Antička nekromantija

Stari Grci su koristili više izraza za nekromantiju, odnosno prizivanje preminulih u svrhu proricanja, kao što su nekuomanteion, „mesto proročanstva mrtvih“, psihagogion, „mesto prizivanja duhova“, ili psihomanteion, „mesto proročanstva duhova“. U kulturi i svesti starih naroda postojalo je veliko interesovanje za razgovor sa mrtvima, jer se verovalo kako oni nisu više sputani ograničenjima sveta živih i lakše mogu saznati razne stvari i događaje nevezano za vremenski tok. Mrtvi su tako mogli zaviriti u budućnost. Često se prizivao duh određene osobe zato što je ta osoba za života posedovala informacije koje su živima bile potrebne. Ako je neko ubio tu osobu - ko je ubica? Ako je ta osoba lopov pa je negde sakrila svoj plen, mnogi bi mogli biti veoma zainteresovani za takvu informaciju i sl. Ali to nije bio jedini razlog, budući da su živi neretko imali problema sa uznemirujućim duhovima svojih bližnjih preminulih, koje je stoga bilo potrebno umiriti i otpraviti tamo gde im je mesto. To je takođe bio posao nekromanta. U takvom kontekstu bilo je neizbežno da nekromantija, kao posebna grana mantičke i zaštitničke magije, zauzme veoma značajno mesto u versko-kultnom životu paganskih epoha.

Antičko doba nije imalo jednostavno niti opšteprihvaćeno objašnjenje mudrosti mrtvih. Oni su mogli da prenesu mudrost sopstvenih iskustava, naročito onih koja su ih dovela do smrti. Mrtvi su u svakom slučaju imali znatno širu perspektivu nego živi. Zbor mrtvih u podzemlju sabirao je svoje znanje i razumevanje o svim stvarima. Koreni budućnosti ležali su u prošlosti, pa su ljudi iz nečije prošlosti bili u boljoj poziciji da sagledaju njegovu budućnost. Na neki način sama budućnost oblikovala se u podzemnom svetu, bilo kroz pripremu duša za novo utelovljenje, bilo kroz tkanje sudbine. Duše oslobođene svojih otežavajućih tela imale su jasniji uvid u sve stvari i procese. Možda su duhovi crpeli i neku snagu iz energija same zemlje. Međutim, tu moramo imati na umu i ono što je Elifas Levi rekao na temu duhova pokojnika. Naime, ti duhovi često su zapravo elementali ili demonska bića koja prikupljaju sećanja i senzacije mrtvih, ostatke raspadajuće svesti. U tom smislu jedan duh bi mogao prikupiti sećanja i senzacije mnogo ljudi i na osnovu toga izgraditi predstavu o nekoj konkretnoj osobi koja je nekada živela. Otud takvim duhovma nije problem da se predstavljaju kao osoba koju nekromant priziva.

Da bi živi i mrtvi mogli da komuniciraju, prirodne prepreke između njih morale su biti prevaziđene. Nekromantija se stoga mogla shvatiti kao čin koji se odvija u prostoru smeštenom negde između gornjeg i donjeg sveta, ili na granici svetova. Istovremeno, nekromant i duh morali su biti dovedeni u zajedničko stanje postojanja kako bi mogli međusobno da razgovaraju. Otud utisak delimičnog povratka mrtvih, dok su se oni koji izvode nekromantijski ritual istovremeno takođe delimično približili smrti tokom same konsultacije. To svakako nije bez određenog rizika po ove žive koji izvode nekromantijski obred. Stoga i ne iznenađuje što su oni koji su se savetovali često bivali suočeni sa proročanstvima o neposrednosti sopstvene smrti. Prizvani duh može neupitan da prizivaču saopšti tačan datum njegove smrti! 

Glavno mesto odvijanja nekromantijskih obreda, ne samo u antičkom svetu, nego uopšteno, jeste grobnica, iako je taj svet imao i znamenita nekromantijska proročišta. Dakle, nekromantijski rituali se izvode na groblju, što se razlikuje od klasičnih spiritističkih seansi koje se mahom obavljaju za stolom, često daleko od mesta na kojima je za života preminuli koji se priziva obitavao, ili od mesta na kome je sahranjen. Verovalo se da duh često lebdi u blizini mesta gde je njegovo telo sahranjeno. Na značaj grobova kao mesta na kojima su se izvodili nekromantijski rituali ukazuje veliki broj zapisa sa kletvama i figurica položenih u njih. Ti zapisi bili su upućeni duhovima preminulih od kojih se zahtevalo da neposredno ili posredno izvrše prokletstvo koje je opisano. U tom smislu na delu je mračan oblik nekromantije, ali to ne znači da je svako komuniciranje sa mrtvima crna magija, bez obzira na taj utisak. Mrtvi, osim što mogu vršiti loša dela, takođe mogu činiti i dobre stvari, što opet zavisi od karaktera i motiva onih koji takve usluge od njih traže. Isto tako neki mrtvi će rado učiniti sve što se od njih traži dok će neki nešto uraditi delimično, a ponekad čak odbiti bilo kakvu saradnju.

U antici nije bilo retko da su natpisi na nadgrobnim spomenicima pozivali prolaznike da se obrate mrtvima radi proroštva. Tako je na pogrebnom oltaru izvesne Amijas, sveštenice jednog misterijskog kulta u Maloj Aziji, sahranjenoj u II veku n. e. stajao natpis: „Ako neko želi da sazna istinu od mene, neka na oltaru uputi molitvu sa onim što želi i dobiće odgovor kroz viziju tokom noći ili dana.“ Dakle, ona je i mrtva radila isti onaj posao koji je obavljala za života. Zapravo, njeno svešteničko zvanje i uspešna proročka karijera donele su joj slavu pa su njeni naslednici koristili njen za života izgrađen brend.

Pomenuo sam da je nekromantija bila usko povezana sa umirivanjem nemirnih duhova, procesom koji je često, paradoksalno, podrazumevao početno prizivanje. Ako je telo duha već bilo sahranjeno, možda na nezadovoljavajući način, čin umirivanja odvijao se na mestu te sahrane. U tom slučaju nekromant vezuje urnu preminulog ili čitav grob činima, a potom kamenjem i gvozdenim lancima (jer je gvožđe metal nadmoćan duhovima, mada svaki metal ima određenu delotvornost). Prizivači ili psihagozi mogli su da umire nemirne duhove tako što bi, uz pomoć crne ovce, otkrili mesto gde im telo leži, a zatim prizvali duha i pitali ga za razlog njegove uznemirenosti.

