Uvod u okultnu istoriografiju

Metod

Ovaj tekst ne bavi se uzročno-posledičnim vezama, već sinhronicitetom, tj podudarnostima koje ne proizlaze jedna iz druge, već ukazuju na krajolik psihičke stvarnosti. Brojevi 1555, 1666, 1777, 1888, 1999, 2111 čine niz od 111 godina (uz milenijumski prestup 1999–2111 = 112). Cilj nije dokazivanje, već čitanje u kome se istorijski događaji tretiraju kao hijeroglifi.

1. 1555 – Postavka 

Niz počinje godinom koja postavlja temelje za sve kasnije cikluse. Augsburški mir (25. septembar 1555) ozvaničava podelu hrišćanstva na katoličku i protestantsku sferu: cuius regio, eius religio. Verski ratovi tek predstoje, ali princip suvereniteta nad dušama postavljen je kao državni obrazac. Te godine Nostradamus objavljuje prve Centurije. Počinje era proroštva kao štampane reči, vizija postaje roba, simbolika postaje javna. Tada je u Londonu osnovana i Moskovska trgovačka kompanija uz pomoć koje Engleska probija put ka Rusiji. Ovo je prvi dodir ostrva i kontinenta koji će postati okosnica budućih geopolitičkih ciklusa. Godina 1555. nema „ubistva” ni „hramove”, ali ima podelu, proroštvo i trgovinu. To su tri stuba na kojima će se graditi naredna četiri veka.

2. 1666 – Prelom

Ovo je godina apokalipse koja se nije dogodila, ali se dogodilo nešto drugo. Šabataj Cvi, jevrejski lažni mesija, 1666. godine pod pritiskom sultana prelazi u islam. Mesijanska struja ne nestaje nego prelazi u jeres. Šabatajska kabala, zasnovana na lurijanskoj doktrini o iskrama uhvaćenim u klipotsku ljusku, dobija antinomijski oblik: spasenje kroz prestup. Ovaj koncept će, preko frankista (šabatajskog pokreta koji je u Srednjoj Evropi osnovao Jakob Frank), ući u okultnu struju Zapada.

Te godine dogodio se i Veliki londonski požar (2–5. septembar 1666) koji uništava katedralu Svetog Pavla i veći deo srednjovekovnog Londona. Grad se obnavlja u kamenu, ali simbolički, stari London je spaljen. Tada se desio i Drugi anglo-holandski rat, okončan u korist Engleske. Ovo je početak britanske pomorske dominacije.

Dva događaja, jedan na Levantu, drugi na Temzi, ne povezuje uzrok, već godina. Oba označavaju smrt jednog oblika i rođenje drugog. Mesija postaje apostata. Drvo postaje pepeo.

3. 1777 – Konsolidacija

Red Zlatnog i Ružinog Krsta obnovljen je u Nemačkoj. Njegov osnivač, Herman Fiktuld (pseudonim), alhemičar i konspirativni autor, umire iste godine. Red postaje najuticajnija rozenkrojcerska organizacija XVIII veka. 

Kongres SAD usvaja dizajn zastave sa zvezdama i prugama (14. jun 1777). Američka republika dobija svoje vizuelno znamenje. Simbolika: trinaest kolonija, trinaest pruga, trinaest zvezda: broj pobune i transformacije.

4. 1888 – Eksplozija

4.1. Patologija i magija

Ovo je godina najveće gustine. Svi tokovi se sustiču u Londonu. Prvi hram Hermetičkog Reda Zlatne Zore – Izis-Uranija, osnovan je u Londonu 1888. Jedan od osnivača je Vilijam Vin Vestkot, patolog. Drugi patolog, Vin Edvin Bakster, obavlja obdukcije nad žrtvama Džeka Trboseka, ali i nad žrtvama Izraela Lipskog (obešen 1887). Lipski, jevrejskog porekla, ubijao je u istom delu Londona godinu dana pre Trboseka. Njegovo poreklo izaziva antisemitsku histeriju.  

Ser Fredrik Trevs, hirurg u milosti kraljice Viktorije, prijatelj je Džozefa Merika, čoveka-slona. Iste godine, kraljica Viktorija osniva Red Svetog Jovana. Trevs je istaknuti član. Aleksandra od Danske (supruga budućeg kralja Edvarda VII), posećuje čoveka-slona. Ona pripada porodici Oldenburg iz severne Nemačke.  

Helena Petrovna Blavatska (poreklom iz severno-nemačke aristokratske porodice Han (Tevtonski red), 1877. objavljuje Razotkrivenu Izidu, a jedanaest godina kasnije, tj 1888. - objaviće Tajnu doktrinu. To su ključna dela na kojima je utemeljena teozofija. Dakle, imamo patologe, ubice, deformitet, kraljicu, okultiste i Izidu. Sve u jednoj godini. Sve u Londonu.

4.2. Geopolitika i društvo

Te godine Vilhelm II dolazi na vlast u Nemačkoj. Njegova ličnost oblikovaće odnose koji vode ka oba svetska rata. Istovremeno, u SAD se odvija vrhunac industrijske konsolidacije. Rokfeler, Karnegi, Standard Oil, vertikalna integracija. U Britaniji novi Zakon o lokalnoj upravi (13. avgust 1888) daje ženama pravo glasa na lokalnim izborima. To je iskorak ka emancipaciji, ali i uvođenje ženske energije u političko telo. Dakle, 1888. nije samo godina ubistava i magije, već i godina rađanja XX veka.

5. 1999 – Pomeranje težišta

Ovo je godina koja se plašila „milenijumske bube”, ali je pravi rebus bio drugde. Prvi deo filmskog serijala Matriks snimljen je 1999. godine. Premijera je održana 24. marta 1999. u Los Anđelesu, a film je u američkim bioskopima počeo da se prikazuje 31. marta iste godine. Time je praktično najavljen uvod u novi ciklus događaja. Nekoliko dana kasnije NATO je počeo bombardovanje Jugoslavije. Pet meseca kasnije Putin je postao premijer Rusije i desilo se poslednje potpuno pomračenje Sunca u Evropi ne samo u XX veku, nego i u II milenijumu nakon Hrista. Simbolika je, dakle, bremenita. 

5.1. Pedofilska elita

Pre nego što stignemo do 1999, moramo zastati na godini koja ne pripada glavnom nizu, ali je njegov neophodni odjek. Marta 1988. Mark Ditru, neki oblik belgijskog Epstina, je prvi put osuđen na svega četiri meseca zatvora. Aprila 1989. osuđen je na 13,5 godina zbog otmice i silovanja pet devojčica. U zatvoru se venčava sa Mišel Martin. Brak je overen u tamnici. Godine 1992. pušten je uslovno, posle svega tri godine. Istina, Ditru nije Trbosek, jer Trbosek je neuhvatljiv, mitski, nerešen. Ditru je uhvaćen, osuđen, pušten, i uhvaćen ponovo, ali lista njegovih klijenata iz visokog društva je ostala neotkrivena. 

Trideset godina kasnije, 2019, drugi čovek, Džefri Epstin, neće dobiti tu šansu. Njega će sistem ukloniti, ne da bi zaštitio decu, već da bi zaštitio sebe. Između Ditrua i Epstina nije 111 godina. Između njih je 30 godina, jedna generacija. Lice zločina se ne menja. Menja se samo način na koji moć briše tragove. Epstin svakako nije Trbosek, nego Lipski svog vremena. Njegovo jevrejsko poreklo, njegove veze sa princom, senatorima, političarima, tajkunima, obaveštajcima, poznatim ličnostima, sve to postaje okidač za krizu legitimnosti elite. Epstin je u tom smislu hijeroglif za krah moralnog autoriteta elite. Njegovo lice je preplavilo internet, ali on ja manje zločinac a više simptom, groznica. Telo je pokazalo temperaturu. Dijagnoza tek sledi.

