Vizija i tumačenje

Eugene Trigoulet

Mnoge rasprave sa ljudima od duha vodile su me ka slepoj ulici pošto bi se na putevima spoznaje isprečio zid vere. U jednom trenutku ishod dijaloga biva neko aksiomatsko uverenje o prirodi fenomena o kome je reč. Nije u pitanju samo vera religijskog tipa, konvencionalna vera u napisanu, ili od autoriteta izgovorenu reč, već ona, rekao bih, često zloćudnija vera u vlastito tumačenje doživljenog iskustva ili vizije, a koje isto tako može biti veoma pogrešno. Strašna je to vera, ponekad fanatična, usko vezana za ego i usvojeni ili izgrađeni svetonazor. Kako reći gorljivom sagovorniku da to što on opisuje nije njegov anđeo-čuvar, jer da jeste zar bi on nešto tako intimno i uzvišeno bagatelisao i otkrivao neznancu? Kako reći da glas koji on čuje nije od Boga? Pa da je od Boga, onda bi ti se čitava kuća tresla, tvoj život bi se promenio. Bog se nikada ne javlja tek tako, sa nekim nerazumljivim porukama, nego izričito zapoveda. Kako pokazati da to što mu se spontano, u snu ili u viziji ukazalo, možda nema nikakav sudbinski značaj, jer da ima on bi to znao a ne bi od drugog tražio tumačenje? Kako objasniti da to što je otkrio u meditaciji kao svoju prethodnu inkarnaciju jeste opsena nalik snu koja potiče iz projekcije kontinuiteta sopstva, a što možda nije tačno, ali se njemu dopada ta vizija? To nije tvoja inkarnacija nego neka inkarnacija koju si spazio na svom mentalnom ekranu. Kakve to veze ima sa tobom osim što si video? Uostalom, ko je taj što je viđen i još važnije, ko je taj ko vidi? Viđamo oblake svakoga dana pa nismo neki od njih. Da li nam se ti oblaci obraćaju na neki način? Govori li nam nešto njihov oblik, pravac i raspored? Možda nam i govori, ali mi ne umemo da protumačimo. Neke ljude od duha razuman čovek ne sme ni upitati kako uopšte znaju to o čemu govore? Kada se ovo pitam, nemam na umu manipulatore, egomanijake i patološke lažove, nego neke sasvim ozbiljne i iskrene osobe. Dobra, kvalitetna i karakterna ličnost takođe može biti u zabludi te u njoj tvrdokorno opstajati.

Ako neko prizove kakvog demona, ili duha, i ovaj mu se pojavi, nije ništa čudno i nimalo neverovatno, jer demoni to rade te uopšte nije upitno takvo iskustvo po sebi. Sasvim je drugo kakav značaj pridajemo takvom fenomenu. Isto važi i kada nam se u molitvi ili meditaciji ukaže svetlost ili nas iznenada preplave neka snažna osećanja. Ono što podleže pitanjima jeste tumačenje iskustva i kakav stav neko zauzima povodom doživljenog ili viđenog. Taj kognitivni deo koji dolazi nakon proživljenog je problematičan. Odatle vode dva puta: 

a) uporedićemo naše sa iskustvima drugih i usvojiti tumačenje na osnovu naše vere u autoritet koji nam služi kao uzor; 

b) ili ćemo improvizovati. 

U tom smislu uvek sam bio fasciniran kako su neki ljudi tako sigurni u svoje reči ili u pozajmljene reči koje je uobličio neko kome pridaju autoritet. To je neupitno sa njihovog stajališta. Povrh svega oni osećaju. Tim osećajem oni podupiru nedostatak argumenata i ozbiljnog (samo)preispitivanja. Njihovo preispitivanje često vodi do granicama usklađivanja sa usvojenim dogmatskim kalupom i tu staje. Kako znam ono što (mislim da) znam? Retko ko se usuđuje da odbaci sve što je ugradio u svoj svetonazor i da potpuno ogoljen uđe u zonu čiste misli ili ne-misli. Nije to nešto daleko i nedostižno rezervisano za mistike i neke posebne ljude. To je vazda otvoren poziv duha na koji gotovo nikada ne odgovaramo jer nam se tako sviđa naša vera, naš osećaj, naša neodgovornost, naš uređeni pogled na svet koji ne dopušta prazninu, ne-osećaj, ne-veru, ne-znanje, ne-dogmu, ne-predstavu.

