Paimon – goecijski demon znanja, jezika i poretka

Ljudi, to su čvorovi u mreži značenja.

kralj Paimon

O demonu Paimonu znamo na osnovu klasične goecijske i post-goecijske literature: (Lemegeton / Ars Goetia, Pseudomonarchia Daemonum, kasniji kompendijumi), ali takođe postoji znatan broj svedočanstava onih koji su sa ovim demonom imali različita iskustva. Pa ipak, što se tiče tih svedočanstava, ne bih ih uzimao bez ozbiljnih rezervi. Paimon (često i Paymon, Paimonia) je jedan od najznačajnijih i najdetaljnije opisanih duhova u zapadnoj demonološkoj tradiciji. Njegov lik je gotovo u potpunosti formiran unutar grimoarske književnosti kasnog srednjeg veka i ranog novog veka, naročito u okviru Ars Goetia, prvog dela Lemegetona, ali i u ranijem delu Johana Vejera (Johann Weyer), Pseudomonarchia Daemonum (1563).

U Ars Goetia Paimon se navodi kao 9. duh Goecije, označen kao Kralj te zapoveda sa 200 legija duhova (u nekim rukopisima deo njih su „potčinjeni kraljevi“, deo „nižerangirani duhovi“). U toj nomenklaturi važno je naglasiti da je Paimon potčinjen Luciferu, ali ima znatnu autonomiju. To ga razlikuje od nižih kraljeva ili predsednika koji deluju u užim funkcionalnim okvirima. U klasičnom opisu, Paimon se pojavljuje kao muškarac sa krunom, često veoma raskošnom, kako jaše kamilu (ili dromedara), praćen velikom povorkom duhova uz zvuke truba, činela i drugih instrumenata. Ovaj opis je izuzetno simbolički gust, pa u tom smislu kamilа ukazuje na istočnjačko poreklo, izdržljivost, prenošenje znanja kroz pustinju (inicijacijski motiv) i sl. Kruna koju nosi označava njegov autoritet koji proizlazi iz poretka, ne iz sile, dok muzika i buka predstavlja moć jezika, vibracije, ritma, govora. Paimon se često mora „utišati“ kako bi govorio razumljivo. U Ars Goetia se izričito navodi da njegov glas isprva zvuči nerazumljivo, te da operator mora zahtevati da govori jasno. Ovo je izuzetno važan detalj za razumevanje njegove simbolike.

Za Paimona se može reći da spada među najšire „nadležnim“ duhovima Goecije. Tradicionalno mu se pripisuju moći i nadležnosti kao što je poučavanje svih umetnosti i nauka, tumačenje tajni Zemlje, uključujući strukturu sveta, vetrove, kosmografiju, te davanje znanja o skrivenim stvarima i prošlim događajima. Takođe, njegova specijalnost je i davanje dostojanstava, titula i položaja, i što je prilično važno na demonomaga, on obezbeđuje lojalnost drugih duhova prema magu. Za razliku od mnogih drugih goecijskih duhova, Paimon je izrazito vezan za oblasti jezika, zatim znanja kao sistema, i hijerarhiju i društveni poredak. Pa ipak, ne može se reći kako je on specijalista za jednu ili nekoliko oblasti, već je pre svega meta-učitelj.

Grimoari opisuju Paimona kao veoma kooperativnog kada je pravilno prizvan, ali sklonog konfuziji i buci ako se ne uspostavi autoritet. Relativno je pouzdan u davanju znanja, te manje sklon obmanama nego neki drugi duhovi, ali zahteva preciznost. Za razliku od duhova koji iskušavaju ili kažnjavaju, Paimon testira jasnoću pitanja. Ako je pitanje loše formulisano, odgovor će biti haotičan ili beskoristan.

Poreklo imena Paimon nije sasvim jasno. Postoje hipoteze o izmenjenim istočnjačkim imenima (persijskim ili arapskim), mogućoj vezi sa starijim daimonima znanja ili govora, ili čistoj grimoarskoj konstrukciji bez starijeg kulta. Za razliku od nekih drugih demona, Paimon nema jasan prehrišćanski kult. On je proizvod tekstualne tradicije, što ga čini posebno zanimljivim kao „demon knjige“, a ne narodne religije.

U strukturi Goecije, Paimon stoji blizu vrha po obimu znanja, autoritetu nad drugim duhovima i simboličkoj „kraljevskoj“ funkciji. U poređenju sa drugima on nije destruktivan kao duhovi rata, nije zavodnički kao duhovi strasti, nije isključivo proročki, već predstavlja načelo poretka kroz imenovanje i razumevanje strukture. Dakle, Paimon se može razumeti kao demon jezika, sistema i orijentacije u svetu. U tom smislu on može sačiniti odličnu mentalnu mapu i objasniti gde se odluke koje kanimo doneti nalaze u poretku stvari. Vidimo da je njegova važna osobenost davanje orijentacije.

