Otkriće metasveta i posledice

Činjenica da uređenost sveta, odnosno kosmički red, vodi u smrt, nateralo je drevnog čoveka da otkloni neizvesnost odlaska. Oduvek je bilo znano da je stabilnost ljudskog položaja u ovom svetu krhka, što uvek može biti narušeno nekakvim iznenadnim rušilačkim pojavama. Ipak, ono što je dalje, više i nedostižnije, poput nebeskih tela, posmatraču sa lica Zemlje delovalo je stameno i nepromenjivo, bez obzira na njihovo neprekidno kretanje. Ono bliže Zemlji i na njoj samoj, brže se menjalo, stvaralo i nestajalo. Zato je bilo neophodno duh večne trajnosti približiti čoveku, a to se moglo nekakvim produženjem trajnosti iza kapija smrti, baš kao što su zvezde izvan okvira stalne promene. Spoznaja o fatalnosti života navela je naše drevne pretke, (svaka tradicija na svoj način), da u svoj idejni poredak uvedu ideju o metasvetu (ili metasvetovima), čije su nam formulacije danas poznate kao: duhovni svet, svet mrtvih, podzemni svet, nebeski svet, svet duhova, onaj svet, drugi svet itd. Naravno, ovo nije stvar nekakvog umovanja drevnih ljudi, već izraz spoznaje utemeljen na iskustvu. Kako se do tog iskustva došlo, drugo je pitanje, ali u tom smislu ne možemo isključiti snove, konzumaciju halucinogenih biljaka ili gljiva, odnosno neposredan upliv bića i entiteta iz nekakve druge stvarnosti.

Ako život podrazumeva iskustvo, znači li to da smrt nije iskustvo, tj odsustvo iskustva? Vidimo kako ideja o metasvetu, odnosno metastvarnosti, ilustruje težnju da se onome što predstavlja negaciju iskustva (smrt) pridoda iskustvo. S obzirom na neuobičajene okolnosti i prekid sa trajanjem životne stvarnosti, zagrobno iskustvo je drugačije uobličeno. Ono je postalo deo zagrobnog bivstvovanja. Zagrobno postojanje je smešteno u drugačijoj stvarnosti, ali je na neki način povezano sa ovim svetom, tj svetom živih. To znači da naši preci, iako mrtvi, na neki način postoje, ostaju u vezi sa nama, odnosno i dalje proživljavaju nekakvo iskustvo. Zapravo, pogrešno je reći da preminuli proživljavaju zagrobno iskustvo, već činjenicom prelaska iz života u smrt, oni nešto gube, ali istovremeno i zadobijaju nova svojstva, u skladu sa svojim novi ontološkim stanjem. 

Okupljeni oko mitske ili totemske ličnosti, odnosno entiteta (osnivača zajednice, velikog, ili prvog pretka, nekog heroja, boga ili božanskog glasnika), drugačije postojeći, preci čine osnov zajedničkog identiteta neke zajednice. Mrtvi predstavljaju polaznu tačku okupljanja i zajedničkog identiteta živih, što jeste tačno bez obzira da li mrtvi na neki poseban način postoje ili ne. Oni su umnogome odredili način života aktuelno živih. Zato je kult predaka izuzetno važan u tradicionalnom životu. Ako se sećamo predaka onda znamo ko smo. Tako su život i identitet pojedinca uklopljeni i ukalupljeni u život i identitet zajednice. Onda kada životni putevi ili uticaj nekih novih ideja iskorenjuju ljude iz zajednice te ova doživljava raspad, tada pitanje identiteta pojedinca postaje podložno promeni.

Dakle, spoznaja neke više ili trajnije stvarnosti, ustanovila je ideju o metasvetu ili metasvetovima. To iskustvo je čoveka na neki način izdiglo iz životinjskog carstva. Otkriće metastvarnosti je početni trenutak stvaranja ljuštura Jastva, strukture Razum - Ego - Ličnost, te velikog međugeneracijskog niza poistovećivanja, asocijacija, kulturnih sadržaja, mentalnih slika povezanih jakim osećanjima, itd. Početak tog procesa možemo nazvati početkom istorije (iako bi se ovakve promene mogle desiti u dubokoj praistoriji), budući da je sasvim izvesno kako taj proces čini istorijsku okosnicu. Tek kada je ljudsko biće bilo suočeno sa perspektivama večnosti, u njemu se začela pomenuta struktura Jastva.

