Al-Kindi: doktrina zvezdanih zračenja

Al-Kindī

Abū Yūsuf Yaʿqūb ibn Isḥāq al-Kindī (oko 801–873), u zapadnoj tradiciji poznat kao Al-Kindi, smatra se prvim velikim filozofom islamskog sveta i jednim od ključnih posrednika između antičke grčke misli i kasnije srednjovekovne Evrope. Njegov značaj ne leži u osnivanju jedne škole, već u uspostavljanju filozofije kao legitimne discipline unutar islamske kulture, u vremenu kada je odnos između razuma i objave još bio otvoreno pitanje. Rođen u Kufi, u uglednoj arapskoj porodici, Al-Kindi je stekao široko obrazovanje u Bagdadu, tadašnjem intelektualnom središtu Abasidskog kalifata. Bio je blisko povezan sa tzv. Kućom mudrosti (Bayt al-Ḥikma), gde se odvijao veliki prevodilački projekat antičkih dela sa grčkog i sirijskog na arapski. Al-Kindi ne samo da je poznavao Aristotela, Platona i neoplatoničare, već je aktivno učestvovao u njihovom tumačenju i prilagođavanju novom kulturnom kontekstu. 

Za razliku od kasnijih islamskih filozofa poput Al-Farabija ili Avicene, Al-Kindi nije pokušavao da izgradi zatvoren metafizički sistem. Njegova misao je enciklopedijska i problemski orijentisana. Pisao je o metafizici, logici, matematici, medicini, muzici, optici, kriptografiji i astrologiji. Ono što povezuje ovaj raznoliki opus jeste uverenje da svet funkcioniše po racionalnim zakonima uzročnosti i da je ljudski razum sposoban da te zakone spozna. U tom kontekstu treba razumeti i njegov interes za astrologiju i ono što će kasnije biti nazvano „okultnim naukama“. Al-Kindi nije bio mag u praktičnom smislu, niti mistik. Njegov cilj bio je da pokaže da i pojave koje deluju tajanstveno, uticaj zvezda, moć imaginacije, delovanje reči i slika, imaju prirodno objašnjenje. Njegov spis, poznat na latinskom pod naslovom De radiis stellarum (O zvezdanim zracima), upravo je izraz ambicije da se astralni uticaji objasne kao univerzalni princip zračenja, a ne kao demonska ili iracionalna sila.

Važno je naglasiti da Al-Kindi nije bio jeretik u islamskom smislu, ali je često bio u napetom odnosu sa teolozima. Njegovo insistiranje na autonomiji razuma i filozofije dovelo je do gubitka političke zaštite u kasnijem periodu života. Ipak, njegov ugled kao učenjaka nije nestao, a njegovi spisi su nastavili da cirkulišu, naročito u latinskim prevodima od XII veka nadalje. U zapadnoj istoriji ideja, Al-Kindi je najvažniji kao figura prenošenja. Bez njegovog rada, ne bi bilo moguće razumeti kako su arapsko-islamska nauka i filozofija oblikovale renesansni hermetizam, sholastičku misao i ranu modernu nauku. Marsilio Fičino, Agripa i Bruno nisu čitali Al-Kindija direktno uvek, ali su mislili u svetu koji je on pomogao da se konceptualno uobliči. U krajnjoj liniji, Al-Kindi se može opisati kao filozof jedinstva znanja. Za njega, matematika, prirodna filozofija, metafizika i čak ono što nazivamo magijom nisu suprotstavljene oblasti, već različiti nivoi razumevanja iste stvarnosti. U tome leži njegova trajna relevantnost, ne kao autora jedne doktrine, već kao arhitekte jednog racionalnog pogleda na kosmos kao poredak značenja i uzroka.

Al-Kindi je u latinski srednji vek ušao posredno, fragmentarno i selektivno, ali je uprkos tome izvršio disproporcionalno veliki uticaj na zapadnu filozofiju, prirodnu nauku i okultnu tradiciju. Za razliku od Avicene ili Averoesa, on nikada nije postao „školski autor“, ali je postao strukturni posrednik ideja koje su duboko oblikovale srednjovekovni intelektualni pejzaž. Al-Kindijeva dela dospela su na Zapad pre svega tokom XII i XIII veka, u okviru velikog prevodilačkog pokreta u Toledu, Palermu i južnoj Italiji. Njegovi spisi su prevođeni sa arapskog na latinski, često anonimno ili pod skraćenim imenima (Alkindus, Alchindi). U tom procesu nije prenet njegov kompletan filozofski opus, već odabrani traktati, uglavnom iz oblasti prirodne filozofije, matematike, optike i astrologije. Najpoznatije i najuticajnije delo u latinskoj recepciji bilo je pomenuto De radiis stellarum, koje je ušlo u opticaj kao teorijski temelj astralne uzročnosti.

U strogo filozofskom smislu, Al-Kindi nije zauzeo centralno mesto u sholastičkim raspravama. Njegov neoplatonizam i interes za astrologiju učinili su ga manje pogodnim za institucionalnu filozofiju, koja se u to vreme sve više oslanjala na Aristotela u averoističkoj i tomističkoj interpretaciji. Ipak, njegovi pojmovi uzročnosti, emanacije i jedinstva znanja uticali su indirektno na zapadnu misao. Al-Kindi je bio jedan od prvih autora koji je Zapadu pokazao da filozofija, matematika i prirodna nauka mogu činiti jedinstven racionalni sistem, bez oslanjanja na mit ili objavu kao primarne izvore. Najdublji i najtrajniji uticaj Al-Kindi je ostvario u oblasti astrologije, prirodne magije i renesansnog hermetizma. De radiis stellarum postao je osnovni teorijski tekst za autore koji su želeli da magiju opravdaju prirodnim zakonima, a ne demonskim intervencijama. Ovaj tekst je legitimisao ideju da misao i imaginacija imaju uzročnu moć, omogućio je razvoj koncepta astralne magije kod Marsilija Fičina, dao je metafizičku osnovu za praktične sisteme poput Pikatriksa u latinskoj adaptaciji, i snažno je uticao na Agripu i, posredno, na Đordana Bruna. U tom smislu, Al-Kindi je postao nevidljivi autoritet, često citiran, retko problematizovan, ali stalno prisutan kao temeljna pretpostavka. 

Jedna od posebnosti Al-Kindijeve recepcije jeste to što je njegov uticaj često bio razdvojen od njegovog imena. Njegove ideje su cirkulisale kroz kompilacije, komentare i parafraze, ponekad bez jasne atribucije. Zbog toga je u zapadnoj tradiciji dugo bio poznat više kao „autor jednog traktata“ nego kao zaokružena filozofska figura. U latinskom srednjem veku, Al-Kindi nije bio kanonski filozof, ali je bio arhitekta jednog načina mišljenja. Njegova recepcija je bila parcijalna, ali strateški presudna, budući da je on omogućio da se astrologija i magija razumeju kao produžetak prirodne filozofije, a ne kao suprotstavljene oblasti. Ako je Avicena dao Zapadu metafizički sistem, a Averoes hermeneutiku Aristotela, Al-Kindi je dao model kosmosa kao racionalno povezane mreže uzročnosti, model koji će, kroz renesansu, nastaviti da deluje daleko izvan granica srednjovekovne skolastike.

Opis Al-Kindijevog dela De radiis stellarum

Ovaj spis jeste jedno od najuticajnijih filozofsko-okultnih dela srednjovekovne prirodne filozofije. Iako se u kasnijoj tradiciji često čita kao tekst o astrologiji i magiji, Al-Kindi ga utemeljuje pre svega kao racionalnu teoriju univerzalnog uzročnog delovanja, u kojoj su zvezde, planete, elementi, ljudska psiha i materijalni svet povezani jedinstvenim principom zračenja (emanacije). Osnovna teza dela glasi da svako biće, svaka forma i svaka supstanca neprestano emituje zrake (radii), odnosno uticaje koji se prostiru kroz kosmos. Nebeska tela su najmoćniji izvori ovih zračenja, ali ona nisu jedina, već su to kamenje, biljke, životinje, ljudi, pa čak i misao i volja, deluju kroz sopstvene zrake. Svet je, prema Al-Kindiju, kontinuirana mreža uticaja, a ne skup izolovanih entiteta. Time Al-Kindi daje filozofsku legitimaciju astrologiji i magiji, ali ih ne zasniva na demonima ili iracionalnim silama, već na prirodnim zakonima. Magija, u ovom okviru, nije suprotna razumu, već je produžetak prirodne filozofije. Razlika između uspešnog i neuspešnog delovanja ne zavisi od „tajnih sila“, već od tačnog razumevanja odnosa između nebeskih konfiguracija, materijalnih oblika i ljudske namere.

