Saturday, April 20, 2019

Mizantropski iskazi - politička i društvena pitanja (autor Dorijan Nuaj)

Disklejmer: ovaj post sačinjen je od mojih priprostih i pristrasnih misli, koje su zapravo mizantropski aforizmi mog Fejsbuk profila

O klasičnoj zameni teza

Dokle više sa tom poštapalicom „klasična zamena teza“!? Taj silan polusvet koji se vrzma po medijima, čim se u nekakvom razgovoru oseti ugroženim, odmah se uhvati za tu famoznu KLASIČNU ZAMENU TEZA. Znači li to da ima i nekakva ne-klasična ili alternativna, pa i avangardna zamena teza? I kako se uopšte to menja teza voleo bih da mi neko objasni, ali bez da menja istu. Hvala unapred.

O jeftinim političkim poenima
Poput one daleko poznate „klasične zamene teza“, tako se već decenijama kroz opšti medijski govor provlače nekakve opskurne i krajnje bizarne aktivnosti pojedinih javnih prostitutki okarakterisane kao „prikupljanje jeftinih političkih poena“. Kakvi su to JEFTINI POLITIČKI POENI? Dakle, ima ih i skupih, ali i onih običnih, ne? Znate to su jeftini politički poeni! Tako kaže neka kurva kad hoće da pljune drugu kurvu - tuđim semenom. Valjda su pohađale isto semenište.
Po čitave bogovetne dane oni prikupljaju te jeftine političke poene, i eto, za dvadeset godina prikupilo se tih virtuelnih političkih kriptokurensiz na milijune. Mislim, kakvo (glasačko) telo takvi i (politički) poeni.

O borbi protiv ekstremizma
Veće su zlo umereni mediokriteti nego ekstremisti bilo koje vrste. Paradoksalno, i ta famozna umerenost je po svemu sudeći oblik nekakvog ekstremizma. Ekstremisti su manje zlo jer ih manje ima. U eri vladavine kvantiteta to je veoma bitna činjenica. Otuda je znatno lakše sa ekstremistima izaći na kraj. Ni sam ne znam koliko sam puta čuo onu izanđalu frazu „borba protiv ekstremizma“, ali nikada ne čuh za „borbu protiv onih koji pozivaju na borbu protiv ekstremizma, a nikad na borbu protiv sebe samih“.
Na to reče jedan što me je zapratio: „Prava umerenost je dete preterivanja.“

O političkom okviru
Ukoliko niste upoznati sa političkim okvirom neke situacije, onda vi uopšte ne možete razumeti datu situaciju. A ukoliko ne poznajete istorijske, kulturološke, geopolitičke i ekonomske determinante nekog političkog okvira, onda vi i ne možete razumeti taj politički okvir. A unutrašnji glasovi neprekidno mantraju: „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir.... naš nasušni“.

O platformi i okviru
U duhu večne dileme kokoške i jajeta, pitam se šta je starije – politički okvir ili politička platforma? Ovako iskreno, među nama, čini mi se da je politički okvir stariji. Recimo, odnosni politički okvir porodio je prelepu političku platformu...

O angažovanom intelektualcu
Čuj, „angažovani intelektualac“! O kakvoj je klasičnoj zameni teza ovde reč? Kakva je to vrsta - angažovani intelektualac? U čemu se ogleda njegov angažman? Tako što prdi po medijima i društvenim mrežama, po konferencijama za štampu i okruglim stolovima? I zašto je on tako volšeban? A zašto ne angažovani radnik ili seljak? A možda se lažne elite boje angažovanog radnika ili seljaka, pa im je, eto, dobro došao taj angažovani intelektualac koji samo serucka, čak i kada je protivan, ali motku ili nešto teže ne uzima u ruke niti mu je to opcija.
„A šta je onda neangažovani intelektualac?“ - Upita neko.
Neangažovan je onaj što prdi među svoja četiri zida, četvorozidni intelektualac.
A taj neko se opet napravi pametan: „A intelektualac, šta mu to onda dođe?“
Rekoh, onaj čiji je prdež nekako suvoparno-apstraktan, bez mirisa i ukusa.

O filantropima i mecenama
Od mizantropa do filantropa mali je korak. Sa druge strane, čim se za nekog kaže da je filantrop, podrazumeva se da taj ima para. Takođe, imamo i mecenu. To je zapravo investitor u visoku umetnost. „Mecena“ ukazuje na kultivisanost duha, dok „filantrop“ može biti i priprosti tajkun. Više vredi jedan mecena od deset filantropa!

O svetskom ustrojstvu 
Ovo je doba marioneta. Iza svakog stoji neko i tako po dubini gde iza svega i svakog stoji svega njih nekoliko, a iza kojih stoji jedino ništavilo. Ništavilo je vrhunska tajna svetskog ustrojstva. I tako dotaknuh to ništavilo veoma svesno i precizno.

