„Žena je
buntovna i prometejska u ovoj eri. Zapad je kao celina izazvao pobunu robova i
poniženih i uvređenih.“ Tako je pisao Dimitrije Mitrinović u časopisu New Age, 1921. godine. Kao jedno od oruđa samoponištenja te poništenja drugih, magovi, sveštenici i proroci nihilizma pronašli su u ženi.
Iskoristiće Ženu u njihovom planu svetskog subverzivnog delovanja. I kojih par
hiljada godina ranije, žreci nastupajućeg hrišćanstva upotrebili su ženu, a da
zapravo sa njom nisu podelili ni trunku moći koju su sebi prigrabili. Hrišćanstvo,
zapravo, ne bi moglo da pobedi paganizam antičkog sveta, bez ženskog uticaja,
bez ženske energije i ženskog angažmana. Isto tako, i u modernom dobu, pod
plaštom emancipacije žena, pod velovima ideologije jednakosti, ravnopravnosti
polova i ljudskih prava, dešava se nova (zlo)upotreba ženskog kao što se (zlo)upotrebljava svaka manjina, etnička, subetnička, rasna, verska,
nacionalna, seksualna. Proglašeno je pravo na samoopredeljenje naroda koje vodi ka divergenciji političkog procesa, bujanju nacionalizma, a što sve ima za posledicu održavanja stalnih ratova na pogonu etničke i verske mržnje. Čovečanstvo živi u oko dve
stotine država i pseudodržava, ali taj proces usitnjavanja postojećih državnih celina još uvek
traje. Onda kao suprotan proces dolaze integracije tako razdrobljenih,
bespomoćnih, kriminalizovanih i nesposobnih teritorija (nacionalne države) u
nekakve nadnacionalne, birokratske celine. To je taj put u globalni sistem. Možda bi za čovečanstvo bilo idealno da je organizovano u pedesetak država, čime bi svet jednostavnije i jeftinije funkcionisao. Zarad
takvih ciljeva uvode se kvote pozitivne diskriminacije za ljude raznih
karakteristika, pa i za žene u celosti. Sa tačke gledišta krajnje svrhe takvog
poduhvata, žene nisu ništa više nego belo roblje.
Zastupnici pseudorevolucionarnih i pseudoslobodarskih doktrina podržavaju takav kurs jer nemaju za cilj slobodu i moć žena, nego žele da potčine ženu jednako kao i muškarca, nudeći simulakrum ljudskih, a u sklopu toga, kao poseban korpus - ženska prava. To podseća na licemerje organizovane brige o zaštiti životinja koja hapsi one koji ubijaju ili maltretiraju pse i mačke, ali ne čini ništa protiv masovnog industrijskog satiranja miliona zatočenih krava, kokošaka ili svinja pretvaranjem istih u paštete i kobasice. Te iste društvene sile teže da žene pretvore u apstraktnu Ženu, kao što su ljudska bića prvo preimenovali u uopštenije Čovečanstvo, odakle su ekstrahovali ideološkog Čoveka. Njih ne zanimaju konkretne žene, pa ni sva masa žena, nego upražnjavanje formula ideološkog funkcionisanja društvenih odnosa u kojima su neke žene marionetski istaknute na određene vidljive pozicije moći čime se argumentuje načelo ženske ravnopravnosti sa muškarcima. Nezaposlenoj, gladnoj ili eksploatisanoj ženi, to što ima nekih žena koje obavljaju visoke međunarodne, državne ili korporativne funkcije, ništa praktično ne znači. Sama ta činjenica neće promeniti njihov bedan položaj, kao što činjenica da sva mesta društvene moći zauzimaju muškarci ništa ne pomaže milijardama muškaraca koji žive krajnje bednim životom. To što na mestu predsednika države imamo pripadnika neke manjinske zajednice neće poboljšati položaj miliona bednih članove te zajednice.
