 |
| Mind and body, Ostin Osman Sper |
Pojava
Alistera Krolija (i neposredno pre njega Hermetičkog Reda Zlatna zora), više od
četiri veka nakon epohe Đordana Bruna i Džona Dija, snažno je uticala na
povratak fantazmičkog u evropskoj kulturi. U temeljima pogleda na svet
britanskih i francuskih okultnih krugova druge polovine XIX veka, tarot je imao
ključnu ulogu. Druga ličnost koja je snažno uticala na masovno oblikovanje
fantazmi jeste kultni američki horor pisac Hauard Filips Lavkraft. Kroli i
Lavkraft su iz neznanih dubina izneli sirov sadržaj, poput kakvih volšebnih
psihonauta koji su sa dalekih odredišta u naš svet i u XX vek doneli začuđujuće i zastrašujuće uzorke nepoznatih svetova.
Njihov uticaj na našu maštu je mnogo veći nego što je većina ljudi toga uopšte
svesna. Kenet Grant je na početku knjige Outside the Circles of Time
zanimljivo povezao 1947. kao godinu smrti Alistera Krolija i početka masovnih
prijava očevidaca pojave zvane „neindentifikovani leteći objekti“ NLO. Par
godina pre toga bačene su nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki i ognjem je
uništen grad Drezden pokazujući uništiteljsku moć čoveka koja se u našem
vremenu nadvija nad civilizacijom. Tu pretnju nuklearnim holokaustom Grant je
uporedio sa sudbinom mitske Atlantide. Nikada se pre u istoriji, odnosno nikada
nakon pretpostavljene atlantske kataklizme, čovečanstvo nije našlo u tako
opštoj i opipljivoj opasnosti kao u vreme nuklearne pretnje. Potonuće
Atlantide, za šta bi se teoretski moglo reći da je u pitanju Božja volja ili
volja bogova, bez obzira na to, bila je izazvana izopačenošću njene vladajuće
kaste. Preteća nuklearna katastrofa takođe je izraz izopačenosti današnjih
elita. Dakle, imamo pretnju uništenja vatrenim elementom prouzrokovanu ludilom
elite; imamo vidljive neobjašnjive pojave u atmosferi; i ono najvažnije, imamo
promenu u imaginaciji masa izazvanih popularnom kulturom koja reflektuje
fantazmičke oblike uobličene ili prizvane od strane velikih umetnika, pisaca i
okultista, koji deluju poput kakvih proroka ili medijuma. Njihovi osetljivi
umovi su u maštu širih slojeva doneli slike vanzemaljskih odredišta, nekih
nepoznatih i često zastrašujućih svetova. Njihove vizije, opisi, izveštaji,
postignuća, „astralni otisci“ njihovog delovanja, pronašli su načine svog
otelovljenja kroz umetnost i tzv popularnu kulturu, prodirući u maštu sve većeg
broja ljudi. Sada je više ljudi prijemčivo za emisije fantazama, vizija,
glasovnih poruka, snova, odnosno prenosa sadržaja svesti sa udaljenijih
kosmičkih odredišta, pre svega onih čija su sedišta ili stanice transmisije
upravo u vezi sa Neptunom, Uranom, Plutonom, ali i dalje. Te tri planete su
ambasadori i prenosioci poruka iz sveta izvan sunčevog sistema, ali su
istovremeno i boravišta onih sila koje su, sudeći po mitologiji, pobedili i
isterali solarni bogovi. Tamo su proterani oni koji su nekada bili ovde da
bismo mi danas mogli postojati takvi kakvi jesmo. Danas kao da je na delu
povratak starih izgnanika, povratak drevne magije, što najavljuje neko smutno
vreme.