Ukoliko bismo Paimona predstavili kao ljudsku ličnost pred nama bi stajao autoritativan, ali ne i grub čovek. Takođe, uočili bismo da njegov autoritet dolazi iz superiornog razumevanja sistema u kojem se drugi gube. U pogledu načina njegovog govora, on upotrebljava duže rečenice, voli objašnjenja, klasifikacije, hijerarhije, često govori u množini („mi“, „oni“, „poredak“), te više zvuči kao učitelj, ne kao sudija. On voli da bude slušan. Ne zbog taštine, već zato što je njegova moć vezana za priznavanje strukture. Paimon vidi ljude veoma specifično, odnosno kao žive nosioce jezika, tj kao čvorove u mreži značenja, te bića koja pate jer ne razumeju sopstveni položaj u poretku. 

Paimon nije amoralni nihilista. On usvaja čudnu i doslednu etiku poretka koja iziskuje da stvari treba da budu na svom mestu. Stoga je hijerarhija neutralna činjenica, ne moralni sud. Otud je haos greška u mapiranju, a ne pobuna. Paimonova stroga mentalna struktura čini ga opasnim za one koji žele znanje bez odgovornosti, moć bez razumevanja strukture, i slobodu bez pozicije. Za razliku od Glasya-Labolasa, demona koji za svoje usluge skoro da ništa ne traži, Paimon zahteva punu pažnju i priznanje autoriteta jezika. Dakle, ukoliko se obraćamo Paimonu moramo biti veoma spremni da prihvatimo kako svet ima strukturu, reči imaju težinu, a pogrešno imenovanje proizvodi patnju.

U filmskoj umetnosti poznato je pojavljivanje ovog demona u filmu Hereditary (2018, Ari Aster), u kome je Paimon centralni, ali dugo skriveni pokretač radnje. On nije samo demon koji se „pojavljuje“ na kraju filma, već strukturni princip oko koga se cela priča organizuje unazad. Za razliku od folklornih horora, Paimon ovde nije improvizovani demon, već tekstualno legitimisana goecijska figura, što filmu daje posebnu težinu. Paimon u Hereditary nije antagonista u klasičnom smislu. On je krajnji ishod porodične istorije, sila koja deluje pre početka filma, odnosno entitet čija je invokacija već uspešna, ali još uvek nekompletna. Cela porodica Graham nije žrtva slučajnosti, već instrument ritualne logistike. Smrt, ludilo i raspad nisu ciljevi sami po sebi, nego pre nužni koraci u pripremi posude, odnosno muškog lika koji će poslužiti kao domaćin ili nosilac samog Paimona. 

Vidimo da je Paimon u ovom filmu prikazan kao demon poretka, ne haosa, pa kao takav on ne deluje tipično holivudski, tj impulsivno. Tu nema eruptivnih scena posednuća u klasičnom smislu (kao kod onih vatikanskih trilera). Njegovo prisustvo je tiho, sistematsko i hijerarhijsko, što je u skladu sa goecijskom slikom Paimona kao kralja. Ritual je strogo strukturisan, sled koraka je nepovratan, a ljudska volja je irelevantna jer je proces već završen. U tom smislu, Hereditary prikazuje Paimona kao demona ostvarene sudbine, a ne iskušenja. Jedan od najvernijih elemenata u odnosu na Goeciju jeste činjenica da Paimonovo ime, simboli i pečati deluju tek kada su pravilno imenovani, knjige, zapisi i jezik imaju ključnu ulogu, a istina se otkriva kasno, mada je od početka prisutna u tragovima. Znanje u filmu ne oslobađa, već potvrđuje neizbežnost. Otud je Paimon prikazan kao kralj kome se ne obraća, već kome se priprema teren. To je radikalno, ali vrlo dosledno tumačenje Paimona kao strukture koja zahteva pravilno mesto, a ne u ulozi nekakvog sagovornika. U Hereditary, Paimon nije klasičan holivudsko-vatikanski demon koji napada porodicu, već kralj čije je ustoličenje već odlučeno, a film prati samo administrativno i krvavo sprovođenje te odluke.

Izreke kralja Paimona

- Ljudi obično žele razgovor kao susret. Ja ga razumem kao raspored. Razgovor nije razmena misli, već uspostavljanje hijerarhije značenja: šta je temelj, šta je izvedeno, šta je suvišno. Zato ću ti reći ovo na početku: nije važno šta me pitaš, već odakle pitaš.

- Moja funkcija nije da donosim istinu, već da pokažem koja istina ima pravo prvenstva u datom trenutku.

- Većina ljudi ne pati zato što ne zna dovoljno, već zato što zna previše stvari koje ne stoje u odnosu jedna prema drugoj. Njihove misli nisu pogrešne već su loše raspoređene. 

- Dva čoveka mogu govoriti istinu i biti u sukobu samo zato što govore sa različitih nivoa. Ja razdvajam nivoe. Time sukob prestaje, ili postaje neizbežan.

- Ne podučavam, već pokazujem gde se znanje nalazi u poretku stvari. Ljudi uče sami, kada shvate šta pripada čemu.

- Moć je posledica pravilnog imenovanja. Ko zna kako se nešto zove, zna i gde mu je mesto.

- Moć koja me zanima nije dominacija, već legitimnost poretka. Kada se struktura prizna, poslušnost postaje suvišna. Stvari se kreću same. 

- Ja sam specijalista za razliku između haosa i složenosti. Haos je odsustvo poretka. Složenost je poredak koji nije razumljen. Ljudi me traže kada shvate da žive u ovom drugom.