Isto tako, otkud znamo da je tekst svete knjige na koju se stalno pozivamo i u čiju tačnost verujemo istinit? Posebno ako imamo u vidu neprobojnost (za razumevanje) takvih tekstova povodom kojih ima barem nekoliko tumačenja. Kako znamo koje je tumačenje ono pravo? I tu se oslanjamo na autoritet, na iskaze nekog kome verujemo. Pa na čemu se temelji ta vera u tako odabrane ličnosti i njihova tumačenja? Ali to je sveti ovaj, sveti onaj, guru ovaj, učitelj onaj, majstor ovaj, adept onaj, monah onaj, lama ovaj, šejh ovaj, šaman onaj... Obično mi tako odgovaraju. No, kako znaš da si uopšte razumeo čemu podučava taj neko i nešto čijeg se imena ili primera tako olako laćaš? I kada u raspravi budu priterani u ćošak oni se laćaju kakvog prigodnog citata ovog ili onog autoriteta, skidajući teret sa sebe. 

Dakle, nije stvar vere samo u istinitost onog što je napisano, nego i u verodostojnost onog ko nam objašnjava šta je to što čitamo. Mnogima je dovoljno da usvoje tumačenje koje su nasledili od prethodnih pokoljenja i kažu da je takva tradicija sa kojom se oni poistovećuju. U tom slučaju nagoveštava se zveket mačeva, tradicija protiv tradicije, ili protiv inovacije. Duhovnost se pretvara u rat. Jahvizam kaže: nije kriv Bog, krivi su ljudi jer su prekršili zavet. Odabrani narod se tako teško ogrešio o Jednog Boga da im je ovaj poslao Adolfa Hitlera, još jednog u nizu istrebitelja tokom njihove istorije! Hrišćanstvo veli: čovek je grešan, takva mu je priroda. Tu više nema potrebe za bilo kakvim daljim objašnjenjem već samo jednostavno uputstvo: pokajte se! Kuranizam nema nikakvih dilema: džihad, milom ili silom! Oni koji zahvataju iz tih izvora, a više od polovine čovečanstva je rođenjem i kulturom nekako upućeno da upravo to čini, načelno nisu skloni temeljnim preispitivanjima. To je dobro za tradiciju ali ne i za puteve gnoze. Izuzeci, naravno, postoje. Postojali su oduvek i svugde, ali njih sada ne uzimam u razmatranje.

Kao što sam napomenuo, tekstovi knjiga koje se smatraju svetim su na neki način zaključani za razumevanje. Iziskuju udubljivanje i upućenost, odnosno ključeve razumevanja. Kažu, Bog / duh će te voditi i podariti ti ključeve. Ipak ti ključevi nimalo ne olakšavaju situaciju već vode ka zaokruženom i logičnom sistemu aksiomatskih zaključaka. Mnogima je to dovoljno, naročito ukoliko se njihovo razumevanje poklapa sa tumačenjima autoriteta. I onda desi se čudo, nakon pet, deset ili možda dvadeset godina, u bljesku spoznaje otkrijemo da ti ključevi nekako ne pasuju, da ih ima drugih, ponuđenih od strane onih autoriteta koje ranije nismo uzimali u obzir ili nismo znali da postoje. Potom sledi razočaranje, odbacivanje, osećaj promašenosti, gubitak vere ili očajno vezivanje za novi spasonosni brod tumačenja i metoda. Sva ta muka i uloženi trud ne bi bili potrebni da smo na vreme odustali od bilo kakvog tumačenja, naročito ukoliko iza toga stoje mrtvi autoriteti. Nijedan mrtvac, ma koliko bio svet, ne može zameniti prisustvo živog uzora čija nas energija vodi samospoznaji, ili bogospoznaji, ka ekstazi ili prosvetljenju, jednim sistematskim nizom podstreka koji ne nameću neko posebno, unapred određeno željeno rešenje. 

Kada doživimo spoznaju duhovne prirode naš um teži da to iskustvo uokviri u poznati asocijativni niz. Tako ono što u viziji opažamo stavljamo u okvir poznatog, odnosno našeg kulturno-jezičkog univerzuma. To se inače nesvesno dešava tokom svakodnevnog opažanja mnoštva čulnih oseta koji neprestano naviru u naš um. Retko ko je kadar da viđeno i doživljeno izmesti iz tih okvira. Simbolički sadržaji i oblici tumačenja su tako privlačni instrumenti kulturom uslovljenog uma. Pa ipak, rekao bih da je to, iako prirodno, zapravo zamka koja suštinski zaklanja horizont, budući da perspektive tog horizonta unose nemir, narušavaju udobnost i izbacuju čoveka iz njegovog težišta. Um se prirodno hvata za sidra.

