Istrebljenje ljudi

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

„A u one dane ljudi će tražiti smrt i neće je naći, i želeće da umru, i smrt će bežati od njih.“

Otkrovenje Jovanovo 9:6;

 

„I behu odrešena četiri anđela, pripremljena za čas i dan i mesec i godinu, da pobiju trećinu ljudi.“

Otkrovenje Jovanovo 9:15;

 

„A broj te vojske beše dve stotine miliona konjanika, čuh njihov broj.“

Otkrovenje Jovanovo 9:16; 

Sve se dešava u snu, jer vizija je san a san je vizija. Pre nego što otkrijem bilo šta, napomenuću jednu bitnu stvar, jedno slučajno otkriće, zapravo fenomen za koji sam oduvek znao da postoji, ali sam ga tek nedavno postao svestan. Neverovatno je i zapanjujuće dodatno sećanje u stanju sanjanja. Čitav san koji ću opisati trajao je svega nekoliko trenutaka, ali su opisane slike poreklom iz skrivenog unutrašnjeg trezora sećanja. Kao da sam odgledao trailer nekog filma, povezao radnju i shvatio šta se zapravo desilo. I gle, desio se kraj čovečanstva, a ja nisam tek bio nemi posmatrač, nego sam na kraju i učestvovao. I ne samo što sam učestvovao, nego sam doprineo ostvarenju kraja. Umešao sam se u tok vizije, odnosno vizija je uplela mene pa je tako pokrenut jedan scenario za koji tvrdokorni posvećenici ideologije radosti novog doba rekoše da se nikada neće desiti, jer život je radost. Život je radost, jeste, ali život je i smrt, a smrt je i radost. I da se na trenutak vratim na dodatno sećanje iz tog tajanstvenog a bogatog unutrašnjeg trezora. Mogu navesti primer kada recimo sanjam neku nepoznatu osobu, ali znam da smo veoma bliski i dugo se poznajemo. Iako je prvi put vidim, zapravo je dobro i dugo poznajem te pamtim mnoge detalje iz naše nikad proživljene zajedničke prošlosti. Tako i u ovom snu koji ću sada opisati. Ovo je san o istrebljenju ljudi, san koji je počeo kao vizija a završio se kao karma.

Počelo je iznenada, bez najave, bez upozorenja. Zapravo, kada malo bolje razmislim, sve je ukazivalo na to, pa ipak nismo bili u stanju pročitati znakove vremena iako smo ih tražili i nalazili. Nismo verovali da je to moguće, jer „život je radost“. Takvi užasi služili su da nas zabave a ne da nas upozore. Mentalitet vremena je proklamovao idolopoklonstvo, obožavanje forme, plitke podudarnosti i simboličke saobraznosti, ljušture reči, previše psihologizma, demitologizaciju putem besmislenog sinkretičkog podražavanja remitologizacije, po kojoj je „život radost“. Život je mnogo više od radosti, ali na jedan užasavajući način spoznao sam suštinsku snagu te mantre tako što sam video i doživeo užas te spoznao kako se užas pretvara u uživanje. Video sam kako se čitava jedna vrsta zatire zbog užitka samo jednog čoveka, koji će uskoro prestati da bude čovek. I tada sam spoznao strahovitu ravnodušnost prirode, bahato rasipanje materijala da bi se konačna svrha ispunila u jednom spermatozoidu, u jednom čoveku koji je svečovek, te je kao svečovek postao nečovek. Video sam kako je Spasitelj iskupio čitavo čovečanstvo, sačuvavši ljudsku svukupnost u samome sebi te netremice stojeći pred Užasom koji se pretvara u Uživanje i sam postao Uživanje koje se pretvara u Užas. I tako u beskraj.

Delovalo je poput silaska bogova. Uz snažnu grmljavinu i podrhtavanje tla spustili su se sa nebesa u moćnim živim brodovima. Verovali smo kako oni postoje, hteli smo verovati ali nismo želeli da se putevi našeg postojanja ikada ukrste sa njihovim. Ideologija radosti je potpirivala takvo verovanje, zapravo sujeverje, jer vera pokreće a sujeverje parališe. Ideologija radosti je zapravo želela da postigne efekat paralize ne bi li lakše ispunila svoju svrhu a to je opsedanje i potpuna vlast. Radost ne trpi ništa osim radosti. Budući slepa, jer radost je slepilo u ekstazi i poplavi svetlosti, ideologija radosti nije mogla predvideti opaku igru sudbine i magijske struje koju je sama stvorila. Nije mogla predvideti da je sve ono čime je manipulisala, čime je hipnotisala i paralizovala, zapravo gola istina, ali gola, bez koprena i velova tajni koje ideologija radosti tako strasno obožava. Radost da, ali čija radost? Ko se to raduje? Čemu se raduje? Veoma brzo dobio sam priliku da se uverim tačno ko se raduje, čemu i zašto se raduje.

Iskočili su iz utroba živih brodova. Zaglušujuća buka brodova koji paraju atmosferu bila je jača od hiljadu grmljavina i eksplozija. Nešto tako veliko, grubo je ulazilo u naš devičanski svet, savlađujući prvo gravitaciju Zemlje a onda i nas same. Njihov dolazak podsetio me je na davnašnji san, moj prvi san o bogovima. Jedne sparne letnje noći, pojavili su se ni od kuda na glavnom gradskom trgu, brišući sve pred sobom. Znao sam da su to bogovi. Znao sam da više ništa neće biti isto. Znao sam da je opet došlo mitološko doba poput onog kada su bogovi hodali zemljom. Bogovi su ovo! Elohim! Neter! A mislio sam da su samo demoni užasni. Bogovi su još užasniji. Bogovi su užas koji dolazi sa nebesa. Oni su došli i doneli svetlost kao smrt. Spustili su se sa raspuklog neba uz veliku buku i razaranje, sedam ogromnih prilika nalik svetlećim stubovima, užarenih očiju boje ćilibara iz kojih su se zrakasto širili snopovi ubitačne svetlosti. Sakrio sam se i posmatrao ljude koji izgaraju stojeći ukopani, skamenjeni od užasa. Brundanje božanskih pojava činilo je da sve počne da se urušava, da tlo podrhtava tako snažno  da se ne može stajati. Zagrlio sam zemlju i utonuo u javu…

Ovoga puta nije bilo jave. Ovoga puta nije bilo buđenja jer to je bio san o buđenju, san o budućnosti koja se pojavljuje očekivano ali nenadano. Za manje od par dana sve je bilo gotovo. Pokorili su nas, osvojili su Zemlju i zaposeli je. Bili su to bogovi-demoni, htonskih oblika uranskog porekla. U tim opscenim trenucima jednog šokantnog otkrovenja sagledao sam nemerljivu skučenost ljudske svesti koja kroz bizarnu formulaciju „vanzemaljci“ pokušava obuhvatiti nešto zaista teško pojmljivo, nepoznato, suštinski opako i sa ljudskog stanovišta radikalno zlo, a ipak prirodno. To je obličje jedne daleke i zastrašujuće lavkraftovske prirode i njenih dalekih ritmova. Kao da se izrazom „vanzemaljac“ pokušava banalizovati i prizemljiti nešto čija je pojava šokantna za krhke ljušture ljudske psihe, naročito psihe atomizovane jedinke „usamljene gomile“ današnje visokotehnološke civilizacije. Hebrejska reč „nefilim“ mnogo zlokobnije zvuči.

