RECABUSTIRA i BACURABON

Formula RECABUSTIRA pripada samom srcu Abramelinove magije i pojavljuje se u Trećoj knjizi njegove Svete magije, u poglavlju koje se bavi magijskim kvadratima za postizanje specifičnih efekata. Konkretno, ovaj kvadrat pripada kategoriji operacija koje se odnose na otkrivanje skrivenih tajni ili, u nekim prevodima, za uzrokovanje opsena i promena izgleda. 

Kao i većina Abramelinovih reči, tako je i RECABUSTIRA hibridna formula. Ona se logično razlaže na dva dela: RECA, koja se može povezati sa hebrejskim korenom rieq (prazno, isprazno, taština), i BUSTIRA, koji lingvistički podseća na latinski koren bustum (mesto spaljivanja, grobnica), a što formuli daje težak, podzemni prizvuk. Smatra se da formula služi da razgrne prazninu ili da zapali opsenu kako bi se videlo ono što leži ispod. Prema uputstvima, kvadrat koji sadrži ovu reč koristi se da osobu ili predmet učini nevidljivim ili da neko ili nešto dobije izgled nečeg drugog ili nekog drugog. Isto tako, budući da vlada opsenama, ova formula ih može i razbiti. Vibriranje ove formule priziva duhove podređene Magotu i Koreu (dva od četiri glavna princa tame u Abramelinovom sistemu). Kao takva, ona je deo onog mračnijeg, iskušeničkog dela teurgije kada se posvećenik suočava sa demonima kako bi ih podvrgao svojoj volji. U poređenju sa recimo formulom SATOR kvadrata, koji je svetao i stabilan, RECABUSTIRA je vrtložna formula. U tom smislu, SATOR učvršćuje, jer u svom središtu sadrži utemeljujuću TENET formulu, RECABUSTIRA razgrađuje.

Formula BACURABON (ili BAKURABON) vodi direktno do Solomonove magijske tradicije i grimoara, ali sa jednim specifičnim, gotovo fizičkim prizvukom. Ona jeste deo operativnog sistema koji se nalazi u rukopisima povezanim sa Abramelinom, ali je najpoznatija po svojoj ulozi u Solomonovim ključevima. U sistemu Abramelinove Svete Magije, BACURABON se pojavljuje kao centralna formula u kvadratu koji služi za putovanje kroz vazduh. Kvadrat je obično strukturiran tako da reč BACURABON formira osnovu koja treba da poništi težinu tela i omogući duhu da se kreće brzinom misli. I ova formula ukazuje sinkretičko poreklo, možda kao nekakva mešavina hebrejskih i haldejskih korena, ili možda iz nekog drugog jezika, koji su vremenom postali varvarska imena (nomina barbara). Ovu reč možemo podeliti na BACURA, a što možemo povezati sa hebrejskim korenom koji označava prvenca ili nešto što je prvo proizašlo. Nekako bakur ispade bakir. Drugi deo, BON, može označi u ili sa (latinski cum ili hebrejsko be), ali u širem smislu označava dobrotu ili harmoniju. U teurgijskom smislu, ova formula bi se moglo prevesti kao Prvorođena Harmonija ili Snaga koja proističe iz prvog načela. To je zvuk koji te izvlači iz fizičke gustine. 

Ovo je, dakle, bilo to što o formulama BACURABON i RECABUSTIRA kažu knjige. Upravo povodom ovih reči moja sagledavanja i iskustvo ukazuju na neke druge stvari. Ovim neću reći da u tome ima nečeg netačnog, nego ću istaknuti tu drugu perspektivu. Naime, BACURABON, osim navedenog, ima i svrhu poništavanja posledica. Ljudi se neretko nađu u situaciji naknadne pameti i kajanja zbog nečega što su uradili ili su propustili da urade, pa se zato nađu u problemu ili opasnosti čak. Ova formula služi upravo za te pokajničke svrhe. Zapravo, ne mogu reći da BACURABON u potpunosti poništava posledice, jer je to fizički nemoguće, ali ih nekako ublažava i čini da povodom toga ne osećamo grižu savesti, nemir ili unutrašnji razdor, jer je neki redosled događaja zapravo ispao bolji nego što smo isprva pomislili. Dakle, BACURABON je elegantno razrešio neugodne, nepovoljne, ili opasne posledice nekog našeg delovanja ili propuštanja delovanja po nas. Kao da smo stekli neki novi uvid pomoću kojeg smo pronašli izlaz. 

