Ateistički satanizam: Anton Šandor LaVej i Crkva Satane

Anton Šandor LaVej (Howard Stanton Levey, 1930-1997) je ušao u anale satanizma kao otac modernog satanizma, osnivač Crkve Satane 1966. godine, i (između ostalog), autor čuvene Satanske biblije (The Satanic Bible). Crkva Satane je prva organizacija na svetu koja se javno deklarisala kao satanistička. Pre toga LaVej je predvodio neformalnu satanističku grupu pod imenom Red Trapezoida. LaVej je opisao satanizam kao religiju koja se protivi svim drugim religijama, posebno ukoliko uzmemo u obzir da je to jedina religija koja slavi utelovljenost i ovozemaljski život i prihvata celokupno ljudsko biće bez obzira da li je ono dobro ili zlo. U tom smislu LaVej nije bio protivnik samo hrišćanstvu, niti avrahamskih religija, nego duhovnosti uopšte, uključujući i one istočnjačke, pa i neopaganizam, moderno veštičarstvo itd. Ipak, LaVej je mahom kritikovao hrišćanstvo ciljajući na njegov uticaj na Zapadnu kulturu. LaVej je u tom smislu imao na umu da se hrišćanski moral institucionalizovao pa se stoga po tim istim moralnim načelima upravljaju i oni koji nisu religiozni, niti sebe uopšte smatraju hrišćanima. LaVej je verovao kako je hrišćanstvo demonizovalo ljudsku prirodu proglašavajući instinkte i emocije kao grešne, zarobljavajući umove u stanju stalne krivice koja je temelj na kome je sazdan uticaj i moć Crkve. Stalna demonizacija i izazivanje osećaja krivice, stvara brojne prepreke za ljudska osećanja seksualnost, samopoštovanje, međuljudske odnose, šanse za samoostvarenje, zdravlje, itd. LaVej sa gnušanjem odbacuje hrišćansku zapovest o ljubavi prema neprijateljima, i to smatra neprirodnim, štetnim i nemogućim. Za LaVeja, ljubav i mržnja su snažne, vitalne i prirodne emocije, i samo prepoznavanjem i prihvatanjem obe ove emocije ljudi mogu da ih razlikuju i koriste ih na konstruktivan način. U suprotnom, ljudi će izgubiti sposobnost da vole one koji to zaslužuju, a potisnuta mržnja može dovesti do mentalnih i fizičkih problema i bolesti, ili se potisnuta mržnja može usmeriti na nevine ljude. 

LaVej osuđuje hrišćanski stav prema seksualnosti, ali se takođe kritički odnosi prema stavovima koje spram seksualnosti imaju istočnjačke religije, ali i u to vreme bujajuća američka kontrakultura. LaVej zagovara slobodan seks, ali nije kritičan samo prema hrišćanskim normama; takođe kritikuje nove seksualne moralne vrednosti koje je predložila kontrakultura. On smatra legitimnim sve vrste seksa, ukoliko su u to uključene odrasle i odgovorne osobe i ukoliko niko nije primoran da čini nešto protiv svoje volje. On takođe smatra važnim da drugi ne određuju šta je prirodna ili zdrava seksualnost. LaVej ne ograničava zdravu i oslobođenu seksualnost samo na odnos između dvoje ili više partnera, već u svoju definiciju uključuje i aseksualnost, sadizam, mazohizam, fetišizam, masturbaciju, homoseksualnost, transseksualnost itd. Ovako širok pogled na seksualnost podrazumeva da, prema LaVeyu, celibat askete ili monaha postaje seksualno devijantan, jer je to ili aseksualnost ili nepriznati mazohizam. On neophodnim osloboditi se osećaja seksualne krivice, čak i nesvesno, jer će u suprotnom dovesti do neuroza i prenošenja krivice na buduće generacije.

Oslobađanje od ega i otkrivanje autentičnog sopstva važne su teme Puta Desne ruke, ali i kod Alistera Krolija. U Krolijevoj telemitskoj doktrini otkrivanje autentičnog sopstva povezano je sa osveščivanjem istinske volje posvećenika, a što se poklapa sa razgovorom i vizijom Svetog anđela čuvara. Oslobađanje od ega, odnosno njegovo poništenje dešava se prilikom uspešnog prelaska ambisa i susreta sa demonom Horonzonom. To podseća na iskušenja Isusa od strane Satane i Bude od strane demona Mare. Kod LaVeja, ego ima važnu ulogu, mada on ga definiše drugačije. Neki od uticaja od kojih LaVej želi da oslobodi pojedinca, poput internalizovanih moralnih normi, smatrali bi se nepoželjnim funkcijama ega. Međutim, sa izuzetkom ovih nepoželjnih uticaja, LaVej smatra da je ego bezuslovno pozitivan i povezan sa kvalitetima poput ponosa, samopoštovanja i samoostvarenja, te smatra da je posedovanje zdravog i jakog ega neophodno za dobar odnos prema drugima. Za LaVeja, pitanje ega nije ograničeno samo na njegov uticaj, već i na pokušaje hrišćanstva i drugih religija da potisnu ego ili, kao u slučaju istočnjačkih religija, da ga eliminišu. U tom smislu, LaVej opisuje satanizam kao religiju koja veruje u potpuno zadovoljenje ega i kao jedinu religiju koja zagovara njegovo jačanje. Osećanja poput zavisti, pohlepe itd., koja se nalaze među sedam smrtnih grehova hrišćanstva i koja se smatraju funkcijama ega, takođe su dobrodošla kod LaVeja, koji ove emocije vidi kao prirodne, neophodne i opšte ljudske. Kod LaVeja, zavist i pohlepa postaju motivacija za ambiciju, dok egoizam i samopoštovanje postaju neophodna osnova za vitalan život i za voljenje i poštovanje drugih. LaVej je verovao da je ideja o razrešenju ega i odbacivanju materijalnog bogatstva nastala u oblastima gde je materijalni uspeh bio teško dostizan, te da je vera mogla da umiri ljude i učini ih zadovoljnim onim malo što su imali. Nešto slično bi se moglo reći i za veru u reinkarnaciju koje je nastalo u okviru indijskoj kastinskog društva. Rođen si u nižoj kasti, strpi se, poštuj verske norme, i ako budeš dobar u sledećem životu bićeš rođen u višoj kasti. Prema LaVeju, samoodricanje je strano duhu satanizma.

U LaVejevoj doktrini važnu ulogu ima tema međuljudskih odnosa. U tom smislu mnogi su u pravu kada su opisivali određene ritualne delatnosti Crkve Satane kao magičnu psihoterapiju. Ta vrsta „terapije“ imala je za cilj podršku članovima da prevaziđu svoje socijalne nedostatke koji su ih dovodili do neuspeha u odnosima sa drugima. Rešenja za probleme u odnosima sa drugim ljudima zahtevaju posebne tehnike koje prevazilaze konvencionalne mere. Problemi sa nekim ljudima ne mogu biti rešeni na konvencionalan način jer se izvor takve smetnje, neka konkretna osoba, nalazi na poziciji moći ili u boljem položaju itd. Kada drugi ljudi postanu prepreka, to se rešava putem magijskog delovanja, zatim manipulacijom ili na neki drugi način. 