Koliko je potrebno živih ljudskih duša da bi dvesta miliona demonskih konjanika koje pominje Apokalipsa moglo zbrisati trećinu čovečanstva a da broj ipak bude značajan i nekako okrugao? Ovo pitanje odzvanjalo mi je u glavi dok sam na jednom od brojnih monitora moje komandne sobe ugledao okruglu i kabalističku cifru 7.200.000.000… Bio je to svojevrsni „people-meter“, koji je u tzv realnom vremenu pokazivao broj živih ljudi na Zemlji. Onog trenutka kada se pokazatelj zaustavio na pomenutoj cifri, zemaljsko vreme je stalo, a počelo je da teče neko drugo i drugačije vreme. Vreme koje je teklo od početka izgona prvih ljudskih bića iz rajskog vrta zamenjeno je vremenom kakvog nikada pre nije bilo. Bilo je teško razlikovati pre i posle, sekunde od sata, sate od dana, noć od dana, svitanje od sumraka, Sunce od Meseca. Sve se nekako izokrenulo. Sedam milijardi i dvesta miliona ovaca i dvesta miliona zveri. To je jedna zver na 36 ljudskih bića, tako da ta jedna zver smakne svako treće ljudsko biće. Dve milijarde i četiristo miliona mrtvih! Toliki je bio ceh. Božanska kabala poigrala se sa sudbinom čovečanstva kroz brojeve: 72, 36, 24, 12… 200. A broj dvesta je brojčana vrednost hebrejskog slova Reš što označava glavu, odnosno lice. Lice istine, lice Boga, lice užasa, lice nevidljivog Sunca čija je lepota u užasu i užas u lepoti.

Superiornost bogodemonskih vanzemaljskih zavojevača bila je neupitna i sveobuhvatna. Ljudi nisu mogli ništa uraditi ne bi li se nekako odbranili. Milioni su izginuli u prvom naletu, samo od atmosferskih i hidrosferskih pokreta nastalih usled spuštanja čudovišnih bogodemonskih brodova-životinja. Sve sam to nemo posmatrao iz moje zatamnjene, skrivene komandne sobe sa mnoštvom monitora poređanih po zidovima. Posmatrao sam spektakularan kraj jednog sveta i rođenje novog i drugačijeg, kakav nikada nije postojao. Osvajanje čitavog sveta trajalo je koliko i osvajanje Danske od strane moćnog Vermahta u Drugom svetskom ratu, tek onoliko koliko im je bilo potrebno vremena da zaposednu čitavu teritoriju. Za manje od jednog normalnog zemaljskog dana sva je Zemlja bila u rukama osvajača. Skinuta je koprena koja je stajala u umovima. Sada su jasno mogli videti sve, da spoznaju istinu u punini i sa užasom shvate da su sasvim bespomoćni i lišeni sposobnosti upravljanja sopstvenom sudbinom. I što je najgore, shvatili su da to nisu mogli ni pre dolaska osvajača. Svojim prisustvom osvajači su samo potvrdili ono što je nekada bilo privilegija pojedinaca da znaju, a to je da ne postoji slobodna volja ljudi. Slobodna volja je obeležje posebnog i retkog soja onih koji se mogu izbrojati na prstima jedne ruke. Osvajači su tu činjenicu samo učinili očiglednom. Nisu dozvolili slobodnu volju, niti običnu slobodu izbora, ili bilo kakav izbor. Žigosanje ljudske stoke onemogućilo je ljudima čak i autonomiju mentalnog procesa.

Kako to obično biva, ubrzo se sve razbistrilo i preživelo čovečanstvo je naučilo živeti pod čudesnom i čudovišnom okupacijom tuđinskih bića, odnosno čitave jedne alijanse različitih mada suštinski sličnih organsko-neorganskih entiteta. Bio je to devetočlani savez superiornih stvorenja različitih oblika. Devet vrsta tih bića podelilo je Zemlju i zagospodarilo njome, oblikujući je u skladu sa svojim potrebama. Osam svemirskih bogodemonskih rasa je zauzelo svu Zemlju, dok je deveta, najčudnija i veoma specifična, zauzela Antarktik. Uvideo sam neverovatno jednostavnu i fascinantnu svrhu čitavog poduhvata, čitavog jednog genocida i jednog marša života i smrti koji traje unedogled kroz koridore vremena i ambise prostora. Ovih osam „neantarktičkih“ vanzemaljskih rasa imale su stav da ljudska bića ne bi trebalo uništiti već se poslužiti njima kao resursom u različite svrhe.

Za prve među njima koje ću opisati, moglo bi se reći da su „human friendly“. Nazvao sam ih Filantropima. Oni su neverovatno prijateljska i svetla stvorenja savršene estetike nalik ljudskoj. Njihova dobrota i čednost, snaga njihovog karaktera i harizma kojom su zračili brzo je osvojila srca očajnih ljudi koji su ničice padali pred njima u stanju potpune opčinjenosti i izbezumljenosti od neverovatne energije i opijajuće zaljubljenosti u njih. Filantropi su pokoravali pukom pojavom. Sama njihova pojava menjala je stanje svesti ljudskih bića obasipajući ove ekstatičnim osećajem blaženstva. Kada bi se neki Filantrop pojavio u gomili ljudi oni bi ga kao hipnotisani zaljubljeno sledili poput gopija koje prate boga Krišnu. U oblasti Zemlje koju su preuzeli, Filantropi su ostvarili svojevrsni raj. Prenosili su ljudima svoja znanja i tehnologiju, unapređujući ljudsku svest i sposobnosti, delovali su prosvetiteljski i svetački, reklo bi se mesijanski. Svest ljudi i sva pažnja bila je potpuno usmereni prema njima. Oni su bili jedina tema razgovora, objekti obožavanja i žudnje, predmeti misli. Lik Filantropa, koji su zapravo svi bili gotovo istovetni, poput sunca zračio je umovima ljudi, privlačeći sva ljudska osećanja, svaku misao. Kada bi spavali ljudi bi sanjali njih i bili srećni. Kada bi se probudili ljudi bi gledali njih i mislili o njima i opet bi bili srećni. Svaki čovek osećao je neodoljivu želju, zapravo potrebu da uvek bude u blizini nekog Filantropa.

Vlast Filantropa bila je neograničena i sveobuhvatna. Ljudi su bili su spremni čak da umru za njih. U neku ruku bilo je to pravo kosmičko bratstvo, zemaljski raj u kome nije bilo patnje, bola i bolesti, idealno društvo, savršeni mir, jedan galaktički multikulturalizam, ideološka metastaza savremene vladajuće civilizacije, ostvarenje sna o skladnom zajedništvu svih ljudi i tuđinaca. Doneli su lekove za sve bolesti, lek protiv starenja, protiv kljakavosti, protiv svakojake ludske bedastoće, protiv neimaštine i gladi, protiv nesreće, protiv nasilja, protiv mržnje i gluposti, protiv pokvarenosti, telesnih oštećenja, duševnih bolesti i izopačenosti, naposletku protiv fiziološke i patološke smrti. Oblast kojom su vladali krasila je neverovatna civilizacija posve usklađena sa prirodom na nama nepojmljiv način, bez prljavih tehnologija, bez seksualnih izvitoperenosti, u funkcionalnoj čednosti. Sve istine su stavljene ljudima na raspolaganje, sve tajne prošlosti, sve mračne tajne, šokantne istine o poreklu ljudi, o davnoj i ne baš tako davnoj istoriji itd. To je bilo tako očaravajuće da su ljudi u toj oblasti veoma brzo zaboravili pređašnji život, globalnu povezanost, nezaposlenost, bolesti, neizvesnost, ratove, pa i skorašnje razaranje koje je pratilo dolazak emancipatorskih zavojevača. Sve su to bili spremni da zaborave jer konačno je nastupio raj na Zemlji. Sve je to vredelo jer stigla je nagrada u obliku i svetom prisustvu Filantropa. Zatočenici Para-dešme, kako sam nazvao oblast pod Filantropima, bili su izolovani od ostatka planete pod okupacijom drugih članova osvajačkog saveza. Zapravo svaka rasa osvajača imala je poseban i svojstven način apsolutne vlasti nad ljudskim domorocima.