Kada opažamo svet kakav jeste, mi vidimo energiju u bojama i u pokretu, što je poput neizdiferenciranog kaleidoskopa. Kao da je na komade razbijena slika koju čitavog života gradimo i održavamo nazivajući je stvarnošću. Opažanje energije u bojama i pokretu razotkriva ne-smislenu potku sveta. Smisao postoji samo u našim umovima. Ljudi daju osetima, vizijama i iskustvima smisao i samim tim pokreću energiju ka uobličenju tog smisla. Kada vizija dalekovidca ili proroka dopre do publike, ona je već uobličena i namagnetisana njegovom namerom, imaginacijskim slikama, rečnikom i projektovanim ishodima. Publika u suštini ne zna šta je vidilac opazio jer je vizija sama po sebi neizreciva. Energija koja se kreće i preliva nije uhvatljiva u kavez od reči. Zato se ona ukalupljuje u slike, simbole i značenja. Na osnovu vizuelnih predstava iznalaze se odgovarajuće reči i tzv magijske formule.

Slično se i sveti tekstovi, u čiju istinitost verni ljudi ne sumnjaju, ukalupljuju u logičke šeme tumačenja. Tako se obrazuje Božja Reč, jer to jeste reč onog boga koji traži pokornost. Da ne bude kako samo napadam religiju, jer takođe i antireligija, odnosno samo ideologija, takođe zahteva pokornost. Sve su one usmerene na zajednicu a ne na pojedinca. Čak i kada postane pustinjak, posvećenik kulta ili religije usmerene ka zajednici, i dalje bitiše u nekakvoj zajednici. I to ne mislim na manastirsko ili pustinjačko bratstvo, nego na imaginarnu zajednicu spašenih, ili zajednicu odabranih, pravednika ili onih slobodnih, dakle zajednicu ka kojoj teži. Pustinjaci se usamljuju u potrazi za boljim društvom a ne da bi dosegli kosmičku samoću.

Jovan sa Patmosa je video nešto što je u svom umu automatski preveo kao Jagnje, Zver, Novi Jerusalim, Bludnica i sve ono šta je zapisao u svom Otkrovenju. Njegov um je već bio spreman da opaženo uobliči u kalupe već poznatih slika koje se nižu indikativnim redosledom jedne namere da se ispriča simbolička priča eshatološke nadistorije! Čak je i ta simbolička priča već nerazumljiva ali je barem vizuelna, jer kada bismo videli kaleidoskop svetlosti, boja i pokreta to bi bilo kao da nismo videli ništa jer viđeno ne bi imalo nikakvog smisla. Prorok je viziji dao smisao i tako odredio šta će misliti oni koji ga budu sledili. Sledbenici ne mogu iskočiti iz tako ustrojenog asocijativnog i simboličko-imaginacijskog toka, ali pokazuju kreativnost kada su u pitanju tumačenja i šta to konkretno znači u istorijskom i posebno hronocentričnom kontekstu. Mnogi od njih kažu, evo znaci su tu, ovo je to vreme. Vreme naših života je, po njima, upravo to prorokovano eshatološko „poslednje“ vreme! I jeste i nije, dodao bih. Poslednja vremena, po hrišćanstvu, traju već dva milenijuma i ne znamo koliko će još dugo trajati, ali su poslednja! Na nama je da budemo budni i primećujemo znake.

Istina je da duh vremena rađa tip proroka i njihovih proročanstava, ali takođe istina je i da sami proroci trasiraju puteve kojima hoda taj isti duh vremena. U tom smislu nema istinitih i lažnih, već samo jakih i nejakih proroka. Proročka vizija dar je neuhvatljivih entiteta, čija je priroda apstraktna, ali mi suštinski nemamo predstavu kakva je njihova namera. Oni se tokom istorije neretko javljaju odabranim ljudima sa sličnim ili malo modifikovanim simboličko-imaginacijskim i verbalnim porukama. Možda je njihov izvor jedan, a možda dolaze iz nekoliko izvora, pa ipak, njihove poruke završe kao krvavi barjaci u rukama ljudi ograničene svesti.