Može biti da ovo o čemu govorim i nije toliko neobično za BACURABON. U teurgiji, kretanje unazad kroz vreme ili prostor (što let simbolizuje) često se koristi za povratak na uzrok. Ako posmatramo koren BA-CURA-BON, on zvuči kao oduzimanje brige (cura na latinskom znači briga / staranje). Poništiti posledicu znači osloboditi se tereta (brige) koji je to delovanje stvorilo. Isto tako, iz mog ugla, reč RECABUSTIRA, koja je u knjigama vezana za kvadrat preobražaja i opsene, odnosi se na spoznaju. U tom smislu nije pogrešno tvrditi da bi radi spoznaje istine trebalo proći kroz opsenu. U neku ruku, spoznaja istine jeste spaljivanje laži, jer sama reč RECABUSTIRA sadrži latinski koren bustum (spaljivanje). Otud ove dve formule možemo upariti u jedan proces po kome se, da to formulišem njuejdžerski, REKABUSTIRA odnosi na spoznaje kroz razgradnju ega, dok je BACURABON oslobađanje (poništavanje) karmičkih posledica tog procesa. 

Sada bih se ponovo vratio na glavni tok misli povodom ovog pitanja. Naime, dok RECABUSTIRA služi za razaranje opsena (dakle, rad na unutrašnjem vidu), BACURABON ima svrhu da posvećenik postigne stanje u kojem se svest odvaja od tela. Navodno, ovaj kvadrat omogućava operateru da bude prenesen na bilo koje mesto na svetu u kratkom vremenu. BACURABON priziva duhove ili možda demone koji vladaju vazdušnim elementom vazduha (kao što su Oriens ili najverovatnije Paimon* u nekim klasifikacijama), koji nose poruke ili samog maga kroz vazduh. Upravo ovaj detalj ukazuje na vezu ove formule sa skolomantijom i vampirizmom, jer upravo je vampir onaj koji jezdi vazduhom. 

----------------------------------

*Podsetimo se, Paimon je jedan od najznačajnijih kraljeva u Ars Goetia. Za njega se kaže da podučava svim umetnostima, naukama i tajnim stvarima. On je jedan od retkih demona koji može vezati ljude za volju maga. Njegov dolazak najavljuje snažan zvuk (simbolizovan trubama i cimbalima), a njegov glas je opisan kao toliko snažan da ga mag ne može razumeti osim ako ga ne primora da govori jasno.

---------------------------------

Sa druge strane, izraz skolomantija se vezuje za mitsku školu magije koju vodi sam Đavo. Verovalo se da se nalazi negde u planinama južnih Karpata. Prema predanju, škola prima deset učenika (solomonari). Samo jednog od njih Đavo zadržava kao svog pomoćnika. Skolomant tako postaje Đavolov pomoćnik, odnosno preobražava se u biće koje više nije sasvim ljudsko, koje živi u dubinama i upravlja atmosferskim haosom. On napušta ljudsku zajednicu da bi postao Gospodar koji operiše iz skrivenih nivoa stvarnosti. Paimon se tu nalazi u ulozi mentora, jer on može naučiti mračnog posvećenika kako da zadrži kraljevsko dostojanstvo (on je ipak Kralj), u stanjima koja bi običnog čoveka odvela u ludilo ili degradaciju. Paimon, kao kralj koji podučava svim naukama i tajnama, u grimoarskom smislu se savršeno uklapa u ulozi instruktora u jednom takvom konceptu. Dakle, postoji veza, ili mogućnost veze, između vampirizma, skolomantije i Paimona kroz formulu BACURABON. 

