Akondo / Moć mračne opsene (1994) - poema iz zbirke Crni nemis

Imperatoru Komodu i gradu Ulpijani

Stajao je ispod obeliska, posmatrajući svetlost koja je inkvizitorski kuljala na trg. Očekivao je i znao, njegov put počinje, sada kada su svi spremni da ga prate i milosluže.

Iz utrobe grada na mali trg dolepršaše Polifeme, Hermijade, Azirovine, Pleoktile, Ginevere, Placije, Zenone, Ugrifame, Liozoktile, Ifigenije, Domicijane, Sindae, Sare, Prefencije, Adonae, Huliofere, Heroneje, Uzolofije, Kriste, Arsemide, Fulgifeme, Agapine... Nigde ne beše Lizistrate.

Devojke sa srebrnim velovima započeše mistični ples AKONDA, ples dozivanja mračne opsene u čast početka puta. Svaki početak je i kraj.

Velovi su leteli u krug, velovi tamni i srebrni. Fanfare, čuo je fanfare, možda ipak lovačke rogove. Koga love? Love velove metalne, teške! Gola tela devojaka trče. Duše njihove trče.

Moć mračne opsene nije varka. Moć je vlast, vlast je želja, želja je stradanje, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko, bog je moć.

Ruke! Ruke gole do ramena. Ruke bele i nešto tamnije. Okolo, okolo! Vrte se! Prsti mali i dugi svuda po njemu. Velovi olovni paraju mu kožu. Adonaj! To su bogovi, ruke koje lete, tela laka i pokretna, tela gusta. Bogovi!

Užareni pogledi, grozničavi, pohotni, opsceni, mračni, blede prikaze. Svetlucaju srebrni velovi. Ljudi se pokreću i dive se, klanjaju se. Kome? Knjizi? Knjizi, tebi, moćan si. Preživi, ne beži! Koža na tvome licu, devojačka bela koža, nevina. Prljav si, prljav si! Pokunji se!

Živeo! Slava Bogu našem! Slava Svevišnjem! Kliču ti, zar ne čuješ? Prljav si! Prljav si! Srebrni velovi u tišini prolaze. U njima devojke mile. Želim ih. Ti si gospodar. Uzmi!

Devojke svojstvene u redu, pognute glave. Velovi srebrni više ne lete. Leže u prljavim barama. Stopala im prljava, duše nečiste i zlobne. Uzmi ih! Devojke mile, uzmi! Bes! Beži! Daleko od svega... Bogovi, smilujte se!

Živeo Svevišnji! Svevišnji naš, koji stojiš na nebesima. Ceo svet je tvoj. Svetlelo ime tvoje! Svetlelo delo tvoje! Svetlelo... Živeo!

Tela njihova sparušena i tvrda. Kosti njihove izjedene. Iz očiju vire crvi, iz usta izlaze debele, sive pijavice. Kosa retka na belim, mrtvačkim lobanjama. Iskežene vilice i ravnodušne očne šupljine. Gladne, žedne, strane, za vek vekova, zauvek!

Pogledaj tvoje srebrne velove, okreću se. Luda je ta igra. Veština i smeh, mladost i nadahnuće, život i zloba, svetlost mutnog neba. Sivo je more neznanja, strasti i vrline. Ha! Uživaj u magičnom plesu AKONDA. Gospodo, moć mračne opsene! Viči! Publika viče. Živeo Svevišnji! Živela moć opsene!

Stado moje milo...

Bože, spasi mi dete zarobljeno. Nevernici Bože, nevernici!

Praštaj ženo!

Bože, samo da prohodam, postaću ti sluškinja verna!

Praštaj!

Bože, moram da je imam! Preljuba, pa šta!

Uzmi sine!

Bože, uzmi svog slugu. Nemam hrabrosti da ti se predam.

Nemoj, živi!

Bože, želim novac. Daj mi novac ili prestajem da verujem.

Imaćeš!

