Vizija i glas neumrlog učitelja

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

Nije važno kad, nije važno gde, nije važno kako, tek pristao sam. Pristao sam da me ubede na jedan tako jeretični čin. Trebalo je da se samožrtvujem, odnosno da izvršim ritualno samoubistvo koje bi me preobrazilo u mučenika vere te otvorilo put ka mojoj inauguraciji u sveca. Za tu priliku moja porodica je obukla svečanu crninu. U nazočnosti crkvenih velikodostojnika ozirijanske provenijencije, kao i njihovih ekumenističkih gostiju, stajao sam živ, polumumificiran, svetački istruleo pod bakljama i tamjanima, na vračarskom platou u Beogradu. Ruke su mi prekrštene na grudima, umotan sam u crnu svilu, crni nemis mi je stilski posađen na glavu. Moje lice je groteskno ukočeno i neprirodno. Majstori ortodoksne mumifikacije namestili su mi lice u obličju posmrtne maske. Neke posebne igle i ubodni talismani držali su mi telo i fizionomiju u skladu sa kanonskim stilskim izrazom. Kretao sam se usiljeno i sporo, ali ipak svetački nonšalantno, na vrhovima prstiju, prožet lakoćom, bez da sam pokretao kolena, ili čak nožne zglobove. Posebnim metodom drevnog teokratskog soja, kroz kičmu su mi ubacili zlatnu cev ispunjenu retkom tinkturom dobijenom od šesnaest ljudskih izlučevina, izmuženih od davno umrlih svetaca. Na jedan vrlo prefinjen način bio sam nabijen na magijski kolac okultizmom napaćenog sveštenstva.

Ispred mene stajao je crni pravougaoni ćivot ispunjen uljem indigo boje, koje je trebalo da me pretvori u buktinju hladnog plavičastog plamena, od čijih bi ostataka sveštenici ekstrahovali mumijino seme, kojim bi na homeopatski način oplodili nove generacije njihovih svetih vodica, životno potrebnih za dalji performans hijerokratiji tako dragog i moćnog akvatičkog rituala žrtvovanja luči svesti njihovih vernika nekim tamo opskurnim powerslavnim božanstvima. Stavili bi me u crkveni kalendar, a moj večni ćivot sa metaliziranim crnim kostima držali bi u najvećem powerslavnom hramu na svetu. Moja majka bila je ponosna na mene. Sin svetac. Igle zarivene u moje vilice nisu mi dozvoljavale ni da mislim a kamo li da govorim. Svaku misao u njenom začetku ubila bi magijska tinktura. Već sam napola mrtav. Odmah po mumifikaciji i izdvajanju mumijine sperme, patrijarh bi blagosiljao stelu na kojoj se vidi tipski sveti mučenik na prijemu kod Ozirisa. Ispod mučenika bi stajalo moje magijsko ime u zaštitnom oreolu. Za trenutak, aktuelni faraon iz sakso-koburg-gotsko-tebanske dinastije bi me priznao za sebi ravnog i to bi bio vrhunac. Patrijarh i faraon bi stajali sa moje leve i desne strane, sve gurkajući me i ohrabrujući da uronim u užareni grob, gde me je samosagorevajuće ulje čekalo da mu se predam.

Patrijarh Ptahotep je započinjao besedu rečima: „Krst je Deveti čas Inicijacije. Tačka preobraženja čoveka u Bogočoveka. Nek se sveti Tau! Nek ovaj stavrofor dostigne luč praznine i proburazi glavu paklenog crva Apepa snagom žive molitve...a ka dua, a ka dua, a ka dua!“ Okupljeni pobožni narod vibrirao je gnostičke formule izvodeći kabalistički krst. Svi su pojali: 

Kabs am Pekt!

Nek se sveti Pentagram! 

IAAOOOO...

Neka mu Tahuti podari Reč.

Nek mu srce bude lagano kao pero Maat.

Izida da ga podoji.

Horus da ga osveti.

Da ga ne okusi Druga Smrt.

Da mu Ime ne umre.

Neka postane Asar-un-Nefer!

Aliluja! 

Za to vreme prisutni predstavnik vrhovnog božanstva Hiksa osećao je blagu neprijatnost, ali zbog aktuelne politike međuverskog dijaloga i dobrog odnosa između crkava morao je da glumi iskreno ushićenje ili barem trpeljivu ravnodušnost. Sav taj pravoverni nastran svet je umesto plavuše obožavao ženku babuna. Njena menstrualna krv bila je mnogo cenjena, pravi eliksir, magijski afrodizijak. Sveto ulje sarkofaga savršeno je odražavalo moj lik zagledan u svetački bezdan. To je ulje duha i samosagorevanja. Ulje koje je granica, a svetački sarkofag samoizgaranja kapija je ka poljima preobražaja. Dobro je što ovi današnji nevidnici ne znaju za tako kvalitetnu naftu. Besomučno sagorevaju fluid koji nekada beše telo zmajeva.

„Misliš da u Srednjem veku ili u antičko doba nisu znali za fosilne ostatke dinosaurusa?“ Bilo je to sećanje na reči i pojavu neumrlog i večno-mu-hvala učitelja Švalera de Ljubiča. Otkud sada ovo podsećanje?

„Misliš da u paganska vremena nisu slučajno ili namerno nailazili na njih? Pa otkud onda mitovi o zmajevima? Otkud onda crteži i predanja o zmajevima koji sliče na naše rekonstrukcije izgleda dinosaurusa? Dugo je to zataškavano sve dok nisu izašli sa benignom pričom koja se uklapa u pozitivističko-progresivistički pogled na svet modernog doba. Kao eto, bili nekada nekakvi džinovski krvoločni gušteri sa pilećim mozgovima, pa onda udarilo nešto u Zemlju, digla se ogromna prašina i oni pocrkali. Da li je baš tako? Znaš li da su stari Egipćani izuzetno cenili i u magijske svrhe koristili kosti dinosaurusa, odnosno zmajeva? Znaš li da su oni znali kako da iz tih kostiju izvuku ono što ovi savremeni kukavci nikada neće biti u stanju da izvedu niti pomišljaju da je tako nešto moguće, a slove se naučnicima? Jalova je njihova nauka. Egipćani su umeli da iz tih kostiju, posebnim alhemijskim putem ekstrahuju seme duše, spermu sperme iz koje je moguće oteloviti celokupno biće. Oni su mumificirali svoje faraone i tako zaveštali čitave hangare semenovog semena, odnosno genetskog materijala kako bi to danas rekli, s tim što je seme semena tvar mnogo fundamentalnija nego što je to kombinacija aminokiselina. Svako biće koje ima kosti može iz tih kostiju biti ekstrahovano i ponovo oživljeno. Kosti su svete jer kriju tajnu života i smrti. Ka je „vetar kostiju“! Otud taj običaj čuvanja svetih moštiju.“

