Alister Kroli, politika i ideologija

Alister Kroli

Knjiga Marka Pasija Aleister Crowley and the Temptation of Politics, istražuje složeni odnos između Alistera Krolija i politike. Pasi istražuje kako su se Krolijevi ezoterijski i religijski pogledi, posebno telema, presecali sa političkim ideologijama i dešavanjima njegovog vremena. Knjiga pokazuje da Kroli nije bio samo čudak ili šarlatan, već intelektualac čije se delovanje može razumeti u kontekstu evropske kulturne i političke istorije. Ova knjiga pruža temeljnu analizu političkih aspekata Krolijevog života i dela, ističući njegovu složenost i uticaj na modernu ezoterijsku i političku misao. 

U prvom poglavlju pod nazivom An unspeakable life, Pasi daje kratku biografsku skicu Krolijevog života, ističući ključne trenutke koji su oblikovali njegovu političku svest: od boravka na Kembridžu i uticaja racionalizma, preko inicijacije u Hermetički Red Zlatna zora, do primanja Knjige zakona 1904. godine u Kairu. Naglašava se uloga njegovog ranog odbacivanja hrišćanstva, kontakta sa ezoteričnim tradicijama, kao i njegova sklonost ka romantičarskom, antimodernističkom i elitističkom gledištu. 

U poglavlju Magical politics autor se bavi Krolijevim političkim idejama i njihovim razvojem. Pasi pokazuje da su Krolijevi stavovi bili protivrečni. Sa jedne strane, on je bio zagovornik prosvetiteljskih vrednosti i naučnog pristupa magiji, a sa druge, pokazivao je sklonost ka reakcionarnim, feudalnim i elitističkim shvatanjima. Posebno se analizira njegov odnos prema hrišćanstvu, demokratiji, te fašizmu i nacizmu. Njegova doktrina telema se tumači kao pokušaj da se religija i politika spoje u novi društveni poredak.

U knjizi Pasi razbija ukorenjeni mit da je Kroli bio isključivo apolitični mistik i individualista. Naprotiv, autor pokazuje da je Kroli bio duboko zaokupljen politikom i preobražajem sveta. Iako nikada nije razvio koherentnu političku doktrinu, Kroli je stalno bio u iskušenju da telemu pretvori u metapolitički projekat. Pasi ne tvrdi da je Kroli bio fašista ili komunista, već da je bio strukturalno sklon totalnim vizijama. Verovao je u dolazak Novog eona, u elitu probuđenih i u propast stare civilizacije. Ta kombinacija ga čini paradigmatičnom figurom modernog ezoterijskog revolucionara, proroka koji želi novi svet, ali nema političko telo. Kroli je, prema Pasiju, razvio političku imaginaciju bez realne politike. Njegova fascinacija snagom, hijerarhijom i istorijskim preokretom ostala je u domenu mita, magije i retorike, nikada ne prelazeći u organizovani pokret.

Nevezano za Pasijeve uvide, možemo zaključiti da Kroli prezire demokratiju jer je vidi kao vladavinu „stada“, ali istovremeno sanja o novoj aristokratiji, ne krvnoj, već duhovnoj. Ne bi se reklo da Kroli veruje u jednakost, već da smatra kako su ljudi ontološki nejednaki po svojoj Volji, mada njegov pamflet Liber Oz liči na manifest hiperbolisanih ljudskih prava. Naizgled paradoksalno, Kroli ponekad koristi i revolucionarnu, gotovo komunističku retoriku. Može biti da je on u komunizmu video snagu koja razara stari poredak i oslobađa energiju za novi svet, ali tu se sličnost završava. Za razliku od komunizma, koji teži ukidanju hijerarhija, Kroli zahteva radikalnu hijerarhiju Volje. Njegova vizija je gnostička: mali broj probuđenih vlada nad neprobuđenima. On želi revoluciju, ali ne i jednakost. Ta jednakost postoji među posvećenicima, među braćom, a ne između posvećenih i profanih, ne između telemita i robova.

Pasi se u knjizi bavi i pitanjem Krolijevog odnosa prema fašizmu. On jasno naglašava da Kroli nikada nije bio član fašističkog pokreta, niti je razvio politički program u tom pravcu. Ipak, njegova fascinacija autoritetom, snagom i imperijalnom simbolikom ima strukturalne sličnosti sa fašističkim mentalitetom. Kroli prezire slabost i vidi istoriju kao borbu jakih i slabih. Njegov jezik često je ratnički, hijerarhijski i elitistički. U tom smislu, on deli sa fašizmom jednu duboku emocionalnu matricu: želju za potpunim preobražajem kroz silu Volje. Ipak, razlika je ključna, jer fašizam traži masovni pokret, dok Kroli ostaje aristokrata duha. Njegova revolucija nikada nije populistička. U tom smislu, njegova politika nije institucionalna, već ontološka, pošto svet treba da bude uređen prema zakonu Volje, a ne prema zakonima mase. Pasi naglašava da Kroli nikada nije razvio doslednu političku teoriju, ali je stalno imao na umu da telema može postati osnova nove civilizacije. Novi eon i zakon teleme nisu samo mistične kategorije, već elementi jednog totalnog narativa preobražaja. Kroli ne želi reformu institucija, već preoblikovanje same ljudske prirode. Njegov projekat nije politički u klasičnom smislu, već metapolitički, jer teži promeni simboličkog horizonta čovečanstva. U tome je sličan velikim revolucionarnim ideologijama 20. veka, koje takođe obećavaju „novog čoveka“. Pasi zaključuje da Kroli nije jednostavno bio politički oportunista, već da je njegov politički angažman bio neraskidivo povezan sa njegovom religijskom misijom i ezoteričnim pogledom na svet. Kroli je video političke pokrete i režime svog vremena kao potencijalne nosioce novog duhovnog doba, ali je istovremeno pokazivao nedoslednost i pragmatizam u svojim savezima.

Treće poglavlje nosi naslov Dangerous liaisons, i tu Pasi istražuje Krolijeve kontakte sa ličnostima koje su bile politički angažovane ili uticajne. Među njima su: 

-J. F. C. Fuller, britanski general i teoretičar ratovanja, blizak Kroliju u mladosti, a kasnije blizak britanskim fašistima; 

-Tom Driberg, novinar i političar, pripadnik Komunističke partije, a kasnije Laburističke stranke, Krolijev prijatelj i potencijalni učenik. Driberg je radio za MI5 kao informator; 

-Volter Duranti (Walter Duranty), moskovski dopisnik New York Timesa, Krolijev prijatelj iz Pariza, preko koga je Kroli pokušao da dopre do sovjetskih vlasti sa svojom religijskom porukom. Ovi odnosi ilustruju kako je Kroli tražio političke veze kako bi promovisao telemu.

Kroli je tokom života bio predmet brojnih spekulacija o vezi sa obaveštajnim službama, posebno britanskom MI6. Ove teorije su bile potkrepljene njegovim putovanjima, poznanstvima i sklonošću za tajnovitošću. Povodom toga, u knjizi se iznose neke ključne epizode:

1. Kroli je tokom Prvog svetskog rata živeo u SAD i radio za nemački propagandni list The Fatherland, vođen od strane Georgea Sylvestera Vierecka. Kroli je kasnije tvrdio da je to bio deo tajne misije pod okriljem britanske obaveštajne službe, da bi diskreditovao nemačku propagandu pisanjem preterano apsurdnih i ekstremnih tekstova. Povodom toga ima indicija da je Kroli pokušao da stupi u kontakt sa britanskim službama, ali nema čvrstih dokaza o regularnoj saradnji.

2. Tokom Drugog svetskog rata, Kroli je aktivno nudio svoje usluge britanskim obaveštajcima. Posebno je tražio da ispita Rudolfa Hesa nakon njegovog leta u Britaniju 1941. godine, tvrdeći da može da dešifrije njegove motive kroz astrološke i magične metode. Takođe, nema dokaza da je ova Krolijeva ponuda prihvaćena.

3. Maksvel Najt (Maxwell Knight), šef odeljenja MI5 za nadzor nad subverzivnim grupama, bio je prijatelj sa Krolijem. Najt je verovatno video u Kroliju izvor informacija o ezoteričnim i političkim krugovima. 

4. Istoričar Ričar B. Spens (Richard B. Spence) u knjizi Secret Agent 666 tvrdi da je Kroli bio povezan sa britanskom obaveštajnom službom tokom više perioda, ali priznaje da su dokazi posredni i spekulativni.

Kao što se može pretpostaviti, većina zvaničnih arhiva MI6 i MI5 još uvek nije dostupna, pa se temeljna istina teško može utvrditi. Ipak, ima indicija da pretpostavimo da je Kroli verovatno služio kao povremeni informator, ali nije bio redovni agent u klasičnom smislu. Njegova sklonost ka tajnama, manipulaciji i drami činila ga je prirodnim svedokom i posrednikom u različitim krugovima, što su obaveštajne službe eventualno koristile, ali ne uvek na organizovan način.