Prvi vidovnjak, iskušavalac metasvetskog okruženja, osim što je bio zbunjen ili oduševljen, takođe nije bio daleko od toga da se uobrazi ili zanese šaputanjima onostranog. U svakom slučaju taj prvi pionir metasvetske arene utemeljio je put preobražaja čoveka kakvog ne znamo u čoveka kakvog znamo, a to je istorijski čovek. Dakle, rad nije stvorio čoveka, već splet okolnosti po obuhvatnosti i značaju smešten između pojmova sudbine i slučaja. Istorijski čovek je stoga proizvod reagovanja predistorijskog čoveka na neke nama nepoznate (ili poznate) izazove. Čovek je ostvario napredak uz pomoć duhova biljaka i gljiva, ili nakon znakovitih snova, odnosno neposrednim uplivom onih Drugih, a što mu je pomoglo da korenito izmeni pogled na svet. Ta iskustva su navela čoveka na duboko razmišljanje i na traženje objašnjenja kojima bi uskladio proživljeno sa iskustvom svoje svakodnevice. U svakom slučaju, iskustvo sa gljivama i biljkama moći, snova ili posvećenja od strane duhova, tj bogova, delovalo podsticajno na buđenje razuma, a što ukazuje na još jedan apsurd po kome je ono što stimuliše mentalnu aktivnost i imaginaciju, između ostalog, upravo ono što iste pomućuje.

Drugi podsticaj razvoju istorijske svesti čoveka, otelovljene kroz strukturu Jastva (razum-ego-ličnost), jeste pažljivo posmatranje koje je doprinelo pojavi analogija u drevnom umu. Čovek je posmatrao živu i neživu prirodu, biljke, životinje, prirodne pojave i nebeska tela, povezujući ih u jedan celovit i zaokružen sistem značenja. U taj opšti sistem uvezao je samog sebe, svoju zajednicu i pretke. Tako je univerzum postao jedna zaokružena i međusobno uvezana celina. U takvom univerzumu drevni čovek je utemeljio svoje mesto. Treći faktor razvoja, ponavljam, jeste upliv sanjačke svesti. Čudne i nesvakidašnje stvari se dešavaju u snu, a mnogi drevni i primitivni narodi poseban značaj pridodaju sanjačkom iskustvu. 

Tako imamo trostruke podsticaje koji određuju ljudsku misao, svest, navike, svetonazor. U svemu tome čovek je uvideo da postoji jedan nepogrešiv prirodni mehanizam kome se, opstanka radi, on morao prilagoditi, a što je iznedrilo poseban način delovanja, razuman, svrhovit, metodološki i iskustveno utemeljen. Tako je nastala magija koja je zapravo jedna prilično racionalna delatnost. Magija je obezbeđivala kosmički poredak i nesmetano funkcionisanje sveta te čuvala bezbednost i utemeljenost ljudskog položaja u tom svetu. Magija je takođe obezbeđivala puteve opštenja sa drugim svetovima, odnosno nevidljivim vidovima postojanja. Obezbeđivala je znanje i tako otelovljavala živu tradiciju zajednice. Izopačenja dolaze kada su pojedinci otkrili čari magijske moći, te počeli sklapati saveze sa bićima koja dolaze sa druge strane, a što je druga tema.

by Steffi Grant

Pokušavši da svoje neobično iskustvo saopšti drugim ljudima, taj prvi iskušavalac metasvetskog i magičnog pokrenuo je povesne tokove. To uopšte nije išlo glatko, budući da za opisivanje i prenošenje iskustva jednog apstraktnog doživljaja uobičajeni način saobraćanja nije bio sasvim pogodan. Zapravo, doživljaj je konkretan, a neobičan je sam položaj tog doživljaja u redosledu životnih iskustava i njihovih poimanja. Kako ti ljudi nisu posedovali razvijen govor u istorijskom smislu reči, prvi probuđeni je naišao na zid nerazumevanja. U mnogobrojnim i teškim pokušajima da saopšti svoje nesvakidašnje iskustvo i opiše vidike koji su mu se tom prilikom otvorili, pri interakciji sa radoznalim ili zabrinutim sabesednicima, taj prvi genije kulture, inicijator i revolucionar, započeo je gradnju nečeg što čini temelje današnjeg kulturnog i civilizovanog sveta. Tako je začet razvoj jezika, začela se logika, racionalnost, imaginacija, magija, religija. Začeo se kult i odgovarajući način mišljenja. Trebalo je nekako opisati nezamislive ili nepojmljive stvari i pojave koje niko drugi nije video i iskusio te sve to nekako uvezati u jedinstven pogled na svet. Rođen je šaman. Naravno, mogli su i drugi ljudi jednostavno uzeti istu biljku ili gljivu, ali imajmo na umu da ne doživljavaju baš svi suštinske uvide. Neke duhovi odaberu i daruju im prave vizije, drugi se zanesu u budalaštinama.

