Nikada nisam imao nameru da ozbiljno uzmem u razmatranje tezu o navodnom hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja, ali zaista mi je bilo teško odupirati se tom porivu budući da je internet preplavljen tekstualnim i govornim sadržajima koji tako sigurno i vazda nekako ostrašćeno to ističu kao sasvim izvesnu i potvrđenu činjenicu. Suprotstaviti se tom narativu predstavlja veliki izazov. Povodom toga, čitav antisemitski narativ pakuje se u hazarski omot, kao da je taj hazarski element sazdan od specifično zlokobne sorte u čiju urođenu izopačenost ne bi trebalo imati ni trunke sumnje. Satanski Hazari, prerušeni u jevrejski identitet, dakle kriptohazari, nalaze se u korenu svakolikog konspirativnog, subverzivnog, perverznog i izopačenog na ovom svetu. Čim se za nekog dokaže da je Hazar, povodom toga više ništa nije neophodno reći. I od svih naroda, eto, ti vražji Hazari ispadoše najgori. I zašto baš Hazari a ne neki drugi, veliko je pitanje. U razloge njihove navodne izopačenosti niko od zagovornika sinisternog judeohazarstva ne ulazi, već se to gotovo aksiomatski prihvata.
Rani istorijski izvori o prelasku Hazara u Judaizam
Prvi tragovi povezivanja Hazara i Jevreja nalaze se u srednjovekovnim izvorima, između X i XIII veka, ali oni ne tvrde da su Aškenazi hazarski konvertiti. Povodom toga, oni beleže da je hazarska elita oko VIII ili IX veka primila judaizam. Takođe, oni napominju i da je postojala jevrejska zajednica u hazarskoj državi te da su pojedine jevrejske grupe sa šireg istočnoevropskog prostora bile u kontaktu sa Hazarima. Dakle, ovo još nije teorija porekla, već istorijska činjenica o konverziji jednog dela hazarske aristokratije. Od tih ranih izvora ističe se tzv Hazarska korespondencija iz X veka, a to su pisma Hasdai ibn Šapruta i hazarskog kralja Jozefa. Hasdai je bio jevrejski visoki službenik na dvoru kordobskog kalifata u Španiji. I kako je čuo glasine o jevrejskom kraljevstvu Hazara, latio se da napiše pismo hazarskom kaganu kako bi proverio istinitost tih glasina. Upravo je odgovor kagana Jozefa najvažniji dokument za koji se hvataju zagovornici hazarskog porekla Aškenaza. Naime, Jozef tvrdi da je kagan Bulan pre više vekova primio judaizam. Pismo kagana Jozefa opisuje debatu između predstavnika hrišćanstva, islama i judaizma, nakon kojeg je kagan Bulan izabrao judaizam kao zvaničnu religiju svoje države. Inače, turkijski narodi su bili meta misionarenja i velike konkurencije između predstavnika avrahamskih religija, ali i manihejaca, zoroasteraca i budista. Turkijati su bili poznati kao prevrtljivi po tom pitanju, a razni izvori tvrde da su njihovi vladari i velikaši uživali u tim teološkim raspravama sa raznim misionarima. U tom smislu, odgovor kagana Jozefa jeste autentičan, ali opet u njemu nema dokaza o masovnoj konverziji hazarske populacije u judaizam. U to vreme, na tim velikim razuđenim i za evropske prilike slabo nastanjenim teritorijama, svetonazorska opredeljenja elita imala su veoma ograničen odjek među običnim svetom.