Osnovna načela učenja Crkve Satane data su u devet izjava i jedanaest pravila. Po LaVeju:

1. Satana predstavlja uživanje umesto uzdržavanja. (LaVej je izostavio da odredi granice tog uživanja. Propagiranje beskrupuloznog, sebičnog, nemoralnog, pa i izopačenog, zločinačkog uživanja već imamo prilično detaljno razrađeno u delima Markiza de Sada. Da li je po tom pitanju LaVej na istoj liniji kao de Sad? Ne bi se reklo, već ovu izjavu treba tumačiti u kontekstu antihrišćanskog ideološko-programskog usmerenja Crkve Satane: vaš Bog sve zabranjuje, Satana sve dopušta. Ovaj izričiti antinominalizam ima za svrhu ideološko „friziranje“ čiji je cilj suštinska dehristijanizacija. Međutim, to sve ostaje na površini. Crkva Satane ne zadire dublje u čoveka.)

2. Satana predstavlja vitalno postojanje umesto duhovnih iluzija.

3. Satana predstavlja neokaljanu mudrost umesto licemerne samoobmane. (LaVej je u ovom smislu ispustio da ispolji bilo kakvu mudrost, ali pretpostavimo da je ovo načelno rečeno.)

4. Satana predstavlja ljubaznost prema onima koji je zaslužuju, a ne ljubav uzaludno trošenu na nezahvalnike.

5. Satana predstavlja osvetu umesto okretanja drugog obraza. (Ne progovara li ovo Jahve kroz usta Šandora LaVeja?)

6. Satana predstavlja odgovornost prema odgovornima, a ne brigu za psihičke vampire.

7. Satana predstavlja čoveka kao još jednu životinju, ponekad bolju, češće goru od onih koje hodaju na četiri noge, koja je, zahvaljujući svom „božanskom duhovnom i intelektualnom razvoju,“ postala najokrutnija životinja.

8. Satana predstavlja sve takozvane grehe, jer svi oni vode fizičkom, mentalnom ili emocionalnom zadovoljstvu. (Ovo je teatralna izjava, jer stalno upražnjavanje onih radnji i stanja okarakterisanih kao grehovi nema nikakvog smisla i može biti štetno.)

9. Satana je bio najbolji prijatelj Crkve oduvek, jer ju je održavao u poslu svih ovih godina.

Ovde bih se malo zadržao na pravilo pod brojem 7, da su ljudi životinje. Po mišljenju Amine Olander Lap, koja se akademski bavi proučavanjem satanizma, ideja da su ljudi životinje kao i da se stoga mogu razumeti na istim premisama kao i druge životinje, u kombinaciji sa pretpostavkom da naš intelekt donosi razne probleme, fundamentalna je za LaVejev pogled na ljude. Njegovo razumevanje ljudske životinje inspirisano je teorijama Herberta Spensera, sociologa iz XIX veka, tvorca socijalnog darvinizma. Ljudi su, prema LaVeju, životinje sa svim što to podrazumeva, i kao takvi su sastavni deo prirode. U tom aspektu LaVejevog svetonazora, osim pomenutog Spensera, ima znantog uticaja Fridriha Ničea i Ajn Rand. LaVejeve sklonosti ka socijalnom darvinizmu, kaže Olander Lap, takođe se mogu pronaći u njegovom razumevanju ljudske evolucije, za koju je on verovao da ide ka neviđenim visinama. U tom smislu LaVej podržava eugeniku, te očekuje da će ona biti neophodna u budućnosti, ne u cilju stvaranja određene rase ili izgleda, već radi rađanja mentalno zdravih i kreativnih pojedinaca. Olander Lap navodi predgovor LaVejeve ćerke Zine Šrek (Zeena Schreck) za knjigu Satanska veštica (The Satanic Witch). Ta knjiga je delom zamišljena kao vodič za eugeniku ili selektivno uzgajanje ljudi, tema o kojoj LaVej takođe raspravlja, a koja, čini se, kaže Olander Lap, ima dva cilja: prvo, ohrabruje žene da pronađu partnere koji su njihove fizičke i mentalne suprotnosti, jer smatra da je privlačenje suprotnosti osnovni mehanizam prirode za promovisanje zdravih pojedinaca. Kao drugo, knjiga je u velikoj meri vodič za pronalaženje pravog muža, a prema LaVeju, muškarci i žene dolaze u različitim kvalitetima. Svedoci smo da je feminizam podigao ženska očekivanja u pogledu osobina poželjnih muškaraca, što vodi ka problemu nemogućnosti pronalaženja odgovarajućeg partnera. Otud, ne da nema mogućnosti primene eugenike, nego nema nikakvog rađanja, odnosno ono je svedeno na nivo koji bi se mogao oceniti kao katastrofalan.

LaVej je verovao da će hrišćanstvo uskoro izumreti i da će društvo ući u Doba Satane, u kojem će generacija koja živi u skladu sa satanističkim principima doći na vlast. LaVej je bio pobornik eugenike, te je smatrao da će ona postati neophodnost u budućnosti za stvaranje elite koja će odražavati satanističke principe. Po njegovom mišljenju, tu elitu bi činili superiorni ljudi koji ispoljavaju satanističke osobine poput kreativnosti i nekonformizma. Smatrao je da su te osobine sposobne za nasledno prenošenje i tvrdio je da su satanisti rođeni, a ne stvoreni. Verovao je da elitu treba izdvojiti od ostatka ljudskog stada, dok bi ono bilo primorano da živi u getima, idealno po svemirskim getima na drugim planetama. On je opisao satanističko društvo sačinjeno od slobodoumnih, naoružanih, potpuno svesnih, samodisciplinovanih pojedinaca, koji neće tolerisati bilo kakvu spoljašnju vlast da ih štiti ili im nameće šta smeju, a šta ne smeju da rade. Zapravo, ovo bi se verovatno odnosilo na eugenički stvorenu elitu, a ne za ljudska stada u getima na drugim planetama. Ovja detalj podseća na stih iz Krolijeve Knjige Zakona gde je rečeno robovi će da služe.

Crkva Satane takođe propisuje „Jedanaest satanističkih pravila Zemlje“:

1.Ne iznosite mišljenja niti dajte savete osim ako vas neko ne pita.

2.Ne pričajte drugima o svojim problemima osim ako ste sigurni da žele da ih čuju.

3.Kada ste u tuđem leglu, pokažite poštovanje ili nemojte ni ići tamo. (Timoti Donahju komentariše da je LaVej mogao reći „Kada ste u nečijem privatnom domu, pokažite poštovanje“ kako bi osigurao jasnoću, ali je neprestano pokušavao da uvede ekscentrične izraze u svoje pisanje.)

4.Ako vas gost u vašem leglu iritira, tretirajte ga okrutno i nemilosrdno.

5.Ne pravite seksualne poteze osim ako niste dobili signal za parenje. 

6.Ne uzimajte ono što vam ne pripada osim ako je to teret za drugu osobu i ona vas moli da je oslobodite.

7.Priznajte moć magije ako ste je uspešno koristili da biste ostvarili svoje želje. Ako poreknete moć magije nakon što ste je uspešno prizvali, izgubićete sve što ste postigli. (Povodom ove izjave Timoti Donahju daje sledeći komentar: „Astralna sila magije ne oslanja se na verovanje kako bi postojala i organski funkcionisala, baš kao ni sile gravitacije i elektromagnetizma. Ako neko ne veruje, zašto bi retroaktivno izgubio sve što je postigao? LaVej ne pruža nikakav dokaz za ovu tvrdnju.”)