Bože, imam samo ćerke, sina mi daj! Zavetujem ti ga!

Pravo veruj!

Bože, slep sam i neumeren. Odvrati me od greha.

Pravo veruj!

Bože, poharaj naše neprijatelje. Nisu ti zavetovani!

Poštuj me!

Bože, uzmi od mene moje blago! Želim da budem pustinjak, kako bih ti bio bliži.

Kreni!

Bože, sačuvaj moje ime u tvom oku!

Spašen si... 

Spuštaj zavesu! Aplauz. 

Devojke prilaze pomalo ukočeno. Vole taj preludijum. Smejulje se i pokazuju. Čekaš ih. Spreman si. Pokazuju na gomilu strgnutih srebrnih velova. Igraju li se? Ćutite. One govore. Tela govore, duše ćute. Duše su male i nebitne. Osećaš miris lavandi i procvalih orhideja. Klišei, nesređeni klišei. Igraju. Pokazuju na nebo i zemlju. Čarobnice, veštice, veštice...

Krugovi opisani prstima po gornjoj i donjoj slobodi. Posle svega: „Kako je gore, tako je i dole“ ili „Ne odriči se Zemlje, jer ćeš dosezanjem svetlosti okusiti mrak“.

Telesa oko njega, obla, meka, pohotna. Promiču, želi da ih dodirne, ne sme. Veštice nude mu. Hoće. Predstave nema, a životi ostaju. Jeftine reči.

Bubnjevi obigravaju istočnjačke ritmove. Sa neba se spuštaju beskrajne žute rese koje se tresu u ritmu igre AKONDO. Ne može da diše od resa. Lepe se. Mirišu na sveži jasmin i neraspremljeni krevet.

Tela se probijaju, masna tela. Ruke klize po nabubrelim bradavicama. Koloplet znakova i boja. Rese se skupljaju, a tela ostaju. Vlažna noć, mračna. Bubnjevi muklo zvuče. U mraku se belasaju gola bedra.

Obična i mračna rupa otkriva Lizistratu. Oči blude po kamenu. Smernost i želja. Devojke joj srećne trče u susret. Poskakuju, veseli žamor.

Šta je to AKONDO? Tama otkriva Lizistratino telo, suvo i žuto i velike plave oči, pune praznine. Reč, destruktivna reč, užas! Bubnjevi počeše da tvore jednu reč, prvo tiho pa glasnije i glasnije, još glasnije: AKONDO! AKONDO! AKONDO! AKONDO!

Reč ga ponese. Gledao je nebo, tamno bez zvezda. Praznina. Okretao se sve brže. AKONDO! AKONDO!

Osećao je hiljade ruku po sebi. Hladne ruke. AKONDO! AKONDO!

Senke. Ruke koje ga vuku ka slobodi gornjoj i ruke koje ga vuku ka slobodi donjoj. AKONDO! AKONDO!

Osećao je bol, neograničenu bol od reči. Destruktivna reč. AKONDO! AKONDO! AKONDO!

Užas, bol, smrt, rađanje, put... Obeznanjen, klonu u Lizistratino krilo. Milovala ga je po upalom obrazu i rekla: AKONDO je AREC!

Ezoterijski pogledi iza groba

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Bela Hamvaš, u knjizi „Velika riznica predaka“, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku – Tlalokan itd. Hamvaš kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj bespomoćno će se komešati u užasnoj plimi slika. Dalje, da parafraziram Hamvaša, prema drevnoj baštini, pretežna većina duša obitava u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu savršeno nestvarnih vizija koje su duše same zamislile – ali i ovde na zemlji. Otud on kaže kako je to svet opsene, odnosno maja, Izidin veo, čarolija. Zadatak tradicionalnog posvećivanja, po Hamvašu, jeste da ljudsku dušu probudi, odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima. Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija.