The Mouth of Hell je naslov poglavlje je posvećeno Krolijevom susretu sa portugalskim pesnikom Fernandom Pesoom 1930. godine. Analizira se njihov zajednički interes za ezoteriju, kao i skandalozna inscenacija Krolijevog lažnog samoubistva u Portugalu. Ova epizoda se dovodi u vezu sa teorijama zavere i spekulacijama o Krolijevom uticaju na nacističku Nemačku.

Alister Kroli i Fernando Pesoa igraju šah

U poglavlju Counter-initiation and conspiracy, Pasi razmatra kako je Kroli percipiran među tradicionalistima i teoretičarima zavere. Posebno se osvrće na stavove Rene Genona, koji je Krolija smatrao predstavnikom kontrainicijacije, i Juliusa Evolu, koji je imao složeniji, ambivalentniji odnos prema njemu. Takođe se analizira kako su italijanske fašističke vlasti i britanske obaveštajne službe posmatrale Krolija.

Na kraju knjige ima dva dodatka, a onaj koji je napisao Hans Thomas Hakl i koji se tiče napomena o odnosu Evole i Krolija, je posebno zanimljiv. Hakl detaljnije istražuje odnos između ove dvojice. Evola je Krolija smatrao značajnom, ali kontroverznom figurom, čiji je rad imao odreden uticaj na njegovo razumevanje magije i inicijacije, iako je kritikovao neke aspekte Krolijevog pristupa. Hakl naglašava da Evola nije delio Genonovo potpuno odbacivanje Krolija, već ga je posmatrao kao složenog i delimično značajnog autora. Julius Evola je posmatrao Krolija kroz prizmu tradicionalističke kritike modernog sveta. Evola je smartao da Kroli poseduje autentično znanje i iskustvo u oblasti magije, posebno u vezi sa ritualima i tehnikama transformacije svesti. Ipak, Evola je kritikovao Krolijev „hedonistički“ i individualistički pristup, koji je, po njegovom mišljenju, vulgarizovao i profanisao inicijacijsku tradiciju. Krolijeva težnja da magiju učini dostupnom „svima“ bila je u suprotnosti sa Evolinim elitističkim i hijerarhijskim shvatanjem ezoterije. Mislim da je to gledište delimično pogrešno, jer je Kroli, istina, nudio reč zakona teleme svima, ali to ne znači da je zaista i verovao u sposobnost baš svakog da usvoji i sledi taj zakon. Dalje, Evola je video u telemi potencijal za obnovu herojskog pogleda na svet, ali je smatrao da je Kroli tu viziju iskvario mešanjem sa dekadentnim, senzualističkim i anarhističkim elementima. Evola vrednuje Krolija kao primer savremenog maga koji je pao u zamku modernog materijalizma, iako priznaje snagu nekih njegovih ritualnih formulacija. Dakle, Evola nije Krolija potpuno odbacivao, ali ga je kritikovao zbog nedostatka tradicionalne discipline i metafizičke čistote. 

Naposletku, Kroli i Evola stoje na dve različite, ali duboko povezane tačke unutar zapadne ezoterijske modernosti. Obojica su sebe videli kao glasnike kraja jednog sveta i začetnike drugog, ali su taj kraj i taj početak tumačili na radikalno različite načine. Ako je Kroli bio gnostički prorok individualne transgresije, Evola je bio metafizički aristokrata političke restauracije. Obojica polaze od iste dijagnoze: moderna civilizacija je u dekadenciji. Međutim, njihovi odgovori na tu krizu otkrivaju suprotne ontologije. Kod Krolija, centralni pojam je Volja (True Will). Ona je unutrašnja, jedinstvena i kosmički usklađena, ali u krajnjoj instanci individualna. Svaki čovek nosi sopstvenu Volju i mora je otkriti kroz rad, inicijaciju i samorazgradnju ega. Kod Evole, temelj nije Volja već Tradicionalni Princip kao nadlični, hijerarhijski i nadistorijski poredak koji dolazi „odozgo“. Pojedinac nije izvor smisla, već njegova funkcija. Evolina metafizika je vertikalna, a Krolijeva radikalno imanentna. Krolijev telemita (novi čovek) je mag, onaj koji stvara realnost kroz svest, ritual i imaginaciju. On razbija granice moralnosti, religije i identiteta kako bi spoznao svoju Volju i delovao u skladu sa njom. Evolin integralni čovek* je ratnik-duhovnik, figura asketske discipline, hladne distance i hijerarhijske poslušnosti principu. Njegov ideal nije transgresija, već samo-nadilaženje kroz formu i red. Jedan ruši granice kako bi otvorio prostor za nešto novo, drugi ih obnavlja. 

Julius Evola

Kao što je rečeno, Kroli nikada nije uspeo da telemu pretvori u politički projekat jer je ona po strukturi metapolitički mit. On govori o Novom Eonu, ali nema model države. Evola, naprotiv, eksplicitno želi obnovu tradicionalne države, hijerarhijske i sakralne. Njegova kritika demokratije, liberalizma i egalitarizma je sistematska i politički artikulisana. U tom smislu, logično, Kroli želi revoluciju svesti, a Evola obnovu poretka, povratak Tradiciji, pa je stoga on tradicionalista u ideološkom smislu. I dalje, kao što možemo naslutiti, obojica preziru mase, ali iz različitih razloga. Kroli ih vidi kao neprobuđene, u vlasti klipota, nesposobne za Volju. Evola ih vidi kao degenerisane, nesposobne za Tradiciju. U jungianskom ključu, Kroli i Evola predstavljaju dva arhetipska odgovora na krizu Zapada: Kroli je senka liberalne modernosti (haos, transgresija, eros), a Evola je senka autoritarne modernosti (red, hijerarhija, tanatos). Obojica pokazuju da racionalni projekat Zapada nosi u sebi potisnutu žudnju za totalnim smislom.

-----------------------------------

* Podsetimo se, ključna karakteristika Evolinog integralnog čoveka jeste celovitost bića, budući da on nije podeljen između tela, duha i duše, već ih harmonizuje u jedinstvenu celinu. Evola odbacuje modernu fragmentaciju ličnosti. Druga osobenost integralnog čoveka je njegova transcendentna orijentacija. Evola naglašava da integralni čovek živi u skladu sa „vertikalnim dimenzijama“ postojanja, tj usmeren je ka višem, metafizičkom principu, a ne samo ka materijalnom svetu. Takođe imamo načelo duhovne discipline koja se oblikuje kroz unutrašnju askezu, samosavladavanje i stalnu težnju ka nadčulnom znanju. Evola se oslanja na hermetizam, hinduizam i budizam, gde se naglašava unutrašnji preobražaj. I konačno, to je aristokratski duh, jer integralnog čoveka Evola vidi kao „aristokratu duha“, zapravo nekoga ko se ne meri društvenim statusom ili bogatstvom, već sposobnošću da živi u skladu sa višim vrednostima.

Sumerska boginja Ereškigal

Ereškigal

U liku boginje Ereškigal sabrana je jedna od najdubljih i najambivalentnijih figura drevnog Bliskog istoka. Ona je istovremeno Kraljica Podzemlja, Sunčana Majka koja se povlači u tamu, Sudija živih i mrtvih, ali i nositeljka svetlosti. Ako se Ereškigal posmatra isključivo u njenom izvornom sumerskom kontekstu, bez kasnijih akadsko-kanaanskih i biblijskih slojeva, dobija se stroža slika božanstva koje je gotovo bez presedana u panteonu. 

Sumersko ime EREŠ.KI.GAL (𒀭𒊩𒆠𒃲) znači doslovno „Gospa Velike Zemlje“ ili preciznije „Vladarka Velike Dole-Zemlje“, od ereš – gospa, dama, suverena; ki – zemlja; gal – velika. Ovde je ključno razumeti da ki ne znači „zemlju“ u agrarnom ili životnom smislu, već zemlju mrtvih, podzemni prostor. Ereškigal nije „boginja smrti“ (to je moderni izraz), već suvereni teritorijalni vladar jednog kosmičkog domena. Za razliku od kasnijih religija, u Sumeru smrt nije personifikovana kao događaj, već kao mesto. Ereškigal vlada mestom. U najstarijim tekstovima Ereškigal je neizabrana, nesmenjiva, nepotkupljiva i nepodložna sudu drugih bogova. Ona nije podređena Anuu, Enlilu ni Enkiju. Podzemlje (Kur / Irkala) je zatvoren sistem, a Ereškigal je njegov zakon. U sumerskoj kosmologiji ni bogovi nisu besmrtni u apsolutnom smislu. Tamo svi, bez izuzetka, na kraju potpadaju pod Ereškigalinu jurisdikciju. 

U najranijim tekstovima njeni roditelji nisu eksplicitno imenovani, ali kasnija tradicija implicira da su to An (Anu) – Nebo, Ki – Zemlja. To Ereškigal čini hijerarhijski ravnopravnom velikim bogovima, a ne njihovom derivacijom.U mitološkom smislu važan je odnos Ereškigal sa njenom sestrom Inanon (Ištar). Inana vlada životom, erotikom, plodnošću i ratom, dok Ereškigal vlada smrću, raspadanjem, ne-povratkom. U mitu „Silazak Inane u Podzemlje“ Ereškigal nije antagonist iz zlobe, već čuvar zakona kosmosa. Inana ne biva kažnjena zato što je „loša“, već zato što ni jedan životni princip ne može ući u smrt bez plaćanja cene. U odnosu na Inanu Ereškigal je starija, stabilnija i vezana za mesto jer nikada ne napušta Podzemlje. Takođe, pominje se i njihov brat Utu (Šamaš), koji je bog Sunca i pravde. Utu vidi sve danju, a Ereškigal zna sve noću i nakon smrti. Zajedno čine potpunu epistemološku celinu, jer nema istine koju oni zajedno ne obuhvataju. 