Mitski metasvet, mada u različitim tumačenjima i vizijama, odnosno neposrednim iskustvima, oduvek je bio uzor i odredište religijskih i mističkih težnji, jer je prevashodno značio mir ko trajni kosmički poredak. Težnja ka trajnom kosmičkom poretku začela je i izgradila kulturu, civilizaciju, tradiciju, religiju, umetnost, istoriju, sa ciljem da ove posluže ljudskim zajednicama da svoje postojanje, iz okvira procesa preobraze u okvir stanja, tj da se ovekoveče. Ljudi tradicionalnih zajednica nisu imali dvoumljenja o svojim zagrobnim ishodištima kao mi danas. Oni su prirodno prelazili u svet mrtvih pridružujući se precima, te nisu imali razloga da se podvrgavaju dodatnim naporima sticanja moći zarad dosezanja ontološke slobode, već da uvrežene obrede i postupke ispoštuju na pravilan način. Kosmički poredak zavisio je od ispravnog izvođenja obreda.

Mi danas živi, posledica smo kako uzvišenih ljudskih stremljenja tako i svih niskosti i bedastoća, koje su zajedno, rame uz rame, zidale istoriju. Posledica tog dvostrukog zidanja istorije vidljiva je u strukturi savremene civilizacijske građevine čije je utemeljenje dvostruko, a duh te građevine, iz očiglednih razloga je, u samoj svojoj srži, šizofren. Duhovnost, osim što je stvorila istorijskog čoveka, preti i da ga uništi. Osim evolucijskog, ona može da ima i retrogradni, involucijski smer, što zavisi od stepena izvitoperenosti vodećih sistema duhovnosti i podudarnog mentalnog sklopa. Uzroke za takvo stanje stvari potražićemo u degeneracijskoj dijalektici dekadencije svega, svačeg i svakog. Smisao života, a samim tim i čoveka, oduvek je bio oličen borbom u svetskoj areni, odupiranjem degeneracijskim i razornim silama ovoga sveta. Tvorevina uvek teži sopstvenom održanju, zapravo to teži njeno obličje, dok njen sadržaj, odnosno tvar od koje je sačinjena, teži oslobađanju iz okova i ograničenosti tog obličja. Tvar uglavnom pobeđuje, uz veći ili manji otpor obličja.

Brak forme i sadržine ima dvostruki izbor: rastvaranje ili preobražaj. Ovo poslednje može uključiti i čitav niz preobražaja, sve do uspostavljanja onog idealnog obličja koje ne „frustrira“ tvar, ili možda rešenje tog problema leži u večitoj dinamici beskrajnih preobražaja, što liči na bežanje od ništenja. Dakle, biće može da odabere jednu od tri sudbonosne varijante: 

a) rastvaranje – trijumf smrti i ništavila, odnosno utapanje u predački egregor; 

b) razvoj – postizanje savršenog obličja ili bezobličnosti; 

c) privremeno izbegavanje smrti kroz stalan preobražaj;

 

Šta god čovek činio ili ne, ima smisla jedino ukoliko na neki način nadilazi smrt ili je u funkciji toga. Jedino to opravdava prkosno uspravan položaj ljudskog bića. Ljudi nemaju korenje da bi stajali uspravno, a ipak stoje. To bi mogli prihvatiti i kao poziv ili ukazivanje na mogućnost preobražaja ljudskih bića. Ideja o metasvetu podrazumeva trajnost i u krajnjoj liniji nepropadljivost. Otud je sasvim prirodno da ta ideja zauzima mesto osnovnog orijentira ljudskog stremljenja. Ipak, opticajem i institucionalizacijom te ideje, vremenom su stvoreni mnogi običaji, institucije i organizacije, često isključive, krute, međusobno suprotstavljene te uglavnom sputavajuće spram polazišne težnje. Takođe, primena metasvetske ideje na društvene odnose podrazumeva izvođenje pomoćnih ideja, vrednosti, normi i kategorija za potrebe posebnih oblasti kulturno-civilizacijskog delovanja (politika, ideologija, religija, filozofija itd).