O neophodnosti egzorcizma
Možda je ipak egzorcizam ključ rešenja za većinu političkih, ideoloških, ekonomskih i društvenih problema... Ništa ubeđivanje, ništa argumenti, čak ni batina, nego isterivanje zloduha.

Kataklizma individualizma
Uče decu kako je pojedinac osnovna ćelija društva, kako bi zapravo sve trebalo biti podređeno potrebama i željama pojedinca, a ne nekakvih iskonstruisanih kolektiviteta. A kada dođe stani-pani, vaspitači krenu da zapomažu: „timski rad“, „zajednički interes / doprinos“, „naša kompanija je kao porodica“, „mi smo u ovome zajedno“, „budite kolegijalni“, „pokažite solidarnost“, „uklopite se u grupu“... Grade mit o menadžeru pojedincu, lideru, a taj menadžer bez saradnika je nemoćan. Nigde lekcija o efikasnoj zajednici, nego samo o efikasnim pojedincima koji bi zajednicu trebalo da učine efikasnom. Katastrofa...

O mitu XXI veka
„O, zar je moguće da se ovako nešto dešava u XXI veku!?“
Uvek su mi bili smešni oni koji preneraženo postavljaju ovo pitanje. Isto tako su se ignoranti iščuđavali u XX, pa i u XIX itd veku. Uvek će biti nečega što će šokirati mentalne malograđane. Da li sam i ja sličan njima ukoliko se i sam pitam kako je moguće da u XXI veku i dalje postoje ljudi koji postavljaju ovo pitanje kako je neko dešavanje uopšte moguće u njihovom veku?

O faustovskom zagrljaju penzije
Postovao sam sliku jednog simpatičnog dekice uz sledeći komentar:
Pogledajte ovo lice, ovaj osmeh. Fini simpatični dekica, koji je došavši do kraja svog životnog puta i dalje nasmejan, zadovoljan učinjenim, ponosan na unuke. Ali ne dajte da vas zavara vedrina ove časne starine. Ova pojava, ove oči, ovaj osmeh, ovo lice... To je lice NEPRIJATELJA. Princ tame – penzioner! Kad god mu se ukaže prilika on zadaje oštar i bolan udarac svakome od nas, čak i svojim unucima, neumoljivo i uporno zaokružujući na glasačkom listiću imena tih bizarnih kriminalnih i psihopatskih likova naše društvene i svakojake agonije. Zapamtite dobro to lice. To je njihov glasač, davalac legitimiteta i legaliteta, anđeo uništenja. To lice stoji iza svih tih gnusnih sociopatskih kleptomanskih demona koji čine pakao zvani vlast.

Vizionarska kazivanja I
„Često se putevima razvoja, napretka i kapitala isprepreči živopisna i štrokava fauna poznata pod eufemizmom – lokalno stanovništvo.“
Dejvid Rokfeler
P.S. Naravno, ovu izjavu sam izmislio i podmetnuo ovom znamenitom pokojniku, ali nekako mislim da bi mu dobro stajala.
Vizionarska kazivanja II
„Tamo gde nema dvostrukih standarda, nema ni standarda uopšte.“
Lord David Owen
Izmislio sam ovu izreku Lorda Ovena, ali mislim da bi mu dobro stajala. To je taj indiskretan šarm engleske lordovske licimurne egzaktne korekštine.

O trendu uvređenosti
Postoje ljudi koji su od sopstvene (ili pretpostavljene tuđe) uvređenosti napravili unosnu profesiju. Međutim, čitava ta industrija uvređenosti ukazuje na rastuću infantilizaciju društva. Ipak, ono što mi teško ide u glavu jeste da takav trend neko vidi kao pokazatelj društvenog napretka. To je ta kao viša svest.

O politički osetljivim temama
Oduvek su mi bili odvratno-komični oni javni delatnici koji izjavljuju kako je neka tema politički osetljiva. I uvek kao opareni skaču na tu osetljivost demonstrirajući da su zapravo oni osetljivi kada neko zabada nos u tu „osetljivu“ teritoriju. Kao da su oni bogom dani volšebnici koji imaju prirodno pravo na bavljenje tom izuzetnom osetljivošću, pa samo oni umeju time da barataju dok bi svi ostali trebalo da ćute i ne usuđuju se.
Znate, to je veoma osetljivo pitanje i time vi ne bi trebalo da se bavite.
Mršupičknost....
„Osetljiva“ teritorija zvući potpuno erogeno!

O političkoj fragmentaciji
Fragmentacija politike posledica je fragmentacije libida. Civilizaciju danas predvode fragmenti, fragmentirana svest, fragmentirana percepcija, fragmentirano razumevanje. Retko ko poseduje funkcionalnu celinu uvida, celinu bića.