Druga muška figura povezana sa Ereškigal je Nergal, koji u mitološkom sloju dolazi kasnije. U ranosumerskoj fazi Ereškigal nema muža, odnosno nema muški korektiv. Ona vlada apsolutno i samostalno. Tek u akadskoj i kasnijoj sintezi pojavljuje se Nergal kao strani, nasilni i ratnički element. To jasno ukazuje da je Ereškigal starija od patrijarhalne strukture panteona. Njena vlast ne proizlazi iz braka, već iz kosmičke nužnosti. Dakle, Nergal ulazi u njen narativ kasnije, u akadsko-vavilonskom periodu, kao posledica teološke i političke sinteze panteona. Uvođenje Nergala znači da u periodu kada do toga dolazi ratnički i solarno-destruktivni bogovi dobijaju centralniju ulogu. Nergal, bog kuge, vreline sunca, rata i masovne smrti, traži kosmički domen koja odgovara njegovoj funkciji. Međutim, kako je Podzemlje već „zauzeto“ od strane suverene boginje, rešenje nije smena Ereškigal, već njeno prisilno uparivanje. U ovom kasnijem mitu Nergal silazi u Podzemlje, krši protokol, nasilno preuzima Ereškigal na njenom prestolu i tako postaje njen suprug i ko-vladar. Ipak, Ereškigal ne gubi vlast, Podzemlje ne menja zakon i Nergal ne vrši nekakve reforme sveta mrtvih, već sve i dalje ostaje kako je i bilo. U tom smislu, Nergal je zapravo egzekutor, ne zakonodavac. Dakle, kao personifikacija aktivne, nasilne smrti (kuga, rat, epidemija), on je sila koja sprovodi ono što Ereškigal ustanovljuje. Uvođenje Nergala znači pomak od ontološke smrti ka istorijskoj smrti jer Ereškigal predstavlja smrt kao stanje, dok je Nergal smrt kao događaj. Zato u kasnijim tradicijama Ereškigal bledi a Nergal postaje dominantan. 

Nergal i Ereškigal

No, vratimo se na tok o Ereškigal. Kakav je zapravo njen karakter? Ona nije ni zla ni dobra i nije moralna. Ona je neumoljiva. Podzemlje nije kazna, već ontološko stanje. Svi mrtvi su jednaki: kraljevi, robovi, bogovi, heroji. Nema nagrade, nema iskupljenja. U tom smislu, Ereškigal je najrealističnije božanstvo koje je Sumer ikada zamislio. Ta čista slika se kvari tek kasnije kada Ereškigal u određenoj meri erotizuju, demonizuju, psihologizuju i moralizuju. 

Ereškigal možemo sagledati ne samo u mesopotamskom okviru, već i u širem kanaanskom, hebrejskom i kasnijem mističkom horizontu, gde se njeno ime i njeni aspekti pojavljuju pod imenima Luz, Laz, Las i Alatu. U klinastim zapisima Ereškigal jeste vladarka Kur-a, zemlje bez povratka, i supruga ili suparnica Nergala, boga smrti, kuge i nasilne destrukcije. Međutim, tradicija koja je povezuje sa imenom Luz otvara sasvim drugačiji sloj značenja. Luz nije samo lično ime boginje, već i svetlost u tami, tačka u kojoj duša prebiva i iz koje se obnavlja. U hebrejskoj i semitskoj simbolici, Luz označava „svetlost“, pa čak i „sunčev zrak“, ali i badem kao drvo koje cveta usred zime, kada je život prividno povučen. U tom smislu, boginja Podzemlja jeste Majka u Zimi, ona koja hrani čovečanstvo u periodu kada zemlja ne daje plodove. 

Kabalistička interpretacija Abrahama Roviga dodatno produbljuje ovu sliku. Luz je, prema njemu, kost kičmenog stuba, bilo njegova najviša ili najniža tačka, u kojoj prebiva duša i iz koje će telo biti obnovljeno u času vaskrsenja. Ta kost je spoj Binah i Hokmah, Majke Razumevanja i Mudrosti, odnosno gornje Šehine, „sjajnije od sunca“. Ovim se Ereškigal / Luz paradoksalno povezuje sa principom obnove i uskrsnuća, uprkos tome što vlada carstvom smrti. Podzemlje nije samo mesto raspadanja, već i skrivena matrica ponovnog rađanja. 

Luz je jedina je kost koja podseća na glavu zmije. Zmija je lukava, vijugava, povezana s Podzemljem i tajnim znanjem. Otuda hebrejske igre rečima koje Luz povezuju sa „krivinom“, „perverzijom“ ili „obmanom“ (luz, lazut). Promena imena grada Luz u Bet-El („Kuća Boga“) može se čitati kao pokušaj da se neutralizuje ili prikrije stariji kult boginje-zmije, Kraljice tame i svetlosti, čije je znanje opasno i ambivalentno. Ideja da Luz liči na glavu zmije sugeriše subverzivnu misao da ono što preživljava smrt u čoveku nije „slika Božja“, već zmijski princip: znanje, lukavstvo, sećanje. To Ereškigal postavlja kao čuvara post-edenističkog stanja jer ona vlada svetom nakon pada, svetom u kome nema nevinosti, ali ima svesti. Otuda je njen kult u stalnom sukobu sa religijama spasenja koje obećavaju povratak u rajsko stanje. Ako se motiv Luz-kosti shvati ozbiljno, Ereškigal više nije samo horizontalna vladarka Podzemlja, već gospodarica vertikale, ose koja povezuje nebo, zemlju i podzemlje. Kičmeni stub je kosmička osovina u mikrokosmosu; Luz je tačka neraspadljivosti, ono što smrt ne može da uništi. Time Ereškigal postaje čuvar kontinuiteta bića kroz raspad.

U kanaanskom kontekstu, Luz se poistovećuje sa sunčanom boginjom Šapaš, koja se svake noći povlači u Podzemlje i tamo vlada Refa’imima, odnosno senkama, isceliteljima ili divovskim precima (to baš nije sasvim jasno). Kao sunčana majka, ona poznaje i gornji i donji svet, te je zbog toga savršeni sudija. Ovaj motiv osvetljava i ulogu Ereškigal jer ona nije slepa smrt, već sveznajuća vladarka koja vidi ono što je skriveno i danju i noću. Sukob Ereškigal i Nergala predstavlja jedan od ključnih mitoloških obrazaca, tj nasilno osvajanje boginje od strane muškog, ratničkog principa, nalik Hadu i Persefoni. Ipak, tekst naglašava da je Ereškigal u nekim tradicijama porazila Nergala u borbi za vlast nad Podzemljem, te da je u mnogim kultovima obožavana samostalno, bez muškog para. Mitovi u kojima ona pobeđuje Nergala ili vlada bez njega svedoče o otpornosti njenog kulta. Drugim rečima, Ereškigal nije pasivna kao Persefona, već je pre figura slična Hekati ili Kali, suverena nad pragom i rasapom. Ove činjenice ukazuju na stariji sloj religioznosti u kome je ženska htonska suverenost bila apsolutna i nedeljiva. 

Simbolika lavice dodatno osnažuje njen lik. Sve sunčane boginje mogle su biti prikazane kao lavice. Luz ili Las se dovodi u vezu sa laiš (lavom), a gradovi poput Laiše bili su joj posvećeni. Kao lavica Podzemlja, Ereškigal vlada silama bolesti, kazne i opresije, ali i kosmičke pravde. U biblijskim tekstovima, motivi „opresije“ (ešek) i „perverznosti“ (Luz) odražavaju demonizovanu sliku starih bogova i boginja, koje hebrejski proroci vide kao lavove i lavice u pustoši, okružene senima i raskomadanim žrtvama, kako to snažno opisuje prorok Nahum. Ipak, iza ove demonizacije nazire se dublja istina: Ereškigal / Luz nije samo sila razaranja, već princip razotkrivanja. Njena „krivina“ je zmijska, dakle, inicijacijska. Nahumov opis lavice i lava u pustoši nije samo politička metafora, već odjek starog mita o božanskom paru koji „kida meso“. Proroci se boje upravo toga, sveta u kome bogovi ne teše, već rastržu iluzije. Ereškigal kao lavica predstavlja teologiju bez posredovanja, bez žrtve koja „otkupljuje“. Nema iskupitelja već samo silazak i suočavanje.