Za razliku od Filantropa, njihovi susedi Mizantropi, nisu mnogo marili za ljudsku sreću. U njihovoj oblasti ljudska bića su bila tretirana kao stoka, kao niža rasa, iskusivši jednu monstruoznu segregaciju te posluživši kao zamorčad za čudovišne genetske eksperimente i mutacije. Mizantropi su ljude držali u kavezima na način kako su ljudi držali živinu ili stoku. Imali su poseban interes da prikupljaju razne proizvode ljudske fiziologije u trenucima nekog posebnog stanja svesti izazvanog raznim stimulansima. Pritom, oni nisu marili za razmere ljudske patnje. Pod Mizantropima svako je iskusio bol u nekom obliku. Nije bilo nijednog ljudskog bića na njihovoj teritoriji koje nije bilo povređeno na svakojake moguće načine. Preuzeli su kontrolu nad ljudskim razmnožavanjem, vadili bi fetuse i onda ih deformisali pa veštački održavali nov pravac razvoja koji bi rezultirao proizvodnjom mutanata od ljudskog materijala. Nikako nisam mogao da proniknem u njihove razloge za takvo postupanje, mada sam imao utisak da to rade iz čistog uživanja. Za razliku od Filantropa koji su bili najbliži ljudskom obličju i to veoma usavršenom, Mizantropi su više podsećali na nekakve demonolike prikaze. Filantropi su bili visoki oko dva metra u proseku, dok su Mizantropi bili poput kepeca, jedva visoki do metar, ziftane crne kože, crvenih očiju, ogrnuti nekakvim gunjevima, smrdeli su a lica su im bila kao u goblina, deformisana i unakažena.

Mizantropi su odmah nakon završetka invazije imali zadatak da preživelu ljudsku stoku, poput nacista, sortiraju, razdele, razvezu, popišu i podele po novim gubernijama. Imali su nekakve bičeve koji su prirodno izlazili iz njihovih ruku i sa kojima su nemilosrdno šibali ljudsku marvu, cepajući tkivo, kao da su bili natopljeni u nekakvu kiselinu. Uzgred, Mizantropi su jeli ljudske unutrašnje organe, i to dok je žrtva još uvek živa. Obožavali su dečje meso. Obično bi prvo navalili na trbuh, rasporivši ga oštrim zubima, tražeći jetru, halapljivo je proždirući dok je žrtva urlala od bolova. Osim jetre, dobro im je dolazilo i srce, mozak, bubrezi, oči, polne žlezde, pa i pluća. Onda sam shvatio da taj njihov način ishrane ima smisao. Naime, kako sam posle saznao, oni tačno znaju gde je u ljudskom telu raspoređeno najviše energije i znaju da sa procesom umiranja ta energija iščezava pa je otud za njih besmisleno da jedu već mrtve ili obrađene ljude na način kako ljudi jedu životinjsko meso. Sa stanovište te vrste ekonomije naš civilizacijski način ishrane mesom je besmislen i čak otrovan. Meso drugih bića i njegovi unutrašnji organi jedu se dok su sveži, dok životna sila još uvek nije iščilila iz njih. A najbolje je jesti unutrašnje organe dok je biće još uvek živo, tako da se što manje te vitalne energije izgubi. Mizantropi su to očigledno veoma dobro znali. Ugrabili bi neko ljudsko biće iz kaveza, nevezano za pol i uzrast i na licu mesta bi ga raskomadali naočigled svih koji to nemo i sa užasom posmatraju. Kod Mizantropa nijedno ljudsko biće ne bi uspelo da pređe tridesetu godinu života jer bi jednostavno bilo pojedeno, odnosno pojedeni bi mu bili unutrašnji organi dok bi ostatak tela dali u preradu za ishranu drugih ljudi. Mizantropi nisu jeli meso, kosti, kožu niti sve unutrašnje organe nego samo one koje sam pobrojao, najvitalnije. Oni su u ljudima izazvali takav strah da su ljudska bića pod njihovom kontrolom bila u takvom šoku da nisu mogla obavljati normalno ni neke osnovne fiziološke potrebe.

Mizantropi su uzimali spermu muškaraca i veštački oplođavali žene, zatim bi embrione i fetuse po određenom principu sortirali; neki bi išli dalje na deformisanje a neki bi poslužili kao hrana. Oni koji bi postali deformisani, uživali bi neku vrstu privilegija budući da je njihov polazni ljudski genetski materijal bio pomešan sa nekim tuđinskim genima neodređenog porekla koje su Mizantropi nosili sa sobom i čuvali u nekim posebnim urnama. Posle sam uvideo da su oni te eugenički proizvedene mešance „izvozili“ u druge oblasti pod kontrolom njihovih saveznika koji su imali fokus na nekim drugim stvarima. Ženi koja je određena da bude majka, bili bi odstranjeni udovi a ona bi kao truplo sa glavom nepokretna bitisala u nekakvoj tečnosti dok bi bila hranjena intravenozno. Šta se dešavalo sa njenom svešću niko nije mogao znati jer imala je nekakvu napravu na grudima sa dovodom za vazduh koji joj je direktno bio ubacivan u pluća, tako da nije ni disala. Mogao sam im videti oči, ali one su bile usmerene na gore i poluzatvorene, što je ukazivalo da nisu pri svesti, pretvorene u neku vrstu biljki za rađanje novih ljudskih bića. Patnja majki Mizantrope nije zanimala, već su imali jedini interes da im ona ne umre dokle god je iskorišćavaju, pa su njenu smrt sprečavali nekakvim tehnologijama koje funkcionišu na meni nepoznatom principu. Kada odsluže svoje, majke bivaju prebačene u drobilicu i od nje se pravi smesa za ishranu drugih ljudi. Mizantropi su uredili, kao što to ljudi čine sa nekim domaćim životinjama u industrijskoj proizvodnji, da ljudska bića silom prilika postanu kanibali, hraneći se isključivo manje ili više prerađenim ostacima ljudskih tela.

Mnogi ljudi su bili stavljani na strašne muke ne bi li Mizantropi, opet za potrebe „izvoza“, izdvajali posebne ljudske izlučevine i nešto radili sa njima. Sva naša mašta o mučenju i mrcvarenju nekog živog stvora ne može pojmiti metode i tehnike koje su Mizantropi upotrebljavali u svrhu meni nepojmljivu, ne bi li došli do neke telesne izlučevine željenog hemijskog sastava. Žestoko mučeni a na neki neprirodan način sprečeni da umru, ljudi su pod Mizantropima dospeli u stanje otupelosti i apatije, pretvoreni i žive objekte, predmete za svrhu koja je na surov i demonski način nadilazila njih kao bića, njihovo nasleđe, kulturu, umetnost, filozofiju, ponos, tradiciju, čast, jezik, istoriju, nekadašnje domete, mitologiju, ontologiju. Zlo je u tolikoj meri nadvladalo da su ljudi zaboravili ko su i šta su, zaboravili su šta je život, a jedino čemu su se nadali i što su očajnički želeli bila je smrt. Sistem Mizantropa u tom pogledu nije bio čak ni robovlasnički ili diskriminativan prema ljudima, nego je jednostavno antihuman; sistem u kome je ljudsko biće svedeno na puki materijal. To opredmećenje ljudskih bića pod vlašću Mizantropa, ljudima je čak odricalo i ulogu nekakvih objekata za igru ili neku drugu vrstu iživljavanja. Mizantropi su bili bezdušno praktični. Da li su uživali u tome zaista ne bih umeo reći. Ljudski je uživati u tuđoj agoniji ali da li je mizantropski?