U tradicionalnim u opisima nekromantije imamo sledeće elemente: kopanje jame, izlivanje (libacije) mleka, meda, vina, vode i ulja, zajedno sa prinošenjem žita i cveća; prinošenje krvi, udruženo sa pratećom životinjskom žrtvom u vidu holokausta; i molitve. Prinošenje krvi verovatno je bilo ređe. Često se tvrdi da je ono korišćeno samo u obredima na grobu kada se verovalo da su mrtvi na neki način uzdignuti na herojski nivo. U antičkim književnim prikazima nekromantije na grobovima, pojavljivanje duhova sledi nakon obavljanja odgovarajućih obreda. Ali šta se zaista dešavalo nakon što bi nekromant obavio svoje obrede na grobu? Kako je on doživljavao duha? U tu svrhu pominje se poseban san (inkubacija) nekromanta, možda baš na vrhu groba, i možda na runu ovce koju je upravo zaklao za duha i prineo kao žrtvu bogovima podzemlja. Dakle, nekromant je morao da zaspe na grobnici nad kojom je izveo svoj obred. Taj običaj pominje Herodot, pripisujući ga libijskim Nasamonima, zatim Augilima, Keltima, a takođe kasnije je bio pripisivan hrišćanima i Jevrejima. Takođe postoji primer kada se Apolonije iz Tijane savetovao sa Ahilom upravo provodeći noć na njegovom grobu. Pitagora je tvrdio da mrtvi govore živima u snovima.  

Još jedno očigledno mesto za pronalaženje tela, a naročito duhova mrtvih koji su mogli biti iskorišćeni u nekromantiji, bile su bojne poljane. Mrtvi vojnici, kojih je bilo u izobilju i tako lako dostupni, posebno su bili skloni nemiru, budući da su umrli pre vremena i to nasilnom smrću. Običaj je nalagao da pobednici sahrane svoje mrtve, a često i mrtve neprijatelja, ili da dopuste da neprijateljski logor sam izvrši sahranu. Ali u praksi, bitke su ostavljale veliki broj vojnika neadekvatno sahranjenih u masovnim i plitkim grobovima, ili su pak bili ostavljeni tako da leže po bojnim poljima te da ih razvlače lešinari. Takvi duhovi su nazivani atafoi (nesahranjeni). Oni su neretko predstavljali opasnost za ljude u okolini, jer su mogli da zaposednu određene osobe i posebno decu. Bojna polja su stoga bila pogodno mesto za polaganje pločica ili pergamenata sa kletvama koje su aktivirali nemirni duhovi. U tom smislu bojna polja su mogla biti ukleta na najstrašniji način.

Pausanije u II veku n. e. slikovito opisuje bojno polje Maratona, mesto grčke pobede nad Persijancima 490. godine pre n. e. Noću, pored spomenika pobedonosnom generalu Miltijadu, moglo se čuti kako se bitka ponovo odigrava, sa zvucima borbe ljudi i frktanjem konja. Duhovi su bili besni i gonili svakoga ko bi namerno došao tamo, ali su često štedeli one koji su naišli slučajno. Pausanije nagoveštava da su duhovi poticali od nesahranjenih ili nepropisno sahranjenih persijskih vojnika. Prinošenje darova mrtvima na bojnim poljima u okviru uobičajenih obreda veoma su ličili na tradicionalne rituale nekromantskog prizivanja. Složena procesija išla je iz grada do bojnog polja. Tom prilikom prinošeni su vino, mleko, maslinovo ulje i sveta izvorska voda, kao i listovi murve, vence i smola. Crni bik je žrtvovan, a mrtvima je izričito ponuđeno da piju njegovu krv. Molitve su upućivane htonskom Zevsu i htonskom Hermesu.

U antici su bila poznata mnoga proročišta mrtvih, ali su četiri bila veoma čuvena: Aheron u Tesprotiji, Avernus u Kampaniji, Herakleja Pontika na južnoj obali Crnog mora, ili Tajnar na vrhu poluostrva Mani. Na primer, proročište u krateru Avernus bilo je oko kilometar i po udaljeno od obližnjeg jezera, u kompleksu tunela dugom 350 metara. Ovo je postalo poznato kao „Velika pećina“. Konsultanti proročišta su navodno prolazili kroz tunele. Na razvodu su skretali desno, čamcem prelazili preko cisterni ključale sumporne izvorske vode, a zatim se vraćali u kvadratnu prostoriju u kojoj su ih sveštenici suočavali sa prikazima duhova projektovanim lampama preko drvenih izreza. Kupališta su često bila ukleta sama po sebi, duhovi su u njih dolazili preko podzemnih voda, a ploče sa kletvama nisu bile retke na tim mestima. Ova pojedinost neodoljivo podseća na scenu iz filmskog serijala o Hariju Poteru, kada mladi čarobnjak sreće duha preminule bivše učenice u kupatilu Hogvorts škole.

Obratimo sada pažnju na ritualne elemente nekromantije. Počnimo od obreda pročišćenja pre obreda samog nekromantijskog savetovanja. Pročišćenje se moglo primeniti na osobu koja priziva, na mesto prizivanja, ili, u slučaju oživljavanja, na telo koje treba oživeti. Mesto se pročišćava ovčijim iznutricama, sumporom, sveže ubranim biljem i inkantacijama, a sam nekromant takođe obredu pristupa čist i uz prethodni post i molitve. Nekromantski obredi prirodno su se odvijali noću. Često se pre samog obreda, između ostalog, vrši i prinošenje žrtve. Vergilije opisuje kako je Enej žrtvovao crnorunog jarca boginji noći, pre svoje konsultacije. Idealno, procedura počinje u ponoć i traje do zore, kada duhovi moraju da se vrate nazad u svoje grobove ili u podzemni svet. Grčki magijski papirusi pominju ponoćne nekromantijske obrede sa ljudskom lobanjom i sa magarećom lobanjom. Kod Egipćana, nekromantski obredi mogli su da počnu i u sumrak. Ponekad bi to trajalo sve do zore. Enejovi složeni obredi traju čitavu noć, a duhove počinje da susreće tek neposredno pred zoru. Kod Apuleja imamo prikaz obreda u poslednjim minutima noći, jer božanska sila koju nekromant iskorišćava dolazi od sunca, pa svoju molitvu mora da uputi njemu dok izlazi. U vudu i sličnim tradicijama nekromantijski obredi takođe se vrše u sumrak pred svitanje. Ipak, iako je tama od ključnog značaja za delotvornost nekromantijskog obreda, takođe i neki drugi faktori su takođe važni. Na primer, nekromantijske obrede idealno je vršiti tokom punog meseca, počevši od ponoći. Takođe, po Grčkim magijskim papirima značajno je da Sunce bude u znaku Vage, mada se u drugim tekstovima u tu svrhu pominju Ribe. Kao posebno specifične periode za započinjanje nekromantijskih obreda neki izvori pominju da je za to najbolji dan petak, ili deveti sat subote.