Posebno mesto zauzima ljudski um. Čovek nije pasivni primalac kosmičkih uticaja, već aktivni čvor u mreži zračenja. Misao, imaginacija i volja imaju stvarnu uzročnu moć, jer i one emituju zrake. Zbog toga se ljudska namera mora uskladiti sa nebeskim ritmovima, jer samo tada delovanje postaje efikasno. Ova ideja ima dalekosežne posledice za kasniju renesansnu magiju, posebno kod Fičina, Agripe i Bruna. U celini, De radiis stellarum predstavlja most između antičke filozofije, islamske nauke i zapadnog hermetizma, nudeći viziju kosmosa kao racionalno uređenog, ali duboko simboličnog sistema uzročnosti. 

U uvodnim poglavljima ovog spisa Al-Kindi izlaže osnovno načelo po kome nebeska tela deluju na sve što postoji ispod sfere Meseca. Ovo delovanje nije metaforičko, već realno i fizičko, te ostvareno kroz zrake koji se prostiru u svim pravcima. Nijedan događaj u sublunarnom svetu ne može se u potpunosti razumeti bez uvida u nebeske uzroke. Al-Kindi takođe objašnjava i prirodu tih zraka te za njih kaže da nisu materijalni u grubom smislu, ali nisu ni čisto duhovni. Zraci su nositelji forme i kvaliteta, način na koji se kosmički poredak utiskuje u materiju. Svaka forma deluje po načelu sličnosti: slično privlači slično. Al-Kindi proširuje princip zračenja sa zvezda na elemente i njihove kombinacije. Zemlja, voda, vazduh i vatra emituju sopstvene uticaje, koji se prepliću sa nebeskim. Time se objašnjava raznolikost prirodnih pojava, temperamenta i fizičkih svojstava.

Što se tiče biljaka, minerala i životinja, Al-Kindi pokazuje da svaka prirodna supstanca ima specifičnu konfiguraciju zračenja, što objašnjava njihovu upotrebu u medicini, alhemiji i prirodnoj magiji. Delotvornost neke supstance ne zavisi od verovanja, već od njenog mesta u kosmičkom poretku. Kod Al-Kindija čovek zauzima posebno mesto jer objedinjuje telesno i duhovno. Ljudsko telo prima zrake, ali njegova duša i um ih i emituju. Ovde Al-Kindi uvodi ideju da imaginacija ima realnu uzročnu moć, što će kasnije postati centralna teza renesansne magije. 

Al-Kindi naglašava se da nijedno delovanje nije neutralno. Svaki čin je praćen unutrašnjom namerom, a namera sama po sebi proizvodi zrake. Zbog toga neuspeh magijskog ili praktičnog delovanja ne potiče iz „slabosti sile“, već iz neusklađenosti namere sa kosmičkim okolnostima. Zraci se ne menjaju samo po kvalitetu, već i po intenzitetu u zavisnosti od nebeskih položaja. Vreme nije neutralna pozadina, već aktivni faktor uzročnosti. Al-Kindi implicira da je prava „umetnost“, bilo da je reč o medicini, politici, magiji ili filozofiji, sposobnost usaglašavanja ljudskog delovanja sa univerzalnim zračenjem. Mudrost se ne sastoji u dominaciji nad prirodom, već u razumevanju njenog ritma.

Dakle, De radiis stellarum nije priručnik magije, već metafizička teorija sveta kao mreže uzročnih odnosa. Njegov značaj leži u tome što pruža racionalni temelj za prakse koje će kasnije biti označene kao okultne, pokazujući da su one, u svom izvornom obliku, zamišljene kao produžetak prirodne filozofije, a ne kao njena negacija. 

Al-Kindi, Pikatriks i Marsilio Fičino: tri lica astralne uzročnosti 

Iako De radiis stellarum, Picatrix i Fičinova astralna magija pripadaju istom širokom hermetičko-astrološkom kontinuitetu, oni predstavljaju tri različita nivoa uobličavanja istog kosmičkog modela: teorijski, operativni i humanističko-filozofski. Sva tri sistema polaze od pretpostavke da kosmos nije mehanički skup tela, već živa mreža uticaja, ali se razlikuju u načinu na koji taj uvid tumače, primenjuju i etički oblikuju.

Kod Al-Kindija nalazimo najapstraktniju i najracionalniju formulaciju astralne uzročnosti. Njegov svet je ispunjen zračenjem: zvezde, elementi, forme i ljudska psiha neprestano emituju i primaju uticaje. Ovaj model nije mitološki, već filozofski. Zraci nisu personifikovani, niti se pripisuju demonima ili inteligencijama; oni su prirodni nosioci forme i kvaliteta. Al-Kindi time postavlja epistemološki temelj kasnijoj astralnoj magiji. On ne opisuje kako se magija izvodi, već zašto je uopšte moguća. Njegov interes nije inicijacija, već razumevanje univerzalne uzročnosti. Čovek je uključen u taj sistem kao aktivni čvor. Ljudska imaginacija i volja imaju realno dejstvo jer i same proizvode zrake. U tom smislu, Al-Kindi je teoretičar astralne ontologije.

Ako je Al-Kindi dao teoriju, Pikatriks daje potpuni operativni kosmos. U tom spisu preuzeta je osnovna ideja astralnog uticaja, ali se razvija u pravcu praktične magije, simboličkog mišljenja i ritualne tehnologije. U Pikatriksu se kosmos ne posmatra samo kao mreža zračenja, već kao hijerarhijski organizovan sistem sila, duhova, inteligencija i analogija. Za razliku od Al-Kindija, Pikatriks nema potrebu da se opravdava pred filozofijom. Pogled na svet kojim zrači taj spis je radikalno pragmatičan, jer znanje postoji da bi se delovalo. Zraci nisu samo prirodni fenomeni, već postaju kanali moći koji se mogu pojačati, usmeriti ili kombinovati kroz slike, reči, materijale i vremenske cikluse. Čovek u Pikatriksu nije samo posmatrač kosmičkog reda, već aktivni manipulator analogija. Ljudska imaginacija nije samo psihološka sposobnost, već ključna magijska funkcija. Ovde se Al-Kindijeva ideja imaginacije kao uzročnog faktora razvija do krajnjih posledica. Ako je Al-Kindi racionalni metafizičar, Pikatriks je enciklopedija astralne prakse.

Marsilio Fičino stoji u trećoj poziciji. On preuzima i Al-Kindijevu teoriju zračenja (posredno, preko arapsko-latinske tradicije) i Pikatriksove operativne uvide, ali ih temeljno preoblikuje kroz platonizam, hrišćansku teologiju i renesansni humanizam. Za Fičina, astralna magija nije sredstvo moći nad svetom, već sredstvo harmonizacije duše. Zvezde deluju, ali njihovo delovanje nije slepo ni amoralno već je deo božanskog poretka. Imaginacija ima moć, ali mora biti očišćena, uzdignuta i usmerena ka lepoti, muzici i harmoniji. Fičinov magus nije operater u pikatričnom smislu, niti neutralni filozof poput Al-Kindija, već lekar duše. Astralni uticaji se ne koriste da bi se menjala sudbina, već da bi se čovek uskladio sa sopstvenom prirodom i kosmičkim redom. Tamo gde Pikatriks ne poznaje etička ograničenja, Fičino ih strogo uvodi. Sva tri sistema prihvataju da zvezde deluju, ali se razlikuju u odgovoru na pitanje: šta čovek sme i treba da radi sa tim saznanjem? 

Al-Kindijeva teorija zračenja predstavlja neutralni metafizički temelj. Pikatriks pokazuje šta se može učiniti kada se taj temelj shvati bez moralnih zadrški. Fičino, pak, pokazuje šta se sme učiniti u okviru hrišćanskog i platonističkog pogleda na svet. Zajedno, ova tri dela čine potpuni luk zapadne astralne misli, od filozofije, preko magije, ka duhovnoj kultivaciji.

Mit o hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja

Rekonstrukcija grba Hazarskog kaganata 

NAPOMENA: Ova napomena stoji za one ostrašćene arogantne ignorante koji površno čitaju, i plitko razumeju -  ja ne tvrdim da neki Hazari svojevremeno nisu primili judaizam, već tvrdim da Aškenazi nisu hazarskog porekla, i to je sve.

