Antička nekromantija

Stari Grci su koristili više izraza za nekromantiju, odnosno prizivanje preminulih u svrhu proricanja, kao što su nekuomanteion, „mesto proročanstva mrtvih“, psihagogion, „mesto prizivanja duhova“, ili psihomanteion, „mesto proročanstva duhova“. U kulturi i svesti starih naroda postojalo je veliko interesovanje za razgovor sa mrtvima, jer se verovalo kako oni nisu više sputani ograničenjima sveta živih i lakše mogu saznati razne stvari i događaje nevezano za vremenski tok. Mrtvi su tako mogli zaviriti u budućnost. Često se prizivao duh određene osobe zato što je ta osoba za života posedovala informacije koje su živima bile potrebne. Ako je neko ubio tu osobu - ko je ubica? Ako je ta osoba lopov pa je negde sakrila svoj plen, mnogi bi mogli biti veoma zainteresovani za takvu informaciju i sl. Ali to nije bio jedini razlog, budući da su živi neretko imali problema sa uznemirujućim duhovima svojih bližnjih preminulih, koje je stoga bilo potrebno umiriti i otpraviti tamo gde im je mesto. To je takođe bio posao nekromanta. U takvom kontekstu bilo je neizbežno da nekromantija, kao posebna grana mantičke i zaštitničke magije, zauzme veoma značajno mesto u versko-kultnom životu paganskih epoha.

Antičko doba nije imalo jednostavno niti opšteprihvaćeno objašnjenje mudrosti mrtvih. Oni su mogli da prenesu mudrost sopstvenih iskustava, naročito onih koja su ih dovela do smrti. Mrtvi su u svakom slučaju imali znatno širu perspektivu nego živi. Zbor mrtvih u podzemlju sabirao je svoje znanje i razumevanje o svim stvarima. Koreni budućnosti ležali su u prošlosti, pa su ljudi iz nečije prošlosti bili u boljoj poziciji da sagledaju njegovu budućnost. Na neki način sama budućnost oblikovala se u podzemnom svetu, bilo kroz pripremu duša za novo utelovljenje, bilo kroz tkanje sudbine. Duše oslobođene svojih otežavajućih tela imale su jasniji uvid u sve stvari i procese. Možda su duhovi crpeli i neku snagu iz energija same zemlje. Međutim, tu moramo imati na umu i ono što je Elifas Levi rekao na temu duhova pokojnika. Naime, ti duhovi često su zapravo elementali ili demonska bića koja prikupljaju sećanja i senzacije mrtvih, ostatke raspadajuće svesti. U tom smislu jedan duh bi mogao prikupiti sećanja i senzacije mnogo ljudi i na osnovu toga izgraditi predstavu o nekoj konkretnoj osobi koja je nekada živela. Otud takvim duhovma nije problem da se predstavljaju kao osoba koju nekromant priziva.

Da bi živi i mrtvi mogli da komuniciraju, prirodne prepreke između njih morale su biti prevaziđene. Nekromantija se stoga mogla shvatiti kao čin koji se odvija u prostoru smeštenom negde između gornjeg i donjeg sveta, ili na granici svetova. Istovremeno, nekromant i duh morali su biti dovedeni u zajedničko stanje postojanja kako bi mogli međusobno da razgovaraju. Otud utisak delimičnog povratka mrtvih, dok su se oni koji izvode nekromantijski ritual istovremeno takođe delimično približili smrti tokom same konsultacije. To svakako nije bez određenog rizika po ove žive koji izvode nekromantijski obred. Stoga i ne iznenađuje što su oni koji su se savetovali često bivali suočeni sa proročanstvima o neposrednosti sopstvene smrti. Prizvani duh može neupitan da prizivaču saopšti tačan datum njegove smrti! 

Glavno mesto odvijanja nekromantijskih obreda, ne samo u antičkom svetu, nego uopšteno, jeste grobnica, iako je taj svet imao i znamenita nekromantijska proročišta. Dakle, nekromantijski rituali se izvode na groblju, što se razlikuje od klasičnih spiritističkih seansi koje se mahom obavljaju za stolom, često daleko od mesta na kojima je za života preminuli koji se priziva obitavao, ili od mesta na kome je sahranjen. Verovalo se da duh često lebdi u blizini mesta gde je njegovo telo sahranjeno. Na značaj grobova kao mesta na kojima su se izvodili nekromantijski rituali ukazuje veliki broj zapisa sa kletvama i figurica položenih u njih. Ti zapisi bili su upućeni duhovima preminulih od kojih se zahtevalo da neposredno ili posredno izvrše prokletstvo koje je opisano. U tom smislu na delu je mračan oblik nekromantije, ali to ne znači da je svako komuniciranje sa mrtvima crna magija, bez obzira na taj utisak. Mrtvi, osim što mogu vršiti loša dela, takođe mogu činiti i dobre stvari, što opet zavisi od karaktera i motiva onih koji takve usluge od njih traže. Isto tako neki mrtvi će rado učiniti sve što se od njih traži dok će neki nešto uraditi delimično, a ponekad čak odbiti bilo kakvu saradnju.