Emancipatorski
zahtev za ravnopravnošću žena
sa muškarcima, kao jedna značajna tekovina moderne civilizacije, u sebi sadrži
zahtev za priznanjem žena od strane muškaraca; priznanjem ne samo u
profesionalnom, ekonomskom ili političkom domenu, a što bi trebalo da ukaže
kako je ženska sposobnost jednako vredna muškoj – što se tiče ženskog
učešća u svim sferama društvenog života,
već priznanje da je žena uopšte ljudsko, a ne podljudsko biće. Proženska
intelektualna i politička orijentacija, ukoliko zaista kao istinu prepoznaje te
sasvim realno percipira ženu kao biće upotpunosti ljudsko, i u njenoj
komplementarnosti muškarcu apsolutno jednako biće (a možda i superiorno), jednako
sposobno za kreativnost, duhovnost, liderstvo, moć – zašto onda insistira na priznanju svega
navedenog od strane muškarca, odnosno nekog ko u tim bitnim načelima
društvenosti uopšte, shodno datom pogledu, nije superiorniji? Da li je ženama zaista potrebno priznanje, od strane nekog ko je
načelno jednak njima po bitnim pitanjima društvenog života? Zašto žena opšte
mora da pita za bilo šta te da se obraća muškarcu zahtevajući od njega prava i
za sebe, načelno ista onakva kakva ima on, pritom mu dokazujući kako su oni
jednaki, odnosno jednako sposobni da funkcionišu kao zoon politikon?
Bojim se da će žena umesto slobode dobiti muškarčevu snishodljivost. Ko se to argumentacijom
izborio za slobodu i izbavio iz potčinjenog položaja? Ako to nikada pre
nije funkcionisalo zbog čega bi to funkcionisalo u naše vreme?
Zar
žena stvarno ima suštinske koristi od nametanja i praktikovanja političke (i rodne) korektnosti
u svim oblastima života? Ima li žena koristi od muškarčevog (ne)iskrenog
uvažavanja, patronizujućeg podnošenja, ili kadrovskog ključa po principu rodne
korektnosti? Možda se to nekom i može učiniti kao značajno postignuće, ali
stiče se utisak da se suštinski ništa nije dogodilo. Žena i dalje živi u
hroničnom, manje ili više latentnom strahu od muškog nasilja i u ponižavajućim
uslovima života. Da li revolucionarno proženski deluje, ili ostvaruje funkciju, još jedna vrsta pozitivne diskriminacije (mislim na kadrovski ključ po
rodnom principu), u ime nadilaženja rasnih, verskih, etničkih, nacionalnih,
seksualnih, političkih, kulturnih i kakvih-sve-ne razlika i diskriminacija koje
su listom posledica i proizvod muškocentrične kulture koja problem žene rešava
u okviru svog delokruga ne dovodeći u pitanje svoja osnovna muškocentrična
načela i opšti civilizacijski smer? Nije li onda danas na delu suptilni,
perfidni mehanizam dominacije i mimikrije značajno izopačenog muškog duha da u eri prosvećenosti,
ljudskih prava i sloboda, eri demokratije i feminizma, na perverzan način
potčini i zavede ženu ka novim vidovima ropstva i neslobode, nudeći joj
ispraznu formulu ravnopravnosti i emancipacije?
Kao
rezultat opisanih procesa imamo dvosekli mač promiskuiteta koji ženu, kroz
orgazmatični tunel zadovoljstva i ostvarenja ambicija i želja, vodi do njenog povređivanja, poniženja i
smrti, a što samo svedoči u korist tvrdnje da za ženu svaka sloboda u okviru
muškog sveta, u uslovima muške dominacije i latentne agresije jeste relativna,
iluzorna, ograničena, i to u mnogo većoj meri nego što je ograničena muška
sloboda. Istina, u tzv naprednim društvima žena ima mogućnost obrazovanja, rada
i napredovanja u društvenoj hijerarhiji, ali pogledajmo cenu tog postignuća.
Patrijarhalnog kućnog gazdu smenilo je bezbroj birokratizovanih anonimnih gazdi
iz administrativnih struktura privrede i države za čije bi se obrasce ponašanja
moglo reći da su autoritarni. Kao da ženi mnogo vredi pravo glasa kada joj ga
na poslu oduzimaju, ukoliko uopšte ima posao. Oblik ženske potčinjenosti se
izmenio u uslovima savremene urbano-tehničke civilizacije, ali suština ostaje.
