Egregori

Sascha Schneider

Reč egregor je grčkog porekla i izvedena je od égrégoros, što znači „budan“ ili „posmatrač“. O tome možemo čitati u Knjizi o Enohu, gde se egregor opisuje kao anđeosko biće. Knjiga o Enohu, pripisana Nojevom dedi, koji se zvao Enoh, nije kanonska, ali je privukla pažnju zbog svog odeljka poznatog kao Knjiga Posmatrača. Smatra se da je ovaj deo napisan oko 300. godine pre nove ere. Iako je izvorni tekst možda bio na hebrejskom ili aramejskom, nijedan potpuni rani rukopis na tim jezicima nije preživeo. Glavne teme ove knjige odnose se na dvesta „palih“ anđela, njihovo mešanje sa ženama, potom stvaranje rase divova (Nefilima) čije se uništenje potopom u biblijskoj Knjizi Postanja. 

Obično se određenje egregora u okultnom smislu tumači kao autonomni psihički entitet sastavljen od misli grupe ljudi i koji na njih utiče. To nije netačno, ali je svakako nedovoljno za razumevanje ovog fenomena. Po drugoj definiciji egregor je, osim pomenutog, ujedno i prebivalište ili kanal za određenu neljudsku inteligenciju, koja povezuje nevidljive, ili skrivene svetove sa svetom u kojem živimo. To je, zapravo, pravi izvor moći drevnih kultova i njihovih religijsko-magičnih praksi.

Poznati okultista Muni Sadu, u knjizi Tarot, kaže da je egregor kolektivni entitet, kao što su nacija, država, religije i sekte sa svojim sledbenicima, pa čak i manje ljudske organizacije. Po njemu, egregori imaju fizička tela, tj. ukupnost fizičkih, astralnih i mentalnih tela svih osoba koje egregor obuhvata. Ukratko, egregor je zbir svih tih elemenata. Učenjak Džojslin Godvin u knjizi The Golden Thread, povodom ove teme kaže da se izraz egregor odnosi na nematerijalno biće koje „posmatra“ ili nadgleda neku zemaljsku stvar ili kolektivitet. Godvin kaže da se egregor uvećava ljudskim verovanjem, molitvama, ritualom, a naročito žrtvovanjem. Ako se dovoljno hrani takvim energijama, Godvin primećuje da egregor može zadobiti sopstveni život i izgledati kao nezavisno, lično božanstvo, sa ograničenom moći u korist svojih poklonika i neograničenim apetitom za daljom odanošću. Tada se veruje da je on besmrtni bog ili boginja, anđeo ili daimōn.

Godvin kaže da su u istorijskom smislu, egregori formirani od strane antičkog sveštenstva da bdiju nad gradovima–državama helenskog sveta, ali i Rimom kao carstvom uopšte. Sve dok je trajala odanost, kultno obožavanje i prinošenje žrtava, smatralo se da su blagostanje i dobrobit države ili polisa obezbeđeni. Međutim, ako bi nastali novi kultovi i energije obožavanja bile usmerene drugde, savez bi bio prekinut i egregor bi počeo da slabi te prestao da podržava zemlju i njen narod. Ezoterijski gledano, ističe Godvin, to se može videti kao razlog propasti Rimskog carstva. Kada stari bogovi i boginje više nisu bili održavani od strane naroda, oni zauzvrat više nisu mogli da podržavaju Rim niti njegove teritorije. Prihvatanjem novih religijskih praksi započelo je sporo odlivanje energije iz tradicionalnih kultova i njihovih pratećih egregora ka novim egregorima. Ujedno, to bi bio i praktičan razlog zašto je jevrejski bog ljubomoran, osvetoljubiv i nemilosrdan kada su u pitanju skretanja jevrejskog naroda, grupa iz tog naroda ili pojedinaca prema drugim bogovima i kultovima, odnosno prema drugim egregorima. Po Godvinu, uspon i pad nacija neraskidivo su povezani sa njihovim odnosom prema nacionalnim bogovima, jer to su stvarna psihička bića kolektiva, iako nisu večna i svemoćna za kakva se obično smatraju. 

