Ezoterijska pozadina vlasti Vladimira Putina i njegova istorijska misija

Prvi deo

(nešto što nema veze sa Putinom)

Godine 1888. u Londonu započeo je krvavi pir Džeka Trboseka, koji je navodno trajao do 1891, ali su se pet kanonskih Džekovih ubistava dogodila između 31. avgusta i 9. novembra 1888. Bilo bi zanimljivo proveriti kakva je bila zodijačka konstelacija u tom periodu. Iste te godine u Londonu, samo nekoliko meseci pre prvih ubistava, formiran je prvi hram Hermetičkog Reda Zlatna Zora pod imenom Izis-Uranija. Godinu dana nakon poslednjih ubistava pripisanih Trboseku, formiran je tzv unutrašnji red Zlatne zore koji podrazumeva više stepenove gnoze (i umrla je Blavatska). Glavni osnivač Zlatne zore bio je William Wynn Westcott, po zanimanju patolog. Zanimljiv sinhronicitet. Nije u pitanju uzročno-posledična veza nego je reč o podudarnosti koja izaziva podsticaje psihičke prirode. Fenomen je duboko subjektivan i ukazuje na krajolik čisto psihičke stvarnosti, a onda psihička stvarnost, u skladu sa datim utiskom, utiče na trendove duha vremena. Da bi se ovo shvatilo možda bi trebalo ispitati sličnu fenomenologiju za 1777, 1666, 1555, ali i pretresti podudarnosti za 1999, osim što su se svi plašili tzv milenijumske bube. Ali, budući da je „milenijumska buba“ kodna reč za čitavu tu godinu, onda bi u njenom rebusu mogli potražiti kakva je podudarnost tim izrazom označena. Dakle, tu je na delu obrazac ponavljanja od 111 godina, a što predstavlja solarni broj.

Godine 1777. u Nemačkoj je obnovljen Red Zlatnog i Ružinog Krsta, čiji je osnivač bio konspirativni lik poznat pod pseudonimom Hermann Fictuld, a koji je i umro baš te godine. Inače, Fictuld je bio poznat i kao alhemičar. Možda postoji a možda ne postoji poveznica ovog reda sa Rozenkrojcerskim društvom u Engleskoj (SRIA), a pogotovo sa Zlatnom zorom, koja svoj legitimitet crpi iz navodne (ili stvarne) povezanosti upravo sa nemačkom rozenkrojcerskom organizacijom, obnovljenom 111 godina pre Zlatne zore. I tačno 111 godina pre ovoga jevrejski lažni mesija Šabataj Cvi je zvanično prešao u islam – 1666, kada je pokrenut lanac događaja koji povezuje šabatajsku kabalu (koja je utemeljena na lurijanskoj kabali, ali izvlači neke drugačije varijacije) sa kabalom koju je učila Zlatna zora. Šabatajska tradicija u svom frankističkom obliku je do kabalističkog kurikuluma Zlatne zore došla posredstvom šizmatičke rozenkrojcerske organizacije poznate kao Azijatsko bratstvo, koju je 1780. godine osnovao član Reda Zlatnog i Ružinog Krsta – Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen. Azijatsko bratstvo je u to vreme bila jedina rozenkrojcerska organizacija koja je među svojim članovima imala Jevreje. Međutim, u ovom slučaju to su bili frankisti, odnosno članovi radikalne jevrejske otpadničke sekte Jakova Franka, koji je smatrao sebe inkarnacijom Šabataja Cvija. Istaknuti frankisti članovi ove organizacije bili su Ephraim Hirschfeld i Thomas von Schonfeld (tj Moše Dobruška). Upravo je Azijatsko bratstvo bilo jedinstveno među rozenkrojcerskim društvima po tome što je razvilo kabalističke oblike svog učenja. Njihova kabala je u priličnoj meri slična onoj kojoj je podučavala Zlatna zora. Poznati francuski proučavalac okultizma i ezoterizma Jean-Pascal Ruggiu pisao je da su mnogi članovi Azijatskog bratstva bili učlanjeni u masonsku ložu L’Aurore Naissante (Rana zora?) osnovanu 1807. godine u Frankfurtu. Upravo su u toj loži, po tvrdnji poznatog istraživača jevrejskog misticizma Geršoma Šolema, mnogi članovi bili frankisti. Suština šabatajsko-frankističkog učenja jeste u tome da božanske iskre uhvaćene u klipotsku strukturu materijalnog sveta, uz praktikovanje antinomijskih mističnih, ali i krajnje banalnih praksi, budu oslobođene.

Kad se već dotičem jevrejskog identiteta, posebnu zanimljivost ima činjenica da je 22. avgusta 1887. godine obešen Izrael Lipski, ubica čiji je rad prethodio Džeku Trboseku u istom delu Londona i da je patolog koji je u oba slučaja pregledavao žrtve bio Wynne Edwin Baxter. Zanimljivo je i to da je u to vreme londonski svet uzbuđivao i bizarni fenomen tzv čoveka-slona (Joseph Carey Merrick), koji se opet vezuje za ime patologa Bekstera. Dakle, to su sve znamenja rađanja jedne magijske struje: patolozi, čovek-slon, bestijalna ubistva, jedan tajanstveni i jedan razotkriveni ubica (čije je jevrejsko poreklo bilo okidač antisemitskih osećanja u britanskoj javnosti). I ne samo to, tzv čovek-slon je svojom bizarnom pojavom na sebe skrenuo pažnju šire javnosti pa je u tom smislu zabeležen i kuriozitet da mu je u posetu došla čak i Aleksandra od Danske, supruga kralja Edvarda VII koja pripada staroj severno-nemačkoj aristokratskoj porodici Oldenburg. I tu nije kraj zanimljivih kurioziteta vezanih za 1888. godinu u Engleskoj. Upravo je te godine odlukom kraljice Viktorije osnovan Red Svetog Jovana (The Most Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem) čiji je istaknuti član bio Sir Frederick Treves, prvi Baronet, poznati hirurg tog doba, inače u posebnoj milosti kraljice i prijatelj čoveka-slona. Krv nije voda, a čovek-slon je živo obeležje okultnih sila vezanih za krv i linije porekla. Nemojte pogrešno razumeti ove navode. Ovde nije reč o zaveri nego o delovanju okultnih sila koje su aktivni i sastavni deo duha vremena.

Na drugom simboličkom nivou 1888. godine, kada je otvorena Izis-Uranija loža Hermetičkog Reda Zlatne zore u Londonu, objavljena je i knjiga Tajna doktrina Helene Petrovne Blavatske. Jedanaest godina pre toga, Blavatska je objavila knjigu Razotkrivena Izida. Dakle, jedna Izida je ugledala svetlost dana 1877. godine a druga 1888. Zanimljivo, madam Blavatska vodi poreklo od druge severno-nemačke aristokratske porodice Han (u prevodu petao) čiji su članovi pripadali Nemačkom viteškom redu (Tevtonski vitezovi). Na kraju ovog naizgled nasumičnog niza, postavlja se pitanje: šta je i gde nastalo 1999. godine i gde su se desila ritualna ubistva povodom toga? Moraću razočarati čitaoce, jer u našem vremenu, za razliku od onog viktorijanskog, čiji je duh iznedrio lik i delo Alistera Krolija, godina 1999 ima drugačiji modus operandi. Nekako paralelno sa glavnim događajem koji je zaokupljao našu pažnju, a to je bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO pakta, slučaj američkog patologa i zagovornika eutanazije Džeka Kevorkijana razvlačio se po sudu i medijima. Navodno, Doktor Smrt, kako su ga zvali, pomagao je prilikom izvršenja 130 samoubistava. To je fenomen od tempiranog značaja i uticaja. Drugi događaj od kosmičkog značaja te godine bilo je potpuno pomračenje Sunca 11. avgusta. Par dana pre toga, u čisto političkoj sferi, odvio se i treći znakoviti događaj. Tačno 09. avgusta 1999. godine, Vladimir Putin, čovek koji je obeležio epohu, postao je premijer Vlade Ruske Federacije.

