Ovo je drugi put da tekstualno uobličavam moje utiske povodom neke pročitane knjige. Prvi put je to bilo u slučaju romana Gustava Mejrinka Anđeo sa zapadnog prozora, (prvi deo) i (drugi deo), a sada je na redu opus Chronica Inqvisitoris, LINK , domaćeg autora Andreja Protića. Ovaj prikaz, dakle, radim na osnovu dva toma Hronika koje sadrže tri knjige. Kao što možete pogoditi, čim sam se latio pisanja o ovom delu, a to sam već usmeno uradio i na mom video kanalu, reč je o nečem vrednom, veoma zanimljivom, i naravno, okultnom. U tom smislu Protićevo delo, iako možda to nije namera samog pisca, jeste duboko utopljeno u okultno, ali njegova intencija je pre svega duhovna i eshatološka. Kod Protića je okultno najčešće neka vrsta epifanije mračnih sila, ali ne u potpunosti. Okultno, odnosno magijsko i alhemijsko, važan je sastojak duhovnog pregalaštva glavnog lika ovih Hronika, majora Svete Inkvizicije Longina. On je asketa i revnosni praktikujući vernik, ali i ratnik, tačnije vitez-monah, te je kao takav u stalnom fizičkom i metafizičkom ratu protiv demonolatrijskih služitelja sila tame, pa i samih mračnih bogova.
Areal dešavanja Hronika smešten je u imaginarnom svetu nalik našem, ali u neko neodređeno, reklo bi se, istorijsko vreme, koje zahvata iz poznate nam, pre svega evropske istorije Srednjeg veka i antičkog doba, Grčke i Rima. Ta se vremena u Hronikama međusobno prepliću, kao što se prepliću paralelni svetovi, ovozemaljski i onostrani, kroz koje naracija u prvom licu prati doživljaje i preobražaje glavnog junaka. U užem smislu, Protićev imaginarni areal jeste veliko svetsko ostrvo, jedini kontinent tog sveta, pod imenom Adena, koji je okružen mističnim i zlokobnim mračnim okeanom. Naravno, osim Adene tu se pojavljuju i arhipelazi, pa i veća ostrva poput recimo Atlantide. Čitava ta predstava je mitološka, sinkretička, tolkinovska, ali ipak specifična, rekao bih protićevska.
Ono što je odmah uočljivo u Hronikama jeste njen religijski i etički karakter. Pitanja i nedoumice verske i etičke prirode, bilo da su deo refleksija samog majora Longina, bilo da su u pitanju dijalozi ili postupci drugih likova, prostiru se bezmalo tokom svake sekvence narativa. Pa koje je onda prirode ta religija koja zauzima centralno mesto Hronika? Nije to neka neodređena religija, već je pre svega religija Spasitelja. Pošto je svet imaginaran, geografski i vremenski neodređen, iako postoji unutrašnje beleženje imaginarnog toka adenske povesti, otud paralelu te religije nalazimo u hrišćanstvu. No, to hrišćanstvo nije sektaško, podeljeno, već podrazumeva nekakvo jedinstvo, u kome doduše imamo frakcije, ali se suštinski govori o jedinstvenoj religiji i teokratskoj organizaciji. Zamislimo to da kao situaciju u kojoj nikada nije došlo ni do kakve šizme u hrišćanstvu već pred sobom imamo neku čudnu mešavinu pravoslavlja i katoličanstva. To je i razlog zašto u tom svetu postoji Inkvizicija.
U našem sagledavanju istorijskog iskustva ta ustanova ima zlokoban karakter, ali u Adeni, iako brutalna, njena uloga je veoma praktična i nije joj cilj da izigrava moralnu ili versku policiju, već je to pre svega egzorcizam i suprotstavljanje agenturi služitelja sila tame. Ta inkvizicija je na prvoj liniji borbe protiv demona i njihovih ljudskih slugu, čije su namere vazda revolucionarne, bilo da se taj prevrat organizuje sa vrha (slučaj demonskog imperatora), ili odozdo, iz kanalizacije, iz nižih slojeva, ili posredstvom demonolatrijskih varvarskih plemena. Glavni lik Hronika je upravo visoki oficir Inkvizicije, pa otud on sam ima neposredan dodir sa okultnim, što čitavoj knjizi daje jedan veoma zanimljiv i osoben ton. Zato i dajem ocenu da su Hronike uronjene u okultizam.
