Tokom mojih istraživanja, proučavanja i poređenja, neretko sam imao komparativan pristup prema Krolijevoj Knjizi zakona i Jovanovoj Apokalipsi. U tom smislu, Elifas Levi je posvetio jednu manju studiju upoređujući Apokalipsu sa knjigom proroka Jezekilja, te povodom toga uočio okultnu harmoniju dva zaveta. Naravno, između Knjige zakona i Apokalipse nije očigledna harmonija, ali ona je okultne prirode i te kako postoji. Ta harmonija na prvi pogled deluje kao disharmonija, jer prvo pada u oči intencija Knjige zakona da negira i prevaziđe Apokalipsu. Dakle, nevezano za tu činjenicu veza ipak postoji i ta veza je vredna istraživanja. Ali, vratio bih se tome malo dalje u tekstu.

Alister Kroli sam po sebi, kao ličnost, uopšte u svemu tome nije nimalo bitan. On je bio kanal jedne objave. Neko bi rekao kako je on sve to izmislio te da je prosto bio varalica, da ne kažem narcistička budala, sociopata, ili korisni idiot u rukama britanske tajne službe. No, čak i prihvatimo da Kroli jeste na neki način bio varalica, ono što je zapisano u Knjizi zakona nije mogao biti plod umovanja jednog prevaranta ili sinisternog agenta. Varalica živi od prilike do prilike i nema životnu misiju koja nadilazi njegovo postojanje. U njegovoj temeljnoj knjizi objavljene su sile koje se u Apokalipsi pominju kao neprijateljske. Knjiga zakona je njihov manifest! To je glas one druge strane eshatološke priče.

Pogledajte koji i kakvi bogovi su objavljeni tom knjigom. To je veličanstveno i zastrašujuće, a jedan varalica Kroli to nije mogao ni da zamisli a kamo li da izmisli. Tu bih Krolija uporedio sa Lavkraftom i podsetio bih da je Kenet Grant obraćao dosta pažnje na njihovu međusobnu sličnost, ne u smislu sličnosti njihovih ličnosti, jer oni nimalo nisu bili slični, nego sličnosti onoga šta su njih dvojica navodno izmislili. Grant je u jednoj knjizi dao čak i uporednu tabelu sličnih mitoloških činjenica Krolija i Lavkrafta. Dakle, Kroli nije mogao tek tako, sam od sebe, da izmisli mitologiju Knjige zakona, kao što Lavkraft nije mogao tek tako da izmisli Ktulu mitologiju, niti Kastaneda da ismisli učenje Don Huana.

Knjiga zakona je delo Ajvaza, glasnika druge vrste bogova čiji je predstavnik staroegipatski sveštenik Ank-af-na-Khonsu, sa kojim se poistovetio sam Alister Kroli. Grant je Ajvaza poistovetio sa Šejtanom, starim bliskoistočnim božanstvom onih naroda koji su praktikovali stelarno-lunarnu religiju. Za sadržaj te knjige ne možemo reći da ima ikakve veze sa nama poznatim drevnim Egiptom. Neko bi to delo zbog toga mogao svrstati kao izraz podivljale fantazmagorije koja bi se mogla označiti kao egiptozofska. Ali, ona ima svoje arhetipske uzore, ne samo u Egiptu, nego i u Sumeru. Dakle, ja ovde ne nastupam kao apologeta te knjige ili samog Krolija, nego kao apologeta verodostojnosti manifesta, izraženog kroz tu knjigu, nastupajućih okultnih sila čiji je uticaj sudbonosan za postojanje ljudskih bića na Zemlji. Knjiga zakona je manifest zakona i trendova koji moraju biti uzeti u obzir ne bi li se došlo do razumevanja duha vremena. Njena tendencija jeste da prevaziđe Apokalipsu, ali iz posve drugačije perspektive, kao što i ona sama predviđa da će biti prevaziđena nastupanjem novog eonskog ciklusa u dalekoj budućnosti. Naravno, neko bi mogao poricati značaj obe knjige u svom životu, delovanju i traganju, te bi nesumnjivo bio u pravu zbog toga, jer, pobogu, to su samo nekakve knjige koje nemaju veze sa životom. Tačno je to, ali, ponavljam, ukoliko želimo razumeti duh vremena, kao i prirodu transeonskog prelaska u kojoj trenutno kao čovečanstvo bitišemo, onda je prosto neinteligentno od tragaoca da ne uzme u obzir pomenute dve knjige.

