Leilani Bustamante
„Ko me vidi, taj kaže zbogom svom životu. Ti si video
blistavi pogled Valkire, stoga ti sada valja s njom jezditi.“
Gerhard van der Leuv
Tumačeći mazdejsku kosmogoniju, Anri Korbin navodi
fravarti (ili fravaši) kao nebeske arhetipove svih bića koje obuhvata svetlosno
stvaranje. Kažem, svetlosno stvaranje da bi se napravila razlika između onog
što je stvorio Ormuzd, odnosno Ahura Mazda, od Ahrimanovih dela, Ormuzdovog
mračnog božanskog protivnika. U skladu sa mazdaističkim učenjem drevnog Irana,
svakom biću imanentna je po jedna fravaši koja, pre svega, ima ulogu titularnog
anđela. Dakle, svako ljudsko biće ima svoj nebeski pandan u obliku fravaši. I
što je zanimljivo, fravaši su ženskog pola. Osim donekle u hurijama u islamu,
iranska ideja o fravarti ima svoju paralelu u nordijskim valkirama, koje su
nebeske družbenice palih ratnika u Odinovoj dvorani Valhali, ali i one koje ih
upravo odvode tamo nakon pogibije. Valkire su u tom smislu, u skladu sa
nordijskom tradicijom, poseban oblik fravarti - anđeli onih ratnika koji će se
pridružiti Odinu u metafizičkom ratu protiv sila tame. Fravarti i valkire
čuvaju i nose moć i sudbinu čoveka. Tako je, parafrazirajući van der Leuva o
liku Brunhilde, Anri Korbin napisao da je Rihard Vagner u tom liku stvorio
dražestan i dirljiv lik anđela: „Votanovu misao, dušu poslanu od Boga; ona je
pred vitezom tako autentična Fulgija, čuvarica njegove snage i njegove sudbine,
čije ukazanje uvek označava pretnju onostranog.“[1] Slika o Votanovoj misli, u
svojoj suštini, podudarna je mazdaističkoj predstavi iranskog sufijskog mistika
Nasirudina Tusija koju Korbin navodi: „Njegova misao postaje Anđelom koji
ističe iz arhetipskog sveta, njegov govor postaje duhom koji ističe iz tog
Anđela, njegovo delovanje postaje telom koje ističe iz tog duha.“[2] Osim bića ovaploćenih na
zemaljskoj ravni, fravašije imaju i anđeli, arhanđeli, pa čak i sam Ahura
Mazda. Ta ideja podseća na Jahveovu Šekinu ili Šivinu Šakti. Fravaši su, dakle,
entiteti duhovne prirode (što ne znači da se na neki način ne mogu ovaplotiti),
nadležni nad svakim bićem (ne ulazeći sada u to šta se pod bićem podrazumeva).
One predstavljaju arhetipski lik svakog bića.
 |
| http://aditya777.deviantart.com/art/Ancient-Valkyrie-497681344 |
Ne može se a ne videti sličnost između fravaši i ideje
o anđelu čuvaru, a koja i danas ima ulogu u nekim granama okultizma na Zapadu.
Čovek odvojen od svog anđela, vidi samo ahrimansku senku koja je on sam.