5.2. Godine 1995. i 2011 – Dve probe pred prelom

Ted Kacinski, Unibomber, 1995. objavljuje manifest Industrijsko društvo i njegova budućnost. Po njemu, tehnologija nije alat, ona je sistem, i to takav sistem koji se sam reprodukuje, kome je čovek samo privremeni domaćin. Čovek je biološki neprilagođen ovom sistemu, ne može da ga promeni, može samo da ga sruši. On najavljuje ono što kasnije dolazi sa MAGA, ne kao politika, već kao raspoloženje: tehnologija nas je prevarila, modernitet nas je izdao.

Anders Brejvik, 22. jul 2011. detonirao je bombu u Oslu, i napravio masakr na Utoji. Njegov manifest, 2083: Evropska deklaracija nezavisnosti, prepisuje Kacinskog na desetinama stranica, a da toga nije svestan. On sebe naziva Justiciar Knight Commander, i tvrdi da je 2002. u Londonu prisustvovao osnivanju rekonstituisanog Reda Templara. Nema dokaza da je taj red ikada postojao, ali iluzija reda često je moćnija od stvarnog reda. On nije član reda ali je red član njega.

5.3. Zapad: eutanazija i praznina

Džek Kevorkijan, poznat kao Doktor Smrt te godine je u centru medijske pažnje. On asistira prilikom 130 samoubistava. Tada mi je suđeno, ali je njegov akt služio kao okidač za legalizovanje prakse eutanazije u nekim zemljama. Dakle, 1999. godine Zapadu nema Trboseka, nema patologa-inicijata, nema novog hermetičkog reda. Magija se preselila na internet. Godine 1888 imali smo hramove i rukopise, a 1999. Geocities i PDF-ove. Zapad je izgubio monopol nad ezoterijom.

5.4. Istok: inicijacija kroz državu

Te godine NATO je bombardovao tadašnju SR Jugoslaviju i otcepio njenu autonomnu pokrajinu u kojoj je stvorio jezgro druge države, stvarajući tako presedan koji je trgnuo mnoge u svetu, a naročito u Rusiji i Kini kao budućim globalnim akterima. Setimo se, tada je u Beogradu američki projektil pogodio kinesku ambasadu. Mnogi kasniji događaji posledica su toga.

Vladimir Putin postaje premijer Rusije 9. avgusta 1999. Rusija je na ivici kolapsa. Država je deformisana, a sama Rusija deluje kao nekakav čovek-slon. Putin ne dolazi kao patolog, ali secira truplo SSSR-a i iz njega vadi živo tkivo. Njega krasi neverovatna energija, strpljenje, samokontrola, tj kontrola lične energije kroz odmerenost i fokus; te naposletku, strateška agenda, ne vidljiva odmah, ali postojana. On ne odaje utisak psihopate ili klovna, nego ezoterijskog posvećenika. Njegova biografija je očigledno dorađena, a privatnost neprobojna. Njegova okultna zaštita je, sudeći po efektima, gotovo potpuna. Zapadni pokušaji magijskog uticaja na njega (a bilo ih je) nisu uspeli. Putin nije mason zapadnog tipa. On deluje pre kao inicijant orijentalnog iluminizma, gnostičke struje koja dolazi sa Istoka, a ne preko Rima ili Londona. 

5.5. godina 1971. kao prethodnica

Da bi se razumela 1999. godina, mora se razumeti 1971. 15. avgusta 1971. godine, Ričard Nikson ukida zlatnu podlogu dolara. Odluka nije doneta u demokratskoj proceduri nego potezom pera. Posledice u godinama koje dolaze su epohalne: deindustrijalizacija SAD; jačanje evropskih integracija (EU); demontaža SSSR-a; industrijalizacija Kine; neokolonijalizam; podizanje islamističkog džihada; globalizacija u užem smislu. Ovo nije inercija, nego je projekat.

U svemu ovome vidimo na delu formulu solve et coagula – rastvori i zgusni. Konspirološki rečeno, braća stvaraju Sovjetski Savez, braća ga rastvaraju; braća stvaraju Jugoslaviju, braća je rastvaraju; braća stvaraju EU, braća će je... Ali 1971. nije 1999. Između njih je 28 godina, dakle jedna generacija inicijata. A 1999. je trenutak kada Istočno krilo bratstva preuzima baklju.

5.6. Kosmički pečat

11. avgust 1999: dogodilo se potpuno pomračenje Sunca. To je poslednje totalno pomračenje XX veka u Evropi. Par dana ranije Putin je postao premijer. Sunce (Zapad) privremeno je potamnjeno. Senka pada na Balkan, Bliski Istok, južnu Aziju. Centar gravitacije se pomera.

6. 2001–2019 – Dve vertikale

6.1. Godina 2001: Njujork – svetovna vertikala

U Njujorku je 11. Septembra 2001. srušen Svetski trgovinski centar. Čuvene Kule Bliznakinje, dva stuba, dva staklena idola, dva su falusa zapadnog prosperiteta. I datum je zanimljiv: 11/9. 11 × 9 = 99. 1999. je prethodila. Naravno, ima raznih konspiratornih tumačenja tog događaja, ali to je nebitno. Bitan je sam događaj u okviru koordinata značenja.

6.2. Godina 2019: Pariz – duhovna vertikala

Dana 15. april 2019. desio se požar u čuvenoj pariskoj katedrali Notr Dam. Znamo šta je izgorelo, ali šta nije izgorelo? Nije izgorela kruna od trnja, tunika Svetog Luja, rozeta i tri kipa Bogorodice. Simbolički:, kruna, odnosno, patnja – ostaje; svetac – pravedna vlast, takođe ostaje; prozor – svetlost kroz tamu, naravno ostaje; Bogorodica – majka, utočište, žensko – ostaje. Dakle, vidimo perspektivu. Godine 2001: masovna smrt, simbolički život (kule žive u sećanju); 2019: simbolička smrt, masovni život (niko nije poginuo). To je evolucija metoda. Prvo je udar na telo nacije, a drugo udar na dušu nacije. Oba događaja su vertikala koja pada, udar na simbol. Takođe, oba događaja su nesumnjivo spektakl rušenja, gledali smo uživo, znali smo da gledamo nešto što nećemo razumeti godinama.

7. Grenland – geografija kao metafizika

Slavni elizabetanski doktor Džon Di tragao je za severozapadnim prolazom da se iz Atlantika vodenim putem stigne do Pacifika. Njegov Grenland nije bio geografski već simbolički, možda ćak metafizički. Za Dija, Grenland je predstavljao vrata ka Hiperboreji, ostatak Atlantide, mesto gde se ovaj svet susreće sa onostranim. Danas je Grenland sveden na nešto banalno. Neko hoće da ga kupi, i to neko iz pobunjenih kolonija. Grenland, kao Zelena zemlja (pokrivena ledom), je kodna reč povratak arhetipa gde se Sever vidi kao izvor moći. Kao da se Imperija vraća svom okultnom temelju, nesvesno. U novoenskoj engleskoj kabali (NAEQ), reč Greenland ima vrednost 110 a što ima svoju podudarnost sa sledećim zaokruženim izrazima na engleskom jeziku koji se pominju u Krolijevoj Knjizi zakona: greater, lapis lazuli, lift up, I write, is balanced, ox and none, power in, powerful, pure will, quarter, red flame, seek me, shall remain, stronger, tear out, the core, the face, the king, the west, the obeah, writing, your kiblah.

8. Šta se zida 1999–2111?

8.1. Ovde imamo dva vođstva i jedan horizont. To su Rusija i Kina, ne kao saveznici u klasičnom smislu, već kao jezgro nove gravitacije. Kina je brzo postala ekonomsko i tehnološko čudo, a Rusija je, uprkos ratu, uprkos blokadi, postala vojno-političko i energetsko čudo. U međuvremenu, Zapad nudi zombi-lidere (Bajden), klovnove (Tramp, Džonson), glupače (Berbok, Kalas, Haris), histeričare (Starmer), komičare (Makron), autoritarne i nesposobne figure (van der Lejen, Merc) i maligne pojave (Epstin). Istok nudi kontrolu. To nije ni demokratija, ali nije ni klasičan autoritarizam, ni kapitalizam, ni socijalizam. 