Da li je Knjiga zakona izraz satanizma? Priznajem, uvek sam imao problem sa tim određenjem šta je zapravo satanizam i ko može biti nazvan satanistom. Međutim, u kontekstu Knjige zakona moram izneti svoj stav da ne postoji satanizam mimo nje! Naravno, ta je kvalifikacija veoma uslovna, jer podrazumeva ne satanizam kao afirmaciju, inače problematičnog identiteta Satane, ne satanizam kao demonolatriju, klifotolatriju ili materijalizam, nego satanizam kao šejtanizam, onako kako je Kenet Grant to shvatao. A šta je taj navodni šejtanizam i gde su njegovi koreni? Šejtanizam je obožavanje Zvezde, Kabsa i shodno tome usmerenost ka zvezdanoj religiji i svime što iz toga proizilazi. To sasvim jasno stoji napisano u samoj Knjizi zakona: „Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!“ I:9. A setimo se i svih onih prokletstava i proročkih strasti kojima su starozavetni proroci obasipali tradicionalno bliskoistočno obožavanje zvezda.

Egipatski žrec Ank-af-na-Khonsu, sa kojim se Kroli poistovetio, živeo je otprilike u XIII veku pre nove ere, dakle u poznijem, ili srednjem periodu istorije drevnog Egipta. Ali, kakva je zapravo veza između Krolija i ovog starog sveštenika prikazanog na drevnoj Steli otkrovenja iz kairskog muzeja, kako stoji na prijemu kod boga Horusa? Da bismo u to proniknuli moramo pratiti jednu specifičnu liniju nasleđa koja vodi od Alistera Krolija (1875-1947), unazad do Elifasa Levija (1810-1875), za kojeg je Kroli tvrdio da je njegova prethodna inkarnacija, dok je Levi kao svog prethodnika, zapravo u šali (ali ne lezi vraže), pominjao Fransoa Rablea (rođen krajem XV veka, umro 1553). Zanimljivo da je Rable pisao o opatiji Teleme koju je sazidao div Gargantua, a čiji je moto bio ono što će Ajvaz preko Krolija proglasiti 1904. godine kao zakon novog eona (zakon teleme): čini kako ti volja! Nije mi poznato da li je Rable imenovao nekog svog prethodnika, ali sve i da nije, dovoljno je Krolijevo poistovećivanje sa Ank-af-na-Khonsuom od kojeg nas nit vodi do jedanaeste egipatske dinastije Mentuhotepa (pojavljuju se krajem trećeg milenijuma p.n.e.), jer je Ank-af-na-Khonsu bio sveštenik boga Mentua (sokoglavi gospod). Vladari ove dinastije imali su uticaja na Bliskom Istoku, čijim je posredstvom u Egipat stigla doktrina šejtanizma. Dakle, ono što je indikativno, jeste milenarni kontinuitet jedne, ne loze, ne tradicije, ne reda, nego okultne težnje da određena magijska struja bude uspostavljena i da na njoj bude utemeljen jedan posve drugačiji poredak na Zemlji. Knjiga zakona je objava te težnje.

