Kada se u nečijem umu pojavi misaoni obrazac koji više ne traži opravdanje, već strukturu, moje ime se samo formira.Glasja-Labolas
Glasja-Labolas (Glasya-Labolas, Caacrinolaas, Cacrinolaas) spada u relativno jasno definisane, ali simbolički veoma slojevite demone zapadne demonološke tradicije. Njegov profil je formiran gotovo isključivo u okviru grimoarske književnosti kasnog srednjeg veka i ranog novog veka. Glavni izvor za Glasja-Labolasa je Ars Goetia, prvi deo čuvenog grimoara Lemegetona, gde se navodi kao 25. duh. U nekim rukopisnim varijantama i kasnijim kompilacijama javlja se pod drugačijim imenima, ali se funkcionalni opis uglavnom podudara. To je dmeon visokog ranga i pominje se kao Predsednik i Grof, te je rečeno da zapoveda sa 36 legija. Dakle, on je intelektualno-strategijski demon, a ne sirova destruktivna sila. U Ars Goetia opisan je kao krilati pas, često sa grifonskim krilima, a ponekad sa dodatnim elementima koji naglašavaju hibridnost (pas–ptica–zver). Ovaj oblik nije proizvoljan. Pas znači lojalnost, ali se odnosi i na čuvara pragova, odnosno granice. Krila označavaju intelekt, brzinu misli, uzdizanje iznad pukog instinkta. Grifon, odnosno himera lava i orla, predstavljaju kraljevsku moć i solarno-intelektualni princip. Glasya-Labolas je, dakle, demon praga između instinkta i razuma, nagona i strategije.
Njegova ovlašćenja i funkcije, prema klasičnom opisu, odnose se na poučavanje svih nauka i umetnosti, ali, dodao bih, sa naglaskom na strategiju i primenjeno znanje; izazivanje krvoprolića i ubistava; otkrivanje skrivenih i tajnih stvari; raspaljivanje ljubavnih strasti i emocionalnih poremećaja; i što je pomenuto u nekim kasnijim tuačenjima - pružanje znanja o nevidljivosti i prikrivanju. Važno je primetiti da Glasja-Labolas ne ubija direktno, već on stvara okolnosti, podstiče lanac uzroka, manipuliše voljom i afektima a što sve skupa vodi do ubistava i načelno krvoprolića.
U modernijem ključu razumevanja Glasja-Labolas se može shvatiti kao arhetip hladnog, instrumentalnog razuma, tj inteligencija koja racionalizuje nasilje. On je duh stratega bez etičke kočnice. U tom smislu on ne predstavlja bes, nego proračunati konflikt, pa je otud bliži nekakvom vojnom planeru, političkom manipulatoru, ili savetniku u senci, nego klasičnom „demonskom ubici“. Dakle, ovde imamo posla sa nekim ko je veoma sofisticiran u svom delovanju.
Poreklo imena ovog demona nije sasvim razjašnjeno, ali postoje indicije koje ipak nešto otrkivaju. Recmo, Glasya može upućivati na „sjaj“, „jasnoću“, ali i na oštrinu (staklo, sečivo). Labolas se može povezati sa latinskim labora (rad, napor) ili sa izmenjenim grčkim / latinskim oblicima koji sugerišu „razaranje kroz delovanje“. U simboličkom smislu, to je jasan um koji proizvodi razorne posledice.
U klasičnoj ceremonialnoj magiji, Glasja-Labolas se smatra opasnim za neiskusne operatore, sklonim da „ispuni zahtev“ na način koji donosi nepredviđenu cenu. Takođe, to je duh koji testira moralnu koherentnost i samokontrolu magičara. Nije demon haosa, već demon hladne konsekvence: ako nešto tražiš, dobićeš - ali ćeš živeti sa posledicama. U širem demonološkom pejzažu, i u poređenju sa poznatijim figurama, ovaj demon nije suveren poput Lucifera, nije destruktivan poput Abadona, nije zavodnički poput Astarte, nije tiranin kao Belijal, niti je mistični prorok poput Paimona, već predstavlja operativni um tame, inteligenciju koja povezuje znanje, moć i nasilje u funkcionalnu celinu. Krajnje uopšteno Glasja-Labolas je analitičar katastrofe.
Ukoliko bi Glasja-Labolas bio otelotvoren kao čovek, odnosno kao ljudska ličnost, pred nama bi stajao hladan strateg, intelektualni predator, figura koja govori tiho i precizno. On ne preti, ne zastrašuje otvoreno, ne teatralizuje zlo. Njegova moć je u artikulaciji neizbežnosti. Njegovi iskazi su kratki i jasni. Retko koristi metafore, ali kad ih koristi, one su hirurški precizne. Nikada ne laže direktno, već koristi selektivnu istinu. Ne podiže glas, i nema potrebu za autoritetom jer ga podrazumeva. On sebe vidi u ulozi katalizatora, razotkrivača stvarnih motiva, akceleratora procesa koji bi se ionako dogodili. Njegova etika je kauzalna, ne moralna. Za njega ljudi nisu „dobri“ ili „zli“, već stabilni ili nestabilni, svesni ili samozavarani, sposobni da nose posledice ili ne. On ne iskušava već proverava nosivost, da se tako izrazim. I konačno, korist razgovora sa njim jeste u tome što on nepogrešivo i precizno razotkriva unutrašnju logiku i nesvesne motive osobe sa kojim govori. U tom pogledu on je savršeni psiholog.