Nikada nisam imao nameru da ozbiljno uzmem u razmatranje tezu o navodnom hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja, ali zaista mi je bilo teško odupirati se tom porivu budući da je internet preplavljen tekstualnim i govornim sadržajima koji tako sigurno i vazda nekako ostrašćeno to ističu kao sasvim izvesnu i potvrđenu činjenicu. Suprotstaviti se tom narativu predstavlja veliki izazov. Povodom toga, čitav antisemitski narativ pakuje se u hazarski omot, kao da je taj hazarski element sazdan od specifično zlokobne sorte u čiju urođenu izopačenost ne bi trebalo imati ni trunke sumnje. Satanski Hazari, prerušeni u jevrejski identitet, dakle kriptohazari, nalaze se u korenu svakolikog konspirativnog, subverzivnog, perverznog i izopačenog na ovom svetu. Čim se za nekog dokaže da je Hazar, povodom toga više ništa nije neophodno reći. I od svih naroda, eto, ti vražji Hazari ispadoše najgori. I zašto baš Hazari a ne neki drugi, veliko je pitanje. U razloge njihove navodne izopačenosti niko od zagovornika sinisternog judeohazarstva ne ulazi, već se to gotovo aksiomatski prihvata.

Rani istorijski izvori o prelasku Hazara u Judaizam

Prvi tragovi povezivanja Hazara i Jevreja nalaze se u srednjovekovnim izvorima, između X i XIII veka, ali oni ne tvrde da su Aškenazi hazarski konvertiti. Povodom toga, oni beleže da je hazarska elita oko VIII ili IX veka primila judaizam. Takođe, oni napominju i da je postojala jevrejska zajednica u hazarskoj državi te da su pojedine jevrejske grupe sa šireg istočnoevropskog prostora bile u kontaktu sa Hazarima. Dakle, ovo još nije teorija porekla, već istorijska činjenica o konverziji jednog dela hazarske aristokratije. Od tih ranih izvora ističe se tzv Hazarska korespondencija iz X veka, a to su pisma Hasdai ibn Šapruta i hazarskog kralja Jozefa. Hasdai je bio jevrejski visoki službenik na dvoru kordobskog kalifata u Španiji. I kako je čuo glasine o jevrejskom kraljevstvu Hazara, latio se da napiše pismo hazarskom kaganu kako bi proverio istinitost tih glasina. Upravo je odgovor kagana Jozefa najvažniji dokument za koji se hvataju zagovornici hazarskog porekla Aškenaza. Naime, Jozef tvrdi da je kagan Bulan pre više vekova primio judaizam. Pismo kagana Jozefa opisuje debatu između predstavnika hrišćanstva, islama i judaizma, nakon kojeg je kagan Bulan izabrao judaizam kao zvaničnu religiju svoje države. Inače, turkijski narodi su bili meta misionarenja i velike konkurencije između predstavnika avrahamskih religija, ali i manihejaca, zoroasteraca i budista. Turkijati su bili poznati kao prevrtljivi po tom pitanju, a razni izvori tvrde da su njihovi vladari i velikaši uživali u tim teološkim raspravama sa raznim misionarima. U tom smislu, odgovor kagana Jozefa jeste autentičan, ali opet u njemu nema dokaza o masovnoj konverziji hazarske populacije u judaizam. U to vreme, na tim velikim razuđenim i za evropske prilike slabo nastanjenim teritorijama, svetonazorska opredeljenja elita imala su veoma ograničen odjek među običnim svetom. 

Vizantijski autor Konstantin VII Porfirogenit u delu De Administrando Imperio beleži jevrejsko prisustvo na hazarskom dvoru, ali ne pominje masovnu konverziju hazarskog naroda u judaizam. Velika grupa izveštaja potiče iz muslimanskog sveta. Oni su dragoceni, ali često kontradiktorni. Ibn al-Fakih (oko 903. godine), kaže da Hazari ispovedaju tri religije: turski paganizam, islam i judaizam. Tu nije jasno precizirano šta se pod izrazom Hazar podrazumeva, budući da je Hazarski kaganat bio izrazito multietnička država. Takođe, al-Fakih pominje postojanje jevrejske aristokratije u Hazariji. Drugi izvor, Al-Istahri (X vek), kaže da su hazarski vladari Jevreji, a da stanovništvo čine hrišćani, muslimani i pagani. Al-Masudi, takođe iz X veka, navodi da su Hazari primili judaizam u vreme kalifa Haruna al-Rašida, ali opet ne pominje masovnu konverziju. Naposletku, Saadja Gaon (X vek), spominje Hazare kao narod koji se priveo judaizmu, ali bez detalja. Ruski izvor s početka XII veka Povest’ vremennykh let, spominje Hazare i beleži da su bili jevrejske vere. Ta hronika kombinuje istorijske podatke i legende, ali potvrđuje da je u XI veku u istočnoj Evropi bilo opštepoznato da je hazarska elita povezana sa judaizmom. Jevrejski komentatori XI i XII veka poput Jehude Halevija, pominju Hazare kao primer naroda koji je prihvatio Toru, što je dokaz univerzalnosti judaizma. Ovi izvori uglavnom ne pretenduju na istorijsku preciznost.

Prve teorije da su Aškenazi poreklom Hazari javljaju se među hrišćanskim polemičarima. Jedan od njih je Johannes Buxtorf (XVII vek) pominje Hazare u pokušaju da judaizam prikaže kao neautentičan. Pojedini istoričari XVIII veka šire predstavu o jevrejskoj hazarskoj državi na osnovu čitanja ranijih srednjovekovnih izvora. Ipak, ni tada ovo nije bila preovlađujuća ideja, već pre spekulacija na marginama evropskog učenog sveta. Početkom XX veka mogućnost hazarskog porekla aškenaskih Jevreja razmatraju neki ruski autori od kojih neki tvrde da većina istočnoevropskih Jevreja potiče od Hazara. Na taj način postiže se cilj osporavanja njihove veze sa biblijskim Izraelom. Podsetiću da je to doba agitovanja cionističkog pokreta među Jevrejima radi stvaranja zajednica na teritoriji današnjeg Izraela, odnosno Palestine. Kako su upravo Aškenazi bili glavni cionisti, sasvim je bilo prirodno da se pojavi takav kontra-narativ koji bi delegitimisao njihove ciljeve. Posledično, Jevreji nisu pravi Judejci, odnosno moderni Izrael nema istorijsko pravo na hebrejsko nasleđe. No, na stranu Aškenazi, šta ćemo sa onda sa Sefardima i drugim ne-aškenaskim grupama? Imaju li oni pravo na hebrejsko nasleđe, ili su poput beslovesnih zombija potpuno pod crnomagijskom kontrolom zlih aškenaskih Hazara, pa otud možda i oni nisu dovoljno košer?

Moderne spekulacije o hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja 

Nakon Drugog svetskog rata, kao najvažniji i najuticajniji autor hazarske teze javlja se Artur Koestler, mađarsko-britanski pisac jevrejskog porekla, koji u knjizi The Thirteenth Tribe, odnosno Trinaesto pleme (1976), tvrdi da su Aškenazi uglavnom potomci Hazara, a ne biblijskih Izraelaca. On je izneo sintetičku hipotezu da su Aškenazi u velikoj meri potomci jevrejskih (ili judeizovanih) stanovnika Hazarskog kaganata, a ne direktni potomci drevnih Judejaca iz Levanta. Njegov cilj je bio političko-ideološki, da ospori rasističke tumače koji vide Jevreje kao posebnu rasu i pokazati da je jevrejsko poreklo mešano i istorijski nepouzdano kao etnički marker. Setimo se da su nacisti percipirali Jevreje kao posebnu rasu. Koestler primećuje da je hazarska elita prihvatila judaizam i da su postojali jevrejski elementi u stepama. Međutim, Koestler konstruše masovnu migracionu naraciju iz fragmenata srednjovekovnih tekstova koji govore o hazarskoj eliti, a ne o masovnoj judaizaciji celokupne populacije. On nije ponudio lingvističke, arheološke ili genetičke dokaze koji bi podržali velikomigracioni scenario. Isto tako, on Hazare vidi monolitno, politički i genetski. U tom smislu uputio bih na izučavanje etnogeneze i genetike turkijskih naroda kao što su Čuvaši, Tatari i Baškiri, čije su genetske komponente raznorodne i ukazuju na dugotrajni proces mešanja sa ugro-finskim, slovenskim i kavkasko-iranskim narodima. Dakle, nije ispravno zamisliti Hazare kao jedinstvenu etno-genetsku masu koja bi se mogla prerušiti u istočnoevropske Jevreje. Ako bi stotine hiljada Hazara (ili većina elite i njihovih podanika) migrirale u srednju i istočnu Evropu i formirale Aškenaze, očekivali bismo arheološke i lingvističke tragove, na primer turske pozajmice u jidišu, materijalne kulture, naselja, kojih nema. Koestler ne objašnjava njihovo odsustvo. Kritike iz akademske sfere (npr. članci i osvrti koji su odmah izašli nakon objavljivanja) ističu da njegova knjiga nije monografija istorijske metodologije već popularna spekulacija sa velikim retoričkim naglaskom. 

