Pogled sa jalovog brda (1995) - iz zbirke Crni nemis

The Black Man NYARLATHOTEP, Jens Heimdahl

proroku Gudeji

Oblaci se rastvoriše. Videsmo lažno oko neveštog boga; znak pitanja kako stoji nad prolazom iz postojanja u nepostojanje.

Veliko Nebesko Dete izranja iz tame i luči ništavila. Crne kukuljice zaplesaše ples nitkova i podzemlja. Zemlja podiže ruke i zaustavi raspolućeni duh da ne postane Jedno koje će označiti neprirodan kraj; Kraj koji je Početak: prirodan, neprirodan... Pogled reče: Još nije vreme da Početak počne. Dok teče vreme, nije vreme.

Zli dečak trese jalovo brdo iznad grada. Zatreptaše gradski duhovi. Polip pusti pohotne pipke od grobnice do semena. Zli dečak peva zlu pesmu. Ruke iskaču iz trave. Krvava magla natapa devojačke snove.

Zla deca pletu niti oko prošlosti i budućnosti. U pupku Velikog Nebeskog Deteta plutaju njihove duše. Oni su volja Stvaranja i Razaranja; budućnosti u prošlosti, prošlost u budućnosti.

Ne zovite imena čiju tajnu ne znate! Ne slovite ono što ne voli slova. Ne ljubite ni bližnje, ni one daleke. Ne možete izljubiti čitav svet, mnoštvo predivno rugobnih lica.

Neka svaka prikaza, biće ili misao, osećanje ili želja, budu lestvice ka Gore, ka Dole. Neznano je stubište kojim se penjete, spuštate... Vaši prsti tanki poput igli, vaše strpljenje obod beskraja...

Zlo uvek dolazi, jer uvek je tu. Njegovi snovi, njegova java, kružna su putanja. Krugovi stvaraju krugove. Krugovi sužavaju krugove. Stari krugovi bivaju Tačka koja od prošlosti vodi u nevremenost. Novi krugovi bivaju korone što od budućnosti vode u zagrljaj starim krugovima.

Zla deca! Iza njih ne ostaje ni Dobro, ni Zlo. Ostaje porod od Ništa.

Smeh! Vragovi se smeju i kada spavaju. Najveći vrag ustaje samo kada mu utrobu probadaju mačevi gneva; gneva koja je očaj i smeh, ravnodušnost na jalovom brdu. Kada se probudi vražji car, probudiće se svi oni koje ne znamo, uz škripu davnina koje će tek doći.

Veliko Nebesko Dete tada biće čovek – stopalima ispod bezdanskog grotla i kovitlaca đavoljeg đubreta, i glavom iznad Božanske Kuće. Čovek će reći: „Iz Ništa dolazim u Ništa idem!“ Zla deca u Njegovom pupku, tada već ljudi, iz Ništa dolazeći, u Ništa će ući. Zaklopiće se Zvezdana Knjiga. Pisar će utonuti, kao i svi, kao i sve, kao i Ništa, u Ništa. Unezveren, trgnuće se Početak, svestan da zaista kasni.

Crna stvorenja sa Suncem na čelu, isukanih mačeva, iz zemlje iskaču. Gnevna su što kopamo rupe koje postaju rane. Rane, bude se u noći i plaču. Oblaci bacaju kamenje. Mesec postaje žena. Komad nebeske svetlosti nosimo u utrobama. Ljigava stvorenja izlaze iz rana. Plač rana postaje smeh skrnavitelja.

Zemlja više nije Devica koja rađa. U njenu prljavu postelju sada dolaze oni čiji je poljupci čine jalovom, čije je seme beživotno i crno.

Ustajte gresi i zablude! Pokuljajte u srca i glave ljudskih ljuštura. Ispunite im snove prizorima pogreba svega što beše njihova svetlost. Neka trulež oplete mrežu oko njihovih sudbina. Neka svaki trenutak da bude kobna zagonetka.