Uporedo sa objavom Knjige zakona, na svetsku pozornicu nahrupljuje velika konfuzija, oličena u zastrašujućoj poplavi klipotskih energija, čija je pojava viđena i od strane proroka Apokalipse te poistovećena sa božanskim modalitetom koji će tek doći. Po tom pitanju šteta je davno načinjena i nemoguće ju je ispraviti u okviru datog pogleda na svet. Hrišćanstvo je te slike gledalo sa užasom. Rezultat takve greške jeste veliki doprinos hrišćanstva uneređenju sveta u kome danas živimo i jadnom stanju u kome se čovečanstvo nalazi. Međutim, to je deo sistema sveta i ciklusa ljudskog bitisanja na zemaljskoj ravni i to moramo mirne duše prihvatiti, ali ne bi smelo da se uljuljkujemo. Pred čovečanstvom je velika opasnost, da nosioci izopačenja upropaste šta se upropastiti može i kreiraju novu grešku koja će proizvesti, kako je Kroli upozoravao, katastrofu eona.

Vratimo se sada na paralele između Apokalipse i Knjige zakona. Te paralele nisu proste imitacije, u smislu da je Kroli pokušao nekako da oponaša apokaliptičku naraciju već su to odrazi slične vrste gnostičko-proročkog diskursa, ali iz različitih duhovnih „polova“ i epoha. Kao prvo, i Apokalipsa i Knjiga zakona su iskustva „diktata“ od transpersonalnog izvora. U Apokalipsi to su glasovi Anđela, Jaganjca, Bića oko prestola, Jovan „u Duhu“. U Knjizi zakona imamo glas Ajvaza, glas Nuit, Hadit i Ra-Hoor-Khuit (Horusa). U oba slučaja ljudski autor sebe shvata kao stenografa jednog već postojećeg kosmičkog pisma. To stvara zajednički okvir objavljenog teksta. U Apokalipsi, Jovan čuje glas kao trubu, što znači da je on probuđen iz prolaznog sna materije. Truba je u kabali znak sefire Binah, jer je to glas majke koja poziva duše natrag u istinu. Tako isto Knjigu zakona mladom Kroliju izgovara glas Ajvaza, za kojeg je sam Kroli govorio da je zapravo njegov anđeo-čuvar. Ne znam istinu o njegovoj prirodi, niti bih tvrdio da je to anđeo ili da nije, ali poznajem jedno pravilo: glas koji se prepoznaje po autoritetu, glas koji ne pita nego zapoveda, uvek dolazi od one iste moći koja se spušta kroz Drvo. Ono što je Jovan video iz perspektive čoveka ka nebu, ovaj drugi tekst izgovara iz perspektive neba ka čoveku. A to je ista putanja, samo posmatrana s drugog kraja mosta.

Jedna od najjačih harmonija dva teksta jeste ideja prelaska u novu kosmičku epohu. U Apokalipsi imamo rušenje starog sveta, dolazak Novog Jerusalima i obnovljene kosmičke strukture. Onog staroga više neće biti. Sa druge strane, Knjiga zakona najavljuje rušenje starog Eona Ozirisa i inauguraciju novog Eona Horusa. U oba sistema, strukture stare epohe padaju, a nova era počinje s energijom koja je i oslobodilačka i razorna. Ipak, u Knjizi zakona ta destrukcija starog nije naglašena, već se ukazuje da će ozirijanski modus operandi i dalje opstajati, ali su ti rituali označeni kao crni. Dakle, opstajaće anahroni toksični oblici starog oblika magije i religije koje su označene kao ropske, jer zahtevaju bezmalo robovsku pokornost.

U Apokalipsi postoji jasna trijada: Bog Otac – Sin Jaganjac – Božanski ili Sveti Duh (što uključuje anđeoske posrednike). U Knjizi zakona takođe imamo trijadu, ali obrnute polarizacije: Nuit (sveukupnost), Hadit (tačka - sopstvo), Ra-Hoor-Khuit (manifestovani ratnički bog). Njihove funkcije zapravo „odjekuju“ hrišćansku trijadu, ali u gnostičkoj inverziji. Nuit je apofatička, sveobuhvatna, ono što je u Apokalipsi „Alfa i Omega“. Hadit je unutrašnja iskra, nalik Duhu u čoveku. Ra-Hoor-Khuit, odnosno Horus, je solarno božanstvo slične funkcije kao Hrist u ulozi kosmičkog sudije, ali bez aspekte žrtve. Može se reći da Knjiga zakona obrće hrišćansku trijadu iz eona žrtve u eon volje i sile.