Drugi važan zagovornik kojeg koriste narativi hazarske teze je Salo Wittmayer Baron (1895–1989), poznati istoričar, takođe jevrejskog porekla. Baron nije zastupao hazarsku teoriju u radikalnom obliku, ali je prihvatao mogućnost ograničenog hazarskog doprinosa jevrejskim zajednicama na Krimu i u istočnoj Evropi. On je smatrao da je judaizacija Hazara istorijski sasvim stvaran događaj, ali je naglašavao da hazarski uticaj na Aškenaze nije presudan.

Treće ime u tom smislu jeste Abraham Poliak (1900–1963), izraelski istoričar, autor knjige Khazaria (1944). Poliak je jedan od retkih jevrejskih autora koji je ozbiljno razmatrao mogućnost da Hazari pružaju značajniji doprinos istočnoevropskom jevrejstvu. On polazi od toga da su postojale jevrejske zajednice u Hazarskom kaganatu i da su neke od njih možda migrirale na sever nakon raspada te države. Po njemu, moguće je da su ove zajednice bile deo ranih jevrejskih naseobina u Rusiji i Poljskoj. Međutim, Poliak nikada nije tvrdio da su Aškenazi uglavnom Hazari, već da hazarska migracija možda predstavlja jedan od elemenata istočnoevropske jevrejske demografije. Kasnija istraživanja su pokazala da je Poliakova procena bila preterana, ali on je važan jer je prvi jevrejski istoričar koji je popularizovao ideju o hazarskom doprinosu.

Poliak je verovao da je konverzija Hazara u judaizam bila masovna, da je zahvatila veliki deo naroda i možda neke njihove potčinjene plemenske skupine. Tako je nastala ogromna jevrejska masa koja bi kasnije mogla migrirati na sever i postati jezgro Aškenaza. Danas se u istoriografiji, u poređenju sa arheologijom i kritičkim čitanjem izvora, smatra da su judaizam prihvatili pre svega hazarska elita i mali deo privilegovanih slojeva oko kaganove administracije. Nema dokaza o masovnoj konverziji običnog stanovništva. Konverzije elita u nomadskim državama nisu bile neuobičajene (npr. bugarsko primanje hrišćanstva), ali to ne znači da je celokupna populacija pratila elitu. Poliak je pretpostavljao da je Hazarski kaganat imao ogromno stanovništvo te da je značajan deo bio judaizovan. Potom on pretpostavlja da je takva masa mogla migrirati u istočnu Evropu i formirati osnovnu populaciju Aškenaza. Ipak, Hazarski kaganat nije imao milionsku populaciju. Stanovništvo te države bilo je sastavljeno kako od raznih turkijskih, a ne samo hazarskih, nomadskih i polunomadskih plemena, već i uz dodatke alanskih, ugro-finskih, slovenskih i kavkaskih zajednica, i to na ogromnoj teritoriji sa niskom gustinom naseljenosti. Arheologija i procene demografa ukazuju na populaciju od nekoliko stotina hiljada, do možda čak jednog miliona na vrhuncu moći Hazarskog kaganata. Iz takve, i to delimično judaizovane elite, ne može nastati populacija veličine kasnijeg istočnoevropskog jevrejstva.

Četvrto ime jeste Šlomo Sand (rođen 1946.), izraelski istoričar, autor knjige Izmišljanje jevrejskog naroda (2008). On ne zastupa klasičnu hazarsku teoriju, ali je koristi kao primer kako se mogu formirati istorijski identiteti i kao argument da jevrejska etnogeneza nije jednostavna i da etnicitet nije rasa. Sand ističe da se Aškenazi formiraju u srednjovekovnoj Evropi, a ne na Levantu. Ipak, on ne tvrdi da su aškenaski Jevreji poreklom Hazari, nego da je etničko poreklo moderno konstrui­sano. Njegova knjiga je politička i teorijska, ne demografsko-genetička.

Arheologija, istorija, kultura, lingvistika, genetika

Savremene genetske studije nisu pronašle turkijatsku komponentu specifičnu za stepu u genomu Aškenaza. Možemo reći da postoji izvesno prisustvo kavkaskih genetskih markera kod Aškenaza, ali oni se podudaraju sa širim kavkasko-levantinskim migracijama, a ne isključivo sa Hazarima. Lingvistički, aškenaski dijalekt poznat kao jidiš, razvio se iz nemačke, hebrejske i slovenske osnove, bez ikakvih tragova turskih jezika Hazara. Ne zaboravimo, Hazari su turkijski narod. Naposletku, nije naodmet pomenuti kako ne postoje dokazi o masovnom prelasku Hazara u istočnoevropski jevrejski korpus. Isto tako, istorijski izvori ne beleže masovne migracije hazarskih Jevreja prema današnjoj Ukrajini, Poljskoj, Belorusiji, Litvaniji ili Nemačkoj, odnosno ka regionima iz kojih su se kasnije razvili Aškenazi. Nakon sloma Hazarskog kaganata (965–1016), tragovi o hazarskim Jevrejima odnose se na jevrejske zajednice na Krimu koje pokazuju kontinuitet i moguće poreklo još iz hazarskih vremena. Isto tako, imamo tragove tih zajednica u obliku tzv brdskih Jevreja u Dagestanu i Gruziji, ali nema dokaza da su te zajednice migrirale ka pomenutim aškenaskim zemljama. U smislu materijalnih dokaza imamo natpise sa Krima, gde se meša turski jezik i hebrejsko pismo što potvrđuje prisustvo jevrejskih Hazara u nekim gradovima, ali ne migraciju.

U pogledu arheoloških ostataka Hazarskog kaganata, tu možemo naći dokaze o njihovim tvrđavama, kao što su Itil, Sarkel ili Semender, o njihovim trgovačkim stanicama, stepnim grobovima tipičnim za turkijate, kao i ostatke materijalne kulture nalik ostalim turkijskim narodima. No, nema dokaza masovnog prisustva judaizma. U tom smislu pronađeno je nekoliko amajlija, mezuza i pečata sa hebrejskim slovima, kao i pomenute natpise na Krimu koji koriste hebrejsko pismo za izražavanje na turkijskom jeziku. Ovo potvrđuje postojanje male elite, ili manjinske jevrejske zajednice, ali ne i široku judaizaciju. Isto tako arheološki nalazi na prostorima gde se pojavljuju Aškenazi (X–XIII vek) ne pokazuju ostatke hazarske materijalne kulture i turkijske stepske tradicije, kao ni tragove nekakve judeo-turske sinteze. Nasuprot tome imamo prisustvo jevrejskih zajednica iz nemačkih zemalja, koje se kasnije pomeraju na istok, kao i kulturni kontinuitet judaizma koji se ne može povezati sa hazarskim judaizmom. Možda su u tom smislu jedini Jevreji kriptohazari oni dagestanskih i gruzijskih gorja!

Judaizovana hazarska elita je bila malobrojna, ne više od nekoliko hiljada ljudi. Nakon raspada Hazarije, tragovi ukazuju na njihovu migraciju ka Krimu i u oblasti Kavkaza. U tom smislu postoje kasni srednjovekovni izvori koji pominju jevrejsku zajednicu Hazara u oblasti Tauride. Ono što se najverovatnije desilo sa njima jeste da su se izbegli judaizovani Hazari asimilovali među krimske jevrejske zajednice, odnosno sa Karaimima (malo, specifično krimsko-tursko-jevrejsko stanovništvo), i Krimčacima (hebrejsko-ladino tradicije, ne turkijskog jezika). Međutim, čak i kod Karaima, turkijski jezik ne znači hazarsko poreklo, budući da su oni nastali od lokalnih turskih grupa koje su primile judaizam, ne direktno od Hazara. Drugi scenario, koji sam već pominjao, jeste migracija judaizovanih Hazara u region Kavkaza, na teritoriju današnje Gruzije i Dagestana.

Naposletku, imamo i pitanje pretežnog govornog jezika aškenaskih Jevreja, a to je jidiš, koji je pre svega, nemački jezik sa znatnim uplivom hebrejskih i slovenskih komponentni, ali potpuno bez turkijskih elemenata. Dakle, ukoliko bi Aškenazi poticali od Hazara, za očekivati je da bismo u njihovom govornom jeziku naišli barem na minimalan trag turkijske leksike, morfologije ili fonetike. U tom smislu u jidišu ne postoji ništa. Imajmo na umu da je jevrejska populacija, samo u carskoj Rusiji, pred Prvi svetski rat procenjivana između 5 i 6 miliona, što je ujedno bila i najveća jevrejska zajednica na svetu u nekoj pojedinačnoj državi tog vremena. Ogromna većina ovih Jevreja bili su Aškenazi. Kako to da je toliki narod naprasno zaboravio svoj izvorni maternji hazarski jezik u meri da im nije preostala niti jedna jedina reč?

