Magija psovke

Ona čuvena i zvučna psovka, zapravo kletva: „marš u pičku materinu“ jeste izraz jednog atavističkog i suštinski magijskog proterivanja neke osobe, odnosno duha te osobe u embrionalnu prvobitnost i nedefinisanost majčinske utrobe. To je jezički izraz želje za rastvaranjem određene osobe ili njenog duha, za njenim poništavanjem nasilnom regresijom. Marš u pičku materinu poručuje – nemoj više postojati u ovom obliku. Na površini to jeste izraz ljutnje onog ko te reči upućuje, ali i podsvesne želje da se onaj kome su te reči upućene popravi, odnosno ispravi grešku svog rođenja i rodi se ponovo kao bolja ličnost. Načelno, marš-u-pičku-materinu jeste neka vrsta blagoslova, umri tako što ćeš se vratiti tamo odakle si proistekao, a onda poput Ozirisa, vrati se preporođen i nekako bolji. To je jezički ostatak prastarog inicijacijskog odlaska u pećinu radi suočavanja sa sobom, tamo gde će ličnost biti raskomadana, a onda opet sastavljena u superiornijem poretku. Dakle, prijatelju – marš u pičku materinu! – i neka je Bog s tobom.

Nečiji komentar: „A u kurac... Znači i jebo ti bog mater je također jedna vrsta blagoslova, dok se a u kurac moze odnositi na svetu mantru."

Jebo ti pas (bog) mater je zapravo suštinska formula atavističkog uskrsnuća pomoću seksualne magije. A u kurac je izraz stanja regresije koje podrazumeva potpuno razlaganje bića, neku vrstu patnje zbog razdvojenosti. U majčinoj utrobi elementi su spojeni i formiraju novo biće, dok u kurcu toga nema, već samo bola zbog napetosti.

Opet onaj sa novim komentarom: „A jebem ti krv mlade rode (ozbiljno sam je čuo), ima li tu kakva alkemijsko-masonska misterija za otkriti?"

Nije mi dozvoljeno da toliko otkrivam, rekoh, te nastavih – jebem vam mater svima, na primer, predstavlja izraz želje za omnipotencijom jednog Krišne. To je mesijansko zaveštanje u vulgarnim izrazima.

Nečiji komentar: „Još moćnija je jebem-ti-sunce, ono kad poželiš snošaj s tuđim mesijanskim principom.“

Psovka jebem-ti-sunce ima podsvesnu homoseksualnu konotaciju, jer Sunce je simbol muškosti, a njegovi mikrokosmički simboli su falus i srce. Dakle falusom na falus, falusom u srce. U hijeroglifskom smislu to bi moglo biti predstavljeno i slikom zmije koja obavija srce itd. Dakle, psovač upućuje svoju falusnu energiju, svoje stvaralačko seme u tuđu svest, odnosno svest opsovanog, budući da je Sunce takođe i simbol svesti. Jebem-ti-sunce tako može označiti i akt prosvećivanja. Jebući ga, on ga prosvećuje. Dakle, ima tu elemenata tantrizma.

Nečiji komentar: „Molim za tumačenje ove dve psovke koje sam nedavno čuo u komšiluku: a)  jebem ti krvavu majku na grobu; b) dete ti nerođeno jebem. Hvala unapred.“

Dobro, jebem-ti-majku-krvavu-na-grobu je očigledno izraz sadističke projekcije, ali u dubokoj mitološkoj svesti označava eho obreda magijskog žrtvovanja ženskog čeljadeta u nameri da se sile koje su bacile pošast i posejale smrt umilostive. Ili, da se barem neko vreme zauzdaju i ne uzimaju žive članove te određene familije ili zajednice. Prosipanjem krvi i seksualnim aktom na grobu vrši se impregnacija tla u cilju da se nekako zadovolji smrt. To može označiti i menstrualnu krv kojom žena ili veštica poškropljuje grobnicu za koju se sumnja da iz nje izlazi vampir, ali i u svrhu koju sam naveo. Time se od smrti otkupljuje pravo na život ostalih članova zajednice na neko vreme. Osim toga, jebanje-krvave-majke-na-grobu ukazuje i na same izvore totemizma koji je ustanovljen majčinskom žrtvom. Sada bih ukratko parafrazirao Džeralda Masija čije su besede veoma inspirativne za dublje promišljanje fundamentalnih stvari tradicije, religije, magije i tabua. Majka je prvi totem i prvi tabu. Ona je zabranjena za seksualnu konzumaciju i ta naredba namenjena je njenim sinovima da je ne zaskaču, pa su se onda oni okrenuli ka svojim sestrama, dok i to nije postalo zabranjeno. Nekada je porodicu činila žena i njen porod, a otac nije bio poznat ili nije bio bitan. Bratstvo se gledalo po majčinoj krvi. U tom smislu majka je postala prva ljudska žrtva i prva hostija. Majka tako dva puta biva poslužena kao hrana, prvi put kao hraniteljica mlekom a drugi kao hraniteljica krvlju. Time je očuvan kontinuitet sećanja što predstavlja temelj ljudskog društva, temelj totemizma koji nastaje kao religijska ustanova matrijarhata. Upravo je matrijarhat izumeo obredni kanibalizam, a prva njegova hostija upravo je žena, odnosno majka koju proždiru njena rođena deca. Braća po majci kasnije su izumela patrijarhat.

