Trojka diskova u tarotu

Trojka diskova, Sola Buska tarot

zvezda Altair

sazvežđe Akvila (Orao)

južna visina

vazdušni aspekt Jarca

Astrološka atribucija Trojke diskova, po sistemu Zlatne zore, jeste Mars u Jarcu, što odgovara drugoj dekadi ovog znaka (alternativno: treća sedmica zime). U jeziku tarot simbolizma, po ključu Zlatne zore, ova kombinacija se prevodi kao susret Cara i Đavola. Time se uspostavlja snažna simbolička osa između krsta i kocke, vertikale i horizontale, duha i materije, zakona i sile. Kroli naglašava da je Mars u Jarcu na svojoj egzaltaciji, te se ovde ne ispoljava kao razorna, već kao konstruktivna, disciplinovana i arhitektonska sila. Mars je ovde graditelj, ne ratnik; princip koji oblikuje, učvršćuje i dovodi do trajnosti. Zato Kroli ovu kartu tumači kao materijalno uspostavljanje ideje univerzuma, odnosno kao fiksiranje i kristalizaciju njegovog osnovnog oblika. 

U Zlatnoj zori ova ideja sažeta je u mističnoj tituli The Lord of Material Works. Trojka diskova je karta rada kao takvog: ne rada kao napora, već rada kao ontološke funkcije, kao čina kojim se ideja spušta u materiju. Tri diska su međusobno uvezana, čineći stabilnu strukturu koja ne počiva na spontanosti, već na svesnom naporu, planiranju i tehnici. Otuda se ova karta odnosi na zidanje, konstruisanje, organizaciju, ali i na trgovačku razmenu i ekonomski poredak, dakle, na sve ono što zahteva trajnu formu i odgovornost. 

Zanimljivo je da Pikatriks treću dekadu Jarca (koja se ovde prepliće sa drugom) opisuje izrazito mistički, kao traganje za nečim što se ne može u potpunosti dosegnuti ni racionalno spoznati. Ta ideja predstavljena je slikom dve žene i muškarca koji gleda pticu u letu, motivom koji uvodi napetost između zemaljskog rada i neuhvatljivog cilja, između onoga što se gradi i onoga što izmiče. Time Trojka diskova dobija i svoju unutrašnju senku, odnosno rad koji je neprestano suočen sa granicom saznanja i kontrole.

Drugoj dekadi Jarca pripada sazvežđe Akvila (Orao), čija najsjajnija zvezda Altair može poslužiti kao zvezdani pandan ove karte. To je orao sa štitova vladarskog para velikih arkana, Cara i Carice, ali u kontekstu Cara orao naglašava vladarsko dostojanstvo, dajući marcijalnoj prirodi Jarca jovijalni, ekspanzivni aspekt. Sam naziv Altair, na arapskom „ranjeni“, uvodi paradoks, a to je moć koja je obeležena ranom, snaga koja nosi trag žrtve. Po Ptolomeju, Altair ima prirodu Marsa i Jupitera, te daruje neustrašivost, ambiciju, poverenje u sopstvenu misiju, ali i krutost, tvrdoću i potencijal za dominaciju. Ranjeni orao u ovom kontekstu lako se prepliće sa hrišćanskom simbolikom: i kao slika Hrista, i kao arhetipski prikaz Boga Starog zaveta koji nosi svoj narod „na orlovim krilima“ (Izlazak 19:4; Ponovljeni zakon 32:11–12). Kod Kroulija se pojavljuje srodna, ali zaoštrena slika sokola, u stihu Knjige zakona (III:51), gde božanska sila ne spašava već napada i razara iluziju. U tom smislu, orao Trojke diskova nije samo zaštitnik i graditelj, već i sudija, princip koji nemilosrdno proverava izdržljivost strukture koju stvara. 