Prerezani vratovi i trbusi! Živi skeleti u gomilama! Čovek kao Grozota! Ispunite time Posudu Svetlosti i uspite je u matericu devičanstva. Vaše seme neka jalovo teče na jalovom mestu, niz grla bludnica! Uzećete telo! Uzećete dušu! Uzimaćete, davaćete... Svaka vaša milost biće pozajmica koja se ne može vratiti, staza koja velikodušno vodi u ropstvo. Budite lihvari! Budite kentauri!

Budućnost je osovina oko koje teče Nevremeno. Zlo dolazi sa Severa i ide Jugu...

Dočekali smo stranca obavijenog besom. Pokazujemo mu Grad, udišemo isparenja. Zvuci pomešani sa smradom. Devojke kože boje Meseca. Koliko još zločina da počinimo ne bi li naša dobrota postala cenjena!?

Senke sa podočnjacima tumaraju podrumima, potkrovljima... Svaki senoviti ugao, neosvetljeni hodnik, ulaz, prolaz, svetilište je Vrebanja. Istrajavamo, čekamo. Smrznuto kamenje otima nam toplinu iz stopala. Sneg prekriva naše prehlađene misli. Mrak pucketa. Svaka prilika, prilika je Prilike koja skrivena čeka u zasedi od strasti.

Neka svako biće postane stvar. Neka stvar postane biće. Naše slike nemo da posmatramo i smejemo se od srca u kojima nema duše.

Popalimo domove udobnih misli. Otmimo novo meso za roblje nam i služinčad. Svaku reč da obljubimo pre nego li sa voljenim legne. Prima noctis! Kliču silovane kćeri Zemlje. Prima noctis! Raduju se Gospodari. Sva se nepravda naslađuje. Sva se tama meškolji.

Donesite još droga! Napastvujte još dece, i zarazite! Upropastite još devica da umesto dece rađaju pošasti; gnusobe da rađaju! Spržite život! Zaledite duh! Neka ništa ne ostane do pustinje peska i leda, otrova i čađi. Tada će svet ugledati lepotu naših užasnih lica, golotinju dobrote.

U Sumpornom Moru, zapevaće Revolucionari Katastrofe Marseljezu Kraja. Veliki Vuk sa Severa poješće Sunce. Iz dubina svemirskih Voda doplivaće Crnilo da ugasi zvezde putokaze. Poslednji faraon leći će u vaseljensku grobnicu. Oko sa vrha piramide usnuće svoju smrt.

Umreće anđeli! Umreće vragovi! Umreće svo vreme sveta. Umreće Zemlja – bela od otrova. Umreće Vazduh – crn od zlobe i niskosti. Umreće Voda – mutna od sluzi bluda i bolesti. Umreće Vatra – masna od grozote koju izgara. Pocrkaće kao psi Gospodari četiri strana sveta, četvorostrukog Kraljevstva... Srušiće se Stražarske Kule svemira. Srušiće se Carstvo Božje i Kraljevstvo Vraga. Srušiće se Drvo sveta, života i Smrti – velika arena kosmičke Igre. Srušiće se Lik čoveka. Srušeni, pojaćemo himnu Revolucije. Obnaženih grudi, Sloboda će pokazati svoje pravo lice. Užasnuti, pogledaćemo. Zadivljeni, oslepećemo.

Vreme je užas koji gmiže i guta. Ustani, o Bezimeno! Dozivaju Te uzvišeni neumnici. Dozivaju Te ludačke košulje, krstovi Spasitelja i Probisveta. Dozivaju Te smrdljivi proroci, njihove raspomamljene strasti proroštva. Dozivaju Te aveti postojanja i nepostojanja, izdajnici svetlosti i tame, nevidnici, jeretici prirode, presedani, pobačaji, deca ništavnosti...

Reči utihnuše. Pogled se spusti do bezdana. Ispod, iznad, gore, dole, ničeg nema...

Noćas senke grizu svaki spokoj. Lopov, Pas, Tihi Ubica i Bahati Div, haraju javom noćobdija. Snove talasa Polip užasa i gnusnosti.