Glavna opasnost u astralnom svetu jeste, kako Hamvaš navodi – vizija zmije (Tifon koga ubija Apolon – a za koga Hamvaš kaže da je bog budnosti). Ta zmija, po Hamvašu, predstavlja beskonačnost imaginacije, odnosno beskraj vizija koje teku jedna iz druge. Ova zmija čini da ljudska duša postane sopstvena žrtva, a to se može desiti i dok je čovek živ, a kamo li nakon smrti, budući da je reč o simboličkom uzroku ludila koje dolazi sa astralne ravni. Onaj čija je svest osvetljena apolonskim sjajem, prepoznaje zmiju i u stanju je da je otera. Alternativa je sagorevanje svetlosti duše u vrtlogu koji sa sobom nosi i koji predstavlja ta zmija. To je raspad, tzv druga smrt, zapravo ono što se dešava većini ljudi. Ako duša uspe da se uzdigne iz astralnog nivoa, dolazi pred Ozirisovu odaju, koja predstavlja mesto suđenja, odnosno mesto procene duše od strane bogova. Tu duša ili prolazi dalje ili biva odbačena natrag u astral. Duše koje prođu procenu, ponovo oživljavaju, odnosno imaju priliku da, hrišćanski rečeno, vaskrsnu, tj da zadobiju nebesko telo slave, odnosno ono što se u Egiptu nazivalo sah. Ogrtanje duše u sah jeste cilj pojedinačnog razvoja ljudskih bića, da postanemo nebeski ljudi, odnosno da budemo poput bogova. O sudnjem danu Hamvaš kaže da je to zbivanje kada se nezakonito ljudsko biće vraća zakonu.

U knjizi „Velika jednačina“, učenica De Ljubičeve egiptozofske škole Ljubinka Radovanović, kaže da kod Egipćana akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom, besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak.

Po nagoveštaju egipatskih spisa, Ljubinka Radovanović kaže kako postoji mogućnost da psihološka svest preraste u dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koje uobičajeno nismo svesni. Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja prožima spise Egipta. Psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer je ona u nama poistovećena sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine ta psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačnog višeg oblika svesti, o kome se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem, čija je samosvest izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Ujedinjenje psihološke svesti sa ovim višim oblikom svesti, predstavlja formiranje jezgra besmrtnosti.

U knjizi „Tajna učenja svih epoha“, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo auričko jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u kosmičkom jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar auričkog jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar kosmičkog jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog univerzuma od tzv točka nužnosti.

U Krolijevoj „Knjizi zakona“, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda, a u trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena – zvezda. „Knjiga zakona“ u stihu 9, prve glave, boginja Nuit kaže: „Obožavaj stoga Khabs, i gledaj moje svetlo preliveno preko tebe!“ Simbol Nuit, odnosno boginje beskonačnog prostora je upravo zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu, a taj crveni krug je Hadit, njeno „tajno središte“. Svetlo koje se ovde pominje je Khu, a to je nebeski besmrtni princip, ambijent svetlosti u kome obitavaju zvezde-duše, svojstvo zajedničko i ljudima i bogovima. Imamo pentagram, središte pentagrama i ambijent u kome je taj pentagram (simbol mikrokosmosa) smešten. Kraci pentagrama predstavljaju elemente u okviru mikrokosmosa, koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, zvezda biva rasformirana, te naposletku ostaje krug unutar pentagrama, njegovo jezgro nasuprot beskraja svetlosti Khu. Shodno datom gledištu, to jezgro će po rasformiranju pentagrama bića, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, formirati novu zvezdu. Jezgro i svetlost, Nuit i Hadit, nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju njihovu igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda.

