Fravarti, valkire i anđeo-čuvar

Leilani Bustamante

„Ko me vidi, taj kaže zbogom svom životu. Ti si video blistavi pogled Valkire, stoga ti sada valja s njom jezditi.“ 

Gerhard van der Leuv

Tumačeći mazdejsku kosmogoniju, Anri Korbin navodi fravarti (ili fravaši) kao nebeske arhetipove svih bića koje obuhvata svetlosno stvaranje. Kažem, svetlosno stvaranje da bi se napravila razlika između onog što je stvorio Ormuzd, odnosno Ahura Mazda, od Ahrimanovih dela, Ormuzdovog mračnog božanskog protivnika. U skladu sa mazdaističkim učenjem drevnog Irana, svakom biću imanentna je po jedna fravaši koja, pre svega, ima ulogu titularnog anđela. Dakle, svako ljudsko biće ima svoj nebeski pandan u obliku fravaši. I što je zanimljivo, fravaši su ženskog pola. Osim donekle u hurijama u islamu, iranska ideja o fravarti ima svoju paralelu u nordijskim valkirama, koje su nebeske družbenice palih ratnika u Odinovoj dvorani Valhali, ali i one koje ih upravo odvode tamo nakon pogibije. Valkire su u tom smislu, u skladu sa nordijskom tradicijom, poseban oblik fravarti - anđeli onih ratnika koji će se pridružiti Odinu u metafizičkom ratu protiv sila tame. Fravarti i valkire čuvaju i nose moć i sudbinu čoveka. Tako je, parafrazirajući van der Leuva o liku Brunhilde, Anri Korbin napisao da je Rihard Vagner u tom liku stvorio dražestan i dirljiv lik anđela: „Votanovu misao, dušu poslanu od Boga; ona je pred vitezom tako autentična Fulgija, čuvarica njegove snage i njegove sudbine, čije ukazanje uvek označava pretnju onostranog.“[1] Slika o Votanovoj misli, u svojoj suštini, podudarna je mazdaističkoj predstavi iranskog sufijskog mistika Nasirudina Tusija koju Korbin navodi: „Njegova misao postaje Anđelom koji ističe iz arhetipskog sveta, njegov govor postaje duhom koji ističe iz tog Anđela, njegovo delovanje postaje telom koje ističe iz tog duha.“[2] Osim bića ovaploćenih na zemaljskoj ravni, fravašije imaju i anđeli, arhanđeli, pa čak i sam Ahura Mazda. Ta ideja podseća na Jahveovu Šekinu ili Šivinu Šakti. Fravaši su, dakle, entiteti duhovne prirode (što ne znači da se na neki način ne mogu ovaplotiti), nadležni nad svakim bićem (ne ulazeći sada u to šta se pod bićem podrazumeva). One predstavljaju arhetipski lik svakog bića.

http://aditya777.deviantart.com/art/Ancient-Valkyrie-497681344

Ne može se a ne videti sličnost između fravaši i ideje o anđelu čuvaru, a koja i danas ima ulogu u nekim granama okultizma na Zapadu. Čovek odvojen od svog anđela, vidi samo ahrimansku senku koja je on sam. „Izgubivši značenje Anđela“, kaže Korbin, „čovek bez Fravarti ne može je više zamisliti doli na način karikature.“ Kako čovek vidi svog anđela, tako i anđeo vidi njega. Na taj način anđeo svedoči o čoveku. Anđeo je svedok. Korbin kaže da je šehid u mističnom smislu, biće čija lepota posvedočuje božansku lepotu, bivajući tako božansko objavljenje, odnosno teofanija i objašnjava: „Zato što je svedok prisutan u božanskom Subjektu kao njegov svedok, tad je Bog taj koji kontemplira Samog Sebe u njemu, kontemplirajući tako svoje vlastito posvedočenje. Kada, dakle, mistik preuzme na sebe, kao svedok kontemplacije, ulogu onog teofanijskog svedoka, svedoka u korist božanske Lepote, prisutan u božanskoj Lepoti koja se kontemplira u njemu, tad je Bog taj koji kontemplira Sebe unutar one mistikove kontemplacije usmerene na njegovog svedoka.“[3]