Drugi deo

U trenutku kada vršim reviziju ovog teksta, napisanog 2020. godine, Putin je još uvek predsednik Rusije. U čemu je njegov značaj i zašto ga uopšte pominjem? Počnimo od njega kao čoveka na onom čisto pojavnom nivou. Kao prvo, Putin je nesumnjivo čovek izuzetne lične energije, veoma aktivan i vitalan, inteligentan, informisan, fokusiran, promućuran, odmeren u ponašanju i izjavama, održavanog tela i uma. Krasi ga izuzetno strpljenje, diplomatska veština i imaginacija, a što mu sve omogućava da održava ravnotežu i donosi odluke koja svaka vodi ka jačanju njegove moći kroz oblik koju on naziva vertikalom vlasti. U svom političkom delovanju on se ne vodi emotivnim i pi-ar reakcijama na trenutačne prilike, već biva očigledno da on poseduje stratešku agendu koju u hodu razrađuje i primenjuje. Kada je postao premijer Rusija je bila na ivici ekonomskog, društvenog i uopšte državnog i organizacionog kolapsa. Danas se ta država, sa njime na čelu, nalazi u epicentru oblikovanja novog svetskog poretka. Navikli smo da se divimo neverovatnom kineskom ekonomskom i civilizacijskom usponu, ali smo, vođeni predrasudama, prevideli rusko čudo koje je eskaliralo od početka vojnog sukoba u Ukrajini. Kina i Rusija su osnovale jezgro snažne geopolitičke i ekonomske gravitacije oko koje će se kristalizovati novo svetsko ustrojstvo nakon polumilenijumske dominacije tzv Zapada. I to se sve dešava u veoma kratkom vremenskom periodu, počevši od Putinovog dolaska na vlast. Od tog trenutka, imamo jedan mukotrpan, ali kontinuirani uspon i uspeh. Dokaz Putinovog uspeha preobražaja ruske države vidimo u činjenici da nakon tri godine rata i intenzivne ekonomske blokade od strane zapadnih sila, ta država beleži ekonomski rast i vodi svetsku politiku. Kako to? To možda više govori o slabosti Zapada nego o snazi Rusije, ali to je neka druga tema. 

Kada malo proširimo vremenski kadar, uvidećemo ključne događaje koji prethode Putinovoj zvezdi. Donosioci odluka na Zapadu su odlučili da ukinu zlatnu podlogu za američki dolar. Taj čin je od dalekosežnog istorijskog značaja i u osnovi razotkriva nedemokratsku suštinu zapadnog sistema, jer o tome nisu odlučivali američki glasači. Naime, ta odluka je zvanično doneta 15. avgusta (opet avgust) 1971. godine kao akt predsednika Ričarda Niksona. Naravno, povodom toga nije se Nikson prethodno povukao u pećinu i meditirao o tome, nego je on samo potpisao dokument koji je strateški osmislio i doneo neko drugi na nekom drugom mestu. Posledica toga je niz događaja koji je proizveo tekuću svetsku situaciju. Doslovno je novo istorijsko poglavlje napisano potezom pera državnog službenika legitimisanog kao predsednik SAD. Od tog trenutka pokrenuto je nekoliko uporednih procesa:

1. deindustrijalizacija SAD; 

2. jačanje evropskih integracija, odnosno pretpostavke utemeljenja EU (1979. uveden je evropski monetarni sistem i održani su izbori za Evropski Parlament);

3. demontaža Sovjetskog Saveza i istočnog bloka;

4. industrijalizacija Kine;

5. uspostavljanje neokolonijalnog sistema eksploatacije zemalja Trećeg sveta;

6. podizanje islamističke ideologije i svetskog džihada (tada je okončan vijetnamski a počeo je avganistanski rat); 

7. počinje globalizacija u užem smislu.

Zastanimo kod ovih sedam pojava, iako bismo mogli pobrojati još mnogo čega. Svi ovi procesi i događaji koji ih oblikuju potaknuti su ukidanjem zlatnog standarda dolara i formiranjem petrodolara. Razvezivanje dolara od zlata omogućilo je oblikovanje globalizacionih odnosa u korist svetskog kapitala koji se tada nalazio u rukama zapadne finansijske oligarhije. Dakle, svih sedam procesa nisu proizvod nekakve beslovesne istorijske inercije, pukog sleda događaja, nego su ciljano projektovani. I tako polako dolazimo na teren onoga što se naziva teorijom zavere, jer ne možemo prevideti osnovni iluminatski modus operandi. Oni deluju putem načela solve et coagula. Kao što na adeptskom nivou deluju tako što zgušnjavaju i rasplinjuju astralnu svetlost, tako i na mundanom nivou oni stvaraju i rastvaraju organizacione, ideološke, političke i geopolitičke oblike. Braća su stvorila Sovjetski Savez, braća su ga rastvorila. Brat sa bradicom ga je stvorio, a brat sa belegom na čelu ga je rastvorio. Braća su takođe stvorila Jugoslaviju, braća su je rastvorila. Braća su stvorila EU, braća će je... Oni vazda stvaraju, rastvaraju pa nanovo stvaraju ali na drugom nivou, pod drugom ideologijom, ali opet sa istom svrhom konačnog zidanja koji sledi stratešku zadatost. Braća na tom poslu koriste one na nižem nivou posvećenja, pa otud u dekadentnoj fazi nekog projekta vidimo karikaturalne i nemoćne likove kako zauzimaju ključne položaje. Tako u Americi i Evropi vidimo zombifikovanog Bajdena, klovnove Trampa i Borisa Džonsona, vidimo mediokritetske EU komesare, glupače tipa Analena Berbok, Kaja Kalas i Kamala Haris, komičnog Makrona, histeričnog Starmera itd. Nasuprot toj plejadi vidno neartikulisanih likova stoji ruski predsednik koji demonstrira kontrolu lične energije svojstvenu posvećenicima, jer on očigledno nije "ka-ge-beovac Putin", iracionalni ludak ili psihopata. Ne, on je adept. Njegova astralna zaštita je bezmalo neprobojna.

Putin je inicijant orijentalnog iluminizma. Mnogi ljudi misle da su iluminati i iluminizam zapadni fenomen, ali suština je da su iluminatske doktrine gnostičke i mističke te da zapravo potiču sa Istoka. Kada malo bolje razmislim, Putin, iako je javno izložena ličnost, o njemu se malo zna. Njegova biografija je očigledno dorađena, a privatnost dobro čuvana. Ponaša se kao da unapred zna ishod, pa otud njegovo iritantno strpljenje koje neki vide kao slabost, neki kao neodlučnost, a ima i onih koji u tome vide nešto zlokobno. Pred njime gotovo u podređenom položaju stoje patrijarh i episkopi, rabini, uleme, muftije i lame, a pritom on nije poput mongolskog kana, tatarskog kagana, nije poput turskog sultana, arapskog kalifa, persijskog šaha, vizantijskog vasilevsa ili ruskog cara. Ne, on je običan predsednik. Kada umre, njegova grobnica biće mesto hodočašća. Kažu, njegova vlast je autoritarna. Sa stajališta iluminatskih ciljeva autoritarno i demokratsko samo su oblici koje oni stvaraju i rastvaraju. Stoga, Putin sada, sa drugim manje-više autoritarnim vođama, ali i sa nekim demokratskim, zida jednu tvorevinu posve masonskog naziva - bricks (cigle). Baklja ujedinjenja čovečanstva sada je u rukama istočnog krila bratstva. Sve što vidimo samo je prelazni performans.