Orao je, u mnogim tradicijama, i simbol stvoritelja, ali i dalekovidosti, tj sposobnosti da se sagleda krajnji ishod nekog poduhvata. Ta sposobnost je od ključnog značaja za preduzetništvo, strategiju i dugoročno planiranje, te se neposredno vezuje za značenje ove karte. Istovremeno, orao se javlja i u kontekstu pogrebne simbolike vladara: ako Dvojka diskova u negativnom ključu označava atentat ili destabilizaciju, Trojka diskova može biti njegova sahrana, čin kojim se nasilni prekid pretvara u novi poredak. U mračnijem, mitološkom sloju, orao Trojke diskova može poprimiti lik mučitelja, onog istog orla koji svakodnevno kljuca Prometejevu jetru. Tu rad više nije stvaralački, već prisilan, vezan za kaznu, eksploataciju i patnju. Po Ptolomeju, Akvila daruje i maštovitost, snažnu volju, prodornost uma, pa čak i nadarenost za (al)hemiju, ali uvek uz cenu intenziteta i unutrašnje napetosti. 

Osvald Virt ovo sazvežđe povezuje sa arkanom Ljubavnici, čime se dodatno naglašava motiv izbora i posledice. Ako prethodna karta, u negativnom smislu, predstavlja pokret slepih, kotrljajućih sila, Trojka diskova pokazuje patnju i razaranje koje te sile proizvode u sledećem koraku, odnosno konkretne posledice apstraktne dinamike.

U Sola Buska špilu ovaj smisao je radikalno ogoljen: prikazano je malo, golo dete koje na leđima nosi ogromnu korpu sa tri velika diska, među kojima je umetnuta lobanja govečeta. Ova slika brutalno spaja nevinost i teret, potencijal i iscrpljenost, budućnost i smrt. Trojka diskova se ovde pokazuje kao karta rada koji prerano opterećuje, strukture koja zahteva žrtvu, i sveta koji od samog početka traži cenu za svoje trajanje.

Dvojka diskova u tarotu

Dvojka diskova, Sola Buska tarot

zvezda Šam

sazvežđe Sagita (Strela)

jugozapadna visina

vatreni aspekt Jarca

Astrološka atribucija Dvojke diskova, po sistemu Zlatne zore, jeste Jupiter u Jarcu, što odgovara prvoj dekadi ovog znaka (alternativno: druga sedmica zime). U tom okviru, Dvojka diskova nosi mističnu titulu Lord of Harmonious Change i označava skladnu promenu, preobražaj, putovanje i ritam kretanja. Ovo nije haotična mutacija, već uređena dinamika, promena koja ima zakon i pravac. Ako Jedinica diskova predstavlja potencijal materije u stanju mirovanja, Dvojka diskova je pokretanje mehanizma. Karta deluje kao motor mašine sveta: krug koji se do tada okretao sam za sebe sada dobija drugu glavu, tvoreći binarni sistem. Time se uspostavlja osnovni uslov za usložnjavanje procesa, za povratnu spregu i kontinuirano kretanje. Zbog toga je Dvojka diskova u još tešnjoj analogiji sa Točkom sreće nego ijedna druga karta ovog niza. Simbolički, Jupiter u Jarcu objedinjuje Točak sreće i Đavola, krug i kvadrat, sferu i kocku, dinamiku i strukturu. Kako Kroli precizira, reč je o „skladnoj isprepletenosti četiri elementa u neprestanom kretanju“. Ova karta ne negira ograničenje, nego ga aktivira, pretvarajući Saturnovu rigidnost u pogon.

Dvojka diskova može se dovesti u vezu sa sazvežđem Sagita (Strela), koje stoji u funkcionalnom odnosu prema Jarcu. To je kao da na noćnom nebu povučemo zamišljenu liniju između najsjajnije zvezde Jarca, Algedi, i najsjajnije zvezde Sagite, Šam. U užem smislu, sama Dvojka diskova može se poistovetiti upravo sa zvezdom Šam, kao fokusiranom tačkom impulsa.

Po Pikatriksu, prva dekada Jarca nosi poruku nastavljanja puta sa radošću, što je prikazano slikom muškarca i žene koji nose pune džakove. Rad je započet, teret je stvaran, ali postoji svest o smislu kretanja. U mitološkom sloju, sazvežđe Sagita odnosi se na strelu kojom je Herkul pogodio Orla (Akvilu), onog istog koji svakodnevno kljuca jetru okovanog Prometeja. Preneseno na simboliku Dvojke diskova, ovde se pojavljuje motiv okončanja patnje, presecanja nepovoljnog procesa i intervencije koja oslobađa. To je Jupiter koji spasava iz Saturnovog zatočeništva, čin božanske pravde koji dolazi naglo, ali s razlogom.