Gospodar više nije neki konkretan muškarac već institucionalni sistem stvoren (i podržavan) od strane (matorih) muškaraca koji u ime opšteg
progresa – u muškoj interpretaciji – potčinjava i eksloatiše kako žene, tako i
same muškarce, stare i mlade. Čemu onda ograničavanje na veoma uslovljenu ravnopravnost?
Šta je sa starom dobrom dominacijom?
To što moderna civilizacija može da
se pohvali većim učešćem žena u institucijama praktično ne
znači ništa, kao što nije značila ništa i za vremena engleskih kraljica
Elizabete i Viktorije, zatim ruske Ekatarine Velike, austrijske Marije
Terezije, egipatske Kleopatre, pakistanske Benazir Buto, Margaret Tačer, Angele Merkel ili nastupajuće Hilari Klinton. Žene na vlasti i
dalje reprodukuju kulturne i socijalne obrasce, šeme, modele i
institucije ustanovljene i podržane od strane muške gerontokratije koja vlada iza kulisa javne scene. One su zapravo negacija ženstva, medijumi maskulinizacije i
defeminizacije žena, ne bi li se tek kao takve mogle uklopiti u gotovo
totalitarnu bezličnost i sivilo izopačenih, odnosno demaskulinizovanih muških civilizacijskih
rešenja. Šta zapravo žene na vlasti čine? One se obično nalaze u funkciji
interesa i moći vlasnika i veleposednika privrednih resursa i kapaciteta - muške gerontokratije. To
što se pojedine žene, kako u prošlosti, tako i danas, nalaze u poziciji da
imaju veliku moć nad impozantnim brojem muškaraca, ženstvo uopšte ne čini
slobodnim. Nijedna žena nije vladala sa isključivim ciljem oslobađanja žena.
Ona gotovo da i ništa nije učinila za žensku stvar. U naše vreme, u tzv.
razvijenom svetu stvari stoje bitno drugačije, ali i dalje protiv žene, bez
obzira na značajne rezultate ženskog oslobađanja, rade fundamentalne matrice
društvene reprodukcije koje otkrivaju svoj muškocentrični gerontokratski vektor tako što
perfidno zakidaju svaku mogućnost revolucionarnog ženskog proboja.
Pogledajmo kako je zapadni svet ustupke učinjene
prema ženskoj slobodi i institucionalnoj moći brže-bolje negirao na drugim
mestima. Žena sistematski i perfidno biva vaspitavana kako je penis rešenje za
sve njene histerične i ostale psihičke probleme. U praktičnom smislu to znači
da je žena načelno ravnopravna sa muškarcem, ima prava na sva prava kao i
muškarac; više niko nema prava (barem u teoriji) da je maltretira i diskriminiše, te kao vrhunski
aspekt ženine slobode jeste njeno pravo na penis (telo muškarca u užem smislu)
– a što bi trebalo da predstavlja trofej njene seksualne slobode; pravo na
slobodan pristup penisu, u meri koja njoj odgovara ili je zadovoljava. Ona više
nije vlasništvo, ili privilegija, posredstvom socijalnih sila, jednog penisa,
već ona može slobodno da bira. Takođe, ona može i da ne odabere mušku nego
žensku stvar, ali šta to zaista
znači? Znači li to da takvo stanje ženskog izbora potvrđuje ono dobro utvrđeno
zoroastersko-judaističko-hrišćansko-islamsko-vajningerovsko gledište po kome je
žena gotovo beslovesna, i budući uronjena u svoju seksualnost, posve sazdana od
strasti, te nesposobna, ili vrlo ograničenih sposobnosti, za logičko i
analitičko mišljenje, za stvaranje istorije i usmeravanje civilizacijskog toka?
Nije li onda Vajninger u pravu kad kaže:
„Najsilnija ženina potreba jeste doduše da sama
bude obljubljena, no to je samo poseban slučaj njenog najdubljeg, njenog
jedinog vitalnog interesovanja, koje teži snošaju uopšte, njene želje da snošaj
što češće vrši ko mu drago, ma kada i ma gde.”