U antici nije bilo retko da su natpisi na nadgrobnim spomenicima pozivali prolaznike da se obrate mrtvima radi proroštva. Tako je na pogrebnom oltaru izvesne Amijas, sveštenice jednog misterijskog kulta u Maloj Aziji, sahranjenoj u II veku n. e. stajao natpis: „Ako neko želi da sazna istinu od mene, neka na oltaru uputi molitvu sa onim što želi i dobiće odgovor kroz viziju tokom noći ili dana.“ Dakle, ona je i mrtva radila isti onaj posao koji je obavljala za života. Zapravo, njeno svešteničko zvanje i uspešna proročka karijera donele su joj slavu pa su njeni naslednici koristili njen za života izgrađen brend.

Pomenuo sam da je nekromantija bila usko povezana sa umirivanjem nemirnih duhova, procesom koji je često, paradoksalno, podrazumevao početno prizivanje. Ako je telo duha već bilo sahranjeno, možda na nezadovoljavajući način, čin umirivanja odvijao se na mestu te sahrane. U tom slučaju nekromant vezuje urnu preminulog ili čitav grob činima, a potom kamenjem i gvozdenim lancima (jer je gvožđe metal nadmoćan duhovima, mada svaki metal ima određenu delotvornost). Prizivači ili psihagozi mogli su da umire nemirne duhove tako što bi, uz pomoć crne ovce, otkrili mesto gde im telo leži, a zatim prizvali duha i pitali ga za razlog njegove uznemirenosti.

U tradicionalnim u opisima nekromantije imamo sledeće elemente: kopanje jame, izlivanje (libacije) mleka, meda, vina, vode i ulja, zajedno sa prinošenjem žita i cveća; prinošenje krvi, udruženo sa pratećom životinjskom žrtvom u vidu holokausta; i molitve. Prinošenje krvi verovatno je bilo ređe. Često se tvrdi da je ono korišćeno samo u obredima na grobu kada se verovalo da su mrtvi na neki način uzdignuti na herojski nivo. U antičkim književnim prikazima nekromantije na grobovima, pojavljivanje duhova sledi nakon obavljanja odgovarajućih obreda. Ali šta se zaista dešavalo nakon što bi nekromant obavio svoje obrede na grobu? Kako je on doživljavao duha? U tu svrhu pominje se poseban san (inkubacija) nekromanta, možda baš na vrhu groba, i možda na runu ovce koju je upravo zaklao za duha i prineo kao žrtvu bogovima podzemlja. Dakle, nekromant je morao da zaspe na grobnici nad kojom je izveo svoj obred. Taj običaj pominje Herodot, pripisujući ga libijskim Nasamonima, zatim Augilima, Keltima, a takođe kasnije je bio pripisivan hrišćanima i Jevrejima. Takođe postoji primer kada se Apolonije iz Tijane savetovao sa Ahilom upravo provodeći noć na njegovom grobu. Pitagora je tvrdio da mrtvi govore živima u snovima.  

Još jedno očigledno mesto za pronalaženje tela, a naročito duhova mrtvih koji su mogli biti iskorišćeni u nekromantiji, bile su bojne poljane. Mrtvi vojnici, kojih je bilo u izobilju i tako lako dostupni, posebno su bili skloni nemiru, budući da su umrli pre vremena i to nasilnom smrću. Običaj je nalagao da pobednici sahrane svoje mrtve, a često i mrtve neprijatelja, ili da dopuste da neprijateljski logor sam izvrši sahranu. Ali u praksi, bitke su ostavljale veliki broj vojnika neadekvatno sahranjenih u masovnim i plitkim grobovima, ili su pak bili ostavljeni tako da leže po bojnim poljima te da ih razvlače lešinari. Takvi duhovi su nazivani atafoi (nesahranjeni). Oni su neretko predstavljali opasnost za ljude u okolini, jer su mogli da zaposednu određene osobe i posebno decu. Bojna polja su stoga bila pogodno mesto za polaganje pločica ili pergamenata sa kletvama koje su aktivirali nemirni duhovi. U tom smislu bojna polja su mogla biti ukleta na najstrašniji način.