Hebrejska igra rečima (luz kao krivo, izopačeno), ne govori nužno o moralnoj devijaciji, već o nepravolinijskom kretanju, spiralnom, zmijskom, inicijacijskom. Ono što je krivo u odnosu na zakon (halaha) jeste upravo ono što ne može biti normirano. Ereškigal / Luz predstavlja znanje koje se ne prenosi zapovešću već silaskom. Otuda je ona „gnusoba Gospodu“, ne zato što je zla, već zato što izmiče savezu, zakonu i istoriji, i pripada cikličkom, predistorijskom vremenu boginja. Zato se u bibliji upozorava da se ne priziva njena moć olako, jer ona razdvaja, proteruje i ogoljuje, a onome ko nema jasno viđenje može izgledati demonska i surova. U tom svetlu, Ereškigal se može razumeti kao arhetip mračne mudrosti, Podzemna Majka, Sunce u noći, zmijska kraljica i lavica suda. Njena svetlost ne teši, već raskida iluzije. Upravo zato je bila obožavana i odbačena, slavljenja i proklinjana, jer je predstavljala moć koja istovremeno daje život, oduzima ga i ponovo ga oblikuje iz same kosti Luz, skrivene u središtu bića.

Ereškigal / Luz nije „boginja smrti“ u trivijalnom smislu, već boginja neporecive stvarnosti. Ona je ta koja ne dopušta bekstvo u transcendenciju bez cene. Zato je potisnuta, preimenovana, demonizovana, ali ne i zaboravljena. Njeno prebivalište nije samo Podzemlje, već i ona jedna kost u čoveku koja odbija da se raspadne, i koja pamti ono što bi religija i istorija najradije zaboravile.

Ereškigal ili Inana

Silazak Inane: zakon Podzemlja i granica božanske moći

Mit o Silasku Inane u Podzemlje predstavlja jedan od najoštrijih tekstova sumerske religijske misli. U njemu se ne pripoveda o grehu, iskupljenju ili inicijaciji u kasnijem, psihološkom smislu, već se izlaže sama struktura kosmosa, tj odnos između života i smrti, između pokretne božanske sile i nepokretne, zatvorene sfere Podzemlja. U tom mitu nema heroja, nema moralne pouke, nema srećnog kraja, već samo hladna ekspozicija kosmičkih pravila. U središtu mita ne stoji drama ličnosti, već sudar načela. Tekst započinje bez ikakvog objašnjenja motiva. Inana, boginja života, plodnosti, erotike i rata, „sa velikog neba usmerava uho ka velikoj dole-zemlji“. Taj čin nije kazna, niti greška, već slobodna odluka božanskog principa da pređe granicu koja je, po definiciji, nepropusna. Upravo time mit postavlja svoje temeljno pitanje: šta se događa kada život samovoljno uđe u domen smrti?

Inana se ne spušta nenaoružana. Naprotiv, ona se ritualno oprema svim znakovima svoje moći: krunom, odećom, nakitom i insignijama vlasti. Ti predmeti nisu simbolični ukrasi, već ME – kosmički zakoni i funkcije koje omogućavaju postojanje poretka života. Inana silazi kao potpuna boginja, noseći sa sobom čitavu ontološku infrastrukturu sveta živih. Upravo u tome leži težina njenog čina. Ona ne dolazi kao molitelj, već kao nosilac suverenosti. Silazak se odvija kroz sedam kapija Podzemlja. Na svakoj kapiji čuvar Neti oduzima po jedan od Inaninih ME. Razlog se nikada ne menja: „takav je zakon Podzemlja“. Ovde nema kazne, nema rasprave i emotivnog tona. Kapije nisu prepreke u moralnom smislu, već mehanizam sistematskog razgolićenja. Inana ne biva ponižena već biva razložena. Nakon sedme kapije, ona više nije boginja u funkcionalnom smislu, već samo telo, odnosno leš, pojava lišena svih atributa života, tačnije lišena svih funkcija (ME) koje boginju čine delotvornom. To je ne samo „razgolićenje“ već i funkcionalna paraliza.

Susret sa Ereškigal, vladarkom Podzemlja, lišen je svake lične dramatike. Ereškigal ne deluje kao ljubomorna sestra niti kao antagonist sa motivom. Ona ne argumentuje, ne objašnjava i ne pregovara. Njena presuda nije moralna, već ontološka. Inana biva ubijena i obešena kao leš. Opis smrti je kratak, hladan i tehnički. Tekst ne traži saosećanje već konstatuje činjenicu: život ne može opstati u sferi smrti.

Pokušaji spasavanja Inane dodatno naglašavaju autonomiju Podzemlja. Nebeski bogovi odbijaju da intervenišu. Njihova vlast ne dopire do Irkale, sveta mrtvih. Tek Enki, bog lukavstva, znanja i tehničke inteligencije, pronalazi rešenje koje ne narušava zakon. On ne napada Ereškigal i ne poništava presudu, već stvara dva bespolna, bezstatusna bića, lišena ME, koja ne podležu pravilima razgradnje identiteta. Njihovo sredstvo nije sila, već imitacija bola i saosećanje. Tek ovde Ereškigal pokazuje emotivni aspekt: ona pati, vrišti, trpi kosmički bol. Ovaj trenutak razotkriva njenu pravu prirodu. Ereškigal nije tiranin već nositeljka večitog bola Podzemlja. Upravo zato, u skladu sa pravilom razmene, ona dopušta povratak Inane. Ne kao ustupak, već kao zakoniti čin. 

Povratak, međutim, nije besplatan. Zakon Podzemlja zahteva zamenu. I ovde mit dostiže svoju najtvrđu tačku. Inana sama izriče presudu nad Dumuzijem, koji ne pokazuje znakove žalosti. Dumuzi (sumerski Dumu-zi, „Dobri sin“) je u izvornom sumerskom panteonu bog vegetacije, stoke i sezonske plodnosti, ali njegova uloga u mitu o Silasku Inane u Podzemlje nije pastoralna već strukturna i pravna. On u tom tekstu ne deluje kao romantični suprug, već kao figura zamene (substitutio), bez koje se zakon Podzemlja ne može ispuniti. U mitu o silasku Inane, Dumuzi nije tragični junak nego ontološki ulog koji život mora položiti da bi se vratio iz smrti. Njegova uloga pokazuje da se povratak iz Podzemlja ne ostvaruje milošću, već razmenom, i da čak i bogovi života moraju platiti cenu sopstvene suverenosti. Dakle, Inana se ne vraća jer je spašena ili što se Ereškigal smilovala, već isključivo zato što je Dumuzi (a kasnije i njegova sestra Geštinana, u rotaciji) pronađen da zauzme njeno mesto. Povratak nije trijumf, već transakcija koja potvrđuje zakon Podzemlja. Naposletku, moram istaknuti i da je Dumuzijeva uloga u ovom mitu nedvosmisleno uzeta kao uzor za sezonski mit o umiranju i vaskrsnuću vegetacije. Dumuzijev (Tamuzov) boravak u podzemlju objašnjava sušno, neplodno leto u Mezopotamiji, a njegov povratak (zamenjen sestrom), obnovu života.

Posledično, Ereškigal se više i ne pojavljuje, a zakon sada deluje kroz samu Inanu koja se vraća u svet živih, ali više nije nevina u odnosu na smrt. Ona je internalizovala zakon Podzemlja. Time se pokazuje da Inana, nakon povratka, nosi zakon Podzemlja u sebi. Ona više nije samo boginja života, već i posrednik smrti. U tom smislu, Silazak Inane nije priča o porazu, već o granici. Mit pokazuje da smrt nije neprijatelj života, već njegova neizbežna strukturalna suprotnost. Ereškigal ne personifikuje zlo, već neporecivu realnost raspada. Nijedna moć, pa ni božanska, ne može suspendovati taj zakon, već samo priznati i preuzeti.

Povodom ovog mita ne mogu odoleti utisku koji ga povezuje sa inicijacijskom pričom. Iako tekst ovog mita nije obredni priručnik, on nekako odgovara strukturi inicijacijskih procesa kakvi su poznati iz komparativne religije, a to su dobrovoljni silazak, ritualno razgolićenje, umiranje starog statusa, boravak u liminalnoj sferi, povratak uz cenu i naposletku promenjeni status subjekta. Sišao Gandalf sivi, vratio se Gandalf beli. Inana se u mitu, nakon što je umrla, vraća živa, ali sa usvojenim zakonom Podzemlja i sposobna da izrekne smrtnu presudu. Pre silaska ona nikada ne sudi već daruje, osvaja, zavodi i sl. To je tačno ono što razlikuje sveštenicu od prvosveštenice. Ovde je indikativno to što Ereškigal ne daje predmet, simbol ili znanje u verbalnom obliku. Njen dar Inani jeste učešće u njenom zakonu, pravo na razmenu i razumevanje nepovratnosti. Drugim rečima, Inana prima kompetenciju, ne tajnu. To je tipično za inicijacijske sisteme da ono što se dobija ne može biti preneto rečima. Inana ne uči novu veštinu (kao šamanska inicijacija) niti tajnu doktrinu (kao u misterijama), već kroz neposredno iskustvo spoznaje nepromenljivu strukturu stvarnosti. Njen status se menja zato što sada zna ono što samo Podzemlje može naučiti – zakon razgradnje i neophodnost razmene.