8.Ne žalite se na bilo šta čemu ne morate da se podvrgnete.

9.Ne povređujte malu decu.

10.Ne ubijajte neljudske životinje osim ako vas ne napadnu ili ih koristite za ishranu.

11.Kada šetate otvorenim prostorom, ne uznemiravajte nikoga. Ako vas neko uznemirava, zamolite ga da prestane. Ako ne prestane, uništite ga.

Takođe, Crkva Satane proglasila je i Devet satanističkih grehova: Glupost, Pretencioznost, Solipsizam, Samoobmana, Konformizam krda, Besperspektivnost, Pomirljivost sa ortodoksijama prošlosti, Kontraproduktivan ponos i Nedostatak estetike.

Po LaVeju racionalnost, logika i nauka jesu oružja kojima se satanista suprotstavlja hrišćanstvu i drugim religijama. To iz razloga što je Satana navodno duh progresa, inspirator svih velikih pokreta koji doprinose razvoju civilizacije i napretku čovečanstva, te je povezan sa kvalitetima poput kreativnosti i prosvetljenja. Iako LaVejeve ideje sugerišu sekularni i naučni pogled na svet, on je takođe izražavao i stavove čoveka ko praktikuje neki oblik magije, iako to nije bila bazična LHP magija. On nije tačno objasnio kako funkcioniše energetski mehanizam koji magiju čini mogućom i delotvornom, ali je tvrdio da magičari mogu uspešno koristiti magijsku silu kroz intenzivnu imaginaciju željenog cilja, usmeravajući tako snagu svoje volje prema njemu. Naglašavao je ideju da se magijske sile mogu manipulisati isključivo emocionalnim, a ne intelektualnim činovima. Lako je primetiti da su to opšta mesta. Isto tako, jednom prilikom LaVej je izjavio da Crkva Satane ne prinosi ljudske žrtve jer je to ilegalno! Međutim, oni ih ipak prinose mada ne neposredno, nego putem prokletstva i vradžbina. Ukoliko je to zaista bilo tako onda je Crkva Satane nesumnjivo crnomagijska organizacija. 

LaVej je, po uzoru na Alistera Krolija, predstavljao sebe kao neko ko primenjuje naučni aspekt magije, odnosno, magiju je predstavljao kao delovanje koje ima naučni metod. Istina je da je nauka nastala iz magije, i istina je da magija iziskuje određeni metod, oruđa, uslove, instrumente, posmatranje, iskustvo, čak i eksperiment. Na svemu tome insistiraju moderni okultisti svih boja, a posebno oni koji pripadaju LHP. Isto tako, još jedna LaVejeva osobina svrstava ga na stranu LHP, a to je odbijanje podele magije na belu i crnu. Po njemu to je još jedno licemerje i oblik samoobmane koju šire oni koji sebe vide kao bele magove. Isto tako, on se razlikovao od ranijih magičara koji su magiju opisivali u mističnom tonu kao sredstvo ličnog preobražaja i dosezanja transcendentnog. Po LaVeju, cilj magije jeste materijalni dobitak, lični uticaj, uklanjanje neprijatelja ili njegovo onesposobljavanje, uspeh u ljubavi i seksu. Dakle, u LaVejevom shvatanju magije nema ničeg duhovnog. U tome je njegovo značajno odstupanje od svih dotadašnjih okultnih škola, uključujući, naravno, i Alistera Krolija (Čitav Krolijev magijski sistem može se svesti na dve ključne tačke koje čine prekretnicu u životu magičara: a) povezivanje i razgovor sa anđelom čuvarem; i b) prelazak bezdana.) Treća generacija satanista bi se u tome složila, s tim što oni na to pridodaju samooboženje, tj. postajanje bogom, a u još radikalnijoj varijanti, poput vampirizma, oni govore o postizanju besmrtnosti.

Međutim, LaVej je, iz perspektive treće generacije satanista napravio grešku podelivši svoj sistem na višu i nižu, odnosno veću i manju magiju,  što je takođe viđeno kao oblik okultne magle koju šire beli magičari. Niža magija jeste onaj svakodnevni situacioni oblik magijskog delovanja koji svaki pojedinac izvodi u samoći. Viša magija je oblik ritualne prakse koja cilja na psihodramu katarze čime se oslobađa emocionalna energija zarad specifične svrhe. Magovi neoplatonizma prave razliku između teurgije i taumaturgije. Teurgija je božanska magija, rad sa bogovima radi postizanja jedinstva sa njima ili zarad samousavršavanja. Bila bi to viša magija. Sa druge strane, taumaturgija jeste oblik magije čija je svrha izazivanje promene u fizičkom svetu. Dakle, to je niža magija jer ima praktične ciljeve. Međutim, postoje oblici crne magije koje bismo mogli nazvati mračnom teurgijom jer ima za cilj prizivanje sila tame radi sličnog efekta, ali u obrnutom smislu od teurgije. 

Postmoderni satanizam odbacuje ritualnu psihodramu kao mambo-džambo, kako bi to rekao Boris Balkan u filmu Deveta kapija. LaVejevi psihodramski rituali katarze temelje se na tri glavne psiho-emotivne teme: ljubav, mržnja i požuda. Rituali se obavljaju u prostoru nazvanom komora za dekompresiju intelekta, u kojoj su neverica i skepticizam suspendovani, kako bi učesnici mogli da potpuno izraze svoje mentalne i emotivne potrebe bez ikakve zadrške. Kao faktor ravnoteže LaVej je naglašavao potrebu da se magijski ciljevi postave na realan način, jer ukoliko su ciljevi nerealni, preambiciozni ili fizički nemogući, onda nikakvo magijsko sredstvo tu neće biti od pomoći.

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, Crkvu Satane karakteriše kao satirični satanizam. On primećuje da je u pitanju profitno preduzeće koje prodaje učlanjenje u labavu zajednicu čiji je glavni oblik delovanja, kako kaže: „kamp-teatar sa gotičkim elementima u svrhu izvrdavanja moralnih načela hrišćanstva.“ Ovde moram izneti jednu primedbu. Iako treća generacija satanista prezire redove, organizacije, crkve i njihove profitne šeme, sami lideri i učitelji novog talasa LHP, moram primetiti, imaju odličan marketing. Oni nemaju kultne sledbenike, u smislu članova sekte, jer im to nije ni potrebno, već imaju na desetine hiljada pratilaca na društvenim mrežama. U vreme pojavljivanja druge generacije satanista takvih mogućnosti jednostavno nije bilo. U tom smislu ne bi trebalo zanemariti suštinsku ulogu koju je internet odigrao na širenju satanističkih ideja i svetonazora širom sveta. U tom smislu, i pominjani Timoti Donahju deluje kao stručnjak za onlajn marketing i promociju.