Sada bih ovo razmatranje suzio na primer jednog egregora manjeg obuhvata a odnosi se na Hermetički Red Zlatne Zore i njegove derivate. Kao što je poznato Zlatna Zora crpi svoj legitimitet prevashodno na osnovu kontakta sa Tajnim Šefovima koji ujedno čine i osnovu tog magijskog egregora. Ideja posedovanja te veze postala je sredstvo međusobnog razlikovanja okultnih organizacija i njihovih ideologija. Istovremeno, pitanje kako utvrditi da li te veze zaista postoje postalo je predmet mnogih rasprava. To nas dovodi do užeg shvatanja fenomena egregora. Po nekima egregor ima manje veze sa uticajem anđeoskog ili demonskog bića, a više sa time da se bude pod uticajem nekada ljudskih, a sada potpuno usavršenih bića ili majstora. Ovi nekadašnji ljudi, za koje se govorilo da su adepti okultnih umetnosti i nauka, pošto su dostigli najviše nivoe duhovnog prosvetljenja, usmeravali su čovečanstvo na put povratka ka božanskom. Takva bića dobijala su razna imena, poput Nepoznatih Nadređenih, Nevidljivih Majstora, Velikog Belog Bratstva ili drugih uzvišeno zvučećih titula. 

U suštini ova hijerarhija jeste okultna verzija hrišćanskih svetitelja, kabalističkih pravednika, zatim skrivenih imama šiizma, sijana u taoizmu ili bodisatvi u budizmu. Zapravo, adepti nevidljivog bratstva, rozenkrojcerskog ili nekog drugog, koji vode posvećenike zapadnog sveta, često se opisuju kao bića izvan sekte ili veroispovesti, pa samim tim i izvan hrišćanstva. Smatrani su gospodarima svih tradicija i sistema, a što možemo sagledati i kao ezoterijski izvor sveobuhvatnog ekumenizma. Posebno se često opisivalo da oni imaju osobine bliže adeptima istočnjačkih sistema kao što su tibetanska vadžrajana i dzogćen, zatim taoizam, kao i neke indijske jogi tradicije, nego svecima kakvi su opisani u abrahamskim religijama. Najvažnija među tim osobinama bila je sposobnost delovanja kako u fizičkom tako i u psihičkom području kao nezavisno biće. 

Za razliku od nekih ezoterijskih škola koje su zagovarale potpuno rastvaranje ličnosti ili osećaja sopstva, ovi adepti su spoznali ravnotežu između individualnosti i prosvetljene svesti i postojali su kao samousavršena autonomna bića. Ipak, postoje izuzeci ovom shvatanju. Na primer, govori se o savršenim duhovnim bićima koja, iz razloga koji nisu uvek jasni, nemaju mogućnost da deluju neposredno u materijalnom svetu, te im je potreban posrednik neke vrste. To, naravno, znači da se sa tim bestelesnim inteligencijama može stupiti u kontakt, ali i da one mogu želeti da učestvuju u stvaranju egregora ili ga same oblikuju, kako bi obezbedile trajniji mehanizam delovanja.

Prema jednom internom dokumentu Zlatne Zore, o čemu piše okultni autor Patrik Zalevski, eterička veza čini samu osnovu postojanja tog Reda. Odnos člana prema toj „vezi“ odvija se postepeno kroz tri etape, od kojih prva počinje u strukturi zvanoj Spoljašnji Red. U stepenu 0=0, Neofit se prvi put upoznaje sa vezom, što izaziva neku vrstu energetskog naleta u auri, čime se ona širi i povećava se njena gustina. U naredna četiri elementalna inicijacijska stepena Reda, veza uspostavljena u 0=0 se potom otvara da primi nalet energije usklađen sa telesnim elementima. U tom trenutku auru je potrebno neprestano puniti ritualnom praksom i meditativnim vežbama, kako se protok snage kroz vezu ne bi zatvorio, što se dešava ukoliko se neko predugo zadrži u tim spoljašnjim stepenovima. 