Čovečanstvo se nalazi u situaciji projekcije tzv poslednjih vremena ali i novih početaka. Poslednja vremena se odnose na svet kakav poznajemo, ali na šta se odnose ti novi počeci? Taj novi početak povezao bih sa otkrićem planeta iza Saturna, pre svega Urana, Neptuna i Plutona (iako je Pluton u međuvremenu izgubio status planete). Stiče se utisak da te planete ne pripadaju solarnom sistemu nego deluju kao ovaploćenje nekakvog tuđinskog upliva. Njih u tradicionalnim sistemima analogija planetarnih priroda jednostavno nema. Tradicija raspolaže sa tzv sedam starih planeta među koje su uvršteni Sunce i Mesec kao planete. Zapravo Sunce i Mesec su nekakve super-planete budući da su iz ljudske perspektive najveće i čiji je uticaj najjači. U neku ruku svet na Zemlji i pripadajuća mu ljudska svest određena je postojanjem i uticajima Sunca i Meseca a potom i ostalih pet planeta vidljivih golim okom (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn). Oni zajedno čine sedam nebeskih sfera iznad kojih se nalazi osma sfera koja pripada zvezdama. U tako prikazanom tradicionalnom svemiru nema Neptuna, Urana, Plutona ili eventualno još nečeg što bi moglo biti u međuvremenu otkriveno. Jednostavno, oni stoje negde tamo daleko skriveni u tami, što je već samo po sebi na neki način bremenito stravom i zlokobnošću ali ne mora nužno biti tako. Tradicionalni planetarni kosmički raspored opstajao je milenijumima sve dok 1781. godine nije otkriven Uran, zatim Neptun 1846. i Pluton 1930. Ta otkrića se dešavaju uporedo sa velikim promenama koje tada zahvataju čovečanstvo, kao i sa godinama rođenja i smrti mnogih značajnih ljudi zaslužnih za nadolazeće promene u ljudskoj svesti i toku istorije. Podsetimo se kako je Lavkraft, u priči „Šaptač u tami“, napisanoj ili dovršenoj u godini otkrića Plutona, planete koju je on nazvao Jugot, opisao čudnovata vanzemaljska / magijska bića (Onostrani) i njihovu tamošnju koloniju:
„Njihovo najbliže glavno prebivalište je još uvek neotkrivena i skoro potpuno tamna planeta na samom rubu Sunčevog sistema - iza Neptuna, deveta po udaljenosti od Sunca. To je, kao što smo i zaključili, objekat koji se pominje pod imenom Jugot u nekim drevnim i zabranjenim spisima, a on će uskoro biti poprište neobičnog fokusiranja misli na naš svet u pokušaju da se uspostavi mentalna veza. Ne bih se iznenadio ako astronomi postanu dovoljno osetljivi na ove misaone struje da otkriju Jugot onda kada Onostrani to budu želeli. Ali Jugot je, naravno, samo jedan stepenik. Najveći deo njihove populacije naseljava čudnovato organizovane ponore u potpunosti van domašaja ljudske imaginacije. Ova kapljica prostor-vremena koju smatramo za celokupnost sveg kosmičkog postojanja samo je jedan atom u istinskom beskraju, koji je njihov.“ Hauard Filips Lavkraft, Šaptač u tami - zbirka priča, Orfelin, Novi Sad, 2015, str 47, preveo Sava Kuzmanović, priredio dr Dejan Ognjanović.
U okviru datog pogleda na svet, neljudski vanzemaljski entiteti, ovde su bili mnogo pre nas, ali nisu kompatibilni sa ljudskom svešću kao što je to unutrašnji planetarni pojas od Saturna ka Suncu. Pet planeta, uz Sunce i Mesec, imaju svoje mikrokosmičke analogije, dok ih spoljašnje planete nemaju. Pa ipak, nije da sadržaji vezani za njihove frekvencije nisu dopirale do ljudi. Međutim, oni su poprimali zastrašujuća obličja kroz razna čudovišta i bogodemone. I sada se ta granica lagano topi, a transsaturnovski sadržaji sve jače navaljuju na svakodnevnu ljudsku svest, imaginaciju i oblasti pretežnog sveta snova. Ti sadržaji su nekada bili potisnuti u dublji svemir, fizički, arhetipski i psihološki, pobedom solarnih bogova, kako bi se razvilo istorijsko čovečanstvo. Saturn je postavljen kao čuvar kapija solarnog sveta i svojevrsno strašilo, preuzimajući na sebe neljudske sadržaje daljih svetova, ali i ulogu neutralizatora tih uticaja. Ta granica je danas olabavljena, a pojedinci poput pomenutih deluju kao medijumi ili proroci tog povratka donoseći kosmičku stravu. To dešavanje je dobilo na ubrzanju početkom XX veka, poklapajući se sa objavom „Knjige zakona“ Alistera Krolija, a sada već imamo veliki fantazmički naboj u kolektivnoj mašti čovečanstva. U međuvremenu desila su se dva svetska rata, na delu je nuklearna pretnja, pojava NLO, kanalisanih poruka, eksplozija iracionalnosti u eri vladavine razuma kojom je trebalo zapečatiti stari svet velike sedmorke, ali je duh vremena imao neke drugačije planove.
Smutno
vreme koje pominjem nema samo značenje jedne opšte zbunjenosti u stanju duha i
svesti ljudi te njihovih međusobnih odnosa, ličnih i grupnih, već ono pre svega
znači svojevrsno mešanje frekvencija kao eho uticaja različitih vremenskih
ciklusa a ne samo dopiranje uticaja iz dalekih prostora. Ljudska bića sve više
bivaju izložena uticaju ne samo iz faktora dalekih prostora nego i onih koji bitišu u drugim vremenima. Na primer, kada
sanjamo ili kada se nalazimo u stanju kakve vizije, intenzivnog sanjarenja i
sl, mi nismo zaključani u našim umovima nego smo izloženi uticaju beskrajnog
prostora i ambisa vremena pa i onog iza svakog prostora i vremena.