Enkijeva stvorena bića oslikavaju njegovu genijalnost i specifičnu logiku mita. Ta bića nisu spasioci u uobičajenom smislu, već tehničko rešenje za ontološki problem. U mitu se spominju dva bića, koja se obično nazivaju galatur ili kurgaru (muško) i kalatur ili kalaturu (žensko). Njihova najvažnija karakteristika je da su bespolna ili androgina, stvorena iz prljavštine ispod noktiju Enkija (ili, u nekim prevodima, iz gline obložene božanskom kožom). Ovaj način stvaranja je od suštinskog značaja, jer oni nisu rođeni, nemaju majku, oca, pripadnost rodu. Nisu napravljeni od dragocenih materijala, nisu poput ljudi stvoreni od božanske krvi i gline. Oni su nastali od otpada, nečistoće (prljavština ispod noktiju). To ih stavlja na samo dno ontološkog poretka, gotovo su ništa. Kao takvi, oni su lišeni ME. Dakle, nemaju status, ulogu, pol, moć. Njihova uloga nije bila da nekako izvuku Inanu silom, magijom ili pregovorima, već da izazovu emocionalnu razmenu sa Ereškigal na način koji ne narušava zakone Podzemlja. Kao bića bez identiteta, pol i ME, oni prolaze kroz sedam kapija Podzemlja neometano. Čuvar Neti ih ne zaustavlja i ne oduzima im ništa, jer kod njih nema ništa za oduzimanje. Oni su imuní na mehanizam razgolićenja koji je uništio Inanu. Već su ogoljena sama po sebi. Enki ih je uputio da ne govore, već da oponašaju agoniju porađanja. Oni sede pored Ereškigal, koja leži gola, bolesna i jecajući od bola (posle porođaja ili zbog večite patnje svog sveta), i jecaju zajedno s njom. Njihov jecaj nije laž, niti je istinsko saosećanje u ljudskom smislu. Ereškigal, viđena u svojoj najranjivijoj i najbolnijoj formi, biva dirnuta ovim činom priznanja njenog bola. Ona im poklanja ono što traže: Inanino mrtvo telo. Ključno je da ovo nije pobeda nad Ereškigal, već ispunjavanje druge strane zakona, odnosno zakona darivanja iz saosećanja. Ereškigal je primila prvi dar (Inanino telo i smrt), a sada daje natrag. Međutim, kao što primećujete, dar nije besplatan.

Dakle, ono što je povodom ovih (ne)bića, odnosno automatona ili homunkulusa važno, jeste da ih njihova bespolnost i nedostatak statusa čini izuzecima od pravila koja određuju život i smrt. Oni su kao prazni programi koji mogu ući u sistem bez da budu prepoznati kao virus. Na neki način, ovaj mit kao da daje uputstva kako komunicirati sa smrću. I ako vrač ne može preći njene granice, onda može stvoriti lažna bića da to učine umesto njega. I ono što je ovde prikazano, osim da je Enki bio veliki čarobnjak, jeste da je snaga njegovih stvorenja u njihovoj slabosti. Njihovo jedino oružje je pasivno, refleksivno priznanje patnje Ereškigal. To je jedini jezik koji Podzemlje može čuti i na koji može odgovoriti, jer je to jezik njegove suštine. Otud, zamislimo se zašto narikače zapomažu i jauču! U tom smislu, uloga Enkijevih stvorenja bila je da prenesu priznanje patnje i tako aktiviraju zakon razmene unutar same Ereškigal, omogućavajući Inanin povratak bez da se prekrši jedan jedini zakon Podzemlja. Oni su najčistiji primer kako se u sumerskom svetu svaki problem, pa i kosmički, rešava lukavstvom, znanjem i poštovanjem pravila, a ne grubom silom.

Pretpostavka o inicijacijskoj ulozi mita Silaska Inane

Povodom ovoga možemo se upitati da li je možda to model nekakve inicijacije sveštenica, odnosno preobražaja sveštenice u prvosveštenicu? Činjenica je da je Inana (Ištar) imala sveštenice, a poznate su ritualne drame, žalopojke i sezonske liturgije. Mit o silasku Inane je nesumnjivo bio izvođen, recitovan ili dramatizovan u ritualnom kontekstu. Mit o silasku Inane bi mogao predstavljati božanski arhetip inicijacijskog procesa u kome se vrhovna sveštenička funkcija legitimiše prolaskom kroz simboličku smrt i povratkom sa usvojenim zakonom Podzemlja. 

Ako ostanemo u okvirima onoga što je istorijski i tekstualno opravdano, može se govoriti o nekoliko tipova svešteničkih funkcija koje strukturno (ne nužno doslovno) mogu biti povezane sa mitom o Silasku Inane. Naglašavam, govorimo o institucionalnim analogijama, ne o „tajnim obredima“ u modernom smislu. 

1. Entu – vrhovna sveštenica, često kraljevskog porekla, zauzima taj položaj praktično doživotno i živi u ritualnoj izdvojenosti. Ona nije „službenica“, već inkarnacija božanskog autoriteta. Otud ona ne izvodi rituale, već jamči kosmički poredak, a njen legitimitet ne dolazi od kralja već od bogova. Inana nakon povratka iz Podzemlja deluje upravo kao entu, jer raspolaže zakonima oba sveta.

2. Nin.Dingir – „božanska gospa“. Ona je posvećena boginji, živi u hramu, učestvuje u liturgijama, žalopojkama i ritualnim dramama i često prolazi kroz ritualne promene statusa. Nin-dingir bi mogle ritualno identifikovati Inanu, učestvovati u dramatizaciji silaska i simbolički „umirati“ (post, izolacija, tišina, tamnica, ili nešto treće). Ove sveštenice su najrealniji nosioci inicijacijske strukture mita.

3. Gala – obredna narikača. Ona je specijalista za žalopojke, neretko je rodno ambivalentna i suštinski je povezana sa Podzemljem i smrću. Gala peva upravo tekstove vezane za smrt bogova, silazak, gubitak i razdvajanje. Iako gala nije sveštenica u užem smislu, bez njihove liturgije mit ne funkcioniše ritualno. One održavaju zvučni i emocionalni most prema Ereškigal.

4. Kur.Garra / Galatur – liminalna bića (model, ne ljudska funkcija). Ova bića iz mita nisu istorijske sveštenice, ali su izuzetno važna kao model jer su bez pola, bez statusa, nemaju ME i stoje izvan hijerarhije. U ljudskom kontekstu, ovo odgovara iskušenicama u fazi liminalnosti, odnosno u privremenoj ritualnoj „nevidljivosti“, onima koji prolaze inicijaciju pre nego što dobiju ime i funkciju. 

Dakle, u ovoj projekciji inicijacijskog obreda nema mesta za svete prostitutke, ekstatične proročice u kasnijem smislu i za nekakve individualne mistične inicijacije izvan institucije i svešteničkog reda. Ništa od toga nema tekstualnu osnovu u sumerskom korpusu. U tom smislu, možemo reći da je mit o silasku Inane mogao poslužiti kao kosmička legitimacija najviših ženskih svešteničkih funkcija (entu / nin-dingir), čiji je autoritet proistekao iz prolaska kroz smrt i usvajanja zakona Podzemlja.

UFO fenomeni: NAEQ i enohijanski protokoli komunikacije

Priznajem, neretko sam se sprdao sa onima koji tvrde da su u telepatskom kontaktu sa vanzemaljcima. Uvek sam sumnjao u njihov zdrav razum, naposletku u njihovu moć razumevanja onog šta im se dešava. Pa ipak, vremenom sam shvatio da u tom ludilu ima sistema. Ljudi su oduvek kanalisali poruke onostranog, samo što ranije nisu tvrdili da im te poruke šalju nekakvi vanzemaljci nego duhovi, demoni ili anđeli. U tom smislu i čuvena enohijanska magija Džona Dija i Edvarda Kelija zasniva se na opštenju sa inteligentnim entitetima, kako bi se to danas reklo, odnosno anđelima, ili prosto duhovima, koji imaju svoj jezik, hijerarhiju i kosmologiju. Ta vrsta magije, nadalje samo enohijana, omogućuje regulisanu komunikaciju sa tim entitetima, uz pomoć metoda zurenja u kristal (scrying), te uz korišćenje tablica, priziva i imena. Enohijanski entiteti dolaze iz „viših sfera“, ali teško da su identični klasičnim hrišćanskim, i uopšte avrahamskim, anđelima. Ovo su tačno one pretpostavke koje se javljaju u savremenim UFO / NLO narativima, samo uz tehnološku i sekularizovanu terminologiju (vanzemaljci, interdimenzionalna bića, viša inteligencija, itd). 

Dakle, tu postoji određena veza na relaciji enohijana - UFO. U enohijani imamo anđele, kod ufolatrista su to vanzemaljci i interdimenzionalna bića; u enohijani imamo nebeske sfere, etire, a kod ufolatrista paralelne dimenzije i sl.; enohijanski anđeli donose objave, a ufolatrijski entiteti privremeno nekog otmu, ili šalju poruke putem medijumskog kanalisanja, a ponekad se direktno nekome ukažu. U enohijani anđeli se služe anđeoskim jezikom, dok u ufolatriji imamo nekakav kosmički jezik i svetlosne kodove, itd. Drugim rečima, funkcija ostaje ista, ali se mitološki aparat prilagođava epohi nauke i tehnologije. Ovo je klasičan primer onoga što Joan Kulijanu naziva morfologijom imaginacije.