Pausanije u II veku n. e. slikovito opisuje bojno polje Maratona, mesto grčke pobede nad Persijancima 490. godine pre n. e. Noću, pored spomenika pobedonosnom generalu Miltijadu, moglo se čuti kako se bitka ponovo odigrava, sa zvucima borbe ljudi i frktanjem konja. Duhovi su bili besni i gonili svakoga ko bi namerno došao tamo, ali su često štedeli one koji su naišli slučajno. Pausanije nagoveštava da su duhovi poticali od nesahranjenih ili nepropisno sahranjenih persijskih vojnika. Prinošenje darova mrtvima na bojnim poljima u okviru uobičajenih obreda veoma su ličili na tradicionalne rituale nekromantskog prizivanja. Složena procesija išla je iz grada do bojnog polja. Tom prilikom prinošeni su vino, mleko, maslinovo ulje i sveta izvorska voda, kao i listovi murve, vence i smola. Crni bik je žrtvovan, a mrtvima je izričito ponuđeno da piju njegovu krv. Molitve su upućivane htonskom Zevsu i htonskom Hermesu.

U antici su bila poznata mnoga proročišta mrtvih, ali su četiri bila veoma čuvena: Aheron u Tesprotiji, Avernus u Kampaniji, Herakleja Pontika na južnoj obali Crnog mora, ili Tajnar na vrhu poluostrva Mani. Na primer, proročište u krateru Avernus bilo je oko kilometar i po udaljeno od obližnjeg jezera, u kompleksu tunela dugom 350 metara. Ovo je postalo poznato kao „Velika pećina“. Konsultanti proročišta su navodno prolazili kroz tunele. Na razvodu su skretali desno, čamcem prelazili preko cisterni ključale sumporne izvorske vode, a zatim se vraćali u kvadratnu prostoriju u kojoj su ih sveštenici suočavali sa prikazima duhova projektovanim lampama preko drvenih izreza. Kupališta su često bila ukleta sama po sebi, duhovi su u njih dolazili preko podzemnih voda, a ploče sa kletvama nisu bile retke na tim mestima. Ova pojedinost neodoljivo podseća na scenu iz filmskog serijala o Hariju Poteru, kada mladi čarobnjak sreće duha preminule bivše učenice u kupatilu Hogvorts škole.

Obratimo sada pažnju na ritualne elemente nekromantije. Počnimo od obreda pročišćenja pre obreda samog nekromantijskog savetovanja. Pročišćenje se moglo primeniti na osobu koja priziva, na mesto prizivanja, ili, u slučaju oživljavanja, na telo koje treba oživeti. Mesto se pročišćava ovčijim iznutricama, sumporom, sveže ubranim biljem i inkantacijama, a sam nekromant takođe obredu pristupa čist i uz prethodni post i molitve. Nekromantski obredi prirodno su se odvijali noću. Često se pre samog obreda, između ostalog, vrši i prinošenje žrtve. Vergilije opisuje kako je Enej žrtvovao crnorunog jarca boginji noći, pre svoje konsultacije. Idealno, procedura počinje u ponoć i traje do zore, kada duhovi moraju da se vrate nazad u svoje grobove ili u podzemni svet. Grčki magijski papirusi pominju ponoćne nekromantijske obrede sa ljudskom lobanjom i sa magarećom lobanjom. Kod Egipćana, nekromantski obredi mogli su da počnu i u sumrak. Ponekad bi to trajalo sve do zore. Enejovi složeni obredi traju čitavu noć, a duhove počinje da susreće tek neposredno pred zoru. Kod Apuleja imamo prikaz obreda u poslednjim minutima noći, jer božanska sila koju nekromant iskorišćava dolazi od sunca, pa svoju molitvu mora da uputi njemu dok izlazi. U vudu i sličnim tradicijama nekromantijski obredi takođe se vrše u sumrak pred svitanje. Ipak, iako je tama od ključnog značaja za delotvornost nekromantijskog obreda, takođe i neki drugi faktori su takođe važni. Na primer, nekromantijske obrede idealno je vršiti tokom punog meseca, počevši od ponoći. Takođe, po Grčkim magijskim papirima značajno je da Sunce bude u znaku Vage, mada se u drugim tekstovima u tu svrhu pominju Ribe. Kao posebno specifične periode za započinjanje nekromantijskih obreda neki izvori pominju da je za to najbolji dan petak, ili deveti sat subote.