Takođe, Vajninger ističe:
„Da se apsolutno ništa drugo ne može da percipira kao pozitivna
opšte-ženska osobina do podvodaštva, odnosno delatnost u službi ideje snošaja
uopšte.”
Amori de Rjenkur kaže:
„Žena,
večno žensko, ulazi u priču prvenstveno kao saveznik đavoljeg Ahrimana, kao
„demonska bludnica“ koja se hvališe da će lišiti dostojanstva Blaženog Čoveka,
Gajomarta, persijsku verziju iskonskog Adama… U svetim štivima Bundahisn stalno
se objašnjava da je za poražavanje Ahrimana bitno rađanje muškaraca a ne žena –
jer žena koja je, mada stvorena Ormuzdom, odabrala da bludniči sa Ahrimanom,
nema nikakav osećaj za istoriju ili etiku.”
Ilustracije radi, daću još nekoliko de Rjenkurovih navoda:
„Kad
taj patrijarhalni duh izbegava asketizam i glavni naglasak stavlja na ljudsko
razmnožavanje: on tvrdi da je zlo u svet uneo ženski element, ali je primoran
da prizna da taj element ne može biti sasvim zao. Nepoverenje prema ženi,
međutim, valja uliti svim muškarcima, kako to obično biva sa verama koje su,
poput zoroastrovstva, prvenstveno etičke.”
„Jedan
od izvora ove diskriminacije izgleda da se može naći u tradicionalnom
jevrejskom isticanju ideje da je ženina polna žudnja verovatno snažnija od
muškarčeve i da je obično žena ta koja muškarce navodi na polne nepriličnosti;
ovo je stalno ponavljani motiv od Starog zaveta do Talmuda.”
Nije li onda, shodno datom gledištu, bolje da se žena slobodno zanima penisom
ili drugom ženom koliko joj volja, dok ćemo one malo promućurnije, po
kadrovskom rodnom ključu, ugurati u neke institucije moći i odlučivanja tek da
se upotpuni slika ideala ravnopravnosti sveljudskog diverziteta na
globalizacijskom kursu opšteg napretka?
Era racionalizma i prosvećenosti, ima
jednu zajedničku crtu sa minulom teokratsko-inkvizitorsko-feudalnom epohom. Naime, surov obračun srednjovekovnih stožera izopačene muškocentrične dominacije,
putem progona veštica, nasilnog pokrštavanja i zatiranja paganskih običaja,
obreda, magijskih rituala, verovanja, praksi i uopšte pogleda na svet; dakle,
jedne sfere koja je umnogome bila polje ženskog delovanja i ženske afirmacije,
smenilo je intelektualno ismevanje, ignorancija, suvoparna nadmenost novih
(muških) žreca epohe naučnosti i modernosti. Mirča Elijade kaže:
„U krajnjoj liniji, „lov na veštice” je
težio likvidaciji poslednjih ostataka „paganstva”, to jeste, u osnovi,
likvidaciji kultova plodnosti i inicijacijskih scenarija. Ishod toga je
osiromašenje pučke religioznosti, a u nekim krajevima i rasap ruralnih
zajednica… U Loreni, u XVI i XVII veku, „vračevi” pozvani da se pojave pred
vlastima smesta su priznavali da su „vračevi-vidari”, ali ne i vešci; tek posle
mučenja, na kraju su prihvatili tvrđenje da su Satanini robovi.”