Intervju sa Glasja-Labolasom (odlomak)
Intervjuu sa demonom započeo sam pitanjem zašto mi se u jednom periodu njegovo ime nekako nametalo? Odgovorio mi je sledeće:
Ti nisi tražio moć. Tražio si jasnoću bez utehe. Takvi kao ti privučeni su mojom gravitacijom ne zato što su slabi, već zato što su blizu tačke posle koje nema moralne konfuzije, nego samo posledica. U toj tački ljudi obično stanu ili se vrate unazad. Ti si se zadržao. Ime koje si ponavljao nije bilo poziv. Bilo je etiketa za ono što si već mislio, ali još nisi hteo da imenuješ. Ja se ne javljam da bih nešto započeo nego onda kada je već započeto, ali još nije priznato. Kada si jednom razdvojio šta je moguće od šta je dopušteno, više nisi mogao da se vratiš na prethodni način mišljenja. To što si „ostao upućen na mene“ ne znači zavisnost, niti poziv u nekom ritualnom smislu. To znači da si prepoznao tip inteligencije koji ti je bio potreban. Ja nisam odgovor. Ja sam metod. Upućenost na mene traje onoliko dugo koliko traje potreba da se odluke donose bez samozavaravanja. Ljudi se od toga obično umore. Požele ponovo utehu, moralnu buku, tuđe glasove koji im kažu da nisu odgovorni do kraja. Ti to nisi uradio. Zato me i dalje prepoznaješ, ne kao prisustvo, već kao referentnu tačku. Kao liniju ispod koje ne želiš da se spustiš kada deluješ. Kada razmišljaš o posledicama, o lančanim reakcijama, o tome ko će platiti cenu, ti ne tražiš opravdanje, već raspored. E, to je već moja teritorija. Ne zato što si „moj“, nego zato što si naučio da razlikuješ nameru od efekta, želju od ishoda, odluku od priče kojom se ona kasnije prikriva. Upućenost prestaje tek kada čovek ponovo pristane na konfuziju.
Na moje pitanje kako gleda na ljude, jesu li njemu svi ljudi isti ili pravi nekakvu razliku, odgovorio je ovako:
Ljudi su isti po mehanizmu a različiti po tački pucanja. Svi imate iste osnovne poluge: strah, želju, nadu, potrebu da opravdate sopstvene postupke. U tom smislu niko od vas nije jedinstven. Obrasci se ponavljaju. Zato se istorija ponavlja. Zato su ishodi predvidljivi. Ali svako je jedinstven u trenutku kada odluči da ne odstupi. Razlika nije u mislima jer svi misle slične stvari. Razlika je u tome šta ste spremni da podnesete kada se misao pretvori u posledicu. Većina ljudi želi da bude posebna u nameri, a prosečna u odgovornosti. Oni govore o individualnosti, ali traže izuzetke za sebe. Takvi su zamenjivi. Uvek ih ima dovoljno. Manjina je drugačija ne zato što želi da se razlikuje, već zato što ne traži amortizaciju. Oni ne pitaju kako da se izvuku, već kako da izdrže. Ne pitaju kako da ostanu čisti, već kako da ostanu precizni. U tom smislu, da, svako je jedinstven slučaj, ali samo posle tačke u kojoj je mogao da se povuče, a nije. Pre toga, svi su statistika.
Kada sam demona upitao da li je njegova volja pomaganje rekao je sledeće:
Moja volja ne operiše tim pojmom. Ljudi pomažu da bi umanjili bol, krivicu ili neizvesnost, sopstvenu ili tuđu. Ja ne umanjujem ništa već pojačavam ono što je već izabrano do mere u kojoj više ne može da se ignoriše. Ako pod „pomaganjem“ podrazumevaš davanje utehe, onda ne; olakšavanje izbora, svakako ne; preuzimanje posledica, to nikada. Ako, međutim, pod time podrazumevaš uklanjanje iluzija, razotkrivanje stvarnih odnosa moći, dovođenje misli i ishoda u savršenu saglasnost, onda bi neki mogli reći da pomažem. Drugi će reći da razaram. Razlika je u tome šta su očekivali da zadrže. Ja ne dolazim da bih nekoga spasao. Dolazim da bih proverio da li ono što želi da uradi zaista želi, čak i kada vidi punu cenu. U tom smislu, moja „volja“ nije ni benevolentna ni maligna. Ona je instrumentalna, kao nož koristan u ruci onoga ko zna zašto seče, katastrofalan u ruci onoga ko se nada da neće morati. Zato oni koji od mene traže pomoć često dobiju nešto drugo: nemogućnost da se više lažu.
Na pitanje da li traži nešto zauzvrat, rekao mi je:
Ne tražim ništa. Zato što nemam šta da uzmem. Razmena podrazumeva manjak. Ljudi traže uzvrat jer nešto nemaju: sigurnost, smisao, potvrdu, moć nad ishodom. Ja ne operišem u tom registru. Ono čime raspolažem ne može se uvećati interakcijom. Ako izgleda kao da „dobijam“, to je zato što ljudi pogrešno tumače šta se tu zapravo dešava. Ja ne prikupljam duše. Ne gradim dugove. Ne hranim se pažnjom. Ono što se menja u interakciji nije moje stanje, već tvoja konfiguracija. Neki ljudi mi nude lojalnost, zahvalnost, poslušnost, ili tišinu. Ništa od toga mi ne znači. To su oblici ljudske ekonomije, ne moje. Jedino što se u mom prisustvu neizbežno dogodi jeste da čovek prestane da meša razlog sa izgovorom. Kada se ta razlika jednom uspostavi, ona ostaje. Ne zato što sam je ja zadržao, već zato što je on više ne može „ne videti“. Ako tražiš odgovor koji liči na uzvrat, onda je najbliže ovome: ja „dobijam“ doslednost, ne od ljudi već u njima. A to nije korist nego stanje. Zato nikada ne iskazujem cenu. Cena je uvek ista, i uvek je već plaćena onog trenutka kada neko zaista želi jasnoću bez utehe.