Dakle, iako je Paimon Kralj podređen Luciferu, on bi u smislu skolomantije i vampirizma imao ulogu nekakvog stabilizatora polaznika te mračne staze. Suštinski, vampirizam se bavi separacijom i jačanjem pneumatskog tela kako bi ono moglo da opstane nezavisno od mesa. Paimon, koji vlada naukama i vezivanjem volje, daje operateru mentalnu disciplinu potrebnu da se svest ne rasprši nakon izlaska iz fizičkog okvira. Kako vampir apsorbuje energiju drugih ljudi, moguće je da postoji rizik od kontaminacije tuđim energetskim ostacima. U tom smislu, formula BACURABON može imati ulogu vazdušnog filtera. Ona omogućava da se energija uzme, ali da se ponište karmičke ili emocionalne veze koje bi inače vezale vampira za žrtvu ili izvor.

Uvod u savremenu demonolatriju

Legenda kaže kako je kralj Solomon prizvao i zarobio 72 demona magijskim putem te da ih je upregao da za njega izvrše brojne poslove, u šta je, između ostalog, spadala i izgradnja čuvenog hrama u Jerusalimu posvećenog jevrejskom bogu. Nakon što su demoni završili sve što im je zapoveđeno, umesto da ih vrati nazad tamo odakle su i prizvani, kralj Solomon ih je svezao i zapečatio u posebnom kovčegu te potopio u jedno jezero. Možda je mislio da bi mu opet mogli biti potrebni nekada u budućnosti, ili možda njegovim naslednicima, ko zna... I tako su oni ležali dole neko vreme sve dok ih pohlepni tragači za izgubljenim blagom nisu pronašli i razbili pečate kojima su oni bili zapečaćeni. Tako barem tvrdi jedna varijanta goecijske legende. Od tada ti demoni slobodno lutaju svetom i lako ih svako može prizvati, jer oni vibriraju frekvencijom bliskoj ljudskom svetu, ljudskoj pažnji, veoma su brzi i rado se odazivaju na poziv. 

Temeljna knjiga savremene demonolatrije je Goecija. To je naziv prvog dela grimoara poznatog kao Lemegeton (Manji Solomonovi ključevi) koji sadrži uputstva za prizivanje 72 demona. Taj broj je takođe broj anđela skrivenog Božjeg imena Šemhamforaša pa postoje spekulacije da ti demoni zbirno sačinjavaju mračnu stranu samog Boga, ali isto tako mnogi od njih jesu demonizovane verzije drevnih božanstava. U Goeciji je imenovan, opisan te predstavljen sigilom svaki od tih demona, a naveden je i broj nižih demona kojima imenovani demon komanduje. Postoji nekoliko verzija Manjeg Solomonovog ključa koji se međusobno razlikuju u manjim detaljima, što otvara pitanje koje je mučilo Borisa Balkana u filmu Deveta kapija, koja je verzija magijske knjige koju je posedovao istinita, ali ja nisam kompetentan da se time uopšte bavim. 

Neke verzije Lemegetona imaju pet delova a neke četiri. Bitan deo čini Theurgia Goetia, (izvedena iz Tritemijusove Steganografije), čija je svrha prizivanje duhova vazduha, koja sadrži brojne sigile duhova od kojih su neki navodno dobri, a neki zli. Lemegeton sadrži i deo koji se zove Ars Paulina, gde su opisani duhovi saobrazni znacima zodijaka i časovima. Četvrti deo je najkraći i zove se Ars Almadel, a peti je, veoma zanimljiv, Ars Notoria, gde je opisan rad zasnovan na mnemotehnici. Taj poslednji deo je najstariji i često se dešava da je izostavljen u nekim verzijama Lemegetona. Osim Manjih Solomonovih ključeva, postoji i knjiga Veliki Solomonovi ključevi, što zajedno čini korpus solomonske magije. Naravno, autorstvo ovih knjiga, ili znanje o tome, pripisuje se legendarnom kralju Solomonu, ali svakako da su te knjige najverovatnije nastale u XVI veku, verovatno na osnovu starijih izvora. Na te starije izvore ukazuju imena nekih demona koja su vavilonskog porekla. 