Dete-ti-nerođeno-jebem je akt bacanja prokletstva na generacije koje slede. Time se prenosi kletva na potomstvo kroz akt verbalnog seksualnog skrnavljenja. Time onaj koji psuje projektuje sliku seksualnog skrnavljenja, obeščašćenja i povređivanja nevinosti potomstva onoga ko je opsovan. To je slično onome seme-ti-jebem.... Dakle, jebem sve ono što proizilazi iz tvog semena. Bacam čini na tvoju prokreativnu moć, na tvoju plodnost itd.

Nečiji komentar: „A dobra stara blasfemična 'bem ti Isusa? O kakvoj se tu mesijansko-seksualnoj konotaciji radi?

To je varijacija na ono jebem-ti-boga ili jebem-ti-oca-očinjega. Reč je o aluziji na totemskog pretka ili boga zajednice ali već u patrijarhalnom ključu, čime se vulgarnim seksualnim aktom vrši njegova desakralizacija. Tako se umanjuje moć neke ličnosti ili zajednice, ili se ona potčinjava.

Na to se učeno nadoveza jedan sa sledećim komentarom: „Neka etnološka istraživanja smatraju da psovka koja spaja psa i majku zapravo izvorno označava majku-zemlju i psa kao nečistu životinju, koji zauzima mesto nebeskog božanstva, davaoca kiše, te kalja gromovnikovu partnerku, htonsku majku. Krije li se tu neki praslovenski left hand path? A kakva li je tek crnomagijska snaga psovke jebem ti sunce? Na jednom skupu, pošto je pročitan odličan referat o toj psovci, koleginica iz Bugarske se javlja za reč: „Mi u Blgarskoj sve ebemo, ama slnce ne!“ Od frazeologije do orgije je kratak put.“

A tek kurac-palac... Taj isti ispruženi palac inicijanta brat adept obuhvata prstima, držeći ga poput falusa prilikom masturbacije i vrši stiskanje u tačno određenom broju i uz određeni ritam. Potom sledi izgovaranje određenih tajnih reči. Tako se braća adepti prepoznaju kad se vide na sokaku. Dakle, kurac-palac je znak prepoznavanja, identifikacije i simbol identiteta.

Jebem-ti-vodu ima nekrofilsku i nekromantijsku konotaciju jer se odnosi na tzv vodu mrtvaca, u kojoj se preminuli okupa pre nego što ga obuku u svečano odelo za sa'ranu. Ta voda se često koristi u magijske svrhe. E sada, ovo je verovatno izraz proklinjanja te vode, čime se na neki način nekome poručuje da ni mrtav neće imati mira. Dešavalo se da se neko povampiri nakon kakve kletve vezane za oduzimanje posthumnog mira. Sa druge strane, obredno kupanje u mrtvačevoj vodi ima za cilj sticanje nekih svojstava pokojnika ili vezivanje njegovog duha kao sluge itd.

Pretpostavke okultne ideologije tarota – francuska škola

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Na ovom mestu pokušaću da dodam još malo svetla na temu kako je uopšte došlo do razvoja ideologije tarota. Ako za epicentar tarota uzmemo Milano XIV veka, u tom slučaju možemo manje ili više pretpostaviti tok njegovog širenja po Evropi. Ukratko, iz Milana, tarot se širio dalje po severnoj Italiji i ostatku te zemlje, da bi prešao Alpe i došao u Švajcarsku i Francusku tokom XVI veka, a možda i ranije. Usput, poprimao je razne oblike koji su uglavnom sledili opšti uzor. U celom tom procesu nije bilo ničeg ezoteričnog. Marseljski špil je postao standard za francuske i švajcarske izrađivače tarota već krajem XVII i početkom XVIII veka, a da je patern koji su oni sledili nastao možda već početkom XVII veka. Tu matricu sledili su i izrađivači tarota u Nemačkoj, Austriji, pa i samoj Italiji. Tako je obezbeđena standardna sirovina ili polufabrikat u koji će potonji okultizam utisnuti svoje insignije i tako stvoriti okultni tarot koji će biti tumačen pre svega kabalistički. Taj proces započet je u Francuskoj tokom druge polovine XVIII veka, kada je doba Prosvetiteljstva već ulazilo u svoju poznu fazu. Uporedo sa nastupanjem racionalnog, duh modernog doba tražio je zamenu za izgubljenu religioznost, tragajući za izvorima koji bi mu to nadomestili, a to su prostorno ili vremenski udaljene kulture. Mirča Elijade je to primetio na sledeći način: 

„A. N. Vajthed je rekao da istorija zapadne filozofije, sve u svemu, nije ništa drugo do niz napomena uz Platonovu filozofiju. Malo je verovatno da će zapadna misao i ubuduće moći da se održi u toj „čudesnoj izolaciji“. Po tome se moderno doba i te kako razlikuje od onih koja su mu prethodila: njemu je svojstveno sučeljavanje s „nepoznatima“, sa „strancima“ i njihovim svetovima; s neobičnim, tuđim, egzotičnim ili arhajskim univerzuma. Otkrića dubinske psihologije, baš kao i prispevanje vanevropskih etničkih grupa na horizont Istorije, uistinu označavaju nadiranje „nepoznatih“ u polje zapadne svesti, koje je ranije za njih bilo zatvoreno.“ Mirča Elijade, Mefistofeles i androgin, Gradac, Čačak, 1996, str 7. 