Strela je, u tom smislu, mehanizam vremena, iznenadan i brz udar, prodor, inicijativa, napad, atentat, uklanjanje nasilnika, oslobađajuća presuda, pad represije, čin nezavisnosti, nagli preokret. Sve su to izrazi početnog impulsa koji menja tok događaja. Dvojka diskova ne prikazuje posledice, već okidač. Njeno dejstvo može se uporediti sa kamenićem bačenim sa vrha planine ili grudvom snega koja pokreće lavinu. U tom ključu može se prizvati i kamen iz Davidove praćke koji obara Golijata, mali, precizan čin koji ruši privid nepobedivosti. U negativnom aspektu, ista ta dinamika može se izopačiti u početni zamajac slepe sile koja se otima kontroli i ruši sve pred sobom. Promena tada više nije skladna, već destruktivna, iako zadržava istu mehaničku logiku.

Sagita i Jarac zajedno ukazuju na visinski, vatreni aspekt zemljanog elementa, na sliku vulkanske gore. U tom svetlu, dva diska u rotaciji mogu se zamisliti kao temeljni zamajac paklene industrije, nalik mračnom pogonu Sauronovih radionica: energija zatvorena u sistemu, ali dovedena do tačke ključanja. Istovremeno, ne treba zaboraviti da je strela i Kupidonovo oružje. U tom smislu, dva velika mlinska kamena mogu označavati inicijalni zamajac događaja koji vode ka velikoj ljubavi, sudbinski pogodak koji pokreće emocionalni ciklus. Takođe, predstava Orla koji u kandžama drži Strelu vraća nas simbolici moći i ponovo nas dovodi do Jupitera, čija je ptica upravo orao.

U biblijskom ključu, strela je često oruđe božanske intervencije: strela spasenja, ali i kazne. „Proždreće narode, tlačitelje svoje… razbiće ih strelama svojim“ (Brojevi 24:8); ili, u suptilnijem smislu, kod Isaije (49:2), gde strela postaje Reč Božja, uperena protiv greha. Analogno tome, Krolijeva izjava iz Knjige zakona (I:41): „The word of Sin is Restriction“, podseća da je pravi cilj strele razbijanje ograničenja koje više nema opravdanje. 

Prema Ptolomeju, sazvežđe Sagita ima prirodu Saturna, ali delimično i Venere: britak um, sposobnost apstraktnog mišljenja, ali i razdražljivost, ljubomoru i opasnost od povreda. Ta ambivalencija savršeno odgovara Dvojci diskova, karti koja u isti mah oslobađa i ugrožava. 

U Sola Buska špilu, ova dinamika prikazana je kroz dva portreta velikodostojnika na ovalnim pozadinama, jedan iznad drugog, spojena beočugom. Donji lik može se prepoznati kao vojvoda od Ferare iz XV veka, dok gornji najverovatnije predstavlja Cezara. Time se naglašava motiv sukoba i prenosa moći, istorijskog momenta u kojem jedan poredak biva pokrenut, zamenjen ili nasilno preusmeren, upravo onaj inicijalni impuls koji Dvojka diskova dovodi u fokus.

Kabalistički izvori tarota – značaj broja pedeset

Priču o kabalističkim izvorima tarota produbićemo razmatranjem značaja broja pedeset. Upravo u tom broju, kao i u načinu kako su pojmovi prikazani, moguće je povući paralelu između Mantenja tarokija i kabalističke šeme Pedeset kapija Binaha (Razumevanja) kako ih je zabeležio Atanasijus Kirher. Ova lista kapija predstavlja klasifikaciju znanja koje proizilaze iz sefire Binah a koje posvećenik kabale mora proći ne bi li došao do trideset i dve staze Mudrosti (10 sefirota i 22 staze koje ih povezuju). Po legendi, i sam Mojsije je prošao njih 49, ali nikada nije ušao u pedesetu. Ovo podseća na biblijsku činjenicu da Mojsije nikada nogom nije kročio u obećanu zemlju, nego je umro i bio sahranjen izvan nje a grob njegov ostao je skriven do kraja vremena. Takođe, broj 49 ukazuje na apstraktnost broja 50. Slično je i sa kartom pod brojem 50 u Mantenja tarokiju, kao i sa Ludom u klasičnom tarotu. U sistemima sa po 50 članova poslednji broj predstavlja kulminaciju ili izlaz iz šeme 7 x 7, dok u sistemu velikih arkana to je 3 x 7. Šema kapija Binaha takođe se sastoji od 5 dekada, a to su elementi, razvoj, čovečanstvo, sfere i anđeoski svet.