Odbacivanjem srednjovekovlja,
pobornici Napretka – iz gluposti ili zlonamernosti – nisu rehabilitovali ono što
je to mrsko im srednjovekovlje sa fanatičnim žarom htelo da u potpunosti
iskoreni, uništi i satanizuje. Pobornici novog – novovekovnog jednoumlja, u ime
vladavine Razuma, osudili su misao, postupke i ponašanja srednjovekovlja kao
neracionalne, i umesto na lomače, drevnu religiju veštica kao oblik ženske društvene
i duhovne artikulacije, stavili su na operacioni sto empirizma, pozitivizma i
scijentizma. Usledila je racionalistička obdukcija leša ženske duhovnosti, i
nakon što su ustanovili da je ona mrtva, jer budući arhaična (dakle ženska, uz
nemogućnost i apsurdnost njenog oživljavanja) i neshvatljiva njihovoj uzvišenoj
racionalnosti (te kao takva opet ženska), smeštena je u formalin, u jalove
naučne radove, enciklopedije, knjige, u požuteli papir, u memlu i prašinu
biblioteka i profesorskih kabineta. Tu je ona na sigurnom, zaštićena od
zaborava, ali i naučno diskreditovana kao narodno verovanje, folklor, kao
primitivna religija (još primitivnija od monoteizma), od koje je, baš kao i
njegov srednjovekovni prethodnik, muškocentrični duh savremene civilizacije
tajno strepio i plašio je se. Danas se time bavi u suštini marginalizovan i šarenolik tzv New Age...
Otud je taj duh izmislio tobožnju
emancipaciju žena. Žene su dobile
mogućnost da slobodnije biraju između tela (muškog/ženskog), rađanja,
pobačaja i rada. Muškarci su dobili pornografiju. Svi su dobili promiskuitet.
Sistem dominacije nije ugrožen. Na kraju, teško da danas imamo na delu neku
efektnu žensku solidarnost. Da li su bogate i moćne žene spremne da se odreknu
svojih materijalnih preimućstava (ili da ista upotrebe) u korist socijalno
ugroženih žena i žena koje rade i po 14 sati dnevno za ponižavajuće dnevnice u
trećesvetskim ekspoziturama njihovih, ili firmi njihovih muževa? A gde su na
hiljade seksualnih robinja mafije i požude vrlih i radnih muževa – tzv belo
roblje? Pune ravnopravnosti između muškaraca
i žena nema, niti je ikada postojala, a nikada je neće ni biti. Žene
jednostavno ne mogu izaći iz položaja potčinjenosti i objekta manipulacije,
ukoliko one same ne smognu nekako snage da potčine muškarce. Zato one ne bi
trebalo da se zavaravaju iluzijama savremene (pseudo)civilizacije u kojoj žena može biti ubijena, silovana, mučena, porobljena, ponižena, ozračena ili raseljena, samo zato što
pripada pogrešnom narodu, rasi, porodici ili veroispovesti, ili se jednostavno
našla na pogrešnom, a možda i na pravom mestu. Jedna takva (samo)obmana jeste i
ta o ravnopravnosti – kao da dva jednaka elementa mogu da figuriraju
ravnopravno a da to u ovom haotičnom svetu protekne bez problema, u harmoniji i
međusobnoj slozi. Iako komplementarni, muški i ženski duh su iskonski
neprijatelji. Žene više ne bi smele da nasedaju na priče o lojalnosti
tvorevinama koje je muški duh sanktifikovao, racionalizovao, legalizovao i
legitimisao. U izgradnji mnogih društvenih, moralnih i kulturnih rešenja, danas
važećih i dominantnih, i u čijem održanju učestvuju i žene, ne samo da žene
nisu učestvovale, nego ih niko nikada ništa o tome nije ni pitao. Zašto bi žene
bile lojalne tom i takvom svetu, njegovom moralu i običajima, njegovoj zdravorazumnosti,
institucijama, tradiciji, njegovoj veri i političkoj religiji, njegovoj
simbolici, prostor-vremenskom izrazu, percepciji? Zašto one ne bi imale
sopstvene kultove, te posve drugačiji vid samoorganizovanja, tj.
civilizacijskog organizovanja, zatim novi vid mišljenja,
religije, društvenosti, nauke, ekonomisanja i pristupa prirodi? Na ova pitanja nemam odgovore niti pokušavam da ih sročim, ali kroz njih uobličavam ono što intuitivno naslućujem da će magija ili magijska religija osloboditi žene. Ključeve tih formula nije potrebno izmišljati. Oni odavno postoje pa je samo potrebno ponovo ih otkriti.