8.2. Cilj: 2111.

Oni koji sada vode igru, neće biti živi 2111. Ipak, ono što sada grade imaće efekta do tada. Uzmimo na primer BRICS, slučajno ili ne, reč bricks znači cigle na engleskom. Dakle, zida se nešto. Nije to ni carstvo, ni imperija, ni svetska vlada. To je neki novi oblik, ono što nastaje kada se solve et coagula primeni na globalnu civilizaciju. Godina 2111. je ciljna tačka ovog delovanja. Tada će niz od 111 godina (sa jednim prestupom) biti zaokružen. Šta će tada biti? Ne znam, ali ono šta znam jeste da sadašnjost sadrži iskre budućnosti, samo je pitanje koliko smo u stanju da ih prepoznamo. Ne tvrdim da sam u ovom tekstu dokazao bilo šta. Ovo nije istorija, nego svojevrsna istorija tajne istorije. Moj metod je, prosto, analogija.

Univerzum u mrežastim čarapama

Glava I – Kula od slonovače

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. U njemu obitavaju suvoparni koncepti ukalupljeni oko vlažnih ideja. Povrh svega, sa moje planete vidljiva su dva meseca, noćni i dnevni, koji se preklapaju u praskozorje i suton. Na njima obitavaju samosvesna ogledala. Kada se moje misli u njima ogledaju diže se vetar.

Univerzum je glupa reč. Zapravo nije, ali je ljudi glupo koriste. Otuđio sam se od ljudi i sagradio Kulu od slonovače koja lebdi u međutrenucima što brzo iščezavaju čim neko pokuša da ih osvesti. Međutrenuci su sačinjeni od refrena popularnih šlagera zvezdane prašine. Ponekad čujem te šlagere. U suštini, to nisu šlageri, ali nevidljiva publika čiji su pogledi vazda uprti u moje biće to tako doživljava. Dešava se da me ponese ta melodija i tada opažam kako Univerzum zaista nosi mrežaste čarape.

Međutrenutačna Kula od slonovače je pozorište mojih opsesija i teatralnih raspeća. Nevidljiva publika obožava kada teatralna raspeća nose maske. Kažu maskarada podstiče atavizme šavova mrežastih čarapa Univerzuma, ali ja to nikako nisam osetio, niti bih umeo prepoznati takav preobražaj. Zašto si se otuđio od ljudi? Pitaju me dobronamerne zluradosti nevidljive publike pod dejstvom pobuđenih atavizama šavova mrežastih čarapa Univerzuma. Na to pitanje pružam nemušte odgovore, ali se koristim pokretom kako bih naglasio plastičnost mog otuđenja. Atavistička nevidljiva publika se vrpolji i tiho žamori.

U dramatičnom trenutku na scenu izlaze Vasceli Pokreti, Usmereni Dahovi, Umišljeni Zamišljaji i Istančani Oseti. Publika ih pozdravlja kubičnim aplauzom koji odjekuje sve do samosvesnih ogledala noćnog i dnevnog meseca. Čuje se hor Bečkih uopštavanja koji peva: Otuđen od ljudi, otuđen od sna, otuđen od svega onog što spaja međutrenutke... Jesam li živ? Pita se Vasceli Pokret. Usmereni Dahovi kruže po podovima i svodovima međutrenutačne Kule od slonovače. Umišljeni Zamišljaji odsutno blude ka praznini lunarnih preklapanja. Istančani Oseti kolaju od jedne do druge treperave nutrine.

Znate, promuklim glasom moja otuđenost pokušava da uobliči zavežljaj smislenosti, u mladosti sam bio ekstrovertan, a onda je pala klapna. Govor opet postaje naracija, a kosa slova bivaju zamenjena pravim. Kula je i tamnica. Pobočna Dama je nastojnica zgrade. Često mi gleda u karte. Hm... mrmlja zadubljena u otvoreni raspored i stiska usne kao da prebira po rečima koje u nizu silaze sa gornje trake što od jednog beskraja vodi ka drugom beskraju. Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Šta to reče ženo božja!? Na ovo moje „ženo“, a pogotovo na ono „božja“ zatresoše se dveri opsedajućih atavizama. To se dešava svaki put kada Oko pogleda Kulu.

Znate, Oko u Kuli istovetno je Oku van Kule iz kojeg sevaju munje. Kada se njihovi pogledi susretnu čuje se muzika sfera. Orfonos i Orfonostris. To su imena preludijuma, mada je glupo tako ih zvati. U nedostatku boljeg određenja upotrebio sam te čuvene „preludijume“ kako bih nečim odredio zavičajnu dobrohotnost Orfonosa i Orfonostrisa. To nisu dva uglađena i nagizdana istorijska visokourbana gospodina već procesi naših čuvenja i čuvstava. Orfonos je unutrašnji glas koji dolazi od Oka u Kuli, a Orfonostris je onaj od spoljašnjeg velikog Oka. Oko se okom mije, Oko se oku raduje! Zapevaše podmladci Bečkih uopštavanja.

Sa ovim poslednjim napevom, dođosmo do velike tajne. Pobočna Dama izvuče Đavola. Hop, evo ga Đavo, ecce diabolos! U tom trenutku rodi se Diabolatrija i poče da mekeće glasom apokaliptičkog Jaganjca. Pobrkao sam jare i jagnje. Sada mogu očekivati strahotnu osudu Ra Hoor Khuita! Srećom, spazih da i Đavo ima oko. Ne znate vi koliko je Univerzum srdačan. Na tu moju izjavu Nevidljiva publika zapljeska đonovima. Čitava situacija mi zaliči na mehanu pod kodnim imenom „Kod tri oka“. Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Tako glasi lozinka za ulaz. Mehanu je bio glas čađavih misterija. U nju se ulazi kroz kockasti pod a brava je u obliku slova Q.

Ako su Orfonos i Orfonostris glasovi Oka dva, kako se zove glas Oka trećeg? Upita me koleginicina koleginica. Hiperborejski sladoled skliznu mi niz kornet. Preludij u brzini uhvati šav univerzumske čarape, Kula se zatrese a nevidljiva publika začas se ozbilji. Ozbiljilo se sve šta je trebalo i šta nije trebalo. E to se dešava kada pokušavamo da otključamo stvari koje čine svako prenemaganje manje teatralnim a više božanstvenim. Pobočna Dama tiho van scenarija izusti: takve su reči. Uvek sam voleo dobre improvizacije.

Glava II - Uskrsnuće

Na volšebnim stazama onostranosti naiđoh na situaciju u katakombama. Beskrajne nautičke milje lavirintskog podzemlja pružale su se u dogled. Pogled je stajao blagovestan u iščekivanju nove vibracije. Prvi put sam začuo vibraciju kada je moja senka odbila poslušnost. Jednostavno, više nije htela da sledi moje pokrete. Bila je to razdelnica, praktično razmeđe, bezmalo zemljouz kada je nastala prva mreža na čarapama Univerzuma, jer rečeno je kako Univerzum nosi mrežaste čarape.

Stajao sam u senovitom hodniku obasjan blagom svetlošću nedostižnog. Orfonostris je svojim tananim nitima probudio Orfonosa. Znate, oni su poput blizanaca, ali jedan je smrtan a drugi besmrtan. Pobočna Dama je izvukla Smrt. Tako sam se obreo u katakombama. Povorka skeleta se u zanosu kretala noseći zastave kružnog ushićenja. Pridružio sam im se. Pevao sam njihovu pesmu i sanjao njihove snove. Treperenje me je nosilo. Odeven u nudističku pudlicu i šraf šepurio sam se gnojištem opscenosti. To je ta pesma koju slušaju domoroci Utrehta. Tada sam prvi put navukao mrežaste čarape i postao Univerzum. I tada, u magnovenju večnog povratka, ritam koji me je sve vreme nosio postao je ritam koji me pritiska. Pakao! Kosti! Pakao! Hoću meso. Dajte mi mesa! Neka zubi trnu od sladosti. Ne prijatelju. Težio si svetlosti. Kosti su svetlost. Sada ih glođi! Meso je za one zanesene bezobalnim obličjima. Hteo si istinu. Glođi do srži jer u srži je istina. Večnost, kosti, meso, srž, istina. Lice Demona kezilo se sa baklji koje su nosili skeleti svetaca.