Ta tvorevina o čijem nastajanju svedočimo ima za cilj da usmeri civilizacijske i kulturne tokove do avgusta 2111. godine (što je u ovom slučaju razlika od 112 a ne 111 godina, ali u pitanju je milenijumski prestup). Dakle, ono što se sada zida imaće efekta u narednih 86. godina, počevši sa 1999. Setimo se, 1888. na vlast u Nemačkoj došao je Vilhelm Drugi, čija je ličnost imala ključnu ulogu za oblikovanje okolnosti koje su dovele do oba svetska rata i ustanovljavanje svetskih odnosa koji su određivali naše života sve do sada. Krajem XIX veka, Sjedinjene Američke Države prolazile su kroz značajne ekonomske promene, koje su oblikovale modernu industrijsku ekonomiju. Period oko 1888. godine bio je obeležen brzom industrijalizacijom, širenjem železničke mreže i rastom monopola u ključnim sektorima poput nafte, čelika i železnice. Jedan od ključnih faktora bio je uspon velikih korporacija, poput Standard Oil-a Džona D. Rokfelera i Carnegie Steel-a Endrjua Karnegija. Ove kompanije su koristile vertikalnu integraciju kako bi kontrolisale proizvodnju od sirovina do finalnog proizvoda, što im je omogućilo dominaciju na tržištu. I zanimljivo, u Velikoj Britaniji je 13. avgusta donet Zakon o lokalnoj upravi, koji je uspostavio okružne savete i omogućio ženama pravo glasa na lokalnim izborima. Počinje emancipacija žena! Jedan ciklus ranije, 1777. godine, Kongres SAD usvojio je dizajn zastave sa zvezdama i prugama, koji je postao zvanično nacionalno znamenje američke republike. Godine 1666. dogodio se Veliki londonski požar, koji je trajao od 2. do 5. septembra i uništio veći deo Londona, uključujući katedralu Svetog Pavla, a u geopolitičkom smislu, Drugi anglo-holandski rat prevagnuo je na englesku stranu, što je omogućilo zamah britanskog kolonijalnog carstva i svetsku istorijsku ulogu Ostrva. Svi ovi događaji pokrenuti su neumoljivim i upornim delovanjem posvećenika iluminizma koje je ezoterijsko i višeslojno, transgeneracijsko te sledi jedan jasan kontinuitet i cilj. 

Hajde sada da zamislimo svet 2111. godine oslanjajući se na naše poznavanje stvarnosti koja nas okružuje. Možemo li u trenutnim događajima da prepoznamo iskre budućih dešavanja? Pokušajte i shvatićete koliko zapravo slabo poznajete ovaj svet. Pritom ne mislim na prirodu, nego na opšte društvene i istorijske tokove. 

Univerzum u mrežastim čarapama

Glava I – Kula od slonovače

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. U njemu obitavaju suvoparni koncepti ukalupljeni oko vlažnih ideja. Povrh svega, sa moje planete vidljiva su dva meseca, noćni i dnevni, koji se preklapaju u praskozorje i suton. Na njima obitavaju samosvesna ogledala. Kada se moje misli u njima ogledaju diže se vetar.

Univerzum je glupa reč. Zapravo nije, ali je ljudi glupo koriste. Otuđio sam se od ljudi i sagradio Kulu od slonovače koja lebdi u međutrenucima što brzo iščezavaju čim neko pokuša da ih osvesti. Međutrenuci su sačinjeni od refrena popularnih šlagera zvezdane prašine. Ponekad čujem te šlagere. U suštini, to nisu šlageri, ali nevidljiva publika čiji su pogledi vazda uprti u moje biće to tako doživljava. Dešava se da me ponese ta melodija i tada opažam kako Univerzum zaista nosi mrežaste čarape.

Međutrenutačna Kula od slonovače je pozorište mojih opsesija i teatralnih raspeća. Nevidljiva publika obožava kada teatralna raspeća nose maske. Kažu maskarada podstiče atavizme šavova mrežastih čarapa Univerzuma, ali ja to nikako nisam osetio, niti bih umeo prepoznati takav preobražaj. Zašto si se otuđio od ljudi? Pitaju me dobronamerne zluradosti nevidljive publike pod dejstvom pobuđenih atavizama šavova mrežastih čarapa Univerzuma. Na to pitanje pružam nemušte odgovore, ali se koristim pokretom kako bih naglasio plastičnost mog otuđenja. Atavistička nevidljiva publika se vrpolji i tiho žamori.

U dramatičnom trenutku na scenu izlaze Vasceli Pokreti, Usmereni Dahovi, Umišljeni Zamišljaji i Istančani Oseti. Publika ih pozdravlja kubičnim aplauzom koji odjekuje sve do samosvesnih ogledala noćnog i dnevnog meseca. Čuje se hor Bečkih uopštavanja koji peva: Otuđen od ljudi, otuđen od sna, otuđen od svega onog što spaja međutrenutke... Jesam li živ? Pita se Vasceli Pokret. Usmereni Dahovi kruže po podovima i svodovima međutrenutačne Kule od slonovače. Umišljeni Zamišljaji odsutno blude ka praznini lunarnih preklapanja. Istančani Oseti kolaju od jedne do druge treperave nutrine.

Znate, promuklim glasom moja otuđenost pokušava da uobliči zavežljaj smislenosti, u mladosti sam bio ekstrovertan, a onda je pala klapna. Govor opet postaje naracija, a kosa slova bivaju zamenjena pravim. Kula je i tamnica. Pobočna Dama je nastojnica zgrade. Često mi gleda u karte. Hm... mrmlja zadubljena u otvoreni raspored i stiska usne kao da prebira po rečima koje u nizu silaze sa gornje trake što od jednog beskraja vodi ka drugom beskraju. Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Šta to reče ženo božja!? Na ovo moje „ženo“, a pogotovo na ono „božja“ zatresoše se dveri opsedajućih atavizama. To se dešava svaki put kada Oko pogleda Kulu.

Znate, Oko u Kuli istovetno je Oku van Kule iz kojeg sevaju munje. Kada se njihovi pogledi susretnu čuje se muzika sfera. Orfonos i Orfonostris. To su imena preludijuma, mada je glupo tako ih zvati. U nedostatku boljeg određenja upotrebio sam te čuvene „preludijume“ kako bih nečim odredio zavičajnu dobrohotnost Orfonosa i Orfonostrisa. To nisu dva uglađena i nagizdana istorijska visokourbana gospodina već procesi naših čuvenja i čuvstava. Orfonos je unutrašnji glas koji dolazi od Oka u Kuli, a Orfonostris je onaj od spoljašnjeg velikog Oka. Oko se okom mije, Oko se oku raduje! Zapevaše podmladci Bečkih uopštavanja.

Sa ovim poslednjim napevom, dođosmo do velike tajne. Pobočna Dama izvuče Đavola. Hop, evo ga Đavo, ecce diabolos! U tom trenutku rodi se Diabolatrija i poče da mekeće glasom apokaliptičkog Jaganjca. Pobrkao sam jare i jagnje. Sada mogu očekivati strahotnu osudu Ra Hoor Khuita! Srećom, spazih da i Đavo ima oko. Ne znate vi koliko je Univerzum srdačan. Na tu moju izjavu Nevidljiva publika zapljeska đonovima. Čitava situacija mi zaliči na mehanu pod kodnim imenom „Kod tri oka“. Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Tako glasi lozinka za ulaz. Mehanu je bio glas čađavih misterija. U nju se ulazi kroz kockasti pod a brava je u obliku slova Q.

Ako su Orfonos i Orfonostris glasovi Oka dva, kako se zove glas Oka trećeg? Upita me koleginicina koleginica. Hiperborejski sladoled skliznu mi niz kornet. Preludij u brzini uhvati šav univerzumske čarape, Kula se zatrese a nevidljiva publika začas se ozbilji. Ozbiljilo se sve šta je trebalo i šta nije trebalo. E to se dešava kada pokušavamo da otključamo stvari koje čine svako prenemaganje manje teatralnim a više božanstvenim. Pobočna Dama tiho van scenarija izusti: takve su reči. Uvek sam voleo dobre improvizacije.

Glava II - Uskrsnuće

Na volšebnim stazama onostranosti naiđoh na situaciju u katakombama. Beskrajne nautičke milje lavirintskog podzemlja pružale su se u dogled. Pogled je stajao blagovestan u iščekivanju nove vibracije. Prvi put sam začuo vibraciju kada je moja senka odbila poslušnost. Jednostavno, više nije htela da sledi moje pokrete. Bila je to razdelnica, praktično razmeđe, bezmalo zemljouz kada je nastala prva mreža na čarapama Univerzuma, jer rečeno je kako Univerzum nosi mrežaste čarape.