Prema dokumentu koji navodi Zalevski, ako član napusti ili bude izbačen iz Reda u nižoj fazi adepstva, veza će se sama zatvoriti, presecanjem svake psihičke povezanosti sa Redom. Međutim, kada učenik uđe u viši stepen portala, njegov lični odnos prema vezi (kao značajnom delu egregora) Reda postaje konkretniji i određeniji. Od portala nadalje, veza prolazi kroz izvesnu promenu. Po prirodi parazitska, ona formira čvrstu ljušturu unutar aure, koja podseća na oblik tela. Providna je i isijava kroz auru iz suptilnih centara tela. Kada se u stepenu 5=6 prihvati u telo, ona se utiskuje u pojedinca za ceo život, osim ako Poglavari koji emituju vezu ne odluče da je ugase. Ako neko napreduje kroz više stepenove ova veza se dalje učvršćuje ritualom. Vrhunac se dostiže u stepenu Adeptus Exemptus i znači da član na tom nivou nije samo učenik već i oficir lože i sastavni deo Reda. Kako Zalevski kaže, u stepenu 7=4, obavlja se ritual nazvan Prenos eteričke veze (obično rezervisan za one koji zauzimaju mesto Poglavara ili će ga naslediti), gde se veza u celosti prenosi adeptu, kako bi mogao da nastavi delovanje.

Pomenuta magijska veza, u svojim različitim fazama, mogla bi se opisati i kao neka vrsta astralnog tunela, koji omogućava pristup određenim područjima astralnog plana gde jedna grupa astralnih entiteta upravlja svojim oblastima. Po tom gledištu, ukoliko postoji dovoljno veza sa čovečanstvom, oslobađa se više energije čoveku da ostvari deo Velikog Dela. Dakle, kada neko biva primljen u Red, ove veze se polako stvaraju. Zapravo, to je dvosmerna komunikacija. Astralnim entitetima potrebna je odanost da bi uvećali svoju moć (time što posvećenik vraća natrag nalet energije kroz odanost, ritualno-meditativni rad i obožavanje), a rezultat toga je da se energije dva sveta primaju i preobražavaju sve dok obe strane teže da se usklade. Moram primetiti kako je u tehničkom smislu istovetan način magijskog rada struktura inicijacijskog vampirizma! 

Okultni Red obično deluje na osnovnoj temeljnoj ideji, ali se usredsređuje na različite oblasti razvoja. Neposredan kontakt sa astralnim entitetima ostvaruje se preko astralnog tunela, kroz koji se adept kreće tokom vizionarskih ili astralnih putovanja. Ima slučajeva kada adepti otkrivaju da ih njihove astralne sposobnosti privlače ka entitetima u oblastima izvan onih osobenih za Red kome pripadaju. U takvim slučajevima, čuvar egregora daje saglasnost ili neku vrstu blagoslova, odnosno opunomoćenja, na osnovu čega bi adepti mogli napredovati do izvesnog nivoa. Potom se od te tačke gradi nova veza sa drugim skupom entiteta ili drugim egregorom. Astralni tunel kao pojam ukazuje na neposrednu vezu sa određenom sferom. Ove tunele adept ne bi trebalo da preskače i jer se putnik mora vraćati istim putem kojim je stigao do određene astralne oblasti.

Dakle, vidimo da su egregori istovremeno neodređeni i opšti ali i veoma precizni u poimanju okultista. Proučavanjem egregora možemo mnogo naučiti o svetu u kome živimo, o skrivenim uticajima i uzrocima mnogih religijskih, kulturnih, naučnih, tehničkih i civilizacijskih pojava u istoriji čovečanstva. Takođe, u tim egregorima možemo pronaći ključeve tumačenja aktuelne civilizacijske, pa i političke stvarnosti u kojoj se nalazimo.