Khabs je zvezda, odnosno pentagram, dok je Khu, po Kroliju, magički entitet čoveka, suptilan deo ljudskog bića. U tom smislu, Khabs je i unutrašnje svetlo u čoveku. Reč khabs, pisana na hebrejskom kao het-bet-samek, ima brojčanu vrednost 70, što je ekvivalent hebrejskom slovu ain, što znači oko. Otud se zvezda može dovesti u vezu sa okom. To je treće oko koje pripada Jarcu, koji je u sistemu tarota povezan upravo sa slovom ain. Slovo ain takođe može biti povezano i sa sazvežđem Zmijonosca, dakle sa onim ko drži zmiju, odnosno sa adeptom probuđene kundalini koju kontroliše pomoću oka, odnosno probuđene adžna čakre. Taj prizor preovlađuje u kompoziciji tarot karte Univerzum u Krolijevom špilu. Takođe, Zmijonosac je inkantator, onaj koji priziva pomoću pevanja, tj glasom kontroliše zmiju, silu (npr. Mojsije). Khu je sjaj saha, odnosno nebeskog tela večnosti koje daruje Oziris. Sah je odežda besmrtnika osvetljena unutrašnjom svetlošću Khabsa. Oko koje se nalazi u središtu Khabsa (krug u pentagramu), onda kada se otvori, isijava unutrašnju svetlost prožimajući čitav sah. U proširenim komentarima „Knjige zakona“ Kroli kaže kako ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu jer bi to značilo da smo zaboravili našu istinu. Po Kroliju, ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan. Khu u svakom od nas sadrži kosmos kakav je njemu samom poznat. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina.

.

Tabori čovečanstva

Alberto Martini

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Sveti Avgustin je na neki način bio u pravu kada je ljude podelio na božji i đavolji tabor, čime je obuhvatio osnovne tendencije u psihi i društvu. Da bi ta slika bila potpunija, kao i u slučaju sa Platonovim učenjem o delovima duše, tako se i ovde ukazuje potreba za prepoznavanjem trećeg tabora, a kojem, po mom mišljenju, pripada većina ljudi. Reč je o taboru ništavila. Izraze poput „đavolji“, „božji“ uzmite uslovno. Ne bi bilo mnogo razlike i kada bih upotrebio tradicionalne indijske pojmove guna: tabor tamas – tabor ništavila, tabor rađas – đavolji, tabor satvas – božji tabor. Tabor ništavila čini masa, topovsko meso istorijskih procesa. Tzv đavoljem taboru odgovara ambiciozan, beskrupulozan, pohlepan, gramziv, inteligentan, podmukao, samoživo i egocentrično raspoložen tabor, čijih je pripadnika znatno manje nego ovih iz tabora ništavila, ali se zato oni u mnogo većem broju nalaze u samom vrhu društvene moći. Strateški su se rasporedili, isključivo sledeći svoje instinkte. Gde je god neka moć koncentrisana, oni su tu. Najmalobrojniji su oni iz tzv božjeg tabora, ali zato poseduju autoritet. Uslovna podela i razlikovanje ljudi na božji, đavolji i tabor ništavila, posledica je istorijskog razvoja i diferencijacije društva. Tzv primitivne zajednice bile su jednoobrazne, za razliku od civilizacijskog društva.

Ljudska bića su zastrašujuća pojava, ne samo zato što su surova, skučene svesti ili pakosna, nego i zbog toga što ljudska bića u sebi nose preobražajni potencijal u neljudske oblike. I vampir je jednom bio čovek. Vukodlak je takođe čovek. Svi oni imaju ljudsku i još neku skrivenu atavističku formu. Izreka da je čovek čoveku vuk nije samo karakterna izreka. Opšte prihvaćeno gledište po kome se ljudska vrsta poslednja razvila ukazuje na to da su ljudi zapravo najmlađi na Zemlji. Škorpije ovde postoje mnogo duže i ko zna šta bi nam njihov arhetip mogao sve reći ako bismo hteli, smeli, umeli i usudili se da ga pitamo. Alhemičar Fulkaneli bi rekao da zapravo metali predstavljaju superiorna bića jer se rađaju i dozrevaju duboko u Zemlji, prirodno prolaze kroz niz preobražaja, živeći jedan nama nepojmljiv životni ciklus. To što mi ne čujemo njihov žamor ne znači da su beslovesna materija. Zemlja je živa, a kamo li metali i kristali koji rastu u njoj, pa tako i demonska, odnosno anđeoska bića.