Stojeći iznad sarkofaga sa svetim uljem, zagledan u tamne dubine ispod površinskog odraza, za trenutak sam spazio blisko i drago lice neumrlog učitelja, projektovano kroz astralnu plazmu materijalnog ulja. Bio je to Švaler de Ljubič, čovek kojeg je uzdigao Horus, a Izida blagoslovila nezamislivim zadovoljstvima i uživanjima.

„Ne mogu te ljudi proizvesti u boga.“ Prošaptao je duh Švalerov. Zbog njega su egipatski bogovi ponovo otvorili vrata svojih arhetipskih boravišta. Samo zbog njega, da mu ukažu počast i daju nagradu, jer bio je njihov istinski obožavalac i znalac. Setio sam se još jedne njegove besede uz domaći absint i laganu gandžu:

„Stare bogove ne bi trebalo prizivati. Oni više ne obitavaju na nama dostupnim frekvencijama. Onda kada umre njihov poslednji sveštenik, oni odlaze i ne vraćaju se. Zatvaraju se kapije njihovih svetova. Ostaju samo utvare bogova, kao neki kvazielementi. Nemoj obožavati egipatske niti bilo koje druge stare bogove jer ti oni neće otvoriti vrata.“

Pa ipak, bogovi su dveri svojih obitavališta otvorili za jednog de Ljubiča. Ako je već tako, otkud sada ova vizija i glas? Otkud on ovde ako je tamo? Zašto me je pogledao? Iza njega stajale su nepregledne solarne hijerarhije. Prošaptao je moje novo ime, poslednji dar duha i reči: „Duhovno samoubistvo je lice Druge Smrti.“

Iznenada sam shvatio apsurdnost sopstvenog položaja. Psovao sam aktuelnog faraona, patrijarha i sve sveštenike, stelu moje svetačke slave i sve živo, mrtvo i neumrlo. Ulje se uzburkalo. Umesto da uronim u sarkofag, okrenuo sam se i strgao svetačku odoru, dijademe, nemis, izvukao ubodne talismane i snažno potrčao prema autobuskoj stanici da uhvatim znojavi autobus za malo i mirno mesto u unutrašnjosti te na miru sredim utiske u vezi svega što mi se dešavalo. Ubrzo zatim, shvatio sam se da će se Nebo promeniti i da će jedini spas dolaziti od Zemlje, a put duhovnog uspenja biće silazak u Podzemlje. No, to je već druga tema. Moje je srce sada na mestu. Lice Švalerovo poput sjaja boga Ra obasjalo je moje sopstvo. Sada sam konačno spreman da osvestim moje zvezdano suštastvo.

De Ljubič zagledan u viziju

Užasi praktičnog idealizma

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih abranih ezoterijskih spisa

Svetska oligarhija je tako temeljno izvršila rastavljanje ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog života i standarda u tzv Zapadnom svetu, da su očajne i preplašene mase pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao spasonosno rešenje spram preovlađujuće birokratske idiokratije. Sama ta percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog delovanja globalističke oligarhije. Očajni narod okreće se demagozima. Odgovornost za taj zaokret snosi tzv elita. Američki gradovi poput Detroita, Baltimora i Nju Orleansa, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova u unutrašnjosti SAD, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom Zapadu i američkom snu.

Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i vidika globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, čime zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenje, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte koja se odašilje sa Zapada više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva XX veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom. 

U „Praktičnom idealizmu“, godine 1925. Kalergi (Richard von Coudenhove-Kalergi) kaže:

The man of the future will be of mixed race. Today’s races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals.

Similar in its appearance i diversity of individuals ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam. Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko na ovakav moj stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti? Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim, utopističkim kalergijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svako pokoljenje bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalergi i krenuo da uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji neki nepoznati faktor. 

Neko bi možda pomislio da tako dalekovido razmišlja elita, te da je zbog napretka čovečanstva nužno postojanje nekakvog totalitarizma ili prosvećenog apsolutizma, ali totalitarizam bilo koje vrste sasvim je u neskladu sa slobodom, a bez slobode nema napretka, ma šta to podrazumevalo, osim ukoliko pojam slobode shvatimo u sasvim uskom smislu, kao slobodu ispoljavanja nagona, ma kakvi oni bili. A sa druge strane, u uslovima klasne i svake druge jednakosti teško je zamisliti postojanje prave, istinske, nekorumpirane, trezvene elite i nekakvog prosvećenog apsolutizma. Osim toga, kalergijevska vizija briše svaku tradiciju i kulturu. U takvom okviru ne postoji nikakav smisleni ideal, niti ima ikakve zvezde vodilje, a društveni ideal mora postojati, dok je zvezda vodilja metafizičke prirode, a ne nekakav izmaštani ovozemaljski društveni projekat. Neko bi rekao da se metafizika ne može približiti neukom narodu te da valja prosvećivati mase, što je, valjda, posao elite, koja bi u kelergijevskom, odnosno sensimonskom i kontovskom pogledu na svet zapravo bila tehnokratska. Takvo razmišljanje zaboravlja da upravo metafizika prosvećuje i usmerava neuku masu a ne vizija nekakvog nepostojećeg društva projektovanog u daleku budućnost koju dočekati nećemo, a zbog kojeg moramo žrtvovati našu današnjicu. Dimitrije Mitrinović je rekao da put slobode znači da svaka rasa mora doći do svoje suštine. To je prirodni put, ne samo za svaku rasu ili narod, nego za svakog pojedinca. Ne da nas neko određuje u skladu sa svojim ideološkim ili tehnokratskim standardima i vrednostima, nego da sami dođemo do toga ko smo, šta smo i kuda idemo.