Po Timotiju, Crkva Satane negira natprirodno, a samim tim i crnu magiju, pa se pita kako onda ona može spadati u LHP? Crkve Satane ima listu odabrane literature (verovatno po uzoru na sličnu Krolijevu preporučenu lektiru), koja sadrži 68 naslova. Ti naslovi obuhvataju istoriju, sociologiju, trilere i fantastične romane, ali ne sadrži niti jedan ozbiljan priručnik crne magije. Članovi Crkve Satane ne sprovode magijske postupke, ne bave se divinacijom, ne ulaze u zaposednutost duhovima niti preduzimaju astralna putovanja. Umesto toga, praktikuju gotički „terapeutski teatar“ za koji tvrde da razgrađuje religioznu indoktrinaciju. Crkva Satane, primećuje Timoti, koristi tradicionalni okultni žargon, poput sveštenik, magus i pećina (grotto), ali u potpunosti negira postojanje Satane kao astralnog entiteta. Imajući to u vidu, Timoti ističe da Crkva Satane koristi popularnost i estetiku prave magije. LaVejev satanizam je racionalan, lišen vere u Satanu kao boga, pa ako je već tako, implicitno to ipak podrazumeva oslanjanje na okultni faktor funkcionisanja magije. Taj racionalizam stoji u suprotnosti spram teističkog i ezoterijskog satanizma koji karakteriše grupe poput Temple of Set i Joy of Satan Ministries. Isto tako nisu svi racionalni satanisti LaVejevi sledbenici. Takva je, na primer, organizacija TST, odnosno The Satanic Temple, osnovana 2013. godine i veoma angažovana u „kulturnom ratu“ unutar američkog društva, što predstavlja oblik društvenog aktivizma. To su satanisti levice.

LaVej odbacuje postojanje bogova jer su oni eksternalizacija ljudskog ega, s obzirom da ljudi nisu hteli da priznaju svoj ego pa su umesto toga svoje zabranjene želje stavljali u ruke izmišljenih božanstava. U istom duhu, LaVej tumači religijske koncepte koji uključuju ubistvo boga kao izraz samomržnje. Po njemu dogma i rituali su neophodni za ljude, ali umesto toga predlaže da stvaramo bogove prema sopstvenim emocionalnim potrebama ili sebe promovišemo u bogove, kako bi obožavanje bogova postalo potvrđivanje ega, a ne njegovo potiskivanje. On je verovao da tako eksternalizovani bogovi postaju internalizovani i da će ljudi shvatiti da nikada nije postojala razlika između duhovnog i fizičkog sveta, jer svet je uvek samo fizički. Koncept duhovnog kao nečega što postoji nezavisno od fizičkog La Vej odbacuje, a uloga boga ne podrazumeva nikakve božanske karakteristike, osim prava da se definiše dobro i zlo, i da je svaka osoba najvažnija sama sebi. 

LaVejev satanizam je, po mišljenju Olander Lap, čisto obožavanje ega, gde bogovi nisu ujedinjeni sa egom, već su njime zamenjeni. Istovremeno, u stvarnim ritualima on se obraća Satani i drugim demonskim entitetima. Kao takvi, rituali se mogu posmatrati i kao proslava ličnog ega i satanističkih vrednosti, i kao proslava idealizovanog sebe. Drugi koncepti ukazuju na teističke sklonosti: bogovi su odbačeni kao eksternalizacija ljudskog ega, ali LaVej ističe kako je pogrešno verovati da satanisti ne veruju u boga. Umesto toga, satanisti veruju u boga kao silu koja prožima i uravnotežuje prirodu, koju ni religija ni nauka ne mogu objasniti niti koristiti, i koja je previše bezlična da bi brinula o životu na Zemlji. Olander Lap zaključuje da LaVejev satanizam uključuje niz karakteristika koje ukazuju na duhovne sklonosti, ali u praksi dominiraju materijalni i utilitaristički aspekti.

I za kraj ostavio sam zanimljivost koju čini veza između LaVeja i Džejmsa Madolea (James Harting Medole, 1927-1979), a što ovde ističem kao uvod u jednu posebnu podtemu koju ću više razraditi u odeljku posvećenu Majklu Akinu. Madole je bio poznati američki neonacista i osnivač Partije nacionalne renesanse – NSP (National Renaissance Party), u Njujorku 1948. godine, i značajna figura u posleratnom okultnom nacizmu. Madole je verovao u drevnost i božansko poreklo arijevske rase za koju je pisao da je stvorena u Rajskom vrtu smeštenom upravo u Severnoj Americi. Ta fantazmagorijska amerocentričnost podseća na učenje mormonskog proroka Džozefa Smita. Jedna od ključnih tema Madoleove ideologije jesu svemirska putovanja i da budućnost čovećanstva leži u zvezdama. On je bio jedan od retkih koji je prihvatao ideju Frensisa Jokija (Francis Parker Yockey, odnosno Ulick Varange, američki fašista i panevropski nacionalistički ideolog) da je sovjetski boljševizam u većoj meri sačuvao tradicionalne vrednosti nego zapadni liberalizam. To uverenje je Madolea dovelo u sukob sa poznatim američkim neonacistom i osnivačem Američke nacističke partije Džordžom Rokvelom (George Lincoln Rockwell). Rokvel je Madolea i njegove sledbenike optužio da su boljševici. Ova veza je interesantna jer je sam LaVej delimično bio jevrejskog porekla.

Fenomen jevrejskih nacista nije neobičan. Jedno od poznatijih imena samomrzećih američkih neonacista jevrejskog porekla jeste Daniel Buros (Daniel Burros, 1937-1965), koji je bio član Američke nacističke partije i ultra-radikalne grupe unutar Kju Kluks Klana pod nazivom United Klans of America u okviru koje je bio zadužen za regrutovanje novih članova. Kada je njegovo jevrejsko poreklo razotkriveno u javnosti on je izvršio samoubistvo. Zanimljivo je da je Burosovo ime pronađeno (ili podmetnuto, zavisi u šta verujete) u adresaru koji je pripadao Li Harviju Osvaldu, navodnom ili stvarnom atentatoru na američkog predsednika Dž.F. Kenedija.

Ideologija prvog talasa satanizma je u mnogim svojim premisama logički kompatibilna sa načelima nacionalsocijalizma. To su prepoznala dva člana Crkve Satane sa istočne obale, Majkl Grumbovski (Michael Grumbowski / Reverend Blackshire), bivše vojno lice i Džon Amend (John Amend / Seth-Klippoth), u paravojnom stilu, 1973. godine. Oni su se odvojili od matične organizacije i osnovali Red crnog ovna (The Order of the Black Ram) i Svetilište male majke (The Shrine of the Little Mother). Oni su uspostavili kontakt sa kanadskim rasističkim Odinističkim pokretom, počevši da u svoje obrede uključuju i žrtvovanje kokoši. Pomenuta dvojica su i dalje podržavali učenja LaVejeve Satanske biblije, ali su njene principe kombinovali sa nacističkim teorijama o rasnoj superiornosti. I Grumbovski i Amend bili su u bliskom kontaktu sa pomenutim Džejmsom Madoleom koji je takođe bio zainteresovan za satanizam i okultizam. Madole je navodno u svom stanu u Njujorku posedovao veliki satanistički oltar. Kris Metjuz (Chris Matthews) je u knjizi Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture pomenuo da je Madoleova stranka težila uspostavljanju veza sa Crkvom Satane, pa je  LaVej jednom prilikom i posetio njihovo sedište. Metjuz kaže da je elitistička, diskriminatorna ideologija satanizma i fokus na moć, osvetu i mržnju, odjekivala u agendama raznih neonacističkih grupa. Neki od njih su bili su spremni da zanemare svoja hrišćanska uverenja kako bi ostvarili savez sa Crkvom Satane koja je podržavala slične društvene politike, iako se na prvi pogled činilo kao neverovatna kombinacija. Konzervativna, autoritarna priroda LaVejevih doktrina, njegova glasna podrška policijskoj državi i germanski prizvuk ritualnih praksi satanizma, očigledno su bili, primećuje Metjuz, dovoljno ubedljivi da prevaziđu svaku averziju prema simbolu Satane. Na kraju je LaVej odbio sve ove grupe, preferirajući da ostane nezavisan, ali ne bez izražavanja zahvalnosti za njihovu podršku.