O mržnji i strahu
Mržnja ne dolazi iz straha i neznanja nego suprotno - iz poznanja! Znam ih ko su pa ih zato mrzim. Pobili mi familiju, eto razloga. Opljačkali me, eto razloga. Zašto mrzimo političare? Pa znamo ih, imamo iskustvo sa njima... Oni naivni tvrde da se bojimo nekoga jer ga ne poznajemo, pa ako ga upoznamo, pogledamo u njegove oči i zavirimo u njegovu dušu, rodiće se empatija i nećemo ga više mrzeti! Pa tek kada ga upoznam mrzeću ga još više. Bolje je ako ga se samo plašim predostrožnosti radi.

O dijalogu sa zatucanošću
Iskustvo je pokazalo da dijalog sa verski zatucanim ljudima nije moguć. Kada kažem „verski zatucanim“, mislim i na ideološki zatucane, a kada kažem „ideološki zatucani“, mislim i na one koji misle za sebe da su van svake ideologije.

U Meksiku seku glave
Čine mi se naivnim oni koji misle da će sve biti u redu, da će stvari krenuti na bolje i sl. na stranu dilema šta tačno ili barem približno znači taj pretpostavljeni boljitak. Mene samo zanima kako oni misle da se to poboljšanje ostvari bezbolno, bez žrtava i patnje, jer očigledno smatraju da neće boleti ili neće boleti više? Moguće je da će u jednom trenutku zaista manje-više sve biti u redu ili nekako bolje, šta god to značilo (možda će to značiti da smo konačno navikli na haos), ali imaju li ljudi predstavu o tome koliko će to koštati, kojim putem će se stići do tog čarobnog trenutka u budućnosti i kada će to biti? Možda bi se mogli složiti da je 1946-te bilo bolje u odnosu na 1939-tu, ali je 1938-e retko ko mogao predvideti cenu koja je plaćena do tog „boljitka“. Zapravo, pitanje je kada će i kako zavladati red? Nekako samo od sebe... Po indijskim mitologijama ovo je vreme kali-juge, vreme mraka i bezumlja, a ona će tek da traje. Po hrišćanstvu, ovo su poslednja vremena, dakle nije dobro. Po tata Kroliju, ovo je vreme smene eona, abortusa eona Horusa kada vrebaju velike opasnosti, što znači da opet nije dobro. Uragnaročilo.... poginungagapilo.... zaktulilo... Kud god kreneš u Meksiku seku glave.

O srednjem prstu
Uskoro ćemo biti svedoci jednog istorijsko-socijalnog paradoksa. Desiće se pobuna eksploatatora, pobuna privilegovanih, parazita, pobuna onih sa društvenog vrha, jer oni ovo više ne mogu da trpe. Osećam snažne vibracije revolucionarnog komešanja radikalnijih delova elita. To prosto vrišti sa tornjeva poslovnih zgrada...
„Šta ne mogu da trpe?“ Zapita neko.
Ne mogu da trpe aroganciju sirotinje!
Sve ovo je za njih postalo neizdrživo i neodrživo. Neophodne su revolucionarne promene. Tzv srednji sloj je istorijski prevaziđena kategorija. Čuj - srednji! Srednji je samo prst!

O starim zanatima
Imao sam retku životnu privilegiju da upoznam jednog etnologa. Njegova prva izjava, tokom ranih minuta našeg poznanstva, bila je da je etnologija zapravo zanat. Čovek je etnolog, dakle ima zanat u rukama. Kad vam se pokvari cev ili se uskopisti struja, vi pozovete, hm - etnologa? Ne, pozovete vodoinstalatera ili električara, a istovremeno i etnologa (u društvu antropologa, jer i to je verovatno zanat) da izvrše uviđaj urađenog i sa etnološkog stanovništa objasne rad... Ah, sećam se priča moje babe o predratnim etnološkim radnjicama, nanizanih duž stare čaršije u kojima su deca kupovala ušećerene radove o religijskom kompleksu vezanom za smrt ili slatku vunu primenjene etnologije. To su bili dani. Danas je sve manje takvih zanatlija.

O 3D pornografiji
Tzv 3D štampači će revolucionisati pornografiju. Sa njima će dveri transhumanizma biti širom otvorene. U početku ću „štampati“ moje drugarke sfejsa, a onda bih se okrenuo ka „vanzemaljskim“ seksualnim čudovištima. Osim toga, 3D štampanje bi moglo imati i široku primenu u magiji. Umesto male vudu lutkice, odštampaš veoma realističnog dvojnika žrtve od prigodnog materijala. Takođe, politički poltroni bi odštampali 10.000 kopija fetišizovanog stranačkog lidera. Eto ekonomskog rasta: industrijskom i informatičkom eksploatacijom novih oblika zavisnosti nastalih na manipulaciji seksualnom ili neurotskom prirodom ljudskih bića. Perfektno!