Čitava ova rasprava ukazuje na jednu staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta, uterivali atomizovane pojedince u na brzinu i naopako utemeljene privremene kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje promena i reformi koje nemaju kraja. Utopistički globalistički tehnokratizam, kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od aktuelnog Džordža Soroša, preko Kalergija, Trockog i Karla Marksa, do Adama Vajshaupta i pisaca rozenkrojcerskog proglasa „Fama Fraternitatis“, Martina Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika istočnjačkih kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak jednakosti između jednog Soroša i apostola Pavla, ali možemo uočiti anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju. 

Zastanimo na ovom mestu i ilustracije radi, pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:

„Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je samo jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvenu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 18-19.

Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog istočnjačkog kulta. Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod uticajem istočnjačkih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv njuejdž, tu su razne ideologije poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto sveštenstva kultova Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea, političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica, feminizma, rasističkih teorija i ideološkog islamizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu, tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do današnjih dana.

Kali - Dolorosa de la Cruz

Duhovni principi, iako apstrakni, imaju svoje nosioce u konkretnim ljudima, a ti ljudi pripadaju određenim narodima, kulturama i rasama. Otud je svaki sukob duhovnih načela izraz sukoba njihovih nosilaca. Ti principi, uslovno rečeno, imaju svoje ovozemaljsko utemeljenje u duhovnom mentalitetu konkretnih naroda. U tom smislu imamo sukob, ali i kreativno mešanje indoevropskih, mediteranskih te bliskoistočnih, afričkih, indijskih, dalekoistočnih i drugih manje rasprostranjenih duhovnih načela. Ta načela su izraz mentaliteta određenih rasa, kultura i podneblja. Oni se međusobno prožimaju i sukobljavaju. Međutim, danas aktuelni nihilizam, kao izraz ne-bića, kao ne-princip, glavni je i suštinski neprijatelj svakog autentičnog rasnog, kulturnog, etničkog, ezoterijskog i religijskog načela. On je od svih uzeo po nešto i to pretvorio u radikalno ništa. Imajući sve ovo u vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja, jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.

Rudolf Štajner je u knjizi „Misija pojedinih duša naroda“, govoreći o ezoterijskoj pozadini nastanka ljudskih rasa, na sledeći način povezao osnovne pojmove. Ego je povezan sa krvlju. Astralno telo je saobrazno nervnom sistemu i procesu mišljenja. Etarsko telo je u vezi sa žlezdama i osećanjima, dok je fizičko telo u korelaciji sa htenjem. Ljudske rasne tipove podelio je na sedam celina, te svakoj pridodao određenu planetarnu prirodu. Negroidi, posebno Hamiti kao baštinici egipatske civilizacije, pripadaju Merkuru koji na njih deluje putem žlezda i etarskog (solarnog) tela. Oni su, dakle, solarno-merkurovski tip. Malajski tip južne Azije pripada Veneri koja na njegov nervni sistem deluje putem disanja i astralnog (lunarnog) tela, što znači da su venuzijansko-lunarni. Mongoloidni narodi pripadaju Marsu koji putem krvi deluje kroz njihovo Ja. Isto što važi za Mongoloide, važi i za Semite, s tom razlikom što je kod Semita izražena i lunarna komponenta. Kavkazoidi pripadaju Jupiteru, koji na njihov nervni sistem deluje putem čula i astralnog tela. Dakle, kavkazoidi su jovialno-lunarni, dok su recimo antički Grci i Rimljani imali istaknutu i solarnu komponentu preko toga. Naposletku, imamo tzv crvenu rasu, odnosno stanovnike američkog kontinenta koji pripadaju Saturnu, a koji na njih deluje putem žlezda i etarskog tela, što ih čini solarno-saturnskim tipom ljudi. Naravno, moguće su i druge planetarne kombinacije u ljudskoj prirodi, što možda pripada izumrlim ili možda tek dolazećim tipovima čovečanstva.

Aktuelnu civilizaciju, koja se pred našim očima preobražava u globalnu i globalizujuću pseudocivilizaciju, trasirao je i stvorio matrice njene reprodukcije, evropski čovek, belac, Indoevropljanin, odnosno čovečanstvo tzv kavkaske rase, preciznije njeno zapadno krilo. Radeći to, taj čovek je bio obeležen semitskim pečatom i krstom hrišćanstva. On je u svoje pregnuće ugradio sebe i na tom poslu je i konačno došao sebi glave. Sudbina evropskog čoveka u pretpostavljenom dobu Vodolije jeste nestajanje, budući da je na sebe primio teret metafizičkog tajanstva Zapada. Od sebe je načinio Zapad, pa se tako o njegovoj civilizaciji govori kao Zapadnoj civilizaciji. Prokletstvo saturnovskih starosedelaca Amerike palo je na jovialne Evropljane. Reč je o uplivu saturnovske prirode u sudbinu Evropljana koja je u tom delu čovečanstva pobudila strast za samouništenjem, samomržnju te otvorila puteve izopačenja. Rečju, evropski ljudi su od izvornih američkih preuzeli duhovnu esenciju Zapada, što ima za posledicu sklonost ka nestajanju nakon perioda neverovatnog uspona i poleta. Nažalost, nisu preuzeli širinu duha izvornih američkih ljudi. Civilizacije američkih Indijanaca su volšebno i naglo nastajale te isto tako naglo i nestajale. Sada smo svedoci nestajanja ne samo jedne civilizacije, nego jednog tipa čovečanstva koje će se povući pred nadirućim transistorijskim procesima čije ishodište možemo samo da slutimo.