Ideologija savremenog Puta Leve ruke / Timoti Donahju - meka crna magija

Virgil Finlay

Krajnje uopšteno, ono što smatram zajedničkim stajalištem većine savremenih poklonika LHP jeste anarhistički individualizam po kome nema dogme i nema poslušnosti. Naravno, neki bi rekli da to nije sasvim tačno, jer među onima koji sebe uvrštavaju u Put Leve ruke postoje međusobne nesaglasnosti povodom osnovnog određenja struje sa kojom se poistovećuju. Naime, nije svako ko se tako identifikuje priznat od strane svih kao takav. Nije svaki deklarisani satanizam neosporno deo LHP, niti svako ko ide tom stazom sebe vidi kao satanistu i crnog maga. Poznati britanski okultista Kenet Grant, učenik Alistera Krolija, je sebe i svoju magijsku grupu svrstao u LHP, ali je odbio svaki satanizam i crnu magiju. Kenet Granholm je opisao LHP kao izraz istovremeno širi i uži od pojma satanizam. Po Granholmu, LHP karakteriše ideologija individualizma, čak i kada to podrazumeva postojanje grupe i zajedničkog magijskog rada. Tu je uvek reč o ličnom napretku i razvoju. Druga karakteristika jeste cilj za postignućem samooboženja (self-deification), te naposletku imamo izraziti antinominalizam.

U idealnom smislu neko ko ide tim putem ne bi trebalo da se povinuje nikakvom autoritetu nego vlastitom instinktu, odnosno intuiciji. U još radikalnijem smislu, mogli bismo reći da je neko ko korača tim putem adept crne magije, odnosno istinski satanista. Crnu magiju, između ostalog, karakteriše volja za moć i izraženija beskrupuloznost. Osim što teži moći, posvećenik crne magije teži samooboženju i konačno – besmrtnosti, jer ta staza ima svoje načine i za to. Neko ko ide stazom Leve ruke nije gnostik, i nije vernik, već aktivno komunicira sa nevidljivim onostranim, ali bez prizivanja koje podrazumeva religijsko obožavanje. LHP nije vera već polje aktivnog delovanja. 

Iz perspektive LHP, tzv Desna ruka je nešto svakako pogrešno, čak i mizantropsko, jer insistira na ograničavanjima, poštovanju hijerarhije, poslušnosti na osnovu vere u fikciju Boga ili bogova. Put Desne ruke, po mišljenju poklonika LHP, poništava sopstvo utapanjem u Boga, ili ništenjem u nirvani, kao i raznim učenjima o susprezanju instinkta i životinjske prirode čoveka. Verujem kako mnogi moderni ljudi imaju slične opšte stavove, ali ih to još uvek ne svrstava na stazu LHP. Ove polazne pretpostavke navodim kako bi čitalac shvatio koliko su osnovna gledišta LHP utkana u opšte raspoloženje i duh našeg vremena. Mi možemo rado prihvatiti mnoge stavove LHP iako bismo negirali bilo kakvu vezu, a kamo li poistovećivanje, sa onima koji su aktivno i svesno na tom putu. Mnogima poklonici LHP deluju kao nekakva sumanuta sociopatska i psihopatska mračnjačka strašila, ali bi se svakako iznenadili kada bi otkrili koliko zajedničkih tačaka imaju sa njima. U svakome od nas čuči skriveni satanista, ali se još uvek nije oslobodio. Naravno, nisu svi satanisti isti. I tu postoje nijanse i značajne razlike. Svugde, pa tako i na stazi LHP, postoje različiti oblici okultne ideologije. 

Ukoliko bismo svet okultizma delili na htonsku i uransku prirodu, LHP bi svakako pripao onom htonskom. Upravo u toj htonskoj komponenti možemo tragati za istorijskim i mitološkim izvorima onog okultnog mentaliteta čije je jedno od ishodišta moderni LHP. U tom smislu, još jednom bih naglasio da tradicionalni tantristički LHP, pored određenih sličnosti, nije isto što i istoimena pojava u modernom okultizmu. Možda se u ovoj oceni neki ne bi složili sa mnom, ali metodologije radi, držaću se da je LHP nešto posve zasebno, autohtono i samoniklo, ali sa dubokim korenima u već postojećim okultnim tradicijama.  

U knjizi Black Magick The Left Hand Path, Timoti Donahju veoma kompetentno i skoro akademski, obrazlaže osnovne pretpostavke LHP magijskog delovanja, ali sa stajališta tzv trećeg talasa satanizma. Kako on kaže, magija se sastoji od a posteriori znanja izvedenog iz empirijskog posmatranja natprirodnih događaja koji se dešavaju kroz ritualizovano eksperimentisanje. Po Timotiju, magijska praksa se može podeliti u tri kategorije: divinacija (primanje znanja i vizija sa tzv astralne ravni  putem metoda proricanja, ili zurenja u kristale ili ogledala na poseban način); evokacija (prizivanje, zaposedanje, proterivanje ili ispoljavanje astralnih sila, odnosno duhova ili demona, i bacanje čini); i putovanje duše (što se odnosi na astralnu projekciju, odnosno ispoljavanje suptilnijeg energetskog tela u koje praktičar prenosi svoju svest i u tom obliku se kreće i deluje na astralnoj ravni i drugim suptilnijim dimenzijama postojanja). To iskustvo je slično lucidnom snu. O svim ovim metodama, koje, uzgred, nisu jedine, ali su najzastupljenije u modernom okultizmu, biće više reči u nekim narednim tekstovima na ovu temu. 

Postoje razni oblici crnomagijskog posvećenja i inicijacijskog kontinuiteta koji imaju afričko i azijsko poreklo. Jednom prilikom, poznati okultista Stiven Skiner, koji se ezoterijom bavi i sa akademskog aspekta, pomenuo je postojanje kineskih crnomagijskih bratstava koji održavaju saveze sa demonima tokom čitavog niza generacija. Nešto slično bismo mogli reći i za određene oblike haićanskog vudua, zatim za kubanski Palo majombe ili brazilski Kimbanda kult, ali sve te stvari imaju utemeljenje u tradiciji. Savremeni zapadnjački profani satanistički LHP nema tradicijsku dubinu. Međutim, ono što je deo evropske mračne tradicije jesu inicijacijske crnomagijske vampirske loze. Pa ipak, te tradicije nemaju jasno određenu ideologiju niti proističu iz modernog okultizma, ali se u određenim detaljima dodiruju sa modernim i profanim LHP.

Vincenzo Lamolinara

Ovde bih se kratko zadržao na najkontroverznijem delu evokacije, a to je zaposednutost. U našoj kulturi to je povezano sa dijaboličnim zaposedanjem i njegovim holivudskim predstavama. Dakle, to je nešto opako, razorno, demonsko, negativno. Pobornici LHP to ne vide baš tako. Kao oblike zaposedanja, tj odnosa između duhovnih entiteta i ljudi, Timoti povlači paralelu sa biologijom i navodi tri oblika: 

-uzajamnost – obe strane imaju korist jedna od druge; 
-komensalizam – jedna strana ima koristi, a druga strana nema koristi, ali nema ni štete; 
-parazitizam – kada jedna ima korist a druga trpi štetu. 