Ako ne vidimo anđela, nećemo videti ni Boga, kao što ni Bog neće videti nas, koji nas kroz našeg ličnog anđela gleda. Da bi nas Bog video kao dostojna, odnosno svetlosna bića, neophodno je da budemo poput ogledala te da reflektujemo Božji lik onda kada se Bog ogleda o nas kroz oči našeg anđela. Viziji anđela, nakon vizije pohotnih ili zastrašujućih slika poreklom iz senke, prethodi viđenje fantazmičkih svetlosnih fenomena. Mistik koji u svojoj unutrašnjoj viziji opaža svetlosne fenomene, tzv fotizme, na dobrom je putu da raščišćavanjem ostataka tmine - vidi svog anđela, svoju fravarti. Tmina koja dolazi od lične senke jednostavno zaprečuje viđenje unutrašnjeg genija. Poreklo te tmine često je, da kažem, libidonozne prirode, budući da je reč o moćnom aspektu senke koja dolazi iz seksualne sfere u obliku klipotičnih apsara, hurija (fantazmičkih kurveštija, urvaši, kurvaši), seksualnih snova, sanjarija, bludnih slika, odnosno negativnog aspekta fravarti. Pojava svetlosti u meditaciji ukazuje na prisustvo fravarti, odnosno na ostvaren kontakt.

Sledeći nit porekla mistične svetlosti dolazimo do ideje metafizičkog istoka čiji je makrokosmički simbol fizički sever: „Tamo gde prestaje sena, sena koja drži zatočenom svetlost, onde započinje onostrano, a to je samo tajanstvo kojeg označava simbol Severa. Severnjaci, na isti način, simbolizuju čoveka čija je duša dosegla potpunost i takav sklad da je lišena negativiteta i sene; ona nije ni istočna, niti zapadna... narodi severnog sunca, po naravi su potpuno i idealno individualizovani; narod dvojnika, tvoreći par, uosobljuje jedno stanje punoće koje takođe dobrano izražavaju forma i dimenzije njihove zemlje: zemaljski raj na krajnjem Severu, čija je konfiguracija poput one savršene kocke, nalik varu Jime, smaragdnih gradova Jabalke i Jabarse, nalik nebeskom Jerusalimu.“[4] Ta mistična zemlja je Eran Vej, odnosno Arijana Veja, mitska prapostojbina Arijaca, tj Iranaca na dalekom severu.[5] Dolazak sebi, otkrivanje svoje prave suštine, svog anđela, jednako je otkrivanju ove mitske i u suštini metafizičke domovine, duhovnog kraljevstva bića u suptilnim telima (setimo se proslavljenog tela večnog života sahu koje daruje Oziris), Belog Grada bogova, Grada Piramida itd, zavisi o kojoj je tradiciji reč. Da bi uopšte bili kadri za taj metafizički povratak kući neophodno je prethodno probuditi i razviti svoje unutrašnje svetlo, pravog i savršenog svetlosnog čoveka unutar kostreti onoga što uobičajemo nazivati ljudskim bićem.