Elementi: 1. Haos, prva materija; 2. Bezoblična praznina; 3. Bezdan; 4. Poreklo elemenata; 5. Zemlja; 6. Voda; 7. Vazduh; 8. Vatra; 9. Diferencijacija kvaliteta; 10. Mešanje i kombinacije;

Razvoj: 11. Minerali; 12. Pojava biljnog načela; 13. Seme klija i vlaži; 14. Biljke i drveće; 15, Plodovi; 16. Niži životinjski oblici; 17. Insekti i reptili; 18. Ribe i vodeni kičmenjaci; 19. Ptice; 20. Četvoronošci;

Čovečanstvo: 21. Čovek; 22. Ljudsko telo; 23. Ljudska duša; 24. Adam i Eva; 25. Čovek kao mikrokosmos; 26. Pet čula; 27. Pet moći duše; 28. Adam Kadmon; 29. Anđeoska bića; 30. Čovek u obličju Boga;

Sfere: 31. Mesec; 32. Merkur; 33. Venera; 34. Sunce; 35. Mars; 36. Jupiter; 37. Saturn; 38: Nebeski svod; 39. Prvi pokretač; 40. Nebesa;

Anđeoski svet: 41. Išim / Sinovi Vatre; 42. Ofanim / Točkovi; 43. Aralim / Prestoli; 44. Hasmalim / Vlasti ili Gospodstva; 45. Serafim / Sile; 46. Malahim / Moći; 47. Elohim / Načela; 48. Beni Elohim / Anđeli; 49. Kerubim / Arhanđeli; 50. Ain Sof / Bog;

Peta dekada, odnosno hijerarhije anđeoskih redova, različito su poređane u zavisnosti od izvora. Redosled koji je usvojilo hrišćanstvo potiče od Pseudo-Dionizija Areopagite iz V veka i ima sledeći poredak (počev od najviših): 1. Serafim (Plameni, šestokrili čuvari Božjeg prestola – simboli svetlosti) – „Jezekilj“ 1:5 i „Isaija“ 6:1; 2. Kerubim ili Heruvim (čuvari Raja, svetlosti i zvezda, predstavljeni sa četiri figure: Čovek, Bik, Lav i Orao – figure koje se pojavljuju u tarotu) – „Postanje“ 3:24; 3. Aralim ili Ofanim, odnosno Prestoli (ognjeni kovitlaci nalik točkovima, simboli pravde i autoriteta) – „Kološanima“ 16; 4. Hasmalim, odnosno Vlasti ili Gospodstva, upravljaju nižim redovima); 5. Sile; 6. Moći (anđeli ratnici); 7. Načela, nose krunu i žezlo; 8. Arhanđeli; 9. Anđeli.

Kirherova klasifikacija je zapravo varijacija kabalističkog poimanja makrokosmosa i mikrokosmosa. Po Menli Palmer Holu u kabali postoji učenje da je čovekovo telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, koje se zove auričko jaje. To jaje možemo nazvati kauzalnom sferom ljudskog bića. Ona ima isti odnos prema čovekovom fizičkom telu kao velovi ain sofa prema stvorenim svetovima, odnosno emanacijama izraženim sefirama. Kako Hol dalje tumači, kao što su ti svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar njegovog auričkog jajeta. Stoga proizilazi da ljudsko biće nikada ne izlazi iz tog jajeta jer ono ostaje čak i nakon smrti. 

