Fanatizam vs sadizam

Problem sa bogovima ili bogom jeste u tome što ljudi njegovo (ili njihovo) postojanje shvataju objektivno a ne subjektivno. Rasprava o tome (ne) postoji li bog posve je bespredmetna, ukoliko ugao gledanja usmerimo tako da na osnovu iskustva utvrdimo njegovo postojanje na čisto subjektivnom planu. Neko će reći da je to svođenje problema na domen ličnog verovanja i krajnje subjektivnosti. Na prvi pogled to jeste tako, ali kroz istoriju verovanja i mitove, svedoci smo kako bog, ili bogovi, deluju kroz ljude, a retko kada direktno. Ono što je od suštinske važnosti za ljude jeste božanska intervencija kroz njih same. U tom smislu ljudi, pojedinci ili čak čitavi narodi, jesu instrumenti u rukama boga ili bogova. Sada, kada smo navedeno uzeli u obzir, uviđamo da problem postojanja boga jeste stvar tradicije, kućnog vaspitanja ili ličnog izbora. Dokle god neko božanstvo ima svoje štovaoce, dokle god postoji njegov kult, dotle postoji i ono samo. Bog živi kroz ljude. Bog kao psihička, magijska ili kulturna sila, koja postoji kao egregor ili magijski lanac, jeste nešto neupitno, samim tim što postoje njegovi vernici i održavaoci kulta. 

Naredni korak u raščišćavanju pitanja o veri u boga jeste definisanje tog boga. Umesto suvoparnih sholastičkih i teoloških apstrakcija, odričnih ili potvrdnih metoda dokazivanja, to pitanje svešću na jednostavan ali suštinski nivo: kako se zove bog u koga verujete i na koji način praktikujete tu veru? Možda verujete u nekog konkretnog boga dok u druge bogove ne verujete ili im odričete postojanje. Možda ne verujete ni u šta konkretno, ali niste ateisti jer smatrate da nečeg, neke više sile, ipak ima. To je, rekao bih, granični oblik vere - nedefinisani teizam, koji nema nikakvog kulta, niti učenja ili religijske prakse. Korak dalje jeste verovanje u jednog boga (ili više njih), ali i tu stvari nisu jasne jer koji je konkretno bog u pitanju? Neko bi rekao da je bog jedan i da uopšte nije važan konkretan verski izraz, pa ipak to je samo mali korak dalje od nedefinisanog teizma, ali smo još uvek u domenu nekakve teističke sekularnosti jer nema kulta, nema verskih organizacija i institucija. 

Biti vernik podrazumeva jasnu liniju poistovećivanja i prihvatanja: bog koji ima ime, izvor, sveštenstvo, crkvu ili versku organizaciju, kult, obrede, doktrinu i dogmu, te naposletku svetu knjigu, zapisanu reč tog boga ili bogova. Dakle, koji je vaš bog? Kako se zove? Ko su njegovi predstavnici na zemlji? Je li to bog Kurana, Svetog pisma, samo Starog zaveta, bog Bagavad Gite, možda bogovi egipatske Knjige mrtvih, bogovi Homera, drevni bogovi šuma itd? Možda verujete da je jedan izvor objave vašeg boga istinit a da drugi nisu. Pa čak i kada sasvim tačno znate ko je vaš bog, kako se i gde se on objavio, tu se stvari ne završavaju jer neretko više verskih organizacija štuju istog boga i istu svetu knjigu, pa ipak ratuju međusobno zbog različitih tumačenja, pitanja legitimiteta ili odnosa moći određenih grupacija koje stoje iza raznih interpretacija. Dakle, umesto nejasnog i neodređenog pitanja verujete li u boga, bilo bi jasnije upitati koje konkretno tumačenje, a sledstveno tome i koja religijska organizacija, izražava vašu veru u boga? I ukoliko postoji jasan odgovor na to pitanje, naredni korak glasi a kako vi zaista praktikujete vaša verska opredeljenja?