Ne želim istinu. Ne mogu ovo. Kakva je ovo Smrt? Zašto si mi ovo izvukla? Pobočna Dama je sedela i pućkala dugačku lulu. Stiskala je usne i mrmljala jedini tekst koji joj je dodeljen: Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Nema više mesta mističnim improvizacijama. U tom trenutku začuše se vaskrsne trube. Iznenada me obasja podnevna svetlost jer svima je znano da Pan dolazi u podne! U vaskrsnoj pozi poleteh visoko iznad katakombi put sunčevog auditorijuma. Nevidljiva publika zatreperi, a čestitari-vaskrsari dojuriše da mi tucaju jaje. Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! Tuc-tuc...

Sunce je lavirint koji se talasa kao zamašćeno jaje na oko u tiganju. Čim sam stigao, odmah me misaone nužnosti uputiše ka Udruženju golubara čiji je legendarni veliki majstor bio poznat kao izumitelj recepta za višeslojnu golublju čorbu. Penzioneri u prizemlju lenjo su vukli poteze po izbledeloj šahovskoj tabli. Kurve na spratu pojale su pesme slaveći dolazak nekog njihovog heterskog božanstva koje će ih tada načiniti plešućim devicama čija će sećanja biti ulivena u Pehar Dostojanstva.

Dobar moral kali se u poštenim bordelima. Izustilo je jedno slovo koje je nenametljivo tihovalo ispod svih oralnih baklji koje se trude da jednoga dana (na Suncu je uvek dan) postanu protuberance. K-a-l-i-s-e. Ponovilo je, ali ovoga puta malo glasnije i kao da speluje. Bilo je to slovo nalik latiničnom F. Kaljeno, prekaljeno, F se polako uzvisilo i u stavu dostojanstvenika samouvereno selo na stolicu pored moje zagledavši se u kartezijansku muvu koja se davila u mojoj čorbi od goluba patrijarha. Zatim se iznenada izvilo u zmijoliku figuru umetnuvši se u izgovorenu reč. Sada sam KaliseF. Dijabolična buba mog uma nije mogla a da ne izvitoperi ono što se prolamalo svim čudnim uglovima po kojima su ćoškarile vaskrsne trube. FeKalis! Uzviknula je buba, a mene je prodrmala uporna zvonjava kugličnog stajališta.

Glava III – Poziv

Pozvonio je telefon, onaj starinski, na žicu, od bakelita, prekinuvši moje buljenje u prazno kroz stakleni zid neogotskog biznis insajder nebodera. Blenuo sam u blještavilo urbanih horizonata koji su razvlačili ljudska stada put kamenih ploča nužnosti i ozbiljenja vremena. Mikrosekunde su važne. Iz grafikona sevaju munje. Upravo su mi potvrdili rezervaciju apartmana u Gradu Piramida. Sve što je u međuvremenu potrebno da uradim jeste da se prepustim i čekam. Prozvaće me kad bude moj red.

Na kosmodromu me je dočekala lepuškasta kama-tantra. Pokazivala mi je nekakvu propusnicu na kojoj je pisalo: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Išao sam iza nje i blenuo u njene mrežaste čarape. Primetio sam da je primetila moje primećivanje istovetnosti naših čarapa sa čarapama samog Univerzuma. Da, to je taj put kojim se ređe ide. No, nisam tek tako stigao na odredište. Ne može se mimo katedralne zajednice. U univerzumu postoji veoma složena birokratija. Za sve se pitaju šefovi katedri do kojih se ne može doći osim ukoliko imate zakazano, a da biste zakazali morate ići preko njihovih kvazikabalističkih asistenata koji pasu na dijametralnim livadama suštastva. Hajde majstore, čik da te vidim doskoči do tih livada. Kerberi Svetog Jovana pomno i neumoljivo motre na pitoma stada kvazikabalističkih asistenata od kojih svaki ima po jedno crveno i plavo zvono umesto mažoretskih učkura.

Red Kerbera Svetog Jovana je nadaleko čuven po upražnjavanju discipline zvane Višeslojna Besprekora. Opet ta višeslojnost... Kako bih predupredio gama zrake iz njihovih delta redovničkih insignija, morao sam otići na hodočašče u Grad Senki. To nije običan grad, a nije ni neobičan. Teško da je grad u uobičajenom smislu reči, ali jeste nekakav grad. I Grad Senki je sačinjen od nadrazumskog rešetkastog piramidalnog poretka te predstavlja mračnog blizanca Grada Piramida. No, ni Gradu Senki se nije moglo pristupiti bez uputstava i posvećenja, što je bila kosmička besprekora Pustinjaka Grotosa.

Pobočna Dama napući usne i izvuče Pustinjaka. Ćutimo. Već znam šta će reći. Isto tako znam da Četvorka Diskova vreba iz prikrajka. U trenutku se začu rezak zvuk plavih zvona kvazikabalističkih asistenata. Na ulazu u podzemna tajanstva Pustinjaka Grotosa stajao je natpis: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Krivudavi puteljak vodio je do šume. Isprva retka a potom sve gušća i mračnija, šuma je uobličavala jednu jedinu usku stazu do mračnog ulaza u pukotinu svesti. To je kao da raspeti Mesija nije uskrsnuo nego je nekako nakrsnuo, nakrivio se na stranu i tako stvorio rupu u Umu. Rupa u Umu rupa je u esenciji Bića. Rupa u esenciji Bića je rupa u Rupi. Rupa u Rupi je Rupa kroz koju sve otiče i kroz koju se sve vraća. U mojoj glavi živi Rupa, a u toj Rupi živi Mrtva Buba. Ni Pustinjak Grotos nije bez cene. Rekoh: Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Uhvatih se za kvaku Q. Dveri se otvoriše. Demon zausti: Kastapolas Katastolas. Prvo je ključ drugo je brava.

Prilikom ulaska u čađavu mehanu zapahnuo me je ustajali vonj neurotičnih pleonazama, kockasti pod i čokančići rakije sa verodostojnim brcima. Sedam za prvi slobodan sto. Karirani stolnjak, piksla, čokanče, sevdalinka i baba koja peva fado. Naručujem pohovane molebane i pogledom bludim po masnim zidnim dlakama po čijim su krajevima upletene sifilistične orhideje partijskih raspri. Nedugo zatim, prilazi stariji mršavi i pogureni gospodin. Ćelav, bled, veliki podočnjaci, tanke usne, lice gotovo bez dlaka, naherenog osmeha, u crnom kaputu zakopčanom do grla. Crne pantalone, crne lakovane cipele. Lik ni uredan niti neuredan. To je Pustinjak Grotos. Nudim mu da sedne. Neko vreme ništa ne govori. Vadi zavežljaj iz kaputa i odmotava ga. Prolaze kilometri beznačajnih stanki. Fado baba drema u uglu i hrče. Muva joj sleće na mladež iz kojeg viri dlaka. Pauk sa dlake hitrim skokom grabi muvu, a iz zavežljaja ubrzo iskočiše brava i ključ. Prepoznajem te instrumente. To su osetljive organele veoma mračne magije. Konobar donosi pohovane molebane. Napomenuh mu da donese još jedan pribor, na šta ga Pustinjak Grotos zaustavi i reče da bi on više voleo običnu kuhinjsku paradigmu, neceđenu, bez portfelja i ako može sa kreativnom rupom u sredini. Konobar nešto promrmlja i ode da zaliva halucinogene opsesije hijerofantskog posrnuća.