Maria Petrova

Nekromantski obredi obično su bili organizovani oko dva ključna mesta: jame za krv i libacije, i vatre za sagorevanje holokaustne žrtve. Ovo je slučaj već u Odiseji, gde se kaže da veštica skače napred-nazad između jame i vatre. Prilozi koji se stavljaju u jamu ili oko nje namenjeni duhovima, dok su oni koji idu u vatru namenjeni bogovima podzemlja. Ali ponekad je jama služila i kao ognjište za vatru. Takođe krv je bila sipana u jamu, a libacije oko nje, a nekad i u nju nakon što se prospe krv. Pošto su krvni i libacijski prilozi putovali kroz jamu do duhova, duhovi su ponekad mogli da putuju i nagore kroz nju, koristeći energiju prolivene tečnosti. Libacije su, dakle, tečni prilozi mrtvima, jer su tečnosti zavodljive i time sposobne da prizovu mrtve. Imajmo na umu mogućnost da oko grobnih mesta obitavaju neugasli ostaci nekadašnje svesti pokojnika koje imaju rudimentarna sećanja i nagone. Pa tako voda gasi žeđ i služi za kupanje. Mleko umiruje malu decu. Med je sladak. Vino je takođe slatkasto. U tu svrhu takođe služi maslinovo ulje, koje je takođe umirujuće. Posipanje vode, među drugim tečnostima, u krugu oko jame podseća na obred pročišćenja. Voda se sama po sebi smatrala htonsko. Crveno vino je podsećalo na krv, možda posebno prolivenu krv prilikom libacije. Druga čvrsta (ne-mesna) hrana takođe se mogla davati mrtvima, kao na primer žito. Isto tako su darivana i jaja, simboli plodnosti. U pogledu krvnih žrtvi, već je u antičko vreme životinjska krv menjala onu ljudsku, što može značiti da su u daljim varvarskim vremenima nekromanti umeli žrtvovati ljude. Mada, ima slučajeva kada nekromanti prolivaju vlastitu krv po oltaru, što se radilo tokom prizivanja Hekate. Krv je mogla imati primenu i u drugim nekromantskim obredima, na primer za pisanje na ritualnom pergamentu. Ponekad je krv bacana u vatru i time darivana bogovima.

Žrtvovanje životinja nije bilo suštinsko za izvođenje osnovnih nekromantijskih obreda. Uobičajena žrtva za nekromantske obrede u grčkom antičkom svetu bila je jedna crna ovca ili par njih. Njihova crnina pozdravlja tamu podzemnog sveta, a možda i tamu samih duhova. Prilikom obrednog klanja ovaca, njihove glave su nameštane u pognuti položaj da gledaju prema podzemnom svetu (dok u olimpijskom žrtvovanju glava žrtve bi bila podignuta ka nebu), dok nekromant svoj pogled usmerava nazad. Jasno je da u trenutku žrtvovanja pogled stvara posvećenu vezu sa objektom, tako da nekromant mora da pogleda nazad prema svetu živih ako želi da se u njega vrati. Međutim, nekromant odvraća pogled i zbog duhova, jer oni očigledno ne vole da ih se gleda, posebno kada se prvi put pojavljuju iz podzemlja. Setimo se slučaja kada je Orfej pogledao duha Euridike dok je ona izlazila iz podzemnog sveta, U tom trenutku ona je nepovratno nestala. Zbog toga je često bila praksa odvraćati pogled pri formalnim susretima sa duhovima, kao u obredima umirivanja duhova, ili u formalnim susretima sa povezanim podzemnim duhovim i bogovima, poput Hekate. Nekromanti su takođe verovali da duhovi uopšte neće dozvoliti da ih gledaju ljudi sa pegama i da im neće biti poslušni.

I za kraj vredi pomenuti i magijske lutke. One su bile napravljene od voska ili žita, nekad od testa, te su imale specifičnu ulogu u kontroli prizvanih duhova, što se pominje još u mikenskom periodu. Nekad je lutka predstavljala duha, odnosno služila je za njegovo privremeno boravište. Takođe, nekromanti su ponekad koristili i drugu lutku, koja je predstavlala žrtvu ili klijenta, u zavisnosti šta je bila svrha obreda. Onda bi magijskim putem, povezivanjem dve lutke, duh bio povezan za živim čovekom i tako bivao sposoban da utiče na njega. Često je lutka bila korišćena i u erotskoj magiji.

Ovim nije iscrpljena tema o nekromantiji, već je obuhvaćen samo jedan njen deo u obliku antičke grčke tradicije.

Gustav Mejrink i Anđeo sa zapadnog prozora (drugi deo)

U istoriji evropskog ezoterizma zabeleženo je postojanje jednog tajnog i nevidljivog Reda anonimnih adepata. Naravno, taj Red nije ograničen samo na Evropu, i nije identifikovan, jer to u suštini nije moguće, budući da ne postoji na način pojmljiv uobičajenoj ljudskoj svesti i razumu. Uglavnom je sve što se zna o tom Redu spekulacija, ali i ono što su njegovi adepti dozvolili da bude obznanjeno. Ne zna se tačno ni odakle Red potiče, ko ga je osnovao, koliko dugo postoji. Svrha Reda je, kratko i uprošćeno rečeno, služenje čovečanstvu. U njega se ne ulazi na vlastiti zahtev, nikada nije objavljen javni poziv za primanje u članstvo. U taj Red se ulazi po zasluzi, po pozivu, i na osnovu prepoznavanja valjanog kandidata od strane adepata, a sam prijem kandidata, odnosno inicijacija, nije nešto što se obavlja na ovom svetu. Red je prepoznavan kroz mnoga imena, a u evropskoj ezoterijskoj tradiciji obično se referiše pod nazivom rozenkrojceri (od početka XVII veka), ili tradicija Svetog Grala (u Srednjem veku). No, to su samo varijacije, jer niti je Gral pronađen, niti su adepti Ruže i Krsta identifikovani, već su obavijeni mističnom maglom, ali mnogi kandidati, pretendenti i samozvanci, jesu poznati.  