Vizantijski autor Konstantin VII Porfirogenit u delu De Administrando Imperio beleži jevrejsko prisustvo na hazarskom dvoru, ali ne pominje masovnu konverziju hazarskog naroda u judaizam. Velika grupa izveštaja potiče iz muslimanskog sveta. Oni su dragoceni, ali često kontradiktorni. Ibn al-Fakih (oko 903. godine), kaže da Hazari ispovedaju tri religije: turski paganizam, islam i judaizam. Tu nije jasno precizirano šta se pod izrazom Hazar podrazumeva, budući da je Hazarski kaganat bio izrazito multietnička država. Takođe, al-Fakih pominje postojanje jevrejske aristokratije u Hazariji. Drugi izvor, Al-Istahri (X vek), kaže da su hazarski vladari Jevreji, a da stanovništvo čine hrišćani, muslimani i pagani. Al-Masudi, takođe iz X veka, navodi da su Hazari primili judaizam u vreme kalifa Haruna al-Rašida, ali opet ne pominje masovnu konverziju. Naposletku, Saadja Gaon (X vek), spominje Hazare kao narod koji se priveo judaizmu, ali bez detalja. Ruski izvor s početka XII veka Povest’ vremennykh let, spominje Hazare i beleži da su bili jevrejske vere. Ta hronika kombinuje istorijske podatke i legende, ali potvrđuje da je u XI veku u istočnoj Evropi bilo opštepoznato da je hazarska elita povezana sa judaizmom. Jevrejski komentatori XI i XII veka poput Jehude Halevija, pominju Hazare kao primer naroda koji je prihvatio Toru, što je dokaz univerzalnosti judaizma. Ovi izvori uglavnom ne pretenduju na istorijsku preciznost.
Prve teorije da su Aškenazi poreklom Hazari javljaju se među hrišćanskim polemičarima. Jedan od njih je Johannes Buxtorf (XVII vek) pominje Hazare u pokušaju da judaizam prikaže kao neautentičan. Pojedini istoričari XVIII veka šire predstavu o jevrejskoj hazarskoj državi na osnovu čitanja ranijih srednjovekovnih izvora. Ipak, ni tada ovo nije bila preovlađujuća ideja, već pre spekulacija na marginama evropskog učenog sveta. Početkom XX veka mogućnost hazarskog porekla aškenaskih Jevreja razmatraju neki ruski autori od kojih neki tvrde da većina istočnoevropskih Jevreja potiče od Hazara. Na taj način postiže se cilj osporavanja njihove veze sa biblijskim Izraelom. Podsetiću da je to doba agitovanja cionističkog pokreta među Jevrejima radi stvaranja zajednica na teritoriji današnjeg Izraela, odnosno Palestine. Kako su upravo Aškenazi bili glavni cionisti, sasvim je bilo prirodno da se pojavi takav kontra-narativ koji bi delegitimisao njihove ciljeve. Posledično, Jevreji nisu pravi Judejci, odnosno moderni Izrael nema istorijsko pravo na hebrejsko nasleđe. No, na stranu Aškenazi, šta ćemo sa onda sa Sefardima i drugim ne-aškenaskim grupama? Imaju li oni pravo na hebrejsko nasleđe, ili su poput beslovesnih zombija potpuno pod crnomagijskom kontrolom zlih aškenaskih Hazara, pa otud možda i oni nisu dovoljno košer?