Treća rasa bogodemonolikih osvajača fokus je imala na prenaglašenoj seksualnosti i eksperimentisanja sa njome, pa su im ljudska bića poslužila kao seksualni objekti za njihova istraživanja i izopačena uživanja. Iz tog razloga nazvao sam ih Erotima. Ljudi pod vlašću Erota imali su ulogu masturbativnih pomagala za utaživanje satirijastičke i izvitoperene pohote, za demonske seksualne perverzne igre tih hiperseksualnih gnusnih bića. Eroti su bili poput kakve opskurne kombinacije velikog insekta i ljudskog bića. Imali su šest nogu, nekakav oklop na leđima, glavu poput pauka i torzo nalik ljudskom, sa grotesknim spiralnim polnim organom, dugačkim, tankim ali savitljivim. Nije bilo muškarca, žene, odrasle osobe ili deteta, niti i jednog ljudskog bića pod vlašću Erota a da nije bilo silovano, seksualno zlostavljano i podvrgnuto svakojakim izlivima neviđene seksualnosti čija je posledica neretko bila smrt. I ne samo da su se Eroti seksualno iživljavali nad ljudima, nego su u svrhu nekog njihovog grotesknog voajerizma, ljude podvrgavali seksualnim odnosima sa svakojakim mutantima koje su stvarali Mizantropi i izvozili ih Erotima.

Eroti su takođe ekstrahovali određene proizvode ljudske fiziologije u stanjima izuzetne seksualne uzbuđenosti. Naravno, za razliku od položaja ljudi pod vlašću Mizantropa, vlast Erota je u znatnoj meri ljudska bića držala u povoljnijem položaju, bez obzira na takođe demonsku eksploataciju. Eroti su od Mizantropa uvozili ekstrakte ljudskog bola i ljudolike mutante koje su Mizantropi proizvodili, a za uzvrat ovima su izvozili ekstrakte ljudske seksualnosti. Istovremeno i sami Eroti su radili genetske eksperimente, stvarajući hiperseksualne mutante koje su posebno stimulisali i uzimali izlučevine njihove seksualne fiziologije. Stvarali su žene sa više polnih organa, više dojki, nekakva humanoidna čudovišta čija je jedina svrha seks, čudovišta totalno uronjena u seksualnu svest. Sva ljudska bića pod njihovom kontrolom bila su izložena manijakalnom i neprekidnom seksualnom iskorišćavanju na nezamislive moguće načine, čime je posve ukinuta ekskluzivnost seksualnog opštenja između ljudskih bića, čak ne samo da je ukinuta nego više nije bila moguća. Ljudska bića su svakodnevno bivala silovana ili izložena sadističkim iživljavanjima od strane čudovišnih kreatura za čije opisivanje mi zaista nedostaju reči. Kao da im je zadatak i jedini smisao postojanja da se dokopaju nekih nevinih stvorenja i da ih seksualno mrcvare. Ipak, pomenuću jednu vrstu seksualne gnusnosti koja me je duboko potresla kada sam video kako zapravo funkcioniše. Kao u filmu Alien, Eroti bi u ljudsko biće ubacili implant posebnog seksualnog stvorenja koje bi raslo unutar ljudskog tela i iznutra prodiralo u ljudske polne organe zadovoljavajući se na groteskni način. Bila je to neka odvratna ljigava vrsta seksualnog parazita koji je podsticao lučenje određenih hormona i hemikalija u cilju pobuđivanja seksualne nadraženosti domaćina, a što je koristilo zarad uživanja u tim tečnostima. Eroti bi onda pomoću raznih igli zabodenih u polne organe čoveka ekstrahovali zajednički proizvod seksualne fiziologije ljudskog i tog gnusnog parazitskog bića. Na kraju bi ljudsko biće umiralo jer bi mu parazit iscrpeo svu vitalnu energiju podstičući hemijskim putem trajnu seksualnu aktivnost praćenu galopirajućom fantazmagorijom. No, nije baš svaki odnos bio gnusan. Malo dalje daću opis jednog veoma specifičnog seksualnog čudovišta koje je na mene ostavilo poseban utisak jer je i pored svoje monstruoznosti i neprirodnosti, zapravo bilo veličanstveno.

Kako sam vremenom shvatio čitav sistem tuđinske eksploatacije ljudskih bića zasnivao se na čoveku kao izvoru određenih hemijskih i genetskih materija za koje su okupatori bili zainteresovani. Isparcelisali su Zemlju, odnosno čovečanstvo, i svaka se osvajačka rasa na sebi svojstven način, bavila proizvodnjom određenog tipa izlučevina i preradom tih izlučevina. Čak su i Filantropi koristili određene proizvode ljudske fiziologije koji nastaju u stanju ekstaze a koju su izazivali energijom svog prisustva. Svaka vanzemaljska rasa je na taj način doprinosila toj svojevrsnoj berbi. Upravo je ta berba bila jako važna a sve ostalo je stvar stila ili metoda proizvodnje, odnosno senzibiliteta rase koja je specijalizovana za neki konkretan pravac delovanja i ponašanja. Svakako je u pitanju bila neka vrsta ekonomije i trgovine određenim hemikalijama, ali još uvek nisam mogao proniknuti šta je krajnji cilj, šta je svrha svega toga. Očigledno je da oni nisu došli na Zemlju u potrazi za životnim prostorom. Došli su zbog ljudi. Upravo su ljudi zlatni rudnik, sirovina, plen. Ova planeta bez ljudskih bića očigledno im ne bi vredela ništa. Jedino je bilo pitanje koliko će trajati taj ciklus eksploatacije. Koliko je vremena njima potrebno da dobiju to šta žele i šta će biti posle? Uskoro sam dobio odgovor i na to pitanje, ali hajde sada da se vratimo na opis ostalih članova bogodemonske vanzemaljske nefilimske koalicije, i da se vratim na opis mutantskog bića koje me je fasciniralo.

Nisu sva čudovišta ružna, strašna, grozomorna i estetski neprihvatljiva, niti sva čudovišta izazivaju strah. Postoje i neka sasvim drugačija, pa ipak čudovišta. To su čudovišta neviđene lepote i dražesnosti, zbog kojih čovek može izgubiti glavu, koja ga mogu temeljno sludeti, u koja se čovek može beznadežno zaljubiti, čeznuti, venuti… Ne govorim o ženama, niti o ljudskim, već o bićima sasvim drugačijim, drugačije fiziologije, morfologije, metabolizma. Jedno od tih dražesnih čudovišta koje ću sada opisati nazvao sam Žena-biljka. Zapravo to jeste biljka, prava biljka, ali vanrednih sposobnosti i životnog ciklusa te izuzetno prilagodljiva a koja funkcioniše upravo na načelu seksualnosti i pohote, baš onako kako su to Eroti uredili i zašta su oni specijalizovani. Ta biljka je jedan čudesan i rekao bih perverzno nežan predator od kojeg zapravo čezneš da budeš uhvaćen. Pomenuo sam perverznost, ali tek sa spoznajom ovog stvorenja uvideo sam da sve što današnji civilizovani um smatra seksualnom perverzijom nekada je bio deo nekakvog rituala, svetog obreda. Dendrofilija na primer, danas mahom percipirana kao seksualna perverzija, u osnovi nije puko seksualno opštenje sa drvetom, već sveti polni akt sa boginjom koja boravi u drvetu. Tako možemo naći paralelu za sve ono što nas danas potajno uzbuđuje ili što sa stajališta konvencionalnog morala osuđujemo i smatramo izrazom ljudskog izopačenja. Nije izopačenje polni akt sa drvetom nego je izopačenje nedostatak svesti prilikom tog čina da je upravo to drvo zapravo ovaploćenje određenog načela, odnosno božanstva. U tom svetlu neumitno se postavlja pitanje, vezano za ovaj primer, ima li šta prirodnije, šta „ekološkije“, ima li šta svetije od opštenja sa silama prirode putem korišćenja drveta kao seksualnog objekta ili medijuma preko kojeg ostvarujemo tu komunikaciju?