Ideja o metasvetu ukazuje na osnovnu ljudsku vrednost (luč svesti), budući da pretpostavlja zlatnu podlogu izdavanja naših svakodnevnih životnih menica i moneta. Tako je život naših „primitivnih“ predaka prožet ovim smislom svakodnevno bivao dopunjavan novim segmentima smisla, što je umnogome doprinelo da mi danas uopšte i postojimo. Da je život naših predaka bio besmislen, kako se mnogima danas čini da jeste, mi ne bismo postojali. Čitav niz pokoljenja radio je na tome jednostavno živeći svoje živote. To je jednostavna tajna trajanja ljudskog roda. Život naših predaka imao je smisao koji su oni sami gradili. Možda je sa stajališta trenutačnih ukusa taj život bio bedan i ograničen, ali sa njihove tačke gledišta nije bio besmislen. Budućnost neke porodice, naroda ili čovečanstva, isključivo zavisi od toga imaju li smisla životi onih koji trenutno žive, koji se nalaze sada i ovde. Da bi nečiji život imao smisla neophodno je da čovek koji živi taj život u njega ugradi izvesne vrednosti, koje će se kao takve naći na samom vrhu liste njegovih životnih prioriteta.

Da bi nešto nosilo pridev vrednosti, mora biti trajno i stameno. Metasvetska ideja podrazumeva trajnost suštine bića kao osnove večnog života. Zato je ta ideja menica vrednosti i ontološke trajnosti. Na primer, zlato nije slučajno postalo opšte sredstvo plaćanja i supstanca vrednovanja. To je zbog specifičnih svojstava zlata, trajnosti i retkosti. Isto je i sa metasvetskom idejom. Ako ta ideja kao vrednost predstavlja zlato, onda novac od manje plemenitih metala, legura, papira ili pak od digitalnih nula i jedinica u tom smislu imaju značenje izvedenih vrednosti. 

Julius Evola u knjizi Pobuna protiv modernog sveta ističe da je fenomen svetog, od pitanja stvarnosti, transcendentnog iskustva, postao pitanje vere zasnovane na osećanju, odnosno predmet teološke spekulacije. Retki primeri dostizanja vrhunca pročišćenom hrišćanskom mistikom nisu sprečili da Bog i bogovi, anđeli i demoni, inteligibilna bića i nebesa, preuzmu oblik mita. Po Evoli, hrišćanski Zapad je izgubio svest o njima kao simbolima mogućih nadracionalnih iskustava, nadindividualnih uslova postojanja i dubokih razmera integralnog bića čoveka. On ukazuje da je još antički svet potpomogao uprošćavanje simbolizma na mitologiju koja je postajala sve neprozirnija i sve više nema, kojoj je presuđivala umetnička mašta. Po svođenju iskustva svetog na veru, na sećanje i moralizam, na sholastički filozofski koncept, irealizam duha morao je gotovo bez ostatka preuzeti oblast natprirodnog. Tako je zavladalo ideološko i versko ludilo na kome je kasnije utemeljen racionalizam.

Iz perspektive vladajućeg racionalističkog kulta „naučnosti” metasvet, kao svet iza ovog sveta, ne postoji. Racionalistički mentalitet bi pre dozvolio paralelni univerzum, neki drugi prostor-vremenski kontinuum, nego metasvet u njegovom vrednosnom smislu i punoći značenja, a to je trajna nepropadljivost. U krajnjoj liniji pomalo je apsurdno što vodeći način mišljenja moderne civilizacije ignoriše ili negira nešto na čemu je zasnovan kulturni i civilizacijski kompleks današnjice, a to je metasvetsko iskustvo. Posledice tog iskustva u vidu racionalizacije, tumačenja, primene, institucionalizacije, politizacije, ideologizacije i dogmatizacije, jeste suština našeg pogleda na svet, kulturnog i socijalnog univerzuma. Ako su šamanska, proročka, verovesnička i vidovnjačka iskustva naših predaka, psihoze i halucinacije usled epilepsije, izgladnelosti, asketizma, straha, šoka, pića ili droga, te bulažnjenja ludaka, gubavaca, ambicioznih fantasta i lukavih manipulatora, onda je današnja civilizacija, budući utemeljena na svemu tome, zaista pseudocivilizacija. Točkovi te civilizacije, ako to i nisu bili na početku, danas izvesno jesu psihoze, histerije, (samo)obmane, halucinacije te bulažnjenja ludaka, neumnika, ambicioznih fantasta, lukavih manipulatora i ostrašćenih moćnika. 