Moderne spekulacije o hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja
Nakon Drugog svetskog rata, kao najvažniji i najuticajniji autor hazarske teze javlja se Artur Koestler, mađarsko-britanski pisac jevrejskog porekla, koji u knjizi The Thirteenth Tribe, odnosno Trinaesto pleme (1976), tvrdi da su Aškenazi uglavnom potomci Hazara, a ne biblijskih Izraelaca. On je izneo sintetičku hipotezu da su Aškenazi u velikoj meri potomci jevrejskih (ili judeizovanih) stanovnika Hazarskog kaganata, a ne direktni potomci drevnih Judejaca iz Levanta. Njegov cilj je bio političko-ideološki, da ospori rasističke tumače koji vide Jevreje kao posebnu rasu i pokazati da je jevrejsko poreklo mešano i istorijski nepouzdano kao etnički marker. Setimo se da su nacisti percipirali Jevreje kao posebnu rasu. Koestler primećuje da je hazarska elita prihvatila judaizam i da su postojali jevrejski elementi u stepama. Međutim, Koestler konstruše masovnu migracionu naraciju iz fragmenata srednjovekovnih tekstova koji govore o hazarskoj eliti, a ne o masovnoj judaizaciji celokupne populacije. On nije ponudio lingvističke, arheološke ili genetičke dokaze koji bi podržali velikomigracioni scenario. Isto tako, on Hazare vidi monolitno, politički i genetski. U tom smislu uputio bih na izučavanje etnogeneze i genetike turkijskih naroda kao što su Čuvaši, Tatari i Baškiri, čije su genetske komponente raznorodne i ukazuju na dugotrajni proces mešanja sa ugro-finskim, slovenskim i kavkasko-iranskim narodima. Dakle, nije ispravno zamisliti Hazare kao jedinstvenu etno-genetsku masu koja bi se mogla prerušiti u istočnoevropske Jevreje. Ako bi stotine hiljada Hazara (ili većina elite i njihovih podanika) migrirale u srednju i istočnu Evropu i formirale Aškenaze, očekivali bismo arheološke i lingvističke tragove, na primer turske pozajmice u jidišu, materijalne kulture, naselja, kojih nema. Koestler ne objašnjava njihovo odsustvo. Kritike iz akademske sfere (npr. članci i osvrti koji su odmah izašli nakon objavljivanja) ističu da njegova knjiga nije monografija istorijske metodologije već popularna spekulacija sa velikim retoričkim naglaskom.
Drugi važan zagovornik kojeg koriste narativi hazarske teze je Salo Wittmayer Baron (1895–1989), poznati istoričar, takođe jevrejskog porekla. Baron nije zastupao hazarsku teoriju u radikalnom obliku, ali je prihvatao mogućnost ograničenog hazarskog doprinosa jevrejskim zajednicama na Krimu i u istočnoj Evropi. On je smatrao da je judaizacija Hazara istorijski sasvim stvaran događaj, ali je naglašavao da hazarski uticaj na Aškenaze nije presudan.
Treće ime u tom smislu jeste Abraham Poliak (1900–1963), izraelski istoričar, autor knjige Khazaria (1944). Poliak je jedan od retkih jevrejskih autora koji je ozbiljno razmatrao mogućnost da Hazari pružaju značajniji doprinos istočnoevropskom jevrejstvu. On polazi od toga da su postojale jevrejske zajednice u Hazarskom kaganatu i da su neke od njih možda migrirale na sever nakon raspada te države. Po njemu, moguće je da su ove zajednice bile deo ranih jevrejskih naseobina u Rusiji i Poljskoj. Međutim, Poliak nikada nije tvrdio da su Aškenazi uglavnom Hazari, već da hazarska migracija možda predstavlja jedan od elemenata istočnoevropske jevrejske demografije. Kasnija istraživanja su pokazala da je Poliakova procena bila preterana, ali on je važan jer je prvi jevrejski istoričar koji je popularizovao ideju o hazarskom doprinosu.
Poliak je verovao da je konverzija Hazara u judaizam bila masovna, da je zahvatila veliki deo naroda i možda neke njihove potčinjene plemenske skupine. Tako je nastala ogromna jevrejska masa koja bi kasnije mogla migrirati na sever i postati jezgro Aškenaza. Danas se u istoriografiji, u poređenju sa arheologijom i kritičkim čitanjem izvora, smatra da su judaizam prihvatili pre svega hazarska elita i mali deo privilegovanih slojeva oko kaganove administracije. Nema dokaza o masovnoj konverziji običnog stanovništva. Konverzije elita u nomadskim državama nisu bile neuobičajene (npr. bugarsko primanje hrišćanstva), ali to ne znači da je celokupna populacija pratila elitu. Poliak je pretpostavljao da je Hazarski kaganat imao ogromno stanovništvo te da je značajan deo bio judaizovan. Potom on pretpostavlja da je takva masa mogla migrirati u istočnu Evropu i formirati osnovnu populaciju Aškenaza. Ipak, Hazarski kaganat nije imao milionsku populaciju. Stanovništvo te države bilo je sastavljeno kako od raznih turkijskih, a ne samo hazarskih, nomadskih i polunomadskih plemena, već i uz dodatke alanskih, ugro-finskih, slovenskih i kavkaskih zajednica, i to na ogromnoj teritoriji sa niskom gustinom naseljenosti. Arheologija i procene demografa ukazuju na populaciju od nekoliko stotina hiljada, do možda čak jednog miliona na vrhuncu moći Hazarskog kaganata. Iz takve, i to delimično judaizovane elite, ne može nastati populacija veličine kasnijeg istočnoevropskog jevrejstva.