Takva orijentacija odraz je promenjene slike sveta o čemu Elijade kaže: 

„Astronomska i geografska otkrića renesanse nisu samo potpuno izmenila sliku univerzuma i pojam prostora; ona su osigurala, najmanje za tri naredna veka, naučnu, ekonomsku i političku prevlast Zapada, i istovremeno otvorila put koji neminovno vodi ka jedinstvu sveta.“ Mirča Elijade, isto. 

Drevni Egipat je u tom smislu najbliži vanevropski, ali vremenski jedan od najudaljenijih uzora te otud nije nimalo čudno oduševljenje prosvetiteljske Francuske tom kulturom. Uostalom, već je odavno Egipat bio prepoznavan kao izvor hermetičke mudrosti i alhemije, a poseban izazov činili su do tada još uvek nedešifrovani hijeroglifi. Ipak, sve to nije predstavljalo smetnju da francuski okultisti uvrste egipatske simbole i pretpostavljene mitološke, magijske i religijske sadržaje u svoje šeme, pa tako i u tarot.

U to vreme Evropa je otkrila i mudrost Indije. Indija je privukla sledeće značajne evropske intelektualce: Giambattista Vico (1668–1744), Constantine Francis de Volney (1757–1820), Richard Payne Knight (1750–1824), Godfrey Higgins (1772–1833) i Sir William Jones (1746–1794) – pionir proučavanja Sanskrta na Zapadu. To je navelo evropske duhove da upoređuju hrišćansku sa drugim religijama tragajući za sličnostima i paralelama. Posledično, sadržaji indijske kulture postali su deo okultnih šema u Evropi. Takav razvoj dešavao se uporedo sa rastom popularnosti i širenjem slobodnog zidarstva, koje je u očima mnogih predstavljalo adekvatnu zamenu za crkvenost i crkveni tip religioznosti i društvenosti. Škotlanđanin Andrew Michael Ramsay, 1686–1743, prvi je sugerisao da je masonstvo u hrišćanski svet došlo sa Bliskog istoka a koje je u Evropi ovaploćeno u obliku Templarskih vitezova. Osim toga, sinkretički masonski simbolizam potpuno je bio u skladu sa tadašnjim duhovnim i intelektualnim tokovima, a što je sve zajedno predstavljalo plodno tle za bujanje prosvećenog okultizma koji je privlačio pismene, samosvojne i slobodne duhove svih društvenih slojeva. Egiptomanija i masonstvo išli su ruku pod ruku.

U to vreme delovalo je nekoliko značajnih ličnosti. Pomenuo bih francuskog pisca, sveštenika i člana Francuske akademije, Žana Terasona (Jean Terrasson, 1670–1750). Njegovo najpoznatije delo je fantastična novela Setov život (Sethos: histoire ou vie, tirée des monumens anecdotes de l'ancienne Egypte, traduite d'un manuscrit grec) iz 1731. godine, a koja je nadahnula Mocarta za njegovu Magičnu flautu. Fon Kopen (Friedrich von Köppen, 1734–1797) i fon Himen (Johann Wilhelm Bernhard von Hymmen, 1725–1786) su 1778. godine anonimno objavili spis Crata Repoa koji opisuje fiktivnu ali detaljnu inicijaciju u egipatske misterije koja sadrži sedam obreda (izvode se po kriptama, tajnim odajama i pećinama). Malo nakon toga, 1784. godine, čuveni grof Kaljostro (Alessandro di Cagliostro, odnosno Giuseppe Balsamo 1743–1795) osnovao je Egipatski ritual, masonski red, čije je prvo telo pod imenom Izidin hram, funkcionisalo u Parizu. Na samom kraju tog perioda možemo pomenuti i zanimljivu ličnost Antoine Fabre d'Olivet, 1767–1825, francuski pisac, pesnik i kompozitor čija je biblijska i filozofska hermeneutika uticala na neke ljude od značaja u svetu okultizma kao što su Elifas Levi, Papus i Eduard Šure. On je sve religije podveo u istu ravan budući da je njihova svrha istovetna – ujedinjenje sa Bogom, čime one predstavljaju različite vidove izgubljene univerzalne prvobitne tradicije. Njegovo značajno delo iz 1816. godine je La langue Hebraique Restituee, i predstavlja revitalizaciju hebrejskog  jezika sa gramatikom utemeljenoj na biblijskom hebrejskom. U toj dinamičnoj i živopisnoj duhovnoj atmosferi i sa pozicija člana masonske lože Les Amis Reunis, Kur de Žeblen je osnovao istraživačku ložu Philalethes koja je u svom radu kombinovala martinizam, svedenborgijanizam i druge ezoterijske pravce. Takođe, on je bio član čuvene pariske lože Nef Soeurs, čiji su članovi takođe bili Volter i Bendžamin Frenklin. De Žeblenovo obimno i kapitalno delo Le Monde Primitif Analysé et Comparé avec le Monde Moderne (objavljeno u devet izdanja između 1773 i 1782), predstavljalo je izraz mentaliteta tog vremena da objedini sve stvari u traganju za pretpostavljenim izgubljenim jedinstvom koje je navodno postojalo u dalekoj prošlosti. Izraz primitivno u nazivu enciklopedije, ukazuje na nešto originalno, izvorno. Ta težnja, karakteristična za epohu Prosvetiteljstva, ovaplotila se u dizajnu i tumačenjima tarota sve do našeg vremena koje je porodilo šumu sinkretičkih i krajnje specifičnih tarota kojima je zajednička osnovna struktura, ali koji sa početnim uzorima u renesansnim tarotima imaju tek daleke paralele.

