Nisam sklon verovanju u postojanje direktne Hristove krvne loze, jer je i samo postojanje njegove ličnosti upitno. Verovatno zaista jeste postojao neko nalik biblijskom Isusu, ali u krajnjoj liniji to je bez značaja budući da je njegov mit i te kako živ a što ga na neki način opredmećuje. Odnosno, postvaruje ga vera onih koji veruju u njega kao spasitelja od smrti. U tom smislu je i teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze jedna zanimljiva tema, jer možda ona ne govori toliko o Isusovoj krvnoj lozi u užem smislu, nego o mesijanskoj krvnoj lozi koja vodi poreklo iz plemena Judina, odnosno od kralja Davida. Kao dokaz za tvrdnje o Isusovom potomstvu navodi se jedan detalj iz Jevanđelja po Jovanu (19:25-27, prevod Emilijan Čarnić):
„A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.“
Upravo u ovom stihu zagovornici svetogralovske loze vide snažnu indiciju o seksualnoj vezi Isusa Hrista i Marije Magdalene čije navodno potomstvo predstavlja nosioce božanske krvi. Naravno, svako ko je čitao jevanđelja nije mogao a da ne zapazi Isusov radikalno negativan stav po pitanju razmnožavanja, po čemu je potpuno odudarao od zvanične jevrejske verske doktrine koja je nalagala rađanje i stavljala prokreaciju u središte bračnog života. Može se reći da bi osoba takvog ranga kao Isus Hrist bila izvan takvog oblika telesne strasti, i to je moje lično uverenje.
Međutim, misaonog eksperimenta radi, ukoliko pretpostavimo stvarno postojanje osnova nekakve eventualne veze seksualne prirode između Isusa i Marije Magdalene, uvidećemo da bi nosioci te božanske krvi bile upravo žene a ne muškarci. Dakle, po toj pretpostavci, krv Isusova bi se prenosila sa majke na ćerku, budući da je, po bibliji, i sam Isus potomak kralja Davida, mada po tom pitanju ima značajnih nedoumica, što ću pokušati malo dalje da razjasnim. Po onome šta piše u Novom zavetu, Isus je kraljevskog porekla po svom "ocu" Josifu. Ukoliko prenebregnemo tu činjenicu i za trenutak zamislimo da je, umesto Josifa, Isusova majka Marija rodom iz kraljevske loze, za šta ima neke osnove u Novom zavetu. I potom dodajmo i to da je Isus ipak ostavio potomka.
U tom slučaju, u središtu ove pseudomitološke priče imali bismo ženu, odnosno kontinuirani niz žena kao žive kontejnere krvi (ideja Svetog Grala), koje nose božansku moć i ključ manifestovanja Mesije, što je i ideja fame o tajni Sionskog priorata i potonje eksploatacije te teme od strane Dena Brauna. Zapravo, izvesni Pjer Plantard je pedesetih godina XX veka pokrenuo tu famu tvrdnjama da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom, i da su imali potomstvo koje se u srednjem veku nastavilo kroz dinastiju Merovinga (franačke vladare iz 5–7. veka), jer je ona, navodno, pobegla u tadašnju rimsku provinciju Galiju. Ona je sa sobom povela i Isusovo dete (ili decu), čiji su potomci osnovali merovinšku dinastiju. Time se sugeriše da je Sveti gral zapravo kraljevska krv, sang réal (fr. kraljevska krv), igra reči sa San Graal (Sveti gral).
Žene u pretpostavljenoj genetskoj liniji, izraženo jezikom Apokalipse, jesu sve od reda žene „ogrnute Suncem“, solarne Maje, tj Marije, jer svojim porodom one učestvuju u međugeneracijskoj izgradnji drugog Hristovog dolaska. Rađanje je njihova suštinska svrha, što deluje u potpunoj suprotnosti sa ukusima današnjice, kao i sa načelima asketizma. Možda te žene mesijanske krvne loze nisu obične žene, dok imperativ rađanja nije izraz nikakvog patrijarhalnog viđenja uloge žene. Imajmo na umu da je rađanje takođe imperativ matrijarhata. Nema ničeg u tradicijama svih meridijana što je u suprotnosti sa imperativom rađanja, a da nije reč o asketizmu. U patrijarhatu, ako je žena nerotkinja, ona biva zamenjena drugom, plodnom ženom. U matrijarhatu je nemogućnost rađanja kraj loze.
Žensko genetsko nasleđe Isusove loze, koje takođe uvažava mogućnost njegovog kraljevskog porekla, moglo bi nas odvesti do jednog indikativnog lika, odnosno do jedne od Solomonovih brojnih žena, poznate kao kraljica od Sabe. Upravo je ona bila nositeljka jedne posebne loze i okultne struje, a što bi moglo baciti sasvim drugačije svetlo i na čitavu priču o Isusu Hristu i predstaviti ga u ključu Puta Leve ruke. Dakle, ukoliko razrađujemo tu pretpostavku, zaključujemo da je linija mesijanskog zaveštanja matrimonijalne prirode, a Mesija je otud Sin Majke a ne Oca, bez obzira što je upravo Otac „onaj koji ga posla“. To je drevna formula nasleđivanja, lunarno-stelarna i suštinski htonska, iako je mit o Isusu Hristu smešten u patrijarhalni kontekst.
