NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Gde su naši mrtvi? Šta se desilo sa
njima? Ova pitanja postavio je savremeni engleski okultista Džejk Straton-Kent
na jednom od svojih predavanja. Ova pitanja postavljena su, između ostalog i
zato da bi Straton-Kent naglasio jedan veoma bitan simptom iskorenjenosti
Zapada od sopstvene tradicije. Odsustvo žive običajno-obredne veze sa precima u
današnjem globalizovanom društvu nastalom na zapadnjačkim uzorima, po
Straton-Kentu, ima svoje korene u hrišćanskoj praksi, pre svega u Zapadnoj
Evropi, koja je mnoge narodne običaje i oblike narodne magije iskorenila ili
hristijanizacijom izvitoperila. Kult hrišćanskih svetaca zamenio je kultove
rodovsko-klanovskih predaka ili mrtvih heroja, odnosno drevne htonske kultove
na evropskim prostorima. Potom je protestantski racionalizam, rozenkrojcerski,
masonski i teozofski pristup, kao i pristup Zlatne zore te Alistera Krolija,
udaljio tu temu od glavnih struja okultizma na Zapadu. Možda sam u redosledu
uticaja i uzroka negde i pogrešio ili nešto propustio, ali glavna nit je
prisutna i pogođena od strane Straton-Kenta i ja je ovde samo naglašavam.
Ono za šta se Straton-Kent zalaže
jeste obnova starih tradicija koje zapravo počivaju na duhovima mrtvih predaka
ili istaknutih pojedinaca, odnosno totemskih izvora zajednice. Tako u Kentovoj
knjizi „Geozofija“ čitamo sledeće redove: „Jedan od aspekata kulta heroja u
antičkoj Grčkoj koji ima zapanjujuće implikacije u savremenoj zapadnoj kulturi
je kult ratnih žrtava. Oni su često kolektivno veličani i poštovani spomenikom
kroz koji bi mogli biti kontaktirani. Mnogi aspekti ove prakse su uočljivi na
više primera koje savremeni okultisti slabo prepoznaju. Poginulima u Prvom
svetskom ratu odaje se počast u mnogim zemljama 11. novembra. Ovaj datum je
veoma blizu praznika Svih svetih kada je Sunce u Škorpiji (znak zodijaka koju
odgovara osmoj kući, kući smrti). U Engleskoj i drugim mestima nacionalne
komemoracije se odvijaju u kenotafu, ovaj vid odavanja počasti je veoma sličan
formi herojskog svetilišta u antičkoj Grčkoj (različitom od grobnice ili humke
po tome što telo nije prisutno, što ne znači da duh ili duhovi nemaju
povezanost sa tim mestom). Lokalne ratne spomen ploče često imaju identičan
oblik tih spomenika i nose isti naziv. Još upadljivija je simbolika maka -
cveta Persefone - koji se stavlja u vence i nosi se pojedinačno. Takođe ih
rođaci često postavljaju na grobove vojnika, kao i na same spomen ploče... Ove
ceremonije i njihovi simboli imaju jak klasičan uticaj na nekromantički rad.
Snažno podržavam kooptiranje ovih elemenata moderne kulture u magijske svrhe,
odavanje počasti mrtvima kao i kontaktiranje i traženje njihove podrške u
magijskom radu. To se može izraziti kroz mnoge forme, ne samo polaganjem maka
na spomenike predaka. Diskretno postavljanje talismana ili drugih simbola na
spomen ploče, na primer sakrivenih unutar cveća, povratak je klasičnom učenju.
Čišćenje stepenica spomen obeležja takođe predstavlja priliku za magijski rad
sa mrtvima, magijske implikacije kenotafskog zemljišta ne zahtevaju nikakvo
obrazloženje. Takav rad niti glamurizuje niti podržava ratovanje, niti
implicira na bilo kakvu džingoističku perspektivu. To je prosto priznanje
kontinuiteta drevnog učenja u kom leži prilika za magijski rad unutar moderne
kulture.“ Jake Stratton-Kent, Geosophia – The Argo of Magic, Books I,
II, II, IV, Scarlet Imprint 2010, str 122, (moj prevod).