Court de Gebelin

Od značaja za našu temu jeste osmo izdanje de Žeblenovog dela iz 1781. godine u kome je jedan deo posvećen tarotu, a gde se, između ostalog, tvrdilo da su karte koje su mahom služile za igru, zapravo mističnog porekla te predstavljaju ostatke drevne egipatske slikovne Knjige Tota. De Žeblen je u velikim arkanama tarota prepoznao zamaskirane sadržaje egipatske religijske doktrine. Na primer, karta Papesa predstavljala je Prvosveštenicu, Papa je Hijerofant, Kočija je zapravo Oziris Pobednik, Đavo je Tifon (Set, Ozirisov neprijatelj), Zvezda je Pseća zvezda, odnosno Sirijus, Sud je Stvaranje, Svet je Vreme itd. Po Žeblenu, male arkane odražavaju staleže egipatskog društva. Mačevi su izraz egipatskih suverena i vojne aristokratije; štapovi su poljoprivrednici; pehari su sveštenstvo; diskovi su trgovci. Egipatski žreci su, navodno, svoju doktrinu sakrili u karte koje su potom poverili Ciganima, za koje se tada verovalo da su poreklom iz Egipta. Tako je ciganski tarot zapravo egipatski. Dakle, tajna egipatska doktrina je, prerušena u tarot i poverena nomadima, preživela vekove, da bi konačno bila razotkrivena od strane baštinika prosvetiteljske sinkretičke ezoterijske ideologije u Francuskoj XVIII veka. Takav stav imao je za posledicu uviđanje neophodnosti izmene simbolizma i dizajna postojećeg tarota čije je hrišćanske simbole i znamenja srednjovekovne evropske kulture trebalo zameniti isfantaziranim sadržajima koji su navodno egipatski. Međutim, egiptizacija tarota nije bila dovoljna, već je u istom delu kontributor Komt de Mele, povezao velike arkane sa slovima hebrejskog alfabeta, čime su otvorena vrata jedne velike mitološko-astrološko-kabalističke tarotske sinteze koja je stupila na scenu u XIX veku a čiji je protagonista bio Elifas Levi. Osim toga, de Mele je velike arkane podelio u tri grupe koje predstavljaju tri faze čovečanstva: od arkane 21 do 15 je zlatno doba, od 14 do 8 srebrno doba, te naposletku gvozdeno doba.

Istovremeno Eteja, za razliku od de Žeblena, otišao je korak dalje. On je dizajnirao vlastiti tarot čija je svrha bila kartomantijska. Podsetimo se, Eteja je pseudonim koji je koristio francuski okultista i prvi popularizator tarota kao divinacijskog sredstva, Jean-Baptiste Alliette, 1738–1791. On je 1788. godine osnovao studijsku grupu „Društvo za tumačenje Knjige Tota“, čiji je istaknuti član bio Charles Greille-Saint-Leger de Bonrecueille, mason i osnivač tajnog društva Hram Sunca u Lionu, osamdesetih godina XVIII veka, čiji su članovi sebe nazivali Nepoznatim Filozofima, po ugledu na Louis-Claude de Saint-Martin-a. Kako je tvrdio Eteja, tarot je prvobitno stvoren od strane sedamnaest egipatskih magova odanih Hermesu Trismegistusu u periodu pre 3.953 godine od Etejinog vremena, odnosno 171. godinu nakon čuvene biblijske poplave. Za iskrivljavanje prvobitnog dizajna tarota on je okrivio neupućene i profane izrađivače tih karata tokom istorije. Jedna od novina koje je on uneo bila je označavanje karata arapskim brojevima umesto rimskim, budući da je smatrao Egipćane izumiteljima Nule iz koje su izvedene arapske cifre. Godine 1770. Eteja je objavio svoju prvu knjigu u kojoj je opisao metode proricanja koristeći uobičajeni špil karata sa četiri boje. Međutim, on tu ukratko pominje i tarot na listi alata za proricanje. Kako je njegova knjiga prethodila osmom tomu de Žeblenovoj Monde Primitif, u kojoj je pomenut tarot, to pokazuje da je proricanje uz pomoć tarota bilo poznato u Parizu pre nego što je de Žeblen otkrio tarot kao oruđe prenosa drevnog znanja.

