna poruka na kraju jeste da ljudi, kao ćelije, ne treba svi da se fokusiraju na isti organ (npr. Bliski Istok / jetru), jer ako bubreg (npr. Amazonija ili Južna Amerika) prestane da radi svoj posao i brine samo o srcu, ceo organizam će se otrovati.

Mapiranje magnetnih polova i aktuelizacija lemurijskog korena

Kosmički zakon polariteta nalaže da sever ne može putovati sam. Kada severni magnetni pol ubrzano napušta Kanadu i kreće se ka Sibiru, južni magnetni pol istovremeno napušta obale Antarktika. Međutim, oni nisu fiksirani na savršenoj osi koja prolazi tačno kroz centar Zemlje, jer se tečno gvozdeno jezgro kreće asimetrično u odnosu na koru. Dok severni pol juri ka Sibiru, južni magnetni pol se pomera sa Antarktika i „izlazi“ u pravcu Indijskog okeana, ka jugozapadnoj Australiji. Ovo me podseća na moj san od pre par godina kada sam iz satelitske perspektive posmatrao Zemlju i spazio da se severno od Beringovog moreuza, bliže sibirskim obalama u Severnom okeanu nalazi poveće ostrvo kružnog oblika kakvog nema na mapama niti na aktuelnim satelitskim snimcima. U tom smislu kružno ostrvo iz mog sna može biti simbolički prikaz energetskog „centra svesnosti“ (poput nove epifize ili trećeg oka planete) koji se otvara na mestu gde se spajaju stari i novi svet, najudaljeniji istok i najudaljeniji zapad.

Dok sever aktivira nova polja u ledenom okeanu, jug se pomera ka toplijim okeanskim strujama i australijskom tlu. U tradicijama koje se bave planetarnom mrežom, ovaj tranzit južnog pola zapravo pomera planetarni „sakralni koren“ (bazu), menjajući način na koji Zemlja procesuira nagone, preživljavanje i bazičnu vitalnu energiju. Povodom ovoga, podsetimo se da je H. P. Blavatska locirala izgubljeni kontinent upravo u oblast koja obuhvata južni Indijski okean. Reč je o Lemuriji, koju ona u svom kapitalnom delu Tajna doktrina (1888) opisuje kao postojbinu Treće korene rase. 

Iako je termin „Lemurija“ prvobitno skovao zoolog Filip Sklater u XIX veku kako bi objasnio prisustvo lemura i u Africi i u Indiji, Blavatska je taj koncept preuzela i duboko ga ezoterizovala. Prema njenim spisima, Lemurija je bila gigantski kontinent koji se protezao od podnožja Himalaja, preko današnje Indije, Šri Lanke i Sumatre, pa sve duboko na jug preko Indijskog okeana do Antarktika, obuhvatajući sa jedne strane Madagaskar, a sa druge Australiju. Ona tvrdi da je ovaj kontinent uništen vulkanskim akcijama i podzemnim vatrama stotinama hiljada godina pre nego što je Atlantida uopšte nastala u Atlantskom okeanu. Zanimljivo je da je i Rudolf Štajner u svojim antropozofskim predavanjima detaljno opisivao Lemuriju (lemurijansku epohu), smeštajući je u isti ovaj okeanski basen. On je opisivao da su Lemurijanci imali izuzetno razvijenu volju i neposrednu kontrolu nad prirodnim silama, ali da im je telo bilo znatno fluidnije i prilagođeno tadašnjoj toplijoj, polutečnoj atmosferi planete. Takođe, u tamilskoj tradiciji na jugu Indije postoji drevni mit o Kumari Kandam, potopljenom kontinentu u Indijskom okeanu koji se smatra kolevkom tamilske civilizacije, što se savršeno poklapa sa zapadnim ezoterijskim konceptom Lemurije.

I konačno, H. P. Lavkraft koji je bio strastveni čitalac (i skeptični kritičar) teozofske literature, ali je iz nje crpeo ogromnu inspiraciju za svoj Mitos; on je svoj potopljeni grad R'lyeh (gde Ktulu spava) locirao u nepristupačni deo južnog Pacifika. Međutim, Lavkraft pominje Lemuriju i drevne, pred-ljudske rase koje su naseljavale basen Indijskog okeana i Antarktik. Za Lavkrafta su ti južni, ledeni i duboki okeanski prostori uvek bili mesta gde su zakopani „Bogovi koji su bili pre ljudi“. 