„Izgubivši značenje Anđela“, kaže Korbin, „čovek bez Fravarti ne može je više
zamisliti doli na način karikature.“ Kako čovek vidi svog anđela, tako i anđeo
vidi njega. Na taj način anđeo svedoči o čoveku. Anđeo je svedok. Korbin kaže
da je šehid u mističnom smislu, biće čija lepota posvedočuje božansku lepotu,
bivajući tako božansko objavljenje, odnosno teofanija i objašnjava: „Zato što
je svedok prisutan u božanskom Subjektu kao njegov svedok, tad je Bog taj koji
kontemplira Samog Sebe u njemu, kontemplirajući tako svoje vlastito
posvedočenje. Kada, dakle, mistik preuzme na sebe, kao svedok kontemplacije,
ulogu onog teofanijskog svedoka, svedoka u korist božanske Lepote, prisutan u
božanskoj Lepoti koja se kontemplira u njemu, tad je Bog taj koji kontemplira
Sebe unutar one mistikove kontemplacije usmerene na njegovog svedoka.“[3]
Ako ne vidimo anđela, nećemo videti ni Boga, kao što
ni Bog neće videti nas, koji nas kroz našeg ličnog anđela gleda. Da bi nas Bog
video kao dostojna, odnosno svetlosna bića, neophodno je da budemo poput
ogledala te da reflektujemo Božji lik onda kada se Bog ogleda o nas kroz oči
našeg anđela. Viziji anđela, nakon vizije pohotnih ili zastrašujućih slika
poreklom iz senke, prethodi viđenje fantazmičkih svetlosnih fenomena. Mistik
koji u svojoj unutrašnjoj viziji opaža svetlosne fenomene, tzv fotizme, na
dobrom je putu da raščišćavanjem ostataka tmine - vidi svog anđela, svoju
fravarti. Tmina koja dolazi od lične senke jednostavno zaprečuje viđenje
unutrašnjeg genija. Poreklo te tmine često je, da kažem, libidonozne prirode,
budući da je reč o moćnom aspektu senke koja dolazi iz seksualne sfere u obliku
klipotičnih apsara, hurija (fantazmičkih kurveštija, urvaši, kurvaši),
seksualnih snova, sanjarija, bludnih slika, odnosno negativnog aspekta
fravarti. Pojava svetlosti u meditaciji ukazuje na prisustvo fravarti, odnosno
na ostvaren kontakt.
Sledeći nit porekla mistične svetlosti dolazimo do
ideje metafizičkog istoka čiji je makrokosmički simbol fizički sever: „Tamo gde
prestaje sena, sena koja drži zatočenom svetlost, onde započinje onostrano, a
to je samo tajanstvo kojeg označava simbol Severa. Severnjaci, na isti način,
simbolizuju čoveka čija je duša dosegla potpunost i takav sklad da je lišena
negativiteta i sene; ona nije ni istočna, niti zapadna... narodi severnog
sunca, po naravi su potpuno i idealno individualizovani; narod dvojnika,
tvoreći par, uosobljuje jedno stanje punoće koje takođe dobrano izražavaju
forma i dimenzije njihove zemlje: zemaljski raj na krajnjem Severu, čija je
konfiguracija poput one savršene kocke, nalik varu Jime, smaragdnih gradova
Jabalke i Jabarse, nalik nebeskom Jerusalimu.“[4] Ta mistična zemlja je Eran
Vej, odnosno Arijana Veja, mitska prapostojbina Arijaca, tj Iranaca na dalekom
severu.[5] Dolazak sebi, otkrivanje
svoje prave suštine, svog anđela, jednako je otkrivanju ove mitske i u suštini
metafizičke domovine, duhovnog kraljevstva bića u suptilnim telima (setimo se
proslavljenog tela večnog života sahu koje daruje Oziris), Belog Grada bogova,
Grada Piramida itd, zavisi o kojoj je tradiciji reč. Da bi uopšte bili kadri za
taj metafizički povratak kući neophodno je prethodno probuditi i razviti svoje
unutrašnje svetlo, pravog i savršenog svetlosnog čoveka unutar kostreti onoga
što uobičajemo nazivati ljudskim bićem.
Mikrokosmički vid tog mističnog severa, odnosno istoka
jeste srce. U srcu se dešava susret anđela i čoveka. U islamu je to mistična
planina Kaf čiji se vrh sastoji od smaragdne stene - (od čijeg je dela
isklesana čuvena Smaragdna tabla Hermesa Trismegistosa) - koja širi svoj odsjaj
na čitavu planinu, kao što prosvetljeno srce, poput Sunca, zrači i osvetljava
mikrokosmos.[6]
Na dijagramu kabalističkog Drveta života, staza samek vodi od lunarne sefire
Jesod ka solarnom Tifaretu. Samek je stub koji od lunarne osnove, od senke, od
tmina noći, vodi posvećenika ka zemlji lepote i svetlosti u susret anđelu. To
je mistična zemlja, odnosno među-Orijent, kako bi to Korbin rekao, gde dolazi
do susreta između mikrokosmičkog Malog Orijenta (duša koja se uzdiže do vrhunca
svoje čežnje i svesti) i makrokosmičkog Velikog Orijenta, velikog Istoka čistih
inteligencija. Izraz Velikog Orijenta upravo je ta smaragdna stena na vrhu
mistične psihokosmičke planine. Na simbolizam tarot karte Mesec, u kontekstu
ezoteričnog noćnog putovanja na vrh mistične planine, ukazuje i sledeći
Korbinov opis (iako to nije bila njegova aluzija, ali se sličnost ne može
prevideti): „Na prilazima vrhu svetli buktinja ponoćnog sunca, primordijalna
slika unutrašnjeg Svetla koje je igralo tako važnu ulogu u obredoslovlju
religija misterija, svetiljka koju je nosio Hermes u središtu podzemne sobe...