O točku karme
"Ostarećeš i ti, bazdićeš." Reče jedan usmrđeni penzos iz busa. Shvatio sam to kao uvod u larvalnu zagrobnu egzistenciju, svakako fragmentarnu. Znate, tamo gde je smrad, e tu zeka pije vodu. A kad vegan umre iz njega odmah počne da klija cveće... i šargarepe. To znači da iz mrtvog mesoždera odmah počnu da skiče prasići.
„Znate, mladi ne poštuju starije.“ Žali se gerijatrija. Pa kako da ih poštuju kada gerijatrija iz dna duše mrzi „ovu današnju omladinu“.

O berzanskoj panici
Ove svetske berze su poput krda antilopa. Čim nešto šušne u žbunju one se uskopiste i panično krenu u trk.

O mržnji na kapitalizam
Mržnja protiv kapitalizma se veoma jednostavno leči - usmeravanjem dela sredstava i prema onima koji nemaju. Ako se sredstva gomilaju samo kod onih koji ih već imaju previše, pa zašto bi onda prost svet (a i onaj malo komplikovaniji) bio uopšte lojalan, pomirljiv, tolerantan, blagonaklon? Oni koji mrze mržnju sami su je stvorili ili je svojim (ne)činjenjem održavaju, pa se posle čude zašto se dešavaju stvari koje im nisu po volji. Međutim, najapsurdniji su mi oni koji nemaju (ili imaju malo, a nadaju se da će imati više), a podržavaju stanje stvari samo zato što im se ne sviđaju oni slični njima koji su iz nemoći prosto odlučili da mrze.
Na to reče jedan: „Ah, pa to je ona stara Štajnbekova o sirotinji koja sebe vidi kao milionere u privremenom škripcu, pa su u strahu da im ti što mrze ne ugroze njihove nepostojeće milione.“
Tako sam i ja vazda u strahu da mi mrska rulja ne pohara virtuelne dvore i otme skupocene aljine sa istoka, koje me inače čekaju tu iza ugla čim se na nebu poređa povoljna planetarna konjukcija, a stoku konačno prognamo u torove odakle neće moći nikada da izađe osim ukoliko ne postanu vernici kargo kulta!

O političkoj korektnosti
Žustro reaguju na slučajeve kršenja ljudskih ili građanskih prava, ali ćutke prelaze preko sistematskih i masovnih kršenja socijalnih prava. Upravo je to svrha tzv političke korektnosti – da ukloni iz fokusa ono što je primarno. Oni koji su usvojili takav naopaki red pokazuju manjak inteligencije ili nisu u stanju da prevaziđu mentalne prepreke koje ih sprečavaju da razmišljaju.

O krivici sistema
Ranije su nas ubeđivali da smo krivi zato što smo grešni, a danas smo krivi jer smo neuspešni i nesposobni. Niti smo grešni niti nesposobni. Sva krivica i greh padaju na sistem koji ljudima uskraćuje šansu. U kakvom god sistemu živeli kriv je uvek i samo sistem, zato što je sistem. Sistem stvara i uništava ljude. Ako smo uništeni - kriv je sistem, a ne mi. Stoga, budimo uvek protiv sistema, ma kakav sistem bio. Ako smo išta krivi onda smo krivi zbog toga što podržavamo sistem. Zato uvek i nepogrešivo birajmo i podržavajmo antisistemske snage, čak i ukoliko one zagovaraju ideje koje nam se nimalo ne dopadaju.

O pristrasnim raspravama
Kad za nekog kažu da je pristrasan, u smislu politički ili ideološki, pristrasan u raspravi i stavovima, ja zamišljam nekog zadriglog lika (ili ličkinju) kako histerično peni i bljuje otrov na neke stvarne ili imaginarne protivnike dok se desnicom rukom trlja gde treba. Dakle, kada bi tokom rasprave lepo držali ruke na stolu, rasprava bi bila objektivnija i manje pristrasna... Ali, onda više ne bi bilo zabavno.

O rodnoj senzitivizaciji
Zapravo, rodna senzitivizacija (gender sensitivity) vodi ka „rodnom slepilu“, odnosno stavu da nije korektno praviti bilo kakvu razliku između polova ili uopšte društveno prepoznavati pol. Toliko neće bitno ko je šta, da će se smatrati uvredljivim čak i nehotično primećivanje da je neko muško a neko žensko. Ono komunističko „drugovi i drugarice“ predstavljalo je prelaznu fazu ka bespolnom oslovljavanju. Građansko-buržoasko „gospođa“ i „gospođica“ nosilo je u sebi potčinjenost žene u smislu da ako je udata onda je nečija gospođa, ima svog muža i gospodara u jednoj ličnosti pretpostavljenog joj patrijarhalnog falusa. Gospođica je u toj perspektivi tek udavača, očeva svojina, sve dok je ne preda drugom muškarcu - zetu. To jezičko vlasništvo nad ženama komunizam / socijalizam ukida borbeno-aktivističkim „drugaricama“. Međutim, više ni to nije dovoljno. Potrebno je „drugarice“, ali i „drugove“ nekako utopiti u terminološku bespolnost. Filolozi - na parove razbrojs! Ukinimo đendere!