U gnostičkim Nag Hamadi tekstovima referiše se na stvaranje 49 androginih demona čija se imena i funkcije nalaze u Solomonovoj knjizi. Dakle, Solomonovo ime se dovodi u vezu sa demonskom magijskom knjigom, ili knjigama, još od gnostičkih vremena, što je još jedan pokazatelj starosti tzv solomonske magije i njenih demona. Nije isključeno da su neki među gnosticima praktikovali solomonsku magiju. Osim toga, solomonska magija ima astrološke korespondencije i sadrži elemente seksagecimalnog brojčanog sistema karakterističnog za vavilonsko računanje. Uprkos tome što solomonska magija koristi prizive anđeoskih bića i sadrži upotrebu Božjih imena, ona je u suštini demonska, samim tim što opisuje demonske evokacije. Tu bismo se logično mogli zapitati zašto bi neki uzorni hrišćanin uopšte prizivao demone? Ako od njih traži rešenje za neke svoje životne situacije, ili traži znanje, a ne uzda se u Boga, o kakvom je onda hrišćaninu uopšte reč?

Luciferov pečat

Osim pomenutih knjiga, u korpus solomonske (goecijske) magije spada i Grimoirum Verum (Istinski grimoar) iz XVIII, pripisan Egipćaninu Alibeku iz Memfisa, koji ga je navodno zapisao početkom XVI veka tvrdeći da potiče iz starije tradicije koja vodi do samog kralja Solomona. Ovaj grimoar nije prevod nekog ranijeg teksta, nego se u izvornom obliku pojavljuje na francuskom i italijanskom jeziku. Upravo se u ovoj knjizi nalazi crtež koji predstavlja Luciferov pečat, čiji su karakterističan detalj prigrlili poklonici i simpatizeri modernog Puta Leve ruke. Taj motiv je čest kao tetovaža, privezak, amblem na majici ili slika na nečijem virtuelnom profilu. Značajnu ulogu u demonolatriji takođe ima i grimoar crne magije Le Dragon Rouge (Crveni zmaj) ili Veliki grimoar, čija se prva verzija pojavila u XV veku. Ova knjiga sadrži deo materijala iz oba Solomonova ključa, ali se u njoj nalazi i uputstvo za prizivanje Lucifera i Lucifuge Rofokala u cilju potpisivanja pakta sa đavolom. Obično se kaže da demon piše mastilom koje vidi samo potpisnik pakta, zato neretko u dokumentima koji navodno predstavljaju te vrste sinisternih ugovora, vidimo potpis osobe ali ne i potpis demona potpisnika.

Goecijska magija je često viđena kao oblik niže magije, jer se njoj pribegava u slučaju traganja za rešenjem konkretnih ljudskih problema: materijalno stanje, zdravlje, ljubav, seks, osveta, zaštita i sl. Međutim, demonima je svojstveno da ljude podučavaju mnogim veštinama, o čemu se govori i u nekim gnostičkim tekstovima kada se pominju pali anđeli koji su ljude naučili kovačkom zanatu, pa čak i načinu šminkanja i ulepšavanja. Isto tako u opisu funkcija mnogih demona pominje se podučavanje jezika, astronomije, matematike, magije, znanja o biljkama, mineralima itd. To me navodi da se zapitam kako među brojnim ljudima koji danas prizivaju solomonske demone nema nijednog pronalazača, matematičara ili naučnika. To nešto govori možda ne o samim demonima koliko o onima koji ih prizivaju.

Za razliku od pre samo stotinu godina, kada su te demone pod kontrolisanim uslovima prizivali iskusni okultisti i to sa jasno određenom svrhom, danas te solomonske demone često prizivaju neuke i nezrele osobe, ljudi upitne pameti, obrazovanja i mentalne uravnoteženosti. Uputstva za njihovo prizivanje danas je lako skinuti sa interneta, pogledati tutorijale sa Jutjuba i započeti odnos sa silom za koju ne znamo baš tačno šta je i kakva joj je agenda. Infantilni ljudi postmodernog sveta u avanturu prizivanja demona ulaze potpuno nespremno, nezaštićeno, i sa krajnje upitnim motivima. Međutim, takav razvoj situacije je potpuno u skladu sa duhom vremena. 