Upravo se na pitanju verske prakse ogleda politička priroda religioznosti, a sve što je političko nije privatno nego je javno. Verska praksa ima svoj javni izraz i samim tim je politička. Verska praksa zastupa uvažavanje određenih vrednosti, a vrednosti su javne, dakle političke prirode. Iz tog razloga religija ne može biti zatvorena u privatnu sferu, niti može biti odeljena od društva, pa samim tim ni potpuno odvojena od države. Naravno, to ne znači kako ja zagovaram klerikalizam, ali država svakako mora voditi računa o mnjenju dela društva koji je obuhvaćen nekom verskom organizacijom, bila ona većinska ili manjinska. Ateisti često odriču pravo sveštenstvu da se kandiduje za javne funkcije, ili da sa položaja verskih dužnosnika komentarišu politička ili društvena pitanja, jer je Crkva odvojena od Države. Ono što je odvojeno jesu institucije Crkve i Države, i to je jedan od glavnih aksioma sekularnog društvenog uređenja. Međutim, to ne znači da sveštenstvo u takvom poretku nema pravo da se bori za odlučujuću ulogu u društvu, odnosno da u aktuelnom demokratskom poretku izražava svoj stav, bira i bude birano. I ako je već tako znači li to da kandidat verske organizacije predstavlja pretnju po taj poredak? Iskustvo pokazuje da bilo koji kandidat predstavlja pretnju jednako koliko i šansu, ali takođe, jasno je da sveštenik koji odluči da bude političar više nije sveštenik u pravom smislu reči, ali i dalje jeste nosilac ili politički artikulator jednog pogleda na svet. Drugo je pitanje da li neki (politički organizovani) specifičan pogled na svet predstavlja pretnju po poredak. No, to su sve pitanja jednog uskog i cepidlačkog sagledavanja političke i ideološke stvarnosti.

Suštinski problem je u vrednostima koje baštine razne verske i građanske organizacije jer oni koji ih zastupaju često nisu sposobni da tolerišu jedni druge u ime opšteg društvenog interesa. Neupućeni posmatrač sa strane rekao bi da ti ljudi imaju psihičke smetnje ili ozbiljne mentalne probleme, odnosno intelektualne poteškoće. Ovo nije stvar političkih partija kao takvih, pa čak ni građanskih ili verskih udruženja, nego je u pitanju jedna opšta konfliktna atmosfera. Tu atmosferu stvorili su zasebni interesi a čiji su eksponenti često nestabilne ili arogantne neznalice, što svedoči o usponu nosilaca psihoza i nekompetentnosti svih vrsta. Upravo iz te izopačene mentalne pozicije dolazi interpretacija vrednosti koja je, nema sumnje, nakaradna. Kada se u takvoj atmosferi povede javni dijalog po nekom pitanju, ili kada neko opšte pitanje dođe na dnevni red, odnosno ukoliko se neko pitanje od važnosti za jedan brojni deo društva ignoriše ili neodgovarajuće interpretira, rezultat je građanski rat. Zato pitanje verujete li u boga nije nimalo naivno jer vas odgovor svrstava na neku od potencijalnih zaraćenih strana. 