Poput bioloških organizama, na istim načelima odvija se i astralna simbioza. Dodatno, ta simbioza može biti dobrovoljna i nedobrovoljna, i može biti kratkotrajna, povremena, dugotrajna ili stalna. Crni mag, nazovimo tako posvećenika LHP, stupa u dobrovoljnu trajnu zaposednutost od strane kooperativnih duhova. Ta vrsta zaposednutosti, po svedočanstvima nekih crnih magova, osim što je neophodna, nije nimalo zastrašujuća, nego čak prijatna, i može izazvati ekstatično zadovoljstvo. Poznati francuski crni mag Magister Clavus taj osećaj zaposednutosti od strane recimo goecijskih demona opisuje kao prijatan i topao, te dolazi iznutra, iz stomaka. Po njemu, destruktivna i nevoljna zaposedanja dešavaju se od strane vampirskih i zlonamernih, parazitskih entiteta, ali ne i od strane, rekao bih, etabliranih demona na koje su poklonici LHP upućeni. Sa druge strane, vredi istaknuti činjenicu dobro poznatu u hrišćanstvu, a to je zaposednutost Svetim Duhom. Takođe, u afričkim, afro-brazilskim i afro-karipskim kultovima i magijskim religijama imamo praksu zaposednutosti duhovima koji se prizivaju na kultni i organizovan način. Po toj praksi je posebno poznat haićanski vudu.

Rekao sam da je LHP pojava izrazitog individualizma i anarhičnosti, a što stoji nasuprot etabliranim organizovanim strukturama okultizma od kojih neke naginju ka LHP. Imajmo na umu da te strukture vode poreklo od rozenkrojcerskih, iluminatskih, paramasonskih i masonskih organizacija, a to su sve oblici Puta Desne ruke. U tom smislu Timoti pravi razliku između okultizma i magije, jer okultizam to su bratstva, redovi, njihove inicijacije, stepenovi, insignije, hijerarhija, struktura, dakle poslušnost. Otud se i istinska crna magija, po Timotiju onaj pravi LHP, nalazi izvan tih sputavajućih ikonografskih, misterijskih tajnih društava, njihovih dogmi i ograničenja. Sa stajališta crne magije, tajna društva se malo razlikuju od etabliranih crkvi. Iz tog razloga Timoti o njima govori kao o okultnom sveštenstvu. Možda će ovo mnogima zvučati čudno, ali sledeći ovu liniju možemo izvući zaključak kako nema velike razlike između Alistera Krolija i rimskog pape. Onima koji su stekli predstavu o Alisteru Kroliju kao crnom magu, o masonskim i paramasonskim tajnim društvima kao satanističkim organizacijama, ove tvrdnje mogu delovati čudno, ali napominjem kako ne postoji jedna usaglašena i neosporavana naučna definicija satanizma, pa ni toga šta je LHP. Otud bismo možda mogli podvući razliku između LHP satanista i ne-LHP luciferijanaca, što bi donekle odgovaralo stanju stvari. U tom smislu mogli bismo u ne-LHP luciferijance da svrstamo sve one grupe, organizacije i pojedince čija ideologija i praksa ne ispunjavaju striktne anarho-satanističke kriterijume. 

Ono na šta Timoti obraća pažnju, čime se nadovezujem na prethodno rečeno, jeste razlika između magije i magike, s obzirom da i on koristi izraz magick, umesto klasičnog magic. Podsetiću, dodatkom slova K na kraj reči magija, Alister Kroli je hteo naglasiti razliku između njegove telemitske magije, nadahnute doktrinom Novog eona objavljenoj Knjigom Zakona, od magije starog eona spram čijih je formula on zauzeo jasan i revolucionaran otklon. Po Timotiju, magika je čin izazivanja uzroka na astralnom nivou koji se ispoljavaju promenama na fizičkom planu. Izvorno, on kaže: causing the astral force to effect physical phenomena. Zapravo, to je definicija magije u modernom okultizmu. Pa ipak, nabrajajući šta magika nije on tvrdi sledeće: nije religija, nije ogrtač, šešir i odelo, nije sveštenstvo, nije crkva niti red. Podsetiću, sledbenici Alistera Krolija jesu organizovani kao sveštenstvo Gnostičke katoličke crkve, i jesu organizovani u obliku posvećeničkih redova: Ordo Templi Orientis i A.A. 

Šta magika jeste, Timoti kaže da je to prirodna sila koja deluje kao spojnica između astralnog i fizičkog sveta; praksa korišćenja astralne sile; te konačno magika je nauka. Zapravo, ova rečenica je u skladu sa Krolijevim shvatanjem magike. Ovako ispada da ukoliko sledimo Timotijevu nit dolazimo do zaključka da se tvorac magike zapravo bavio magijom. To je po malo apsurdno. Magija, dakle bez onog K, po Timotiju, jeste oblik politeističkog religijskog obožavanja koje je ustanovilo sveštenstvo određenih božanstava. Ukratko, magija je magijska religija. Time je naglašeno da u LHP nema obožavanja i nema sveštenstva. Anarhisti i komunisti bi se složili sa rečenim. Oni bi se posebno složili sa idejom oca modernog satanizma Šandora La Veja, da je LHP u suštini ateizam natprirodnog. Ako sam dobro razumeo, to bi bio heterodoksni satanizam, koji stoji spram onog ortodoksnog, koji svoje utemeljenje nalazi u okvirima, kako Timoti kaže, psihopatskih religija Bliskog istoka. Predočene pretpostavke jasno osvetljavaju jedan od suštinskih ciljeva LHP, a to je, kao što sam ranije pomenuo, samooboženje (self-deification), što crni magičari zapravo stalno navode. Nije li to jedna od Krolijevih maksima učenja Novog eona po kome je Bog čovek? Deus homo est! Imalo bi se mnogo toga naći zajedničko kod Krolija sa LHP. Mnogi akademski istraživači ezoterije, ali i sami praktičari, nisu uvek u stanju da se slože može li Kroli biti uvršten u LHP, ili je ipak negde desno. Moj stav je da kod njega možemo naći dosta toga što bi ga moglo uvrstiti na obe strane, a što ga možda pozicionira upravo negde na samoj sredini. No, ovo nije tekst o Alisteru Krolija, ali ne može se prenebregnuti njegov značajan uticaj na savremene tokove okultizma, a što uključuje i LHP.

I konačno, ono što nije nimalo iznenađujuće, Timoti govori o etici i moralu, ali ne bih ulazio u dublja razmatranja, već ću samo naglasiti njegov stav po kome LHP zapravo donosi radost i nema za cilj da naškodi drugima, osim ukoliko praktičar nije ugrožen tuđim delovanjem. Po Timotiju, LHP karakteriše nekoliko načela: 

-profanost – desakralizacija i jeres; 
-nadprirodno – astralni empirizam; 
-egzistencijalizam – afirmacija postojanja; 
-egoizam – uzdizanje sopstva. 

On doktrinu LHP povezuje sa tri značajna imena filozofije na sledeći način: 
-Aristotel / ideal sreće; 
-Kant / univerzalna sekularna etika; 
-Niče / volja za moć. 