Etejin tarot imao je sledeću strukturu: Karta 1 Etteilla (Onaj ko postavlja pitanje); karte od 2 do 8 predstavljaju sedam dana Stvaranja – 2 La Lumiere (Svetlost, prvi dan), 4 Le Ciel (nebesa, drugi dan), 3 Les Plantes (Biljke, treći dan), 6 Les Astres (Sunce i Mesec, četvrti dan), 7 Les Oiseaux et le Poissons (ptice i ribe, peti dan), 5 L’Homme et les Quadrupèdes (čovek i životinje, šesti dan), 8 Repos (odmor nakon Stvaranja, sedmi dan), karte od 9 do 12 su četiri kardinalne vrline – 9 La Justice (Pravda), 10 La Tempérance (Umerenost), 11 La Force (Snaga), 12 La Prudence (Razboritost); karte od 13 do 21 i karta 78 predstavljaju važna stanja ljudskog života – 13 Mariage (Brak): Prvosveštenik – unija, 14 Force Majeure (Glavna sila): Satana ili Đavo – superiorna sila, 15 Maladie (Bolest): Čarobnjak – bolesnik, 16 Le Jugement (Sud): Strašni sud, 17 Mortalite (Smrtnost): Smrt – uništenje, 18 Traitre (Ogovaranje): Pustinjak – licemerje, 19 Misere (Beda): Razrušeni hram – zatvor, zarobljavanje, 20 Fortune (Sreća): Točak sreće – povećanje, 21 Dissension (Razdor): Afrički despot – arogancija, 78 Folie (Ludilo): Luda ili Alhemičar – ludost; karte od 22 do 77 su male arkane: Kraljevi - 22, 36, 50, 64, Kraljice – 23, 37, 51, 65, Vitezovi - 24, 38, 52, 66, Paževi - 25, 39, 53, 67, Desetice - 26, 40, 54, 68, Devetke - 27, 41, 55, 69, Osmice - 28, 42, 56, 70, Sedmice - 29, 43, 57, 71, Šestice - 30, 44, 58, 72, Petice - 31, 45, 59, 73, Četvorke - 32, 46, 60, 74, Trojke -  33, 47, 61, 75, Dvojke - 34, 48, 62, 76, Asovi - 35, 49, 63, 77.

Elifas Levi je dao izuzetan doprinos razvoju okultizma i okultne ideologije tarota. Upravo je Levi preuzeo i u svoje teorije ugradio te popularizovao koncept animalnog magnetizma kao univerzalnog magijskog agensa, za čije je otkriće zaslužan poznati nemački okultista i lekar Franc Anton Mesmer (Franz Friedrich Anton Mesmer, 1734–1815), od kojeg je poteklo učenje poznato kao mesmerizam. Njegov koncept lečenja bazirao se na manipulaciji animalnim magnetizmom, odnosno astralnom svetlošću, što je u osnovi i u njuejdž metodama isceljivanja. Takođe, mesmerizam je u korenu hipnoze.

Pomenuti magijski agens je svakom, pa i površnom izučavaocu okultnog, poznat kao astralno svetlo ili astralna ravan, odnosno astral. Da nema astrala, okultizam bi bio poput ribe na suvom. Ukratko, Levijev značaj nije samo u tome, već i u pokušaju da ostvari jednu kreativnu sintezu astrologije, magije, kabale, hermetizma, teorije korespondencija i mesmerizma, a što je našlo svoj izraz i u njegovim idejama za izgled tarot arkana te njihovog povezivanja sa hebrejskim alfabetom. Osim toga, on je povezao male arkane sa sefirama kabalističkog Drveta života. Ideja da se Bafomet poveže sa kartom Đavo, kao i skiciranje tog rešenja potiče upravo od njega. Ipak, Levi nije išao toliko daleko kao Eteja, već se fokusirao na patern Marseljskog tarota uz određena preinačenja, što se odnosi na Đavola, Kočije ili recimo Točak sreće. Zapravo, Levi je bio kontradiktoran, jer je težio pomirenju suprotnosti te je istovremeno mogao biti progresivan i konzervativan, dobar katolik i okultista. U međuvremenu postao je legenda i rodonačelnik okultnog preporoda u drugoj polovini XIX veka, uticavši jednako snažno kako na francuske, tako i na britanske okultne krugove. Njegov značaj je u tome što je uspeo da stvori osnovu magijskog sistema, posluživši kao uzor britanskim okultistima da ustanove jednu zaokruženu teoretsku i praktičnu sinkretičku doktrinu koja se razvijala u okviru Hermetičkog Reda Zlatne zore, osnovanog 1888. godne, u kome je tarot igrao jednu od ključnih uloga kao magijsko sredstvo za ritualnu, divinacijsku i kontemplativnu upotrebu.

Ostvarenje Levijevog sna o obnovljenom tarotu pokušali su da ispune njegovi sledbenici u svetu okultizma, osnivači Kabalističkog Reda Ružinog Krsta (Ordre Kabbalistique de la Rose-Croix) Stanislas de Gajta, Osvald Virt i Papus. Gajta i Virt su kreirali tarot za divinaciju koji sadrži samo 22 velike arkane 1889. godine. Upravo je hiperaktivni Papus dosta učinio u pravcu popularizacije okultizma, tarota i samog Levija. Kao i njegovi prethodnici, tako je i Papus imao stav o egipatskom poreklu tarota, ali je tu ideju proširio u maniru epohe Prosvetiteljstva, pripisavši tarotu opštečovečanske prerogative, nazvavši ga, između ostalog i Adamovom knjigom, a što posledično otvara put daljem interkulturalnom sinkretizmu posredstvom tarota. Papus je često navodio detalje iz hinduizma i ustanovljavao poveznice, na primer, hrišćansko Trojstvo: Otac, Sin i Sveti Duh, dovodio je u vezu sa egipatskim trojstvom bogova: Ozirisom, Izidom i Horusom te sa indijskim Brahmom, Višnom i Šivom. Karakteristično za Papusa je i davanje tri tipa značenja svakoj velikoj arkani: božansko u božanskom svetu, zatim astralno u ljudskom svetu i fizičko u svetu prirode. Tako je Čarobnjak u Papusovoj interpretaciji izraz samog Boga u božanskom svetu, u ljudskom on predstavlja Adama, dok je u svetu prirode to izraz aktivnog univerzuma.