Ne želim da ulazim u Kentove motive i
prakse, ali ono što želim da istaknem, upravo na njegovom tragu, jeste da u
suštini nikakav neopaganizam nije moguć bez obnove kulta mrtvih, a verodostojan
kult mrtvih nije moguć bez jakih porodičnih veza i pre svega zajednice, jer je
zajednica ta koja u tome učestvuje. Atomizovano društvo našeg vremena nije
dobra atmosfera za tako nešto. Straton-Kent predlaže da se na putevima obnove
autentičnih zapadnjačkih tradicija ugledamo na još uvek žive tradicije kakve
postoje u podsaharskoj Africi i afričkoj dijaspori u Južnoj Americi i na
Karibima. I upravo u toj njegovoj afrocentričnoj orijentaciji možemo povući
paralelu sa jednim drugim Englezom – Džeraldom Masijem, koji je u devetnaestom
veku bio na sličnom tragu, ali njegovi motivi nisu dolazili iz oblasti
praktičnog okultizma nego su više bili akademsko-spekulativni. Naravno,
Straton-Kent nije afrocentrista poput Masija, ali je njegovo ukazivanje na još
uvek žive afričke magijske tradicije u funkciji pokušaja današnjeg svesnog
zapadnog čoveka da pronađe samog sebe otkrivanjem (ili ponovnom izgradnjom)
vlastite magijske tradicije gde komunikacija sa duhovima mrtvih igra ključnu
ulogu.
Pomenutu ideju nadopunio bih
ukazivanjem na još jedan živi izvor tradicionalnih magijskih oblika, a to je
sibirski šamanizam, o čijim osnovama se možemo informisati u čuvenoj
Elijadeovoj knjizi „Šamanizam“. Svestan sam da sama nekromantijska ideja današnjem
umu deluju petparački i oslikava budalaste scene spiritističkih seansi, ali
setimo se da opšta tradicija o kojoj pišu, svaki iz svog ugla, i Masi i
Elijade, svet duhova deli na dve kategorije: duhovi prirode (elementarni
duhovi) i duhovi predaka. Opisujući šamanizam kod sibirskih Jakuta Elijade
pominje njihov izraz amagat, koji predstavlja znak, odnosno duha zaštitnika. O
amagatu Elijade kaže da ne nestaje nakon smrti šamana i teži da se ovaploti u
nekom članu iste porodice. On pominje da u Sibiru i severoistočnoj Aziji,
glavni putevi kojima se stiže do zvanja šamana jesu nasledno prenošenje
šamanskog poziva i urođeni dar, zov ili izbor te osobe od strane duhova ili
bogova. Kako vidimo dalje u knjizi, taj dar, zov ili izbor neretko su povezani
sa preminulim šamanima ili šamanskim precima.
Dakle, tradicija, to su preci, tačnije
odnos živih prema mrtvima. Kult predaka i njihovo zazivanje jeste temelj bilo
kakve autentične narodne tradicije. Brisanje sećanja na pretke i zapostavljanje
obredne brige o njima, jeste simptom koji dalje deluje u sklopu uzroka,
opadanja i raspadanja neke kulture, a mi živimo u vremenu u kome prosečni
primerak ne zna ni kako mu se deda zvao a kamo li da ga se uopšte seća ili da
je upalio sveću za pokoj njegove duše. Mrtvi nas ne zanimaju. Mi smo ih
zaboravili. Svaki emancipatorski i racionalizatorski uticaj upravo gađa na
raskid veze između živih i mrtvih. Moderni čovek nema kome da se obrati za
(magijsku) pomoć, a da to nije avrahamski bog ili nekakva njuejdž neodređenost.
U pravoslavlju i katoličanstvu postoje kultovi svetaca, koji u
hristijanizovanom obliku igraju ulogu koja odgovara nekoj takvoj potrebi. U
suštini, nema pokojnog dede, čukunbabe, nema nekakve opšte lokalne ili
nacionalne istaknute ličnosti, nema entiteta koji predstavlja nosioca ukupne
predačke loze. Nema javnog kulta, osim hrišćanskih procesija u čast nekog
sveca. Ne postoji organizovani državni obred prizivanja slavnih istorijskih
ličnosti i nekromantskog konsultovanja sa njima posredstvom stručne i obučene
osobe, da se tako izrazim. Eto, to je razlika između današnjeg i antičkog sveta
u toj jednoj specifičnoj perspektivi kroz koju možemo upoređivati dve epohe.