Kada sine cik zore, to jest kada svetlosno biće osvetli zidove hrama koji ga
uokviruju (ovde se prisećamo one columna gloriae maniheizma, podizanje
svetlosnih elemenata koji tvore pandan sa spuštanjem svetlosnog krsta), Hermes
ugleda Zemlju u času dok se potapa, a sa njom gradovi nasilnika potopljeni u
božanskoj srdžbi.“[7]
Tu je reč o rušenju
materijalnog, čulnog sveta u umu posvećenika, a što je prikazano simbolikom
arkane Kula kojom je, između ostalog, prikazana i doktrina metafizičkog Zapada
kao mestu progonstva i pada u materijalnost. Prosvetljenje dolazi sa prvim
zracima Sunca, kao što u tarotu karta Sunce sledi odmah nakon karte Mesec
(aluzija na egipatsku Knjigu mrtvih, Izlazak u dan). Metafizičko sunce koje
obasjava prosvetljenog jeste Oko kojim božanstvo gleda, istovremeno bivajući
okom kojim sam posvećenik posmatra onostrano. Sedam tradicionalnih nebeskih
hijerarhija, sedam stupnjeva prosvetljenja, sedam nivoa inicijacije, jeste
sedam božanskih očiju, nivoa svesti i sagledavanja. Njihov zajednički imenitelj
je osmo oko, osmi svet, gde i sam oblik broja Osam ukazuje na beskonačnost i
njenu moć fokusiranja na tačku, kao i moć posvećenika da kroz fokusnu tačku
posmatra beskonačno. Anđela čuvara u tom smislu valja shvatiti kao vodiča i
inicijatora koji posvećenika uvodi u Veliki Orijent. Zvezda Severnjača, kao
kibla, kao fokusna tačka metafizičkog istoka, kao vidljivi aspekt Velikog
Orijenta, jeste simbol fantazmičke orijentacije adepta, kao mesta obitavanja
njegovog anđela čuvara u makrokosmosu. To je mesto oko kojeg se vrti čitav
univerzum. Tamo obitava anđeo čuvar čitavog univerzuma, kao i anđeli čuvari
svih bića. Ka tamo nas vode kćeri nevidljivog sunca.
[1] Henry Corbin, Svjetlosni
čovek u iranskom sufizmu, Sarajevo, Ibn Sina, 2003, str. 70.
[5] „Čeznuti za Eran
Vejom znači čeznuti za Zemljom vizija in medio mundi; to znači zadobiti
središte, nebesku Zemlju, gde se ostvaruje susret sa Svetim Besmrtnicima, sa
Ormuzdovom božanskom heptadom i njegovim arhanđelima. Planina vizija je
psihokosmička planina, to jest kosmička planina nalik ljudskom mikrokosmosu. To
je Planina praskozorja, vrh odakle se izvija most Činvat, prelaz ka onostranom,
baš onde gde se nalazi mesto praskozornog susreta anđela Daene i njenog
zemaljskog ega. Isto tako, arhanđeo Vohu Manah nalaže vizionarskom proroku da
se oslobodi svoje odore, to jest da se reši svog materijalnog tela i organa
čulnog opažanja: događaji u Eran Veju za mesto i organ imaju svetlosno suptilno
telo. Tu, in medio mundi i na vrhuncu duše čuva se zoroastersko svetlosno
semenje, Hvarna trojice Saošjanta ili budućih Spasitelja, onih koji će pratiti
preobražaj sveta snagom čina kosmičke liturgije.“ Corbin, str. 82.
[6] „I gle, na nebu beše
presto, a na prestolu seđaše neko. Onaj što seđaše izgledaše kao kamen jaspis i
sard, a oko prestola beše duga koja izgledaše kao smaragd.“ (Apokalipsa, 4:3)