Eroti su veoma duboko zašli u arhetipsku ljudsku svest kada su napravili biće koje me je toliko fasciniralo a sve sa svrhom da u čoveku izazove fiziološku reakciju i lučenje određenih jedinjenja kao ostataka emitovanja energija i stanja svesti. Sagledavši to biće iz pravog ugla, spoznao sam kako od opštenja sa njom, od te čudesne simbioze, nema prirodnijeg odnosa. To biće je jedna inteligentna, nesvakidašnja biljka koja menja obličje prilagođavajući se svojoj žrtvi-partneru u potpunosti, savršeno besprekorno. U tom pogledu ta biljka je savršeni seksualni partner za svako seksualno biće. Žena-biljka za ženu može biti Muškarac-biljka, svejedno, ali jedno sam uvideo: to je predator kome se čovek uvek vraća onda kada jednom iskusi privilegiju i doživljaj da bude proban, odnosno da bude izvor hranljivih materija za stvorenje koje je daleko od čoveka, a koje je bez obzira na taj jaz pronašlo način da odlično komunicira sa nama. U nekom opštem smislu, onako kako sam ja video, prilagođena muškarcu, Žena-biljka je ženstveni humanoid „hlorofilne“ boje tela sa duguljastim nežnim lišćem umesto kose. Njeni udovi su gipki, snažni i mogu menjati oblik i dužinu. Ona luči neke smole koje služe da namame i izazovu seksualnu želju kod bića koje želi privući. Budući da je prilagodljiva svakoj vrsti koja se razmnožava seksualnim putem, ona je u stanju da zauzme adekvatan oblik te da luči mirise u skladu sa prirodom plena. Ona nema čulo vida ali oseća vibraciju, energiju prisustva, oseća miris, hemijski identitet, dakle opaža na suštinski način pa se na osnovu toga preobražava i prilagođava za svega nekoliko trenutaka. Na primer, ako je recimo neki bivo njen plen, ona će za njega postati bivolica. Ako je u pitanju čovek, pretvoriće se u dražesnu i neobičnu devojku koja će mirisati omamljujuće, koja će biti ljupka i zavodljiva, nežna i privlačna. Kada je dodirneš ili poljubiš unećeš u sebe malo od te afrodizijačke halucinogene smole koja će uticati na tvoj libido i na percepciju, stvarajući neverovatno stvarnu opsenu da zapravo ljubiš pravu ženu čiji je oblik sasvim po tvom ukusu. Zapravo opštićeš sa nečim što nije ni muško ni žensko, niti je ljudsko, nego hibridna biljka iz laboratorija Erota. Osim što vrši fotosintezu, ona se hrani znojem i semenom. Za vreme čina grčevite strasti i obilnog lučenja znoja, iz njenih udova se granaju pipci poput vinove loze i nežno te obuhvataju halapljivo upijajući svaku kap tvog znoja. Zato pre nego što joj priđeš, napij se vode, barem dva litra, kao i nakon čina sa njom, prosto da ne bi dehidrirao. Opisano biće spada u kategoriju, reklo bi se, blaženih stvorenja koja su tuđinci doneli sa sobom ili stvorili.

Četvrtu rasu tuđinaca nazvao sam Hipnotima. U njihovoj zemaljskoj guberniji ljudi su bitisali poput biljaka, na način sličan onom predstavljenim filmom Matriks. Sve vreme, od rođenja pa do smrti, ljudi su se nalazili u stanju sanjanja izloženi zračenjima različitih frekvencija koja su odmeravali i usmeravali Hipnoti, opet zarad berbe određenih produkata ljudske fiziologije. Kako sam shvatio, tuđincima je od nemerljive vrednosti bio ljudski fiziološki sistem koji su oni maksimalno pokušavali da iskoriste, grozničavo tragajući sa suštinskom (al)hemijskom proporcijom određenih materija u svrhu koju nisam mogao pojmiti. Za čime su oni tragali, tako bezobzirno, temeljno i surovo? Hipnoti su bili oko tri metra visoki jajasti klobuci koji su komunicirali emitovanjem nekakvih obojenih zraka različitih frekvencija. Uz pomoć tih zraka koji su izvirali iz jednog centra u gornjem delu njihovog neizdiferenciranog tela, oni su vladali ljudima, upravljali frekvencijom moždanih talasa. Njima je ljudski mozak zapravo bio jako važan organ i zato su se oni izuzetno fokusirali na njega, izlažući usnuli deo čovečanstva pod njihovom kontrolom svakojakim zračenjima, ponekad smrtonosnim za dobar deo ljudi, jer bi im mozak prosto bio pretvoren u kašu. Šta se dešavalo sa uspavanom ljudskom svešću nisam mogao nikako da proniknem. Često bi umeli da izvade samo mozak iz tela, bacajući ostatak. Onda bi mozak stavljali u nekakve staklene posude, priključivši na njega žice, pa bi ga izbombardovali zračenjima, ponekad toliko intenzivnim da bi se mozak jednostavno rastvorio u tečnosti u kojoj je bio pohranjen. Onda bi oni destilovali tu tečnost i iz nje odvajali, poput predanih alhemičara, nekakvu vodu koju su zatim izlagali nekim zračenjima, zatim to kompresovali u boce i te boce pohranjivali u posebna kućišta.

Gastronomi su peta rasa tuđinaca. Izgledali su veoma čudno, neverovatno duguljasti i zapanjujuće vitki, više su ličili na nekakve humanoidne insekte, visoke oko četiri metra. Iz imena koje sam im nadenuo može se pretpostaviti šta je bila njihova specijalnost. Naime, oni su ljude uzgajali kao svinje. Ljudi u njihovoj guberniji bili su ili preterano debeli, do nepokretnosti, ili zastrašujuće mršavi i iznureni od gladi kojoj su bili izloženi. Očigledno je da su oni prikupljali nekakve telesne fluide u stanju koja odgovara deformitetu ljudskih bića pod njihovom kontrolom. Ljudi su pod Gastronomima bili siti ili gladni. Međutim, paradoksalno, glad je morila one deformisane od debljine, dok su anoreksičari osećali gađenje na bilo koji oblik hrane. Na veštački način Gastronomi su podsticali zversku glad kod ljudi ili pak odbojnost prema hrani. Pod uticajem Gastronoma debeli ljudi su bili u stanju da manijakalno žderu bilo šta, uživajući u procesu hranjenja a što je stimulisalo i posebna lučenja koja su zapravo bila predmet interesovanja Gastronoma. Sličan princip, ali u obrnutom smislu, važio je i za slučaj anoreksičara.