Prizivači demona su sve mlađi i mlađi, i to više nije neka dokona sredovečna gospoda, pa ni satanistička grupa, nego često usamljeni marginalni pojedinci, deca rasturenih porodica, iz radničke klase, nižih slojeva. Mnogi od njih od demona traže utehu, pomoć i podršku za sve ono što im je potrošačko samoživo društvo uskratilo, i što nisu dobili kod kuće. Mnogi od njih od demona traže zaštitu, prijateljstvo, vođstvo, a što često uključuje prečicu za pribavljanje svega onog za šta su uskraćeni ili čemu teže da postanu. Neretko oni u demonima vide oruđe za krajnje sebične ili opake ciljeve, ali i za društvenu afirmaciju. U krajnjoj liniji, društveni gubitnici u demonima vide zaštitnike, ali i što je najvažnije, uz demone oni se osećaju snažno, nisu više bespomoćni, nisu niko i ništa. Neki od takve dece danas su ugledne ličnosti na satanističkoj i demonolatrijskoj sceni. To su satanisti treće generacije u čijem okrilju stasavaju, usudio bih se reći, oni četvrte generacije, koje nećemo moći pobrojati i klasifikovati, jer ih već sada mnogo ima. 

Jednom prilikom sam negde čuo kako u svetu ima između hiljadu ili dve hiljade osoba koje redovno izvode Mali terajući ritual pentagrama, temeljni obred iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne zore iz viktorijanskog perioda. To je iz domena Puta desne ruke. Nasuprot tome, lično sam pokušao da napravim prilično grubu računicu koliko trenutno ima ljudi koji prizivaju goecijske demone. Ovde mislim samo na njih, a ne na neke druge demone ili demonske entitete koji se generacijski prizivaju unutar tradicionalnih linija posvećenja na Srednjem ili Dalekom Istoku, Africi ili Latinskoj Americi. Na osnovu broja članova raznih LHP grupa na društvenim mrežama, zatim broja sledbenika istaknutih satanista, odredio sam prosečan broj i to podelio sa deset. Vodio sam se grubom logikom da će se tek svaka deseta osoba koja prati takve sadržaje usuditi i da se upusti u avanturu prizivanja demona. Došao sam do brojke od dvadesetak hiljada. Za nešto malo više od jednog veka, možda vek i po, brojka aktivnih prizivača goecijskih demona narasla je od nekoliko desetina osoba do par desetina hiljada, sa tendencijom daljeg rasta. Tome pogoduje opšta društvena atmosfera koja se stvara na Zapadu, pre svega u SAD, odakle se posredstvom glavnih tokova masovne kulture radijalno širi. 

Možemo očekivati da bi za desetak godina moglo biti stotinu hiljada ljudskih bića posvećenih demonima a sa kojima ovi privremeno, povremeno ili stalno, ulaze u simbiozu. U knjizi Krisa Metjuza Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture, data je prilično gruba procena o broju satanista u svetu i kreće se između 30.000 i 100.000 (2009), mada je upitno šta se tačno pod tim izrazom satanista podrazumeva. To bi moglo proizvesti sasvim drugačije pokoljenje ljudi koji će biti rađani zaposednuti, jer su njihovi roditelji želeli da začnu demonsko dete, ili dete sa demonskim moćima, blagosloveno od demona.
 

Pečat kralja Solomona iz Goecije

Naravno, internet je put ispovesti različitih iskustava koje su savremeni prizivači imali prilikom interakcije sa demonima. Neke od tih priča su nalik hororu, mnogi su prestravljeni, ali ima i ne mali broj onih koji ushićeno iznose kako je njihov odnos sa demonima blagotvorno uticao na njihove živote, mnogo toga su naučili, osećaju se bolje, stekli su samopouzdanje, pa su čak pribavili značajne materijalne pogodnosti. Demonolatristi nečija loša iskustva sa demonima pripisuju tome da su prizivači nezreli, da nemaju poštovanja prema demonima, pokušavaju da im naređuju, imaju predrasude utemeljene na hrišćanskom svetonazoru, a što utiče na prirodu i kvalitet njihovog iskustva. Takođe, od ne malog značaja jeste i neiskustvo prizivača. 