Savremeni UFO kultovi (od Adamskog, preko Raelijanaca, do modernih New Age channelinga) nastavljaju tradiciju pasivnog primanja poruka, ritualne pripreme subjekta, insistiranja na „autentičnom jeziku“ entiteta, apokaliptičkih ili soterioloških poruka (dolazak nove ere, spas čovečanstva i sl). Ovo je funkcionalno identično Dijevom skrajingu. Razlika je samo u tome što je hrišćanska angelologija zamenjena kosmološkim pluralizmom. Knjiga proroka Enoha već sadrži elemente koji su kasnije lako asimilovani u UFO mitologiju. To su pre svega „Posmatrači“ koji silaze s neba i koji ljudima prenose zabranjeno znanje, oni stvaraju hibridna bića na Zemlji, što posledično izaziva katastrofu a oni koji su to uzrokovali povlače se u „druge sfere“. Nije slučajno da savremeni autori poput Žaka Valea (Jacques Vallé) i Džona Kila (John Keel) navode upravo Enoha kao arhetipski model kontakta sa ne-ljudskim inteligencijama. 

Iz jungovske perspektive (a ovde se nadovezuje i Sali Nikols (Sallie Nichols)) u simboličkim analizama, UFO fenomen funkcioniše kao savremeni mit totaliteta (mandala), dok enohijanski sistem predstavlja raniju sakralnu artikulaciju istog psihičkog sadržaja. U oba slučaja imamo projekciju transpersonalnih arhetipova u obliku „drugih bića“. Razlika je u tome što moderna svest nije više prijemčiva da prihvati religioznu formu, pa sadržaj izbija u pseudo-naučnoj. U svemu ovome, važno je naglasiti da Džon Di nije bio nekakav proto-UFOlog, jer je njegova enohijanska magija bila ukorenjena u hrišćanskoj teurgiji, neoplatonizmu i kabali. Savremeni UFO kultovi često nemaju koherentnu metafizičku strukturu kakvu ima enohijanski sistem. Dakle, veza između njih nije doktrinarna, već strukturna i simbolička.

Tokom XVII i XVIII veka, rozenkrojcerska tradicija, koja se u manifestima pominje kao „nevidljivo bratstvo“, širi okultnu ideju o tajnim znanjima, kosmičkoj harmoniji i uticaju sakralne mudrosti na istoriju. Rozenkrojcerstvo je, istorijski gledano, mitopoetički okvir koji je inspirisao brojne misaone tradicije, uključujući kasniji Hermetički Red Zlatne Zore i masonska društva. Zlatna Zora je uvela enohijanske elemente u svoj ritualni sistem, ali u revidiranom ceremonijalnom kontekstu. Alister Kroli predstavlja ključnu figuru u modernoj zapadnoj magijskoj tradiciji, otprilike onako kako je Di bio u renesansi. U tom smislu, Kroli nije bio puki Dijev naslednik, već reinterpretator i sintetizator. Kroli je u svom delu The Vision and the Voice obrađivao enohijanske etire (aethyr) i vizije koje je smatrao duboko relevantnim za svoju doktrinu teleme. 

Džek Parsons i L. Ron Habard su istorijski ključni jer su, kao pripadnici O.T.O. Agape Lodge u Kaliforniji, praktikovali rituale koji su proistekl iz Krolijevog kulta teleme i enohijanskih principa. Parsonsovi rituali, naročito Babalon Working iz 1946, uključivali su enohijansku strukturu poziva i skrajing u okviru seksualne magije, s ciljem manifestacije mitološkog principa Babalon. Na neki način hteli su da ovaplote Babalon. Habard je u ovom kontekstu delovao kao Parsonsov medijum i asistirao je u ritualnim operacijama pre nego što je osnovao sajentologiju. Ovaj događaj se često istražuje u akademskim studijama zapadne okultne tradicije kao kritična tačka prelaska iz hermetičkih sistema u nove oblike duhovnih pokreta koji se ne formalizuju striktno u okviru klasičnih magijskih redova. 

Jedna od indikativnih činjenica u vezi sa modernom ufolatrijom jeste koncept Invisible College (Nevidljivi koledž), što jeste jedna od metafora za nevidljivo bratstvo mudraca povezanih sa ezoteričnim učenjem, kako se to navodi u rozenkrojcerskoj tradiciji. U modernom smislu ovaj izraz se odnosi na mrežu naučnika koji razmenjuju informacije van formalnih institucija. Zapravo, pod time tačno mislim na grupu o UFO-ima iz 1960-ih, koju su formirali J. Allen Hynek i Jacques Vallee. Značajno je da Invisible College u savremenom ezoterijskom diskursu često služi kao simbolička i organizaciona metafora za grupe koje se osećaju povezanim sa tajnim znanjem, ali ne postoji jasna linija nasleđa od izvornih rozenkrojcera. Ono što je indikativno jeste da su Hajnek, Vale, Habard, Parsons, pa i Kroli i Džon Di, bili saradnici, ili su radili na projektima povezanim sa vojskom i bezbednošću, odnosno sa tajnim službama. Možda bi u večnim geopolitičkim interesima duboke države trebalo potražiti liniju pretpostavljenog kontinuiteta.    

Sada bih obratio pažnju na vezu Parsons–Grant–Grinfild, kao liniju magijske transmisije. Polazim od pretpostavke da se ovde ne radi o „uticajima“, već o kontinuiranoj operativnoj struji unutar zapadne magijske tradicije. Pod magijskom transmisijom ovde podrazumevam ne posvećenički prenos učenja već prenos operativne ontologije, tj načina razumevanja entiteta, kontakta, svesti i stvarnosti. U toj liniji UFO fenomen nije cilj, već sporedni simptom aktivacije jedne starije magijske paradigme. U tom smislu Džek Parsons nije teoretičar, već magijski tehničar. On prvi aktivno sprovodi Krolijevu kosmologiju u savremenim uslovima, koristi ritual kao tehnologiju proboja i razume magiju kao intervenciju u ontološku strukturu sveta. U tom smislu njegova magijska operacija Babalon Working predstavlja operaciju otvaranja kapija. Iako Parsons ne koristi čistu Dijevu enohijanu, njegova operacija ima iste karakteristike, a to su skrajing u proširenom stanju svesti, pozive inteligencijama koje nisu „anđeli“ u hrišćanskom smislu, insistiranje na manifestaciji entiteta Babalon u materijalnom svetu. Parsons je prvi koji implicitno premešta fokus sa komunikacije sa višim sferama na invaziju Drugog u imanenciju. Ovo je radikalna inovacija. Taj detalj me podseća na moje lične motive kada sam u svojoj mladalačkoj naivnosti pristupio svetu okultnog.

Kenet Grant sistematizuje ono što je Parsons započeo i uvodi pojam transdimenzionalnih inteligencija, te razvija ideju da su magijski entiteti ne psihološki, ne simbolički, već ontološki realni i neljudski. Možemo osnovano pretpostaviti da Grantova Tifonijanska struja jeste teorijska formalizacija Parsonsove prakse. Grant eksplicitno kaže ono što je Parsons samo implicirao, a to je da entiteti nisu „duhovi“, nisu „demoni“, nisu „arhetipovi“, već inteligencije koje postoje izvan linearnog vremena i prostora. Ovde se prvi put jasno pojavljuje most ka onome što će kasnije biti nazvano ultraterestrijalno.

Alen Grinfild deluje kao neko ko ne „veruje“ u UFO već ih na neki način čita. On u ovoj liniji stoji kao egzegeta i kriptolog, a ne kao nekakav prorok ili vizionar. Njegova ključna teza glasi da UFO entiteti koriste iste semiotičke i numerološke strukture kao entiteti zapadne magijske tradicije. Drugim rečima, ako su Parsons i Grant otvorili vrata, Grinfild analizira šta tačno prolazi kroz njih. On ukazuje na ponavljanje enohijanskih brojeva, imena i struktura, paralelizam sa Krolijevim etirima, i na istu logiku „maskiranja“ entiteta kroz kulturološke i istorijske oblike. Za Grinfilda, UFO fenomen je aktuelna maska jedne stare magijske inteligencije. Dakle, po ovoj liniji, UFO nisu posetioci, nisu brodovi, nisu fizički objekti u klasičnom smislu, već simptom prodora ne-ljudske inteligencije u perceptivno polje moderne svesti. Magija se ovde ne bavi „nebesima“, već interfejsom između svetova. 