Po Timotiju, tri su neophodna uslova za magijsko delovanje: 
1. mag mora postojati da bi delovao; 
2. mag mora imati slobodu da deluje; 
3. mag mora imati moć da deluje. 

Ove tri činjenične premise čine temelj filozofije LHP. Dakle, tri su vrline LHP: individualnost, sloboda i moć. Timoti ističe da su mnogi neuki magičari pomešali gotovo identične termine egoizam i egotizam. Egoizam, objašnjava Timoti, ne znači luksuz, ekstravagantnost, nekretnine, provod i egotistički visoki život. On tvrdi da je zapadno društvo neoprostivo zloupotrebilo i oklevetalo pojam ego, poistovećujući ga sa plitkom osobinom pojedinca opsednutog površnim društvenim statusom i slavom. U kontekstu LHP etički egoizam podrazumeva racionalni čin negovanja, čuvanja i poštovanja intuicije i instinkta sopstva; koncept koji se suštinski razlikuje od tabua egotizma. Satanista, kaže Timoti, uzdiže i brani ego, jer on predstavlja vrhunac ljudskog instinkta, samu suštinu individualnosti. Ego je ambicija za uzdizanjem po sebi. Zatomiti ego znači počiniti psihičko samoubistvo!

Vali Myers

Sloboda omogućava pojedincu da izdrži posledice svojih dela i ideja i da se s njima suoči na odgovarajući način. To je, kaže Timoti, mehanizam adaptacije koji podstiče evoluciju. Shodno tome, stepen ograničenja individualne slobode jednak je stepenu ograničenja evolucije. Iz tog razloga, prava sloboda takođe uključuje prostor i za donošenje loših odluka. Ako pojedinac nenamerno povredi nekog drugog koristeći svoju slobodu, dužan je da nadoknadi štetu. Timoti naglašava da crni magovi prepoznaju značaj slobode i teže da je očuvaju. Takođe, veoma važna stavka LHP je uzdizanje magičara, odnosno razvoj ka ostvarenju vlastite božanstvenosti. Biti živi bog, kaže Timoti, jeste suštinski cilj LHP. Arhetip boga označava najuzvišeniju verziju sopstva, potpuno ostvareni ego. U mitologiji, bog oličava načela individualnosti, slobode i moći u njihovom maksimumu, i na taj način predstavlja eudaimoniju, odnosno istinsku egoističku sreću.

Timoti naglašava još jednu stvar, a što dele mnogi poklonici LHP, mada su brojni i oni koji to ne čine, a to je društveni aspekt crne magike, pa u tom smislu on pominje egalitarizam. Stoga je satanizam antiautoritaran. To sve dalje može imati ideološke i političke implikacije u čije razmatranje ne bih ovde ulazio. Razumljiva je potreba satanista da budu društveno prihvatljivi i da se distanciraju od graničnih slučajeva sumanutosti i ubilačkog ludila koje čine radikalni ili psihopatski pojedinci identifikujući se sa satanizmom i LHP. Dakle, ovde je reč o finim satanistima, koji se zalažu za slobodu, ravnopravnost i ljudska prava. To vodi ka društvenom idealizmu i aktivizmu, te ima, da se izrazim, emancipatorsku luciferijansku konotaciju, a što nas vodi ka romantičarskim, prosvetiteljskim, iluminatskim i rozenkrojcerskim doktrinama. Timoti naglašava adversalizam kao osnovno načelo etike satanizma, koji se suprotstavlja se nametnutom autoritetu kako bi odbranio individualno uzdizanje, odnosno put samodeifikacije. Nijedan crni mag, kaže Timoti, ne toleriše silu agresora niti prepreke na putu ka sopstvenoj božanstvenosti. Ovaj etički kodeks zahteva od LHP da objedini ateizam, anarhizam i empatiju u trojstvo protiv tri – kako ih je opisao Timoti – najzloglasnija entiteta u ljudskoj istoriji: Crkve, Države i Psihopate (izopačenog moćnika).

Za sada vidimo da se ideologija LHP, u ključu tumačenja Timotija, ne razlikuje mnogo od levo radikalnog anarhizma i donekle iluminizma. Otud su razumljivi sledeći Timotijevi stavovi: satanisti odbacuju teizam; oni negiraju religijsku iluziju da nekakva sveta suština teče od vrhovnog božanstva i prožima kosmos. Na taj način, LHP se kvalifikuje kao profana i jeretička i ne veruje u svetost. Adversalista oskrnavljuje stvarnost brišući iluziju svetosti, blagoslovenosti i posvećenosti. Crna magija je, po Timotiju, ukorenjena u trajnom temelju trezvenog egzistencijalizma i instinktivnog egoizma, bez ikakvog dodatnog iskoraka vere u božanstvo. Drugim rečima, čarobnjaštvo ne zavisi od teizma da bi funkcionisalo kao ideologija. Čak i ukoliko bi vrhovni bog hipotetički postojao, kaže Timoti, crni magičari bi ga antiteistički odbacili kao arhineprijatelja, zbog raširene patnje koje nanosi svetu.

S obzirom da LHP uglavnom komunicira sa duhovnim entitetima za koje je uvrežen uobičajeni izraz demoni, Timoti kaže da religije koriste termine demon i đavo kako bi ocrnile bogove neprijateljskih vera, što je propagandni metod poznat kao demonizacija. Sam po sebi, izraz demon ne označava zlo ili psihopatiju. Čak štaviše, njegova etimologija potiče iz starogrčkog jezika i ukazuje na pomagačkog duha i dobar karakter. Osim toga, crni magičari ne obožavaju nijedno biće po sebi. Umesto toga, oni praktikuju profano idolopoklonstvo astralnim egregorima kako bi nasledili njihove vrline i moći. LHP ne veruje ni u kakvog vrhovnog boga ili božanstvo, jer nije religija, već – podvlači Timoti – jeretička egzistencijalistička filozofija.

Kada smo kod demona, vredi istaknuti stav LHP izražen Timotijevim rečima u pogledu jednog veoma bitnog gnostičkog koncepta, a što je steklo opštu poznatost posredstvom Alistera Krolija. Reč je o unutrašnjem daimonu odnosno o posebnom entitetu zvanom anđeo-čuvar (Holy Guardian Angel). Po Timotiju, gnostici su drsko izmislili hipotetično drugo sopstvo, više sopstvo, i zauzvrat degradirali pravo sopstvo na niže sopstvo. Ovo stvara lažnu dihotomiju između izmišljenog božanskog sopstva i činjeničnog životinjskog sopstva. Ipak, samo životinjsko sopstvo postoji empirijski, i to znači biti čovek, ističe Timoti. Oklevetano niže sopstvo u stvarnosti je jedino sopstvo, te se arhaični koncept božanskog višeg sopstva razotkriva kao još jedan apsurdan članak vere u teologiji Desne Staze. Dakle, u LHP nema Boga, pa samim tim ni anđela čuvara. Povodom ovog pitanja nameće se jedna posve drugačija optika. 