Neki veruju da naši cenjeni Elohimi imaju suštinski dobre namere koje se izražavaju na više načina, a neki prave razliku među njima, govoreći ovi su dobri, a ovi su neprijateljski. Kako god bilo, ljudi mogu doći do čiste vizije i misliti čistom mišlju uopšte ne uzimajući u obzir njihove poruke i ne ostvarujući nikakav kontakt sa tim izvorima. No, to je jedna posve druga tema. Da bi čovek istinski video on mora biti samotnjak, čak i ako bitiše usred vreve. On je samog sebe izopštio iz bilo kakve zajednice. Sloboda leži upravo u tim perspektivama napuštanja okvira tipičnih za čovečanstvo, a ne u fizičkom udaljavanju.

Naposletku, imajmo u vidu da su vizije lunarne prirode, jer se „čitaju“ u astralnim zapisima. Otud su vizije, čak i onih prosvetljenih umova, toksične u svojstvu njihove primene ili daljeg tumačenja. Kao što se raspada telo preminulog, tako i reči koje je on izgovorio ili napisao, postaju agensi dekadencije, ulazeći u instrumentarijum anđela smrti. Vizije se rečima ne mogu preneti. Zapravo, one se mogu preneti kao slike, ali ne i kao smisao.

Arkana Sud u tarotu

Arkana Eon, Krolijev špil

„Nećemo svi zaspati smrtnim snom, ali svi ćemo se preobraziti, u jednom trenutku, u tren oka, na zvuk poslednje trube. Jer truba će zatrubiti i mrtvi će uskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se preobraziti. Jer ovo raspadljivo mora da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno mora da se obuče u besmrtnost.“ Prva Korinćanima, 15:51-53.

Karta Sud predstavlja dvadesetu po redu misteriju tarota. Tu vidimo uskrsnuće iz mrtvih kao pripremu za konačni eshatološki preobražaj, a to je ulazak u dimenziju večnog života. Ronald Deker nas podseća da deseta arkana Točak života pokazuje preobražaj na nižem nivou, da bi Sud označavao viši preobražaj, odnosno potpuno buđenje. U astrološkom značenju, anđeo je Merkur u ascendentu, budući da se ljudi iz grobova uzdižu, tj ascendiraju. Merkur je glasnik, što je doslovni prevod grčke reči anđeo. Merkur, odnosno Hermes je psihopomp, vodič duša. Jedno od njegovih oruđa je upravo truba izvedena iz pastirske frule. Anđeo arkane Sud je spektakularan i gromoglasan. Taj anđeo određuje smisao čitave karte jer označava poziv više sile na koji je nemoguće ne odazvati se. Da li je u pitanju Mihael ili Gabriel, postoje različita mišljenja. Za Dekera i Najdžela Džeksona, nema sumnje da je reč o Mihaelu. Za Menli Palmer Hola to je najverovatnije Gabriel. Ipak, po učenju Zlatne zore, Mihael je arhanđeo solarne vatre koja odgovara atribuciji ove karte.

Marseljski špil

U Marseljskom špilu anđeo se pojavljuje iz oblaka koji prosijavaju crvenim i zlatnim sjajem, odeven u crvenu odoru i crvene kose. On duva u dugačku zlatnu trubu na koju je okačen beli barjak sa zlatnim krstom, (u motivu zlatnog krsta na beloj pozadini prepoznajemo zastavu italijanskih krstaša iz 1188. godine). U nekim varijantama Marseljskog špila taj krst je crven, što predstavlja templarsku, odnosno francusku krstašku zastavu. Krstaški motiv možda možemo povezati sa idejom svetog rata ili poziva u rat. Takođe, ova karta može imati i inicijacijski smisao jer prikazuje novo rođenje, ustajanje iz mrtvih, ulazak u svet posvećenih iz sveta profanih. Menli Palmer Hol kaže da ova arkana predstavlja oslobođenje čovekove trostruke duhovne prirode iz groba njegovog materijalnog ustrojstva. Kako Hol kaže, samo jedna trećina duha ulazi u fizičko telo, dok druge dve trećine čine hermetičkog čoveka (ili natčoveka), te se otud samo jedan od tri lika zapravo uzdiže iz groba. Zvuk trube je, po Holu, izraz tvoračke reči.