O pravima
Ovo je doba pretpostavljenih „prava“. Mnogi očekuju da neko drugi ispoštuje nekakva njihova imaginarna pretpostavljena prava. Svi se otimaju o nekakva prava a tog entuzijazma nigde nema kada se radi o preuzimanju odgovornosti. Ta prava su poput novca iz budžeta - da bi se nekom nešto dodelilo, mora se od nekog drugog nešto oduzeti. Na primer, da bih ja imao pravo da se šetkam ulicom s dildom u guzici, tebi mora biti oduzeto pravo da mi zbog toga pokazuješ srednji prst. Tako pravo rađa nepravo.

O tehnologiji
Tehnologija je opijum za mase. Evo, pogledajte smartfonove, internet i ove društvene mreže. Bilo bi zaista teško masama da se suoče sa ništavnošću svojih života bez tehnoloških psiholoških pomagala. Zure u ekrane kao da se mole nekom novom božanstvu i tihuju.

O poslušnicima
Oni sa radošću i bez razmišljanja prihvataju zadatke koje im neka moć nalaže jer oni svoju svrhu vide jedino u služenju toj moći kojoj se dive i od koje se plaše.

O moralnom dildovanju
Oni koji tvrde da je nešto neprihvatljivo, nikada ne preciziraju gde su granice te neprihvatljivosti. Da li je nešto potpuno neprihvatljivo ili samo do izvesne mere, ili bi možda u nekom izmenjenom obliku moglo biti prihvatljivo? Nekada kažu kako je nešto APSOLUTNO neprihvatljivo, kao da je to uopšte moguće. Izmislili su „nultu toleranciju“ kako bi našminkali svoju tvrdokornost i zatucanost. Valjda ljudi procenjuju na osnovu ličnih fizioloških reakcija povodom neke pojave, izjave, nečijeg stava, procesa, događaja... A baš bih voleo čuti šta bi Markiz de Sad rekao na to njihovo visokomoralno realtivističko gnušanje i ograđivanje, na taj arbitrarni puritanizam čija je svrha tačno šta? Čuj, njima je nešto neprihvatljivo. Sve mora biti uređeno u skladu sa njihovim tananim senzitivitetima opšte brižnosti za formu i normu. A zapravo lažu, jer njima je uglavnom stalo do toga da ih drugi vide u pozi izražavanja stava. Tako oni vrše legitimizaciju svog položaja. Neko tako pravda svoju ulogu umetničkog direktora nekog festivala, neko drugi pravda ulogu glavnog i odgovornog urednika dotiranog medija, ulogu episkopalnog doglavnika, ulogu političkog komesara, angažovanog intelektualca, istaknutog mediokriteta, akademika, izvikanog umetnika, popularnog blogera, glumca, te-ve tetke... toliko neSTRAPONovanog polusveta.

O narodu
Kad čujem reč „narod“, moja prva asocijacija je T-virus. Kad čujem reč „građani“ moja prva asocijacija je „narod“, dakle T-virus. Ne znam, možda neki demon iz mene progovara, ali kada god progovori ja se bolje osećam.

O trajnoj vrednosti
Kada je u moje vreme učiteljica pitala nas male pionire šta želimo biti kada porastemo, obično su odgovarali sa doktor, policajac, pilot, mašinovođa, bilo je čak i astronauta, vozača formule 1, samo sam ja rekao - funkcioner. I dalekovido sam bio u pravu, jer su sve ove pomenute profesije manje-više propale, ali funkcioneri žilavo opstaju i prkose vremenu i zakonima prirode i društva. Na žalost (ili srećom), funkcioner nisam postao...

O božanskoj prirodi kapitala
Kapitalizam je poput abrahamskih religija opsednutosti. Ne služi kapital tebi, nego ti služiš kapitalu. Ne poseduješ ti kapital, nego kapital poseduje tebe. Ne određuješ ti zakone kapitala, nego kapital tebi propisuje svoje zakone. I povrh svega, kapital je poput abrahamskog isključivog boga - nema boga osim njega.
O emancipovanoj (ne)odgovornosti
Kako to da su svi oni tako pametni, a sve oko njih tako nelogično i neprirodno? Kako to da svi oni sve znaju, a niko ne zna kako da reši neke osnovne stvari? Kako to da su oni tako uspešni, efikasni, a sve oko njih neuspešno i propalo? Kako to da su oni tako napredni, a ovamo čitav svet zavijen u novo srednjovekovlje? Kako to da su oni tako čisti, ekološki, svesni, a sve oko njih satrveno, istrebljeno, prljavo? To je zato što niko ni za šta nije odgovoran, jer je stvoren sistem globalne neodgovornosti na svim nivoima. Svi besprekorno obavljaju svoj posao a niko ne obavlja odgovornost. I naravno, pitanje odgovornosti uvek se poteže kada je potrebno fabrikovati nečiju krivicu zato što se ponašao kao i svi drugi – neodgovorno. Kada je već tako onda prosto osećam gotovo mizantropsku simpatiju prema onom strogom i užasnom biblijskom bogu koji satire i levicom i desnicom, koji ognjem pali i vodom davi, koji preti i proklinje, koji ubija jer ga je neko pogledao krivo ili ga nije gledao uopšte. Sreća za čovečanstvo što ja nisam neki takav bog jer bi im sa manijakalnom strašću pokazao da su oni na ovom svetu samo uljezi.