Mikrokosmički vid tog mističnog severa, odnosno istoka jeste srce. U srcu se dešava susret anđela i čoveka. U islamu je to mistična planina Kaf čiji se vrh sastoji od smaragdne stene - (od čijeg je dela isklesana čuvena Smaragdna tabla Hermesa Trismegistosa) - koja širi svoj odsjaj na čitavu planinu, kao što prosvetljeno srce, poput Sunca, zrači i osvetljava mikrokosmos.[6] Na dijagramu kabalističkog Drveta života, staza samek vodi od lunarne sefire Jesod ka solarnom Tifaretu. Samek je stub koji od lunarne osnove, od senke, od tmina noći, vodi posvećenika ka zemlji lepote i svetlosti u susret anđelu. To je mistična zemlja, odnosno među-Orijent, kako bi to Korbin rekao, gde dolazi do susreta između mikrokosmičkog Malog Orijenta (duša koja se uzdiže do vrhunca svoje čežnje i svesti) i makrokosmičkog Velikog Orijenta, velikog Istoka čistih inteligencija. Izraz Velikog Orijenta upravo je ta smaragdna stena na vrhu mistične psihokosmičke planine. Na simbolizam tarot karte Mesec, u kontekstu ezoteričnog noćnog putovanja na vrh mistične planine, ukazuje i sledeći Korbinov opis (iako to nije bila njegova aluzija, ali se sličnost ne može prevideti): „Na prilazima vrhu svetli buktinja ponoćnog sunca, primordijalna slika unutrašnjeg Svetla koje je igralo tako važnu ulogu u obredoslovlju religija misterija, svetiljka koju je nosio Hermes u središtu podzemne sobe... Kada sine cik zore, to jest kada svetlosno biće osvetli zidove hrama koji ga uokviruju (ovde se prisećamo one columna gloriae maniheizma, podizanje svetlosnih elemenata koji tvore pandan sa spuštanjem svetlosnog krsta), Hermes ugleda Zemlju u času dok se potapa, a sa njom gradovi nasilnika potopljeni u božanskoj srdžbi.“[7] 

Tu je reč o rušenju materijalnog, čulnog sveta u umu posvećenika, a što je prikazano simbolikom arkane Kula kojom je, između ostalog, prikazana i doktrina metafizičkog Zapada kao mestu progonstva i pada u materijalnost. Prosvetljenje dolazi sa prvim zracima Sunca, kao što u tarotu karta Sunce sledi odmah nakon karte Mesec (aluzija na egipatsku Knjigu mrtvih, Izlazak u dan). Metafizičko sunce koje obasjava prosvetljenog jeste Oko kojim božanstvo gleda, istovremeno bivajući okom kojim sam posvećenik posmatra onostrano. Sedam tradicionalnih nebeskih hijerarhija, sedam stupnjeva prosvetljenja, sedam nivoa inicijacije, jeste sedam božanskih očiju, nivoa svesti i sagledavanja. Njihov zajednički imenitelj je osmo oko, osmi svet, gde i sam oblik broja Osam ukazuje na beskonačnost i njenu moć fokusiranja na tačku, kao i moć posvećenika da kroz fokusnu tačku posmatra beskonačno. Anđela čuvara u tom smislu valja shvatiti kao vodiča i inicijatora koji posvećenika uvodi u Veliki Orijent. Zvezda Severnjača, kao kibla, kao fokusna tačka metafizičkog istoka, kao vidljivi aspekt Velikog Orijenta, jeste simbol fantazmičke orijentacije adepta, kao mesta obitavanja njegovog anđela čuvara u makrokosmosu. To je mesto oko kojeg se vrti čitav univerzum. Tamo obitava anđeo čuvar čitavog univerzuma, kao i anđeli čuvari svih bića. Ka tamo nas vode kćeri nevidljivog sunca.

---

[1] Henry Corbin, Svjetlosni čovek u iranskom sufizmu, Sarajevo, Ibn Sina, 2003, str. 70.

[2] Corbin, isto, str. 71.

[3] Corbin, str. 164-165.

[4] Corbin, str. 81.

[5] „Čeznuti za Eran Vejom znači čeznuti za Zemljom vizija in medio mundi; to znači zadobiti središte, nebesku Zemlju, gde se ostvaruje susret sa Svetim Besmrtnicima, sa Ormuzdovom božanskom heptadom i njegovim arhanđelima. Planina vizija je psihokosmička planina, to jest kosmička planina nalik ljudskom mikrokosmosu. To je Planina praskozorja, vrh odakle se izvija most Činvat, prelaz ka onostranom, baš onde gde se nalazi mesto praskozornog susreta anđela Daene i njenog zemaljskog ega. Isto tako, arhanđeo Vohu Manah nalaže vizionarskom proroku da se oslobodi svoje odore, to jest da se reši svog materijalnog tela i organa čulnog opažanja: događaji u Eran Veju za mesto i organ imaju svetlosno suptilno telo. Tu, in medio mundi i na vrhuncu duše čuva se zoroastersko svetlosno semenje, Hvarna trojice Saošjanta ili budućih Spasitelja, onih koji će pratiti preobražaj sveta snagom čina kosmičke liturgije.“ Corbin, str. 82.