Šestu rasu sam nazvao Moralistima. Oni su ljudima nametnuli svojevrsni kastinski sistem te silom ustanovili institucije i ustanovili društvo u kome su, prirodno, oni zauzimali bramansko-kšatrijske pozicije, dok je za ljude bio rezervisan robovski položaj. Ljudi nisu imali nikakva prava ali ukoliko bi se držali svog mesta u poretku mogli su očekivati milost, dok bi svako istupanje bilo surovo i drakonski kažnjavano javnim mučenjem i pogubljenjem. Moralisti su uvek isticali svoju rasnu supremaciju, dok su ljude primoravali da se pomire sa ontološkom niskošću svoje vrste te da budu srećni što im je data privilegija da budu robovi i sluge Moralista. Osim toga, Moralisti su ljudima nametnuli nekakve drugačije vrednosti, moralne norme, religijske dogme, ideološke forme i naopaki pravni sistem. Sistem tlačenja koji su uveli Moralisti izazivao je tešku frustraciju i apatiju ljudi. Njihov sistem bio je totalitaran i usmeren ka apsolutnoj kontroli ljudskih bića te njihovog držanja u stanju potpune potčinjenosti usađivanjem unutrašnjih psiholoških mehanizama samokontrole. Jedan od takvih metoda bio je obavezno konzumiranje određenih droga koje bi od ljudi stvarali zavisnike. Svako izbegavanje uzimanja tih droga najstrože bi bilo kažnjavano. U početku mi nije bio jasan njihov metod „berbe“, ali sam ubrzo shvatio da je ključ upravo u tim drogama koje su ljudi bili primorani da uzimaju. Pod dejstvom tih droga ljudi bi zapadali u određena stanja te lučili tvari koje su predstavljale predmet interesovanja Moralista. U fizičkom smislu, moralisti su ličili na prikaze iz raznih ufoloških predstava o reptiloidima. Bili su visoki oko dva metra i podsećali su na nekakve humanoidne reptile, kao da smo dinosauruse pomešali sa ljudskim bićima.

Sedmu rasu činili su Doktori, bića nalik plastičnim lutkama, ali bez lica. Doktori su najviše ličili na kiborge, budući da im je epiderm bio sačinjen od nekog čvrstog i lakog materijala nalik metalu. Oni su vladali uz pomoć bolesti. Svako ljudsko biće pod njihovom vlašću bilo je zaraženo nekakvom opakom boleštinom, što je za Doktore stvaralo odličnu situaciju za svakojake vrste eksperimenata. Njihov cilj nije bio izlečenje, nego održavanje bolesti, jer je ljudska fiziologija u tim stanjima generisala sadržaje koji su njima bili potrebni. Sve moguće i nemoguće vrste bakterija, virusa i kojekakvih vanzemaljskih mikroba gostile su se ljudskim telima, metastazirajući i poprimajući nove oblike i imunitete. Kao da su nosili nekakvu izvitoperenu asketsku formulu: bolest je sveta, bolest tela je duhovni lek, bolest duha je mir duše. Dovodili bi pojedince do prosvetljenja kroz svojevrsnu alhemiju pošasti. Njihov „pandemonium“ širio se vazduhom, fizičkim kontaktom, hranom, vodom. Efekti pošasti bili su sveobuhvatni. I nisu bili zadovoljni samo širenjem infekcija nego su posebnu pažnju obratili i na stvaranje ambijenta za bujanje tzv mentalnih bolesti. Određeni broj ljudi bi poštedeli infekcija virusima, gljivicama i bakterijama, ali bi od njih stvorili šizofreničare, razne fobičare, manijake i ludake, pa bi onda kombinovali mentalno ludilo, bolesti duše sa bolestima tela, podsticali bi razvoj manijakalnih sklonosti i ponašanja. Beskrajne su bile njihove mogućnosti, ali kao da su negde žurili. I zaista, svi su oni grčevito radili crpeći ljudski rod zarad cilja koji mi je tada bio zaista maglovit, ali bio sam rešen da ga u potpunosti otkrijem.

Osmu rasu nazvao sam Posmatračima. Bili su to neka vrsta ratnika, visokih oko dva i po metra, u crnim plaštevima, posve bez lica. Sistem upravljanja njihovom gubernijom nisam mogao da razumem. Zaista bilo mi je posve čudno što za razliku od ostalih sedam rasa tuđinaca, ova rasa uopšte nije upravljala svojim delom čovečanstva nego ga je nekako ograničila te konzervirala ljudsku autonomnost u izvornom stanju. Kao da je njihov zadatak da čuvaju rezervat ljudskog materijala netaknutim ukoliko nešto krene naopako u gubernijama gde se uveliko radi na ekstrahovanju traženih i vrednovanih materija. Posmatrači su pazili da između ljudi na teritoriji pod njihovom kontrolom i sveta van toga ne dođe ni do kakvog kontakta. Morali su ograničiti ljudsku tehnologiju i slobodu kretanja, ali se uopšte nisu mešali u autonomiju niti u unutrašnja kretanja te ljudske enklave, poslednjeg bastiona ljudske slobode na Zemlji. Naravno, povremeno bi oteli određeni broj ljudi koje više niko nikada nije video, ali osim toga nije bilo nikakvog drugog mešanja od strane Posmatrača prema enklavi. Naravno, ljudi su uvek pokušavali da se odupru ili sakriju, ali svaki otpor bio je uzaludan. Komandna soba odakle sam sve ovo posmatrao nalazila se upravo na teritoriji te enklave. Moja uloga bila je u svojstvu vođe pokreta ljudskog otpora. Grozničavo sam se trudio da smislim neki način kako da se zaštitimo, kako da opstanemo kao čovečanstvo, kako da se sakrijemo ako već ne možemo proterati čudovišne uljeze iz dubina svemira. U enklavi smo ustanovili princip da ne smemo zaboraviti ko smo, ne smemo zaboraviti našu istoriju, tradiciju, naš identitet, našu veru, da ne zaboravimo da smo ljudi a ne sirovina na šta su tuđinci žele da nas svedu, negirajući našu prirodu, našu svest, našu kulturu.

Izazov pred nama bio je veliki. Bili smo svesni da naš opstanak u enklavi zavisi od nama nedokučivog interesa čudovišnih okupatora. Iz moje komandne sobe na neki čudesni način mogao sam videti šta okupatori rade, ali mi još uvek nije bila jasna krajnja svrha te aktivnosti a znao sam da se tu krije razlog njihove invazije. U slučajevima kada bi Posmatrači upadali u enklavu, mi smo uvek pokušavali da testiramo naša nova oružja i metode borbe, ali je ta borba uvek bila uzaludna, jer bi neprijatelji prosto spržili sve one koji im se suprotstavljaju i izvršili bi svoju misiju, vodeći u nepovrat određeni broj ljudi bez ijednog gubitka. Ta činjenica je deprimirala slobodne ljude, kažem slobodne, ali znam da je to veoma uslovno, pošto kao takvi i ti tzv slobodni ljudi imaju svrhu koja podupire protivljudski okupatorski sistem. Slobodni ljudi enklave su pomagali neprijatelja samim tim što su bili slobodni, posluživši kao rezervat izvornog materijala.

Naposletku, najveći deo moje pažnje okupirala je ona malobrojnija ali daleko moćnija deveta rasa koja je zauzela Antarktik. Njihov stav je bio od početka jasan i veoma očigledan: ljudsku vrstu bi trebalo istrebiti. Znao sam da će jednom doći trenutak kada će oni krenuti u ostvarenje te genocidne agende. Nadao sam se, pre nego što se to desi, da ćemo uspeti  napraviti dovoljno duboko i sigurno sklonište, ne bi li se makar u manjem broju u njemu sakrili i spasili deo slobodnog čovečanstva, barem deo naše dece, kao zalog ljudske budućnosti kada jednoga dana ova grozna apokaliptička stvarnost postane tek zastrašujući mit o „bogovima koji su hodali Zemljom“. Grozničavo smo radili na Projektu, ne štedeći ljude i resurse koji nam stoje na raspolaganju. Gradili smo Sklonište za taj sudnji dan kada će ubilačko zlo sa Juga biti pokrenuto u nameri da zauvek ukine čovečanstvo. To i jeste bila namera i svrha devete rase savršenih ubica, superiornih monstruma gotovo savršene ubilačke estetike. Znao sam da je bespredmetno boriti se protiv njih. Nema tu borbe, nema nikakvog načina odbrane, jer jedino šta je izvesno jeste masakr ljudskog elementa. Jedino što nas je održavalo u životu jeste vera u nekakvo rešenje, u mogućnost da izgradimo dovoljno duboku i sigurnu rupu u koju ćemo se sakriti, pri tom žrtvujući dobar deo nas ubilačkoj stihiji ne bi li ih prevarili da su nas sve pobili.