Kralj senki noću otima decu. Vraća ih izjutra bez kapi mašte. Bleda su dečja lica. Na vratu radosti stoji dvostruki ubod.

Gmaz zariva zube u trbušine tirana. Tirani nužde po ulicama. Grad zaudara na ustajali porok. Mračnim četvrtima haraju jednooke prikaze. Prevaranti izlaze iz šahtova.

Ljudi se pretvaraju u crevne gliste. Gliste bivaju prepolovljene oštrim štiklama veselih dama. Štikle gnječe larve u čmarovima tirana punih larvi i nesažvakanog izmeta. Uznemiravaju gamad.

Postajemo velike muve. Polažemo jaja u otežala creva vrlih očeva. Slećemo na veliko govnište. Opija nas toplina puna rajskih crva, ugojenih. Gle! Izmet crva ima crve! Crvi na izmetu crva su proćelave masne glavudže legionara vrlog očinstva. Nasađene na smrdljive mešine, grokću Odu Slobodi.

Groktanje Velike Nebeske Svinje označava kraj ere čistote izmeta. Budućnost korača topotom velikog krda, čiji se stomaci vuku zemljom. Zemlja, puna leševa zadovoljstva, jalovo bludi sa kljovama velikog krda. Grokću žreci Napretka. Grokće bolest u žlezdama. Grokću natekli mozgovi, nabrekli i mlohavi udovi.

Sa nebesa spuštaju se creva. Žohari dižu crkve spasiteljima ljudi i žohara koji im nastanjuju duše i glođu životnu svetlost. Blede crevne gliste jezde vazduhom. Otvorenih ustiju, deca naduvenih stomaka, čekaju njihov pad.

Žreci Napretka trljaju svoja međunožja gubicama gladnih, po brazdama bluda, predgrađima. Riju njuške i papci po izmrcvarenim telima ikona prošlosti. Dečja usta gutaju dlakavo seme tirana i žreca. Ližu krv sa prerezanih vratova svojih roditelja. Halapljiva prasad!

Devojčice zajahuju ukočene mrtvace. Proroci avangarde najavljuju novu, neviđenu pornografiju. Deca glođu meso nerođenih stvorova.

Na smetlištu pobačenih izroda igraju se deca budućnosti, nova divlja plemena. Siluju nesrećnike – blizance spojenih trupova. Oni prave sveti hlebac luči od otklonjenih tumora iz operacionih sala. Otvaraju lobanje rođenima bez mozga. Piju tu tečnost iz njihovih glava. To je sveta voda hidrocefala! Voda Moći i Vizije Proroka, Luč Ekstaze, čarobno Ulje - da mlohavo nabrekne, da staro i izopačeno postane mlado i još izopačenije. Magija!

Podajte kćeri uličnim psima. Ljubite rane pošasti. Nuždite po porodu. Svaka nejač ima da se čereči. Sve zdravo da oboli i uvene.

Idu Truli, Beživotni i Grozni – Sveto Trojstvo Crkve Svete Gnusnosti. Idu Neumrli, Užasni i Mračni! Ide izmet koji proždire. Idu Buka, Vrtlog i Krešteći Vetar.

Besneće oluje uskovitlanih taloga bezdanskog grotla. Neće se znati kada je san, kada je java. Neće se znati putokazi i strane sveta. Neće se znati noć i dan, već samo bledi, bolesni suton. Svaka bolest i propadanje štovaće se kao najveća svetinja. To će biti religija oblaka sa severozapada.