[6] „I gle, na nebu beše presto, a na prestolu seđaše neko. Onaj što seđaše izgledaše kao kamen jaspis i sard, a oko prestola beše duga koja izgledaše kao smaragd.“ (Apokalipsa, 4:3)

[7] Corbin, str. 88.

 

Povratak magijskog i fantazmičkog

Mind and body, Austin Osman Spare

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Pojava Alistera Krolija (i neposredno pre njega Hermetičkog Reda Zlatna zora), više od četiri veka nakon epohe Đordana Bruna i Džona Dija, snažno je uticala na povratak fantazmičkog u evropskoj kulturi. U temeljima pogleda na svet britanskih i francuskih okultnih krugova druge polovine XIX veka, tarot je imao ključnu ulogu. Druga ličnost koja je snažno uticala na masovno oblikovanje fantazmi jeste kultni američki horor pisac Hauard Filips Lavkraft. Kroli i Lavkraft su iz neznanih dubina izneli sirov sadržaj, poput kakvih volšebnih psihonauta koji su sa dalekih odredišta u naš svet i u XX vek doneli začuđujuće i zastrašujuće uzorke nepoznatih svetova. Njihov uticaj na našu maštu je mnogo veći nego što je većina ljudi toga uopšte svesna. Kenet Grant je na početku knjige Outside the Circles of Time zanimljivo povezao 1947. kao godinu smrti Alistera Krolija i početka masovnih prijava očevidaca pojave zvane „neindentifikovani leteći objekti“ NLO. Par godina pre toga bačene su nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki i ognjem je uništen grad Drezden pokazujući uništiteljsku moć čoveka koja se u našem vremenu nadvija nad civilizacijom. Tu pretnju nuklearnim holokaustom Grant je uporedio sa sudbinom mitske Atlantide. Nikada se pre u istoriji, odnosno nikada nakon pretpostavljene atlantske kataklizme, čovečanstvo nije našlo u tako opštoj i opipljivoj opasnosti kao u vreme nuklearne pretnje. Potonuće Atlantide, za šta bi se teoretski moglo reći da je u pitanju Božja volja ili volja bogova, bez obzira na to, bila je izazvana izopačenošću njene vladajuće kaste. Preteća nuklearna katastrofa takođe je izraz izopačenosti današnjih elita. Dakle, imamo pretnju uništenja vatrenim elementom prouzrokovanu ludilom elite; imamo vidljive neobjašnjive pojave u atmosferi; i ono najvažnije, imamo promenu u imaginaciji masa izazvanih popularnom kulturom koja reflektuje fantazmičke oblike uobličene ili prizvane od strane velikih umetnika, pisaca i okultista, koji deluju poput kakvih proroka ili medijuma. Njihovi osetljivi umovi su u maštu širih slojeva doneli slike vanzemaljskih odredišta, nekih nepoznatih i često zastrašujućih svetova. Njihove vizije, opisi, izveštaji, postignuća, „astralni otisci“ njihovog delovanja, pronašli su načine svog otelovljenja kroz umetnost i tzv popularnu kulturu, prodirući u maštu sve većeg broja ljudi. Sada je više ljudi prijemčivo za emisije fantazama, vizija, glasovnih poruka, snova, odnosno prenosa sadržaja svesti sa udaljenijih kosmičkih odredišta, pre svega onih čija su sedišta ili stanice transmisije upravo u vezi sa Neptunom, Uranom, Plutonom, ali i dalje. Te tri planete su ambasadori i prenosioci poruka iz sveta izvan sunčevog sistema, ali su istovremeno i boravišta onih sila koje su, sudeći po mitologiji, pobedili i isterali solarni bogovi. Tamo su proterani oni koji su nekada bili ovde da bismo mi danas mogli postojati takvi kakvi jesmo. Danas kao da je na delu povratak starih izgnanika, povratak drevne magije, što najavljuje neko smutno vreme.