Pravili smo planove i gradili uslove transgeneracijskog preživljavanja duboko pod zemljom u nadi da će nas Bog ipak spasiti, da će se ostvariti drevni mitovi o Spasitelju, o Saošjantu, Mesiji, Mahdiju, da će Kralj Sveta ponovo doći na površinu i oterati demonsko zlo za koje sam bio siguran da je nastalo kao odgovor prirode na silnu ljudsku aroganciju i zaborav, kao reakciju na našu civilizacijsku amneziju i anesteziju, kontuziju i konfuziju, na naš zaborav božanskog. U tom magnovenju svi su mitovi postali aktuelni. Oživela je očajnička vera u svaki nagoveštaj o preporodu čovečanstva, o spasenju, o Čakravartiju koji će zavrteti točak Samsare u našu korist. Upregli smo sve naše snage ka ostvarenju jednog gotovo eshatološkog cilja. Iskopali smo veoma duboke rupe u zemlji, zaštitili ih debelim pločama od armiranog betona, čelika i raznoraznih kamuflažnih materijala koje su razvili naši inženjeri i tehnolozi. Napravili smo i mehanizam samouništenja zlu ne trebalo, samo da nas neprijatelji ne dograbe. Sve vreme pokret otpora je pripremao ostatak slobodnog čovečanstva za taj dan konačnog uništenja kada smo sve stavili na kocku. Uradili smo najbolje što smo mogli i to nas je bodrilo, jer znamo da nismo sedeli skrštenih ruku. Čak smo odredili i kvote slobodnog čovečanstva koje će biti žrtvovane zarad spasavanja odabrane manjine. Kao vođa, samome sebi odredio sam sudbinu stradalnika. Želeo sam smrt gledati u oči. Naposletku, imao sam neku bojazan da nam je uzaludan trud, ali želeo sam da verujem. Sada znam da je sve to bilo uzalud. Budućnost nije za ljude.

Svojevrsni mir, kohabitacija i okupacija, potrajao je neko vreme, možda par decenija, a onda se desio pokret. Deveta rasa je u jednom trenutku, silovito i iznenadno napala sve ostale sjurivši se velikom brzinom iz svojih baza na Antarktiku, osvajajući jednu po jednu oblast Zemlje. I za manje od 48 sati, uspeli su da osvoje celu Zemlju. Na tom osvajačkom i rušilačkom pohodu strašna vojska devete rase nemilosrdno i krajnje surovo ubijala je svako ljudsko biće na koje je naišla, bez milosti, sa fanatičnim žarom i zverskom strašću prožetu gađenjem, kao da ubijaju bubašvabe. Druge tuđince nisu ubijali jer bi se ovi samo sklanjali, upavši u neku vrstu nestvarnog mirovanja nalik dubokom snu. Osvajači sa Antarktika bi ih samo pokupili i naslagali u nekakva saća i prebacivali u svoje brodove. Sve sam ovo posmatrao iz komandne sobe prepune monitora. Bio je to direktan prenos genocida. Iz te iste mračne sobe bez prozora, u nekakvom vojnom kompleksu, posmatrao sam i prvobitnu invaziju pre dvadeset godina. I sve to vadim iz sećanja, iako je sve ovo što sam opisao zapravo prošlo u snu munjevitom brzinom. Sve što sam opisao nekako se podrazumevalo u mojoj svesti, nekako sam znao.

I dok sam tako nemo posmatrao uništenje čovečanstva u jednom trenutku primio sam poziv. Bio je to telepatski poziv. Iznenada sam u drugom delu te poveće sobe spazio jednu čudnu figuru, visoku oko dva i po metra, veoma krupnu. Prilika je stajala u profilu i mogao sam  razaznati čudovišne konture tog lica. Ipak, prilika je odisala nekom vrstom dostojanstva, imala je gospodarsko držanje. Zatim se okrenula, načinivši nekoliko koraka ka meni. Odmah sam znao da je to vođa devete rase, ali on nipošto nije ličio na armiju kojom je komandovao takođe telepatski. Jeste da je delovao zastrašujuće, ali u njemu je bilo nečeg veličanstvenog i reklo bi se aristokratskog, što je zasluživalo strahopoštovanje. Uputio mi je poruku kako mi nudi izlaz i poštedu. Ponudio mi je život u zamenu za nešto. Nisam tačno mogao znati šta je to nešto, ali ticalo se Skloništa. Naime, on se baš tamo zaputio u nameri da uništi poslednje ljudsko uporište, bastion slobode i opstanka, sveljudski Sion, u koji su se ljudi sabrali. Bio mu je potreban ljudski izdajnik – izdajnik čovečanstva, koji bi mu na neki meni nepojmljiv način omogućio da prodre i uništi poslednju tvrđavu čoveka. Onda sam shvatio šta bi bila moja nagrada, moja plata za takvo nepočinstvo prema sopstvenoj vrsti, prema stvorenju koje je Bog načinio po sopstvenom liku. Pristao sam. Napravio sam đavolju nagodbu sa tuđincem. Ni sam ne znam kako, zašto, odjednom, tako naglo i iznenadno. Samog sebe sam iznenadio jer mi je najednom ukazana neverovatna perspektiva. U trenutku mi je postalo jasno ko je i šta je on i ko sam ja i šta ću postati. On je bio poput mene ali na nekom drugom svetu, na drugoj planeti, takođe izdajnik vlastite vrste, dobivši istu ovakvu ponudu da pruži doprinos uništenju nekog drugog sveta, drugog čovečanstva pre nas. Pristavši, on je postao ono što je bio njegov prethodnik. Postao je car, vođa strašne armije čija je agenda uvek i samo jedna – uništenje. I kako vođa može biti samo jedan, on je morao ubiti svog prethodnika, koji je takođe ubio onog pre njega itd. Svaki od vođa te užasne devete vrste tuđinaca bio je izdajnik neke istrebljene vrste inteligentnih bića ili humanoida koju je ta paklena armada u ubilačkom žaru uništila.