Četvrto ime jeste Šlomo Sand (rođen 1946.), izraelski istoričar, autor knjige Izmišljanje jevrejskog naroda (2008). On ne zastupa klasičnu hazarsku teoriju, ali je koristi kao primer kako se mogu formirati istorijski identiteti i kao argument da jevrejska etnogeneza nije jednostavna i da etnicitet nije rasa. Sand ističe da se Aškenazi formiraju u srednjovekovnoj Evropi, a ne na Levantu. Ipak, on ne tvrdi da su aškenaski Jevreji poreklom Hazari, nego da je etničko poreklo moderno konstruisano. Njegova knjiga je politička i teorijska, ne demografsko-genetička.
Arheologija, istorija, kultura, lingvistika, genetika
Savremene genetske studije nisu pronašle turkijatsku komponentu specifičnu za stepu u genomu Aškenaza. Možemo reći da postoji izvesno prisustvo kavkaskih genetskih markera kod Aškenaza, ali oni se podudaraju sa širim kavkasko-levantinskim migracijama, a ne isključivo sa Hazarima. Lingvistički, aškenaski dijalekt poznat kao jidiš, razvio se iz nemačke, hebrejske i slovenske osnove, bez ikakvih tragova turskih jezika Hazara. Ne zaboravimo, Hazari su turkijski narod. Naposletku, nije naodmet pomenuti kako ne postoje dokazi o masovnom prelasku Hazara u istočnoevropski jevrejski korpus. Isto tako, istorijski izvori ne beleže masovne migracije hazarskih Jevreja prema današnjoj Ukrajini, Poljskoj, Belorusiji, Litvaniji ili Nemačkoj, odnosno ka regionima iz kojih su se kasnije razvili Aškenazi. Nakon sloma Hazarskog kaganata (965–1016), tragovi o hazarskim Jevrejima odnose se na jevrejske zajednice na Krimu koje pokazuju kontinuitet i moguće poreklo još iz hazarskih vremena. Isto tako, imamo tragove tih zajednica u obliku tzv brdskih Jevreja u Dagestanu i Gruziji, ali nema dokaza da su te zajednice migrirale ka pomenutim aškenaskim zemljama. U smislu materijalnih dokaza imamo natpise sa Krima, gde se meša turski jezik i hebrejsko pismo što potvrđuje prisustvo jevrejskih Hazara u nekim gradovima, ali ne migraciju.
U pogledu arheoloških ostataka Hazarskog kaganata, tu možemo naći dokaze o njihovim tvrđavama, kao što su Itil, Sarkel ili Semender, o njihovim trgovačkim stanicama, stepnim grobovima tipičnim za turkijate, kao i ostatke materijalne kulture nalik ostalim turkijskim narodima. No, nema dokaza masovnog prisustva judaizma. U tom smislu pronađeno je nekoliko amajlija, mezuza i pečata sa hebrejskim slovima, kao i pomenute natpise na Krimu koji koriste hebrejsko pismo za izražavanje na turkijskom jeziku. Ovo potvrđuje postojanje male elite, ili manjinske jevrejske zajednice, ali ne i široku judaizaciju. Isto tako arheološki nalazi na prostorima gde se pojavljuju Aškenazi (X–XIII vek) ne pokazuju ostatke hazarske materijalne kulture i turkijske stepske tradicije, kao ni tragove nekakve judeo-turske sinteze. Nasuprot tome imamo prisustvo jevrejskih zajednica iz nemačkih zemalja, koje se kasnije pomeraju na istok, kao i kulturni kontinuitet judaizma koji se ne može povezati sa hazarskim judaizmom. Možda su u tom smislu jedini Jevreji kriptohazari oni dagestanskih i gruzijskih gorja!