Poznato je da su se vladari antičkog Rima često savetovali sa raznim
vidovnjacima povodom donošenja političkih, strateških ili vojnih odluka. Danas
postoje savetnici i politički analitičari, ali njihov uvid je čisto racionalan
i oni lako mogu napraviti previd. Zamislimo naše političare i funkcionere kako
uz pomoć nekromantskih medijuma traže savete od slavnih i osvedočenih
istorijskih ličnosti! Možemo ih zamisliti da u diskreciji traže savete
astrologa ili kartomanata, ali ne javno, u ime zajednice, od nekromanta.
Na primer, po striktno ženskoj liniji
moje porodice, nije bila retkost, ako ne i zakonomernost, da se ženama koje
dođu u poznije godine ukaže Sveta Petka. Imao sam sreću da je u okviru moje
šire porodice istovremeno živelo nekoliko pokoljenja, pa sam tako mogao slušati
kazivanja moje babe i prababe o raznim temama, a neretko i o pričama i
legendama koje su one slušale u detinjstvu od njihovih baba i prababa. Tako sam
uspeo da datiram neke događaje na sam početak devetnaestog veka. Međutim,
epifanija Svete Petke jeste zakonomerno svojstvo ženske strane moje krvne loze.
Ne znam tačno šta je porodična Sveta Petka, da li je to baš ta crkvena Sveta
Petka ili nešto drugo što su žene moje loze tako oslovile, ili im se fenomen
sam tako predstavio, ja to nikada neću saznati budući da sam za tu svrhu
pogrešnog pola. Međutim, po muškoj strani moje loze pojavljuju se iscelitelji i
zmijari. Dakle, ukoliko bih se ja bavio nekromantijom, sigurno je da ne bih
zazivao ne-znam-koga, već bi bilo posve prirodno da se obratim onima čiji sam
krvni izdanak, svetim petkama, zmijarima i isceliteljima.
Straton-Kent ukazuje da je goecija
načelno nekromantska veština te sam u njegovim tumačenjima i opisivanjima koja
se naslanjaju na antičke izvore u tome, prepoznao nama dobro poznate narikače.
Po Straton-Kentu, goetičari, odnosno narikače – oni koji nariču, kukaju –
predstavljaju vodiče duše preminule osobe. Svojim glasom i karakterističnim
načinom pevanja oni vode dušu u one oblasti gde je mrtvima mesto. Isto tako,
oni dušu mogu iz tog ambijenta prevesti nazad. U tom smislu, naricanje /
goecija, nije nikakva opskurna veština nego preko potrebna uloga u zajednici.
Do nedavno, ako ne još uvek, narikače su bile unajmljivane da kukaju po
sahranama. To je odjek nekada uvažavane i cenjene uloge u zajednici. Mi vidimo
neku pojavu u njenom izopačenom ili dekadentnom obliku te na osnovu toga sudimo
o njoj u njenoj celokupnosti, previđajući ili ne prepoznajući njene prvobitne
oblike i funkcije.
Daleko od toga da ja koristim ovaj
tekst kako bih ljude pozivao da se upuste u nekromantiju ili goecijska
zazivanja, ali smatram da bi odnos prema mrtvima, odnosno prema precima, mogao
imati jedan sasvim praktičan vid, naročito kod onih koji su ozbiljnije
posvećeni u okultno. Naposletku, neko bi sasvim opravdano postavio pitanje kako
znamo da su prizvani entiteti koje smatramo našim precima zaista naši preci ili
duhovi konkretnih ličnosti kojima se obraćamo? Umesto odgovora na ovo pitanje
citiraću ono što je napisao Elifas Levi: „Rekli smo da odrazi osoba i stvari
ostaju očuvani u astralnom svetlu. Odatle se takođe mogu prizvati obličja onih
koji više nisu deo našeg sveta, te na taj način nastaju one misterije
Nekromantije koje su toliko osporavane, a istovremeno tako stvarne.“ Elifas Levi, Transcendentalna magija, Esoteria, Beograd, 2004, str. 123.