Noći polako postaše jutra, a jutra smeniše vulgarna podneva. Svetina je zajahala kubične muve, a mastan burek cedio se sa olovnih novina koje su izveštavale o najnovijim dometima japanske pornografije. Zatim je konobar, odeven u prijatno veče, doneo sveže uštrojenu kuhinjsku paradigmu, naceđenu, bez portfelja i sa veoma kreativnom rupom u sredinu. Pustinjakove oči se zacakliše i u tom trenutku obreh se u časnim odajama njegovog tajanstvenog vavedenja.

Glava IV – Pustinjakovo gnezdo

Nije bilo lako doći u Pustinjakovu jazbinu. Sećam se da sam stajao na pustom raskršću dva utabana seoska puta, u sred ravnice, pod mesečinom u opadanju. Duvao je pristojan vetar. Visoka trava je talasala i glasno šuštala tako da ništa pošteno, a kamo li pristojno, nisam mogao čuti. Nigde nikog. Izvadio sam šareno varalo, zauzevši pritom borbenu pozu za goecijsko jodlovanje. Abraset Zamran! Započeo sam inkantaciju. Nevidljiva publika, koja je sve to posmatrala udobno zavaljena u međunožna zvezdana sedišta, halapljivo je plevila imaginacijsku baštu mojih kuraži. Ja sam Jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ dran neodran, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen. Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac! Utatata...

Obožavam dodire, ali samo kada su osveštani. Obožavam svetost koja dolazi tada kada svetlost isčezne, a u duši ostane potpuna tama. Takve su reči kojima me je dočekao Pustinjak Grotos, nakon što su me njegove dražesno-groteskne izvidnice odvele sa raskrsnice čim je vetar postao nesnosan. Do njegovog gnezda vodi kružni zemljoder od jedanaest spratova. Svaki sprat ima trinaest soba, pa računajte. U svakoj sobi po jedna večnost tumara od jedne do druge beskonačnosti. Dva meseca ukupno imaju 143 faze.

Ovo pripovedanje stoji na samoj ivici ponora pada u besmisao i sumanuto rasplinjavanje. Ipak, dozvolite da napravim malu pežorativnu digresiju. Ne znam zašto sam upotrebio taj stranojezični pridev, ali reči same otpadaju od tih traka koje vise sa zvezdanog svoda pećine Pustinjaka. Postoje svetovi sasvim pogodni za ljude gde je atmosfera puna psihoaktivnih isparenja. Tamo sve može i ništa nije sveto – jer je sve sveto.

Mladiću, video sam tvoje snove. Obratio mi se P. Grotos nekim promuklim a ipak siktavim glasom, kao da se muči da govori. Njegova katedra sjajila je miljeničkim dražima neugaslih alhemijskih kristala Sekundarne Materije ćele Lampe. To je čitavoj prostoriji davalao plavičasti sjaj. Stajao sam na ulazu uznemiren čudovišnom pojavom nečoveka koji se hrani vremenom. Visok, koščatog grotesknog lica sive boje, sa kolutovima tamnih podočnjaka, tankih usana, bez bilo kakve dlake na neprirodno glatkoj koži, blago poguren te pokriven crnim plaštom. Njegove bizarne šake, duge i koščate, plavičaste i naoružane oštrim krupnim crnim noktima. Mogao je dirigovati kamernim orkestrom ali on je odabrao put vetrovitih ponoćnih raskršća.

Pokazao mi je znak da sednem u gostinsku fotelju koja je sva uzdrhtala od uzbuđenja što će neko, nakon toliko ispraznih eona, konačno sesti u njeno devičansko krilo. Prvi mi se ukazao velečasni Morgan Frimen, nosilac reči prelaska kroz središte krsta na znojavom baptističkom jugu. Crni pastori su se tresli u magnovenju jahanja duha. Gospod je pastir moj! Analfilaktička gonoreja nije moj kredo. Tajna reč je LAHEMA. Zatim su došli na red Gedeovi sveštenici i njihove grobljanske krvne žrtve. ONIRU, ONIRU, ONIRU. Nedugo potom, dok sam stajao na balkonu svetlosti i posmatrao vihor Gejine dece koji izvire iz prostodušnih jaruga onovečnosti, dotrčao je mladi karipski rob Žan. Oprezno mi je prišao a njegove zaposednute beonjače prošaptahu AKULA MUNANA. I konačno, na glavnoj promenadi jednog davnog nežnog predvečerja reverend ŽanPjer, praćen ljudima sa pepelom preko lica, sagnuo se i na trotoaru iscrtao veve, mahnuvši rukom u pravcu jednog rasno mešovitog para. Abomination. Prošaputao je. Kada je sve utihnulo, duh u kristalu ispisao je isti taj veve, a ja sam mogao pročitati tajnu poruku: LASEE.

Pustinjak Grotos je ćutke posmatrao kako se odmotavaju zavežljaji sa trakama mojih snova. Mladiću, progovorio je, ali ovoga puta u tetra intonaciji i kubikaži, kada sanjaš crnce, to su duhovi. Ključevi za ulazak u Grad senki gostili su se užeglim močvarama mog zaborava. Imao sam sve šta je neophodno.

Glava V – Grad senki

Ispričaću vam o jednom gradu van svih mapa u kome obitavaju sve srećne toge ovog univerzuma, a i šire. U kristalnoj biblioteci tog grada družio sam se sa crvenom i plavom knjigom. Crvena knjiga ispisana je smaragdnim slovima, a plava rubinima. Lako sam čitao i mastio spoznajne kolutove prženog luka. Oh kako su zanosne inkantacije crvene i plave knjige, pa ipak zaboravio sam sve što sam pročitao. Ni sam ne znam kako, obreo sam se u podzemnim odajama.

U mračnom lavirintu dočekao me je samohodni oltar na kome je stajala crna knjiga sa hijeroglifima od svetlećeg kristala ćilibarne boje. To je zla knjiga. Pornor knjiga. Horor-porno. Porn-Hoor. Pornohorornomikon. Na njenim otvorenim stranicama stajala je ljubičasta ruža svih tunela i njihovih čipkanih minotaura. Crna knjiga mi je tiho prošaputala: „Večno prokletstvo je takođe život večni. Naučiću te kako da prokletvo pretvoriš u ekstazu.“ Čitanje je i dešavanje. Ne može se iz te knjige tek tako čitati a da pročitano ne krene da se obistinjuje. Ona stvara ono što se iz nje pročita. Bio sam zapanjen otkrivši da se zone porno i horor stripova preklapaju na mestima urlikanja ponoćnih pasa uzanih puteva koji od dubokih jaruga vode ka mesečini. Na prvoj strani te opake knjige prepune preispoljnih zuba onih monaha koji su podlegli demonskim iskušenjima stajao je natpis: Neznanje je izdaja.

Ištahar je sabejska princeza i sedma konkubina trećeg vladara jedanaeste elamske dinastije. Bila je upućena u tajne poznavanja zvezda. Prorekla je tačan datum moje smrti. Takođe, rekla mi je kako je ambis vremena samo stanje percepcije i da će ona uvek biti tačno na onom mestu gde smo se rastali... Ne znam odakle sada ovaj detalj, ali zaista se osećam da pripadam Katedralnoj zajednici i svim njenim asistentima. Dočim su se trenuci izgubili u tami. Čekaj, kako su se to trenuci izgubili u tami? Šta hoćeš ovim da kažeš? Jednostavno, to je tama koja se cedi niz stubove svetla. Cedeći se, ona ponire u beskraj, sama bivajući beskraj, jer ona jeste beskraj. Nije bilo trenutka u večnosti kada ona nije bila beskraj. O kako strasno ljubio sam taj beskraj, sav okićen od ničeg, nagizdan kao Bogorodica. Tada sam shvatio da je ovaj čovek lud ali na jedan kanalisan način.

Sada, kada sam postao Građanin Monade, a što je volšebna titula koja se dobija kada neko postane deo Katedralne zajednice i njenih kvazikabalističkih asistenata, nakon što je dobio blagoslov Pustinjaka Grotosa te propušten u postojanje od strane Reda Kerbera Svetog Jovana, putevi ka Gradu Piramida dobili su nadrealan smisao. I zaista, tama mora umreti. Živuća tama je nešto neprirodno i destruktivno. Smrt je njeno prirodno stanje. Smrt je tama i tama je smrt. Otud, smrt ne može biti svetlost, pa ipak svetlost se krije u smrti, a to je teško uočiti. Svetlost smrti - lux mortis, jeste ona tvar od koje je sazdana kapija večnog života. Njeno ime je ad abab: magla koja cveta.