U romanu Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka, čije sam selektivno ezoterijsko tumačenje pokušao da predstavim u prvom delu ovog teksta - vidi OVDE), upravo se opisuje razvojni put jedne duše koja je odabrana i pozvana u Red. I taj put nije nešto što se odvijalo tokom trajanja jednog ljudskog veka, odnosno jedne inkarnacije, već se dešava kroz sukcesivni niz nekoliko inkarnacija. Otud je glavni zadatak svakog odabranog i pozvanog, da se u aktuelnom životu seti ko je, šta je, šta je radio, odakle je i kuda to krenuo. To nije izanđala filozofska fraza nego metodološka istina, odnosno uslov daljeg razvoja. Gustav Mejrink takođe spada među pozvane duhove, o čemu svedoči Anđeo sa zapadnog prozora (ali i druge njegove knjige). U tom smislu Anđeo je svedočanstvo Mejrinkovih uvida i spoznaja, iskustva i postignuća. Na ovom mestu bih nastavio sa komentarima ključnih Mejrinkovih naracija koje odražavaju navodne beleške iz dnevnika renesansnog maga Džona Dija. Sledi opis jedne vizije koja povezuje simbolizam porodičnog grba familije Di: 

Video sam zeleni brežuljak i znao da je to Gledhil, brežuljak kuće iz koje potičem, onako kako gordo i radosno stoji u grbu Dijevih. Ali na njegovom vrhu ne beše srebrnog mača, nego baš kao i na drugom polju grba sa njegove blage visine se uzdizalo zeleno drvo iz čijeg je korenja potekao žustrim tokom živahan izvor...

A kako sam se penjao uz brežuljak iznenada sam jasnoćom koja je gorela u meni shvatio da sam ja sam to drvo na brežuljku i da sam se u njegovom stablu, kao svojom kičmom, hteo uzdići nebesima...

A srebrni izvor kraj mojih nogu reflektovao mi je u beskonačnost moju decu i decu dece, kao da su iz budućnosti svi došli na praznik sve bližeg, ali i sada već prisutnog vaskrsnuća večnoga života...

A sad, kad priđoh bliže drvetu, videh u njegovoj krošnji na vrhu iznenada krunu kao dvostruko lice; jedno je izgledalo muško, drugo, međutim, žensko i obe glave behu srasle u jednu. A iza udvostručene glave u zlatnom svetlu lebdela je jedna kruna pod kristalom neizrecivog sjaja...

Kako je kasnije u tekstu postalo jasno, to drvo iz vizije, drvo večnog života, drvo svih pokoljenja jedne loze, drvo poistovećenja jeste Bafomet, koji u ključnom trenutku kaže: 

Čovek koji dugo veruje, poslednji živi! - Rasti mi u susret, pa ću ja biti ti! Doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa!

Ovi iskazi odraz su alhemijske doktrine rasta i dozrevanja u vremenu. Kao što metali pod zemljom dozrevaju, preobražavajući se iz nižih u više, iz otrovnog olova u lekovito i sjajno zlato, tako i ljudske duše dozrevaju, od prepoznatih, preko pozvanih, do posvećenih, i konačno postaju adepti, čija je svest ekvivalent zlatu. Istovremeno, ovde biva otkriveno kako jedan oslobođeni, posredstvom srebrnog izvora u korenu drveta, ka slobodi vuče sve ostale. Služenje čovečanstvu jeste služenje svojim potomcima, i potomcima potomaka u nedogled, nastavljajući posao svojih predaka. Da bi neko služio čovečanstvu, prethodno mora voleti to isto čovečanstvo, a preduslov čovekoljublja je ljubav prema Bogu koja se spoznaje kao ljubav prema božanskom u sebi. Tako onda ljude prepoznajemo kao drugačije varijante nas samih. U tom smislu, kako otkriva Mejrink, besmrtnost je sećanje. Put otvaranja trezora sećanja, odnosno put besmrtnosti je, poput Bafometa, dvostruk, zapravo ima dva puta: tzv magijski put pisma (zapisivanja sopstvene sudbine), koji je nesiguran i slučajan, kao po bačenim mrvicama, a koji cilja da posvećenik probudi narednog sebe, u novom životu; drugi je put onaj kako ga je Mejrink opisao - alhemizacije ovog tela i ove duše, a da bi stekli besmrtnost oboje: u ovom savremenom dobu. Ovaj poslednji je kraljevski put, odnosno put kraljevske umetnosti, a onaj prvi je krivudav, traje kroz niz rođenja i umiranja. U pogledu tog prvog pomenutog, krivudavog, puta, izneo bih opasku koja se tiče njegove prirode. Iako je Mejrink u romanu to predstavio doslovno, da posvećenik piše knjigu koju potom prepušta sudbini, odnosno poverava univerzumu, sa ciljem da ona dospe u ruke njegovog naslednika, odnosno samog sebe inkarniranog u obliku svog potomka, to bi moglo imati i drugo tumačenje. Naime, knjiga može biti šema ili inprint strukture energetskog tela, koje po mišljenju nekih drugih upućenika u rozenkrojcersku doktrinu, posvećenik marljivo gradi tokom svog života s ciljem da ona nadživi smrt ličnosti. Da pojasnim, posvećenik rozenkrojcerskog puta, dok je živ, gradi energetsku strukturu koju onaj najfiniji i neuništivi deo ljudskog bića, zapravo duša, može poneti sa sobom u zagrobno stanje. Svrha te strukture, ili inprinta, jeste da u narednom životu omogući i olakša buđenje i sećanje posvećenika, da se on seti ko je, šta je, kuda je pošao, šta je njegov cilj. Ta ideja je nalik pisanju knjige koju ostavljam samom sebi, odnosno svom potomku, ili izdanku koji možda genetski nema veze sa mnom ali sa njime delim moje jastvo, moju suštinu. Tako može biti da neko krene tim krivudavim putem i kada stekne dovoljno znanja, onda može prionuti na konačni završetak Velikog Dela, a to je postizanje besmrtnosti u tekućem životu. Evo kako Mejrink opisuje tapiseriju večnosti - sećanja - vremena - sadašnjosti:

Iz zbunjenosti je nastala Sadašnjost. Sadašnjost je zbir svekolike prošlosti u jednom trenutku svesti, ništa više. A pošto je mogućno doći do te svesti - tog sećanja - kad god duh pozove, to je i večita sadašnjost u toku reke vremena; teče tkanje i postaje mirno ispruženi ćilim, na koga mogu da gledam dole i prstom da označim mesto gde može da se započne sa praćenjem jedne određene crte, jedne šare. A zatim mogu da pođem po koncu, od čvora do čvora, napred ili natrag; nikad se neće prekinuti: on je večiti nosač slike, a takođe i smisla slike; u njemu je vrednost ćilima, koja nema nikakve veze sa ovovremenskim postojanjem.