Parsons–Grant–Grinfild linija pokazuje da zapadna magijska tradicija nije prekinuta, već je prešla u novu fazu manifestacije. Isto tako, enohijanski entiteti, tifonijanske inteligencije i UFO „entiteti“ nisu različite stvari, već različiti protokoli istog kontakta. Povodom toga, Grinfild ne tvrdi da UFO entiteti „svesno praktikuju kabalu“ u ljudskom smislu, odnoso da koriste hebrejsku, grčku ili enohijansku gematriju kao tradiciju te da šalju „skrivene poruke“ radi igre ili simboličkog ukrasa. On zapravo tvrdi da entiteti koji se manifestuju kao UFO fenomen, deluju unutar istog semiotičkog polja kao i entiteti magijske tradicije, jer koriste strukture značenja, broja i jezika koje nisu proizvoljne, već ontološke. Drugim rečima, nije stvar u sistemu, već u strukturi.

U klasičnoj ufologiji naglasak je na objektu, tehnologiji i vizuelnom opažaju. Grinfild premešta fokus na znak, ime, broj i ponavljanje obrazaca. To iz razloga što slike mogu biti halucinacija, objekti mogu biti pogrešno opaženi, ali strukturalne koincidencije u jeziku i broju nisu slučajne u istom smislu. Tu on stoji vrlo blizu Džona Dija i Alistera Krolija. U zapadnoj magijskoj tradiciji (kabala, enohijana, telema), broj nije kvantitativan, već kvalitativan nosilac odnosa. Grinfild primećuje da se u UFO kontaktima ponavljaju isti brojevi, isti odnosi slova, iste „neobične“ lingvističke konstrukcije i isti obrasci imena i titula, koji rezonuju sa poznatim okultnim strukturama, čak i kada onaj ko kontaktira za njih ne zna. 

New Aeon English Qabalah (NAEQ), razvijena iz Krolijeve Knjige zakona, ima nekoliko osobina koje je čine idealnom za UFO kontekst. Recimo, koristi engleski jezik (što je jezik savremene tehnike i nauke), nije vezana za etničku ili religijsku tradiciju, zasniva se na alfanumeričkoj sekvenci, ne na svetom pismu, i ponaša se više kao kodni sistem. Upravo zato Grinfild (i neki autori posle njega) primećuju da imena UFO entiteta, poruke, nazivi brodova, grupa, planeta, spontano padaju u numerološke obrasce koji odgovaraju NAEQ odnosima. Ovo nije dokaz „istinitosti“ kontakta, ali jeste dokaz strukturalne kompatibilnosti. 

Grinfildov argument ima tri nivoa: 

1. Statistički nivo po kome je pojedinačna koincidencija tek slučajnost, dok je sistematsko ponavljanje zapravo struktura.

2. Semiotički nivo gde entiteti ne komuniciraju „informacije“, već aktiviraju značenjske matrice, pa su zato poruke često paradoksalne, fragmentarne, ritualno oblikovane, i opsednute imenima i brojevima. 

3. Ontološki nivo znači da ako entiteti postoje izvan linearnog vremena, izvan lokalnog prostora, onda je broj idealan medij komunikacije, jer nije vezan za materiju.

Ovde dolazimo do ključne analogije po kojoj Di i Keli dobijaju jezik koji niko ne zna, ali koji ima gramatiku, hijerarhiju i numerološku dubinu. Ufolatristi koji telepatski opšte sa entitetima primaju nepoznata imena, čudne termine, i fonetski „neprirodne“ reči, koje se naknadno mogu mapirati u numerološke strukture. Grinfildov zaključak je da to nije novi jezik, nego isti fenomen u novom simboličkom okruženju. Grinfild je svestan opasnosti da numerološki sistemi mogu „progutati sve“, da postoji rizik od retroaktivne projekcije. Zato Grinfild insistira na ponavljanju nezavisnih slučajeva, neznanju subjekata, konzistentnosti odnosa a ne rezultata. Drugim rečima, ne traži se „tačan broj“, već stabilna relacija. Grinfildova teza može se svesti na sledeće: 

a) UFO fenomen je semiotički fenomen pre nego fizički; 

b) ne-ljudske inteligencije koriste strukture broja i jezika, ne slike; 

c) zapadna magijska tradicija je već mapirala te strukture; 

d) NAEQ je savremeni interfejs koji omogućava da se te manifestacije čitaju; 

e) to ne dokazuje „vanzemaljce“, ali ukazuje na kontinuitet jednog ontološkog kontakta.

Polako dolazimo do tačke u kojoj ova rasprava prestaje da bude „ufološka“ i postaje operativno-hermeneutička. Hajde prvo razmotrimo šta se smatra NAEQ koincidencijom. U ovom kontekstu, koincidencija nije „lepa numerološka igra“ i proizvoljno sabiranje slova, već koincidencija postoji kada su ispunjena sva tri uslova: da izraz koji se razmatra dolazi iz UFO izvora (ime entiteta, poruka, naziv broda, grupe, lokacije); da subjekt nije upoznat sa NAEQ sistemom (nema svesne kabalističke intencije); da se termin uklapa u postojeće NAEQ relacije, a ne u izolovanu vrednost. 

U literaturi u kojoj se opisuju UFO kontakti često se javljaju kratka, fonetski „neprirodna“ imena, sa naglaskom na Z, R, X, L, A, O, na vokalno-konsonantske simetrije, i druge „nezemaljske“ osobenosti. Takva imena često numerički rezonuju sa pojmovima tipa CONTACT, MESSAGE, GATE, WATCHER, SIGNAL, AEON (NAEQ pojmovi). Ovde je metodološki važno da se ime ne „prevodi“ već da se pozicionira u mrežu značenja. Ove poruke često sadrže kratke imperativne rečenice, zatim fraze koje deluju banalno ili besmisleno, te opsesiju rečima poput TIME, DOOR, LIGHT, CHANGE, CHILD i RETURN. U NAEQ analizi, ove reči često dele vrednosti ili relacije sa ključnim telemitskim pojmovima poput WILL, LAW, AEON, STAR, CROSSING. Po Grinfildu, entiteti ne šalju sadržaj, već aktivacione markere. Takođe, prisutni su i ponovljeni elementi, isti datumi kontakata, isti vremenski intervali, ista „slučajna“ ponavljanja brojeva. U metodološkom smislu NAEQ se ne koristi za „proročanstvo“, već za mapiranje ritma pojavljivanja fenomena. Ovo je analogno enohijanskom redosledu etira, hijerarhiji prizivnih ključeva i brojevima anđeoskih imena. 

Kako Grinfild primećuje, UFO fenomen se isprva i najviše pojavljuje u engleskom govornom području (naravno, pojavljuje se i u drugim oblastima), u tehnološkom diskursu i u postreligijskom okruženju. Dakle, možemo izvesti jednu konspirološku pretpostavku po kojoj da bi ove pojave došle do izražaja, anglofonu kulturu je bilo potrebno dehristijanizovati i sekularizovati. U tom dehristijanizovanom smislu, NAEQ koristi engleski jezik, nema teološku barijeru i ponaša se kao kodna matrica, a ne kao neka sveta tradicija. Zato deluje kao savremeni interfejs, a ne „nova religija“. 

U suštini enohijana i NAEQ predstavljaju dve vrste protokola kontakta, nazovimo to tako. Enohijanski protokol (XVI vek) sadrži religijsku kosmologiju, anđeosku hijerarhiju, ritualni autoritet i sakralni jezik. NAEQ protokol (XX–XXI vek) sadrži postreligijsku kosmologiju, anonimne inteligencije, semiotički autoritet i kodirani jezik. Oba protokola imaju istu funkciju omogućavanja komunikacije sa neljudskom inteligencijom. Povodom ovoga javlja se pitanje zašto entiteti menjaju protokol? U tom smislu Grinfild (u skladu sa Grantom) implicira da entiteti nisu vezani za formu, već za kapacitet ljudske svesti da primi signal. U XVI veku forma je anđeo, jezik je nepoznat, a autoritet je Bog. U našem vremenu forma je UFO / entitet, jezik je kod, a autoritet je „druga inteligencija“. To je adaptivna semiotika, ne evolucija u biološkom smislu. Enohijanski ključevi su aktivni, jer oni pozivaju i otvaraju. Sa druge strane, NAEQ je pre svega dijagnostičko oruđe koje detektuje i mapira. Međutim, ako se NAEQ počne koristiti operativno, ona može postati moderni ekvivalent ključeva. Upravo je ovo tačka na kojoj se Grinfild zaustavlja, i to s razlogom.

NAEQ koincidencije u UFO materijalu nisu „dokaz“, već indikator strukture. One pokazuju da fenomen koristi broj, jezik i relaciju kao primarni medij. To je isto ono što vidimo u enohijanskim ključevima. Razlika nije u entitetima, već u protokolu komunikacije. NAEQ i enohijana nisu konkurentski sistemi, već dva vremenski razmaknuta interfejsa za isti ontološki kontakt. NAEQ je u svojoj intenciji pasivna, ali je u svojoj strukturi latentno operativna. Kao prvo, NAEQ nema ritualni aparat, nema pozive, ključeve, pečate ili hijerarhiju entiteta, nema eksplicitnu teurgijsku funkciju, nema zahtev za inicijacijom ili sakralnim autoritetom. U tom smislu, ona je projektovana kao analitički i interpretativni alat, pre svega za dubinsko čitanje Krolijeve Knjige zakona, za mapiranje značenjskih mreža i za prepoznavanje relacija u jeziku. Iz ove perspektive, NAEQ je pasivna jer ona ne „poziva“, ne „otvara“ i ne „komanduje“. Problem nastaje kada se posmatra struktura, a ne deklarisana namena. U zapadnoj magijskoj tradiciji važi pravilo da je svaki stabilan alfanumerički sistem koji mapira značenje, potencijalno operativan. Za to imamo primer u kabali. Razlog za to je jednostavan, jer magija ne zavisi od namere autora sistema, već od načina na koji sistem reorganizuje svest korisnika.