Tada, na obodu sveta stajaće upražnjen tron. Na njemu, kao gavran, stajaće Pogled. Pogled će reći: „Život je pustinja kojom teče zatrovana reka.“

Sećanje kao ključ sanjanja

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

„Prokletstvo je samo reč izmišljena od strane onih koje slepilo tera da osuđuju sve koji vide, makar samo jednim okom. Čudio se uobrazilji onih koji su brbljali o zlobi Drevnih, kao da bi Oni mogli prekinuti večni san kako bi iskalili svoj bes na ljudskom rodu. I on bi mogao prekinuti svoje poslove na duže vreme kako bi se divljački osvetio kišnoj glisti.“

Hauard Filips Lavkraft, Kroz kapije srebrnog ključa 

Uslovno rečeno postoje samo dva demona ili dva boga, prostor i vreme. Oni su komplementarni. Oni su sve i oni su ništa. Tako dvojnost biva poništena proširenjem svesti na prazninu. Jedan od veoma delotvornih načina poništavanja te ograničavajuće dvojnosti kroz njihovo pomirenje u beskraju (dis)kontinuuma apsoluta, da se tako izrazim, opisano je u Lavkraftovoj priči Kroz kapije srebrnog ključa (Through the Gates of the Silver Key). Stavimo sada na stranu likove i radnju u samoj priči i ako se usredsredimo na osnovni koncept dolazimo do zanimljivog opisa kako jedno biće može postojati kao sva bića, bilo kada i bilo gde, posredstvom jednog nad-bića. Lavkraftov junak, okultista Randolf Karter, poseduje određeni magijski instrument, srebrni ključ, uz pomoć kojeg može premostiti prostor-vreme i projektovati se do čuvara vratnica prostor-vremenskog ambisa otelotvorenog kao Umr at-Tavil. Ostavimo po strani i prirodu samog Umr at-Tavila, jer ono što je zaista bitno jeste opis kako jedno pojedinačno biće, odnosno jedan čovek, biva svestan sopstvenog postojanja u svim oblicima, u svim dimenzijama, u svakom prostor-vremenskom kontinuumu, tako što prepoznaje sebe kao deo univerzalnog bića u svim tim dimenzijama i oblicima. On u trenutku te spoznaje može birati šta i kada želi da bude, ne ograničavajući se samo na ljudski oblik. 

„Linije predaka svih živih bića, kao i faze u odrastanju svakog od tih bića samo su manifestacije jednog istog, osnovnog, večnog bića u prostoru izvan dimenzija. Svako lokalno biće - sin, otac, deda itd, - kao i svaka faza u razvoju jednog bića - novorođenče, dete, dečak, odrastao čovek - samo je jedna od bezbroj mena osnovnog, večnog bića, koje se pojavljuju u zavisnosti od ugla pod kojim je ravan svesti seče. Randolf Karter u svim dobima, Randolf Karter i svi njegovi preci, ljudski i predljudski, zemaljski i predzemaljski; sve su to samo različite mene prvobitnog večnog Kartera izvan vremena i prostora - fantomske projekcije koje se razlikuju samo zahvaljujući uglu pod kojim ravan svesti seče večno biće.“ Hauard Filips Lavkraft, Ktulu priče, Tabernakl, Sremska Mitrovica, 2008, priča Kroz kapije srebrnog ključa. 

"Secret Chief" by Matt Baldwin Ives

Lavkraft, Kastaneda i Kroli čine jedan zapanjujuć trio čija se literarna zaostavština može koristiti kao reper za svaki iskorak u ozbiljnija promišljanja o ključnim temama okultnog i uopšte ezoterijskog. Svaki od te trojice je neko ko je iz užasavajuće uštogljene racionalnosti XIX i XX veka, na sebi svojstven način, iskočio izvan date teskobnosti, povezavši se sa nečim zastrašujućim, neobičnim i drevnim. I kada se govori o vremenu, taj kontinuitet je varka, jer se ono uvek i neprekidno dešava, zapravo ne teče nego stoji, pa se svaka sekvenca vremena može otključati i u nju ući. Tako je neprekidnost prostora takođe varka, jer i nemerljiva daljina može biti savladana projekcijom svesti. Reinkarnacija shvaćena linearno je takođe besmislica, jer sa jednog višeg stajališta uviđamo da je naše biće univerzalno i istovremeno postoji svuda i uvek kao bezbroj različitih životnih oblika. U praktičnom smislu, vreme možemo zamisliti kao traku spiralnog oblika sačinjenu od mnoštva ćelija koje predstavljaju određene sekvence svesti. Svaka od tih sekvenci ima svoj život, trajanje, ambijent, oblik, prostor u kome se odvija itd. Poredimo te sekvence sa sobama. Imamo bezbroj soba na vremenskoj traci i sve su one međusobno povezane tankim nitima ili tunelima kroz koje se možemo kretati, ulaziti i izlaziti po volji. Kada god uđemo u neku sobu preuzimamo svest koja u njoj obitava i postajemo to. Možemo sačuvati posebnost i neutralnost posmatrača te samo posmatrati sudbinu bića koje živi scenario bitisanja u datoj sobi, a možemo se, eksperimenta radi, privremeno poistovetiti sa tim bićem te proživeti njegovu sudbinu. Ovo o čemu pišem nije samo misaoni eksperiment već ta perspektiva može biti dosegnuta putem metoda koji ću ovde opisati.