Stajao sam u senovitom hodniku obasjan blagom svetlošću nedostižnog. Orfonostris je svojim tananim nitima probudio Orfonosa. Znate, oni su poput blizanaca, ali jedan je smrtan a drugi besmrtan. Pobočna Dama je izvukla Smrt. Tako sam se obreo u katakombama. Povorka skeleta se u zanosu kretala noseći zastave kružnog ushićenja. Pridružio sam im se. Pevao sam njihovu pesmu i sanjao njihove snove. Treperenje me je nosilo. Odeven u nudističku pudlicu i šraf šepurio sam se gnojištem opscenosti. To je ta pesma koju slušaju domoroci Utrehta. Tada sam prvi put navukao mrežaste čarape i postao Univerzum. I tada, u magnovenju večnog povratka, ritam koji me je sve vreme nosio postao je ritam koji me pritiska. Pakao! Kosti! Pakao! Hoću meso. Dajte mi mesa! Neka zubi trnu od sladosti. Ne prijatelju. Težio si svetlosti. Kosti su svetlost. Sada ih glođi! Meso je za one zanesene bezobalnim obličjima. Hteo si istinu. Glođi do srži jer u srži je istina. Večnost, kosti, meso, srž, istina. Lice Demona kezilo se sa baklji koje su nosili skeleti svetaca.

Ne želim istinu. Ne mogu ovo. Kakva je ovo Smrt? Zašto si mi ovo izvukla? Pobočna Dama je sedela i pućkala dugačku lulu. Stiskala je usne i mrmljala jedini tekst koji joj je dodeljen: Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Nema više mesta mističnim improvizacijama. U tom trenutku začuše se vaskrsne trube. Iznenada me obasja podnevna svetlost jer svima je znano da Pan dolazi u podne! U vaskrsnoj pozi poleteh visoko iznad katakombi put sunčevog auditorijuma. Nevidljiva publika zatreperi, a čestitari-vaskrsari dojuriše da mi tucaju jaje. Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! Tuc-tuc...

Sunce je lavirint koji se talasa kao zamašćeno jaje na oko u tiganju. Čim sam stigao, odmah me misaone nužnosti uputiše ka Udruženju golubara čiji je legendarni veliki majstor bio poznat kao izumitelj recepta za višeslojnu golublju čorbu. Penzioneri u prizemlju lenjo su vukli poteze po izbledeloj šahovskoj tabli. Kurve na spratu pojale su pesme slaveći dolazak nekog njihovog heterskog božanstva koje će ih tada načiniti plešućim devicama čija će sećanja biti ulivena u Pehar Dostojanstva.

Dobar moral kali se u poštenim bordelima. Izustilo je jedno slovo koje je nenametljivo tihovalo ispod svih oralnih baklji koje se trude da jednoga dana (na Suncu je uvek dan) postanu protuberance. K-a-l-i-s-e. Ponovilo je, ali ovoga puta malo glasnije i kao da speluje. Bilo je to slovo nalik latiničnom F. Kaljeno, prekaljeno, F se polako uzvisilo i u stavu dostojanstvenika samouvereno selo na stolicu pored moje zagledavši se u kartezijansku muvu koja se davila u mojoj čorbi od goluba patrijarha. Zatim se iznenada izvilo u zmijoliku figuru umetnuvši se u izgovorenu reč. Sada sam KaliseF. Dijabolična buba mog uma nije mogla a da ne izvitoperi ono što se prolamalo svim čudnim uglovima po kojima su ćoškarile vaskrsne trube. FeKalis! Uzviknula je buba, a mene je prodrmala uporna zvonjava kugličnog stajališta.

Glava III – Poziv

Pozvonio je telefon, onaj starinski, na žicu, od bakelita, prekinuvši moje buljenje u prazno kroz stakleni zid neogotskog biznis insajder nebodera. Blenuo sam u blještavilo urbanih horizonata koji su razvlačili ljudska stada put kamenih ploča nužnosti i ozbiljenja vremena. Mikrosekunde su važne. Iz grafikona sevaju munje. Upravo su mi potvrdili rezervaciju apartmana u Gradu Piramida. Sve što je u međuvremenu potrebno da uradim jeste da se prepustim i čekam. Prozvaće me kad bude moj red.

Na kosmodromu me je dočekala lepuškasta kama-tantra. Pokazivala mi je nekakvu propusnicu na kojoj je pisalo: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Išao sam iza nje i blenuo u njene mrežaste čarape. Primetio sam da je primetila moje primećivanje istovetnosti naših čarapa sa čarapama samog Univerzuma. Da, to je taj put kojim se ređe ide. No, nisam tek tako stigao na odredište. Ne može se mimo katedralne zajednice. U univerzumu postoji veoma složena birokratija. Za sve se pitaju šefovi katedri do kojih se ne može doći osim ukoliko imate zakazano, a da biste zakazali morate ići preko njihovih kvazikabalističkih asistenata koji pasu na dijametralnim livadama suštastva. Hajde majstore, čik da te vidim doskoči do tih livada. Kerberi Svetog Jovana pomno i neumoljivo motre na pitoma stada kvazikabalističkih asistenata od kojih svaki ima po jedno crveno i plavo zvono umesto mažoretskih učkura.

Red Kerbera Svetog Jovana je nadaleko čuven po upražnjavanju discipline zvane Višeslojna Besprekora. Opet ta višeslojnost... Kako bih predupredio gama zrake iz njihovih delta redovničkih insignija, morao sam otići na hodočašče u Grad Senki. To nije običan grad, a nije ni neobičan. Teško da je grad u uobičajenom smislu reči, ali jeste nekakav grad. I Grad Senki je sačinjen od nadrazumskog rešetkastog piramidalnog poretka te predstavlja mračnog blizanca Grada Piramida. No, ni Gradu Senki se nije moglo pristupiti bez uputstava i posvećenja, što je bila kosmička besprekora Pustinjaka Grotosa.

Pobočna Dama napući usne i izvuče Pustinjaka. Ćutimo. Već znam šta će reći. Isto tako znam da Četvorka Diskova vreba iz prikrajka. U trenutku se začu rezak zvuk plavih zvona kvazikabalističkih asistenata. Na ulazu u podzemna tajanstva Pustinjaka Grotosa stajao je natpis: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Krivudavi puteljak vodio je do šume. Isprva retka a potom sve gušća i mračnija, šuma je uobličavala jednu jedinu usku stazu do mračnog ulaza u pukotinu svesti. To je kao da raspeti Mesija nije uskrsnuo nego je nekako nakrsnuo, nakrivio se na stranu i tako stvorio rupu u Umu. Rupa u Umu rupa je u esenciji Bića. Rupa u esenciji Bića je rupa u Rupi. Rupa u Rupi je Rupa kroz koju sve otiče i kroz koju se sve vraća. U mojoj glavi živi Rupa, a u toj Rupi živi Mrtva Buba. Ni Pustinjak Grotos nije bez cene. Rekoh: Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Uhvatih se za kvaku Q. Dveri se otvoriše. Demon zausti: Kastapolas Katastolas. Prvo je ključ drugo je brava.

Prilikom ulaska u čađavu mehanu zapahnuo me je ustajali vonj neurotičnih pleonazama, kockasti pod i čokančići rakije sa verodostojnim brcima. Sedam za prvi slobodan sto. Karirani stolnjak, piksla, čokanče, sevdalinka i baba koja peva fado. Naručujem pohovane molebane i pogledom bludim po masnim zidnim dlakama po čijim su krajevima upletene sifilistične orhideje partijskih raspri. Nedugo zatim, prilazi stariji mršavi i pogureni gospodin. Ćelav, bled, veliki podočnjaci, tanke usne, lice gotovo bez dlaka, naherenog osmeha, u crnom kaputu zakopčanom do grla. Crne pantalone, crne lakovane cipele. Lik ni uredan niti neuredan. To je Pustinjak Grotos. Nudim mu da sedne. Neko vreme ništa ne govori. Vadi zavežljaj iz kaputa i odmotava ga. Prolaze kilometri beznačajnih stanki. Fado baba drema u uglu i hrče. Muva joj sleće na mladež iz kojeg viri dlaka. Pauk sa dlake hitrim skokom grabi muvu, a iz zavežljaja ubrzo iskočiše brava i ključ. Prepoznajem te instrumente. To su osetljive organele veoma mračne magije. Konobar donosi pohovane molebane. Napomenuh mu da donese još jedan pribor, na šta ga Pustinjak Grotos zaustavi i reče da bi on više voleo običnu kuhinjsku paradigmu, neceđenu, bez portfelja i ako može sa kreativnom rupom u sredini. Konobar nešto promrmlja i ode da zaliva halucinogene opsesije hijerofantskog posrnuća.