Ovde je opisana vizija onoga što bismo mogli nazvati back office vremena, zapravo perspektiva vremena sa stajališta izvan vremena. U romanu Mejrink iznosi kako se njegov junak Džon Di našao u metodološkom sporu sa svojim asistentom / laborantom Gardnerom, u pogledu alhemijskog i uopšte magijskog delovanja. Kako je pri kraju romana postalo jasno, pomenuti Gardner je pratio Dija tokom više vekova, kroz više inkarnacija njegove duše. I uvek mu je pomagao, ali taj odnos nije tekao glatko budući da učenik nije prepoznavao pravu prirodu svog učitelja koji se uvek postavljao ponizno i skromno, iako je zapravo imao status oslobođenog adepta. Kao takav, Gardner se mogao kretati u svim pravcima prostora i vremena. Gardner je kao adept bio majstor back office vremena.         

Moja svađa s njim se, međutim, ne tiče samo prakse i pravilnih metoda umetnosti alhemije, nego on smatra da bi trebalo da se suprotstavi takođe i mom opštenju sa pobožnim sablastima s onog drugog sveta tamo preko, koje mi od nekog vremena uspeva da uspostavim na tako čudan način. A da nije mogućno da je pri tom reč o prevari paklenih duhova, kao što on misli, niti zavitlavanju od strane bića zemlje i vazduha, proizilazi, za mene, već i na osnovu činjenice što pri tom uvek pobožna i usrdna molitva bogu i spasiocu svekolike kreature, Isusu Hristu, predstavlja uvod u prizivanje onoga sveta i na kraju takođe i završava takvo delo. Osim toga, i glasovi i duhovi, koji se u toku zbivanja pokazuju, ponašaju se uvek bogobojažljivo i u njihovom delovanju i govoru sve je sasvim izričito u ime svetog trojstva...

Mejrinkov Di je mislio da je Gardnerova sujeta uvređena njegovim uspesima u toj vrsti magijskog rada. Nije li ovo Mejrinkova referenca na enohijansku magiju Džona Dija, koja u suštini jeste jedan specifičan oblik spiritizma? Kako se kasnije uspostavilo, Dijevi bogobojažljivi duhovi bili su jedno veliko, mada na njegovom putu neophodno, zaista veliko ništa, zabluda čija je svrha bila da ga dovede do stanja svesti neophodnog za suočavanje sa ambisom. Posledica Dijevog rada sa enohijanskim anđelima bila je njegovo zapadanje u duboko očajanje. Jer, u suštini, oni njemu ništa značajno nisu preneli, nisu mu razotkrili nikakvu tajnu, ništa što pre toga on već nije znao ili je mogao znati, već su samo odražavali sadržaj njegovog uma. Na osnovu toga smisleno je upitati se nije li Mejrink smatrao Dijevu enohijansku magiju zabludom, doduše neophodnom u razvoju samog Dija, ali suštinski - oblikom okultnog slepog creva? Istina, koristeći enohijansku magiju Alister Kroli je došao do značajnih uvida, ali imajmo na umu da su Džon Di i Kroli veoma specifične ličnosti, pa je otud legitimno pitati se o korisnosti, delotvornosti i svrhovitosti bavljenja tom vrstom magije od strane ne-specifičnih praktičara. Naposletku, nije li Dijev zeleni anđeo, kome je on toliko verovao i koga je prizivao rečima varvarskog (enohijanskog) jezika, njemu naložio da svoju ženu Džejn položi svom partneru u magijskom poslu, Edvardu Keliju, kako bi je i on seksualno posedovao? Nije li to bila kap koja je prelila čašu Dijevog očaja? No, vratimo se jednom detalju iz romana kada Di obrazlaže stav svog alhemijskog laboranta, tajanstvenog Gardnera: 

Ja samo želim da verujem da moj laborant grdno greši kad tvrdi da je siguran od čini i neizmerne pakosti stanovnika onoga sveta samo onaj koji je prošao kroz ceo tajni proces duhovnog ponovnog rođenja u dubini svoje duše, kao što su: mistično krštenje vodom, krvlju i vatrom, pojava slova na koži, ukus soli na jeziku, slušanje kukurikanja petla i mnogo toga drugog, kao na primer, da mora biti mogućno da se čuje plakanje jednog deteta u svom telu. Kako to treba da se razume on neće da kaže; on tvrdi da je zakletvom obavezan da ćuti. 

Džon Di pred kraljicom Elizabetom

Setimo se, što sam u prvom delu ovog teksta naveo, važan sporedni lik u romanu, adept mračne magije, Bartlet Grin, takođe je imao slične simptome tokom svog preobražaja u biće sa one strane, što predstavlja suprotan oblik besmrtnosti ali sa istim statusom kao adept svetla. Otud smatram da Red anonimnih adepata ima svoj mračni odraz, jer kako je gore, tako je i dole. U tom smislu vredi predstaviti još jedan znakovit navod iz knjige, odnosno reči koje povodom Gardnera, Mejrink stavlja u usta Džonu Diju: 

Verni Gardner je svakako bio u pravu kad me je upozoravao da se ne okrenem alhemiji koja je vezana za ovozemaljsko preobražavanje metala. - Ona je tesno vezana sa mešanjem stanovnika jednog nevidljivog, mračnog sveta u naš - sa crnom, levom magijom...