Teurgija

Yvonne Clarinval

Teurgija je praksa čiji je cilj ponovno sjedinjenje duše sa božanskim Jednim, odnoso sa monadom. Pojam potiče iz II veka n. e. i povezuje se sa Haldejskim orakulima, ili Haldejskim proročanstvima. Reč teurgija dolazi od grčkih reči theos (božanstvo) i ergon (delo), pa znači „rad sa božanstvom“ ili možda „delo božanstva“. Teoretski, kako primećuje profesor Radklif Edmonds, možemo razlikovati dve vrste teurgije: telestičku (pročišćenje materijalnog) i anagogičku (uzdizanje pojedinca). Teurgija se, dalje, razlikuje od od magije, taumaturgije (čudotvorstva) i goecije (prizivanje demona ili mrtvih), iako sa njima deli sličnosti. Cilj teurgije je henosis — mistično sjedinjenje sa božanstvom, slično hrišćanskom isihazmu i pojmu theosis (oboženja). Teurgija se stoga može posmatrati kao i filozofski i tehnički sistem, čiji je cilj ontološki povratak duše njenom tvorcu. Iz judeo-hrišćanske perspektive, teurgija je poput scenarija biblijske Knjige Postanja odigran unazad. To je poništavanje izgona čoveka iz Rajskog vrta i njegova naknadna „reintegracija“ u izvor iz kojeg je proistekao, kako je taj put formulisao Martinez de Paskali. U okviru teurgije, sredstva putem kojih se ostvaruje ovakva apoteoza ili oboženje jesu niz anabatičkih (uzlaznih) uspona kroz sedam planetarnih sfera – sve do oblasti poznatih kao Ogdoada i Eneada.

Neoplatoničari Porfirije, Jamblih i Proklo definisali su glavne teorijske i praktične temelje teurgiji, ali korene ove tradicije nalazimo još u Homerovim epovima. Najkonkretniji u opisu teurgije bio je neoplatonista Proklo Liki (412–485. n. e.) koji je pružio uvid u to kako je ritualna praksa teurgije mogla izgledati. Dakle, u pogledu i teorije i prakse, iako teurgija kao takva ne ide dalje od Julijanovih sledbenika i Haldejskih orakula iz II veka n. e., važno je naglasiti da i Porfirije i Proklo njen uzor nalaze u Homerovim epovima. Ovde je važno naglasiti još jedan detalj. Ključna je sličnost između modela duše u teurgiji i šamanizma kakav su praktikovali Skiti i Tračani, i koji su imali uticaj na razvoj grčkog poimanja duše. I ne samo što su imali uticaja nego su pojedini Grci bili inicirani u šamanski sistem Tračana i Skita, a čije tragove možemo pratiti čak do Sicilije. 

Šaman je obučen da preduzima opasna duhovna putovanja kako bi napredovao u mudrosti, a svoja iskustva često prenosi u obliku pesme, pevanja ili poeme. Likovi poput Abarisa Hiperborejca, Aristeja sa Prokonesosa, Epimenida sa Krita i Hermontima iz Klazomene svedoče o prisustvu šamanskih elemenata: duhovnih letova, isceliteljstva, proricanja i dugog života. Ove tradicije kasnije su utkane u neoplatonističku teurgiju, koja je naglašavala anabazu (uspon), za razliku od predsokratovaca, koji su bili više usmereni na katabazu (silazak).

Tokom VIII i VII veka pre n. e., u vreme kada su nastajali Homerovi epovi, stari Grci nisu verovali da je psiha sedište sopstva i smatrali su da je duša nakon smrti tek bleda senka preminule osobe, nalik odjeku. Te „senke“ bile su osuđene na oblast Hada, u podzemnom svetu, gde su provodile ostatak svog bestelesnog postojanja. Međutim, negde tokom VII i VI veka pre n. e., Grci su počeli da dušu shvataju drugačije. Pod uticajem tračkog i skitskog šamanizma, duša se sve više posmatrala kao samo središte čovekovog emotivnog i intelektualnog života. Samim tim, materija ili telo počelo je da se razumeva kao organska posuda ili čak zatvor za individualnu duhovnu vitalnost. Nakon smrti, duša je bila slobodna da se ujedini sa izvorom, da posreduje za žive ili da se čak reinkarnira u drugom fizičkom obliku. Još važnije, preuzimanje oblika grabljivih lešinara ili ptica grabljivica, poput gavrana, orlova ili sokolova, davalo je šamanskoj duši moć da napusti telo gotovo po volji, u pojavi koja se kod starosedelačkih naroda naziva „šamanski let“ — ono što bismo danas nazvali astralnim letom ili iskustvom izvan tela.