Noći polako postaše jutra, a jutra smeniše vulgarna podneva. Svetina je zajahala kubične muve, a mastan burek cedio se sa olovnih novina koje su izveštavale o najnovijim dometima japanske pornografije. Zatim je konobar, odeven u prijatno veče, doneo sveže uštrojenu kuhinjsku paradigmu, naceđenu, bez portfelja i sa veoma kreativnom rupom u sredinu. Pustinjakove oči se zacakliše i u tom trenutku obreh se u časnim odajama njegovog tajanstvenog vavedenja.

Glava IV – Pustinjakovo gnezdo

Nije bilo lako doći u Pustinjakovu jazbinu. Sećam se da sam stajao na pustom raskršću dva utabana seoska puta, u sred ravnice, pod mesečinom u opadanju. Duvao je pristojan vetar. Visoka trava je talasala i glasno šuštala tako da ništa pošteno, a kamo li pristojno, nisam mogao čuti. Nigde nikog. Izvadio sam šareno varalo, zauzevši pritom borbenu pozu za goecijsko jodlovanje. Abraset Zamran! Započeo sam inkantaciju. Nevidljiva publika, koja je sve to posmatrala udobno zavaljena u međunožna zvezdana sedišta, halapljivo je plevila imaginacijsku baštu mojih kuraži. Ja sam Jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ dran neodran, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen. Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac! Utatata...

Obožavam dodire, ali samo kada su osveštani. Obožavam svetost koja dolazi tada kada svetlost isčezne, a u duši ostane potpuna tama. Takve su reči kojima me je dočekao Pustinjak Grotos, nakon što su me njegove dražesno-groteskne izvidnice odvele sa raskrsnice čim je vetar postao nesnosan. Do njegovog gnezda vodi kružni zemljoder od jedanaest spratova. Svaki sprat ima trinaest soba, pa računajte. U svakoj sobi po jedna večnost tumara od jedne do druge beskonačnosti. Dva meseca ukupno imaju 143 faze.

Ovo pripovedanje stoji na samoj ivici ponora pada u besmisao i sumanuto rasplinjavanje. Ipak, dozvolite da napravim malu pežorativnu digresiju. Ne znam zašto sam upotrebio taj stranojezični pridev, ali reči same otpadaju od tih traka koje vise sa zvezdanog svoda pećine Pustinjaka. Postoje svetovi sasvim pogodni za ljude gde je atmosfera puna psihoaktivnih isparenja. Tamo sve može i ništa nije sveto – jer je sve sveto.

Mladiću, video sam tvoje snove. Obratio mi se P. Grotos nekim promuklim a ipak siktavim glasom, kao da se muči da govori. Njegova katedra sjajila je miljeničkim dražima neugaslih alhemijskih kristala Sekundarne Materije ćele Lampe. To je čitavoj prostoriji davalao plavičasti sjaj. Stajao sam na ulazu uznemiren čudovišnom pojavom nečoveka koji se hrani vremenom. Visok, koščatog grotesknog lica sive boje, sa kolutovima tamnih podočnjaka, tankih usana, bez bilo kakve dlake na neprirodno glatkoj koži, blago poguren te pokriven crnim plaštom. Njegove bizarne šake, duge i koščate, plavičaste i naoružane oštrim krupnim crnim noktima. Mogao je dirigovati kamernim orkestrom ali on je odabrao put vetrovitih ponoćnih raskršća.

Pokazao mi je znak da sednem u gostinsku fotelju koja je sva uzdrhtala od uzbuđenja što će neko, nakon toliko ispraznih eona, konačno sesti u njeno devičansko krilo. Prvi mi se ukazao velečasni Morgan Frimen, nosilac reči prelaska kroz središte krsta na znojavom baptističkom jugu. Crni pastori su se tresli u magnovenju jahanja duha. Gospod je pastir moj! Analfilaktička gonoreja nije moj kredo. Tajna reč je LAHEMA. Zatim su došli na red Gedeovi sveštenici i njihove grobljanske krvne žrtve. ONIRU, ONIRU, ONIRU. Nedugo potom, dok sam stajao na balkonu svetlosti i posmatrao vihor Gejine dece koji izvire iz prostodušnih jaruga onovečnosti, dotrčao je mladi karipski rob Žan. Oprezno mi je prišao a njegove zaposednute beonjače prošaptahu AKULA MUNANA. I konačno, na glavnoj promenadi jednog davnog nežnog predvečerja reverend ŽanPjer, praćen ljudima sa pepelom preko lica, sagnuo se i na trotoaru iscrtao veve, mahnuvši rukom u pravcu jednog rasno mešovitog para. Abomination. Prošaputao je. Kada je sve utihnulo, duh u kristalu ispisao je isti taj veve, a ja sam mogao pročitati tajnu poruku: LASEE.

Pustinjak Grotos je ćutke posmatrao kako se odmotavaju zavežljaji sa trakama mojih snova. Mladiću, progovorio je, ali ovoga puta u tetra intonaciji i kubikaži, kada sanjaš crnce, to su duhovi. Ključevi za ulazak u Grad senki gostili su se užeglim močvarama mog zaborava. Imao sam sve šta je neophodno.

Glava V – Grad senki

Ispričaću vam o jednom gradu van svih mapa u kome obitavaju sve srećne toge ovog univerzuma, a i šire. U kristalnoj biblioteci tog grada družio sam se sa crvenom i plavom knjigom. Crvena knjiga ispisana je smaragdnim slovima, a plava rubinima. Lako sam čitao i mastio spoznajne kolutove prženog luka. Oh kako su zanosne inkantacije crvene i plave knjige, pa ipak zaboravio sam sve što sam pročitao. Ni sam ne znam kako, obreo sam se u podzemnim odajama.

U mračnom lavirintu dočekao me je samohodni oltar na kome je stajala crna knjiga sa hijeroglifima od svetlećeg kristala ćilibarne boje. To je zla knjiga. Pornor knjiga. Horor-porno. Porn-Hoor. Pornohorornomikon. Na njenim otvorenim stranicama stajala je ljubičasta ruža svih tunela i njihovih čipkanih minotaura. Crna knjiga mi je tiho prošaputala: „Večno prokletstvo je takođe život večni. Naučiću te kako da prokletvo pretvoriš u ekstazu.“ Čitanje je i dešavanje. Ne može se iz te knjige tek tako čitati a da pročitano ne krene da se obistinjuje. Ona stvara ono što se iz nje pročita. Bio sam zapanjen otkrivši da se zone porno i horor stripova preklapaju na mestima urlikanja ponoćnih pasa uzanih puteva koji od dubokih jaruga vode ka mesečini. Na prvoj strani te opake knjige prepune preispoljnih zuba onih monaha koji su podlegli demonskim iskušenjima stajao je natpis: Neznanje je izdaja.

Ištahar je sabejska princeza i sedma konkubina trećeg vladara jedanaeste elamske dinastije. Bila je upućena u tajne poznavanja zvezda. Prorekla je tačan datum moje smrti. Takođe, rekla mi je kako je ambis vremena samo stanje percepcije i da će ona uvek biti tačno na onom mestu gde smo se rastali... Ne znam odakle sada ovaj detalj, ali zaista se osećam da pripadam Katedralnoj zajednici i svim njenim asistentima. Dočim su se trenuci izgubili u tami. Čekaj, kako su se to trenuci izgubili u tami? Šta hoćeš ovim da kažeš? Jednostavno, to je tama koja se cedi niz stubove svetla. Cedeći se, ona ponire u beskraj, sama bivajući beskraj, jer ona jeste beskraj. Nije bilo trenutka u večnosti kada ona nije bila beskraj. O kako strasno ljubio sam taj beskraj, sav okićen od ničeg, nagizdan kao Bogorodica. Tada sam shvatio da je ovaj čovek lud ali na jedan kanalisan način.