Olle Wedenmark

Sekularizam Zapadne civilizacije predstavlja najviši oblik raspadanja, stopivši se sa krajnjim oblikom hrišćanske dekadencije – protestantizmom i njegovim derivatima. Takav dekadentni sinkretizam čini osovinu aktuelnog procesa pseudocivilizacijske globalizacije tvoreći slične fantomske simulakrume vadeći ih direktno iz tela drugih civilizacijskih oblika i kultura. Prva žrtva Zapadne civilizacije bili su sami Evropljani. U prvoj polovini XX veka, istoričar Arnold Tojnbi je zapisao:

„Opadanje nije po svom poreklu tehničko već duhovno. Odričući se svoje sopstvene zapadne tradicije u umetnosti i time svodeći svoje sposobnosti na stanje ništavnosti i sterilnosti u kome se poseže za egzotičnom i primitivnom umetnošću Dahomeja i Benina, kao da je to nekakva biblijska hrana s neba u divljini, mi pred svim ljudima priznajemo da smo se lišili svog duhovnog prava stečenog rođenjem. Naše napuštanje sopstvene tradicionalne tehnike u umetnosti očigledno je posledica neke vrste duhovnog sloma naše zapadne civilizacije; a uzrok tog sloma svakako se ne može naći u fenomenu koji je samo jedan od njegovih rezultata.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, celina Slom civilizacija, CID Podgorica, Službeni list SRJ Beograd, 2002, str 226.

Na drugom mestu u istom poglavlju, Tojnbi se fokusira na interpretaciju prelomnog trenutka početka opadanja civilizacija. Kritikujući zaključke Edvarda Gibona u pogledu uzroka propasti Rimskog carstva navedenog u Gibonovoj Istoriji propadanja i sloma Rimske imperije, Tojnbi kaže da su uzroci propasti Rima sadržani u helenskoj civilizaciji koju je Rim na neki način nasledio. Kao prelomni trenutak propasti helenske, a posledično i rimske civilizacije, Tojnbi navodi Peloponeski rat 431. godine p.n.e. na sličan način, razmatrajući mehanizam sloma drugih civilizacija, Tojnbi u sudbini svake civilizacije nalazi neki ključni trenutak, tačku preokreta odakle je počeo pad. Shodno tome, mi u mnogim događajima novije istorije možemo naći takve indikativne trenutke koji ukazuju na sunovrat Zapadne civilizacije, kao što su Francuska revolucija, Prvi i Drugi svetski rat. Eventualna naslednica Zapadne civilizacije nosiće u sebi samoubilački mehanizam nasleđen od civilizacije prethodnice na čijim je temeljima ova i nastala. Globalna pseudocivilizacija bi u tom pogledu predstavljala metastazu zapadnoevropske civilizacije kao što je antički Rim predstavljao metastazu helenizma.

Dimitrije Mitrinović je još 1933. godine, uočavajući trend porasta individualizma u njegovom vremenu zapisao sledeće:

„Blokovske formacije naše rase, velike krupne podele i klasifikacije, gube u važnosti i značaju dok se individualne jedinke čovečanstva javljaju svuda i dok njihova veličina, prisutnost i moć rastu, bilo da su dobre, zle ili ravnodušne.“ Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, Čačak, 2004, str. 59.

Danas je ta težnja vidljiva širom sveta. Taj trend Mitrinović povezuje sa razvojem kulture obilja, odnosno razvojem onog što nazivamo potrošačkim društvom. Zapravo, Jupiterov duh koji je između ostalog, saobrazan izobilju, kroz evropske narode kojima je imanentan, pokretač je procesa istorijskog širenja zapadne indoevropske dijaspore čiji se današnji stadijumi nazivaju globalizacijom. Tu ekspanziju karakteriše strahovita agresivnost, ne samo fizička, tehnička i ekonomska, nego i duhovna, psihička, ideološka. Taj duh, silom jovialne prirode zakonodavca i gromovnika, uspostavio je svetsku kulturu čulnosti i stalnog preobražaja. U osvit pretpostavljenog doba Vodolije, uticaj jovialne prirode biva pomešan sa uticajem prirode Saturna, velikog promenitelja, usmrtitelja, uništitelja, ali i učitelja. Narodi koji su bili glavni nosioci jovialne prirode, prvi padaju pod udar Saturna, što se u ovom vremenu vidi kroz proces „senilnog varvarstva“, opšte senilizacije, pa i na fizičkom planu kroz demografsko starenje i izumiranje evropskih aboridžina.

Dimitrije Mitrinović

Mitrinović je dvadesetih godina XX veka rekao da je Evropa ego sveta te zapisao da je iscrpljenost Evrope „veća no što razum može da shvati“. Evropsko ponovno uspostavljanje, po Mitrinoviću, zahteva stvaralački čin i sagledavanje dublje nego što ljudska sloboda i svest mogu da pruže. Evropsko mesijanstvo je od kosmičkog i planetarnog značaja. Mitrinović kaže da je Evropa središnji kontinent sveta i središnjost ljudske vrste. Shodno tome, šira Evropa je univerzalno čovečanstvo u svojoj žiži i koncentraciji. Zapravo, po Mitrinoviću, šira Evropa je ispunjenje i svetska funkcija same Evrope. Ključni Mitrinovićev zaključak jeste da se čitavo indoevropsko čovečanstvo, a posebno ono u Americi i Australiji, kao i belo čovečanstvo Azije i Afrike, mogu osloniti samo na Evropu, posvećenu kroz glavne događaje svetske istorije. 

Sada je taj ego sveta postao starački i čangrizav. Ulazi u završnicu svoje svetske misije, jer kako Mitrinović kaže, Zapad mora da završi svoje iskupljenje pred svetom dajući svetu okvir i organizaciju, odnosno zreo razum. Moderni prorok Mitrinović rezonuje u duhu hiper-humanizma. Kao žrec tog hiper-humanizma, on ukazuje na nužnost mesijanskog nasilja nastupajuće avangarde čovečanstva. U tom pogledu Mitrinović naglašava mesijansku ulogu i vođstvo arijskog (indoevropskog) sveta čija je udarna pesnica oličena u Zapadnoj civilizaciji, a što je izraz kolonijalističkog, prevashodno britanskog mentaliteta u kome je Mitrinović radio i živeo. Savremeni (američki) vladajući rezon ide korak dalje te ističe moralnu i mesijansku prednost Zapadnog sveta, deluje u pravcu menjanja drugih, ali je pri tome arijski element zaobiđen u naglašavanju, budući da je to po današnjim merilima idoeloške multirasne i multikulturne različitosti retrogradno. Izraz „arijevski“ više nije politički korektan jer je njegova konotacija u duhu pretpostavljenog rasističkog svetonazora tzv belih suprematista. Stiče se utisak kako žreci zapadnog vođstva misle da neće moći integrisati i preumiti ostale ukoliko budu isticali i čuvali ekskluzivnost svog evropskog identiteta. Zapravo, na način kako su izvršili samoponištavanje, žreci nihilističke globalizacije prometejskog arijstva, poništavaju i druge. To naravno, izaziva otpor. Ni britanski kolonijalisti, ni nacisti, ni današnji globalisti, a ni nekadašnji komunisti, načelno nisu delovali niti deluju u pravcu ostvarenja toga da svaka rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu, nego su hteli ugurati sveljudsku raznolikost u ideološki skrojene okvire. Nema potrebe naglašavati značaj Rimske crkve kao preteče u oblikovanju takvog pogleda na svet.