Judaizovana hazarska elita je bila malobrojna, ne više od nekoliko hiljada ljudi. Nakon raspada Hazarije, tragovi ukazuju na njihovu migraciju ka Krimu i u oblasti Kavkaza. U tom smislu postoje kasni srednjovekovni izvori koji pominju jevrejsku zajednicu Hazara u oblasti Tauride. Ono što se najverovatnije desilo sa njima jeste da su se izbegli judaizovani Hazari asimilovali među krimske jevrejske zajednice, odnosno sa Karaimima (malo, specifično krimsko-tursko-jevrejsko stanovništvo), i Krimčacima (hebrejsko-ladino tradicije, ne turkijskog jezika). Međutim, čak i kod Karaima, turkijski jezik ne znači hazarsko poreklo, budući da su oni nastali od lokalnih turskih grupa koje su primile judaizam, ne direktno od Hazara. Drugi scenario, koji sam već pominjao, jeste migracija judaizovanih Hazara u region Kavkaza, na teritoriju današnje Gruzije i Dagestana.
Naposletku, imamo i pitanje pretežnog govornog jezika aškenaskih Jevreja, a to je jidiš, koji je pre svega, nemački jezik sa znatnim uplivom hebrejskih i slovenskih komponentni, ali potpuno bez turkijskih elemenata. Dakle, ukoliko bi Aškenazi poticali od Hazara, za očekivati je da bismo u njihovom govornom jeziku naišli barem na minimalan trag turkijske leksike, morfologije ili fonetike. U tom smislu u jidišu ne postoji ništa. Imajmo na umu da je jevrejska populacija, samo u carskoj Rusiji, pred Prvi svetski rat procenjivana između 5 i 6 miliona, što je ujedno bila i najveća jevrejska zajednica na svetu u nekoj pojedinačnoj državi tog vremena. Ogromna većina ovih Jevreja bili su Aškenazi. Kako to da je toliki narod naprasno zaboravio svoj izvorni maternji hazarski jezik u meri da im nije preostala niti jedna jedina reč?
Glavne genetske studije o Jevrejima
Behar et al., The genome-wide structure of the Jewish people, Nature 2010. U pitanju je velika studija genoma različitih jevrejskih zajednica koja pokazuje da se većina današnjih jevrejskih zajednica (uključujući Aškenaze) grupiše i nosi izražene tragove srednje-istočnog / levantinskog porekla, tj. genetski kontinuitet sa populacijama Levanta, a ne dominantna sličnost sa kavkaskim / turskim populacijama koje bi predstavljale Hazare.
Atzmon et al., Abraham’s children in the genome era, Am J Hum Genet 2010. Ovo se odnosi na nezavisnu genome-wide analizu koja potvrđuje da su glavne jevrejske grupe genetički bliske jedna drugoj i pokazuju značajan bliskoistočni doprinos. Takođe, ova studija ukazuje i na istorijske mešavine sa evropskim populacijama, što bolje objašnjava današnji aškenaski genom nego masovna hazarska konverzija.
Costa et al., Nature Communications 2013 (analiza mtDNA). Ovo je analiza mitohondrijske DNK (majčinske loze) koja pokazuje da značajan deo aškenaskih matrilinealnih osnova upućuje na veliko uklapanje lokalnih evropskih žena u istorijski proces formiranja Aškenaza, a ne na masovnu zamenu populacije sa Kavkaza i od strane turkijskih Hazara.