Sada, kada sam postao Građanin Monade, a što je volšebna titula koja se dobija kada neko postane deo Katedralne zajednice i njenih kvazikabalističkih asistenata, nakon što je dobio blagoslov Pustinjaka Grotosa te propušten u postojanje od strane Reda Kerbera Svetog Jovana, putevi ka Gradu Piramida dobili su nadrealan smisao. I zaista, tama mora umreti. Živuća tama je nešto neprirodno i destruktivno. Smrt je njeno prirodno stanje. Smrt je tama i tama je smrt. Otud, smrt ne može biti svetlost, pa ipak svetlost se krije u smrti, a to je teško uočiti. Svetlost smrti - lux mortis, jeste ona tvar od koje je sazdana kapija večnog života. Njeno ime je ad abab: magla koja cveta.

Niti večnosti izlaze iz mojih prstiju i dopiru do samog beskraja. Njihovo preplitanje tkanje je sveta. Tkanje sveta je moć. Vibracija tog tkanja je pesma bogova. O sine večeri, izađi na balkon pobednika i istkaj pesmu od koje ćeš sačini pokrov nezaboravne noći. 

Finis

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. Kao Građanin Monade imam pravo preče svesti u Gradu Piramida. Lepu su noć stvorili oni koji stvaraju i razaraju. Neka se ovaj pehar ispuni krvlju neba, krvlju noći. Neka se tom krvlju posvete zemlja i onaj ko posvećuje. Neka zemlja primi darove neba. Neka zemlja primi moj dar. Neka me zemlja čvrsto drži. Ne odričem se zemlje i u smrti živeću.

nu pel barasa

ta barasi e isarabi

er gaal

a anu kri

kri nu

er kri nu

avana sata

satanaha

er avana esa daranu

er avana esa darai

er avana raq hut

an avana

moros eluto 

Rozenkrojceri i astralni vampirizam Puta desne ruke

Art by Vanessa Lemen

O rozenkrojcerskom bratstvu zapravo ja ne znam ništa, odnosno ništa pouzdano. Pa ipak, usudio bih se izneti nekoliko suštinskih opaski bez da ulazim u istorijske detalje, stvarne ili izmišljene, odnosno loše protumačene činjenice. Krenuću od nečeg ličnog. Pre skoro petnaest godina, jedna moja poznanica, koja živi negde u Evropi, požalila mi se da je izvesni rozenkrojcer astralno proganja i energetski vampiriše. Odmah sam pomislio da umišlja ili da je pobrkala ljude, jer, zaboga, rozenkrojceri se ne bave takvim stvarima! Oni su posvećenici svetlosti — pa da li bi se oni, kao takvi, uopšte bavili nečim tako bizarnim kao što je „energetski vampirizam“? Međutim, rekla mi je da to ne izmišlja, da ga sanja, da oseća njegovo prisustvo noću pored svog kreveta, i tako dalje. Pitao sam je kako zna da je to on? Mislio sam da možda nešto projektuje iz sopstvene psihe. Rekla mi je da je to bio prijatelj njenog verenika, koji je, kao i taj vampir, bio član uglednog neo-rozenkrojcerskog udruženja. Tada sam celu stvar odbacio kao njenu paranoju i neku vrstu ludila. Na trenutke sam joj čak i poverovao ali sam smatrao da ti neorozenkrojceri nisu pravi rozenkrojceri nego nekakva nelegitimna izopačena loza koja se tako predstavlja a zapravo ne poseduje njihove tajne. Setio sam se da sam kao student imao koleginicu koja je slično tvrdila za jednog malo starijeg muškarca iz Beograda koji je navodno bio član čuvene Zlatne zore, odnosno jedne od savremenih grana poznatog viktorijanskog okultnog društva. Naravno, i te oblike Zlatne zore, kao i sve što se predstavljalo kao rozenkrojcerstvo smatrao sam samozvancima bez stvarnog ezoterijskog utemeljenja i legitimiteta, ali koji ipak imaju neka znanja pa to što se bave vampirizmom samo ide u prilog mom stavu.  

Međutim, nedavno sam ponovo čuo neku priču o slučaju astralnog vampirizma gde je žrtva ponovo mlada devojka a napadač sredovečni muškarac okultnog bekgraunda. Tada sam se setio mita o osnivaču rozenkrojcerskog bratstva — Kristijanu Rozenkrojcu, čija je grobnica, kako legenda kaže, otvorena nakon 120 godina te da je njegovo telo bilo savršeno očuvano. Kome je uopšte potrebno očuvano telo? Zašto je njegova grobnica uopšte bila otvarana? Svako ko je čitao knjigu Menlija P. Hola Tajna učenja svih vremena, u poglavlju o Rozenkrojcerima mogao je naići na tvrdnje autora da su rozenkrojcerski adepti čuvali svoja tela u nekakvim staklenim retortama, iz kojih su povremeno izlazili. Dakle, koliko nam je još tragova potrebno da bismo konačno shvatili o čemu se tu zaista radi? Nemoguće je da neko postoji u stanju hibernacije nenormalno dug vremenski period, da se povremeno budi, pa se ponovo vraća u prethodno stanje, a da pritom ne crpi energiju od živih. 

Da bih došao do poente moram zaći malo u digresiju. Svima nam je manje više poznat hrišćanski koncept sveca, kao izuzetnog čoveka, mučenika, koji i nakon što je preminuo, i dalje nekako radi na spasenju duša onih živih. Svetac je, u neku ruku, posrednik, između ljudi i Boga, neko ko, sa one strane vela postojanja, kao duh, i dalje bdije nad vernicima (zapravo, neretko su sveci hristijanizovani paganski bogovi pokrštenih naroda). Svetac ima svoj kult, svoje sakralne predmete, datum u verskom kalendaru itd. Ponekad se sveci određenim ljudima ukažu, na ovaj ili onaj način, pošalju poruku, pojave se u snu ili u viziji, i slično. To sve ima svoje uzore u kultu predaka sa kojima oni koji su živi, održavajući njihov kult, komuniciraju i od kojih ponekad mogu dobiti pomoć. U tom smislu preci su nakon smrti prešli u red duhovnih bića. U istočnim tradicijama poznati su nam avatari, kao ovaploćenja određenih bogova ili posvećenika, asketa, koji su se odrekli najviše ravni i povremeno se inkarniraju ne bi li nastavili svoj altruistički rad na oslobađanju čovečanstva, odnosno zarobljenih ljudskih duša. To je oblik samožrtvovanja. U ovom smislu nije reč o avatarima niti o svecima, već o pojavi o kojoj sam već pisao, a to su Tajni šefovi kao oblik osobenog misticizma. 

Fenomen Tajnih Šefova pretpostavlja postojanje tajanstvenog mističnog reda sačinjenog od skrivenih adepata svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva. Dakle, tu više nije reč o radu na spasenju konkretnih vernika, ili radu na zaštiti i materijalnom blagostanju svojih potomaka, nego o radu koji podrazumeva, između ostalog, i kolektivni duhovni napredak čovečanstva putem usavršavanja iniciranih članova tajnih društava i misterijskih organizacija. Nije više reč o radu na privođenju bezbožnog čovečanstva nauku i veri Isusa Hrista, nego rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Dakle, konačno dolazimo do ideje koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista, na duhovno usavršavanje, a što je ideja koja vodi poreklo iz alhemije. To duhovno usavršavanje odvija se putem bezposredovanog odnosa čoveka sa Bogom, zatim putem upražnjavanja određenih mističnih praksi, a sve to uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno pojavljuju i na ovom svetu regrutuju nove članove spoljašnjih inicijacijskih redova. Dakle, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke, odnosno sa astralne ravni, upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, da se odvežu od materijalnog plana, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane.