Protić se ovom knjigom pokazao kao poznavalac glavnih tokova crne magije, nekromantije, vampirizma, demonske zaposednutosti, demonolatrije, kabale, haotike, alhemije, kako one mračne tako i svetle, ali i misticizma, teologije, filozofije, mitologije, istorije i religije. Protićeva demonologija nadilazi okvire one klasične i obuhvata lavkraftovske i haotičke momente. Dakle, da bi mračna strana bila upečatljiva moralo se zahvatiti dublje u ambise primordijalne tame Ereba i odatle izvući same mračne bogove poput Jog Sotota ili gavranove haosa (bajaki). Osim Tolkina, Mejrinka i Lavkrafta, u Hronikama prepoznajemo i Barouza, kroz koncept primene njegove interzone, odnosno nelinearnog prostor-vremena koje Protić oličuje čudovišnom Karkosom, mestom koje je grad, ali i nije grad, već ne-mesto kojim vlada čudovišni Hastur. Karkosa je stoga nekakav anti-grad kao manifestacija haosa, suprotnost Novom Jerusalimu.
Jedno od ključnih oruđa spoznaje i delovanja kroz koji prolazi major Longin, jeste ambijent snova, koji u Protićevoj naraciji često poprimaju doslovno stvaran karakter, budući da su delovanja na tom polju stvarna. Ovde ne možemo a ne uočiti paralelu sa Kastanedinim opisima sanjačkih tehnika i doživljaja koje su njemu preneli indijanski vračevi Meksika. Protić za takav pristup ima dobru argumentaciju koja crpe iz okultnih tradicija. On je vešto u tu svrhu upotrebio složenu staroegipatsku antropologiju, odnosno učenje o metafizičkoj strukturi ljudskog bića, a čije refleksije imamo, kako u indijskim učenjima, tako i u hermetičkim, gnostičkim i kabalističkim doktrinama. Name, u svetu snova postoji nevidljiva granica kada oni postanu stvarni, u smislu da dešavanja u snu imaju posledice na celokupnost snevača. Tako je major Longin neretko dolazio u situaciju da se ne probudi iz nekog sna onda kada se nalazio na perceptivnoj ivici, odnosno, kada je njegovo sanjačko telo zalazilo u zone smeštene daleko izvan domašaja uobičajene sanjačke svesti, a što su uzrokovali demonski uplivi. Tu se razotkriva stara magijska istina da je svet snova komplementaran sa smrću, budući da su, po mitologiji, Tanatos (smrt) i Hipnos (san) braća. I ne samo to, već je ljudsko biće u stanju sna na neki način otvoreno i dostupno uplivima neljudskih faktora, kako onih dobronamernih i prosvetljujućih, tako i onih predatorskih i zlonamernih.
Isto tako, Protić lepo opisuje demonske metode zaposedanja, kao i tehnike egzorcizma. Mi jasno vidimo gde se nalazi ključ otvaranja ljudskog bića koje koriste infernalne, odnosno sile preispodnje, kako kaže Protić, te od ljudi čine svoje instrumente. Sve je to lepo prikazano u Hronikama. Konačno, jedan od ključnih faktora okultne dinamike ovog opusa jeste fenomen Crnog Sunca koje je predstavljeno kao izvor entropijske sile, a koji prevashodno pogađa demonska bića, ali i one mračne posvećenike napredne u demonolatriji i demonomagiji, koji su od demona primili mračne darove, odnosno etarska tela. Kada kažem etarska, misli se na crnu svetlost univerzuma B, odnosno sveta haosa. Crno Sunce svojim ledenim tamnim tracima obasjava taj paralelni demonski svet, čiji žitelji, u težnji da se sačuvaju od njegovog destruktivnog uticaja očitovanog u privlačenju i razlaganju njihovih tela crne svetlosti, uporno i marljivo rade da probiju energetski veo koji njihov svet deli od sveta ljudi i dođu u ljudski svet. Taj veo deo je samog stvaranja kojim je Kosmotvorac odelio haos od kosmosa, ali su ga demoni, gonjeni samim haosom, mestimično izbušili, a što je uzrokovalo pojavu Spasitelja koji je taj veo ponovo podigao kako bi zaštitio svet ljudi. Naravno, haos uvek nađe načina da probije veo, i u tome leži koren dinamike niza događaja o kojima Protić, kroz ispovesti majora Longina, iscrpno pripoveda. A to nisu samo ispovesti i svedočanstva glavnog junaka, već i pripovedanja koja zalaze dublje u imaginarnu istoriju sveta u kojima se dešavaju Hronike, te na taj način bivamo polako uvođeni u slojevite uzroke dešavanja koja se odvijaju u vremenu života majora Longina.