Hajde sada da razmotrimo neke biblijske kontroverze Isusovog porekla. Isusov kanonski otac nije bio Josif nego Sveti Duh, a sa druge strane Isusovo kraljevsko poreklo upravo se vezuje za Josifa. Teolozi su po ovom pitanju dali nekoliko glavnih objašnjenja. Prvo od tih tumačenja je pravno (ili zakonsko) nasleđe kroz Josifa. Iako Josif nije biološki otac Isusa, on je njegov zakonski otac. Po jevrejskom pravu, usvojenik ili dete priznato od muža majke ima ista prava kao rođeni sin. Time Isus nasleđuje Davidovu lozu pravno, iako ne biološki. Odatle dolazi i česta novozavetna titula „Isus, sin Davidov“ (npr. Matej 1:1; Luka 1:27; Rimljanima 1:3). Matej 1:16: „Jakov rodi Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus, koji se zove Hristos.“ Dakle, Matej svesno kaže „muž Marijin“, ne „otac Isusov“, ali ipak veže Isusa za Josifovu genealogiju.
Drugo objašnjenje je da Luka daje Marijino rodoslovlje, a ne Josifovo, i time Isus ima biološko Davidovo poreklo kroz majku. Luka 3:23 kaže: „I Isus, kad poče učiti, beše oko trideset godina, i beše – kako se mišljaše – sin Josifov, sin Elijev…“ Po ovom tumačenju, izraz „sin Elijev“ znači da je Elija bio Marijin otac, a Josif njen zet (što je u semitskoj genealogiji uobičajeno, rodoslovlja se vode preko muških imena, pa se zet može navesti kao „sin“). Dakle, Isus je po majci Mariji potomak Davida, preko linije njenog oca Elija. Ovu teoriju zastupaju još od ranog hrišćanstva crkveni oci kao što su Jovan Damaskin, Justin Mučenik i Euzebije iz Cezareje.
Treće tumačenje, više mističko i teološko, naglašava da Isus ne mora biti Davidov potomak po telu, već po duhu i proročanstvu. Starozavetna obećanja o Mesiji iz Davidove loze (2. Samuilova 7:12–16; Isaija 11:1) shvataju se tipološki, tj. David je slika Mesije, a Isus je ispunjenje te slike. Isus je „novi David“, duhovni naslednik kraljevstva Božjeg, a ne nužno telesni potomak. Ovakav pristup je posebno izražen u teologiji crkvenih otaca (Origen, Avgustin) i u kasnijoj mističkoj tradiciji.
| Pristup | Objašnjenje | Tip nasledstva |
|---|---|---|
| Pravno (Matej) | Isus naslednik Davidove loze po Josifu kao zakonskom ocu | Pravno |
| Biološko (Luka) | Isus potomak Davida po Mariji, Josif naveden samo formalno | Biološko |
| Duhovno (simboličko) | Isus je novi David, Mesija koji ispunjava proroštva | Duhovno |
Takođe, od važnosti za ovu raspravu je da osvetlimo i dva Isusova kanonska rodoslovlja. Prvo je rodoslovlje po Mateju (Matej 1:1–16). Matej piše kao da su njegova ciljna grupa jevrejska publika, pa otud naglašava kraljevsku, Davidovu lozu kroz Solomona, Davidovog sina i legitimne kraljeve Judeje. Rodoslovlje ide od Avrama ka Isusu (od starog ka novom). Matej daje kraljevsku lozu po Solomonu, preko Josifa, Isusovog zakonskog oca. Povodom toga, pitajmo se zašto je bitno da Isus bude Mesija po jevrejskim merilima? Odgovor glasi: zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno. Ne bi bilo legitimno, a ne bi se mogle ustanoviti ni prve hrišćanske zajednice, koje su, setimo se, bile sačinjene isključivo od Jevreja. Da je tako ostalo, hrišćanstvo bi u istoriju ušlo kao jedna od brojnih jevrejskih ili jevrejsko-gnostičkih sekti tog vremena i ne bi postalo kosmopolitska religija.