Svojim delovanjem, arijski prometeji ometaju mir i put drugih. Oni opasno ljuljaju brod zvani Čovečanstvo u težnji da ga primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, potaknu na samoponištenje. Ništenjem svake autentičnosti i ekskluzivnosti, oni teže da obuhvate sve i svakoga. Simptomatično, zapadna kultura je u periodu svog svetskog širenja izmislila rasizam kako bi naglasila svoju prometejsku ulogu, dok je u periodu opadanja svoje jadno stanje pravdala multikulturalizmom i čak negiranjem postojanja rasa. Otud proročanski i sasvim aktuelno zvuče reči Osvalda Špenglera iz prve polovine XX veka, koji je rekao: 

„Gospodareći narodi bele rase nisu umeli da sačuvaju svoj rang. Danas pregovaraju, dok su juče zapovedali, a sutra će morati ugađati.“

Plan ništenja je milenaran, transistorijski i bezmalo je utkan u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, te kao takvi teže poništenju svakog traga i svake institucije tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, teže da budu tradicionalni i inicijacijski. Taj patološki način delovanja, poput kakve zavere, teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava njen simulakrum, umesto monarhije pseudomonarhiju, umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju, baš kao što su umesto hrišćanskih zajednica stvorili autoritarni i birokratski simulakrum crkve. Izmišljanjem novog oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja ukidajući tradicionalne institucionalne oblike koji su ionako dobrim delom obesmišljeni, anahroni i ispražnjeni od sadržaja. Revolucija je njihov kredo, a to je saturnovsko načelo. Svako ko se igra revolucije, igra se saturnovskim energijama, a te energije su u tom delatnom smislu često kanibalske. Tako je, na primer, aristokratija u njenom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza. 

foto: Shahriar Erfanian

U tom smislu, ilustracije radi, pozvao bih se na reči Juliusa Evole:

„U Kini, Grčkoj ili u Rimu posedovanje i vršenje obreda vezanih za božansku silu rodonačelnika zapravo je definisalo plemstvo, dok plebs nije vršio obrede… Prema tome, natprirodni element ostaje u osnovi koncepta tradicionalnog plemstva kao i kod legitimnog kraljevskog dostojanstva: drevnog aristokratu nisu činili krvno nasleđe i rasni odbir, nego sveta tradicija… Dakle, u tom smislu plebejac nije bio definisan kao neko ko nema pretke; pravi princip razlikovanja ležao je u činjenici da preci plebejaca i slugu nisu „božanski preci“ (divi parentes), kao što su to preci u plemićkim lozama. Kod njih krvlju nije prenošeno nikakvo svojstvo transcendentnog karaktera niti je bilo kakav „oblik“ povezan sa strogim i tajnim predanjem upravljao njihovim životom; oni su lišeni one moći usled koje je aristokratija mogla neposredno slaviti sopstveni kult, te tako istovremeno biti sveštenička klasa.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje O prvobitnom karakteru plemstva, Gradac, Čačak-Beograd, 2010, str. 64.

To znači da plemstvo čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvi prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim teže da se legitimišu uzurpatori i uljezi, odnosno oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, oni poreklom iz plebsa ili došavši kroz plebs. Ti koji su došli kroz plebs jesu po poreklu lunarni podljudski odrazi projektovani u ljudski materijal. Ubrzanje dekadencije čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca podljudske i lunarne svesti. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Prekinuta linija, odnosno linija koja potiče nakon prekida, tj ni iz čega, jeste linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka ne uzima božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov klipot, reziduu ili neki drugi oblik zamene.

Rezultat opisanih procesa je porast individualizma na svim poljima ljudskog bitisanja. Kolektivnost u tom smislu jeste mehanička, gde je čovek šraf u mašini, cigla u zidu, koji samo odrađuje svoj deo posla i nema interesa izvan svog vidokruga. To vodi ka drastičnom sužavanju svesti u domen individualnog mišljenja, osećanja i htenja, van interesovanja za širi kontekst svog delovanja. Osim mehaničke, izdvojio bih i psihološku ad hoc kolektivnost, odnosno sklonost atomizovanih jedinki ka uspostavljanju prolaznih oblika kolektivnosti, odnosno ka ustanovljavanju privremenih stanja mase, masovnosti ili nešto trajnijih kristala mase kao jezgra masovnosti. U slučaju formiranja mehaničkih kolektiviteta imamo ispoljavanje zajedničkog razuma, a sa druge opšteg ludila. Tako se tope kolektivni identiteti čime pojedinci bivaju jače izloženi uticaju duha vremena čija je suštinska težnja poništavanje i nihilizam. Sile mraka koje već skoro dva milenijuma uništavaju pre svega Evropu, a potom i čitav svet, naterale su nosioce pravog ezoterijskog posvećenja u duboko podzemlje, obezbedivši obilje imitacija te kontinuitet matriksa svoje vlasti u novom ruhu, a to je ruho novog doba. 

Okultna osnova institucije američkog Predsednika

Politički rituali našeg vremena predstavljaju iskrivljeni i karikaturalni odjek davnašnjih običaja i tradicija. Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. On je u knjizi „Zlatna grana“, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Kraljeubistvo je bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje snage, plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Istorijski razvoj ljudske civilizacije ukinuo je drevno načelo vladarske virilnosti po kome kralj ili vladar nije mogao biti čovek sa nekom fizičkom manom ili nedostatkom, odnosno neko ko je slab ili bolestan. Tzv primitivni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica zavisi. 