Navodno istinski rozenkrojcerski red, čiji je jedan od brojnih spoljnih oblika i Hermetički Red Zlatne zore, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U literaturi Zlatne zore pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj simboličkoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (463). Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o tri šefa shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu – ipak na neki način ostali i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na poboljšanju ljudi i sveta, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora. Naravno, kako to uvek biva, mnogi učenici otpadnu, ali želeći da i dalje ostanu u igri, oni formiraju slične spoljne strukture i tako šire (samo)obmanu, koristeći se imenima, obredima, znacima i simbolima autentičnih spoljnih redova. Ne treba napominjati da takve lažne strukture završe u daljem raspadu ili ludilu njihovih članova i osnivača.

Dakle, vidimo da Tajni Šefovi postoje astralno, ali mogu postojati i fizički, ukoliko su njihova tela očuvana, ili ukoliko su našli načina da žive neprirodno dugo, što nije nemoguće. Zar upravo ta dugovečnost nije jedan od ciljeva alhemičara? Povodom ove misli kroz um mi je prostrujalo da je poznati crni mag i sledbenik inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud, u jednoj od svojih knjiga, pominjao savršeno očuvana tela prvih majstora venecijanske masonerije. A Venecija je, na Blekvudovoj istorijskoj mapi modernog vampirizma, ključna tačka iz koje, u neprekinutom inicijacijskom nizu, ta okultna škola postoji od XV veka, prevashodno u srednjoj i istočnoj Evropi, odnosno u nemačkim i mađarskim zemljama. Navodno, tom nizu pripadao je i sam imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga (1368-1437), osnivač Reda Zmaja, čiji je član bio legendarni Drakula. Imperatora je u inicijacijski vampirizam, po Blekvudovim rečima, uveo ni manje ni više nego mitski Abramelin Mag, autor čuvenog magijskog spisa koji čini temelj čitavog kompleksa evropskog okultizma. Abramelin je sinisterni aspekt svoje magije praktikovao u Veneciji gde je ustanovljeno prvo vampirsko društvo. Tek nakon toga se uputio kod cara Sigismunda koji je potom postao njegov učenik. Navodno, car je bio nesretno zaljubljen u devojku koja je preminula pa je magijskim putem hteo da je vrati u život, pri čemu mu je Abramelin pomogao (ili možda neki njegov sledbenik). Taj niz vodi i kroz neka masonsko-rozenkrojcerska udruženja. To ne znači da su ta udruženja u svojoj osnovi vampirska, nego su neki njihovi članovi praktikovali vampirsku magiju čiji je izvor Abramelin.

N.D. Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red, a koji je, po njegovom kazivanju, nastao od čuvenog nemačkog okultnog reda Thule-Gesellschaft (Društvo Tule). Osnivač Društva Tule bio je Adam Alfred Rudolf Glauer, poznat kao Rudolf Freiherr von Sebottendorff (1875- 1945), nemački vojni obaveštajac, a kao članovi tog društva pominju se čuvena imena nacizma kao što su Rudolf Hes i Alfred Rozenberg. Tule nije izvorno vampirski red, već je deo vampirske gnoze, kako kaže Blekvud, do njih došao posredstvom Zlatne zore, odnosno S.L.MekGregor Metersa i Brema Stokera (takođe člana Zlatne zore). Po Blekvudu, Meters i Stoker su uputili Sebotendorfa u načine uspostavljanja kontakta sa Tajnim Šefovima. Blekvud tvrdi da je tajni šef Zlatne zore sa kojim je Meters uspostavio kontakt niko drugi do sam Drakula (pod tim se verovatno podrazumeva vampirski astralni egregor)! I zaista, otkud uopšte ideja dolaska Drakule u London? Podsetiću, Meters je u Pariskoj biblioteci pronašao knjigu Abramelina Maga sa opisima rituala koji su rezultirali njegovim kontaktom sa – kako tvrdi Blekvud – Drakulom, tj. Tajnim Šefom. Inače, Blekvud pretpostavlja da sinisterni aspekt Abramelinovog učenja potiče od stare jevrejske gnostičke sekte Kainita koji su smatrali biblijskog Kaina kao svoj uzor (Kain je, kako kaže poznati crni mag Majkl V. Ford, oličenje vampirskog arhetipa). Ipak, moram naglasiti - za sve ovo, osim Blekvudovih tvrdnji, nemam nikakvih dokaza, niti sam naišao na neki drugi izvor koji bi možda to nekako potvrdio, ili barem tvrdio isto, odnosno slično. Mimo ovoga, postoje indicije o postojanju Zelenog Reda (ili Reda Zelenog Zmaja), ali ja ne znam koji je Zeleni Red u pitanju. Blekvudov Zeleni Red je nastao nakon Drugog svetskog rata, a postojao je i red sličnog imena početkom XX veka, sve do Drugog svetskog rata. Možda je Blekvudov red zapravo obnovljeni stari Zeleni Red, ali uzdržao bih se od te nategnute spekulacije. Pomenuću samo da se kao članovi prvog Zelenog Reda, čije je poreklo zapravo tibetansko, pominju zanimljive ličnosti kao što su: Raspućin, ruska carica Aleksandra, Karl Haushofer i Petar Bedmajev.

No, vratimo se na početnu tezu. Ne mogu tvrditi da je svako ko sebe naziva rozenkrojcerom istovremeno i vampir. To nije tačno. Ali u samom jezgru rozenkrojcerskog mita nalazi se priča o neumrlom (?) Kristijanu Rozenkrojcu. Setimo se i šta je Izrael Regardije napisao u svojoj opširnoj knjizi o Zlatnoj zori, kada je pomenuo trojicu rozenkrojcerskih adepata koji su živeli po nekoliko stotina godina. Ipak, za razliku od stereotipnih vampira Puta Leve ruke „dece noći“ -nosferatu, ovde možda imamo posla sa vampirima svetlosti - luksferatu. Na kraju, zar Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard nisu tvrdili da se Rozenkrojc kasnije pojavio kao čuveni grof Sen Žermen, alhemičar i možda vampir?

U kontekstu ove teme jedan stariji okultista mi je skrenuo pažnju na roman Majkla Talbota pod nazivom Delikatna zavisnost (The Delicate Dependency), u kojem vampiri u suštini deluju kao rozenkrojceri. Oni su tajno društvo alhemičara koje usmerava čovečanstvo u različitim pravcima. Roman se tonom oslanja na ideju popularnu u periodu fin de siècle, naročito u Francuskoj, gde je „rozenkrojcer“ neka vrsta dekadentnog umetnika koji daje telo snovima. Kao i dekadentni umetnici Francuske i Engleske, Talbotovi vampiri su takođe erotske estete koji iniciraju u svet snova, čuda i uživanja. Kako kaže moj anonimni prijatelj, još jedna značenjska asocijacija iz fin de siècle epohe, popularizovana preko Huismansa u romanu Là-bas, jeste ideja da neki rozenkrojceri u tajnosti obožavaju đavola. Ko zna, ipak valja imati na umu da su oni koji za sebe misle da su „svetliji od svetlosti“ neretko skloniji sopstvenoj predatorskoj prirodi nego oni koji je otvoreno prihvataju. Uverenjem da su iznad osnovnih instinkata, slepi su da vide kako ti instinkti i dalje utiču na njihove misli. U svom najprizemnijem obliku, ti „Sveti Adepti“ žive u luksuzu a što se plaća novcem njihovih osiromašenih sledbenika, dok istovremeno tvrde da su, u svojoj čistoći, iznad bilo kakvih predatorskih pobuda. Ko misli da se ovo isto ne odnosi na vođe različitih ezoterijskih organizacija Puta Desne ruke, taj se grdno vara.