Kako je metasvetska ideja prvi orijentir u kompleksu kulture, tačka njenog okupljanja, ta ideja ujedno je i putokaz svrhe kulture, putokaz smisla, kako pojedinca, tako i zajednice. Ipak, bez obzira na to, metasvetska ideja je dekadentna, uostalom kao i svaka materijalna, odnosno duhovna ili intelektualna tvorevina. Usled raznih istorijskih razloga mnogi lanci posvećenja doživeli su izopačenja ili prekide. Zato su mnogi nedovršeni posvećenici ili uzurpatori, manipulatori, u nemogućnosti razumevanja metasvetskog iskustva počeli da sakralizuju samu ideju. Ideja kao mentalna slika metasvetskog iskustva koje je nedostupno velikom broju ljudi, postala je temelj doktrine. Kao takva, ideja je predstavljena određenim simbolom koji je poslužio u svrhu mistifikacije metasvetskog iskustva. Tako je imaginacijska slika predstavljena simbolom, postala vrednost. Pritom je ideja putem simbola mogla biti dostupna svima, dok je neposredno metasvetsko iskustvo ostalo rezervisano samo za one koji mogu da je dosegnu, dok i to nije iščezlo. Istodobno, viđenje je bilo zamenjeno zamišljanjem, neposredno iskustvo imaginacijskom projekcijom koje je posebnim tehnikama pokušavano da bude oživljeno, mestimično uz manje ili više uspeha.

Jean Delville

Tokom istorije, pa sve do danas, svakojake karikature, iskrivljene i nejasne slike, dobijale su određenu vrednosnu težinu te bivale tretirane kao vrednosti. Ideje koje je gotovo nemoguće, čak i u mašti uobličiti ili ih jasno videti, danas se tretiraju kao vrednosti, a koje rogobatna ideološka terminologija dodatno mistifikuje. Menice bez pokrića, duhovni derivati, neutemeljene imaginacijske projekcije (fantazme), tretirane kao vrednosti a ne kao sredstva, predstavljaju građu svake demagogije, arsenal kulturnih otrova i mistifikacija koje služe pružanju legitimiteta određenim društvenim i političkim odnosima, odnosno preovlađujućoj društvenoj moći. Ta moć, kako god se predstavljala, uvek teži manjem ili većem kvarenju značenja pojmova, a samim tim i vrednosti, jer na taj način ona zamagljuje pravu prirodu i karakter odnosa u društvu kojim vlada.

U obliku dogme, tumačenje istiskuje samo iskustvo iz središta čitave priče i ustoličava se kao racionalni fetiš. Dogma zabranjuje iskustvo! Nakon tih prvih koraka nastaje čitav niz daljih vrednovanja, tumačenja i reinterpretacija, a što je podstaknuto i  prožeto ideološkim, ekonomskim, političkim interesima i ličnim ambicijama ili strahovima. Tako danas imamo čitav asortiman nacionalnih, verskih, političkih, ideoloških, tradicionalnih, univerzalnih i ostalih vrednosti. Da bi vrednosti imale onu životvornu i pokretačku snagu, potrebno je da se s vremena na vreme pojavi nekakav prorok koji će jasno ukazati na postojeću korupciju aktuelnih vrednosti te da iste oživi novom vizijom, tumačenjem ili pak da daruje neke druge vrednosti.

U knjizi Transcendentalna magija, Elifas Levi kaže da biti prorok, znači biti uzvišen i misteriozan. To znači unapred sagledati posledicu sadržanu u uzroku, dok činiti čuda znači delovati na univerzalni magijski agens (astralno svetlo) i podrediti ga svojoj volji. Proročanstva i čuda su dva obeležja koja ukazuju na Boga u čoveku i čoveka u Bogu. Dakle, ukoliko nema onih koji će širiti nebesku groznicu, vera onih koji ne vide, odnosno onih koji nisu u stanju da ostvare transcendentalno iskustvo, polako nestaje dok ljudi počinju da se vezuju za mutne ideale, tj ni za šta. Pronicljivi nevidnici uviđaju da sa trenutnim vrednostima nešto nije u redu te pokušavaju da izvedu reformu čistim umovanjem (a iza reforme uvek stoje ambicije i politički interesi), i to bez metafizičkog pokrića, bez iskustva, bez vizije i glasa Boga. Oni vrše krivotvorenje, štampajući novac bez pokrića. Ukoliko im u tome uspe, rezultat je revolucionarna degradacija religije. Zato svaka religija bez živih proroka koji održavaju vezu između ljudskog i božanskog, više nije religija u pravom smislu reči. Tako i svaki politički poredak koji nije utemeljen u metasvetskoj ideji na dobrom je putu da razgradi samog sebe, s obzirom da gubi kulturno i psihološko jezgro.