Papus

Na kraju ovog odeljka pomenuo bih šest načela hermetizma ugrađenih u svetonazor onih koji su utemeljili okultnu ideologiju tarota:
1) Svet je živo biće, u njemu sve poseduje dušu, što je u suštini animističko stajalište.
2) Imaginacija ima temeljnu važnost u razumevanju sveta i opštenja sa njegovom živom dušom.
3) Teorija korespondencija, odnosno saobraznosti, jeste od značaja za razumevanje međupovezanosti stvari i pojava.
4) Teorija transmutacije, odnosno razvojne promene svake stvari koja, tokom vremena, unapređuje svoju prirodu, odnosno razvija se.
5) Perenijalna filozofija, tj verovanje da sve kulture i tradicije imaju zajedničke osobine i obrasce te istu čežnju za mističnim iskustvom. To je odraz vere da sve kulture i religije potiču iz istog izvora u nekakvom neodređenom vremenu u prošlosti koje možemo označiti Zlatnim dobom.   

6) Duhovna istina se prenosi inicijacijom.

Papusov tarot

Notre Dame

There is the dove, and there is the serpent. Choose ye well! He, my prophet, hath chosen, knowing the law of the fortress, and the great mystery of the House of God. AL,1:57

U noći 15. aprila 2019. godine, gorela je krovna konstrukcija čuvene pariske katedrale, dok se centralni toranj obrušio u plamenu. To je simbolizam Marsa u Ribama. Hermetisti srednjovekovne Evrope povezali su simbol krsta (oblik krova katedrale) sa slovom T, a ovo sa znakom Riba. Znak Riba u tarotu je izražen arkanom XVIII Mesec. Sa druge strane, pojam tornja je uvezan sa arkanom XVI Kula, u kojoj je izražena priroda Marsa. U atribucijama latiničnih slova to je slovo I. Priroda Marsa u Ribama u tarotu je izražena malom arkanom Desetka pehara koja predstavlja zasićenje te nagoveštava poremećaj. Rečeno simbolizmom velikih arkana plamen Kule uzburkao je ustajalu vodu Lune. Znak Riba je obeležje Spasitelja, dok je marcijalnog karaktera priroda Njegovog drugog dolaska. U tom smislu požar u katedrali Naše Gospe od Pariza jeste znamenje duha vremena.

U Krolijevom tarotu na karti Kula imamo prikazane golubicu i zmiju (što je nagovešteno uvodnim citatom ovog teksta). Zmija je Spasitelj, golubica je Sveti Duh. U Našoj Gospi od Pariza taj se Duh ovaplotio u vatri. Nema boljeg znamenja rata i razaranja od ovoga. Gospa je u saglasju sa lunarnom prirodom. Spasitelj je vaskrsao noću. Katedrala je gorela noću. Karta XVIII Mesec je noć. Sa druge strane, vatra je obeležje Horusovog eona, obeležje Apokalipse. Džerald Masi je utrošio mnogo stranica dokazujući sličnost mita o Horusu sa pričama jevanđelista.

Francuska je zvezda, odnosno pentagram. U stihu Knjige Zakona označeno istim brojem kao i uvodni citat, Krolijev daimon kaže da hebrejsko slovo cadi (udica) nije zvezda. Sledivši tu instrukciju Kroli je zamenio atribucije arkana XVII zvezda i IV Car, povezavši Zvezdu (znak Vodolije) sa slovom he, a Cara sa slovom cadi. Tako je na simbolički način Kroli povezao ognjenu i marcijalnu prirodu carske vlasti sa idejom zvezde. To je ognjena zvezda doba Vodolije, crveni pentagram: Evropa u plamenu, Francuska u plamenu, zvezda u plamenu, bratstvo u razdoru. Kroz prizmu požara u Našoj Gospi od Pariza (Gospa = Jesod) pogledajmo šta crvena proročka knjiga poručuje.

I will make easy to you the abstruction from the ill-ordered house in the Victorious City. AL,3:11

Pobednički grad Knjige zakona je Kairo, ali u prenesenom smislu, u ovom slučaju, to možemo primeniti na Pariz kao na grad svetlosti, odnosno grad u kome je iluminatska ideja prosvetiteljstva izvojevala istorijsku pobedu nad starim režimom. No, kako prosvetiteljska ideja nema svoje više metafizičko utemeljenje, onda slobodno možemo reći da je njena simbolička kuća u Pobedničkom Gradu (Parizu) zapravo ill-ordered.