Put ka vremenskoj traci vodi kroz sanjanje. Ovom prilikom valja napomenuti da postoje stvarna dešavanja i kvazi dešavanja, kao na primer kvazi otvaranje čakri i stvarno njihovo otvaranje, kvazi dizanje kundalini i stvarno dizanje kundalini, kvazi prelazak bezdana i stvarni prelazak bezdana, kvazi prosvetljenje i stvarno prosvetljenje, kvazi susret sa anđelom čuvarem i stvarni susret sa njime, kvazi odlazak u drugo prostor-vreme i stvarni odlazak u drugo prostor-vreme, pa tako i kvazi ulazak u vremensku traku i stvarni ulazak u vremensku traku. Ovo što ću ja opisati jeste put ostvarenja jednog kvazi dešavanja. Jedino što je stvarno u tom kvazi dešavanju jeste ulazak u tzv lucidno sanjanje i otvaranje kapija neverovatnog sećanja. Ne postoji kvazi lucidno sanjanje i kvazi sećanje, iako ima lažnog sećanja. Kada kažem kvazi dešavanje zaista mislim na to dešavanje ali na nekom nižem nivou intenziteta, kao da se onom ko to postiže dozvoljava da malo okusi tajnu, da uzme gutljaj iz svetog grala, da virne malo u sobu misterija, da oseti i iskusi nešto a da to ipak ne bude u potpunosti. Ovo što sledi jeste uputstvo za ulazak u jedno kvazi stanje. No, nemojte biti razočarani povodom toga jer put u pravo stanje vodi kroz niz kvazi stanja koja su svakog puta sve intenzivnija i sve manje kvazi.

Postoji nekoliko osnovnih načina za ulazak u lucidno sanjanje, ali ja ću ovde dati jedan malo drugačiji postupak čiji prevashodni cilj nije postizanje stanja lucidnog sanjanja već je to stanje posledica. Pravi cilj ovog postupka jeste neka vrsta rekapitulacije (postupak poput onog koji je opisao Kastaneda), ali uz neke razlike. Svako veče, pre nego što utonete u san, počnite da retroaktivno odmotavate sećanja na minuli dan. Najbolje je početi od poslednjih aktivnosti, ulazak u krevet, pranje zuba, prisetite se svih mogućih detalja, svih osoba koje ste tokom dana sreli, razgovora koji ste vodili, šta ste pretraživali na internetu, šta ste čitali, gde ste bili, a potom pređete na prethodni dan sve do trenutka kada slike počnu same od sebe da se nameću i krenu da se ređaju po nekom svom redosledu. Tada u prvi plan izbijaju detalji bez uticaja vaše svesti. Iz noći u noć ponavljate postupak, sećajući se minulog dana, zatim prethodnog, uvek dodajući taj minuli dan. Već nakon nekoliko večeri, taj svojevrsni lov na prošlost nastaviće se i u snu. Počećete da u snu iznova doživljavate minule događaje, ali opazićete da je kontekst nekako izmenjen i da se kao sećanja nameću neki događaji i situacije koje se u vašem stvarnom životu nikada nisu desile ali ih svejedno prepoznajete kao sećanje. U jednom trenutku shvatićete da sanjate i biće to uvod u lucidno sanjanje. Lucidno sanjanje je, sa druge strane, samo uvod u kvazi prelazak u drugačiju stvarnost ili nivo stvarnosti, a što vremenom vodi do stvarnog prelaska u drugačiju stvarnost. 