NAEQ postaje latentno operativna kada se dogodi prelazak sa čitanja na ponavljanje. U trenutku kada se isti NAEQ klasteri ponavljaju, iste reči stalno povezuju, ista numerička relacija počne da se „ističe“, dolazi do ritmizacije značenja. Ritam je prvi znak operativnosti. Kada korisnik ne traži više značenje u spoljašnjem tekstu, već u samoj mreži NAEQ relacija, sistem prestaje da bude opisni i postaje samoreferencijalan. To je tačka u kojoj su enohijanski ključevi, sigili i mantre uvek počinjali da deluju. Grinfild bi rekao da operativnost počinje kada sistem počne da odgovara. To se manifestuje kao sinhroniciteti, ponavljanje istih pojmova, brojeva i slova, u spoljašnjoj realnosti, i kao subjektivni osećaj „adresiranosti“ (kao da se nešto direktno nama obraća). Ovo nije dokaz ontološke promene, ali jeste funkcionalni marker operativnosti.

Enohijanski prizivni ključevi, eksplicitno dizajnirani za delovanje, zahtevaju glas, prostor, ritual i sadrže naredbeni jezik. NAEQ nema ritual, nema naredbu, nema glas, ne otvara vrata, ali zato kao da premešta čitavu arhitekturu prostorije. U tom smislu NAEQ može biti opasnija od enohijane. Imajmo na umu da enohijana ima jasne granice, teološki okvir i ritualni kontekst, dok NAEQ nema zaštitne zidove, koristi svakodnevni jezik i lako se uvlači u misaoni proces. Zato Grinfild ne preporučuje operativnu upotrebu NAEQ i svesno „aktiviranje“ relacija, jer latentno operativni sistemi deluju tiho i bez fanfara. Čovek može i da ne primeti da je potpuno zarobljen u jednoj potpuno nepoznatoj strukturi, a koju nekako oseća bliskom, jer se njome bavi. Pretpostavljam da to može manje stabilne osobe odvesti u potpuno ludilo. Ne stoji zalud ona kabalistička legenda da je jednom neki rabin potpuno poludeo od brojeva i slova. Takođe, ne stoji uzalud običaj da se kaže ludi matematičar. Stoga, valja imati na umu da NAEQ nije projektovana kao magijski alat ili ritualni sistem iako poseduje sve strukturne preduslove da postane operativna. Takođe, ponavljam, operativnost se ne aktivira namerom, već ponavljanjem, fokusom i zatvorenim krugom značenja.

Za kraj, ovde se nameće jedno veoma indikativno pitanje: iz kojih razloga, sa kojim motivima, sa kakvim ciljevima i načinima, tajne službe, češće vojne nego civilne, i to oni sektori fokusirani na tajne, psihološke operacije, parapsihološka i granična istraživanja, uopšte petljaju sa ovim stvarima, entitetima i protokolima komunikacije? Kako možemo znati da već ne postoje slični razrađeni komunikacioni protokoli recimo na kineskom, ruskom, hebrejskom ili nekom četvrtom jeziku i pismu? Da li se oni bave ovim stvarima kako bi ih koristili kao oružje ili kao sredstvo šifrovanja, ili može biti da same te službe, kao i moderni državni sistemi postoje upravo u obliku u kakvom postoje, ne bi li služili svrsi održavanju protokola kroz vekove, jer je to imperativ jedne svečovečanske ontološke strategije? Na tu vrstu zapitanosti, priznajem, nemam zadovoljavajući i jasno uobličeni odgovor.

Dodatak

Sledi lista knjiga i autora koji se bave ufologijom iz okultne perspektive, odnosno gde se fenomen UFO sagledava kroz prizmu mistike, rituala, arhetipova, alternativnih kosmologija ili „skrivenih znanja“. 

Ključni naslovi direktno iz okultne / ezoterične ufologije

-Allen H. Greenfield: Secret Cipher of the UFOnauts (i varijante). U ovoj knjizi Grinfild povezuje UFO fenomene sa hermetičkom simbolikom, tajnim šiframa i praksama koje su prema autoru prisutne u okultnim tradicijama. On tvrdi da su „UFOnauti“ entiteti prisutni kroz istoriju u različitim simboličkim formama. Grinfild kaže da su „UFOnauti“ identični entitetima poznatim zapadnoj magijskoj tradiciji, naročito u enohijanskom i telemitskom okviru. Okultni aspekt je ovde eksplicitan, jer koristi kabalu, gematriju, ritualnu magiju i Krolijevu kosmologiju.

-Peter Levenda: Sekret Machines: Gods, Man & War (sa Tomom DeLongeom). Iako nije tipična okultna knjiga, Levenda u ovoj trilogiji obrađuje UFO fenomen kroz prizmu mita, religije i simbolike, povezujući ga sa dubljim istorijskim i eshatološkim strukturama.

-Peter Levenda: Sinister Forces (trilogija). Fokus: okultizam, politika, obaveštajne službe. Levenda pokazuje kako se okultne ideje, rituali i mitovi prepliću sa realnim strukturama moći, uključujući i UFO narative.

Popularne i kultne knjige sa okultno-ufološkim elementima

-John A. Keel: Operation Trojan Horse. Ovo je klasičan esej o „ultraterestrijalima“ koji ne opisuje samo vanzemaljce, već pojavnost kao višu manifestaciju prethodnih folklornih entiteta (demoni, vilenjaci itd.), što rezonuje sa hermetičkim i okultnim tumačenjima. Dakle, autor razbija ideju da su UFO-i isključivo fizički svemirski brodovi i uvodi koncept jednog kontinuiranog fenomena koji se kroz istoriju pojavljuje kao demoni, vile, anđeli, duhovi i savremeni NLO-i. Okultni aspekt je ovde implicitan, ali dubok. Fenomen se ponaša kao triksterska inteligencija sa sposobnošću manipulacije percepcijom.

4) Louis Pauwels & Jacques Bergier: The Morning of the Magicians. Iako se ne bavi isključivo UFO fenomenom, ova knjiga uvodi ideje o „skrivenim znanjima“ i povezuje okultizam, mitologiju i fenomen UFO-a, utičući značajno na kasnija New Age i ancient astronaut narativa.

Knjige i autori sa relevantnim esejističkim ili filozofskim pristupom

-Robert Anton Wilson: Cosmic Trigger (serija). Ovo nisu striktno UFO knjige, ali duboko ulaze u high strangeness, iskustva ekstatičnih stanja i ontološke implikacije UFO fenomena. 

-Jacques Vallée: Forbidden Science (serije Vol. 1-4). Vale intelektualno sagledava UFO fenomene kroz paradigme svesti, arhetipa i anomalija, ne oponirajući okultne perspektive, već ih uključujući u širi kontekst „anomalne realnosti“. 

-Jacques Vallée: Passport to Magonia. Autor sistematski pokazuje da se savremeni UFO susreti strukturalno poklapaju sa srednjovekovnim izveštajima o vilama, demonima i anđeoskim ukazanjima.

-Andrija Puharich: The Sacred Mushroom (i drugi radovi). Autor kombinuje psihoaktivne, eksperimentalne i paranormalne narative koji rezonuju sa okultnim tumačenjima fenomena kontakta. 

Sekundarni ili periferijski, ali tematski povezani naslovi, tj oni koji se ne bave direktno okultnom ufologijom, ali su često referencirani u diskursu koji povezuje skriveno, mistično ili numerološko sa fenomenom UFO-a.

-Kenneth Grant: The Magical Revival. Grant ovde povezuje Krolijev sistem, kosmičku mitologiju i „viša bića“, što čitaoci povremeno dovode u relativnu saglasnost sa UFO tumačenjima. Knjiga je čista okultna metafizika, a UFO elementi su implicitni, ali ključni.

-Kenneth Grant: Outside the Circles of Time. Ovde je Grantov fokus na transdimenzionalne entitete i tzv Drakonijansku magijsku struju. Grant ide dalje od ufologije i gradi kosmologiju kontakta gde su entiteti van vremena, prostora i ljudske psihologije. Okultni aspekt je ovde maksimalan, što ovu knjigu klasifikuje kao literaturu za ozbiljne okultiste.

-Arthur Moros: Cult of the Black Cube. Iako više političko-ezoterična, ova knjiga se u nekim krugovima povezuje sa narativima o „skrivenim silama“ i fenomenima anomalija.

-Valdemar Valerian: The Matrix Series. Ova knjiga nudi alternativnu ontologiju koja se u nekim interpretacijama prelapa sa ufološkim narativima o „kontrolnim strukturama“ i višim svetovima.