Ako obratimo pažnju na arhitekturu katedrale videćemo kako glavni toranj štrči iz samog središta krsta. To je izdužena ruža - ruža od krsta. Sada je ta ruža samo pepeo, krst je samo pepeo. To ima veze sa sledećim iskazom Knjige Zakona:

They shall worship thy name, foursquare, mystic, wonderful, the number of the man; and the name of thy house 418. AL, 2:78

U knjizi Vizija i glas (Liber 418) Kroli je govorio o polomljenom četvorostrukom imenu. Broj kuće Proroka (u metafizičkom smislu, dakle broj koji označava kvalitet a ne kvantitet) je 418. Kuća Proroka je prorekla lom tetragramatona, odnosno lom krsta, kvadrata, a taj lom je u tarotu predstavljen upravo kartom XVI Kula. Svako istinsko proročište uvek proriče smrt. Zato je proročište nepogrešivo koliko je i sama smrt nepogrešiva. I gle zanimljivosti, ludi Prorok je sebe proglasio Zveri 666. Proroci i proročišta pripadaju Apolonu koji je Sunce, a čiji je broj 666. Ovaj požar je jasan znak kako je došlo vreme da neki ljudi počnu da pakuju kofere za... ne znam gde. U zaključku, da bi se nered zaustavio potrebno je zasaditi mističnu ružu na starom zgarištu. Problem je što to nema ko da uradi, čime se ogoljuje iskorenjenost autentične ezoterijske tradicije u Evropi.

Red i haos

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Ekstaza je ludilo. Nadahnuće je smrt. Kreativnost je psihoza. To su tri velike tarot arkane. Ekstaza kao ludilo je karta Luda. Božansko nadahnuće je karta Smrt. Kreativnost kao psihoza je karta Opsenar. U sva tri slučaja imamo odvajanje ili otuđenje od stvarnosti te ulazak u neku drugu stvarnost: ludila, smrti, psihoze. Luda – Smrt – Opsenar. Ludilo i smrt prate čarobnjaka opsenara. Ekstaza i nadahnuće prate kreativnost. Ekstaza, nadahnuće i kreativnost temelji su kulture i ljudskog sveta koji poznajemo kroz istoriju. Mnogo toga što je čovek stvorio nastalo je na temelju te trijade. Čovek nadahnut božanskim nadilazi smrt, vidi iza nje, gleda kroz ponor vremena. Karta Smrt astrološki pripada vodenom znaku Škorpije, ali dublje od toga, voda koja pruža viziju je praiskonska Boginja čija su svojstva pehar, čarobni napitak, odraz, opojno piće, mudrost. Ta smrtonosna, životvorna i nadsmrtna voda hrani ekstazu, ali može odvesti i u ludilo, može potaknuti stvaralaštvo i genijalnost, ali može od tragaoca stvoriti psihotičnog čoveka. To je moć Boginje. Ona preobražava, prevodi iz jednog stanja u drugo, iz nesvesnog u svesno, iz nekulture u kulturu. Povodom toga, setimo se šta je pisao Nojman: „Pošto obuzetost umnogome pretpostavlja ukidanje normalne dnevne svesti, Velika Boginja noći, kao vladarka nesvesnog, nije samo boginja otrova i opojnih napitaka, nego i letargije i sna. Njena sveštenica prvobitno je darovateljka inkubacije, sna isceljenja, preobražaja i buđenja; njeno uplitanje neophodno je tamo gde opštenje sa silama zahteva oslobađanje od tela u ekstazi ili u snu.“ Erih Nojman, Velika majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 356.

Racionalizacija, vladavina Razuma, kao imperativ našeg vremena, podriva stvaralačku dimenziju nesvesnog, sekući veze sa božanskim izvorom. Vladavina Razuma vodi u nekulturu jer sputava komunikaciju sa nesvesnim. Erih Nojman ističe sposobnost transpersonalnog nesvesnog da stvara kulturu i obogaćuje svest pojedinca i grupe. To nam otkriva da se u korenu kulture i stvaralaštva nalazi magija, jer u početku beše reč, a reč je formula, bajalica, glasovno uobličenje volje. Iz pozadine naziremo trojstvo: voda, Mesec, žena, čiji je jedan od upečatljivih tarot simbola karta Prvosveštenica. Ona sedi na vratima inicijacije te uliva magijsku moć u dela stvaralaštva, dela umetnička, magijska, graditeljska, muška dela, vršeći pretvaranje sirove psihičke energije u nektar kojim se poji onaj koji stvara. Lik Čarobnice koja posađena na tron, sedi na vratima inicijacije, jeste mesečev lik, budući da je proces inicijacije lunarne prirode. Bez njenog uticaja stvaralaštvo ne bi bilo moguće, nikakvo uobličenje ili prelaz iz apstraktnog u konkretno i obrnuto. Ekstaza, nadahnuće i kreativnost nisu proizvod haosa, nego su haos, mrak i neznanje posledica njihovog odsustva a što se ispoljava kao ludilo, smrt i psihotičnost. Ekstaza, nadahnuće i kreativnost stariji su od njihovih ništećih suprotnosti. Nije pojava višeg reda nastala – evolucijom iz nižeg, nego je niža pojava nastala kvarenjem one koja je viša, savršenija. U uslovima velike iskvarenosti, profanizacije i izopačenja, ovo su svojstva lečenja, delimičnog ispravljanja nereda.