O sumnji na sumnju
Uskoro će svaka sumnja koju građanin izrazi u pogledu psihičkog zdravlja nekog državnog funkcionera ili službenika, biti smatrana pokazateljem obolele psihe onog ko se usuđuje da takvu sumnju uopšte izrazi. Mora da je lud čim misli da su vlasti lude.

O narativu
Velika i temeljno smišljena, organizovana i od strane velikog broja učesnika obilno potpomognuta laž, koja uključuje složenu unutrašnju strukturu i čija fleksibilnost omogućuje korišćenje više scenarija u hodu, ovih dana se zove - narativ. Dakle, imamo narativ, ne jedan, ne dva, nego čitavu mrežu narativa koji deluju u više pravaca. Ta logičko-jezička mreža uslovljava šta ćemo mi misliti, kakav ćemo stav zauzeti, kako ćemo reagovati, kakva ćemo osećanja imati povodom svih onih tema i podražaja koji su bitni onima koji lansiraju, održavaju i usmeravaju te narative.
Ono kada kažu, hitno nam je potreban narativ da se suprotstavimo nekom drugom narativu povodom određene situacije. Potreban nam je narativ da kontrolišemo neku štetu ili amortizujemo neke nekontrolisane glasove koji bi mogli naškoditi našem interesu ili koji prosto nisu u skladu sa našim narativom.
I onda neko krene da diskutuje o nečemu, a ja vidim ili čujem samo delove tih narativa i podržavajućih scenarija.
Uskoro će svaka sumnja koju građanin izrazi u pogledu istinitosti vladajućeg narativa biti smatrana pokazateljem obolele psihe onog ko se usuđuje da takvu sumnju uopšte izrazi. Mora da je lud čim misli da je vladajući narativ neistinit.

O štrokavim slobodnim zajednicama
Odu u neku vukojebinu, tamo sklepaju nekakve kolibe, žive štrokavo i sebe nazivaju „slobodnom zajednicom“. I posle nekog vremena dođe privatno obezbeđenje (uz asistenciju policije) i izbace ih odatle pošto na tom zemljištu treba da se gradi aerodrom ili započne eksploatacija kobalta, fraking ili kakvo slično ekološko mitarenje. Gde je tu onda sloboda? U uslovima kada je čitava planeta isparcelisana nema nikakve slobode, naročito ne za nekakvu „zajednicu“.

O oduzimanju dece
Bolesnu decu ne oduzimaju. Nisam čuo da je nekome oduzeto bolesno dete za čije je lečenje potrebno recimo 100.000 evra, s obzirom da je ono životno ugroženo, jer roditelji nemaju tih sto hiljada...

O birokratizmu globalizma
Organizacije sa globalnom agendom su glavni faktori nestabilnosti u svetu. One su izraz birokratizma, a birokratizam uvek stvara pometnju ne bi li ustaljene tokove ljudskog delovanja preuredio i prilagodio projektovanoj stvarnosti koja u zamisli deluje posve razumno. Cena vaspostavljanja nekog novog izmišljenog „pravila“ vazda je veća od eventualne koristi koje ono nosi sa sobom.

O političkom lešu
Izraz "politički leš" baš nekako zaudara. Neki ljudi, još dok su na vlasti, postanu politički leševi, ali se nekom vrstom nekromantije još uvek održavaju...

O govoru tenzije
Danas je fokus na govoru mržnje, dok je govor seksualne tenzije sasvim zapostavljen. Evo danas šećkam gradom, puno seksualnih tenzionera po ulicama. Nema sumnje neki će mi prići...

O mladim liderima iz regiona
Da sam mlad, ne bih ni časa časio, nego bih postao „mladi lider iz regiona“... Em mlad, em lider, em region u malom prstu. Sky is a limit.