Ostin Osman Sper

Čovečanstvo se nalazi u situaciji projekcije tzv poslednjih vremena ali i novih početaka. Poslednja vremena se odnose na svet kakav poznajemo, ali na šta se odnose ti novi počeci? Taj novi početak povezao bih sa otkrićem planeta iza Saturna, pre svega Urana, Neptuna i Plutona (iako je Pluton u međuvremenu izgubio status planete). Stiče se utisak da te planete ne pripadaju solarnom sistemu nego deluju kao ovaploćenje nekakvog tuđinskog upliva. Njih u tradicionalnim sistemima analogija planetarnih priroda jednostavno nema. Tradicija raspolaže sa tzv sedam starih planeta među koje su uvršteni Sunce i Mesec kao planete. Zapravo Sunce i Mesec su nekakve super-planete budući da su iz ljudske perspektive najveće i čiji je uticaj najjači. U neku ruku svet na Zemlji i pripadajuća mu ljudska svest određena je postojanjem i uticajima Sunca i Meseca a potom i ostalih pet planeta vidljivih golim okom (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn). Oni zajedno čine sedam nebeskih sfera iznad kojih se nalazi osma sfera koja pripada zvezdama. U tako prikazanom tradicionalnom svemiru nema Neptuna, Urana, Plutona ili eventualno još nečeg što bi moglo biti u međuvremenu otkriveno. Jednostavno, oni stoje negde tamo daleko skriveni u tami, što je već samo po sebi na neki način bremenito stravom i zlokobnošću ali ne mora nužno biti tako. Tradicionalni planetarni kosmički raspored opstajao je milenijumima sve dok 1781. godine nije otkriven Uran, zatim Neptun 1846. i Pluton 1930. Ta otkrića se dešavaju uporedo sa velikim promenama koje tada zahvataju čovečanstvo, kao i sa godinama rođenja i smrti mnogih značajnih ljudi zaslužnih za nadolazeće promene u ljudskoj svesti i toku istorije. Podsetimo se kako je Lavkraft, u priči „Šaptač u tami“, napisanoj ili dovršenoj u godini otkrića Plutona, planete koju je on nazvao Jugot, opisao čudnovata vanzemaljska / magijska bića (Onostrani) i njihovu tamošnju koloniju:

„Njihovo najbliže glavno prebivalište je još uvek neotkrivena i skoro potpuno tamna planeta na samom rubu Sunčevog sistema - iza Neptuna, deveta po udaljenosti od Sunca. To je, kao što smo i zaključili, objekat koji se pominje pod imenom Jugot u nekim drevnim i zabranjenim spisima, a on će uskoro biti poprište neobičnog fokusiranja misli na naš svet u pokušaju da se uspostavi mentalna veza. Ne bih se iznenadio ako astronomi postanu dovoljno osetljivi na ove misaone struje da otkriju Jugot onda kada Onostrani to budu želeli. Ali Jugot je, naravno, samo jedan stepenik. Najveći deo njihove populacije naseljava čudnovato organizovane ponore u potpunosti van domašaja ljudske imaginacije. Ova kapljica prostor-vremena koju smatramo za celokupnost sveg kosmičkog postojanja samo je jedan atom u istinskom beskraju, koji je njihov.“ Hauard Filips Lavkraft, Šaptač u tami - zbirka priča, Orfelin, Novi Sad, 2015, str 47, preveo Sava Kuzmanović, priredio dr Dejan Ognjanović.