O eshatologiji judeo-hrišćanstva Mirča Elijade kaže da predstavlja trijumf svete istorije, jer će kraj sveta, po njemu, otkriti religioznu vrednost ljudskih činova, a ljudima će biti suđeno prema njihovim delima. Reč je, kako Elijade kaže, o poslednjem Sudu kao selekciji, jer će jedino odabrani živeti u večnom blaženstvu. Biće spašeni oni koji su u dodiru sa prirodom ovog sveta ostali verni nebeskom carstvu, odnosno onom nevidljivom. Svet će nakon katastrofe biti obnovljen u božanskom poretku i trajaće večno u blaženstvu. To je drevna i reklo bi se univerzalna ideja, kraj sveta kome prethodi postepena, dugotrajna i mučna degradacija, da bi ishodište na kraju bilo novo stvaranje, novi početak, novo savršenstvo, za koje znamo da je uvek vezano za početak. Ideja o savršenstvu početka je tako drevna i reklo bi se univerzalna, a Elijade kaže da je ta ideja prisutna i kod tzv primitivnih naroda.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Seli Nikols naglašava da Sud nagoveštava novi poredak koji će se ispoljiti u poslednjoj u nizu velikih arkana – Svetu. Otud je od značaja što lik koji izlazi iz groba nije novorođenče nego odrastao čovek, licem okrenut prema anđelu, uz prisustvo dva svedoka, očigledno starije dobi, koji stoje sa njegove leve i desne strane a čija lica vidimo. Oni sa divljenjem gledaju u njega dok je on okrenut prema anđelu. Svi su nagi. Umnogome ovaj motiv podseća na onaj sa karte Ljubavnici gde takođe imamo tri ljudske figure i anđela sa strelom koji odozgo cilja, ali taj anđeo nije od veličine i značaja poput anđela Suda, ali jeste sudbonosan i vodi do ishodišta prikazanog kartom Sud, a gde je zamajac dat kartom Smrt. Ljubav i Smrt, na neki način, daju uskrsnuće. 

U Egipatskoj knjizi mrtvih imamo izraz izlazak u dan, što se odnosi na preobražaj u tminama Amente ne bi li onaj ko je osvojio večni život uskrsnuo u svetlosti pred licem bogova. Pokojnik je uskrsnuo u proslavljenom i večnom telu sah. Onaj što je vaskrsnuo je poput semena koje je, prethodno posađeno u zemlju (grob), konačno niklo. U mitološkom smislu ova karta predstavlja Ozirisovo uskrsnuće iz mrtvih, uopšte formulu oživljavanja ubijenog boga. Kako je ubijeni bog muškog pola, otud je i muška orijentacija ove arkane, budući da uskrsnuće, uzdizanje, možemo porediti sa erekcijom. Dakle, egipatska zagrobna verovanja nisu podrazumevala uskrsnuće u fizičkom telu nego uskrsnuće u duhu, u drugačijem svetu koji možda može biti poput našeg sveta ali nije naš svet. Uskrsnuće u fizičkom telu, na ovom svetu radi eshatološkog suđenja na neki način jeste hrišćansko iskrivljavanje starije egipatske doktrine. Može biti da ova karta u egzoternom smislu oslikava takav svetonazor jer na njoj vidimo doslovno uskrsnuće u telu, ali u ezoterijskom smislu to je drugačiji vid uskrsnuća.

U Vejtovom špilu vidimo velikog plavokosog anđela koji duva u trubu ukrašenu belom zastavom sa crvenim krstom. Iz grobova ustaju ljudi ali je fokus na tri prva lika. U Rozenvald špilu imamo dva lika koja se uzdižu i anđela sa trubom ali bez zastave. U Viskonti di Madrone tarotu, arkana Sud prikazuje dva anđela sa trubama i neodređenim zastavama, kao i četiri ljudska lika. Troje nagih likova izlaze iz grobova sa prekrštenim rukama na grudima kao znak uskrsnuća. Četvrti je stariji i u beloj odeći. Pored njih, sa desne strane, prikazana je kula. U Pierpont Morgan Bergamo špilu visoko na karti Suda nalazi se bradati lik sa mačem, verovatno nebeski sudija u pratnji dva anđela sa njegove leve i desne strane kako duvaju u dve dugačke trube koje se međusobno ukrštaju. U dnu karte nalazi se grob iz kojeg izlaze tri lika – dve, po svemu sudeći, mlade žene i jedan stariji bradati muškarac. Vivil Sud je potpuno nalik marseljskoj verziji. Sud iz špila Šarla VI prikazuje dva anđela sa trubama u gornjem delu karte, dok u donjoj imamo sedam različitih nagih likova koji ustaju iz groba.