Glavne genetske studije o Jevrejima

Behar et al., The genome-wide structure of the Jewish people, Nature 2010. U pitanju je velika studija genoma različitih jevrejskih zajednica koja pokazuje da se većina današnjih jevrejskih zajednica (uključujući Aškenaze) grupiše i nosi izražene tragove srednje-istočnog / levantinskog porekla, tj. genetski kontinuitet sa populacijama Levanta, a ne dominantna sličnost sa kavkaskim / turskim populacijama koje bi predstavljale Hazare. 

Atzmon et al., Abraham’s children in the genome era, Am J Hum Genet 2010. Ovo se odnosi na nezavisnu genome-wide analizu koja potvrđuje da su glavne jevrejske grupe genetički bliske jedna drugoj i pokazuju značajan bliskoistočni doprinos. Takođe, ova studija ukazuje i na istorijske mešavine sa evropskim populacijama, što bolje objašnjava današnji aškenaski genom nego masovna hazarska konverzija. 

Costa et al., Nature Communications 2013 (analiza mtDNA). Ovo je analiza mitohondrijske DNK (majčinske loze) koja pokazuje da značajan deo aškenaskih matrilinealnih osnova upućuje na veliko uklapanje lokalnih evropskih žena u istorijski proces formiranja Aškenaza, a ne na masovnu zamenu populacije sa Kavkaza i od strane turkijskih Hazara. 

Waldman et al., Cell 2022, genomika srednjovekovnih nemačkih Jevreja. Genome-wide podaci iz XIV veka pokazuju da su srednjovekovni Aškenazi iz Nemačke bili genetički slični modernim Aškenazima, sa već ustanovljenim mešanim evropskim komponentama, što znači da ključni deo aškenaskog genetskog profila postoji već pre kasnijih migracija iz istočne Evrope i nije proizvod posthazarskih migracija. To pomera period uobličavanja aškenaskog genetičkog profila pre raspada hazarske države. 

Behar et al., No evidence from genome-wide data of a Khazar origin for the Ashkenazi Jews, Human Biology / Human Biology preprint 2013 (koord. D.M. Behar et al.). Ovde je u pitanju direktna genetička kritika studija koje su podržavale hazarsku hipotezu (npr. Elhaik). Autori zaključuju da Aškenazi nisu genetički bliži populacijama Kavkaza nego drugim jevrejskim grupama i da metodološke zamene modernih proxy populacija za Hazare vode do pogrešnih zaključaka. Ovo se odnosi na istraživanje Erana Elhaika: Elhaik 2012 (GBE), The Missing Link… Eran Elhaik je ponovo oživeo hazarsku hipotezu koristeći određene statističke pristupe (2012). Njegov rad je izazvao kritike zbog izbora proxy populacija (npr. Jermena, Gruzijaca i Azera kao zamene za Hazare), ali i zbog još nekih drugih metodoloških nejasnoća.

Dakle, više nezavisnih genome-wide studija pokazuje da su Aškenazi bliski drugim jevrejskim zajednicama i Levantu, a ne dominantno slični kavkaskim populacijama koje bi predstavljale Hazare (Behar 2010; Atzmon 2010). Arheogenetika iz srednjovekovnih grobalja potvrđuje kontinuitet aškenaskog profila u Evropi još u periodu između X i XIV veka. Značajan deo matrilinearnih osnova Aškenaza ukazuje na mešanje sa lokalnim evropskim ženama, a ne na masovnu kolonizaciju sa Kavkaza. 

Post scriptum

Čim neko upotrebi reč Hazari odmah biva jasno da je u pitanju ako ne polujurodiva, onda barem ostrašćena osoba. Neko normalan i umeren vazda ostavlja prostor i za neku drugačiju mogućnost, ma koliko bio učvršćen u svojim uverenjima. Hvatanje za Hazare nikada nije objektivno, vođeno namerom nepristrasnog istraživanja i ustanovljavanja nekih činjenica, već mahom služi kao pokriće za upražnjavanje masturbativnih ideoloških mrzilačkih fantazmagorija o nekakvom genetski dijabolizovanom nakotu koji je ketmanski na sebe preuzeo masku biblijskog naroda. Nema objašnjenja zbog čega su ti kriptohazari toliko izopačeni? Jesu li postali izopačeni zato što su primili judaizam, a da se pre toga nimalo nisu razlikovali od drugih stepskih turkijskih naroda? Ako je tako, onda dijabolizovanost nije samo svojstvo judaizovanih Hazara, nego celokupnog jevrejstva, ali to onda nije u skladu sa delom narativa onih koji tvrde da nisu antisemiti i ne mrze Jevreje, nego su u pitanju ti zli Hazari koji su ovima oteli identitet. I to se potom lako pravda navodnom izopačenošću samih turkijatskih naroda kao poluživotinjskih azijatskih hordi koji idu okolo i nabijaju na kolac. I prstom upiru na Osmanlije i Tatare. Dakle, u pitanju je navodni turski gen, lažljiv i prevrtljiv. Dakle, kako se odupreti takvom mnjenju? Kako smoći snage i izreći nečuvenu tvrdnju da genetski trag Hazara u poreklu aškenaskih Jevreja nije potvrđen? I za to postoji argment. Ta navodna istraživanja su falsifikati. Zar mislite da bi vladajući Hazari, koji bezmalo sve kontrolišu, dopustili da ih neko naučno raskrinka kao ne-Jevreje? 

Džon Di i Britansko carstvo

Rezime teksta

Čuveni doktor Džon Di (1527 - 1608/9), mag, astrolog i naučnik, bio je savetnik slavne engleske kraljice Elizabete I i tvorac ideološkog i ezoterijskog okvira uspostavljanja Britanskog carstva. Verovao je da Engleska, kao naslednica kralja Artura, ima duhovno pravo na svetsku vlast i da Elizabeta treba da postane „svetska carica“. Njegovi rukopisi, uključujući Memorials i Brytanici imperii limites, povezivali su političku ekspanziju, hrišćansku eshatološku misiju i astrološko-proročanske kalkulacije. Di je koristio astronomiju, astrologiju, geografiju i okultna učenja kako bi potaknuo i legitimisao kolonizaciju Novog sveta i jačanje mornarice. Ekspedicije Frensisa Drejka i Martina Frobišera ostvarile su njegove planove, iako sam Di nije učestvovao u deljenju profita. Njegova vizija uključivala je prevođenje čovečanstva u hrišćanstvo, balansirajući protestantske i katoličke elemente, i pripremu sveta za eshaton. Iako istorija kasnije zanemaruje njegovu ulogu, Di je bio ključni idejni arhitekta nastanka britanske globalne dominacije.

Dok je Dijev raniji rad bio pretežno teorijske prirode, tokom 1570-ih on se aktivno uključio u geopolitičko planiranje Elizabetine politike, postavljajući ideološki okvir za izgradnju novog svetskog carstva. To carstvo, koje bi širilo ideale Reformacije, uskoro je trebalo da postane takmac španskim (katoličkim) kolonijalnim nastojanjima. Predznak tog sukoba pojavio se 1572. godine, kada se na nebu pojavila nova zvezda, vidljiva i danju i noću punih sedamnaest meseci, (supernova 1572) u sazvežđu Kasiopeje. Di je smatrao da pojava te zvezde potvrđuje kako je konačna obnova sveta, odnosno eshaton, na dohvat ruke. Danski astronom, astrolog i alhemičar Tiho Brahe, po kome je ova supernova kasnije dobila ime, verovao je da je to prva nova zvezda koja se pojavila na nebu još od Hristovog rođenja. Pet godina kasnije iznad Engleske se pojavila velika kometa, što se tumačilo da je smak sveta blizu. 

U to vreme, jedan od glavnih razloga posustajanja engleske privrede bila je ogromna količina srebra i zlata koje je Španija izvlačila iz svojih kolonija u Novom svetu, čime je drastično narušavala ravnotežu ekonomske moći u svoju korist. Nasuprot tome, Engleska se oslanjala na izvoz tekstila, čija je proizvodnja održavala stanovništvo zaposlenim, ali je potražnja u Evropi u jednom periodu znatno opala, ostavljajući veliki deo engleskih kapaciteta bez posla. Trgovina sa Rusijom, Sredozemljem i Gvinejom donosila je određena sredstva, ali pravi plen i rešenje za ekonomske nevolje nalazio se u preuzimanju makar delimične kontrole nad Novim svetom od Španije. U tom kontekstu Di je svetu podario pojam „Britansko carstvo“, izraz koji je sam skovao.  