Red iz Haosa – Ordo ab Chao. Tako glasi moto masonerije, odnosno izraz koji označava preobražaj iz profanog, iz stanja neobrađenog kamena u stanje glačanog ili kubnog kamena, što se postiže putem niza inicijacija. Ovo na jedan način jeste tačno, i jeste biblijski tačno, ali u kosmičkom i kosmogonijskom smislu to je neodrživa tvrdnja, s obzirom da red ne nastaje iz haosa. Ako obratimo pažnju na kabalistički dijagram Drveta života, primetićemo da se iznad vrhovne sefire Keter, nalaze tri vela: ain, ain sof i ain sof aur. Suštinski, svet nastaje iz beskrajne svetlosti. Na početku nije tama nad bezdanom, nije haos nego svetlost. Haos nastaje iz reda, kvarenjem reda, a ne red iz haosa. Red jednostavno pripada višem ontološkom nivou. Jedna od temeljnih ideja iz Božanske revolucije katastrofe jeste da naš svet nije univerzum reda nego univerzum haosa u kome je poredak u funkciji nereda kao krajnjeg ishodišta. Ovo je antinaučna i antireligijska misao po kojoj Bog stvara red iz haosa. Pa ipak, to zavisi od tačke gledišta. Sa stajališta revolucije Bog stvara red nižeg nivoa po uzoru na viši red koji predstavlja samu božansku prirodu. Taj stvoreni red sačinjen je, uslovno rečeno, od svetlosti i senke, od odraza ain sofa, koji fokusiran u keteru, projektuje red kroz klipote, odnosno kroz haos. Svet haosa, ljuštura, odnosno klipota, potpuno je odvojen od beskrajne svetlosti ain sofa koja sama po sebi predstavlja načelo reda. Mešanjem ove dve tvari ispoljava se univerzum, a koji po samoj svojoj prirodi, teži rastakanju na sastavne elemente. Posledično, svaka stvar u tom univerzumu teži istom.

Razumljivo je da je profani čovek poput neobrađenog kamena koji biva istesan inicijacijom. Uzimamo neznalicu i pretvaramo ga u čoveka od znanja. To ima smisla u uslovima posebnog ezoterijskog rada, ali od toga ne možemo načiniti opšte načelo, a upravo je to uopštavanje posledica iskrivljavanja i profanizacije misterija. Ne možemo uzeti divljaka i od njega načiniti civilizovanog čoveka. To je apsurdno, jer „divljak“ nije necivilizovan i nekulturan. Ne, volšebni prosvetitelji površno razumeju, previđaju i potcenjuju tradiciju i kulturu tog divljaka i njegovu autentičnost. Kultivisanjem prirode, ljudi iz haosa netaknute divljine, stvaraju civilizovani i kulturni ambijent. Ali, sa tačke gledišta životinjskog i biljnog sveta, kao i tzv divljaka, to pretvaranje haosa u red je ništa više nego arogantno nasilje jedne vrste nad živim svetom, odnosno jedne nihilističke (ne)kulture nad tradicionalnim kulturama. Zapravo, čovek iz prirodnog reda stvara društveni haos, jer veruje da je on izvor reda, da je svet njemu dat da sa njime čini šta god mu se prohte tvoreći nekakav izmaštani red.

Formula red iz haosa jeste uslovna, budući da pretpostavlja prirodni nered, nekultivisani prostor koji civilizacijski genij uređuje i kultiviše, odnosno razgoni mrak i neznanje neiniciranog, koji posvećenjem biva uveden iz tame u svetlost.  Jevanđelje po Jovanu počinje sledećim rečima: „U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje. U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati.“  Dakle, sve postaje iz Reči, jer Reč je prva modifikacija beskrajne svetlosti. Materijalni poredak nije red, nego sistem privremenih konfiguracija koje se menjaju i rastaču. Ako bismo rekli da je svet nastao iz haosa, to znači prihvatanje jednog gledišta koja nas vodi ka tome da je, kako kaže Mirča Elijade, iskonsko samo po sebi prikazano kao izvor negativnih tvorevina. Obično se pod iskonskim podrazumeva tama i haos nikako red višeg poretka koji stoji van vremena.

Oponašajući božanska načela stvaranja kakva su opisana u bibliji, ali i u mitovima paganskih naroda, elita modernog sveta usuđuje se da prisvoji drevnu inicijacijsku maksimu kao vlastito načelo delovanja. Umesto da iz haosa stvaraju red, oni iz reda višeg nivoa stvaraju relativni red omeđen klimavim ljudskim kriterijumima, vršeći dodatno uneređivanje. Oni koji posežu za revolucijama, za Saturnovim energijama, rušeći prethodno uspostavljen nered, koji je ipak na višem nivou reda od kasnijeg revolucionarnog poretka, deluju kontrainicijacijski. Nered koji u sebi sadrži više reda nastao je na temeljima prethodnog nereda koji je bio uređeniji od svog naslednika, i sve tako do trenutka u prošlosti kada je na Zemlji vladao najviši mogući red, koji se iz epohe u epohu, uz kratkotrajne uspone i dugotrajne padove, sve više krunio, tvoreći proces istorije. Kontrainicijacijski poredak jeste kao kada bismo izgradili novi Stounhendž, potpuno istovetan kao postojeći, ali na sasvim neprikladnom mestu za takvu građevinu i stoga bez prave ili ikakve smislene svrhe.