Waldman et al., Cell 2022, genomika srednjovekovnih nemačkih Jevreja. Genome-wide podaci iz XIV veka pokazuju da su srednjovekovni Aškenazi iz Nemačke bili genetički slični modernim Aškenazima, sa već ustanovljenim mešanim evropskim komponentama, što znači da ključni deo aškenaskog genetskog profila postoji već pre kasnijih migracija iz istočne Evrope i nije proizvod posthazarskih migracija. To pomera period uobličavanja aškenaskog genetičkog profila pre raspada hazarske države.
Behar et al., No evidence from genome-wide data of a Khazar origin for the Ashkenazi Jews, Human Biology / Human Biology preprint 2013 (koord. D.M. Behar et al.). Ovde je u pitanju direktna genetička kritika studija koje su podržavale hazarsku hipotezu (npr. Elhaik). Autori zaključuju da Aškenazi nisu genetički bliži populacijama Kavkaza nego drugim jevrejskim grupama i da metodološke zamene modernih proxy populacija za Hazare vode do pogrešnih zaključaka. Ovo se odnosi na istraživanje Erana Elhaika: Elhaik 2012 (GBE), The Missing Link… Eran Elhaik je ponovo oživeo hazarsku hipotezu koristeći određene statističke pristupe (2012). Njegov rad je izazvao kritike zbog izbora proxy populacija (npr. Jermena, Gruzijaca i Azera kao zamene za Hazare), ali i zbog još nekih drugih metodoloških nejasnoća.
Dakle, više nezavisnih genome-wide studija pokazuje da su Aškenazi bliski drugim jevrejskim zajednicama i Levantu, a ne dominantno slični kavkaskim populacijama koje bi predstavljale Hazare (Behar 2010; Atzmon 2010). Arheogenetika iz srednjovekovnih grobalja potvrđuje kontinuitet aškenaskog profila u Evropi još u periodu između X i XIV veka. Značajan deo matrilinearnih osnova Aškenaza ukazuje na mešanje sa lokalnim evropskim ženama, a ne na masovnu kolonizaciju sa Kavkaza.
Post scriptum
Čim neko upotrebi reč Hazari odmah biva jasno da je u pitanju ako ne polujurodiva, onda barem ostrašćena osoba. Neko normalan i umeren vazda ostavlja prostor i za neku drugačiju mogućnost, ma koliko bio učvršćen u svojim uverenjima. Hvatanje za Hazare nikada nije objektivno, vođeno namerom nepristrasnog istraživanja i ustanovljavanja nekih činjenica, već mahom služi kao pokriće za upražnjavanje masturbativnih ideoloških mrzilačkih fantazmagorija o nekakvom genetski dijabolizovanom nakotu koji je ketmanski na sebe preuzeo masku biblijskog naroda. Nema objašnjenja zbog čega su ti kriptohazari toliko izopačeni? Jesu li postali izopačeni zato što su primili judaizam, a da se pre toga nimalo nisu razlikovali od drugih stepskih turkijskih naroda? Ako je tako, onda dijabolizovanost nije samo svojstvo judaizovanih Hazara, nego celokupnog jevrejstva, ali to onda nije u skladu sa delom narativa onih koji tvrde da nisu antisemiti i ne mrze Jevreje, nego su u pitanju ti zli Hazari koji su ovima oteli identitet. I to se potom lako pravda navodnom izopačenošću samih turkijatskih naroda kao poluživotinjskih azijatskih hordi koji idu okolo i nabijaju na kolac. I prstom upiru na Osmanlije i Tatare. Dakle, u pitanju je navodni turski gen, lažljiv i prevrtljiv. Dakle, kako se odupreti takvom mnjenju? Kako smoći snage i izreći nečuvenu tvrdnju da genetski trag Hazara u poreklu aškenaskih Jevreja nije potvrđen? I za to postoji argment. Ta navodna istraživanja su falsifikati. Zar mislite da bi vladajući Hazari, koji bezmalo sve kontrolišu, dopustili da ih neko naučno raskrinka kao ne-Jevreje?
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.