Apokalipsa je tekst o ratnoj transfiguraciji sveta (Armagedon). Knjiga zakona je takođe tekst o ratničkom, horusovskom duhu, dolasku doba koje rađa krize, sukobe i preobražaje. Horus govori kao onaj koji „uzima mač“, dok u Apokalipsi Hrist izlazi na belom konju kao ratnik i sudija. Oba teksta imaju istu funkciju: manifestaciju kosmičkog rata kao duhovnog procesa.

U ezoterijskoj hermeneutici, oba teksta se mogu tumačiti kao priručnici za inicijaciju, slojeviti simbolički dijagrami Eona, i kao apokaliptičke mape svesti, a ne samo religijskih dogmi. Za Jovanovu Apokalipsu to je prisutno kroz celokupnu istoriju hrišćanske mistike, a za Krolijevu Knjigu zakona to je središnje načelo njene doktrine teleme. Oba teksta funkcionišu kao mape prelaska iz jednog stanja svesti u drugo.

Najočitija tačka spajanja ove dve knjige jeste motiv Zveri 666. U Apokalipsi Zver je Antihrist, energija haosa i materijalne, odnosno materijalističke sile. U Knjizi zakona, Alister Kroli preuzima ulogu Zveri 666, ali u okultnom smislu, gde Zver nije demon već arhetip moći Eona Horusa. U tom smislu treba posmatrati Krolija, ne kao ličnost, nego kao nosioca arhetipa moći Horusa. Jovan nas upozorava na Zver 666, broj čovekov, broj propadljivosti, broj inteligencije bez mudrosti. U Knjizi zakona, taj broj se ne skriva nego uzdiže. Čovek koji je preneo reči tog spisa naziva sebe Zveri 666 i uzima ga kao znamenje vlastitog poziva. Na prvi pogled, ovo je bogohulna inverzija. Ali pogledajmo kabalistički: 666 je broj Sunca, broj svetlosti razlivene kroz šest smerova prostora, broj Tifareta u punom sjaju, ali i broj opasnosti koja prati neumerenu, odnosno neuravnoteženu svetlost. U Apokalipsi, 666 ruši, u novome spisu, 666 obnavlja. To što jedan opisuje bolest, a drugi lek, ne znači da govore o različitim stvarima. Otrov i lek nekad su ista supstanca, samo u drugoj meri.

Suštinski, telema reinterpretira apokaliptičkog neprijatelja kao eonski katalizator. Dakle, isti je simbol, ali je drugačija semantička orijentacija. To ne znači blasfemiju, već premeštanje akcenta: Zver nije neprijatelj Boga, već silina koja ruši prevaziđene forme. U Apokalipsi ta sila je negativna; u Knjizi zakona je pozitivna u smislu alhemijske regeneracije. Zver Jovanova i Zver iz Knjige zakona su Božja ognjena radna snaga, alati koje ne bi trebalo posmatrati moralnim okom, već duhovnim. Oba proroka su gledala istu vatru. Jedan je video pepeo, drugi varnicu. Pepeo i varnica su razlike perspektive, ne razlike stvarnosti. Ni jedan ni drugi tekst nije poslan da zastraši. Oba govore o razaranju, ali cilj razaranja nije uništenje nego oslobađanje. Alhemijskim žargonom, za novo zlato, peć mora biti prazna. Apokalipsa prazni peć. Knjiga zakona ubacuje novu rudu. Razaranje je, dakle, neophodan čin jedne iste kosmičke liturgije.

U pogledu stila, oba teksta su fragmentarna, orakularna, simbolički koncentrisana i pisana u ritmu ekstaze ili viđenja. To ih povezuje na nivou forme. I dalje, Apokalipsa je vizuelna liturgija, Knjiga zakona je astralno-verbalna proklamacija.