O rasizmu tolerancije putovanja
Negde sam pročitao da čovek postaje rasista čim otputuje negde, a ja čim izađem iz kuće postanem mizantrop.
„Nisam za to čula već za onu da prestaje biti rasista što vise putuje.“ – reče jedna što me iz prikrajka prati.
Danas ko god se vrati iz Pariza, Londona, odakle već, počne da govori kao Hitler - "jao koliko crnaca, koliko umotanih". Bolje onda da ne idu tamo. Ovako, sediš kući i ne mrziš nikog jer ne vidiš nikog. Oduvek sam govorio, što manje ljudi to više tolerancije, ljubavi i mira u svetu.

O klimatskim promenama
Kakve veze imaju klimatske promene sa kampanjama o klimatskim promenama i sa veneričnim histericima koji remete saobraćaj, jer univerzum hitno duradi nešto!? Kada bi čovečanstvo naprasno stalo i prestalo da prdi, zajedno sa milionima krava, svinja i automobila, klima bi opet odradila svoje, šta god to bilo. Ali ne, tzv podizačima svesti to nije dovoljno. Oni bi da svi stanu, ostave sve i obrate pažnju na njihovu mahnitost, jer to kao podiže svesnost o nečemu što ima veze sa prdežom. Oni bi da vlada nekako zabrani sebi i svom ostalom stanovništvu da prde te da to nekako čine na ekološki način, u sebi.

Britain first!
Šetkajući tako ulicama Londona slučajno sam naišao na jednu antikvarnicu gde sam video nekoliko eksponata na kojima je pored cene, bilo istaknuto obaveštenje, da je te eksponate zabranjeno iznositi iz UK. Dakle, možete ih kupiti, ali oni fizički ne mogu napustiti Britaniju. Tada mi je palo napamet kako je posve besmisleno postojanje bilo kakvih muzeja izvan Britanije te da bi sve vredne umetnine i arheološke artefakte trebalo čuvati isključivo u Londonu, jer jedino tamo postoje uslovi za njihovu prezervaciju. Muzeji i arheološke lokacije u drugim zemljama bi trebalo imati kod sebe samo kopije originala koji se čuvaju u Engleskoj. Eto, nedavno izgoreše vredni predmeti u požaru muzeja Rio De Žaneira. Umesto da su na vreme sklonjeni u Englesku to se ne bi desilo. I posve su nerazumni zahtevi Grčke i Egipta da im Englezi vrate istorijske artefakte! Pa da izgore i propadnu u tim razlupanim državama kao u Brazilu! How yes no!

Švedski model
U snu mi anđeo reče: „Otvori džender neutralno obdanište za decu progresivnih roditelja, seksualne manjine i odrasle transdžendere koji se osećaju infantilno.“ 
Vaistinu, u Švedskoj već postoje džender neutralna obdaništa u kojima decu ne uče na parove razbrojs, nego da su piša-guza jedno te isto. A kada porastu onda deca neka sama odluče gde zeka pije vodu. Stadoh malo da o tome porazmislim te tako zađoh u subotnje poslepodnevne misli.

O budućim standardima neprihvatljivosti
Pitam se šta će od onog što mi danas smatramo normalnim, od onog što uobičajeno govorimo, pišemo, mislimo, slikamo, čitamo, gledamo, nosimo ili pravimo, sutra biti iz nekog razloga neprihvatljivo i uvredljivo. Današnji „napredni“ ljudi sutrašnji su „fašisti“. Koliko sutra biće uvredljivo praviti bilo kakve vrste pretpostavki, a sasvim nepristojno izražavati stav ili mišljenje, makar i uz hiljadu ograda i uvodnih napomena. Svako "lol" ili "lajk", a kamo li emotikon, ubuduće će morati dobro da se odmerava... Kažu, društvo se menja. Ipak, oni koji su tu promenu učinili mogućom u jednom trenutku postanu neprihvatljivi, makar i zbog jedne sitnice koja nekome bode oči. Uzalud sve zasluge, sva dela, ako čovek jednom nešto "krivo" kaže ili se nakon stotinu godina slučajno to "otkrije", onda zbogom... Eto zato smatram da bi trebalo odbaciti svaku dobrotu i rad u korist ljudi i zaogrnuti se svom ahrimanskom tamom te za svagda pljunuti... jer samo onaj osuđen od svih može biti zaista slobodan. Svetu ćeš ugoditi jedino ukoliko budeš njegov neprijatelj.

O svetim kravama
Zašto se danas uzgajaju svete krave?
Pa da bi sutra na njih bili pušteni vukovi...
Ono što je danas zaštitna ograda, sutra postaje linija stratišta.
Da bi zaštitili sebe oni će lako pribegnuti žrtvovanju svetih krava.