U jednom trenutku vođa tuđinske armije izvadio je jednu bočicu ponudivši mi da ispijem njen sadržaj. Onda sam shvatio šta on to meni zapravo nudi. Bio je to konačni proizvod paklene alhemije zavoječava, kruna dvodecenijskog rada, eliksir čovečanstva u jednoj bočici, sveljudski vitriolum nastao u sveopštoj patnji čovečanstva, veoma skupo plaćen. Kako sam mogao odbiti tako nešto? Celokupni ljudski rod, od stvaranja do tog trenutka našao se u bočici. Ekstrakt. Zlato čovečanstva. Alhemijski duh ljudskog univerzuma u čarobnoj bočici. Svečovek u jednom gutljaju. Kao da su svi gresi ljudskog roda od Adama na ovamo stali u tu prokletu i blaženu tečnost. I sada ja otvaram tu bočicu i ispijam. Postajem svečovek bivajući nečovek. Postajem spasitelj bivajući uništitelj. Postajem bog bivajući đavo. U magnovenju te vizije, u svom tom užasu, video sam i osetio jednu neverovatnu vrstu lepote, nezemaljske i neljudske lepote kakva se ne može opisati. Osetio sam neku vrstu mentalnog, duševnog i rekao bih erotskog jedinstva sa tom strašnom armijom. Shvatio sam kako tu strašnu armiju u potpunosti sačinjavaju ženke. Tek tada opazio  sam njihovu jezivu lepotu, u jedinstvu njihove vrste kojoj sam služio i nad kojom sam imao apsolutnu vlast, božansku vlast, otelovljujući princip faraona nad tim čudovištima, totalno voljen i obožavan, uz jednu fanatičnu i nerazumnu odanost i pokoru, nadljudsku strast i ljubav. One su bile ljubav, ja sam bio volja. Podsećalo me je na tarot kartu Car u nekakvoj metastazi i na onaj stih Krolijeve Knjige Zakona o Kraljevima koji uživaju sa skerletnim konkubinama. Sve one zajedno činile su tarot ključ Caricu, odnosno otelovljenje carske moći. Osećao sam njihove pipke svud po mom telu, njihov daleki miris, ekstrahujući viziju njihove Boginje čiji sam sluga i ljubavnik zapravo bio, potvrđujući Bahofenovu tezu o matrijarhatu, o nizu muškaraca koji se smenjuju dok Žena uvek ostaje jedna i ista. Ona je jedinstvo svog tog mnoštva a ja sam bio jedan, smrtan i potrošan, do sledećeg ciklusa kada će novi Horus sesti na krilo Majke i kada ću ja u svojstvu mrtvog Ozirisa biti ispraćen u tamu njene utrobe. Moj otac je smrtan a Majka večna, zato sam ja sin Majke a ne sin oca.

Tada mi je sinulo da sam sa ispijanjem eliksira stekao neverovatna sećanja. Bila su to sećanja čovečanstva. Shvatio sam da su osvajači ekstrahovali sećanja. Mogao sam se setiti svakog čoveka koji je ikada postojao, svakog vremena, sećanja svih ljudi koji su ikada živeli, od pamtiveka do tog trenutka. Sve se sabralo u meni, a osim toga, budući da je eliksir sadržao i sećanja uništenih vanzemaljskih rasa, za mene su se otvorile beskrajne perspektive memorije. Sećao sam se života sada već mog prethodnika koji mi je eliksir i ponudio. Izradio ga je za mene, zbog mene je sve ovo pokrenuo. Uništio je čitav jedan svet iz istog razloga zbog kojeg je njegov prethodnik uništio svoj svet, jer „red mora da postoji“. Tako je glasila komanda, opšti tok prirode. Znao sam da je i moj zadatak da nastavim lozu graditelja Apsoluta te da ću u tu svrhu i ja postati Zlo i uništiti jedan svet, a to je svet mog naslednika, sve dok ne bude uništen i poslednji živi svet, dok sve što je ikada živelo ne stane u jednu bočicu, u jedan gutljaj onog poslednjeg koji će nositi laskavu titulu Kraja Koji Je Početak. Da bude Alfa i Omega, Početak i Kraj, jeste suštinska svrha muškog elementa u ženskom univerzumu. Da bude osovina točka, pokretač i stator oko koga će se svijati nemerljive i beskrajne rotirajuće ženske sile. Shvatio sam da konverzija pripada gospodarima, a pobuna robovima. U tu svrhu vredelo je žrtvovati čovečanstvo čiji je duh spasen. Božanska promisao je pretvorila zlo u dobro, ništa u nešto, žrtvujući milijarde i milijarde bića zarad dobijanja savršene manifestacije Jednog koji će sadržati sve njih, sva njihova sećanja. Kao sećanja, živeće svi u blaženom stanju božanske osobe i imaće privilegiju da uživaju u samom Izvoru Života budući deo samog tog Izvora.

Onih osam, delimično opisanih vrsta tuđinaca predstavnici su tzv pogrešnih ili zaludnih puteva, simulakruma prave doktrine, čovekoljupci ili čovekomrzitelji svejedno, progresivni i reakcionarni, levičari i desničari, monoteisti i pagani, ortodoksni i slobodarci itd. To su svi oni međusobno zavađeni Božji psi. God’s dogs. Zar da Bog živi u psu? Njihova svrha je da poput trubadura prate Viteza uništenja te da na kraju budu rastvoreni silom svrhe koja nadilazi skučenost njihovog vidika. Na kraju uvek ostaje Jedan spram Majke koja je istovremeno i njegova Sestra bliznakinja te naposletku njegova Žena. A otac? Otac je onaj koga nosimo u sebi. Moj otac je moje seme.

Sve to vreme, tih čudnih i strašnih dvadesetak godina mereno zemaljskim vremenom kakvo smo nekad poznavali, pitao sam se zašto se sve ovo događa? Zašto je sudbina čovečanstva morala da bude baš takva? Zašto su sile zla trijumfovale? Otkud sva ta silna čudovišta koja su milenijumima bivala skrivena u bajku, u mit, u umetnost, u nekakav neodređeni strah, strah od nepoznatog? Zar je i bilo moguće da nikada ne isplivaju? Uostalom, sve što smo bili kadri zamisliti i pojmiti postojalo je u nekoj potenciji, samo je pitanje da li smo mi sve te užase tokom niza pokoljenja sami izmislili ili su oni bili prikriveno prisutni a to što se činilo kao plod naše mašte zapravo je bila slutnja jedne gnusne i zastrašujuće istine. Kakva je to čudovišna istina? Istina koju niko nije želeo niti hteo ni da vidi, ni da čuje, niti zna. To je ona proganjana istina, na marginama naših umova, u brzini nestajanja po obodima ljudske pažnje.

Iz perspektive tog saznanja, jasno sam mogao videti da nisu ti užasi izmišljeni od strane ljudi, eto iz nekog patološkog razloga uživanja u međusobnom plašenju što bizarnijom jezom, nego su ljudi izmišljeni od strane te opake i surove bogodemonske sile. Njene su oči stalno uprte u svakog od nas i u nas kao celinu, kako u prošlosti, tako i u budućnosti, te u svakom vremenu, u svakom obliku, u svakom ispoljavanju. To su ti jezoviti Oni koje smo svi mi iskušavali tokom naših bednih života, u našim košmarima, užasnim mislima, nekakvoj jezivoj slutnji. To je ta groza-jeza-užas-seksualnost-glad. To su te niske primordijalne sile ovaploćene na način saobrazan savremenom mentalitetu a prisutne u samoj suštini naših bića, instalacije, implanti, uvek podrazumevajuće pritajeni i eksplicitni istovremeno u svim vremenima. I sve šta se desilo eksplozija je strastvenog i strašnog, strasti i straha, konačna objava sveljudskog stradanja u strahu i strasti. To je umobolni zid poludovršenih stvorenja otprhlih u suton, napučivši beskraj tamnog međuzvezdanog prostora. Kao da gledam u neku hibridnu tarot kartu koja povezuje ključeve Strasti, Đavola, Obešenog čovek, Smrti, Strašnog suda, Ljubavnike te naposletku carski par. Car jeste na tronu, dok iznad njega rasprostranjena po nebeskom svodu kapija nebeska, moć Njegova koja premošćuje Inteligenciju i Mudrost – Carica! Strašni su nabori njene bogodemonske halje. A greh? Greh je zaborav. Sva patnja je tu da nam pomogne u prisećanju.

I dok sam nemo stajao zadubljen u Viziju, legije opakih ubica satirale su ostatke ostataka ljudskog roda duboko pod Zemljom. Jadnici, nisu ni znali niti su mogli znati da su zapravo spašeni…