Već nekoliko vekova, u mnogim kulturama postalo je moguće da bolesnik, ludak ili ličnost bez ikakvih kvaliteta, sticajem raznih okolnosti, stane na čelo zajednice ili države. Dešavalo se to i u antičkom Rimu. Posledice su poznate. Demokratski poredak je praksu biranja prosečnih mediokriteta ili ispodprosečnih pojedinaca doslovno pretvorio u zakonitost. Današnji vlastodržci u tzv primitivnim ili manje naprednim društvima i zajednicama, kao tip ljudskog materijala, ne bi imali nikakvih šansi da sednu na tron, ne samo neke države, nego ni najmanjeg sela. Frejzer je pokazao kako se čovečanstvo, tokom istorije, oslobodilo magijske svesti, prošavši kroz magijsko-religijsku i religijsku fazu, do današnjeg formalno religijskog, a u biti manje-više sekularnog oblika društvene organizacije. Cena tog oslobađanja jeste uspon mediokriteta. Vrlina, vitalnost i snaga više nisu od suštinske važnosti za izbor vladara, čiji je karikaturalni izraz današnji oblik demokratski izabranog predsednika, premijera, ili nekakvog komesara. Ta uloga nije čak ni vladarska, predvodnička, nego upravljačka, čisto birokratska a manje tehnokratska. Umesto snage, vrlina današnjeg demokratskog vođe je podobnost. Naravno, tu ima odstupanja, kada kakva snažnija ličnost nekako uspe da preuzme vlast, ali pravilo duha vremena to ne smatra poželjnim. Ipak, bez obzira na opadanje kriterijuma izbora vođe države ili zajednice, određeni vidovi kontinuiteta sa drevnim tradicijama, mada u obnovljenom ključu, još uvek su na snazi u praksi određenih zemalja. Najbolji primer za to su predsednički izbori u SAD.

Pre nego što razmotrimo šta bi održavanje predsedničkih izbora baš u to vreme trebalo da znači, podsetimo se, Frejzer je naglašavao da su Sparta i još neke grčke države, svoje kraljeve birali na osam godina, kada dođe do poklapanja punog Meseca sa kratkodnevnicom ili dugodnevnicom. Ovo zapažanje daje osnovu za kalendar koji približno harmonizuje solarno i lunarno vreme što je bilo potrebno radi potvrđivanja novog posvećenja aktuelnog kralja. Frejzer primećuje da teškoća usklađivanja lunarnog i solarnog vremena jeste jedan od stalnih problema koji muči dovitljivost ljudi koji tek izlaze iz varvarstva. Osmogodišnji ciklus je najkraći period na kraju koga su Sunce i Mesec stvarno naporedo, pošto su, slikovito rečeno, utrkuju sve ostalo vreme. Tako se pun Mesec samo jedanput svakih osam godina podudara sa najdužim ili najkraćim danom. Frejzer podseća da je stari spartanski ustav propisivao da efori svake osme godine, jedne vedre noći bez mesečine, ćuteći posmatraju nebo. Ako za vreme tog posmatranja vide meteor ili zvezdu padalicu, oni zaključe da se kralj ogrešio o božanstvo i razreše ga funkcija, dok mu ih Delfijsko ili Olimpsko proročište ponovo ne povrati.  

Karta Mesec iz špila Alistera Krolija

Frejzer piše da je pravilno podešavanje kalendara u drevnim vremenima bilo stvar koja se tiče religije, jer se preko njega doznavalo kad je pravo vreme za umilostivljavanje božanstva čija je naklonost neophodno potrebna za blagostanje zajednice. Otud, kaže Frejzer, nije bilo čudno što je kralj, kao glavni sveštenik države ili kao bog, izložen mogućnosti da bude svrgnut sa prestola ili ubijen pri završetku jednog astronomskog perioda. Kada velike nebeske svetiljke završe svoj tok i spremaju se da obnove nebesku trku, moglo se, sasvim prirodno, misliti da i kralj treba da obnovi svoje božanske snage, ili da dokaže da su ostale neumanjene, pod pretnjom da u protivnom slučaju mora ustupiti mesto snažnijem nasledniku. U južnoj Indiji, Navodi Frejzer, kraljeva vladavina i život završavaju se obrtanjem planete Jupitera oko Sunca. U staroj Grčkoj kraljeva sudbina je svakih osam godina ležala na tasu terazija, spremna da se digne uvis i svrši svoje čim se na suprotni tas stavi zvezda padalica. Dakle, kod Grka uviđamu jasnu paralelu simbola krune i zvezde padalice.

Kada se u svetlu Frejzerovih navoda osvrnemo na američke predsedničke izbore, primećujemo da se oni održavaju prvog utorka nakon prvog ponedeljka u novembru, kada je Sunce u Škorpiji, znaku smrti, tranzicije, sakralne transformacije i tajfunskog (odnosno Setovog) aspekta moći. U pitanju je period usporavanja Sunca, imajući u vidu početak zime oko 22. decembra kada je na delu suncostaj. To je period neposredno pred paganski praznik Samhain, odnosno noć kada granica sa podzemljem postaje najtanja, i vreme kada se staro Sunce iscrpljuje, te ide ka svom najmračnijem trenutku, tj ka zimskom suncostaju. Tada se Sunce nalazi najniže u odnosu na horizont tokom svog dnevnog kretanja, što prouzrokuje njajkraći dan i najdužu noć u godini. U mnogim drevnim kulturama to je bilo vreme kada staro božanstvo polako završava svoje postojanje i sprema se da ode u podzemlje, svet mrtvih, nakon čega se ponovo rađa i obnavlja. 

Dakle, novi američki predsednik u tom kontekstu predstavljao bi ponoćno i zimsko rođenje novog Sunca, egipatskog boga Kefru prikazanog zglavkarom na tarot arkani Mesec. Dva psa, dva šakala, ili pas i šakal, odnosno vuk i šakal, naposletku dva Anubisa (zavisi od dizajna špila), u tom smislu predstavljala bi dva izbora, dva predsednička kandidata, odnosno dve glavne američke političke partije, republikance i demokrate, a možda i Senat i Kongres, sudsku i zakonodavnu vlast, između kojih se uzdiže novo božanstvo: predsednik SAD! Simbolički, imamo prisustvo dve sile: jedna koja vuče ka prošlosti (konzervativci, tradicija, Republika) i druga koja vuče ka budućnosti (progresivci, reforma, Demokrate). Ali, te dve sile su i čuvari praga jer su demokratski izbori liminalni obred gde kandidat mora proći između dve zveri kolektivnog nesvesnog. U tom smislu poveznica sa kartom Mesec ukazuje na arkanum kolektivne projekcije, straha, mitova, laži, propagande, masovne psihe. Izbori su upravo to – ogromna astralna turbulencija.