U okviru datog pogleda na svet, neljudski vanzemaljski entiteti, ovde su bili mnogo pre nas, ali nisu kompatibilni sa ljudskom svešću kao što je to unutrašnji planetarni pojas od Saturna ka Suncu. Pet planeta, uz Sunce i Mesec, imaju svoje mikrokosmičke analogije, dok ih spoljašnje planete nemaju. Pa ipak, nije da sadržaji vezani za njihove frekvencije nisu dopirale do ljudi. Međutim, oni su poprimali zastrašujuća obličja kroz razna čudovišta i bogodemone. I sada se ta granica lagano topi, a transsaturnovski sadržaji sve jače navaljuju na svakodnevnu ljudsku svest, imaginaciju i oblasti pretežnog sveta snova. Ti sadržaji su nekada bili potisnuti u dublji svemir, fizički, arhetipski i psihološki, pobedom solarnih bogova, kako bi se razvilo istorijsko čovečanstvo. Saturn je postavljen kao čuvar kapija solarnog sveta i svojevrsno strašilo, preuzimajući na sebe neljudske sadržaje daljih svetova, ali i ulogu neutralizatora tih uticaja. Ta granica je danas olabavljena, a pojedinci poput pomenutih deluju kao medijumi ili proroci tog povratka donoseći kosmičku stravu. To dešavanje je dobilo na ubrzanju početkom XX veka, poklapajući se sa objavom „Knjige zakona“ Alistera Krolija, a sada već imamo veliki fantazmički naboj u kolektivnoj mašti čovečanstva. U međuvremenu desila su se dva svetska rata, na delu je nuklearna pretnja, pojava NLO, kanalisanih poruka, eksplozija iracionalnosti u eri vladavine razuma kojom je trebalo zapečatiti stari svet velike sedmorke, ali je duh vremena imao neke drugačije planove.

Ostin Osman Sper

Smutno vreme koje pominjem nema samo značenje jedne opšte zbunjenosti u stanju duha i svesti ljudi te njihovih međusobnih odnosa, ličnih i grupnih, već ono pre svega znači svojevrsno mešanje frekvencija kao eho uticaja različitih vremenskih ciklusa a ne samo dopiranje uticaja iz dalekih prostora. Ljudska bića sve više bivaju izložena uticaju ne samo iz faktora dalekih prostora nego i onih koji bitišu u drugim vremenima. Na primer, kada sanjamo ili kada se nalazimo u stanju kakve vizije, intenzivnog sanjarenja i sl, mi nismo zaključani u našim umovima nego smo izloženi uticaju beskrajnog prostora i ambisa vremena pa i onog iza svakog prostora i vremena.

Kenet Grant je u knjizi „Magijski preporod“ povukao paralele i iznašao velike sličnosti između Krolijeve i Lavkraftove mitologije. Na primer, ono što je kod Krolija „Knjiga zakona“, kod Lavkrafta je „Al Azif“ (Nekronomikon), Krolijeva zvezda Nuit i Lavkraftov pentagram izrezan od sivog kamena, Krolijev čuvar praga Horonzon i Lavkraftov Jog-Sotot, Krolijev glasnik bogova Aivaz i Lavkraftov Njarlatotep, Ktulu itd. Po Grantu, Kroli i Lavkraft su na sličan, a ipak različit način, iskazali određene arhetipske obrasce karakteristične za suštinske impulse nastupajućeg vremena koje je Alister Kroli nazvao (novim) Eonom Horusa. Evo kako Kenet Grant opisuje taj imaginacijsko-intelektualni ambijent:

„Okultisti su često koristili beletristiku kao sredstvo izražavanja. Bulver Litonov Zanoni i Neobična priča pokrenuli su mnoge ljude da krenu na put konačnog Traganja. Ideje neprihvatljive svakodnevnom umu omeđenom predrasudama, iskvarenog borbom za parče hleba - obrazovanjem, mogu da promaknu cenzuri posredstvom romana, pesme, pripovetke. Ideje se mogu valjano zasejati na tle koje bi ih u suprotnom odbacilo ili uništilo... Artur Maken, Brodi Ines, Aldžernon Blekvud i H.P. Lavkraft su pisci te vrste. Njihovi romani i pripovetke poseduju neke značajne sličnosti sa onim vidovima Krolijevog kulta koji su predmet ovog poglavlja, a to je ponovo probuđeni atavizam koji nagoni ljude na razaranje. Bilo da je reč o Vizijama Pana, kao što je slučaj sa makenom i Dansenijem, ili je reč o još zlokobnijem opštenju sa žiteljima zabranjenih dimenzija, na šta nailazimo u delima Lavkrafta, čitalac se sunovraćuje u svet varvarskih imena i nerazumljivih znakova. Lavkraftu nisu bili poznati ni Krolijevo ime ni delo, pa ipak, neke od njegovih maštarija, odslikavaju, doduše iskrivljenu, bit sadržaja Krolijevog kulta.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 120/121.