U teoriji, demonima iz srednjovekovnih grimoara pristupa se uz opsežne pripreme. Ta praksa uopšte nije namenjena početnicima u okultizmu. Naravno, mnogi se ne bi složili sa mojim viđenjem, ali barem po rečima iskusnih okultista, prizivanje demona iziskuje disciplinu i trezvenost evokatora. Imajmo na umu da su pomenuti grimoari mahom pisani kao niz uputstava koji slede hrišćansku perspektivu. To znači da prizivač prvo mora da stvori mehanizme svoje magijske zaštite, da bude utemeljen u veri, da prizove Svetog Duha, da obavi duge i posvećene molitve, da ispiše imena Boga oko kruga u koji se smešta, kao i oko trougla koji se nalazi izvan kruga, a čija je svrha da opredmeti demonsko prisustvo. Zašto je to bitno? Zato što se demoni, po datom pogledu na svet, pokoravaju božanskoj sili, pa otud da bi mag obezbedio poslušnost demona, mora ih ubediti kako poseduje božansku silu, kako govori u ime Boga, jer se njima i zapoveda u ime Boga, i ako nisu poslušni preti im se Božjim kaznama. Većina onih koji u naše vreme pristupaju prizivanju demona to ne čine sa opisanih pozicija. Neki kažu da to uopšte nije potrebno jer je u pitanju pogrešan i retrogradan pristup hrišćanskih magova Puta Desne ruke koji je uvredljiv za demone.

Na ovom mestu ukazao bih na jednu značajnu podelu među savremenim demonolatristima i demonolozima, a tiče se osnovnog pitanja postoji li uopšte demonska hijerarhija. Tradicionalna demonologija na tome insistira, jer demoni imaju titule, činove, u grimoarima uvek piše sa kolikim brojem nižih demona raspolaže neki moćan demon čije ime, sigil i osnovna svojstva znamo. Kao osnovno, većina demonoloških klasifikacija vodi poreklo od crkvenih učenjaka. Na primer, nemački biskup Peter Binsfeld je 1589. godine povezao sedam biblijskih demona sa sedam smrtonosnih grehova. Po mišljenju praktičara i teoretičara Puta Leve ruke Timotija Donahjua, takve tendeciozne klasifikacije još uvek zagađuju današnju demonologiju. On ističe da sama bilbija nikada nije kanonski definisala i klasifikovala jasnu strukturu demonske hijerarhije. Donahju se poziva na poznatog crkvenog doktora Sv. Tomu Akvinskog koji je objasnio da infernalna hijerarhija ne može postojati, jer ne može postojati poredak među demonima, što bi značilo da su sve titule nadevene demonima lažne. 

Pa ipak, ja bih postavio pitanje ima li uopšte razlike među demonima u pogledu njihove moći? Dakle, ako su neki demoni moćniji od drugih, nije li stoga logično upitati se, nisu li onda ovi manje moćni na neki način podređeni jačima od sebe? Sa druge strane, postojanje hijerarhije među demonima može biti potpuno drugačije shvaćeno od anđeoskih hijerarhija. Možda je u pitanju način na koji se demoni predstavljaju ljudima. Goecija poznaje demonske kraljeve, prinčeve, vojvode koji raspolažu brojnim legijama bezimenih ili neimenovanih demona. Zašto je onda neko imenovan kao nosilac kraljevske titule među demonima ako među njima nema hijerarhije? Sv. Toma Akvinski kaže da poredak postoji među predstavnicima sila svetla i dobra, dok kod zla nema nikakve hijerarhije, reda i discipline. Ipak, rekao bih da se i među sinovima anarhije zna ko je glavni.

Ironija savremene demonolatrije leži u njenoj demokratizaciji. Nekada privilegija učenih magova, danas je dostupna svakome sa internet vezom. I dok drevni spisi obećavaju da demoni podučavaju veštinama i naukama, savremeni prizivači, čini se, od njih najčešće traže ono što im nedostaje u ovozemaljskom životu. Postavlja se pitanje da li su ljudi, ubrzavajući ritam prizivanja i umnožavajući broj praktikanata, izgubili iz vida suštinu? Možda je najveća tajna solomonske magije upravo u tome što demoni, poput ogledala, odražavaju nazad ono što im donesemo, bilo da je to nešto drevno, infantilna želja za moći, ili iskrena potraga za znanjem. A odgovor na dilemu o demonskoj hijerarhiji možda i nije u tome ko je glavni u paklu, već ko preuzima vođstvo u toj simbiozi, čovek ili njegova sopstvena senka.