U okultnim školama arkana Mesec se vezuje za Hebrejsko slovo kof, koje označava potiljak, dakle, ono nesvesno, instinktivno, masovno, kolektivno te odgovara znaku Riba. Htonski vodeni element, u čijem se okrilju rađa novo Sunce, novi mladi bog, odnosno novi predsednik, predstavlja narod, čije demokratsko odlučivanje, deluje kao eho vodenog elementa. Predsednik se rađa iz naroda isto kao Kefra iz Nuna, prvobitnog haosa predstavljenog vodenim ambisom. Demokratska stihija je izvikala ime novog boga i on se polako uzdiže iz tame anonimnosti te uzanim putem odlazi do svog božanskog obitavališta, Bele Kuće, čija je magijska delatna moć sabrana u tzv ovalnoj sobi, središnjem svetilištu predsedničke rezidencije. Ovalna soba se može uporediti sa solarnim svetilištem, odnosno kružnim centrom moći kao simbola totaliteta i autoriteta, što savršeno odgovara ulozi predsednika kao osovine američke izvršne vlasti. U okultnom smislu, ovalna soba se može čitati kao etir (aethyr), centralna tačka iz koje se ispoljava božanski dekret.

Egipatski bog Kefra, prikazan skarabejem, jeste jutarnja verzija Sunca. Američki predsednik biva izabran u mračnom ciklusu (Škorpija, arkana Smrt, vladar Mars), kristališe se između novembra i januara (Senatske potvrde, tranzicije), te biva rođen u januarskoj inauguraciji, kada Sunce ulazi u Vodoliju (arhetip karte Zvezda). Sve se ovo uklapa u egipatsku trijadu: Ra – Kefra – Atum. U tom smislu, inauguracija je politčki ekvivalent svitanja. Predsednik se rađa (postaje izabran) u Škorpiji, što je arhetip smrti i regeneracije. Priprema se za vlast tokom decembra i januara, Strelac, znak Jupitera i Jarac, znak Saturna, što predstavljaju strukturu, moć, hijerarhiju, dužnost. Inauguracija koja pada 20. januara poklapa se sa Suncem na zadnjim stepenima Jarca, čija je tarot atribucija arkana Đavo, luciferska sila materijalne vlasti. Prvi puni radni dani, Sunce u Vodoliji, tarot karta Zvezda, jeste ideja obnove, vizije, reforme, nova era.

Mora se priznati da su adepti državnog obreda SAD genijalno povezali ideju demokratije sa nečim što je duboko usađeno u čoveka, a to je promena indeksa svetlosti i toplote kroz godišnji ciklus. Američki politički ritam je usklađen sa arhetipskim ritmom Sunca: od početka zime do početka leta Sunce, sa stajališta severne hemisfere, započinje svoj postepeni uspon iz podzemnog carstva tame, sve dok se na leto ne nađe na najvišoj tački. Taj uspon, koji drevne tradicije prepoznaju kao ponovno rađanje mladog solarnog božanstva, postaje metafora obnovljenog vođstva nacije.

Dok staro Sunce simbolički umire, narod (geomantijska figura Populus), masa bez glave, ali sa moći da ujedini energiju u jednom pravcu, bira ko će predstavljati novo Sunce, odnosno novorođeno ili obnovljeno božanstvo, (geomantijska figura Fortuna Maior, znak povoljnog usuda i vrhunske solarne snage). Populus je lunarni, pasivan, reflektujući; Fortuna Maior je solarna, aktivna, uspinjuća. Time se sama struktura izbora pretvara u ritual prelaska od mesečeve kolektivne reaktivnosti do solarne individualne emanacije.

Imajmo na umu da se izbori održavaju utorkom, danom pod vladavinom Marsa. Mars je u okultnoj tradiciji planetarni čuvar praga, aktivni princip borbe, presecanja i odlučivanja. On otvara prolaz kroz haos kolektivnog nesvesnog (arkana Mesec) prema definisanju novog solarnog subjekta. U tom smislu, marcijalni planetarni duh nadgleda trenutak kada masa (Populus) razdvaja dve mogućnosti, dva psa, dva Anubisa, dva kandidata, i iz haotičnog astrala izvlači jednu svetlosnu tačku koja će se popeti na tron. 

Novi ciklus prirode, odnosno proleće, započinje ulaskom Sunca u znak Ovna, prvi znak zodijaka, takođe pod vladavinom Marsa. Od dana inauguracije do ulaska Sunca u Ovan prolazi približno šezdeset dana, što je vremenski luk koji odgovara uglu od 60°, osnovnom uglu masonskog šestara, alatu koji simbolizuje merenje, razgraničenje, uspostavljanje poretka i određivanje božanskog geometrijskog reda. To je ujedno i ugao slova A, koje u ovom kontekstu stoji kao Arcanum, Adeptus, ali i America, početna inicijalna figura čitave državne misterije. U trenutku kada Sunce uđe u Ovna, američki predsednik, kao solarni simbol, dobija punu operativnu snagu. Marsov vatreni impuls uliva život u njegov mandat, aktivirajući sve ono što je nakon inauguracije bilo tek oblik, ali ne i dejstvo. Time se završava faza simboličkog rođenja i strukturalnog ustoličenja (Jarac–Vodolija) i započinje faza aktivnog delanja: solarno-marcijalni zamah prelazi u državničku energiju, osnažujući predsednika kao vidljivog nosioca svetlosti u političkom ciklusu SAD.