Ta crna, leva magija, jeste ono što se podrazumeva pod nazivom put leve ruke. Po Mejrinkovom shvatanju puta leve ruke, barem sudeći po natuknicama u Anđelu sa zapadnog prozora, mračna boginja crna Izejis, kako ju je on nazvao, a mogli bismo je poistovetiti i sa Lilit, od svog posvećenika uzima onaj deo koji je povezan sa stvaralačkim načelom otelovljenim u muškarcu. To je neophodno kako bi bilo sprečeno hemijsko venčanje, odnosno ujedinjenje dva rastavljena načela, dve zasebne sile, ili svojstva u čoveku, te postizanje stanja androginosti, odnosno otelovljenje Bafometa. Na taj način, put leve ruke suštinski sakati ljudsko biće, lišivši ga mogućnosti preobražaja u adepta čiji je simbol upravo Bafomet. Naravno, mračna boginja svom adeptu omogućava oblik večnosti suprotan večnom životu. Nazovimo tu večnost neumrlošću, ili možda večnom smrću. Oni se odriču svoje stvaralačke snage, predaju je mračnoj boginjim a za uzvrat, od nje dobijaju zamenu od tvari njene energije, njenog sveta, čime oni bivaju ispisani iz knjige života, iz popisa ljudskih duša i bića svetlosti. Zapravo, time oni prestaju biti bićima preobrazivši se u ne-bića. Evo kako to Mejrink opisuje:

Ona je govorila o misterijama pontijskog tajnog kulta, koji je bio posvećen toj crnoj Izejis i prisiljavao sveštenike da se posle nezamislivih orgija duhovne introverzije prekriju ženskom odećom, da se boginji približe s leve strane ženskom prirodom svog tela i da joj žrtvuju svest o svojoj muškoj prirodi. Samo izopačeni slabići, kojima bi zbog toga ostala nepristupačna svaka viša posvećenost, svkai dalji razvoj na putu poklonstva, žrtvovali bi u pijanstvu tog rituala svoj muški princip na samom svom telu. Ti unakaženi bi zauvek ostali u predvorju hrama i mnogi su kasnije, otrežnjeni i spodadnuti slutnjama o višoj istini, sa užasom shvatajući grešku svog prebrzog besa, završavali svoje živote samoubistvom i njihove larve, njihovi duhovi su stvarali poklonstvo lemura koje je služilo - robovsku državu gospodarice tamo preko u večnosti. 

Ovde Mejrink zapravo govori o orgijastičnom kultu nalik onome boginje Kibele, čiji su sveštenici u trenutku mahnitosti sami sebe kastrirali. Setimo se, i seksualnost Bartleta Grina bila je upitna. On jeste bio posvećenik mračne magije, ali je zapravo živeo u nekoj vrsti celibata, ne zbog nekakvog zaveta, nego zbog osećaja odbojnosti spram žena. On je učio kroz patnju. Njegova je seksualna orijentacija u tom smislu imala izražen mazohistički karakter. 

Kao što sam u prvom delu ovog teksta pomenuo, zanosna čerkeska kneginja Asja Hotokalunginova, opisana je kao otelovljenje crne Izejis, sa kojom je glavni junak romana, baron Miler, imao nekoliko epizoda. Iz njenih usta, kada se ona obraća baronu, Mejrink daje dodatne detalje prirode mračne boginje:

Ona vam se, dakle, zaista jednom već prikazala, boginja crne ljubavi? - E, pa onda ćete svakako utoliko lakše shvatiti šta bih imala da vam kažem o crnoj Izejis; pre svega, naime, da ta boginja vlada u carstvu jednog drugog erosa, čiju veličinu i moć ne može da nasluti niko ko nije u sebi doživeo posvećenje mržnje.

Ovaj deo je zanimljiv. Baron Miler u kneginji Asji prepoznaje neprijateljsku silu, uništiteljku toka koji vodi gore ka nadljudskom. Kakvo je to posvećenje mržnje? Tu mržnju je baron Miler osetio prema kneginji, u trenutku kada je prepoznao ko je zapravo ona - inkarnacija mračne boginje. I upravo je to bio ključan trenutak kada je on mogao izgubiti svoju dušu, odnosno, svoju unutrašnju svetlost, poželevši da je ubije, obnevideo od snažne mržnje prema njoj. Zapravo, u njemu su se mešala osećanja mržnje i snažne pohote. Može se reći da je pohota bila noseća energija mržnje koja je davala impuls njegovoj ubilačkoj volji, pa ipak, to se nije desilo. Preneseno na inicijacijski nivo, to znači da inicijant mračne magije, u svom konačnom preobražaju, takođe preobražava svoju energetsku strukturu na modalitet i frekvenciju mržnje a što izaziva suženje svesti. To suženje svesti usmerava volju na određeni način i omogućuje da se ostatak bića ne raspline u trenutku potpune zamene stvaralačkog i svetlosnog načela u čoveku esencijom tame. I sam Mejrink nam u jednom pasusu romana, kroz izjavu važnog pomoćnog lika saopštava da mržnja već sama po sebi stvara visok stepen magnetizma. Pokretačku silu pomenutog carstva tog drugog erosa opisao bih kao rasprskavajuću pohotu. To možemo porediti sa psihopatom koji doživljava neku vrstu orgazma činom ubistva uzrokovanog moćnim osećajem mržnje. Tako ja vidim Mejrinkovo viđenje posvećenja mračne magije puta leve ruke. Da bismo dublje proniknuli u to viđenje, poslužiću se još jednim detaljem iz romana kada kneginja tumači baronu figuru crne boginje:

Ogledalo u ruci boginje nipošto nije znak ženske sujete, nego, ako to možete da shvatite, znak za tačnost svekolikog ljudskog umnožavanja, kako u duhovnom, tako i u telesnom pogledu. Ono je simbol zablude, koja je osnova svakog nagona začeća.