Isticanjem svog identiteta ili opredeljenja vi sami sebi crtate metu na čelu. U trenucima krize poretka to biva aktuelnije. Čim neko jasno i glasno iskaže svoj stav već je stekao neprijatelje. Isto tako, u uslovima eskalacije, izbegavanje opredeljivanja takođe može imati neželjenih posledica. Ukoliko se čovek sam negde ne svrsta to će onda za njega učiniti neko drugi. To je simptom jednog stalnog sukoba unutar moderne civilizacije, koji čini jednu od vodećih komponenti istorijskog procesa i ideološkog oblikovanja mnjenja masa. Od XX veka taj je proces zahvatio bezmalo čitav svet. Gotovo da nema države, osim onih sa totalitarnim ili izrazito autokratskim poretkom, čije stanovništvo nije međusobno podeljeno po osnovnim pitanjima uređenja i temeljnim vrednostima. I ta vrsta podele ima sve veći konfliktni potencijal. Fanatizam pripadnika tzv religija mira i ideološka ostrašćenost njihovih prosvetiteljskih protivnika, jesu odrazi u ogledalu jedne veoma uske mentalne perspektive utemeljene u ideologiji pokoravanja Jednom Bogu koji (ne)postoji objektivno. Istorija je pokazala da monoteizam može savršeno funkcionisati samo kao ezoterijska doktrina čija je praksa, shodno tome, mistična. Izvan toga religija je zveket mačeva.

Isto tako pitanje ne veruješ li u boga podrazumeva sličnu slojevitost. U kog tačno boga ne veruješ? Kako se zove taj bog u koga ne veruješ? Koja je to verska organizacija, identitet ili učenje čije pretpostavke negiraš ili jednostavno prezireš? Negiraš li potpuno ili delimično? Šta tačno negiraš i zašto negiraš a šta prihvataš i zbog čega? Postavljaju li ljudi sebi takva pitanja? Uglavnom ne, već puni gneva udaraju đonom i pljuju zamišljena lica tih nekih drugih koji njima predstavljaju to nešto odvratno protiv čega se bune. Nije li ateizam više izraz bunta protiv određenog sistema religijskih ideja i njihovih predstavnika, a manje nekakakav filozofski sistem kojeg slede oni koji sebe tako nazivaju? Možemo negirati religiju, možemo negirati magiju i prezirati metafiziku, ali šta ćemo uraditi povodom smrti? Tu leži suštinski problem kako religije tako i ateizma, jer religija ima rešenje postfestum, nakon smrti, a ateizam to ne smatra bitnim. Otud se religija prirodno izrođava u fanatizam dok ateizam u svojim krajnjim logičkim posledicama proizvodi sadizam (u smislu učenja Markiza de Sada) – sadističku samoživost, jer ako već nema vrhovnog božanskog sudije, ako nema večnog života, raja ili pakla, zašto bih se onda uopšte obazirao na moral, etiku, ljudskost? Zašto onda ne bih bio beskrupulozna samoživa životinja? Zašto bih bio human? Zašto bih poštovao druge? Zašto bih mario za ljude, čovečanstvo, životinje, ekologiju, planetu, kosmos – ako sam smrtan i ako nakon smrti nema ničeg? Zašto bih poštovao zakon? Zašto bih uopšte imao obzira prema bilo kome i bilo čemu osim prema sebi, jer je život kratak i ja neminovno nestajem? Zašto se onda ne bih potrudio da pošto-poto, makar i na veštački način sebi produžim život služeći se svim raspoloživim, časnim i nečasnim sredstvima? Zašto onda u tu svrhu ne bih bio kadar i da počinim zločin i da uklonim svaku prepreku koja me odvaja od jedine legitimne svrhe života – samoživog uživanja? Zašto bih se ustručavao ukoliko moj put ka užitku vodi preko povređivanja i ubijanja drugih? Zašto bih se solidarisao sa drugima? Zašto bih uopšte trpeo druge? Naposletku, ako tehnologija zakaže ili iscrpim svaki užitak, zašto se onda ne bih okrenuo ludilu i crnoj magiji? To su sasvim legitimna pitanja koja reflektuju besmisao ateizma i njegov suštinski destruktivni potencijal. To su još pogubnije mentalne perspektive od inkvizicije, verskog ratovanja, puritanske krutosti, fundamentalizma svake vrste. Možda se varam, možda je ogoljeni sadistički nihilizam barem iskreniji oblik ljudske zatucanosti, otkriveno lice zla i klipotske svesti. Zato, kada vas neko pita verujete li u boga...