Evolucija je individualna a kolektivna može biti samo involucija, pa tako možemo očekivati da ljudima pod određenim uslovima poraste rep i smanji se veličina mozga. Daroviti pojedinci će povećati veličinu mozga i preneti ga svojim potomcima (ako uspeju) i to će biti evolucija. Većina koja samo čeka da (im) se nešto desi neće dočekati ništa osim ničeg. Biti visoko ili nisko je stvar dijagramske i simboličke perspektive. Jednako važeća perspektiva je i ona koje sva bića vidi u istoj ravni a razlikuje ih po svojstvima i tipovima energija. Antropocentrizam je lepa stvar, ali nipošto ne bih stavio sva jaja u jednu korpu, u korpu čoveka, samo zato što trenutno pripadam toj vrsti bića. Ljudi imaju mnoga preimućstva, da govore, misle, osvešćuju se, prave nekakve izbore, pa ipak, kako to da mahom biraju bedastoću postojanja i uništenje? Osvrnimo se malo oko sebe. Ovo što vidimo nije u skladu sa datim mogućnostima čoveka kao jednog moćnog i suštinski lepog bića.

Sledeći Avgustinovu podelu, ali iz drugačijeg ugla gledanja, đavolji tabor odredio bih kao najviše podložan demonskim uticajima. Oni koji pripadaju tom taboru najviše su prijemčivi za demonski uticaj pa su otud i najviše spremni na saradnju sa demonskim entitetima, s obzirom da tu vrstu ljudi jedino i samo zanima moć ili korist koju od te saradnje mogu dobiti. Oni su besprekorni egocentrici gladni moći kao što je tamna svest demona gladna čistije i sjajnije svesti. Uticaj pripadnika đavoljeg tabora na čovečanstvo je tokom vremena postao preovlađujuć. Naravno, određenje đavoljeg tabora je prilično široko, jer nije reč samo o aktivnim dijabolicima nego i svima onima koji se nalaze pod njihovim uticajem. U vrhu dijabolične piramide vlasti nalaze se najmoćniji, najbeskrupulozniji, najpodmukliji i najinteligentniji među dijaboličnim karakterima. To su ljudi koji razmišljaju strateški i čiji su interesi dugoročni, transgeneracijski. Oni projektuju kroz vekove, jer njihovi demonski partneri iziskuju dugoročan projekat i njegove beneficije. Kratku pamet i plitke ciljeve imaju samo individue iz tabora ništavila. To je ljudski ostatak, tiha većina, kojima upravlja dijabolična elita čije su porodice, posvećeničke loze, pokoljenjima unazad, sklopile paktove sa demonskim silama.

Alfons Maria Mucha

Suština vlasti dijabolika nad taborom ništavila je u kanalisanju imaginacijskih slika i u kontroli utisaka, te u plasiranju naoko logičnih tumačenja. Pripadnici đavoljeg tabora su u svojim delovanjima i maštanjima upućeni na demonsku klasu bića, baš kao što je božji tabor upućen na božanska bića i stvorenja koja su u velikoj meri slična demonima ali drugačije orijentisana, potpunija i sjajnija. Ponašanje i ophođenje tih čistijih bića i njihovih ljudskih saradnika i saveznika karakterišu drugačija načela, mada se u suštini sve to svodi na energetsku razmenu, odnosno na neku vrstu simbioze pri čemu se mešaju demonska i ljudska suptilna tvar, tvoreći hibridna i ne baš sasvim ljudska bića. To su svojevrsni polutani, naoko ljudi, ali suštinski neljudi. 