Ako povežemo teze Matijasa De Stefana o pomeranju polova sa ovom mapom, dobijamo indikativnu ezoterijsku geometriju. Severni pol ide ka Sibiru, aktivirajući zonu koju bismo mogli vezati za Hiperboreju (prvobitni, severni duhovni dom čovečanstva). Sa druge strane, Južni pol izlazi sa Antarktika i ulazi u južni Indijski okean, što znači da elektromagnetna igla planete sada pokazuje i „budi“ prostor pod kojim, prema Blavatskoj, počivaju najstariji, potopljeni slojevi planetarne memorije (Lemurija). Ako je Sever svest koja traži nove koncepte, Jug je podsvest i koren. Izgleda da se buđenje te podsvesti, sa geopolitičkog i elektromagnetnog aspekta, trenutno projektuje tačno iznad zaboravljenih dubina Indijskog okeana.

Pitanje Tibeta

Razmotrimo sada poslednji deo ove tematike, a to je Tibet. De Stefano ga pominje kao solarni pleksus. U tom smislu, ja bih kao pandan geosakralnom značaju Tibeta pridružio planinu Ararat. Dakle, ukoliko prihvatimo De Stefanovu anatomsku podelu gde je Tibet solarni pleksus (centar moći, volje i asimilacije energije), a Bliski istok jetra (pročišćenje, gnev, preobražaj), onda zaposedanje Tibeta od strane Kine i tursko obezbeđivanje Ararata (kao geopolitički osetljive zone) deluju kao svesno stavljanje teških, materijalnih poklopaca na ključne energetske ventile sveta. Hajde sada da vidimo kako se istorijske činjenice i ezoterijski narativi prepliću kroz ova pitanja. Počnimo od Tibeta i od toga šta su nacisti i sovjeti zapravo tražili tamo?

I Hitlerova Nemačka i Sovjetski Savez imale su zvanične (naučno-geopolitičke) i nezvanične (okultne) motive za svoje ekspedicije tokom 1920-ih i 1930-ih. Nacistička ekspedicija (Ernst Šefer, 1938–1939), organizovana je pod pokroviteljstvom Himlerovog instituta Ahnenerbe (Nasleđe predaka). Zvanično su istraživali biologiju i antropologiju, ali stvarni zadatak bio je pronalaženje dokaza za ariozofski mit o poreklu arijevske rase. Verovali su da su nakon propasti Atlantide i Hiperboreje preživeli adepti izbegli na Tibet i tamo osnovali podzemna kraljevstva Agartu i Šambalu. Tražili su i biološke potvrde (merenjem lobanja tibetanskih monaha) i okultne tehnike kontrole svesti i vril-energije. Malo pre toga, organizovana je sovjetska ekspedicija (Jakov Bljumkin i Nikolaj Rerih, 1920-e). Pod vođstvom čekiste Bljumkina (koga je odobrio sam Feliks Dzeržinski, šef OGPU-a), sovjetska tajna služba je finansirala ekspediciju slikara i mistika Nikolaja Reriha. Sovjeti su bili fascinirani idejom „crvenog budizma“, i  pokušavali su da spoje komunizam sa budističkim proročanstvima o Šambali, verujući da će ovladavanje tibetanskim mističnim tehnikama i uticaj nad Dalaj Lamom pomoći Sovjetskom Savezu da zagospodari centralnom Azijom i porazi britanski imperijalizam.

Naravno, ovo nije prva ruska ekspedicija na Tibet. Prethodno je Ruska Imperija imala duboke aspiracije prema Tibetu, budući da su se okultno i geopolitičko tamo preplitali mnogo pre nacista. Tokom XIX i početkom XX veka, Rusija i Velika Britanija su igrale „Veliku igru“ (The Great Game) za kontrolu nad Centralnom Azijom. Tibet je bio ključna nagrada. U tom kontekstu pomenuo bih Agvana Doržijeva, burjatskog lamu (ruski podanik) i ključnog savetnika i diplomate 13. Dalaj Lame. On je ubedio Dalaj Lamu da je Ruska Imperija zapravo mitsko severno kraljevstvo Šambala, a da je car Nikolaj II reinkarnacija Belog Tare (budističkog božanstva). Preko Doržijeva, ruski carski dvor je slao misije i oružje na Tibet, a u Sankt Peterburgu je podignut prvi budistički hram u Evropi. Međutim, još krajem XVIII veka, ruski masoni (poput kruga oko Nikolaja Novikova) bili su fascinirani „Svetlošću sa Istoka“. Kasnije, u carskoj Rusiji, ličnosti poput dr Žamsarana Badmajeva (burjatskog lekara i mistika na dvoru) i raznih masonskih loža inicirali su planove za rusku ekspanziju na Tibet, verujući da Rusija ima sudbinski zadatak da spoji evropsku nauku i azijsku gnozu.