O samoopredeljenju naroda
Znate šta, ja sam protivnik shvatanja da narodi imaju pravo na samoopredeljenje. Istorija je pokazala kako su mnogi narodi manje-više, samostalno ili uz tuđu podršku, sposobni da se oslobode nekakvog nametnutog političkog jarma, a onda kada se konačno i oslobode uglavnom nisu sposobni da naprave pristojnu državu. Svet je pun propalih ili neuspelih "nacionalnih" država a kraj procesa stvaranja novih se ne nazire. 
Bunili se, borili, prolivali krv, nadali, maštali, a kada je ta njihova famozna "sloboda" konačno došla, onda su polako počeli da pakuju kofere, shvativši kako su im novostvorenu državu i pretpostavljenu nacionalnu slobodu oteli najgori među njima, opet za račun, u interesu i uz dopuštenje spoljnih sila. Zapravo, kada bolje razmislim, načelo samoopredeljenja naroda je temelj formule postkolonijalizma.

Wednesday, April 17, 2019

Notre Dame (autor Dorijan Nuaj)

There is the dove, and there is the serpent. Choose ye well! He, my prophet, hath chosen, knowing the law of the fortress, and the great mystery of the House of God. AL,1:57
U noći 15. aprila gorela je krovna konstrukcija čuvene pariske katedrale, dok se centralni toranj obrušio u plamenu. To je simbolizam Marsa u Ribama. Hermetisti srednjovekovne Evrope povezali su simbol krsta (oblik krova katedrale) sa slovom T, a ovo sa znakom Riba. Znak Riba u tarotu je izražen arkanom XVIII Mesec. Sa druge strane, pojam tornja je uvezan sa arkanom XVI Kula u kojoj je izražena priroda Marsa. U atribucijama latiničnih slova to je slovo I. Priroda Marsa u Ribama u tarotu je izražena malom arkanom Desetka pehara koja predstavlja zasićenje te nagoveštava poremećaj. Rečeno simbolizmom velikih arkana plamen Kule uzburkao je ustajalu vodu Lune. Znak Riba je obeležje Spasitelja, dok je marcijalnog karaktera priroda Njegovog drugog dolaska. U tom smislu požar u katedrali Naše Gospe od Pariza jeste znamenje duha vremena. U Krolijevom tarotu na karti Kula imamo prikazane golubicu i zmiju (što je nagovešteno uvodnim citatom ovog teksta). Zmija je Spasitelj, golubica je Sveti Duh. U Našoj Gospi od Pariza taj se Duh ovaplotio u vatri. Nema boljeg znamenja rata i razaranja od ovoga. Gospa je u saglasju sa lunarnom prirodom. Spasitelj je vaskrsao noću. Katedrala je gorela noću. Karta XVIII Mesec je noć. Sa druge strane, vatra je obeležje Horusovog eona, obeležje Apokalipse. Džerald Mesi je utrošio mnogo stranica dokazujući sličnost mita o Horusu sa pričama jevanđelista.

Francuska je zvezda, odnosno pentagram. U stihu Knjige Zakona označeno istim brojem kao i uvodni citat, Krolijev daimon kaže da hebrejsko slovo cadi (udica) nije zvezda. Sledivši tu instrukciju Kroli je zamenio atribucije arkana XVII zvezda i IV Car, povezavši Zvezdu (znak Vodolije) sa slovom he, a Cara sa slovom cadi. Tako je na simbolički način Kroli povezao ognjenu i marcijalnu prirodu carske vlasti sa idejom zvezde. To je ognjena zvezda doba Vodolije, crveni pentagram: Evropa u plamenu, Francuska u plamenu, zvezda u plamenu, bratstvo u razdoru. Kroz prizmu požara u Našoj Gospi od Pariza (Gospa = Jesod) vidimo šta crvena proročka knjiga poručuje.
I will make easy to you the abstruction from the ill-ordered house in the Victorious City. AL,3:11
Ako obratimo pažnju na arhitekturu katedrale videćemo kako glavni toranj štrči iz samog središta krsta. To je izdužena ruža - ruža od krsta. Sada je ta ruža samo pepeo, krst je samo pepeo. To ima veze sa sledećim iskazom Knjige Zakona:
They shall worship thy name, foursquare, mystic, wonderful, the number of the man; and the name of thy house 418. AL, 2:78
U knjizi Vizija i glas (Liber 418) Kroli je govorio o polomljenom četvorostrukom imenu. Broj kuće Proroka (u metafizičkom smislu, dakle broj koji označava kvalitet a ne kvantitet) je 418. Kuća Proroka je prorekla lom tetragramatona, odnosno lom krsta, kvadrata, a taj lom je u tarotu predstavljene upravo kartom XVI Kula. Svako istinsko proročište uvek proriče smrt. Zato je proročište nepogrešivo koliko je i sama smrt nepogrešiva. I gle zanimljivosti, ludi Prorok je sebe proglasio Zveri 666. Proroci i proročišta pripadaju Apolonu koji je Sunce, a čiji je broj 666. Ovaj požar je jasan znak kako je došlo vreme da neki ljudi počnu da pakuju kofere za... ne znam gde.