Moj prijatelj kaže da neko ko život vidi kroz odnos predator–plen, posledično vidi kako to načelo stalno funkcioniše, kako životinje neprestano uzimaju od drugih, često slabijih. Po njemu, to može dovesti do sledećeg: 1. Vampir u nastajanju odlučuje da će postati veći i bolji u uzimanju i postaje čudovište / rizični kapitalista. Ako nije naročito inteligentan, ostaće na tom nivou (i živeti u stalnom strahu da će se plen udružiti i naoštriti giljotinu), ali ako jeste... 2. Postaje veći i bolji u uzimanju, i onda shvata da prava moć, uživanje i mudrost ne dolaze iz toga da budeš čudovište, već iz razmene energije. To postaje duboko alhemijski i korisno za sve uključene. On tada deluje kao inicijator, šaman, umetnik, tajanstveni ali dobronamerni stranac. I konačno, pod 3. darvinistički užas svega toga postaje nepodnošljiv i osoba postaje duboko pesimistična u pogledu prirode stvarnosti. Ovo može uključivati izlete u gnosticizam i budizam. Po ovom zanimljivom gledištu starog okultiste, navedena tri stanja nisu međusobno odvojena. Često postoji obrazac u kojem se neko prvo nalazi na nivou 1, zatim padne u nivo 3, da bi se konačno uzdigao na nivo 2. Sve ovo ostaje nedostupno nekome ko veruje da je iznad svojih osnovnih instinkata, ali je otvoreno onome ko ih prihvati, radi s njima i transformiše ih. Što se tiče konkretnog rozenkrojcerskog mita koji sam pomenuo, moj prijatelj je izneo ocenu da je telo rozenkrojcerskog adepta nepropadljivo jer je svest toliko pročistila samu sebe da je i njeno vozilo (telo) prešlo granicu kvarljivosti. Vampirski mit to obrće: on osnažuje telo da bi se ono obnavljalo, držeći entropiju podalje, čime omogućava svesti da duže i delotvornije funkcioniše. Magijski gledano, ova dva sistema rade u suprotnim pravcima.

Kain, Naama, Lilit, Tubal-Kain (dopunjena verzija)

William Blake

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koju čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kajinovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Nema potrebe naglašavati niti posebno objašnjavati značaj i značenje brojeva 7 i 10 u kontekstu apokaliptične beštije sa sedam glava i deset rogova, a takođe nema potrebe ni naglašavati simboliku broja 13. Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. U kabalističkom smislu Nod je Daat (znanje), dok Lamehove žene i Kainova žena predstavljaju tri vela ništavila: Ain, Ain Sof i Ain Sof Aur. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Sigil Niantiela

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi  kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere za koju se u neku ruku može tvrditi da je preteča šabatajstva kao, uslovno rečeno, satanističkih doktrina koje se suprotstavljaju ili namerno izokreću vladajuće mistično-magijsko-religijske struje u potrazi za izvornom formulom ili njenom obnovom. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. Ime Kain može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Ovde sam izdvojio ključne detalje:

„Atu VI se odnosi na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće slovo hebrejskog pisma je Zain, što znači „Mač“, i otuda je okvir karte Svod Mačeva, pod kojim se odvija Kraljevsko Venčanje. Mač je prevashodno oruđe deobe, podele. U svetu intelekta - to je svet boje Mačeva - on predstavlja analizu. Ova karta i Atu XIV zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: Solve et coagula.“ Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 88.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

I dalje Kroli nastavlja navodima iz njegove knjige „Vizija i glas“, gde nailazimo na ono što je od značaja za temu Kaina:

„Postoji jedna asirska legenda o ženi sa ribom, kao i legenda o Evi i Zmiji, jer Kain ne beše sin Adamov i Evin, već sin Evin i Zmijin. I zato kad ubi brata svojega, beše prvi ubica jer žrtvovaše žive stvari demonu svojemu, te dobi Kain beleg na licu svojemu, koji je beleg Zveri o kojoj se besedi u Apokalipsi i beleg Inicijacije. Prolivanje krvi je nužno, jer Bog nije čuo decu Evinu sve dok krv ne bi prolivena. A to je površna religija; ali Kain nije govorio s Bogom, niti je imao beleg inicijacije na licu, tako da su ga se svi ljudi klonili, sve dok nije prolio krv. A ta krv beše krv brata njegovoga. To je tajna šestog ključa Tarota, koji ne treba nazivati ljubavnici, nego Braća. Posred karte stoji Kain; u desnici drži Torov Čekić kojim je ubio svog brata, sav vlažan od krvi. A levicu svoju pruža otvorenu kao znak svoje nevinosti. Sa desne strane mu je majka Eva, oko koje je izuvijana zmija čija kukuljica je raširena iza Evine glave, a sa leve strane mu je lik koji je u ponečemu nalik na hinduističku boginju Kali, ali mnogo zavodljiviju. Pa ipak ja u njoj prepoznajem Lilit. Nad njim je Veliki Pečat Strele, okrenut nadole, ali prostreljen kroz srce deteta. I to je dete Avelj. A značenje ovog dela karte je nepoznato, ali to je tačan crtež tarot karte. I to je tačna magijska bajka iz koje su hebrejski prepisivači, koji nisu bili potpuni Inicijanti, ukrali svoju legendu o Padu i svim kasnijim događajima. Od veoma je velikog značaja to što gotovo svaka rečenica u ovom odlomku naizgled preobraća značenje one koja joj je prethodila. Tome je razlog to što je reakcija uvek jednaka i suprotna akciji. Ova jednačina je, ili bi trebalo da bude, simultana u svetu intelekta, u kojem nema velikih vremenskih zaostataka; formulacijom neke ideje gotovo u istom trenutku stvara se i njena suprotnost. Suprotnost bilo koje tvrdnje je sama po sebi implicitna, što je neophodno da bi se održala ravnoteža Univerzuma.“ Alister Kroli, isto, str. 88/89.

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka – Eve Frank. Kako smo Naamu poistovetili sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u „Knjizi zakona“ 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. 

Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.

Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.

U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.

Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.

Vesta i moć devica

Moć devica je u njihovim snovima. One imaju snažna i gipka astralna tela. Ništa u njih nije ušlo, niti iz njih izašlo. Sama ta činjenica govori nešto. Inicirane device, redovnice, imaju veliku moć, ili imaju mogućnost da generišu veliku moć. Njihova energija nije oštećena muškim prisustvom, nije uprljana muškom seksualnom energijom koja umanjuje žensku moć (ostavimo po strani sada posvećeničke škole seksualne ekstaze, jer to je nešto drugo). Imam na umu rimsku boginju Vestu, zaduženu za plodnost i kućno ognjište, ćerku Saturna i Opse, boginje zemlje, pa samim tim i tzv vestalke, njene devičanske sveštenice. One su mahale velikim falusima i posebnim bakljama, odevene u crveno. Njihova crvena odežda ukazuje na htonske energije, vatrenu krv zemlje. Takođe, boginja Vesta bila je i boginja srca, ona koja večno stoji i koja sama po sebi predstavlja moć. Kažu da su Vestine sveštenice imale prirodan ugodan miris, što je sasvim u skladu sa jednim od epiteta ove boginje - mirisna. To je miris čiste moći i visoke svesti. Današnji mentalitet seksualnih sloboda i promiskuiteta odbacio je devičanstvo kao mračnjaštvo prošlog doba, kao crni pokrov patrijarhalne vlasti nad ženom. Pa ipak, ovde nije reč o tom crnom pokrovu pokore, nego o crvenom pokrovu moći i svesti. Taj put crvenog pokrova takođe je zaboravljen, ali setimo se, to je jedan od devet puteva Majke i Žene, tzv Saturnove vatre, danas tako neprijemčiv, kako štovaocima gole Izide, tako i onima koji i dalje slede formulu crnog pokrova. 

P.S. Pre tridesetak godina upoznao sam jednu izuzetnu devojku, koja je očigledno bila posvećena u neki čudan kult, o čijem poreklu mogu samo da nagađam. Njeno telo je imalo, u šta sam se lično uverio, sposobnost stvaranja neverovatne supstance ćilibarne boje čija je konzumacija izazvala promenu moje svesti i percepcije. Ona mi je rekla da bi imala veću moć da je ostala devica. Tada to nisam razumeo, ali sada, kada imam određeno razumevanje tog fenomena, i dalje ne razumem, pa ipak osećam da je govorila istinu.