Porfirije i Proklo smeštaju korene teurgije upravo u arhaične Homerove epove i tvrde da su proto-teurgijske tendencije (a time i šamanski elementi) postojale u grčkoj kulturi već u VIII veku pre n. e. i ranije. Ovo ne znači da ti šamanski elementi nisu uopšte potekli sa severa. Setimo se, Trakija, severna domovina mitskog Orfeja — prvobitnog junaka katabaze (silaska u podzemni svet) u grčkoj mitologiji — oduvek je bila povezana sa Hiperborejom. Sam izraz Hiperboreja doslovno znači „iza Boreja“, pri čemu je Borej grčki bog severnog vetra. U grčkoj svesti Trakija i Hiperboreja bile su gotovo istoznačne, jer je i postojbina Dionisa — čije je misterije Orfej reformisao i uveo među Grke — bila upravo hiperborejski sever. Međutim, kada su stari govorili o Hiperboreji, nisu mislili samo na sever, već na krajnji sever — sever iza severa.

Epimenid sa Krita, prorok i filozof iz VI veka pre n. e., govori da je bilo neposrednih kontakata Grka sa Skitima. Drugo moguće, možda i starije objašnjenje pojave šamanističkih, a time i proto-teurgijskih elemenata u Homerovim epovima, po mišljenju autora P.D. Njumena u knjizi Theurgy: Theory and Practice, može se naći u zagonetnim tradicijama koje stoje iza nejasnih ličnosti poput Abarisa Hiperborejca i Aristeja sa Prokonesosa. Obojica su pokazivali jasne šamanske veze sa centralnom i severoistočnom Azijom, odnosno sa Sibirom.

Obavijen dubokom prošlošću — možda još od VIII veka pre n. e. — lik Abarisa Hiperborejca okružen je velikom tajnovitošću. Prema temeljnom istraživanju Pitera Kingslija, Abaris jasno poseduje obeležja šamana, nesputanih iscelitelja i mistika kakvi se sreću širom sveta, a posebno u Sibiru i Centralnoj Aziji. Ime Abaris, dodaje Kingsli, uopšte nije grčko; upravo je to ono što je na grčkom značilo: „Avar“, (misli se na etničku pripadnost - Avar). Pra-domovina Avara, izvor njihove kulture, tradicija i umeća, bila je centralna Azija, najverovantije Altaj kao stožerno mesto svih Turanaca. Avari su turkijski, odnosno turanski narod, srodni ili istovetni Skitima, (kao što su to takođe bili Sarmati, Hazari, povolški Bugari i današnji Čuvaši - poslednji iz te turanske grane). Za te narode je osobena visoka zastupljenost evropske genetike, a što izaziva određene kontroverze u pogledu etničko-rasnog porekla Skita: jesu li oni indoevropskog ili turkijskog porekla. Ali, ostavimo to sada po strani jer nije suštinski bitno za našu temu pošto se narodi mešaju, pretapaju, asimiluju, otimaju ili razmenjuju žene. 

Za Abarisa se govorilo da je bio posvećenik (ili čak avatar) Hiperborejskog Apolona. Putovao je u obliku zlatne strele, prelazeći nemoguće udaljenosti leteći vazduhom. Porfirije mu je čak dodelio nadimak „Nebohodac“. Njegove veze sa isceliteljima-prorocima dodatno potvrđuje i Platon, koji ga povezuje sa tračkim isceliteljima, poznatim po tome što su u svojim tehnikama lečenja tela i duše koristili zavete i bajalice. Još je zanimljivije da vizantijska enciklopedija iz X veka, poznata kao Souda, Abarisa označava kao inicijatora i učitelja Pitagore sa Samosa, oca zapadne filozofije. Takođe, zanimljiva je i činjenica da je glavni grad tajanstvenih osvajača Egipta iz XVII veka p.n.e. Hiksa nosio ime Avaris. Ujedno, to je bilo kultno sedište mračnog egipatskog boga Seta. I dalje, bog Set je sa Ehidnom, mitološkom majkom skitskog naroda, roditelj Sfinge. Dakle, postojala je veza između Kimeraca (jedna grana Skita) i Egipta, pa je otud realno pretpostaviti da su tajanstveni Hiksi bili zapravo skitskog porekla. 