Dakle, postoji duboka simbolička harmonija ove dve knjige, ali ne u smislu da je Knjiga zakona nastavak Apokalipse, već da obe predstavljaju mapu prelaska između eona, ali iz dva dijametralno suprotna religijsko-kosmička pogleda. Apokalipsa zatvara epohu Zakona i Žrtve (Eon Ozirisa), dok Knjiga zakona otvara epohu Volje i Deteta-Heroja (Eon Horusa). Dete iz Knjige zakona i muško Dete iz Apokalipse nisu isto, ali fontana njihove energije izvire sličnim putem. Slikovito, to bi se moglo predstaviti time da svaki Mesija dolazi sa orlom nad glavom i zmijom pod nogama. Ovo je formula solarnog naslednika, bilo da se radi o Horusovoj zlatnoj deci ili o Zlatoobraznom Hristu iz vizije Patmosa.

Na planu ezoterijske istorije, mogu se čitati kao dva kraja istog mosta, jedan ispisan u 1. veku, drugi 1904. Jovan, stari prorok u pećinskom progonstvu, gleda svet koji se raspada i zapisuje kraj, jer kraj je jedino što se moglo videti kroz pukotine tog vremena. Videći kraj Jovan vidi i novi početak u obliku Novog Jerusalima i to je domet vizije. Kroli, glasnik jednog novog doba, gleda svet preobražaja i zapisuje početak, jer početak je jedino što se moglo videti kroz prozirne zidove budućeg eona. Poput Jovana, i Kroli vidi neki novi dalji početak kao dolazak Eona Maat, i to je domet njegove vizije.

PARALELNA TABELA Apokalipsa / Knjiga zakona (Liber AL)

1. Božanski izvor objave

SIMBOL (Apokalipsa)	SIMBOL (Liber AL)	FUNKCIJA	ANALOGIJA
Glas Anđela / Presto	Ajvaz (glas)	Transpersonalni diktat, posrednik kosmičke volje	U oba slučaja ljudski autor je samo stenograf, ne tvorac.
„Onaj koji sedi na prestolu“	Nuit kao „Nebo–Sve“	Prva, apofatička instanca božanskog	U Apokalipsi Bog Otac; u Liber AL nebeska Majka.

2. Kosmička trijada

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Otac	Nuit	Kosmičko Sve, večnost	Alfa i Omega (Otac) i Nuit (beskonačnost).
Sin–Jaganjac	Ra-Hoor-Khuit	Manifestovani božanski sudija	Oba su solarni, ratnički, eshatološki oblici božanskog.
Duh / Anđeli	Hadit	Unutrašnja iskra, pokret, posvećujući princip	Duh Sveti i Hadit su uloga pokretača u ontologiji.

3. Novi svet / Novi eon

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Novi Jerusalim	Eon Horusa	Otpočinjanje nove epohe sveta	Kraj starog poretka i početak kvalitativno drugačije egzistencije.
Sedam pečata	Tri poglavlja Liber AL	Inicijacijske faze objave	Objavljeni tekst otvara transformaciju stvarnosti.

4. Proročki subjekt

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Jovan „u Duhu“	Kroli kao „Prorok Zveri 666“	Posrednik između nevidljivog i vidljivog	Ljubav–strah u Apokalipsi, volja–ljubav u Liber AL.

5. Zver

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Zver 666 (Antihrist)	Kroli kao „Zver 666“	Arhetip sile koja dovodi do eonske promene	Telema preuzima „negativan“ simbol i inverzuje ga u kreativni katalizator.

6. Žensko načelo

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Žena obučena u Sunce	Nuit	Kosmička majka, izvor života, prostor stvaranja	Žena u Apokalipsi rađa Mesiju; Nuit rađa manifestaciju stvarnosti.

7. Rat i sud

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Armagedon	Ratnički eon	Kosmička borba, završavanje starog ciklusa	Oba teksta najavljuju epohu konflikta kao nužnu inicijaciju.
Hrist na belom konju	Ra-Hoor-Khuit s mačem	Božanski ratnik, sudija	Sud se izvršava silom svetlosti.