Nakon Kolumbovog otkrića Novog sveta, papa Aleksandar VI podelio je američki kontinent između katoličkih pomorskih sila Portugala i Španije, Ugovorom iz Tordesiljasa, dodelivši im vlast nad Atlantikom. Di, sa nadmoćnim znanjem iz geografije, navigacije i optike, ubrzo je predložio Elizabeti načine da ospori špansku dominaciju i da se Engleska proširi u Novi svet ne samo kako bi parirala Špancima, već i radi ekonomskog rasta. Dijevo poznavanje optike, kao i geografske i kartografske informacije koje je usvojio pod uticajem čuvenog Merkatora i drugih svojih mentora, u vreme kada su tačni kartografski podaci uglavnom bili ograničeni na Evropu, učinili su ga neprocenjivim ne samo u osmišljavanju, već i u ostvarivanju ovog plana. Ipak, za samog Dija istraživanje Novog sveta imalo je malo veze sa trgovačkim, pa čak i političkim ciljevima. Njegova fascinacija imperijalizmom odnosila se pre svega na njegove okultne proračune. 

Di je delio rašireno verovanje među mnogim engleskim učenim ljudima tog vremena, da je Ameriku kolonizovao legendarni kralj Artur. To verovanje je išlo toliko daleko da se govorilo čak o tome da se arturijanske kolonije mogu pronaći u Severozapadnom prolazu Severne Amerike (odakle vodeni put vodi iz Atlantika u Pacifik). Ako je to bio slučaj, Engleska je imala jednako snažno duhovno pravo na Ameriku kao i Španija, odnosno Vatikan. U tom smislu Di je angažovan kako bi se rizik pomorske istraživačke avanture sveo na prihvatljivu meru, ispitujući planove putovanja i prenoseći svoje znanje iz geometrije, kosmografije i navigacionih instrumenata vođama ekspedicije. Tako je Di proveo petnaest godina planirajući logistiku takvog poduhvata. Zatim su naručena dva broda: Gabriel i Mihael, nazvani po arhanđelima sa kojima će Di kasnije beležiti opširnu razmenu tokom anđeoskih razgovora. 

Ekspedicija je, uprkos mnogim poteškoćama i gubicima, ipak pronašla kopno: ogromne ledene zidove nazvane Meta Incognita, (Nepoznata granica), locirane na Bafinovom ostrvu u današnjoj Kanadi. Još zanimljiviji bio je uzorak crne rude koji je ekspedicija donela sa Meta Incognita, a za koji su engleski alhemičari tvrdili da u njemu ima zlata. Za Dija je to otkriće potvrdilo da je supernova iz 1572. godine nagovestila pronalazak kamena mudraca. Za englesku vlast, to je bio snažan podsticaj da se, pod velom tajnosti i radi izbegavanja otimanja prava na nalazište, ponovo vrate u Meta Incognita po još. Zahvaljujući tome, Dijeve ideje su sada mogle računati i na pohlepu londonske poslovno-trgovačke čaršije.

U novembru 1577. godine Di je Elizabeti predstavio novi imperijalni plan, predlažući da Engleska preotme kontrolu nad Novim svetom od Španije. Plan je poznat pod nazivom General and Rare Memorials, a čini ga skup dokumenata koji izlažu planove i tehničke smernice za novu epohu engleske kolonizacije. U Memorials vidimo nastavak okultnih istraživanja koje je Di započeo u delima Propaedeumata aphoristica i Monas hieroglyphica. Kao i u slučaju tih knjiga, Di je smatrao da su i Memorials božanski nadahnuti (u slučaju Monas, takođe po nadahnuću arhanđela Mihaila). Za Dija, Memorials su bili otkrovenje od anđela, božansko usmerenje za stvaranje Britanskog carstva, putem Kraljevske mornarice koja bi držala svet pod svojom vlašću. Dakle, ovo je samo detalj koji je Di ugradio u navodnu mesijansku i mističnu prirodu engleskog kolonijalizma.  

U tom tekstu Di je tvrdio da Britanija ima veću potrebu nego bilo koja druga zemlja za neprekidno operativnom mornaricom. Ta mornarica, po Diju, morala bi da raspolaže najvećim svetskim zalihama drveta, brodograditeljima, brojnom radnom snagom u brodogradilištima i za posadu brodova, kao i pogodnim lukama. Uspostavljanje takve mornarice učinilo bi Britaniju gotovo nepobedivom, a širenje britanske mornarice i kolonizacija Novog sveta ne samo da su imali istorijsko uporište, već bi nesumnjivo doneli ogromna bogatstva Kruni. Takav plan bi Elizabetu učinio vladarkom sveta pre nego što nastupe apokaliptička poslednja vremena. I dalje po tom planu, sredstva prikupljena za mornarički poduhvat mogla bi se iskoristiti i za izgradnju novog alhemijskog instituta za proizvodnju kamena mudraca, čije bi konačno savršenstvo ponovo u potpunosti uspostavilo carstvo. Naslovnica Memorials prikazuje Elizabetu kako kormilari brodom koji simbolizuje britanski imperijalizam, dok ispred nje leti arhanđeo Mihail sa mačem i štitom u rukama, a iznad nje stoji Tetragramaton, a brod napred vuče „Gospa Prilika“ (Lady Occasion) ka tek osvojenim teritorijama. Di je ovim gradio imaginarijum bezmalo božanskog poslanja engleskog imperijalizma.

Nakon istraživanja Njufaundlenda, Di je bio zabrinut povodom pitanja da li je Amerika zaseban kontinent u odnosu na Aziju. Ipak, već tada se pretpostavljalo da je Severna Amerika toliko prostrana da bi svako ko bi pokušao da otkrije prolaz ka Pacifiku, polazeći iz Njufaundlenda, i nastavio da plovi ka zapadu, ostao bez zaliha i smrznuo se pre nego što bi dospeo do Pacifika. Sa druge strane, ako bi se plovilo ka jugu, zaobišavši vrh Južne Amerike, uslovi bi bili znatno povoljniji za nastavak putovanja, te bi ekspedicija mogla da traga za izlazom Severozapadnog prolaza sa druge strane Severne Amerike. Da bi se upustili u ovaj pogibeljan poduhvat, Di i Elizabeta su se okrenuli Frensisu Drejku. Drejk je preuzeo misiju između 1577. i 1580. godine, povevši flotu od šest brodova, da bi na kraju ostao samo jedan. On je potom nastavio uz obalu Južne Amerike, napadajući i pljačkajući španska naselja. Da je Drejk komandovao zvaničnom engleskom flotom, to bi predstavljao čin rata, ali mu je njegov status privatnika omogućio Engleskoj uverljivo poricanje, pretvarajući Drejkove prepade u svojevrsne mornaričke „crne operacije“, tako karakteristične za engleski modus operandi.

Godine 1580. Di je stigao na dvor da lično kraljici preda novi rukopis, Brytanici imperii limites ili „Granice Britanskog carstva“. Upućen isključivo Elizabeti i njenom Tajnom savetu, ovaj rukopis je zastupao ideju duhovnog mandata Elizabetine vlasti nad Holandijom i Amerikom, kao i predstavu o njoj kao suverenu novog svetskog poretka. Di je sada, u privatnosti, razradio okultne i ezoterične dimenzije Memorials koje je mudro zadržao dalje od šire javnosti. Kao što je verovao da su Memorials bili božanski nadahnuti od strane anđela, Di je smatrao da je i Limites napisao po nadahnuću samog Svetog Trojstva! Smatrao je i da je ista anđeoska zamisao koja je nadahnula njega nadahnula i pomorsko širenje engleskog kralja Edgara I u desetom veku.

Di je tvrdio da je tokom svoje vladavine kralj Artur držao vlast ne samo nad Amerikom, već i nad trideset zemalja. Iz te perspektive Engleska imala jednako snažno duhovno pravo na svetsku vlast kao i Španija / Rim, a sve što je Elizabeta trebalo da učini bilo je da preuzme njegov plašt i postane arturijanska carica sveta. Čak je i Karlo V, car Svetog rimskog carstva, sa čijim je dvorskim krugom Di bio povezan, odavno posmatrao Artura kao uzor prema kojem će se oblikovati budući vladar sveta. Nakon holandske pobune, gajila se nada da će Elizabeta preuzeti suverenitet nad Holandijom, i da će ona, a ne neki Habzburg, postati arturijanski car sveta, ujedinjujući svet pod zastavom reformisanog hrišćanstva. Sam Merkator je pisao Diju da je kralj Artur poslao ekspediciju od četiri hiljade ljudi u mora blizu Severnog pola i da su neki članovi te družine preživeli, te da su se njihovi potomci pojavili na dvoru u Norveškoj 1364. godine.