Čitajući Hauarda Filipsa Lavkrafta ne možemo odoleti izvesnoj sličnosti pogleda na svet izloženom u njegovim pričama strave sa onim što je pisao Karlos Kastaneda. Iako Lavkraft i Kastaneda nemaju dodirnih tačaka, zajedničko im je gledište o prirodi sveta u koji smo uronjeni procesom života. I jedan i drugi opisuju krhkost ovoga sveta i ljudskog položaja u univerzumu te naposletku krhkost samih ljudskih bića. Kod obojice postavka sveta ima duboku, zastrašujuću i podmuklu pozadinu. Naš svet je u tom smislu jedna veoma krhka opsena van koje zjapi nepojmljivi ambis iz kojeg u našu skučenu stvarnost može dopreti neizrecivi užas kroz pukotine te iste stvarnosti u koju smo fino ušuškani našim navikama, mnjenjima i percepcijama. Dok je kod Kastanede strava tek uzgredno prisutna i uklopljena u mehanizam njegovog opisa sveta, Lavkraft naglasak stavlja upravo na stravi. U oba slučaja, ta strava, kod Kastanede manje prisutna ali ne i beznačajna, ima kosmičke dimenzije i predstavlja deo sistema sveta. Kod Kastanede su nosioci strave neorganska bića, letači, izopačeni stari vidovnjaci kao „izazivači smrti“ i uopšteno sve ono što ima veze sa onim što on naziva nagualom a čija je priroda nedokučiva. Sama ideja tonala i naguala te svođenja našeg sveta na ograničeni tonal i beskrajni nagual kao nepregledno polje mogućnosti koje svako malo mogu prodreti u naš svet (tonal), jeste značajan elemenat strave u Kastanedinom opusu. Isto tako, jedna od osobina koju dele Lavkraft i Kastaneda jeste isticanje nemoći razuma spram magijskih i onostranih sila, beskraja, naguala i kosmičke strave. Kod Kastanede svakodnevni razum je nemoćan i jednostavno smeta putevima spoznaje i osvešćivanja. Kod Lavkrafta je razum nemoćan pred naletima užasa. Takođe, zajedničko im je i zapažanje da u vreme razvijene civilizacije njena tehničko-tehnološka čudesa čuvaju mali ljudski svet, čuvaju tonal. U priči „Ukleta kuća“, Lavkraft kaže da njegovog junaka visoke poslovne zgrade štite „kao što moderne materijalne stvari čuvaju naš svet od drevnih i nezdravih čuda.“ Kod Kastanede je to objašnjeno time da je savremeni čovek, okruživši se tehnologijom, učvrstio položaj svoje skupne tačke, a što je istovremeno zaštita ali i smetnja za izlazak svesti iz skučenih okvira ljudskog oblika.