U tom smislu, lik ruskog emigranta Lipotina u Mejrinkovom Anđelu sa zapadnog prozora oličava upravo taj specifični spoj ruskog geopolitičkog podzemlja i tibetanskog "levorukog" tantrizma. Mejrink, koji je i sam bio član ezoterijskih redova, savršeno je prepoznao da Rusija u ezoterijskom smislu deluje kao most ili provodnik preko kojeg se mračniji, destruktivniji i transformativni aspekti tibetanskog okultizma (Bon tradicija i gnevna božanstva) prelivaju na dekadentni Zapad. Lipotin u romanu koristi te struje za uništenje starog sveta. 

Vratimo se na kinesko osvajanje Tibeta i tursko zatvaranje Ararata. Kineska komunistička partija (izrazito materijalistička, ateistička struktura) je 1951. godine umarširala na Tibet, proterala Dalaj Lamu i sistematski uništila mnogo manastira. Iz ugla metafizike, to je bio čin nasilnog uzemljenja i zatvaranja solarnog pleksusa sveta. Tibet je vekovima funkcionisao kao tiha transmisiona stanica koja emituje duhovnu frekvenciju i gnozu. Presecanjem te linije, Tibet je pretvoren u vojnu bazu i rudnik, čime je Zapad odsečen od direktnog izvora te energije. Slično je sa planinskim masivom Ararat, koji u biblijskoj i pred-biblijskoj tradiciji predstavlja tačku novog početka čovečanstva (gde se Nojeva barka spustila na suvo nakon potopa, unutar regije jetre sveta). Ararat je danas na teritoriji Turske, u strogo kontrolisanoj i geopolitički trusnoj vojnoj zoni, tik uz granicu sa Jermenijom i Iranom. Vekovni antagonizmi i militarizacija tog prostora onemogućavaju bilo kakva slobodna istraživanja ili duhovna hodočašća, čineći ga još jednim „zabranjenim gradom“ na mapi sveta. Dakle, ove dve tačke, Tibet i Ararat, deluju kao dve džinovske stezaljke koje drže modernu svest u čvrstom stisku materijalizma, sprečavajući vertikalni protok energije o kojem govore stari sistemi.

Metafora o Lažnim bogovima i CERN-u

Kao dodatnu važnu tezu, De Stefano pominje da su prirodni hemijski elementi zapravo istinski bogovi (vodonik je bog svetlosti, fosfor je donosilac svetlosti / Lucifer, sumpor je pakao, a njihovim spajanjem nastaje DNK). On tvrdi da Veliki hadronski sudarač čestica (CERN) doslovno razbija stabilne knjige (atome) u univerzalnoj akaškoj biblioteci fizike. Razbijanjem prirodnih elemenata stvaraju se veštački, sintetički elementi koji deluju kao lažni bogovi. Kao da naučnici koji rade u toj ustanovi svojim naučnim radom zapravo prizivaju sile i prisustva kojima nije mesto u našem svetu. Otud ono lažni bogovi. Nisu lažni, nego su suštinski i ontološki strani. Oni remete redosled knjiga na policama, zbog čega se bazična svest stvaraoca gubi u lavirintu, a čovečanstvo unutar sebe oseća da je nešto duboko pogrešno sa strukturom stvarnosti. Savet koji De Stefano daje za preprevazilaženje ove krize je jednostavan: povratak sopstvenoj svrsi. Ne treba svi da budemo brzi kao recimo Ferari (tehnologija i veštački napredak), jer svet ima zadatke koje može ispuniti samo neko ko je dizajniran da bude bicikl i prođe kroz najuže staze i doživi stvari koje vozač Ferarija nije u stanju da prođe jer je brz i iziskuje ravan put.