Institucija prvih 100 dana američkog predsednika nije samo politička konvencija. Zapravo, tu se ne radi o stotini zemljinih rotacija kao takvih već o simboličkom zaokruženju tri mesečeva ciklusa. Dakle, tih 100 dana jesu inicijacijski period u kome novo Sunce prolazi kroz tri mesečeve mračne faze pre nego što u potpunosti preuzme dominaciju nad političkim nebom. Ta simbolička stotina obuhvata otprilike tri kompletna lunarno-sinodička ciklusa, plus prelazni period u koji se uklapa završetak celog inicijacijskog procesa predsednika. Predsednik, kao simulakrum božanskog vladara, prolazi kroz trostruku probu: 

A) proba vode (narod, masa, Populus, odnosno konsolidacija naroda, legitimitet),

B) proba vazduha (zakoni, procedure, Kongres, reč, dakle uspostavljanje komunikacije i zakonskog okvira), 

C) proba vatre (neprijatelji, opozicija, globalne sile, odnosno prva stvarna borba za moć, budžet, krize, spoljne napetosti). 

U prva tri lunarna meseca predsednik prolazi kroz ove tri sfere, kao Oziris koji mora proći dvorane Duata pre nego što postane Ra u potpunosti. Tek kada ciklus od 100 dana bude zaokružen, predsednik je čist u hermetičkom smislu i može stupiti u punu solarno-vladarsku funkciju.

Glavnu okultnu podršku predsedniku, ali i Kongresu pruža čuveni vašingtonski obelisk, koji predstavlja zamrznuti, odnosno okamenjeni sunčev zrak, falus Ozirisa podignut u centru sveta, tj marker meridijana moći. Njegova pozicija kao glavne tačke D.C. zapravo čini da Bela kuća bude hram koji prima energiju iz njega, kao što je Amonov hram u Karnaku imao obeliske koji su hranili svetilište svetlošću boga Ra.

Uprkos vremenskom i kulturnom jazu američka inauguracija predsednika i egipatsko ustoličenje faraona dele identičnu trostepenu strukturu solarnog uzdizanja, zasnovanu na zakonima svetlosti, ideji političkog božanstva i sakralnoj funkciji arhitekture. Naravno, uvek imajmo na umu da je američki način imitacija egipatskog, prilagođena standardima, ukusima i dogmama našeg vremena. U oba sistema, vladar nije samo politički upravljač, već vozilo solarnog principa, zapravo posrednik između naroda i kosmičkog poretka. Podsetimo se, egipatski faraon nije biran od ljudi, već prepoznat kao sin ili emanacija boga Ra, Horusa ili Amona. Njegovo pravo potiče iz Ma’at, božanskog zakona reda, harmonije i kosmičke istine. U Egiptu narod nije glasao, već su to činili bogovi kroz sveštenstvo. U američkom slučaju izbor dolazi iz mase, mesečevog, kolektivnog, vodenog načela. No, simbolička struktura ostaje ista, jer masa naroda, biračko telo predstavlja bogove modernog sveta, a izbor je ritual potvrde njihove volje. Oba sistema počinju time da jedna viša sila (božanska u Egiptu, kolektivna u SAD) izvlači kandidata i usmerava ga ka solarnom mandatu. U oba slučaja, vladar se ne bira već se priziva.

Postoje još neke podudarnosti američkog predsedničkog obreda sa faraonskim. U Egiptu, krunisanje se obavljalo pri izlasku Sunca, najčešće u vreme velikog heliakalnog izlaska Sirijusa, ili u trenutku solarne pobede nad Setovom tamom. Faraon se time poistovećivao sa Raom koji svakog jutra ponovo osvaja svet, ili sa Horusom, bogom pobednikom. U SAD, inauguracija se održava u poslednjim stepenima Jarca, na pragu Vodolije, u periodu nakon zimskog suncostaja, kada Sunce počinje da raste, odnosno u trenutku kada dnevna svetlost simbolički povećava moć novog predsednika. To je američki solarno-teurgijski prag, ekvivalent helijakalnom ritualu Egipta. U Egiptu krunisanje faraona obavljalo se u naosu hrama Atona, Amona ili Horusa, dakle u središnjoj osi koja povezuje nebo sa zemljom, uz uticaj obeliska (okamenjenog sunčevog zraka). Faraon je zatim izlazio pred narod kao Ra, ili Horus, manifestovan u telu. U SAD je Kapitol hram moderne republike. Prilikom predsedničke inauguracije zgrada Kapitola predstavlja hram zakona. Tom prilikom predsednik polaže zakletvu pred narodom sa istočne strane, dok iza njega figurira kupola, ekvivalent egipatske solarne kupole. Tzv Monument (obelisk) stoji na svetoj liniji koja povezuje Kapitol i Belu kuću. U tom smislu, Kapitol je hram, obelisk je falus Ozirisa, a predsednik predstavlja boga Ra ili Horusa koji se penje na tron Oca. 

Faraon se uvodi u vlast dodirom svetog žezla i prstena. Ritualno mu se polaže ruka božanstva na pleće (obično kroz kip ili sveštenika), a on obećava održavanje Ma’at, kosmičkog reda. Američki predsednik polaže ruku na bibliju (knjigu Zakona), obavezuje se na čuvanje Ustava, modernog pandana Ma’at, dok prisustvo sudije Vrhovnog suda ima ulogu sveštenika koji potvrđuje zakonsku legitimnost. Dakle, zakletva je ista vrsta obreda: preuzimanje božanske odgovornosti za održavanje kosmičkog (državnog) reda.

Što se tiče regalija vlasti, faraon dobija krune Gornjeg i Donjeg Egipta, pastirsko žezlo, bič, ankh i ureus (kobra svetlosti). Američki predsednik dobija ovalnu sobu kao naos solarne moći, nuklearni kofer kao moderno žezlo apsolutne sile, predsednički pečat kao ekvivalent ureusa, solarne ptice u zenitu (u Egiptu soko, u SAD orao), executive order pen (posebnu olovku za potpisivanje predsedničkih ukaza), što označava ritualno žezlo potpisivanja zakona, te naposletku predsednik pridobija i položaj vrhovnog komandanta, simbolički bič koji obuzdava Setove sile (neprijatelje države). Oba sistema daju vladaru solarne instrumente upravljanja svetom. Dakle, Predsednik je faraon Republike. Pa ipak, imajmo na umu da je u pitanju simulakrum, jer SAD nisu teokratsko-apsolutistička monarhija poput Egipta, koji je uz određene uspone i padove trajao otprilike dva milenijuma. Nasuprot drevnom Egiptu, SAD već nakon prva dva veka pokazuju znakove ozbiljnog opadanja i korupcije.