Magijski preci današnjih dijabolika su u davnoj prošlosti sklopili savez sa čitavim legijama demonskih stvorenja, čije su vođe, arhidemoni, postali bogovi, ili su uzurpirali njihova mesta na oltarima i u umovima vernika. Perfidan um žreca đavoljeg tabora je od svojih demonskih saveznika načinio svoju ontološku komponentu. U praktičnom, političkom smislu, to znači sledeće: demonske hijerarhije dobijaju sledovanja svetlosti svesti, dok njihovi partneri, dijabolici, vladaju i ponekad žive neprirodno dugo, opskrbljujući demonske legije žrtvama i hranom. Đavolji tabor, osim što postoji od kada traje istorija, on i vlada, tačnije kontroliše i usmerava civilizacijski tok i temeljne magijsko-religijske struje, kontrolisanjem mnjenja, imaginacijskih slika i predstava. Dijabolici kao tabor, pritom nemaju ni neprijatelja. Sva neprijateljstva i svi ratovi ikada vođeni u istoriji dela su đavoljeg tabora, posledice njihovih sukobljenih interesa i sujeta. Tabor ništavila je nesvestan tih procesa te se slepo pokorava svojim nagonima, strastima, strahovima, skučenim interesima (koji proizilaze iz njihove skučene, bledunjave svesti), dok je uticaj božjeg tabora daleko suptilniji. Rekao bih da članovi božjeg tabora određuju najopštije tokove moći, kodove po kojima dijabolici tkaju svoje mreže uticaja i delovanja, tvoreći proces istorije. U božjeg tabora je vladavina, u dijabolika je konkretna vlast.

Smatram nastupajuću eru Vodolije vremenom rušenja vlasti đavoljeg tabora. Dakle, vreme je da se na Zemlji izvrši temeljni egzorcizam. Taj težak i opsežan zadatak ne mogu obaviti prosečni ljudi iz tabora ništavila, čak ni božji tabor, već to mogu samo najekstremniji dijabolici (koji po sebi tvore poseban tabor, četvrti po redu – tabor slobodnih). U svetlu prethodno rečenog, moji tekstovi imaju poseban zadatak: da osvetle (ili da iniciraju, odnosno najave) pojavu takvih pojedinaca koji će prirodno težiti inflitraciji te dosezanju samih vrhova piramide moći đavoljeg tabora. Sa tih pozicija oni će, praktično odozgo, izvršiti revolucionisanje dijaboličnih struktura moći, a samim tim i čitave civilizacije, odnosno čovečanstva. To ukazuje da ideje koje iznosim ciljaju ka svetskoj magijskoj egzorcističkoj revolucionarnoj akciji koja je opskurna, konspirativna i transgeneracijska. Za dijabolične strukture moći, za civilizaciju, pa i čovečanstvo uopšte, uspon najekstremnijih dijabolika (tabor slobodnih) biće prava katastrofa, s tim što će to biti svesno uzrokovana, da ne kažem izvedena katastrofa, dok bi u suprotnom, ako stvari ostavimo da idu svojim tokom, ljudi kao vrsta bili zatečeni katastrofalnim ishodom svemoći i svevlasti đavoljeg tabora. Samo promišljanje takvog ishodišta, pa zatim i odašiljanja takve imaginacijske slike u svet putem pisane reči predstavlja magijski čin koji to jeste zato što je prožet dalekosežnom namerom, prethodno uobličen i začet na višim i suptilnijim ravnima.