Holov prikaz može zgodno poslužiti za razumevanje kabalističke šeme četvorodelnog sveta. Zamislimo da se ljudsko biće, kao mikrokosmos, sastoji od – za oko nevidljive – sfere, u okviru koje se odvija njegovo bitisanje, po ugledu na makrokosmos. Unutar te sfere, poput slojeva glavice luka, ili prstenova, nalaze se podsfere, odnosno prstenovi koji okružuju one uže sfere i tako sve do materijalnog nivoa. Kako se ide ka centru tih sfera koje prožimaju jedna drugu, tako se povećava gustina tvari. Tih sfera ukupno ima 40, a okružene su sa tri spoljašnje sfere koje se u dijagramu Drveta života nalaze iznad prve sefire. Tri spoljašnje sfere su Ain Sof Aur (Bezgranična svetlost), Ain Sof (Bezgranično) i Ain (ništavilo, čisti duh). Unutrašnje sfere zapravo čine četiri dekade sefirota koje su podeljene na osnovne nivoe (4 x 10), a što predstavlja egzistenciju strukture Drveta života koje ima deset sefirota na četiri plana postojanja:

1. Acilut – bezgranični svet Božjih imena gde se moći Boga najčistije manifestuju i otud ta dekada sadrži deset božanskih imena koja ukazuju na određena svojstva najvišeg bića. Tih deset zračenja se ne spušta u niže svetove i ne uzima oblik, ali se odražava na supstancama nižih sfera. Zračenja se tog sveta reflektuju u drugom, ili Brijatičkom svetu. Pošto odraz uvek gubi nešto od sjaja prvobitnog izvora, tako u Brijatičkom svetu deset zračenja gubi deo svojih moći i čistote. Takva refleksija je poput reflektovanog uzora, ali je manja i bleđa.

2. Brijah – arhanđeoski svet stvaranja. Tu je reč o, kako Hol kaže, deset velikih duhova, božanskih stvorenja koja pomažu u uspostavljanju reda i inteligencije u univerzumu. Ti veliki duhovi su zapravo arhanđeli čija je dužnost da se ispolje deset moći velikih Božjih imena Boga koje postoje u Acilutu. Sve stvari koje se ovaploćuju u nižim svetovima, isprva postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera, tako da je stvaranje, kako objašnjava Hol, proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. 

3. Jecirah – hijerarhijski svet oblikovanja – tzv horovi Jeciraha, anđeoske hijerarhije. Deset sfera Brijaha, mada su same refleksije, ogledaju se prema dole u trećem, ili Jeciratskom svetu gde su još ograničeniji u svom izrazu i postaju, kako Hol kaže, duhovni i nevidljivi zodijak, koji postoji iza vidljivih grupa sazvežđa.

4. Asijah – elementarni svet supstanci. Iz Jeciraha svetlost deset sfera se reflektuje u svet Asijaha, najniži od četiri sveta. Deset sfera prvobitnog i najvišeg Aciluta ovde preuzima na sebe oblike fizičke materije, a rezultat je zvezdani sistem. Svet Asijaha, ili elementarni svet materije, jeste onaj u koji se spustilo čovečanstvo u vreme Adamovog pada. Sve duhovne snage gornjih svetova, kad se sudare sa elementima donjeg sveta, iskrivljuju se i izopačuju, što ima za posledicu, kako tumači Menli Palmer Hol, pojavu demonskih hijerarhija koje korespondiraju sa dobrim duhovima u svakom od viših svetova.

Podsetiću, viši svetovi nalaze ka obodu zamišljene kosmičke sfere, dok su niži smešteni u njenom središtu. Tako se stvara perspektiva u kojoj je duhovno i božansko prikazano kao infinitivno, a materijalno (i klipotsko) infinitezimalno. U tom smislu, da se izrazim sholastički, sav pakao može stati na dlanu jedne ruke. Kabalisti su svakom osnovnom nivou dodelili po jedno slovo sadržano u Božjem Imenu (Tetragramaton). Ta slova su jod – za Acilut, he – za Brijah, vau – za Jecirah i ponovo he – za Asijah. Svet Asijaha je pomešan sa tzv klipotima ili kelipama, koje predstavljaju ljušture, odnosno izlomljene delove neuspelih ili neostvarenih prstenova. Ako sefirote zamislimo kao posude, onda bi klipoti predstavljali razbijene posude. Klipoti su u neku ruku izraz kosmogonijskih abortusa i često su tretirani kao područje demonskog prisustva. 