špil Šarla VI

Alister Kroli na dvadesetoj arkani prikazuje samo bogove dok Marseljski tarot prikazuje ljude i anđela koji trubi, kao predstavnika božanskog prisustva. Ono što je Kroli predstavio na ovoj arkani, iako na prvi pogled potpuno odudara od svih tradicionalnih tarota, u suštini ukazuje na mladi muški lik koji se nalazi u središtu prikaza. Taj lik, u mitološkom smislu, jeste Horus dete, odnosno drevni Horus Stariji u ljudskom obličju koji se uobičajeno predstavlja kao dete. Naravno, lik Marseljskog tarota nije dete, ali je mladić. Kod Krolija je okrenut spram posmatrača, za razliku od marseljske verzije. U Krolijevom raskidu sa doktrinom karte Sud i njeno prekomponovanje u Eon, nalazi se ključ razumevanja njegove magijske doktrine. Upravo se na slučaju te karte on pokazao kao istinski arhetipski programer. U njemu se ispoljio prorok eona, egipatski sveštenik prinčeva Ank-af-na-Khonsu. On dolazi sa Meseca, jer predstavlja večni život Meseca. Posmatrano sa strane, visoki duh Egipta zaposeo je Krolija 1904. godine tokom njegovog boravka u toj zemlji, kada mu je izdiktirana čuvena Knjiga zakona čije ilustracije u neku ruku predstavlja Tot tarot. 

Dakle, Egipat je opasna zemlja, ne zbog živih nego zbog mrtvih. Izučavanje Egipatske knjige mrtvih otkriva deo njihovog koda. Drugi deo je prikazan na Steli otkrovenja. Knjiga mrtvih je prošlost. Stela otkrovenja je veza prošlosti i sadašnjosti. Knjiga zakona je sadašnjost i budućnost. Pogledajmo, Kroli je prebacivši „đavola“ iz arkane Đavo u Sud, od ove načinio Eon te sa nje uklonio anđela koji trubom diže mrtve i budi žive ne bi li im bilo suđeno. Na karti Eon prikazan je dvostruki bog Heru-ra-ha (kao Ra-Hoor-Khuit na prestolu i dečak Hoor-Paar-Kraat sa prstom u ustima), koji tišinom poziva sve da učestvuju u izgradnji novog eona. Zapravo, Krolijev Eon jeste prikaz bogova novog eona (Horus u dva oblika, boginja Nuit i krilato sunce Hadit, hebrejsko slovo šin koje sadrži vatrene duše). Ovo je arkana otkrovenja, bilo da je reč o biblijskoj Apokalipsi ili krolijevskoj (egipatskoj) Steli otkrovenja iz kairskog muzeja. Karta ukazuje na snažno prisustvo vatrenog elementa, isceljenje, pročišćenje i obnovu vatrom, najavljuje otvaranje novog poglavlja života.

Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol čudotvorstva i univerzalnog leka, a Kroli glasnika bogova. Za Zlatnu zoru ova arkana je Duh prvobitne vatre i njena staza na Drvetu života odgovara slovu šin koje znači zub i mistički se poistovećuje sa duhom u obliku vatre. To je razlog zašto je Sud povezan sa ovim slovom budući da će u eshatološko vreme ovaj svet biti okupan u vatri. U negativnom smislu arkana Sud je kapija smrti i u demonskom smislu može biti povezana sa ognjem podzemnog sveta jer je Zlatna zora dovodi u vezu sa vatrenim elementom. 

Vejtov špil

Mitski jezik prvobitnog čovečanstva

„Na celoj zemlji bejaše samo jedan jezik i reči su jednake bile.“

Knjiga postanja, 11:1

Praiskonski jezik koji se pominje u bibliji, prvi jezik čovečanstva, drevni je magijski jezik te je kao takav izvor svih jezika. To je jezik bogova, jezik Zlatnog doba čovečanstva, onaj jezik koji je, kako to kaže biblija, pomešan od strane božanske sile. O tom jeziku se gotovo ništa ne zna i to zato što na tom jeziku nikada ništa nije zapisano. Taj jezik je zaboravljen, a osim toga neka viša sila je ljude učinila nesposobnim da se koriste tim jezikom. To ne znači da su ljudski kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne mitološke pretke, već način života civilizacijskih i istorijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih prioriteta i sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Način života civilizacijskog čoveka sputava čak i samo interesovanje ka ontološkom samorazvoju, pa tako i ka delotvornim sredstvima tog razvoja kao što je drevni magijski jezik. U naše vreme do nas dopiru mahom zamaskirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri vidljivi, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim osobenostima tog jezika. 

Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove te da neposredno opšte s njima. Stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere prvo prođe kroz fazu istorijskog čoveka, kulturnog čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto podljudsko, odnosno kao ništa. Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu svoju jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih faktora, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd, artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma složenom nizu činilaca, uslova i preduslova na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta složenost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i jezičkih pravila. 

Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini manjkavi u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost njegove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu usredsređenost, memoriju te prefinjenost karaktera onoga ko se njime koristi. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube onu prvobitnu snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste.

Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na odeljke tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni „delovi“ duše. Ta svojstva ljudskog bića danas nam i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, ritmom, na određenom mestu i uz prisustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da otelotvori neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao glasom narediti sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi životnu snagu, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. Nije li Isus rečima isceljivao i dizao iz mrtvih?

Podsetimo se šta je Mirča Elijade pisao o magijskom jeziku u knjizi „Šamanizam“. Navodno, šaman iskušenik je morao naučiti tajanstveni jezik radi opštenja sa duhovima, a mogao ga je naučiti od nekog učitelja, ali i od samih duhova. Dakle, šaman u transu razume jezik svoje okoline, onog vidljivog i nevidljivog. U skladu s tim on ima svoju posebnu pesmu kojom poziva duhove. Elijade kaže da je šamanski jezik zapravo jezik životinja jer je u njegovoj osnovi podražavanje životinjskih krikova. Naučiti životinjski jezik, posebno jezik ptica, znači spoznati tajnu prirode. Po Elijadeu to je osnova za sticanje sposobnosti proricanja. Jezik ptica uči se uglavnom jedenjem zmije ili neke druge životinje poznate po magijskim svojstvima. Te životinje mogu razotkriti tajne budućnosti zato što se smatraju stecištem duša mrtvaca ili epifanija bogova. Poznavanje jezika životinja, podražavanje njihovih glasova omogućuje opštenje sa drugim dimenzijama. U tom smislu, recimo vuk nije samo životinja, već je i arhetip, tj duh sa određenim magijskim svojstvima koja su zatomljena u ljudskoj podsvesti, ali se oživljavanjem vučjeg atavizma, uz pomoć vučjeg govora, ta svojstva mogu probuditi u čoveku. Tako se šaman pretvara u vuka.

Nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je uzrokovalo opšti pad magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još mnogo toga. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

Drevni magijski jezik se može uporediti sa onim što je Emanuel Svedenborg, u knjizi „Nebo i Pakao“, opisao kao govor anđela. Po njemu, taj jezik se ne uči, nego je usađen u svakoga, budući da proističe iz osećanja i misli. U tom jeziku postoji potpuni sklad osećanja, misli i glasovnog uobličavanja. Kako kaže Svedenborg, jezik anđela je „osećanje koje zvuči i misao koja govori.“ Tako na osnovu govora anđeli prepoznaju nečije osećanje, a prema rečima misao. Otud je na tom jeziku nemoguće lagati. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih proizilaze njihove reči, jesu po Svedenborgu, zapravo preinačenja nebeske svetlosti.

Upravo se jezik anđela neretko dovodi u vezu sa biblijskim jedinstvenim jezikom čovečanstva. U pogledu tumačenja porekla tog jezika ima više pravaca razmišljanja. Pojedini učenjaci avrahamskih religija pretpostavljali su da je čovečanstvo zaista govorilo jednim jezikom posle Nojevog potopa. U tom smislu imamo tri oblika: 

a) hebrejski, koji najstarija rabinska tradicija smatra jezikom stvaranja, jer je to i jezik kojim Bog govori u Postanju. Naravno da će rabini tvrditi da je jezik Tore onaj primordijalni.

b) aramejski, za koje su neki hrišćanski teolozi tvrdili da je bio stariji te u to smislu predstavljao i jezik kojim se služio Adam. Nije ni čudo da pojedini hrišćanski intelektulci ovako razmišljaju budući da je Hrist govorio aramejski.

c) Neki ranohrišćanski autori aludirali su na to da prvobitni jezik nije bio ni jedan od postojećih, već posebna čista forma govora iz koje je hebrejski samo preostatak. Treća opcija, barem meni, ima više smisla.