Niti večnosti izlaze iz mojih prstiju i dopiru do samog beskraja. Njihovo preplitanje tkanje je sveta. Tkanje sveta je moć. Vibracija tog tkanja je pesma bogova. O sine večeri, izađi na balkon pobednika i istkaj pesmu od koje ćeš sačini pokrov nezaboravne noći. 

Finis

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. Kao Građanin Monade imam pravo preče svesti u Gradu Piramida. Lepu su noć stvorili oni koji stvaraju i razaraju. Neka se ovaj pehar ispuni krvlju neba, krvlju noći. Neka se tom krvlju posvete zemlja i onaj ko posvećuje. Neka zemlja primi darove neba. Neka zemlja primi moj dar. Neka me zemlja čvrsto drži. Ne odričem se zemlje i u smrti živeću.

nu pel barasa

ta barasi e isarabi

er gaal

a anu kri

kri nu

er kri nu

avana sata

satanaha

er avana esa daranu

er avana esa darai

er avana raq hut

an avana

moros eluto 

Vampirizam Puta desne ruke

Art by Vanessa Lemen

O rozenkrojcerskom bratstvu zapravo ja ne znam ništa, odnosno ništa pouzdano. Pa ipak, usudio bih se izneti nekoliko suštinskih opaski bez da ulazim u istorijske detalje, stvarne ili izmišljene, odnosno loše protumačene činjenice. Krenuću od nečeg ličnog. Pre skoro petnaest godina, jedna moja poznanica, koja živi negde u Evropi, požalila mi se da je izvesni rozenkrojcer astralno proganja i energetski vampiriše. Odmah sam pomislio da umišlja ili da je pobrkala ljude, jer zaboga, rozenkrojceri se ne bave takvim stvarima! Oni su posvećenici svetlosti! Pa da li bi se oni, kao takvi, uopšte bavili nečim tako bizarnim kao što je „energetski vampirizam“? Međutim, rekla mi je da to ne izmišlja, da ga sanja, da oseća njegovo prisustvo noću pored svog kreveta, ponekad ga zaista i vidi itd. Pitao sam je kako zna da je to on? Mislio sam da možda nešto projektuje iz sopstvene psihe. Rekla mi je da je to bio prijatelj njenog verenika, koji je, kao i taj navodni vampir, bio član uglednog udruženja koje je za sebe tvrdilo da je rozenkrojcersko, ili da barem baštini njihovu tradiciju. 

Tada sam celu stvar odbacio kao njenu paranoju i neku vrstu ludila. Na trenutke sam joj čak i poverovao ali sam smatrao da ti neorozenkrojceri nisu pravi rozenkrojceri nego nekakva nelegitimna izopačena loza koja se tako predstavlja a zapravo ne poseduje njihove tajne. Setio sam se da sam kao student imao koleginicu koja je slično tvrdila za jednog malo starijeg muškarca iz Beograda koji je navodno bio član čuvene Zlatne zore, odnosno jedne od savremenih grana poznatog viktorijanskog okultnog društva. Naravno, i te oblike Zlatne zore, kao i sve što se predstavljalo kao rozenkrojcerstvo smatrao sam samozvancima bez stvarnog ezoterijskog utemeljenja i legitimiteta, ali koji ipak imaju neka znanja pa to što se bave vampirizmom samo ide u prilog mom stavu.  

Međutim, nedavno sam čuo neku priču o slučaju astralnog vampirizma gde je žrtva ponovo mlada devojka a napadač sredovečni muškarac okultnog bekgraunda. Tada sam se setio mita o osnivaču rozenkrojcerskog bratstva — Kristijanu Rozenkrojcu, čija je grobnica, kako legenda kaže, otvorena nakon 120 godina te da je njegovo telo tom prilikom bilo savršeno očuvano. Kome je uopšte potrebno očuvano telo? Zašto je njegova grobnica uopšte bila otvarana? Kako je on uopšte vaskrsao? Naravno, sve bi to moglo biti samo alegorija kojom se tumači neki alhemijski proces. Ipak, svako ko je čitao knjigu Menlija P. Hola Tajna učenja svih epoha, u poglavlju o rozenkrojcerima, mogao je naići na tvrdnje autora da su njihovi adepti čuvali svoja tela u nekakvim staklenim retortama, iz bi povremeno izlazili. Dakle, koliko nam je još tragova potrebno da bismo konačno shvatili o čemu se tu zaista radi? Koliko je verovatno da neko boravi u stanju hibernacije nenormalno dugo, da se povremeno budi, bude aktivan neko vreme, pa se ponovo vraća u prethodno stanje, a da pritom ne crpi energiju od živih? 

Da bih došao do poente moram zaći malo u digresiju. Svima nam je manje više poznat hrišćanski koncept sveca, kao izuzetnog čoveka, mučenika, koji i nakon što je preminuo, i dalje nekako radi na spasenju duša onih živih. Svetac je, u neku ruku, posrednik, između ljudi i Boga, neko ko, sa one strane vela postojanja, kao duh, i dalje bdije nad vernicima. Zapravo, neretko su sveci hristijanizovani paganski bogovi pokrštenih naroda, ili pak neka konkretna ličnost koja je za života delovala na određeni način, izvodila čuda, a ponekad bi to činili i nakon svoje smrti. Svetac ima svoj kult, svoje sakralne predmete, datum u verskom kalendaru itd. Ponekad se sveci određenim ljudima ukažu, na ovaj ili onaj način, pošalju poruku, pojave se u snu ili u viziji, i slično. To sve ima svoje uzore u kultu predaka sa kojima oni koji su živi, održavajući njihov kult, komuniciraju i od kojih ponekad mogu dobiti pomoć. U tom smislu preci su nakon smrti prešli u red duhovnih bića. 

U istočnim tradicijama poznati su nam avatari, kao ovaploćenja određenih bogova ili posvećenika, asketa, koji su se odrekli najviše ravni i povremeno se inkarniraju ne bi li nastavili svoj altruistički rad na oslobađanju čovečanstva, odnosno zarobljenih ljudskih duša. To je oblik samožrtvovanja. U ovom smislu nije reč o svecima, pa ni avatarima, iako sa ovim poslednjima postoje određene sličnosti, već o fenomenu poznatom pod nazivom Tajni šefovi. Taj fenomen pretpostavlja postojanje tajanstvenog mističnog reda sačinjenog od skrivenih adepata svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva. Dakle, tu više nije reč o radu na spasenju konkretnih vernika, ili radu na zaštiti i materijalnom blagostanju svojih potomaka, kao u kultu predaka, nego o radu koji podrazumeva, između ostalog, i kolektivni duhovni napredak čovečanstva putem usavršavanja iniciranih članova tajnih društava i misterijskih organizacija. Nije više reč o radu na privođenju bezbožnog čovečanstva nauku i veri Isusa Hrista, nego rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. 

Konačno dolazimo do ideje koja je u Evropi pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista, na duhovno usavršavanje, a što je ideja koja vodi poreklo iz alhemije. To duhovno usavršavanje odvija se putem bezposredovanog odnosa čoveka sa Bogom, zatim putem upražnjavanja određenih mističnih praksi, a sve to uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno pojavljuju i na ovom svetu regrutuju nove članove spoljašnjih inicijacijskih redova. Dakle, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke, odnosno sa astralne ravni, upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, da se odvežu od materijalnog plana, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane.

Navodno istinski rozenkrojcerski red, čiji je jedan od brojnih spoljnih oblika i Hermetički Red Zlatne zore, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U literaturi Zlatne zore pominju se trojica šefova koji odgovaraju ovoj simboličkoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (463). Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o tri šefa shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu, ipak na neki način ostali i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u učenje bratstva čiji koren doseže do Božjeg trona! 

Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska je strukturu takvih adepata nazvala Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na poboljšanju ljudi i sveta, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (kako ih naziva Blavatska), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora. Naravno, kako to uvek biva, mnogi učenici otpadnu, ali želeći da i dalje ostanu u igri, oni formiraju slične spoljne strukture i tako šire (samo)obmanu, koristeći se imenima, obredima, znacima i simbolima autentičnih spoljnih redova. Ne treba napominjati da takve strukture završe u daljem raspadu ili ludilu njihovih članova i osnivača, jer ostavši bez veze sa egregorom adepata, lako padaju pod uticaj mračnih sila.

Dakle, vidimo da Tajni Šefovi postoje astralno, ali mogu postojati i fizički, ukoliko su njihova tela očuvana, ili ukoliko su našli načina da žive neprirodno dugo, što nije nemoguće. Zar upravo ta dugovečnost nije jedan od ciljeva alhemičara? Povodom ove misli kroz um mi je prostrujalo da je poznati crni mag i sledbenik inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud, u jednoj od svojih knjiga, pominjao savršeno očuvana tela prvih majstora venecijanske masonerije. A Venecija je, na Blekvudovoj istorijskoj mapi inicijacijskog vampirizma, ključna tačka iz koje, u neprekinutom inicijacijskom nizu, vampirska okultna škola, počev od XV veka, ako ne i ranije, širi svoju mrežu prevashodno u srednjoj i istočnoj Evropi, odnosno u nemačkim i mađarskim zemljama. Navodno, tom nizu pripadao je i sam imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga (1368-1437), osnivač Reda Zmaja, čiji je član bio legendarni Drakula. 

Imperatora je u inicijacijski vampirizam, po Blekvudovim rečima, uveo ni manje ni više nego mitski Abramelin Mag (ili možda neki njegov sledbenik), autor čuvenog magijskog spisa koji čini temelj čitavog kompleksa evropskog okultizma. Abramelin je, ili neko iz njegove loze, sinisterni aspekt svoje magije praktikovao u Veneciji gde je ustanovljen prvi vampirski lanac posvećenja. Tek nakon toga se uputio kod cara Sigismunda koji je potom postao njegov učenik. Navodno, car je bio nesretno zaljubljen u devojku koja je preminula pa je magijskim putem hteo da je vrati u život, pri čemu mu je Abramelin pomogao. Taj niz vodi i kroz neka okultna udruženja frindž-masonske / rozenkrojcerske tradicije, što ne znači da su ta udruženja u svojoj osnovi vampirska, nego su neki njihovi članovi praktikovali vampirsku magiju čiji je izvor abramelinovski.

N.D. Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red, a koji je, po njegovom kazivanju, nastao od čuvenog nemačkog okultnog reda Thule-Gesellschaft (Društvo Tule). Osnivač Društva Tule bio je Adam Alfred Rudolf Glauer, poznat kao Rudolf Freiherr von Sebottendorff (1875- 1945), nemački vojni obaveštajac, a kao članovi tog društva pominju se čuvena imena nacizma kao što su Rudolf Hes i Alfred Rozenberg. Društvo Tule nije bio izvorno vampirski red, već je deo vampirske gnoze, po Blekvudu, do njih došao posredstvom Zlatne zore, odnosno S. L. MekGregor Metersa i Brema Stokera (takođe člana Zlatne zore). Po Blekvudu, Meters i Stoker su uputili Sebotendorfa u načine uspostavljanja kontakta sa Tajnim Šefovima. Blekvud tvrdi da je Tajni šef Zlatne zore sa kojim je Meters uspostavio kontakt niko drugi do sam Drakula (odnosno njegov vampirski egregor)! I zaista, otkud uopšte ideja dolaska Drakule u London? 

Podsetiću, Meters je u Pariskoj biblioteci pronašao knjigu Abramelina Maga sa opisima rituala koji su rezultirali njegovim kontaktom sa, kako tvrdi Blekvud, Drakulom, tj. Tajnim Šefom. Dugotrajni i iscrpljujući postupak uspostavljanja kontakta sa anđelom čuvarem jeste cilj uputstava iz te knjige. Međutim, ono što je manje poznato jesu posledice neuspeha u tom radu što podrazumeva napad mračnih sila na onoga ko se usudio a nije uspeo. Nisi uspeo da prizoveš anđela čuvara, u tom slučaju prizvao si demona čuvara. Možda je takav ishod nekako uvezan sa vampirskim egregorom. Blekvud pretpostavlja da sinisterni aspekt Abramelinovog učenja potiče od stare jevrejske gnostičke sekte Kainita koji su smatrali biblijskog Kaina kao svoj uzor (Kain je, kako kaže poznati crni mag Majkl V. Ford, oličenje vampirskog arhetipa). 

Ipak, moram naglasiti, za sve ovo, osim Blekvudovih tvrdnji, nemam nikakvih dokaza, niti sam naišao na neki drugi izvor koji bi možda to nekako potvrdio, ili barem tvrdio isto, odnosno slično. Mimo ovoga, postoje indicije o postojanju Zelenog Reda (ili Reda Zelenog Zmaja), ali ja ne znam koji je Zeleni Red u pitanju. Blekvudov Zeleni Red je nastao nakon Drugog svetskog rata, a postojao je i red sličnog imena početkom XX veka, sve do Drugog svetskog rata. Možda je Blekvudov red zapravo obnovljeni stari Zeleni Red, ali uzdržao bih se od te nategnute spekulacije. Pomenuću samo da se kao članovi prvog Zelenog Reda, čije je poreklo zapravo tibetansko, pominju zanimljive ličnosti kao što su: Raspućin, ruska carica Aleksandra, Karl Haushofer i Petar Bedmajev. 

No, vratimo se na početnu tezu. Ne mogu tvrditi da je svako ko sebe naziva rozenkrojcerom istovremeno i vampir. To nije tačno. Ali u samom jezgru rozenkrojcerskog mita nalazi se priča o vaskrslom Kristijanu Rozenkrojcu. Setimo se i šta je Izrael Regardije napisao u svojoj opširnoj knjizi o Zlatnoj zori, kada je pomenuo trojicu rozenkrojcerskih adepata koji su živeli po nekoliko stotina godina. Ipak, za razliku od stereotipnih vampira Puta Leve ruke „dece noći“ - nosferatu, ovde možda imamo posla sa vampirima svetlosti - luksferatu. Na kraju, zar Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard nisu tvrdili da se Rozenkrojc kasnije pojavio kao čuveni grof Sen Žermen, alhemičar i možda vampir? Nije li stereotipna predstava o vampiru na neki način ograničavajuća?

U kontekstu ove teme jedan stariji okultista mi je skrenuo pažnju na roman Majkla Talbota pod nazivom Delikatna zavisnost (The Delicate Dependency), u kojem vampiri u suštini deluju kao rozenkrojceri. Oni su tajno društvo alhemičara koje usmerava čovečanstvo u različitim pravcima. Roman se tonom oslanja na ideju popularnu u periodu fin de siècle, naročito u Francuskoj, gde je „rozenkrojcer“ neka vrsta dekadentnog umetnika. Kao i dekadentni umetnici Francuske i Engleske, Talbotovi vampiri su takođe erotske estete koji iniciraju u svet snova, čuda i uživanja. Kako kaže moj anonimni prijatelj, još jedna značenjska asocijacija iz fin de siècle epohe, popularizovana preko Huismansa u romanu Là-bas, jeste ideja da neki rozenkrojceri u tajnosti obožavaju đavola.

Ipak valja imati na umu da su oni koji za sebe misle da su „svetliji od svetlosti“ neretko skloniji sopstvenoj predatorskoj prirodi nego oni koji je otvoreno prihvataju. Uverenjem da su iznad osnovnih instinkata, slepi su da vide kako ti instinkti i dalje utiču na njihove misli. U svom najprizemnijem obliku, ti „Sveti Adepti“ žive u luksuzu a što se plaća novcem njihovih osiromašenih sledbenika, dok istovremeno tvrde da su, u svojoj čistoći, iznad bilo kakvih predatorskih pobuda. Ko misli da se ovo isto ne odnosi na vođe različitih ezoterijskih organizacija Puta Desne ruke, taj se grdno vara.