Ogledalo, kao oruđe refleksije jeste simbol umnožavanja. U smislu carstva tog drugog, mračnog erosa, plodnost je prokletstvo jer proizilazi iz zablude sudbinske zadatosti bića, po kojoj život stvara život, a ogledalo odražava svetlost. Ako nema svetlosti onda se nema šta odraziti. Ako nema života, nema ni razmnožavanja. Ako nema nagona onda nema ni začeća. Mračni eros se otud preobražava iz prokreativne u jalovu destruktivnu silu. Sa stajališta ideologije puta leve ruke, to je način izlaska iz kruga rađanja i umiranja. Nema rađanja, nema ni umiranja, pa se onda niko i ne reinkarnira jer nema života u kome bi se duša ovaplotila. Zato na pitanje barona Milera kneginji Hotokalunginovoj, šta zapravo ona želi od njega, kneginja odgovara: da te ugasim i brišem iz knjige života! Jer, kako ona kaže:

Pre svega mržnja polova jednog na drugi je ono što može da donese spasenje sveta i uništavanje demijurga. Privlačnost kojoj je svaki prosti čovek na osnovu svoje polne pripadnosti sklon da podlegne i koja se pomoću prezrive i ulepšavajuće laži označava rečju "ljubav" odvratno je sredstvo demijurga, pomoću koga se taj večiti plebs prirode održava u životu, tako nas uči tajna mudrost kulta Izejis. Zbog toga je "ljubav" nešto za plebs; jer "ljubav" muškarcu, kao i ženi, otima sveti princip samoličnosti i oboje baca u nemoć nekakvog spajanja, iz koga za kreaturu nema drugačijeg buđenja, nego ponovno rađanje u onom niskom svetu, iz koga su došli i u koji se nanovo vraćaju. Ljubav je prosta; plemenita je samo mržnja!

U ovim Mejrinkovim redovima koje on stavlja u usta sveštenici crne Izejis, prepoznajemo određena gnostička shvatanja o represivnom demijurgu koji sva stvorenja drži u stanju ropstva i niske svesti. I kada smo već na polju niske svesti, zanimljivo je osvetliti još jednu stranu ovog Mejrinkovog čudesnog romana, a tiče se geopolitike. Naravno, i Mejrinkov narativ nije odoleo rusofobskoj perspektivi tako pomno i brižljivo negovanoj u evropskoj kulturi, pa otud ne možemo ne primetiti kako su dobri likovi mahom Englezi i Nemci, a loši Rusi i sa ruskim svetom uvezani Azijati koje Mejrink prezrivo opisuje - mongolski Kalmici i ljudi poreklom sa Kavkaza. Naravno, pojavljuju se i zli Zapadnjaci, na primer katolički biskup Londona i izopačeni Velšanin Bartlet Grin, koji sarađuje sa izaslanikom ruskog cara. No, Velšani su poput svih Kelta, domaće, evropske crnje, a Vatikan je ionako ugnjetački uljez u evropskom svetu. Pa u tom svetlu skrenuo bih pažnju na još jedan detalj iz romana:

Pre mnogo vremena taj plemeniti metal je ukrašavao nepobedivo koplje  junaka i kneza starog Velsa: Hoela - zvanog Dhat, što znači "dobri". - A navodno je rečeni Hoel Dhat stekao to oružje na posve naročit način, naime, uz pomoć čarolija belih Alba, koji su sluge nevidljivog bratstva zaduženog da vodi čovečanstvo, a zovu se "baštovani". 

Razumeo sam da se izraz beli Albi ovde koristi kako bi se njime označili baštinici druidske tradicije, ili možda baštovani iz tajanstvenog Reda čijim sam pominjanjem započeo drugi deo mojih komentara Mejrinkovog romana. Vidimo da su beli Albi, potom u tekstu označeni kao moćno pleme duhova, sluge tog nevidljivog bratstva koje vodi čovečanstvo. Možda su članovi tog nevidljivog bratstva baštovani. Tek, taj detalj je, čini mi se ostao nedorečen. Kako nam dalje biva otkriveno, beli Albi su kao majstori alhemije, poučili Hoela Dhatsa kako da od praha jednog naročitog kamena napravi veoma čvrsti vrh koplja. I od tada je ta tajna prenošena njegovim potomcima i naslednicima. Povodom tog posebnog predmeta moći, Mejrink je kroz usta ruskog belog emigranta Lipotina, napisao da ukoliko bi Rus došao u posed vrha koplja, Rusija bi jednog dana mogla postati gospodarica sveta, a ako to bude Englez, onda će Englezi savladati rusku imperiju. To je tipična legenda, da se izrazim, ezoterijske geopolitike, poput Longinovog koplja kojeg je, navodno, Hitler hteo da se dočepa kako bi Nemački rajh ostvario svoju istorijsku misiju. Možda je i Mejrink potpao pod magiju takvog mita, ili je prosto time začinio svoj roman, iz moje perspektive to je gotovo nemoguće odgonetnuti.  

Na kraju prethodnog teksta ove teme opisao sam kako se završava roman, barem sa stajališta ezoterijskih komentara. Glavni junak je preživeo konačno suočavanje sa mračnom boginjom na rubu bezdana te nakon toga, u ambijentu neke druge stvarnosti, bio primljen u nevidljivi Red čije je obeležje ruža. Međutim, tu nam se razotkriva čudan red stvari. Naime, Dijeva žena Džejn, kao i baronova sluškinja, koja je zapravo bila inkarnacije te iste Džejn, kako bi se njihova ljubav nastavila i u aktuelnom životu, da to tako uprostim, dosegla je kapije večnog života. Ona je bila tihi i neophodan saputnik kroz sve Dijeve i Milerove živote i uspone i padove. Ona je bila ta koja je žrtvovana te je kao žrtva doživela uzvisivanje. U jednom trenutku, nakon što je baron Miler konačno postao adept, on je upitao starijeg u bratstvu Gardnera o sudbini svoje žene Džejn, na šta mu je ovaj odgovorio na sledeći način:

Ti si, brate, licem okrenutim unazad prekoračio prag posvećenja, jer ti si određen da pomogneš čovečanstvu, kao svi mi u kolu. Zbog toga ćeš sve do kraja vremena moći da vidiš zemlju, jer kroz tebe zrači sva sila carstva večnog života. Ali šta je to carstvo večnog života, to "mi iz kola" ne možemo da saznamo, jer mi stojimo leđima prema onom sjajnom ponoru, koji se ne može ispitati i koji večno rađa: ali Džejn je licem okrenutim napred prekoračila prag večne svetlosti. Da li ona vidi nas? Ko to zna?

Perspektive večnog života su nepojmljive; to je beskonačno nešto-ništa, poput kabalističkog ain-sofa. I kako je Gardner na nevidljivom mestu rekao Mileru, da nije bilo Džejn, on ne bi stajao tu gde stoji, u predvorju večnosti, ozračen večnošću, ali ne i u samoj toj večnosti. To je sudbina nevidljivog bratstva, jer njihov posao je vršenje preobražaja. To je nikad dovršeno tkanje tapiserije života. Zato je neophodno da taj Red uvek postoji, jer Red mora da postoji! Ovde bih završio moje komentarisanje knjige Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka. Prvi deo mojih komentara možete pročitati OVDE.