Druga arhaična šamanska ličnost, kojoj se pripisuje natprirodno dug život, bio je Aristej sa Prokonesosa, za koga se govorilo da je sin Apolona i nimfe Kirene. Aristej je napisao izgubljeni putopis u stihu pod naslovom Arimaspea, u kome je opisao svoje putovanje natrag ka Hiperboreji, odakle je ranije došao Abaris. Ipak, njegovo putovanje nije bilo obično: u pratnji Hiperborejskog Apolona, Aristej je, prema predanju, putovao vazduhom u obliku gavrana — ptice koja se smatrala svetom Apolonu.

Filozof-pesnik Epimenid sa Krita iz VII veka, poznat po svom bavljenju katarzisom (pročišćenjem), žrtvovanjem i pogrebnim reformama, navodno je zaspao u pećini Ide na Kritu, posvećenoj Zevsu, i u snu proveo pedeset sedam godina. Kada se probudio, otkrio je da poseduje dar proroštva. Diogen Laertije, biograf grčkih filozofa, beleži da je Epimenidovo putovanje u podzemni svet pratio niko drugi do Pitagora sa Samosa, poznat po sopstvenim katabatičkim podvizima. Navodno, i Epimenid je mogao da šalje svoju dušu van tela po volji. Značajno je i da su nakon njegove smrti na njegovom telu otkriveni neobični, šamanistički ornamenti, slični onima na 2.500 godina staroj mumiji iz Pazirika, poznatoj kao Skitska princeza sa Ukoka u altajskoj regiji. Stoga se mogućnost da je Epimenid imao veze sa šamanskim hiperborejskim severom mora ozbiljno razmotriti.

Lik Hermontima iz Klazomene iz VI veka pre n. e. takođe je zagonetan. Prema Tertulijanu i još nekim izvorima, Hermontim je bio poznat po tome što je ležao nepokretan, gotovo kao mrtav, dok je njegova duša putovala na udaljena mesta. Po povratku u telo, mogao je tačno da ispriča događaje sa tih lokacija. Njegova žena, navodno, odala je njegovim neprijateljima mesto gde mu je telo počivalo, pa su ga oni zlobno spalili dok mu je duša još bila u letu. Iako nijedno njegovo delo nije sačuvano, Aristotel mu pripisuje da je prvi postavio ideju o nōusu (razumu), što se zvanično vezuje za Anaksagoru iz Klazomene, koji je, međutim, živeo kasnije. Kako primećuje P. D. Njumen, Diogen Laertije beleži da je Pitagora čak tvrdio da je Hermontim iz Klazomene bio njegova prethodna inkarnacija.

Silasci u podzemni svet (katabaza) postaju sve ređi kako se približavamo Platonovom vremenu, dok različiti oblici šamanskih letova duše kakve nalazimo kod Abarisa i Aristeja opstaju i na kraju bivaju uvedeni u ono što će kasnije biti nazvano teurgijom. Predsokratovci su bili daleko više zaokupljeni katabazom (povlačenjem ili silaskom), dok su teurgijski neoplatoničari bili potpuno obuzeti anabazom (napredovanjem ili uspinjanjem). 

Za teurge je telestika bila od središnjeg značaja. Radklif Edmonds je definisao telestiku kao „usavršavanje ili pročišćenje smrtnog i materijalnog.“ Telestika se stoga može odnositi i na praksu oživljavanja kipova i na ritualni proces putem koga se ljudska duša deifikuje. U praksi, sredstva i ciljevi ovih naizgled različitih obreda zapravo su vrlo slični. U neku ruku telestika je bliža božanskom posednuću jer posvećenik biva obožen (ili ispunjen božanskom silom) poput hijeratskog kipa posredstvom sakramentalnih obreda i kontemplativnih vizualizacija. Štaviše, pokojnik koji je pripremljen svetim pogrebnim obredima, na primer u Egiptu, ili u delovima grčkog sveta, smatra se oživljenim kipom, a kip mumijom. Oba su preobraženi oblici i instrumenti božanskih sila. Hefest, sin Zevsa i Here, bog zanatlija i vulkana, u grčkoj mitologiji je poznat po svom umeću izrade oživljenih kipova, nazivanih automatoni. U Ilijadi se prvo pominje dvadeset zlatnih tripoda na točkovima, koji su se magijski pokretali sami od sebe. Nedugo potom Homer opisuje i zlatne sluškinje koje je Hefest načinio, a koje su izgledom bile poput živih devojaka. Homer kaže kako je u njihovim srcima bila inteligencija, a imale su govor i snagu, dok su od besmrtnih bogova naučile su kako da obavljaju poslove. Načinjene od zlata, a opet sposobne da se brzo kreću poput devojaka, one su uz to posedovale um, glas i snagu, tri svojstva ključna za rane Grke, koja su, verovalo se, potekla od bogova. Još jedan primer oživljenih kipova javlja se u Odiseji, u opisu Alkinojeve palate za koju je Hefest izradio zlatne i srebrne pse čuvare. U sva tri slučaja Homer prikazuje Hefesta kao prvobitnog oživljavača teurških kipova. Ipak, imajmo na umu da Hefestovi automati nisu mehanički roboti u savremenom smislu. 