Zamislimo svetsku scenu političke, ekonomske, kulturne i magijske moći kao veliku šahovsku tablu na kojoj su strateški raspoređene figure dvaju garnitura – bele i crne. To su dve vladajuće i međusobno suprotstavljene garniture đavoljeg tabora. Na delu je velika igra, vekovni sukob dve garniture hijerarhije i moći, odnosno dva kulta. Označimo ih ovom prilikom, prilično uslovno, kao kult Vode i kult Zemlje, tj. kult Levijatana i kult Behemota. Čitav dosadašnji civilizacijski i istorijski tok usmeravan je i vođen idejama, interesima i sukobima ove dve grupacije tajnih kovača istorije. To je sukob svetsko-istorijskih razmera koji prožima gotovo sve nivoe ljudskog delovanja. Predstavnici, odnosno nosioci uticaja obe garniture nalaze se gotovo svugde, u svakom centru institucionalne ili vaninstitucionalne moći, boreći se za kontrolu. Nijedno središte formalne ili neformalne moći se ne nalazi pod potpunom kontrolom jedne od garnitura. Levijatanska garnitura dijabolika kontroliše neke centre, dok ona behemotska dominira u nekim drugim centrima. Pritom nijedna od njih ni u jednom centru nema potpunu prevlast, s obzirom da uvek i svuda ima krtica i špijuna onih drugih.

Ta mreža je praktično beskrajna. Obe pomenute garniture su približno jednake moći i uticaja, osim povremenih i privremenih oscilacija u korist jedne od njih. Ponekad se dogodi da neki centar kojim je prethodno upravljala jedna garnitura padne pod kontrolu one druge i obrnuto. Ponekad, garniture, samostalno ili čak zajednički, formiraju nove centre moći itd. Tako je već hiljadama godina. Vreme je da se taj sukob okonča, a sa tim i da se unište aktuelni oblici magijskog globalizma. Nijedna strana iz tog sukoba ne može izaći kao pobednik, s obzirom da se nalaze u međusobnoj „mrtvoj petlji“ koja se mora preseći pre nego što zaista bude kasno. Oni to znaju, ali nemaju snage da to učine, niti imaju poverenja jedni u druge, niti sami u sebe.

U pozadini te složene i opskurne skalamerije milenarnog rata stoje visoki adepti oba kulta. Oni su poput kraljeva i kraljica u šahu. Neki su čuvani kao kraljevi i nalaze se u neverovatno dubokoj zavereničkoj anonimnosti, slabo pokretni te zaokupljeni temeljnim stvarima i delatnostima poput opštenja sa okultnim silama. Drugi su pak operativni i superaktivni poput figure kraljica. Na dnu hijerarhija nalaze se figure nižeg ranga i pioni. To su izmanipulisani korisni idioti, indoktrinirani, omamljeni, namamljeni, ucenjeni, hipnotisani, programirani, kupljeni, privilegovani u odnosu na prostodušnu neupućenu raju ili opsednuti na magijski način. Pritom, pioni nemaju uvid u celu igru, u njen volšebni transeonski smisao i složenu istorijski izgrađivanu strukturu. Nemaju uvid, ali osećaju moć i plaše je se.

Obe garniture, bez obzira na njihovu raspru, daju jednak doprinos svim negativnim i destruktivnim procesima kako aktuelnog civilizacijskog trenutka, tako i tokom čitave istorije. U samoj svojoj suštini oba kulta predstavljaju suprotne krajeve istog magijskog lanca, iste magijske struje, te kao takvi oni moraju biti uništeni, što je neminovno, pošto će se već sami od sebe urušiti i nestati. Međutim, iako je sudbina ovih garnitura izvesna, čovečanstvo nema vremena da čeka dok se to jednom konačno i ne desi. Naime, njihovo urušavanje povućiće za sobom i celokupnu ljudsku vrstu. Vremena zapravo ima veoma malo, jer je proces urušavanja daleko odmakao. Zadatak je pogurati taj proces specifičnim delovanjem, ne bi li se malo uštedelo na vremenu, odnosno na vremenskoj razlici između prirodnog i forsiranog procesa urušavanja jedne drevne i moćne magijske struje. Stari, okoštali i otrovni magijski lanci i njihove garniture, uz manji ili veći otpor, nestaće sami od sebe, silom nužnosti i besprekornom neumoljivošću prirodnog toka. Zadatak revolucije katastrofe jeste da gurajući bolesnika u smrt, obezbedi bar minimalne opcije za budućnost.