Ono što se meni posebno dopalo jeste upravo ta identitetsko-geografsko-istorijska neodređenost opšte atmosfere Hronika. Odmah u oči pada obilato korišćenje latinskog, kako u pogledu naziva imaginarnih institucija, imena likova, toponima, ali i grčkog, francuskog, egipatskog, arapskog, te izraza potpuno izmišljenih koji podsećaju na neki konkretan jezik, ali teško je reći na koji konkretno. Hronike su pisane za univerzalnu publiku, i nisu lokalizovane u srpski ili balkanski prostorni kulturno-identitetski areal. Sam glavni junak, čas odaje utisak srednjovekovnog monaha viteza, čas rimskog centuriona. Protić je uspeo da prilično jednostavnim jezikom i pitkom naracijom prikaže ne samo jedan dramatičan sled događaja i stanja svesti glavnog junaka i pratećih likova, već i da složene filozofske, ezoterijske i svetonazorske koncepte približi prosečnom čitaocu. Zato potencijal Hronika lako komunicira i umnogome nadmašuje lokalni domet te kao takav ostavlja mogućnost da u budućnosti, uz dobar prevod, osvoji maštu šire publike na svim meridijanima.
U Hronikama nema ničeg nacionalnog ili specifično lokalno kulturnog što bi moglo dovesti do nerazumevanja od strane čak i potpunih stranaca. U tom smislu Hronike su kosmopolitskog karaktera. Međutim, ono što je neka vrsta ograničenja ovog dela, a po meni upravo je to njegova prednost, jeste njegova neuklopivost u okvire svega onog što je razumevano kao sve što nosi prefiks post-. U tom smislu moglo bi se reći da Protićev narativ, uprkos svojoj otvorenosti i obuhvatnosti, zapravo odražava jedan u suštini konzervativan pogled na svet. Njegovi junaci zagovaraju stajališta i vrednosti starih tradicija, ne samo hrišćanskih, nego i spartanskih, rimskih, imperijalnih, aristokratskih. U toj perspektivi, Protić nam je pokazao i izvanredne primere ženske emancipacije kroz neverovatne i herojske likove, poput ratnice i vojskovođe Makrine, koja je uz to i lezbejka. U Protićevim prikazima nema mesta ulepšavanju ili prilagođavanju predstava, nazora i slika savremenim očekivanjima, stilovima i ukusima. I upravo taj stav sa sobom nosi cenu mogućeg odbijanja ili lošeg prijema Hronika od strane onog dela publike čiji se ukus, pogled na svet i vektori razmišljanja nalaze unutar koordinata savremenih vrednovanja.
U zaključku iznosim moju preporuku za čitanje prva dva toma, kao i narednih tomova ovog nesvakidašnjeg dela napisanog na srpskom jeziku, a koje svakako zaslužuje ne samo veću pažnju u domaćoj javnosti, već i, kako sam naglasio, inostrana izdanja, ali i moguću ekranizaciju. U tom smislu Hronike bi, u idealnom smislu, u jednakoj meri bile zanimljive i privlačne širokoj publici, baš poput ekranizacija Gospodara prstenova i Igre prestola, budući da one kombinuju od ta dva, ali pridodaju i mnogo toga autentičnog. Hronike krasi zaokružena, promišljena i bogata mitologija, istorija i geografija jednog imaginarnog sveta koji odražava povesno iskustvo čovečanstva i interpretira ga na jedan slikovit, zanimljiv i poučan način. Nema šansi da vas čitanje ovog dela ostavi ravnodušnim.