Drugo rodoslovlje je ono po Luki (Luka 3:23–38) koji piše za nejevrejsku publiku, pretežno za helenski ili helenizovani svet, i naglašava nadetničku univerzalnost Isusove misije. Njegovo rodoslovlje ide od Isusa ka Adamu, unazad kroz vreme. Ovde linija ide ne kroz Solomona, nego kroz Natana, drugog sina Davida. Luka daje lozu po Natanu, i mnogi tumače da to zapravo predstavlja Marijino (a ne Josifovo) poreklo. Matej pokazuje da Isus ima zakonsko pravo na Davidovo nasledstvo kao sin Josifov (po zakonu). Luka pokazuje da Isus ima prirodno poreklo iz Davidove loze kroz Mariju (po krvi). Obe linije zajedno potvrđuju: Isus je Mesija iz Davidovog doma, kako su to najavili proroci.
| Element | Matej | Luka |
|---|---|---|
| Ciljna publika | Jevreji | Nejevreji |
| Smer rodoslovlja | Od Avraama ka Isusu | Od Isusa ka Adamu |
| Davidova linija | preko Solomona | preko Natana |
| Broj generacija | 42 (u tri grupe po 14) | oko 75 |
| Fokus | Kraljevska, pravna linija (Josif) | Biološka ili duhovna linija (Marija) |
| Simbolika | Isus = Kralj Izraela | Isus = Novi Adam, Sin Božji |
Dakle, ukoliko se priklonimo Matejevom rodoslovlju, onda zapadamo u nerazmrsivu kontroverzu, koju možemo glatko prevazići prihvatanjem Lukine verzije. Po Lukinoj verziji, koja nije ciljala da zadovolji cepidlačko-pravne kriterijume, ima više osnova za utemeljenje pretpostavke i o Isusovom potomstvu koje se prenosi ženskom linijom. Istovremeno, usvajanjem Lukinog rodoslovlja, izbegavamo pravni argument Isusovog kraljevskog porekla, koje ipak nije faktičko, a takođe izbegavamo da osporavamo i kanonsku činjenicu da je Isusa rodila devica. Imajmo na umu da mitologija poznaje magijsko začinjanje dece od strane duhova ili bogova bez učešća muškaraca, a je jedna sasvim zasebna tema. Zašto je uopšte važno da Isus bude kraljevskog porekla? Pa, zbog jevrejskog verovanja da Mesija dolazi iz kraljevske loze Judine, a ako nije iz te loze onda ne može biti Mesija. Osim toga, važno je i zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno. Ne bi bilo legitimno. Pogledajmo šta o tom kraljevskom legitimitetu nosioca hrišćanstva piše u samom tekstu Apokalipse:
„I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji. I dođe te uze knjigu iz desnice onoga što sedi na prestolu. I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom, i svako je imao kitaru i zlatne zdele, pune tamjana, a to su molitve svetih. I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji. I videh i čuh glas mnogih anđela oko prestola, i živih bića, i starešina, i njihov broj beše mirijade mirijada i hiljade hiljada, koji govorahu snažnim glasom: Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi silu i bogatstvo i mudrost i moć i čast i slavu i blagoslov. I svako stvorenje koje je na nebu i na zemlji i pod zemljom i na moru, i sve što je u njima, čuh kako govore: blagoslov i čast i slava i sila u sve vekove onome što sedi na prestolu i Jagnjetu.“ (Jovanovo otkrivenje 5:1-13, prevod Emilijan Čarnić)
Imajmo na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu nebesku knjigu: Lav iz plemena Judinog, izdanak iz korena Davidova! Dakle, Mesija, odnosno Isus mora biti kraljevskog roda, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što tako piše u kanonskom tekstu. Lav je Jagnje. Otud i snaga u Jaganjca. Kao što se vidi dalje u tekstu, Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca (misterija tarot ključeva IV i XI). Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna (karta Car) u obliku Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja carstva, pa otud nije ni čudo što je Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao imperijalnu kosmopolitsku religiju.
Sa muške strane, ključni Isusovi učenici su Petar, Jovan i Pavle. Pavle je prenosio reč. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac ezoterijske tajne hrišćanstva, pa stoga apostolska (muška) loza svetaca nije krvna nego inicijacijska, od Jovana pa do današnjih dana. Petar je izraz egzoterne Crkve i institucionalizovanog hrišćanstva. Petar je kamen, tj kamen temeljac, ali je i pitrim, odnosno otac, sveti otac, papa, patrijarh. Jovan je izraz unutrašnjeg, ezoterijskog ili mističnog hrišćanstva. U krajnjem obliku, u istorijskom iskustvu, Petar je Vatikan (ili recimo pravoslavni Vaseljenski patrijarh), a Jovan je rozenkrojcerski pokret, odnosno preteče tog pokreta, koji u jednom smislu mogu biti čuvari ili nosioci Svetog Grala kao unutrašnje božansko seme, ili svetlo u čoveku. U tom smislu, pretpostavljeni jovanovci predstavljaju krvnu lozu, zapravo duhovnu lozu prosvetljenih. Dakle, kvarljiva roba. No, tako to biva kada se tajne povere muškarcima a ne ženama, koje samom svojom prirodom, energijom i anatomijom opredmećuju tajnu.