Jednom nešto ustanovljeno kao društvena vrednost podložno je društvenim, istorijskim i kulturnim mehanizmima, kao i zakonima sveobuhvatne mašinerije fatalne dijalektike ovog sveta. Hrišćanstvo je nastalo na izuzetnoj harizmi Isusa Hrista. Njegova harizma je svakako bila veća od harizme njegovih apostola, dok je apostolska harizma nadmašivala harizme potonjih svetih otaca rane Crkve. Harizma kasnijih crkvenih velikodostojnika, svetaca, monaha, sveštenika ili neoprotestantskih uličnih i kućnih misionara, neuporedivo je inferiornija od prvobitnog uzora oličenog u liku i delu hrišćanskog Spasitelja. Zato je u hrišćanstvu vrednije ono što je starije, bliže božanskom uzoru. Put od neposrednog odnosa sa Bogom pa do institucije Crkve ili Hrama jeste jedan degradirajući niz interpretacija, reinterpretacija, dogmatsko-ideološkog i političkog manevrisanja, da bi se na kraju obožavalo ili vrednovalo nešto ili neko ko nije bio na početku tog niza, ali ko je kao suprotnost stajao na drugom kraju ideje, na njenom naličju kao suprotstavljujuća perspektiva.

Društvene vrednosti završavaju u kontradikciji, kao antivrednosti, budući da su izopačene te više nemaju pokrića u stvarnosti. Taj proces nužno podrazumeva opadanje kvaliteta ljudskog materijala koji predstavlja stožere te ideje, odnosno vrednosti. Da bi neko stekao, povećao ili zadržao kontrolu nad bitnim tokovima društvene moći i nad procesom raspodele društvenog bogatstva, upotrebiće sva raspoloživa sredstva zarad ostvarenja tih ciljeva. U tu svrhu neko će instrumentalizovati društvene vrednosti čime će ih podvrgnuti još nakaradnijem tumačenju i sprovođenju. Čim to postane vidljivo, oni ugnjeteni ili oni takođe ambiciozni, ali iz nižih slojeva ili sa nižih nivoa aktuelne hijerarhije moći, prirodno će težiti reviziji, reformi, odnosno revoluciji.

Vrednosti su socijalnopsihološke projekcije vrlina, a vrline kao takve, vezane su za metasvetska odredišta i stremljenja, korespondiraju sa smislom života i smrti. Vrednosti su stoga putokazi koji nas usmeravaju ka metasvetskim odredištima. Putokaz pre svega znači simbol: krst, ank, pentagram, heksagram, svastika, mandala, vesika, trougao, runa svetog alfabeta itd. Vrednost je simbol, ideja predstavljena u apstraktnom grafičkom obliku, sabrana informacija ispoljena u estetskoj jednostavnosti. Oblik simbola predstavlja najracionalniji vid prikazivanja metasvetskih relacija, te su stoga simboli bolji predstavnici neke ideje nego što su to reči ili iskazi, mada je reč takođe simbol, naročito imenica. Da bi vizuelno bilo potpuno, neophodan je audioni prilog. Mnoštvo simbola i glasova već je usud kulture. Previše detalja kvari estetiku i time ukazuje na nivo rasapa društvenih odnosa i ljudske svesti. U praktičnom smislu, simbol je alatka, mašina kojom čovek, da bi je mogao koristiti, prethodno mora ovladati. Ovladavanjem simbolom, otvaraju se gledišta onog šta taj simbol predstavlja. U tom trenutku simbol postaje jedina konkretna stvar koju imamo u rukama. Tada smisao forme biva jasan. U funkcionalnom smislu, simbol je sredstvo ovladavanja stvarnošću, granični kamen. Pa ipak, simbol je zaključan, a ključevi su sakriveni ili bespovratno izgubljeni.