Knjiga dvaput umrlih / prešlih

Tekst koji čitate potiče iz jedne knjige koju sam otkrio u snu. Naslov teksta možemo prevesti kao Knjiga ili Pesma dvaput umrlih, ili prešlih. Dakle, to je pesma prokletih, onih koje je proždrala Druga smrt, ali koji su na neki neobjašnjiv način, nekom neočekivanom i čudnom milošću ništećih sila, pridobili večni ne-život. Slede stihovi knjige / pesme, pisani latinicom, onako kako se izgovaraju reči koje sam dobijao posebnim metodom koristeći hebrejska slova. Reči ove knjige nisu hebrejske, neke podsećaju na njih, ali većinu ne mogu porediti sa rečima nekog poznatog jezika, već su samo izražene hebrejskim slovima koje ovde takođe predstavljam u njihovoj latiničnoj transkripciji. Ispod svakog iskaza dato je približno tumačenje na srpskom jeziku. Svrha ove pesme / knjige je invokacijsko pevanje koje ima za cilj da inkantatora poveže sa prokletim duhovima i silama prokletstva. Oni koji to žele, koji to rade, koji tome teže, svesno odabiru larvalni vampirski oblik ne-života kao zamenu za večni život. Imajte to na umu pre nego što vam padne napamet da se usudite...

1.

šakar nebteteb

ŠKR - NBThThB

knjiga - dvaput umrlih

2.

utbar - kat - mukun

VTBR - KT - MVKN

umrli brat - otvara - vrata (koja skrivaju)

3.

ubratul - rakh - nuvuhad

VBRTL - RQ - NVVHD

umrli brat - učvrščuje - boginju noći (u koitusu)

4.

tat'dašab - talbet zak - dat'anš'ol

TT'DŠB - ThLBTh ZK - DTh'VNŠ'OL

stolica za gosta - crna knjiga - oltar zračeće tame

5.

voš o'oš - voš o'oš - voš o'oš

VŠ OŠ - VŠ OŠ - VŠ OŠ

(ime duha vodiča "onaj ko iznenada dolazi")

6.

habor - nahit - tumšel - šahlih - mizbat

HBVR - NHITh - TMŠL - ŠHLIH - MIZBT 

hor odbačenih - čuvari praga - nastupaju (jedinstveno) kao zid - kao kraljević - nesraslih

7.

arnes - a rot - nizos - emres - šaluor - nesen

ARNS - A RT - NIZS - HMRS - ŠLVVR - NSN

duh koji me uvodi - razotkriva crvena slova (knjige) - pod odorom - sledim zlatni put - do krunisanog skeleta

8.

alšah - ilmis - ulomot - unusu - anasa - aroit

ALŠH - ILMS - VLMT - VNSV - ANSA - ARVITh

beli kralj - je duh bele sobe - navlači - povlači - beskrajnu belinu

9. 

refeš - jak - banaksefeš - jaksu - ofol - tahsum - šagdagaš

RPŠ - IK - BNAChPŠ - IChV - VPOL - ThChSM - ŠGDGŠ   

duh crne mumije - dolazi - iz ponirućeg bezobalnog dna - (samoće) i odvojenosti - gde svezan leži - u crnom sarkofagu (neumrli spasitelj / koga čekaju)

10. 

dogoš - catanfabal - tumult - tod

DGOŠ - CTNPBL - ThVMLTh - TVD

niti iz glave (crne mumije) - crna lobanja puna glasova (koji vriju) - niti se prostiru (do našeg sveta) - povezuju se (sa nama)

11. 

aranahitu - kadastor - kirk

ARNHITV -  KDSThR - KRK

majka paukova - plete mrežu - čarobnica

12.

todosos - isosos

TVDSS - ISVSS

niti koje povezuju sve (najavljuju) - veliku radost

13.

gadazarit - anese - kabol - nizos

GDAZRITh - ANSH - KBVL - NIZS

živa ognjena voda ključale tame - obuzima - svetu kapuljaču - čoveka u odori

14.

i sa - nizos

I SA - NIZS

ja sam - čovek u odori

15. 

i sa - nizos - kabolon

I SA - NIZS - KBULN

ja sam čovek u odori pod svetom kapuljačom

16.

zamori - esal - kadaset - rasul - nah

ZMVRI - HSL - KDST - RSVL - NVH

dostojan sam - da primim - kuljajuću zmijsku moć - koja obliva - moje prisustvo

17.

galgulgot - amravet - ihab

GLGLGTh - AMRVHTh - IHB

duhovi velike dvorane (posrednici) - duhovi levog oka - velike crne lobanje

18.

nakh'gaa'daf - eseli

NQ'GO'DP - HCLI

žvakači zemlje - oni koji iniciraju

19.

moros - rois - guot

MRVS - RVIS - GVVTh

smrt - je kapija - grada senki

20.

fimar - tem - lo'od - her - šalot

PIMR - ThM - LOD - HR - ŠLVTh

onaj koji ulazi - predaje - (svoju) svetlost - i ogrće se - tamom

21.

an avana - moros - eluto

ON ABNA - MRVS - ALThO

ne odričem se zemlje - u smrti - živeću

22.

nu - pel - barasa - ta barasi - e isarabi

NV - PL - BRSA - TA BRSI - H ISRBI

noć - lepu - su stvorili - oni koji stvaraju - i razaraju

23.

er gaal - a anu kri - kri nu

HR GOL - A ANV KRI - KRI NV

ovaj pehar - neka se ispuni krvlju neba - krvlju noći

24.

er kri nu - avana sata - satanaha

HR KRI NV - ABNA STA - STNHA

neka se krvlju noći - posveti zemlja - i onaj koji posvećuje

25.

er avana - esa - daranu

HR ABNA - HSA - DRNV

neka zemlja - darove (neba) - primi

26. 

er avana - esa - darai

HR ABNA - HSA - DRAI

neka zemlja - primi - (moj) dar 

27.

er avana - rakh hut

HR ABNA - RQ - HVTh 

neka me zemlja - čvrsto - drži

28.

an avana - moros - eluto

ON ABNA - MRVS - ALThO

ne odričem se zemlje - u smrti - živeću