8. Pad starog sveta

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Pad Vavilona	Pad Eona Ozirisa	Rušenje starih religijskih i socijalnih formi	Simbol smrti epohe zasnovane na žrtvi, poslušnosti i patrijarhatu.

9. Knjiga / tekst kao objekat moći

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
Knjiga sa sedam pečata	Liber AL kao sveti tekst	Tekst koji menja sudbinu sveta	Objavljenje u obliku koda koji oblikuje budućnost.

10. Kosmički kraj–početak

Apokalipsa	Liber AL	Funkcija	Analogija
„Novi nebo i nova zemlja“	„Svi stari sluge su zaista robovi; ti si kralj“	Eshaton → Inicijacija	Transformacija sveta kroz otkrivanje božanske volje.

Atribucije sedam pečata Apokalipse

Pečat	Simbol	Sefira	Planeta	Funkcija
1. Pečat	Beli konj (osvajanje)	Keter	„Prva iskra“, bez planete	Pokretanje ciklusa, početak inicijacije
2. Pečat	Crveni konj (rat)	Gebura	Mars	Uništavanje forme, isijavajući sud
3. Pečat	Crni konj (mera žita)	Hod	Merkur	Diskriminacija, sud po reči i merilu
4. Pečat	Bledi konj (smrt)	Binah	Saturn	Granica života, karmički obračun
5. Pečat	Duhovi pravednih	Tifaret	Sunce	Prosvetljenje kroz žrtvu i svetlost
6. Pečat	Kosmičko potresanje	Jesod	Mesec	Prelaz stanja, astralna kriza
7. Pečat	Tišina u nebu	Malkut	Zemlja	Manifestacija kraja/starog i početka/novog sveta

—

Tri poglavlja Knjige zakona

Poglavlje	Božanstvo	Sefira	Planeta	Funkcija
I	Nuit	Keter / Hokmah	Zodijački svod, bez planeta	Otvaranje svesti, kosmički Eros
II	Hadit	Tifaret / Hokmah	Sunce	Unutrašnja volja, srce stvarnosti
III	Ra-Hoor-Khuit	Gebura / Tifaret	Mars / Sunce	Ratničko objavljenje, eonska sila, sud

—

Principi teleme

Princip	Sefera	Planeta	Uloga
Volja (Thelema)	Tifaret	Sunce	Centralni princip svrhe
Ljubav (Agape)	Necah	Venera	Magnetna sila povezivanja i ekstaze
Zaklinjanje (Magika)	Gebura	Mars	Aktivni čin manifestacije volje

—

Apokalipsa (motiv)	Liber AL (motiv)	Sefira / Planeta	Funkcija / Analogija
Beli konj (1. pečat) – početak proročkog ciklusa	Nuit „otvaranje beskraja“	Keter	Novi ciklus sveta se otkriva iz beskonačnog izvora
Crveni konj – rat, sila	Ra-Hoor-Khuit (III)	Gebura / Mars	Eonski ratnik ruši stari svet
Crni konj – merilo, glas razuma	Hadit (II) kao unutrašnja mera	Hod / Merkur	Introspektivno merilo istine, arhetip mere
Bledi konj – smrt	Nuit kao beskraj u koji se sve vraća	Binah / Saturn	Granica starog sveta, karmički obračun
Duše pravednih – svetlost žrtve	Hadit kao „plamen svesti“	Tifaret / Sunce	Inicijacija kroz svetlost, proboj svesti
Kosmičko pomračenje – astralna kriza	Nuit–Hadit igra svetlosti i tame	Jesod / Mesec	Kriza prelaska iz starog u novo stanje
Sedmi pečat – tišina	„Tišina Horusa“ u pogl. III	Malkut / Zemlja	Materijalizacija eona posle objave

Dorijan Nuaj - Bafomitras

7. 1. 2022.

Apokalipsa i Knjiga zakona