I tako dolazimo do pitanja razlike između dva tipa božanstvenosti, onog u crnoj i onog u beloj magici. LHP u Timotijevom tumačenju, osporava ideju božanstva i koristi izraz bog kao metaforu za ideal maksimalizacije instinktivnih ljudskih načela: individualnosti, slobode i moći. LHP svakoga ko uzvisi svoje ljudsko-životinjsko sopstvo do maksimuma proglašava živim bogom. Za razliku od toga, Desna Staza omalovažava, ignoriše i pokušava da ubije svoje životinjsko sopstvo zarad izmišljenog drugog sopstva za koje veruju da stvarno postoji. Oni, po Timotiju, negiraju svoje jedino pravo sopstvo zarad ničega. Gnostički mit o samouništenju podseća na smrt ega u istočnoj mistici, gde monasi potiskuju svaku ljudsku sposobnost kako bi u potpunosti ugasili osećaj identiteta – kao da se pretvaraju u neživi objekat. U suštini, po Timotiju, nema mnogo razlike između misticizma i Puta Desne ruke.

Raspravljajući o neopaganizmu, Timoti Donahju kaže da crna magika ne teži da oživi veru u mrtve religije, već koristi njihove astralne bogove za čarobnjaštvo, prizivanjem postojećih bogova bez njihovog obožavanja kao božanskih. Crna magija priznaje da ova moćna bića postoje natprirodno na astralnom planu, ali ne kao doslovni bogovi. Umesto toga, čarobnjak prepoznaje svakog od njih kao duha koji može pomoći u njegovom ličnom uzdizanju, a ne kao gospodara kojem treba služiti. Na taj način, crni magovi nisu verni pagani, već profani ateisti koji idolizuju likove iz mitologije koje racionalno biraju. To znači da oni nisu (neo)pagani, niti se o njima može reći da su mračni pagani. Jednostavno, nisu pagani, jer, setimo se, ne veruju ni u šta, već svoje znanje zasnivaju na empirijskom iskustvu. Po tom iskustvu, paganski bogovi stvaraju astralne egregore te su kao takvi izraz ljudske kreacije. Podsetio bih da je u istoriji religija odavno poznato da su primitivni narodi obožavali i opštili sa dve vrste duhova: a to su duhovi prirode i duhovi mrtvih. Kreativnim religijsko-magijskim sinkretizmom, rekao bih, drevni sveštenici su stvorili bogove, pa i preteče onih koji su u kasnijim teologijama poprimili kosmotvoračke dimenzije i monoteistička određenja. Naravno, postoje oblici satanizma koji opšte sa mračnim bogovima koje ne shvataju kao astralne egregore, već kao fenomene drugog nivoa stvarnosti. Otud se možemo zapitati da li su takvi satanisti, po Timotijevoj definiciji, uopšte LHP? Ali, ostavimo takva cepidlačenja da nam ne izmakne suština. Na ovom mestu ušao bih malo detaljnije u dva karakteristična oblika magijske prakse LHP, a to su: 

-zaposednutost ili opsednutost (preuzimanje vrlina i moći prizvanog satanističkog duha); 

-proklinjanje, vampirizovanje neprijatelja ili proterivanje neprijateljskog uticaja. 

U pogledu prakse prizivanja duhova radi opsednutosti, Timoti naglašava kako bi bilo nepromišljeno srljati u to bez da se prethodno ne prouči karakter duha radi pouzdanosti u pogledu sigurnosti, korisnosti, prijateljstva itd. Mudar praktičar će se prepustiti opsednutosti samo sa pouzdanim duhom koji ima dokazanu istoriju pristojnosti. Odnosno, on preporučuje opštenje sa onim entitetima koji su u praksi pokazali da nisu neprijateljski nastrojeni prema ljudima. Nepromišljeno je eksperimentisati sa anonimnim, stranim entitetima, osim ako osoba nije spremna da prepozna rizik od moguće štete. Koje su osobine idealnog duha za satanističku opsednutost? Timoti navodi dve glavne osobine. Prva je da duh oličava etiku protivljenja, tj. brani slobodu, a ne zloupotrebljava je. I drugo, ne manje važno, jeste istorijat. Naime, civilizacija koja je osmislila pogodnog duha negovala je etiku protivljenja, tj. građani nisu trpeli ropstvo, genocid ili represiju pod sopstvenim pravnim poretkom. Ova dva kriterijuma za izbor duha i njegove matične civilizacije, naglašava Timoti, isključuju većinu užasnih drevnih kultura koje su počinile genocid i porobljavale sopstveni narod. Dakle, potreban je duh bez krvavog prtljaga.

Drevno obožavanje mitoloških figura dovelo do stvaranja astralnih egregora sa tim identitetom, pa energija i duh tog naroda prožimaju duhove natprirodnih bića. Zato Timoti upozorava praktičare da ne idolizuju psihopatske figure iz bolesnih kultura, a kamoli da stupaju u simbiotsku opsednutost sa njima. Naravno, ovaj stav iziskuje odlično poznavanje istorijskih i mitoloških činjenica. Osim toga, otkriva nam zanimljiv svetonazor. Po tom gledištu možemo negirati Isusa Hrista kao boga, ali ga potvrđujemo kao duha koji može biti prizvan, a što po predočenim kriterijumima ne bi trebalo da radimo budući da je duh Hrist opterećen lošom karmom. Naravno, satanisti ne priznaju koncept karme, ali tu vrstu prtljaga na koju upozorava Timoti možemo upravo tako osloviti. Bila bi to nekakva karma duhova, astralnih entiteta i egregora koju tokom vremena stvaraju povezana i nepovezana, grupna ili pojedinačna, ljudska činjenja. Otud, ukoliko je neko u ima Hrista prolivao mnogo krvi i izazvao emitovanje mnogo loše energije u astral stvarajući veliku patnju, time je učestvovao u izgradnji zloćudnog hrišćanskog astralnog egregora. Neka mi ne bude zamereno, ali takav se zaključak nameće.

U pogledu agresivnog magijskog delovanja radi samoodbrane i samozaštite, pravi satanista ne toleriše neosnovano neprijateljstvo, bilo da dolazi od čoveka, telesne bolesti ili nekog drugog agensa. U uobičajenom toku životnih događaja, upozorava Timoti, može se desiti da neki neprijateljski uticaj ili faktor iskaže svoju agresiju prema satanisti ili njegovim voljenima. U takvoj situaciji crni mag proklinje počinioca kako bi ga uništio. Akt prokletstva (baneful magic), mobiliše astralnu silu radi proterivanja uzročnika iz vidokruga, a ako je potrebno, čak da ga povredi ili uništi. Normalan satanista ne koristi štetnu magiju protiv nevinih ljudi, niti nastoji da kazni ljude zbog sitnih zamerki. Satanista primenjuje magiju prokletstva kao krajnju meru. Ako se ispolji neprijateljstvo, a nijedno pravno ili diplomatsko rešenje ne može da razreši situaciju, tada – kaže Timoti – prokletstvo postaje moralna dužnost.

Još jedan, ne manje značajan čin, a što se može tumačiti i kao neka vrsta inicijacije, jeste apostazija. Po Timotiju, to znači napuštanje verskih i političkih uverenja. Da bi postao istinski satanista, čarobnjak mora raskinuti veze i sa Crkvom i sa Državom. Odlučno isterivanje verskog i političkog autoritarizma predstavlja ono što je najbliže, kako kaže Timoti, sekularnom krštenju unutar satanističkog toka. Ovo jednostavno svetovno odricanje inicira svakoga u LHP filozofiju, bez ikakve raskošne ceremonije kao u filmovima sa Džonijem Depom i Tomom Kruzom.