Kenet Grant je u knjizi „Magijski preporod“ povukao paralele i iznašao velike sličnosti između Krolijeve i Lavkraftove mitologije. Na primer, ono što je kod Krolija „Knjiga zakona“, kod Lavkrafta je „Al Azif“ (Nekronomikon), Krolijeva zvezda Nuit i Lavkraftov pentagram izrezan od sivog kamena, Krolijev čuvar praga Horonzon i Lavkraftov Jog-Sotot, Krolijev glasnik bogova Aivaz i Lavkraftov Njarlatotep, Ktulu itd. Po Grantu, Kroli i Lavkraft su na sličan, a ipak različit način, iskazali određene arhetipske obrasce karakteristične za suštinske impulse nastupajućeg vremena koje je Alister Kroli nazvao (novim) Eonom Horusa. Evo kako Kenet Grant opisuje taj imaginacijsko-intelektualni ambijent:
„Okultisti su često koristili beletristiku kao sredstvo izražavanja. Bulver Litonov Zanoni i Neobična priča pokrenuli su mnoge ljude da krenu na put konačnog Traganja. Ideje neprihvatljive svakodnevnom umu omeđenom predrasudama, iskvarenog borbom za parče hleba - obrazovanjem, mogu da promaknu cenzuri posredstvom romana, pesme, pripovetke. Ideje se mogu valjano zasejati na tle koje bi ih u suprotnom odbacilo ili uništilo... Artur Maken, Brodi Ines, Aldžernon Blekvud i H.P. Lavkraft su pisci te vrste. Njihovi romani i pripovetke poseduju neke značajne sličnosti sa onim vidovima Krolijevog kulta koji su predmet ovog poglavlja, a to je ponovo probuđeni atavizam koji nagoni ljude na razaranje. Bilo da je reč o Vizijama Pana, kao što je slučaj sa makenom i Dansenijem, ili je reč o još zlokobnijem opštenju sa žiteljima zabranjenih dimenzija, na šta nailazimo u delima Lavkrafta, čitalac se sunovraćuje u svet varvarskih imena i nerazumljivih znakova. Lavkraftu nisu bili poznati ni Krolijevo ime ni delo, pa ipak, neke od njegovih maštarija, odslikavaju, doduše iskrivljenu, bit sadržaja Krolijevog kulta.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 120/121.
Čitajući Hauarda Filipsa Lavkrafta ne možemo odoleti izvesnoj sličnosti pogleda na svet izloženom u njegovim pričama strave sa onim što je pisao Karlos Kastaneda. Iako Lavkraft i Kastaneda nemaju dodirnih tačaka, zajedničko im je gledište o prirodi sveta u koji smo uronjeni procesom života. I jedan i drugi opisuju krhkost ovoga sveta i ljudskog položaja u univerzumu te naposletku krhkost samih ljudskih bića. Kod obojice postavka sveta ima duboku, zastrašujuću i podmuklu pozadinu. Naš svet je u tom smislu jedna veoma krhka opsena van koje zjapi nepojmljivi ambis iz kojeg u našu skučenu stvarnost može dopreti neizrecivi užas kroz pukotine te iste stvarnosti u koju smo fino ušuškani našim navikama, mnjenjima i percepcijama. Dok je kod Kastanede strava tek uzgredno prisutna i uklopljena u mehanizam njegovog opisa sveta, Lavkraft naglasak stavlja upravo na stravi. U oba slučaja, ta strava, kod Kastanede manje prisutna ali ne i beznačajna, ima kosmičke dimenzije i predstavlja deo sistema sveta. Kod Kastanede su nosioci strave neorganska bića, letači, izopačeni stari vidovnjaci kao „izazivači smrti“ i uopšteno sve ono što ima veze sa onim što on naziva nagualom a čija je priroda nedokučiva. Sama ideja tonala i naguala te svođenja našeg sveta na ograničeni tonal i beskrajni nagual kao nepregledno polje mogućnosti koje svako malo mogu prodreti u naš svet (tonal), jeste značajan elemenat strave u Kastanedinom opusu. Isto tako, jedna od osobina koju dele Lavkraft i Kastaneda jeste isticanje nemoći razuma spram magijskih i onostranih sila, beskraja, naguala i kosmičke strave. Kod Kastanede svakodnevni razum je nemoćan i jednostavno smeta putevima spoznaje i osvešćivanja. Kod Lavkrafta je razum nemoćan pred naletima užasa. Takođe, zajedničko im je i zapažanje da u vreme razvijene civilizacije njena tehničko-tehnološka čudesa čuvaju mali ljudski svet, čuvaju tonal. U priči „Ukleta kuća“, Lavkraft kaže da njegovog junaka visoke poslovne zgrade štite „kao što moderne materijalne stvari čuvaju naš svet od drevnih i nezdravih čuda.“ Kod Kastanede je to objašnjeno time da je savremeni čovek, okruživši se tehnologijom, učvrstio položaj svoje skupne tačke, a što je istovremeno zaštita ali i smetnja za izlazak svesti iz skučenih okvira ljudskog oblika.