Takođe je bila zanimljiva velška legenda o Madoku, princu koji je navodno istraživao Novi svet 1170. godine. Di je ne samo nastojao da u španskim zapisima o Americi pronađe dokaze o Madokovom postojanju, već je verovao i da je taj princ njegov predak. Isto tako Di je potvrdio i da je mitski kralj Britanije, navodno trojanskog porekla, Brutus od Troje, takođe osvajao teritorije u Americi. Dijeve tvrdnje da je Artur vladao i nad Holandijom samo su dodatno osnažile argument u prilog tome da Elizabeta postane svetska carica hrišćanstva. Mape koje je Di izradio na temelju arturijanskog prava na Novi svet prostirale su se od Floride do Nove Zemlje u Arktičkom okeanu.

Ako se izuzme arturijanski ugao, ova ideja nije bila nova. Nada u poslednjeg svetskog cara odavno je bila deo katoličke eshatologije, prema kojoj je dugo očekivani monarh trebalo da ponovo uspostavi novo Rimsko carstvo sa vlašću nad čitavim svetom, kao bedem protiv Antihrista. Taj konačni car bio je najavljen u široko poznatom sirijskom tekstu iz VII veka, Apokalipsa Pseudo-Metodija, koji je proricao da će hrišćanski svet biti opustošen muslimanskim osvajačima kao Božjom kaznom za rasprostranjenu seksualnu razuzdanost, uključujući homoseksualnost, pa čak i transrodnost. Taj nalet trebalo je da savlada poslednji rimski car, koji bi potisnuo sile Antihrista koji tek treba da dođe. Povodom prorokovane muslimanske invazije teško je ne uočiti određene paralele savremenih evropskih vrednosti i određenih praksi, sa pojavom masovne imigracije muslimana u Evropu.

Pre Dija, ovu apokaliptičku proročansku viziju sa evropskim istraživanjem Novog sveta povezivao je Kristifor Kolumbo! Nakon završetka svojih putovanja, Kolumbo je sastavio spis pod naslovom El libro de las profecías („Knjiga proročanstava“), u kojem je, sledeći radikalnog mistika Joakima od Fjore, izneo stav da su za podsticanje Drugog Hristovog dolaska neophodna četiri ključna događaja. To su bili: hristijanizacija planete, otkriće fizičkog Rajskog vrta, završni krstaški pohod radi povratka Jerusalima iz ruku islama i, naposletku, izbor poslednjeg svetskog cara koji bi obezbedio slamanje islama, ponovno osvajanje Svete zemlje i Hristov povratak u svet. Dok je Kolumbo očekivao da španski vladari Ferdinand i Izabela preuzmu ulogu tog svetskog cara, Dijev plan predstavljao je radikalan otklon, jer je predlagao da svetski car treba da bude protestant, a ne katolik, a to je upravo bila kraljica Elizabeta. Razlika između katoličke i protestantske prethodnice istraživanja nije bila u ciljevima, već u nadmetanju za prevlast. Shodno tome, Di je započeo izgradnju argumentacije za Elizabetu kao svetske carice, oslanjajući se na arturijansko pravo na Novi svet.

Di je bio dodatno ohrabren u svom uverenju da Elizabeta treba da preuzme svetsku vlast proučavajući delo De septem secundeis čuvenog opata Tritemijusa. Po tom spisu, istorijom vlada sedam anđela koji odgovaraju sedam planeta, od kojih svaki upravlja periodom od 354 godine i 4 meseca, počevši od Postanja i završivši se Otkrovenjem. Tritemijev sistem je Džonu Diju delovao izuzetno privlačno, iako je on vršio dodatne proračune dodeljujući elizabetansku eru anđelu Anaelu koji pripada Veneri, zbog velikog broja ženskih vladara u Evropi, kao i zbog supernove iz 1572. godine. Iako je Elizabetina vladavina bila osigurana anđelom Venere, približavala se promena u doba Jupitera. Di je smatrao svojom svetom dužnošću da započne britansko širenje pre nego što Jupiterovo doba stigne.

Naslovna strana Dijeve General and Rare Memorials, 1577

Tritemijusova doktrina svetske vladavine planetarnih duhova 

Tritemijus je De septem secundeis, napisan 1508., uputio caru Svetog rimskog carstva Maksimilijanu I. Uvodno poglavlje ove knjige sugeriše da je delo predao caru ne kao svoje vlastito, već kao izaslanik tela inicijata koji su se slagali da, zaista, sedam duhova odgovarajućih sedam planeta, koji potiču od Prvog Intelekta, vladaju svetom u sukcesivnim periodima. Ova ideja je zapravo gnostička, koji su imali doktrinu o sedam Arhonta, ili zlih vladara stvarnosti, koji su se mogli povezati sa sedam planeta. Zanimljivo, ali u XIX veku, dispenzacionalistički evangelista Džon Nelson Darbi propagirao je učenje o sedam različitih perioda ili dispenzacija svetske istorije, počevši od Pada i kulminirajući Drugim Hristovim dolaskom, a što je sistem verovanja koji danas sledi veliki deo američkih evangelističkih hrišćana i hrišćanskih cionista. Inače, Darbi je bio jedan od uticajnijih vođa verske organizacije Plimutska braća čiji su pripadnici bili i roditelji Alistera Krolija. 

Tritemijusov plan istorije podrazumeva uzlazne i silazne krive u kvalitetu opšte svesti čovečanstva, pri čemu su degradirani periodi obeleženi veštičarenjem, obožavanjem više bogova, pa čak i obožavanjem prinčeva i vladara kao bogova. Velika drama istorije, prema Tritemijusu, zavisi od nebeskih događaja kao i od zemaljskih političkih promena, pri čemu komete i drugi događaji na nebu označavaju tok istorije. I dalje, De septem secundeis predviđa uspostavljanje nove religije, i pojavu snažne verske sekte koja će biti propast staroj religiji. Pojaviće se svetsko kraljevstvo koje će proždrati zemlju. Dok je Tritemijus pisao De septem secundeis, Martin Luter je tek bio zaređen za sveštenika. I kao što je poznato Luter je 1517. godine objavio njegovih čuvenih Devedeset i pet teza čime je započet proces Reformacije, odnosno neka vrsta oštre ideološke diferencijacije unutar zapadnog hrišćanstva. Čak i ako je Tritemijus događaje budućnosti izvlačio iz starijih verskih očekivanja i mističkih predosećanja srednjovekovne Evrope, njegova proročanstva su bila prilično ažurna. 

Zahvaljujući delovanju Džona Dija, svetsko kraljevstvo o kome je govorio Tritemijus, zaista je bilo na pragu da se pojavi i proždre svet. Ako su Dijevi proračuni bili tačni, i ako je Elizabeta imala i legalni mandat za imperijalizam, sledeći Artura, i astrološki, sledeći Tritemijusa, ovo je otvorilo put ka pravom dijevskom apokaliptičkom cilju, a to je bilo uspostavljanje evangelističkog Britanskog carstva koje bi svet preobratilo na hrišćanstvo, (tj na njegovu protestantsku verziju). To je osnova Dijevog mistično-gnostičkog apokaliptičkog protestantizma. Iako bi to novo carstvo bilo protestantsko, Di u svom imperijalnom planu nije bio isključiv, te je predlagao da Elizabeta preobrati američke Indijance delom u protestante, a delimično i u katolike. Ideja da će Elizabeta, kao svetski suveren, preobratiti svet na hrišćanstvo i voditi ga u eshaton nije bila jedinstvena za Dija. Ta ideja je u to vreme široko cirkulisala u engleskom društvu, pri čemu je kraj sveta predviđen za 1588. godinu od strane autora i prevodioca Džejmsa Sandforda. Setimo se, upravo se te godine odigrala sudbonosna špansko-engleska pomorska bitka kod Silijskih ostrva koja se završena pobedom Engleske. Dakle, lako se moglo desiti da to zaista bude godina ne propasti sveta, već Engleske.

Kao naknadu za svoj intelektualni doprinos, Di je tražio slobodu delovanja u teritorijama pod apsolutnom zaštitom Elizabete, kako bi izvršio neizrečene usluge carstvu, ne za Elizabetu, već pod Božjom direktivom. To bi značilo širenje (ili povratak) tada imenovanog Britanskog carstva, uključujući Ameriku. Njegova upotreba izraza „Britansko carstvo“ u priličnoj meri je prethodila kolokvijalnoj upotrebi reči „British“ i imao je drugačije značenje. Pridev britansko odnosio se na legendarnu Britaniju mitskog kralja Artura koja se protezala do Severne Amerike. Otud kada se kaže Britanija, u punom smislu reči to podrazumeva ne samo današnje Ujedinjeno Kraljevstvo, već i Severnu Ameriku. London, po Diju, na Kanadu i SAD polaže arturijansko pravo! 