U nekom opštem smislu, osobeni prvobitni jezik jeste metafora ljudske jedinstvenosti i zajedničke volje, kao i opasnosti od tehnološke ili civilizacijske oholosti. Mešanje jezika simbolizuje ograničenje ljudske moći. U naučnom smislu mogli bismo razmatrati ideju nekakvog pra-jezika, odnosno hipotetičkog pretka svih jezičkih porodica. Nekoliko savremenih teorija ide u tom smeru. Prva je monogeneza jezika, tj da svi jezici potiču od jednog jezika pre 150–200 hiljada godina; a druga teorija je proto-evroazijska hipoteza, odnosno pokušaji da se rekonstruiše majka grupa. Ipak, ovakve teorije, iako veoma hipotetične, ne mogu se direktno vezati za biblijski narativ, ali pokazuju da ideja jednog jezika nije religijski usamljena.

U ezoterijskom smislu, neki kabalisti, ali i znameniti katolički mistik kao što je Ramon Ljulj, pominju da je Adam govorio jezik kojim se direktno opisuje suština stvari. To nije bio običan jezik, nego ontološki. To je govor kojim se, kada se nešto imenuje, zahvata njegova suština. U ključu tog razumevanja reč i stvar nisu bili odvojeni, a jezik je imao stvaralačku moć. Reč je stvar u verbalnom obliku. U suštini to i jeste u temelju ideje o jezičkim magijskim formulama. U kabalističkoj perspektivi ovo je povezano sa sefirotskim emanacijama, jer je prvobitni jezik prolazio kroz sfere, dok nije bio fragmentisan posle poremećaja (na primer, razbijanje posuda u lurijanizmu). Imajmo na umu da iz avrahamske perspektive, Bog stvara svet govorom, jer na početku beše Reč. Otud se smatra da je Adam nasledio taj isti božanski način govora, moć izgovaranja Reči, te je njegova sposobnost da nadene imena životinjama bila čin intuitivnog sagledavanja njihove esencije, a ne konvencionalno imenovanje. U tom smislu slova hebrejskog pisma nisu samo sredstva pisanja, već kosmogonijski operatori, budući da su ta slova, po kabali, konfiguracije božanske svetlosti. Oni su temelji emanacije. Otud je Adamov jezik bio neposredna projekcija Drveta Života u zvuk. U lurijanskoj kabali, razbijanjem posuda, razbija se i jezik kao sredstvo povezivanje svetova. Posledično, reč gubi jedinstvo sa stvari, pojavljuju se jezici naroda, fragmenti onog prvobitnog govora. Otud je hebrejski jezik nekakva preostala, ali degradirana forma prvobitnog adamovskog božanskog jezika. To znači da je Adamov jezik pre-padni, sveobuhvatni logos, iz kojeg su svi jezici tek degenerisani oblici.

U alhemiji i hermetizmu postoji ideja lingua adamica, jezika ptica ili zlatnog jezika pomoću kog se pristupa skrivenim strukturama postavke sveta. To je jezik neposredne intuicije, odnosno jezik simbola, analogija i korespondencija. Taj jezik tumači se kao rezonantna forma razumevanja, a ne izgovoreni ljudski jezik. U tom smislu možemo uzeti u obzir i enohijanski (anđeoski) jezik Džona Dija. Kod nekih gnostika prvobitni jezik je logos pre razdvajanja, tj jezik jedinstva Aeona, fragmentisan na materijalne jezike padom duše u materiju. U nekim ezoterijskim tumačenjima, pad Vavilonske kule je drama separacije svesti, a jezici su metafora za fragmentaciju ljudske percepcije.

Mit o jedinstvenom jeziku i kasnijoj pometnji javlja se u mnogim kulturama. Na primer, taj motiv imamo u Mesopotamiji, gde se bog Enki meša u ljudski govor i proizvodi različite jezike, što je verovanto uzor sličnoj biblijskoj priči. Kod Grka je recimo bog Hermes onaj koji uvodi mnoga značenja i time razbija čistotu izraza. I u Indiji imamo sličan mit o prvobitnom božanskom govoru koji je kasnije podeljen. Ovo su sve odrazi shvatanja o primordijalnoj Tradiciji te ukazuju da se radi o arhetipskom mitu o gubitku jedinstva i involutivnom nastanku pluralnosti: iz Jednog Mnoštvo!