Maria Petrova

Nekromantski obredi obično su bili organizovani oko dva ključna mesta: jame za krv i libacije, i vatre za sagorevanje holokaustne žrtve. Ovo je slučaj već u Odiseji, gde se kaže da veštica skače napred-nazad između jame i vatre. Prilozi koji se stavljaju u jamu ili oko nje namenjeni duhovima, dok su oni koji idu u vatru namenjeni bogovima podzemlja. Ali ponekad je jama služila i kao ognjište za vatru. Takođe krv je bila sipana u jamu, a libacije oko nje, a nekad i u nju nakon što se prospe krv. Pošto su krvni i libacijski prilozi putovali kroz jamu do duhova, duhovi su ponekad mogli da putuju i nagore kroz nju, koristeći energiju prolivene tečnosti. Libacije su, dakle, tečni prilozi mrtvima, jer su tečnosti zavodljive i time sposobne da prizovu mrtve. Imajmo na umu mogućnost da oko grobnih mesta obitavaju neugasli ostaci nekadašnje svesti pokojnika koje imaju rudimentarna sećanja i nagone. Pa tako voda gasi žeđ i služi za kupanje. Mleko umiruje malu decu. Med je sladak. Vino je takođe slatkasto. U tu svrhu takođe služi maslinovo ulje, koje je takođe umirujuće. Posipanje vode, među drugim tečnostima, u krugu oko jame podseća na obred pročišćenja. Voda se sama po sebi smatrala htonsko. Crveno vino je podsećalo na krv, možda posebno prolivenu krv prilikom libacije. Druga čvrsta (ne-mesna) hrana takođe se mogla davati mrtvima, kao na primer žito. Isto tako su darivana i jaja, simboli plodnosti. U pogledu krvnih žrtvi, već je u antičko vreme životinjska krv menjala onu ljudsku, što može značiti da su u daljim varvarskim vremenima nekromanti umeli žrtvovati ljude. Mada, ima slučajeva kada nekromanti prolivaju vlastitu krv po oltaru, što se radilo tokom prizivanja Hekate. Krv je mogla imati primenu i u drugim nekromantskim obredima, na primer za pisanje na ritualnom pergamentu. Ponekad je krv bacana u vatru i time darivana bogovima.

Žrtvovanje životinja nije bilo suštinsko za izvođenje osnovnih nekromantijskih obreda. Uobičajena žrtva za nekromantske obrede u grčkom antičkom svetu bila je jedna crna ovca ili par njih. Njihova crnina pozdravlja tamu podzemnog sveta, a možda i tamu samih duhova. Prilikom obrednog klanja ovaca, njihove glave su nameštane u pognuti položaj da gledaju prema podzemnom svetu (dok u olimpijskom žrtvovanju glava žrtve bi bila podignuta ka nebu), dok nekromant svoj pogled usmerava nazad. Jasno je da u trenutku žrtvovanja pogled stvara posvećenu vezu sa objektom, tako da nekromant mora da pogleda nazad prema svetu živih ako želi da se u njega vrati. Međutim, nekromant odvraća pogled i zbog duhova, jer oni očigledno ne vole da ih se gleda, posebno kada se prvi put pojavljuju iz podzemlja. Setimo se slučaja kada je Orfej pogledao duha Euridike dok je ona izlazila iz podzemnog sveta, U tom trenutku ona je nepovratno nestala. Zbog toga je često bila praksa odvraćati pogled pri formalnim susretima sa duhovima, kao u obredima umirivanja duhova, ili u formalnim susretima sa povezanim podzemnim duhovim i bogovima, poput Hekate. Nekromanti su takođe verovali da duhovi uopšte neće dozvoliti da ih gledaju ljudi sa pegama i da im neće biti poslušni.

I za kraj vredi pomenuti i magijske lutke. One su bile napravljene od voska ili žita, nekad od testa, te su imale specifičnu ulogu u kontroli prizvanih duhova, što se pominje još u mikenskom periodu. Nekad je lutka predstavljala duha, odnosno služila je za njegovo privremeno boravište. Takođe, nekromanti su ponekad koristili i drugu lutku, koja je predstavlala žrtvu ili klijenta, u zavisnosti šta je bila svrha obreda. Onda bi magijskim putem, povezivanjem dve lutke, duh bio povezan za živim čovekom i tako bivao sposoban da utiče na njega. Često je lutka bila korišćena i u erotskoj magiji.

Ovim nije iscrpljena tema o nekromantiji, već je obuhvaćen samo jedan njen deo u obliku antičke grčke tradicije.