Kod Lavkrafta je „fauna“ strave mnogo raznovrsnija nego kod Kastanede. Čitajući Lavkrafta upoznajemo se sa raznim slučajevima, rekao bih modelima provale bezdanih sadržaja u ljudsku stvarnost te uviđamo neobičnost ljudi koji su glavni akteri ili svedoci tih susreta / provala. Poput Kastanedinih vidovnjaka, tako i mnogi Lavkraftovi likovi koji se susreću sa kosmičkom stravom, odudaraju od prosečne osobe. Mnogi Kastanedu shvataju doslovno te veruju u istinitost svega što je on u svojim knjigama napisao. Takođe, nesumnjivo je i mnogo onih koji to smatraju fikcijom. Ipak, iako je Kastaneda svoje knjige pisao pre svega kao izveštaje o svojim susretima sa stvarnim ljudima, indijanskim čarobnjacima Meksika, a Lavkraft svoje kao nesumnjivu fikciju, mnogo toga kod Kastanede deluje fiktivno a kod Lavkrafta istinito. Iako je po sopstvenoj tvrdnji sve izmislio, Lavkraft zapravo nije izmislio ništa. On je svoje vizije uokvirio pričom. Lavkraft je u tom smislu poput proroka. Ono što čini njegovu crtu samosvojnosti jeste upravo njegov književni izraz pomoću kojeg je on uobličio svoju viziju i čudesa sa one druge strane. Ta vizija nije plod njegovog umovanja, nije racionalna, već je primljena, kroz snove ili drugačije, a upravo taj detalj Lavkrafta dovodi u vezu sa Alisterom Krolijem. Sa druge strane formula „atavističkog vaskrsnuća“ Ostina Osmana Spera jeste jedan moćan oblik manipulacije fantazmama koje magijske slike vezuje za opsesije, a opsesije za određene magijske sile, entitete, duhove. Iz toga se razvio zanimljiv oblik magije utemeljen na metodu sigilizacije. O tome čitamo kod Granta:

„Opsesija i vibracija sačinjavaju osnovu svake magike koja se odnosi na transformaciju i materijalizaciju. Opsesivna ideja prevazilazi i poništava sve manje važne ideje. Sama ekstaza predstavlja rascvetavanje opsesije. Štaviše, vibracija podstiče ekstazu, što dovodi do emocionalne ispražnjenosti koju odslikava vakuumsko stanje. Svaki individualni duh u svojim najdubljim slojevima često posećuju skrivene opsesije koje su, kod prosečne osobe, sve zajedno zaklonjene ili skrivene od budne svesti. Magičari su neumorni u iznalaženju puteva za prizivanje ovih opsesija... Simbolički oblici ovih opsesivnih utvara ponekad se otkrivaju kroz jednostavan proces nesvesnog crtanja. Određeni oblik se stalno vraća u malo izmenjenoj, ali uvek prepoznatljivoj formi. Ukoliko se ovaj oblik uhvati i izoluje on se može pretvoriti u sigil i natopiti magijskom energijom.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str 145.

Upravo je taj slikoviti oblik primer atavističkog vaskrsnuća, svojevrsni glif opsesije. Taj oblik je sigil one sile koja se nalazi u pozadini opsesije i koja u obliku psihološkog odjeka može probuditi uspavani atavizam duboko zakopan u psihi čoveka. O tome opet čitamo kod Granta:

„Ukoliko se ova opsesija potvrdi sredstvima seksualne magike, odnosno ako se nahrani lunarnim vibracijama, stvarno biće će se roditi iz dubina. Ono će dobiti čvrstinu na astralnoj ravni kao podsvesni misaoni entitet, a može čak i stvoriti svoj privid na materijalnoj ravni i postati vidljiv i za nepristrasne svedoke. Ovakav atavizam može biti izuzetno opasan i treba ga odstraniti čim se postigne cilj zbog koga je proces izazvan.“ Kenet Grant, isto. 

Nema potrebe naglašavati koliko se današnji medijski i informativni procesi, filmska i muzička produkcija, nalaze na liniji ovde iznetih magijskih formula, ali iz razumljivih razloga, na jednom prilično pojednostavljenom nivou. Danas imamo masu pasivnih posmatrača i nevoljnih učesnika uvučenih u proces svojevrsnog bombardovanja svesti fantazmičkim slikama na koje se lepe dublje opsesije prizvane uzbuđenom moćnom seksualnom te energijom raznih drugih emocija. Dešava se veliko trasiranje ljudske svesti ka panseksualnim perspektivama budući da su svi erotski fenomeni kojima se opsežno manipuliše, istovremeno i magijski.

.