Kod Lavkrafta je „fauna“ strave mnogo raznovrsnija nego kod Kastanede. Čitajući Lavkrafta upoznajemo se sa raznim slučajevima, rekao bih modelima provale bezdanih sadržaja u ljudsku stvarnost te uviđamo neobičnost ljudi koji su glavni akteri ili svedoci tih susreta / provala. Poput Kastanedinih vidovnjaka, tako i mnogi Lavkraftovi likovi koji se susreću sa kosmičkom stravom, odudaraju od prosečne osobe. Mnogi Kastanedu shvataju doslovno te veruju u istinitost svega što je on u svojim knjigama napisao. Takođe, nesumnjivo je i mnogo onih koji to smatraju fikcijom. Ipak, iako je Kastaneda svoje knjige pisao pre svega kao izveštaje o svojim susretima sa stvarnim ljudima, indijanskim čarobnjacima Meksika, a Lavkraft svoje kao nesumnjivu fikciju, mnogo toga kod Kastanede deluje fiktivno a kod Lavkrafta istinito. Iako je po sopstvenoj tvrdnji sve izmislio, Lavkraft zapravo nije izmislio ništa. On je svoje vizije uokvirio pričom. Lavkraft je u tom smislu poput proroka. Ono što čini njegovu crtu samosvojnosti jeste upravo njegov književni izraz pomoću kojeg je on uobličio svoju viziju i čudesa sa one druge strane. Ta vizija nije plod njegovog umovanja, nije racionalna, već je primljena, kroz snove ili drugačije, a upravo taj detalj Lavkrafta dovodi u vezu sa Alisterom Krolijem. Sa druge strane formula „atavističkog vaskrsnuća“ Ostina Osmana Spera jeste jedan moćan oblik manipulacije fantazmama koje magijske slike vezuje za opsesije, a opsesije za određene magijske sile, entitete, duhove. Iz toga se razvio zanimljiv oblik magije utemeljen na metodu sigilizacije. O tome čitamo kod Granta:
„Opsesija i vibracija sačinjavaju osnovu svake magike koja se odnosi na transformaciju i materijalizaciju. Opsesivna ideja prevazilazi i poništava sve manje važne ideje. Sama ekstaza predstavlja rascvetavanje opsesije. Štaviše, vibracija podstiče ekstazu, što dovodi do emocionalne ispražnjenosti koju odslikava vakuumsko stanje. Svaki individualni duh u svojim najdubljim slojevima često posećuju skrivene opsesije koje su, kod prosečne osobe, sve zajedno zaklonjene ili skrivene od budne svesti. Magičari su neumorni u iznalaženju puteva za prizivanje ovih opsesija... Simbolički oblici ovih opsesivnih utvara ponekad se otkrivaju kroz jednostavan proces nesvesnog crtanja. Određeni oblik se stalno vraća u malo izmenjenoj, ali uvek prepoznatljivoj formi. Ukoliko se ovaj oblik uhvati i izoluje on se može pretvoriti u sigil i natopiti magijskom energijom.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str 145.
Upravo je taj slikoviti oblik primer atavističkog vaskrsnuća, svojevrsni glif opsesije. Taj oblik je sigil one sile koja se nalazi u pozadini opsesije i koja u obliku psihološkog odjeka može probuditi uspavani atavizam duboko zakopan u psihi čoveka. O tome opet čitamo kod Granta:
„Ukoliko se ova opsesija potvrdi sredstvima seksualne magike, odnosno ako se nahrani lunarnim vibracijama, stvarno biće će se roditi iz dubina. Ono će dobiti čvrstinu na astralnoj ravni kao podsvesni misaoni entitet, a može čak i stvoriti svoj privid na materijalnoj ravni i postati vidljiv i za nepristrasne svedoke. Ovakav atavizam može biti izuzetno opasan i treba ga odstraniti čim se postigne cilj zbog koga je proces izazvan.“ Kenet Grant, isto.