Moj prijatelj kaže da neko ko život vidi kroz odnos predator–plen, posledično vidi kako to načelo stalno funkcioniše, kako životinje neprestano uzimaju od drugih, često slabijih. Po njemu, to može dovesti do sledećeg: 1. Vampir u nastajanju odlučuje da će postati veći i bolji u uzimanju i postaje čudovište / kapitalista. Ako nije naročito inteligentan, ostaće na tom nivou (i živeti u stalnom strahu da će se plen udružiti i naoštriti giljotinu), ali ako jeste... 2. Postaje veći i bolji u uzimanju, i onda shvata da prava moć, uživanje i mudrost ne dolaze iz toga da budeš čudovište, već iz razmene energije. To postaje duboko alhemijski i korisno za sve uključene. On tada deluje kao inicijator, šaman, umetnik, tajanstveni ali dobronamerni stranac. I konačno, pod 3. darvinistički užas svega toga postaje nepodnošljiv i osoba postaje duboko pesimistična u pogledu prirode stvarnosti. Ovo može uključivati izlete u gnosticizam i budizam. Po ovom zanimljivom gledištu starog okultiste, navedena tri stanja nisu međusobno odvojena. Često postoji obrazac u kojem se neko prvo nalazi na nivou 1, zatim padne u nivo 3, da bi se konačno uzdigao na nivo 2. Sve ovo ostaje nedostupno nekome ko veruje da je iznad svojih osnovnih instinkata, ali je otvoreno onome ko ih prihvati, radi s njima i transformiše ih. Što se tiče konkretnog rozenkrojcerskog mita koji sam pomenuo, moj prijatelj je izneo ocenu da je telo rozenkrojcerskog adepta nepropadljivo jer je svest toliko pročistila samu sebe da je i njeno vozilo (telo) prešlo granicu kvarljivosti. Vampirski mit to obrće: on osnažuje telo da bi se ono obnavljalo, držeći entropiju podalje, čime omogućava svesti da duže i delotvornije funkcioniše. Magijski gledano, ova dva sistema rade u suprotnim pravcima.

Vesta i moć devica

Negde sam pročitao sledeću rečenicu: Moć devica je u njihovim snovima. Prvo što sam povodom toga pomislio jeste da one imaju snažna i gipka astralna tela. Ništa u njih nije ušlo, niti iz njih izašlo. Sama ta činjenica govori nešto. Inicirane device, redovnice, imaju veliku moć, ili imaju mogućnost da generišu veliku moć. Njihova energija nije oštećena muškim prisustvom, nije uprljana muškom seksualnom energijom koja umanjuje žensku moć (ostavimo po strani sada posvećeničke škole seksualne ekstaze, jer to je nešto drugo). Imam na umu rimsku boginju Vestu, zaduženu za plodnost i kućno ognjište, ćerku Saturna i Opse, boginje zemlje. Grčki pandani ovih bogova su Hronos, Rea i Hestija kao Vesta. Vesta, odnosno Hestija je, kao božanska devica, to svojstvo delila sa još dve boginje: Artemidom i Atinom. Obe ove boginje su Zevsove ćerke i kao takve uživale su veliko poštovanje i bile su moćne. Artemida je bila boginja lova i divljine, gospodarica zveri, dok je Atina bila izraz civilizacije i mudrosti. Možemo reći da je Atina, budući da je iskočila iz Zevsovog čela, bila odraz zone moći trećeg oka, što ima analogije u čakri adžna i sefiri Drveta života Hokmah, koja označava mudrost. Sa druge strane, Artemida je kao boginja akcije, izraz zone moći ći ili ki, što se donekle podudara sa čakrom svadistanom i sefirom Jesod. Otud je Hestija, tj. Vesta, kao boginja srca, u vezi sa solarnom sefirom Tifaret i čakrom anahata. Ujedno, to su tri ključna rezervoara moći u mikrokosmičkim šemama, i sva tri su povezana sa devičanskim boginjama.  

Po mitologiji, Vesta je jedno od Saturnove / Hronosove dece koje je on progutao, ali i povratio nakon što je proždrao kamen koji mu je njegova supruga podmetnula. U tom smislu, Vesta je progutana od strane boga vremena, a onda izbljuvana nazad. To možemo shvatiti i kao obred božanske teurgije ili inicijacije, te svojevrsnog dozrevanja bogova, kao što po alhemijskom shvatanju metali dozrevaju u utrobi zemlje. U tom smislu Vesta deli sudbinu svojih braće i sestara: Plutona, Posejdona, Ceres i Juno, izuzev Jupitera, naravno, koji nije imao to iskustvo sopstvenog poništavanja, što ga je i uzdiglo na tron bogova. U pogledu motiva Saturnovih postupaka, trebalo bi imati na umu da je u pitanju bio ljubomoran bog, pre svega na svoju moć, otud nije trpeo takmace, a posebno kada je čuo proročanstvo da će ga jedno od njegove dece svrgnuti sa trona. Ta božanska ljubomora uveliko nas podseća na jevrejskog boga Jahvea i njegovo često surovo postupanje opisano u Starom Zavetu, a što ukazuje na jahveovsku saturnalnu prirodu.

Vestalke, njene devičanske sveštenice, poštovane u Rimu, na procesijama su mahale velikim falusima i posebnim bakljama, odevene u crveno. Njihova crvena odežda ukazuje na htonske energije, vatrenu krv zemlje. Takođe, boginja Vesta bila je i boginja srca, ona koja večno stoji i koja sama po sebi predstavlja moć. Činjenica da je Vesta povezivana sa srcem ukazuje na nešto mnogo dublje i univerzalnije, a to je veza žena - srce - ognjište - oltar. U kabalističkom smislu, to se može shvatiti kao poistovećivanje sefire Malkut sa srcem (!), odnosno oltarom (ognjištem). Kod Rimljana je Vesta povezivana sa večnim plamenom posebnog oltara, ali je, recimo u jevrejskoj mističnoj tradiciji, žena kao Malkut predstavljala oltar kuće, a što je možda odraz nekog starijeg obožavanja boginje o čijem identitetu u ovom trenutku mogu samo spekulisati. Ukratko, Vesta je Sunce ili njegov plamen, solarna šakti, a u mikrokosmosu plamen srca. 

Kažu da su Vestine sveštenice imale prirodan ugodan miris, što je sasvim u skladu sa jednim od epiteta ove boginje - mirisna. To je miris čiste moći i visoke svesti. Današnji mentalitet seksualnih sloboda i promiskuiteta odbacio je devičanstvo kao mračnjaštvo prošlog doba, kao crni pokrov patrijarhalne vlasti nad ženom. Pa ipak, ovde nije reč o tom crnom pokrovu pokore, nego o crvenom pokrovu moći i svesti, put Saturnove vatre. Konačno, kult Veste u Rimu zvanično je ugašen 394. godine, pod pritiskom sledbenika formule crnog pokrova. Te godine se Celija Konkordija, poslednja prvosveštenica vestalki, odrekla svoje titule i službe boginji, čime je ugašena viševekovna tradicija. 

P.S. Pre tridesetak godina upoznao sam jednu izuzetnu devojku, poreklom iz Makedonije, koja je očigledno bila posvećena u neki čudan kult, o čijem poreklu mogu samo da nagađam. Njeno telo je imalo, u šta sam se lično uverio, sposobnost stvaranja neverovatne supstance ćilibarne boje čija je konzumacija izazvala promenu moje svesti i percepcije. Ona mi je rekla da bi imala veću moć da je ostala devica. Tada to nisam razumeo, ali sada, kada imam određeno razumevanje tog fenomena, i dalje ne razumem, pa ipak osećam da je govorila istinu.