Iako je sam Di naposletku bio potpuno isključen iz elizabetanskog geopolitičkog planiranja, njegov plan će ubrzo biti sproveden. Engleska će razviti veliku pomorsku moć, osvojiti Novi svet, nadvladati Špance i uspostaviti Britansko carstvo. Ali Di, kao inicijator, neće uživati u njegovim plodovima. Sama istorija će zaboraviti Dijevu ulogu u uspostavljanju carstva, zaobilazeći njegovo nasleđe u korist drugih ličnosti, iako je Di bio glavni i gotovo nezamenjiv u planiranju. Njegov doprinos bio je u pružanju opravdanja i priče iza toga zašto je širenje bilo važno, krsteći tek nastalo Britansko carstvo i dajući svom „detetu“ životni scenario, legitimitet i ideologiju.

Dodatak: O Moskovijskoj kompaniji

Moskovitska kompanija (Muscovy Company), prvobitno nazvana Company of Merchant Adventurers to New Lands, bila je engleska trgovačka korporacija osnovana sredinom XVI veka sa ciljem otvaranja severoistočnog pomorskog puta i uspostavljanja direktnih trgovinskih veza sa Rusijom (tadašnjom Moskovijom). Kompanija je izašla iz velikog geografskog i političkog projekta: potrage za Severnim istočnim putem (Northeast Passage) kojim bi se Engleska direktno povezala s tržištima Azije mimo portugalske i španske kontrole južnih ruta. Cilj je bio da se pronađe severoistočni prolaz do Kine i Indije, i otvori trgovina sa Rusijom kao posrednom tačkom. Na čelu osnivačkog kruga bili su najugledniji engleski trgovci i investitori tog vremena. Najvažniji među njima bili su: Sebastijan Kabot (Sebastian Cabot), glavni inicijator; sin čuvenog istraživača Džona Kabota; postavljen za guvernera kompanije. Zatim, Hju Vilobi (Hugh Willoughby), vojni kapetan i nominalni lider prve ekspedicije; Ričard Čensler (Richard Chancellor), navigator i diplomata; ostvario prvi kontakt sa Moskvom; Sir Džon Grešam (John Gresham), pripadnik moćne trgovačke porodice; i grupa londonskih trgovaca poznatih kao Merchant Adventurers, uključujući porodice: Lok, Džening, Eliot, Kili, Džonson, i druge. To je bio konzorcijum privatnih investitora, ali je ključna figura bio Sebastijan Kabot, koji je osmislio projekt i organizovao ekspedicije. Čenslerov uspešni dolazak u Moskvu 1553/1554. doveo je do direktnog kontakta sa carem Ivanom IV Groznim, koji je Englezima dao privilegije za trgovinu. Kompanija je time preuzela ulogu najvažnijeg posrednika u englesko-ruskim odnosima u narednih sto godina. 

Tjudorska Engleska imala je jasan cilj: proširiti pomorska istraživanja i povećati nacionalni prestiž u periodu međunarodne konkurencije. Bila je prva značajna engleska joint-stock kompanija, prethodnica istočnoindijskoj i drugim kasnijim trgovačkim korporacijama. Uspostavila je monopol na englesko-rusku trgovinu. Odigrala je ključnu ulogu u otvaranju Rusije prema Engleskoj i Zapadu. Uticala je na razvoj engleskog pomorstva i trgovine severnom Evropom. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina XVI veka kompanija je imala praktični monopol na sve razmene između Engleske i Moskovije. Engleska je uvozila krzna, vosak, konoplju, metalne sirovine, a izvozila vunu, tekstil, metale i luksuznu robu. Moskovijska kompanija je u Moskvi dobila stalnu bazu (faktoriju) i upravljala preko sistema agenata, što je bilo izuzetno retko u tadašnjoj Rusiji. Kasni period vladavine Ivana Groznog (1570–1580) doneo je pogoršanje odnosa, pre svega zbog engleske podrške poljsko-litvanskim posrednicima. Osim toga, car je bio nezadovoljan intenzitetom i strukturom trgovine. 

Nakon Smutnog vremena (1598–1613) i dolaska dinastije Romanov, Rusija je počela da vraća kontrolu nad spoljnim trgovinskim kanalima. Za vreme Mihaila i Alekseja Romanova, privilegije kompanije su postepeno redukovane; ruska država je insistirala na većem nadzoru trgovine. U međuvremenu, Engleska se geopolitički orijentisala ka Novoj Engleskoj, Zapadnoj Africi, Levantu i Indiji, tako da se severnoistočni kanal smanjio po značaju. Privilegije su 1649. praktično ukinute, nakon što je car Aleksej M. Romanov optužio engleske trgovce za pomaganje neprijateljima Rusije tokom ratova. Situacija se dodatno pogoršala nakon pogubljenja kralja Čarlsa I (1649) jer Rusija nije priznavala englesku republikansku vladu niti je želela da održava povlašćene odnose. Tokom kraja XVII i početka XVIII veka trgovina se nastavlja, ali u smanjenom obimu. Rusija je sve više privilegovala holandske, nemačke i domaće trgovce, a Engleska je imala mnogo profitabilnije kompanije (East India Company, Levant Company). U periodu 1720–1723. Petar Veliki pooštrava režim za strane kompanije; Moskovijska kompanija gubi sve strateške pozicije. Oko 1780-te, kompanija faktički prestaje da postoji kao aktivna trgovačka sila; ostaje samo pravni entitet. Konačno, 1917. formalno se gasi nakon Oktobarske revolucije, jer gubi i poslednje pravne i trgovačke osnove u Rusiji. 

Moskovijska kompanija (1555) bila je model, tj prvi uspešni joint-stock enterprise u Engleskoj, prva kompanija sa kraljevskom poveljom i monopolom, prva korporacija sa profesionalnom hijerarhijom i prekomorskim faktorijama. Kasnije kompanije su preuzele njene pravne i organizacione modele: Levant Company (1581), formirana od istog kruga finansijera; Moskovijska kompanija se često navodi kao njen institucionalni uzor; Istočnoindijska kompanija, direktno je koristila pravni okvir razvijen za Moskovijsku i Levantsku kompaniju; mnogi njeni prvi direktori ranije su učestvovali u projektima tih kompanija.

U Engleskoj je sredinom XVI veka ipostojao veoma uzak krug ljudi koji je posedovao međunarodne trgovačke veze, kapitalne rezerve i politički pristup dvoru (bez čega nije bilo moguće dobiti monopolsku povelju). To znači da novac za Istočnoindijsku kompaniju dolazi iz istog izvora kao i za Moskovijsku, samo kroz jednu ili dve generacije naslednika. Moskovijska kompanija je bila svojevrsna škola imperijalnog kapitalizma, odnosno prva engleska laboratorija za kasniji kolonijalni trgovinski sistem.

Tjudorska vlast je odvajala privatne poduhvate u Baltiku i Rusiji (monopolske kompanije) od privatnih gusarskih ekspedicija protiv Španije u kojoj je ključnu ulogu imao Frensis Drejk. Drejk je odrastao u protestantskoj izbegličkoj porodici iz Devona, u okruženju pomoraca i hugenotskih mreža. Nije pripadao porodicama londonskih trgovaca koje su finansirale Moskovsku kompaniju. Povremeno se navodi da su neki Drejkovi srodnici bili uključeni u Merchant Adventurers (širi trgovački krug u Londonu), ili u aktivnosti Trinity House. Njegova primarna mreža su bile porodice Hawkins i Gilbert, koje su spadale u atlantski, a ne ruski sektor engleske trgovine.

Džon Di nije bio zvanično angažovan kao engleski izaslanik u Rusiji ili savetnik po tom pitanju, ali njegova porodica i njegove intelektualne aktivnosti ostvarile su indirektne veze sa Rusijom. Zanimljivo je da su u kasnijim izvorima, uključujući legende i literaturu, postojale tvrdnje da je ruska dvorska elita poznavala Dija i da je ruski car cenio mudrace njegovog kalibra. Najdirektnija i najdokumentovanija veza sa Rusijom, međutim, ostvarena je preko njegovog sina, Artura Dija. Artur je služio kao lični lekar ruskog cara Mihaila I Romanova i proveo je više od jedne decenije na ruskom dvoru, čime je porodica Di dobila značajnu vezu sa Rusijom u praktičnom i političkom smislu.

Ukratko, iako Džon Di sam nije imao formalne poslove u Rusiji, njegova intelektualna delatnost i kontakti kroz Moskovijsku kompaniju, zajedno sa angažmanom njegovog sina, predstavljaju jasnu povezanost porodice Di sa Rusijom tokom kasnog 16. i ranog 17. veka. Ovo pokazuje kako su evropski naučnici i magovi mogli uticati na međunarodne odnose i trgovinske mreže, čak i bez direktnog političkog mandata.