„Spoznao je da je svaki oblik u prostoru ništa više od preseka u ravni odgovarajućeg oblika u drugoj dimenziji, kao što je kvadrat presek kocke, ili krug presek sfere. Tako su trodimenzionalna kocka i sfera preseci odgovarajućih četvorodimenzionalnih objekata o kojima ljudi tek nagađaju ili sanjaju. A oni su opet preseci petodimenzionalnih oblika i tako sve do nezamislivih, vrtoglavih visina beskonačnosti. Svet ljudi i njihovih bogova je beskrajno mala faza beskrajno male stvari - trodimenzione faze male celine do koje dopire Prva kapija, iza koje Umr at-Tavil diktira snove Drevnima... Vreme, podučavali su ga talasi, nepokretno je, bez početka ili kraja. Iluzija je da se vreme kreće i da izaziva promene. Zapravo je ono samo iluzija i osim za bića iz ograničenih dimenzija, prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje. Ljudi razmišljaju o vremenu zbog promena koje ono donosi, ali i to je iluzija. Sve što je bilo, što jeste i što će biti, postoji istovremeno.“ Lavkraft u priči Kroz kapije srebrnog ključa, isto. 

Dan Hiller

Da biste uspešno upravljali talasima navirućih sećanja u snovima, potrebno je prethodno da ovladate osnovnim veštinama lova na sećanja. Takođe, važno je znati da ta sećanja mogu dolaziti i iz vaše lične budućnosti, ali i bilo koje budućnosti i bilo koje prošlosti, odnosno iz bilo koje tačke vremena te nemojte upasti u zamku verovanja da je reč o nekakvim vašim prošlim ili budućim reinkarnacijama. Takvo razmišljanje vodi u zabludu poistovećivanja sa tim slikama i situacijama. Zapamtite da ste vi samo posmatrač pa se stoga nemojte emotivno ili bilo kako unositi u ono što posmatrate. Možda vam iskoči kakav grozan ili uzbudljiv prizor, situacija tokom koje ste se nekako potresli, iznervirali, naljutili ili uživali. To je sve nebitno, jer bilo kakvo uplitanje vodi gubitku izdvojene svesti, gubitku lucidnosti. Pokušajte to da izbegnete jednostavno posmatrajući uz svest da je to samo slika koja nema nikakve veze sa vama.

Nakon par nedelja redovne prakse, pokušajte, dok još niste utonuli u san, da nekako zaustavite tok slika koje se smenjuju na vašem mentalnom ekranu. Pokušajte da zamrznete sliku. Nemam načina da objasnim kako se to postiže osim voljnim naporom pažnje. Ukoliko u tome uspete, potrudite se da pomnije razgledate ambijent te zaustavljene sekvence. Možda ćete primetiti neke detalje kojih uopšte niste bili svesni tada kada se događaj iz sekvence zaista odvijao. Cilj ovog postupka jeste da to isto postignete ali tokom lucidnog sanjanja. Jednom kada to uspete, putovanje kroz tunele između soba sa vremenske trake više neće biti problem, jer putevi iz svake sobe vode praktično u beskraj – u bilo koju drugu sobu bilo kad i bilo gde. To jeste kvazi postignuće i dešava se tokom sanjanja, ali je bez obzira, veoma teško izvesti pomenuto zamrzavanje kadra, a to što je kvazi ne umanjuje njegovu vrednost u uvećanju životne mudrosti, iskustva i podizanja svesti na putevima samospoznaje i istraživanja sveta. U ovom smislu sećanje je ključ sanjanja, sanjanje je ključ spoznaje i preobražaja.