Za Grke, automati su bili animati obdareni animom, psihom, dušom. To ne znači da mehaničke naprave nisu postojale, ali upravo o njima ovde nije reč. P. D. Njumen ukazuje na jedan zanimljiv deo Aristotelove Metafizike u kojima govori o fenomenu thaumata (lutke), samopokretnih čudesa, u kontekstu metafizičkog problema automata. Kada bi to bili samo mehanički, navijeni uređaji, njihov problem bio bi fizički, a ne metafizički. I Platon takođe piše o agalmima, odnosno oživljenim kultnim kipovima posvećenih za obred u kome sami bogovi učestvuju. Ključ za oživljavanje teurgijskog kipa leži u stvaranju prikladnog prijemnika, sposobnog da u sebi zadrži božanski zrak kojim teurg nastoji da deluje. Plotin u Eneadama tvrdi da su stari mudraci, želeći da privuku prisustvo bogova i praveći kipove s tim ciljem, imajući u vidu prirodu univerzuma, imali na umu da je priroda duše nešto što se uopšte lako privlači. Najlakši način, po Plotinu, jeste da se napravi nešto simpatično ili simpatetično, što može da primi deo toga, dakle ono što ga u bilo čemu podseća, poput ogledala koje je u stanju da uhvati njegov odraz. Prijemnik postaje „simpatetičan“ i „nalik ogledalu“ kroz upotrebu tajanstvenih teurgijskih talismana nazvanih sintemata i simbola, koji obnavljaju i uprisutnjuju božansko u minijaturnom obliku na čulnom planu. 

Poput psihoaktivnih supstanci, efekti teurgijskog delovanja sa sintematima i simbolima mogu se manifestovati u ljudskoj svesti. Nije potrebno racionalno razmatranje da bi sintemata i simbola postala moćna ili delotvorna. Ona su delotvorna samim svojim postojanjem. Moglo bi se čak reći da prava teurgija i telestika počinju upravo na onoj tački gde prestaju logika i diskurzivno razmišljanje. Teurzi pripisuju veliku moć neživim predmetima, koji su najniži i najjednostavniji u našem svetu, zbog toga što se oni najlakše koriste za prizivanje božanske sile koja svojom jednostavnošću prevazilazi sve racionalne uvide. Teurzi gledaju kip kao posudu i spremište za božanske sile koje u njega ulaze. Buđenje tih sila ponekad se postiže tako što se u šuplje kipove stavljaju biljke, mešavine biljaka, razna sredstva moći, amajlije, simboli, i na taj način oni se oživljavaju. I kultni kip i ljudsko telo mogu se smatrati povlašćenim obitavalištima boga. Zato, baš kao što sveštenik ispunjava unutrašnjost jednog kipa pobrojanim stvarima, izgovarajući pri tom formule i oživljavajući kip, tako i duhovni put unutrašnjeg preobražaja, kojim ide inicijant, dovodi do buđenja onih sintemata koje je bog sakrio unutar njegove duše i tela. I u tome je velika, reklo bi se, alhemijska tajna teurgije.

Sada, kada sve ovo znamo, zapitajmo se, više retorički nego suštinski, zašto je Mojsije zabranio obožavanje kipova i rezanih likova?