Na tu temu Menli Palmer Hol kaže da se u Asijahu nalaze se demoni i zavodnici. I oni sami su refleksije deset velikih sfera Aciluta, ali zbog iskrivljavanja slike nastalog od bazičnih supstanci Asijaha na kojima se reflektuju, oni postaju zla stvorenja. Njih kabalisti nazivaju ljušture, odnosno klipoti, ili kelipe. Postoji deset hijerarhija tih demona, koje odgovaraju svakoj od deset hijerarhija dobrih duhova od kojih je sastavljen Jeciratski svet. Osim njih, imamo i deset Arhidemona, koji odgovaraju svakom od deset Arhanđela u Brijahu. U tom smislu kabalisti su razvili i šemu anti-drveta, odnosno klipotsku verziju dijagrama Drveta života. To drvo jeste mračni ili obrnuti oblik Drveta života. U pitanju su senke viših sefira. Te senke su sile koje sabijaju božansku svetlost i tako skrivaju prisustvo Boga kako bi omogućile postojanje fizičkog sveta. To znači da klipoti imaju dve uporedne uloge: da prikriju svetlost i da dozvole razvoj materijalnog sveta, sve dok se taj svet potpuno ne preokrene, ispravi i spoji sa višim autoritetom. Kao aspekti suprotstavljeni božanskim emanacijama, klipoti se smatraju mračnim, demonskim svetovima, koji su ljušture blistavih, spoljašnjih svetova. Dakle, to su sile, koje samom svojom prirodom, ne dopuštaju duhovnoj suštini našeg sveta da se spoji sa korenskim uzrocima. Pošto se bića u nižim svetovima smatraju ljušturama ispunjenim određenom količinom iskvarenih duhovnih sila i funkcija, često se nazivaju demonima, mada postoje okultisti koji prave razliku između demona kao bića nekadašnjih paganskih božanstava, i klipota kao slepih sila.  

Taj drugačiji pogled na klipote možemo pronaći kod Daniela Guntera koji kaže da su klipoti prazne kore ili ljuske Drveta života. Poistovećivanje demona sa klipotima je, po Gunteru, zaostalo praznoverje koje bi trebalo proterati na gomilu otpada srednjovekovnog neznanja. On kaže da je takvo poistovećivanje preživelo sve do današnjih dana zahvaljujući strahu od mraka pomešanim sa iskrivljenom doktrinom primitivnih teologa i spiritualista. Ovakav uprošćen koncept klipota, kaže Gunter, nije svojstven lurijanskoj kabali kojoj savremeni okultizam mnogo duguje, niti je svojstven Krolijevoj doktrini. Svet klipota je, kaže Gunter, naprosto profani svet, budalasti svet, svet stare sive zemlje. Klipoti su, po Gunteru, aspekti neuravnoteženog Drveta života koji stoje u suprotnosti sa karakteristikama uravnoteženog Drveta. To je, kaže Gunter, podela umesto jedinstva, mistifikacija i neznanje umesto mudrosti i razumevanja, odnosno nemilosrdan svet sklon nasilju, haosu, mržnji, ludilu, nestabilnosti i opsesiji. 

U Gunterovoj knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ prikazana je šema Drveta života sa klipotskim atribucijama iz koje čitamo sledeće: 1. Keter je dvoličnost; 2. Hokmah je neznanje; 3. Binah je konfuzija; 4. Hesed je okrutnost; 5. Geburah je nasilje; 6. Tifaret je nesklad; 7. Necah je mržnja; 8. Hod je ludilo; 9. Jesod je nemoć; 10. Malkut je opsesija. Broj 1 u šemi kabalističkog Drveta života odnosi se na prvu emanaciju, odnosno sefiru Keter (Božja kruna); broj 2 je Hokmah (Božja mudrost); broj 3 je Binah (Božji um / razumevanje); broj 4 je Hesed (Božja milost); broj 5 je Geburah (Božja moć / strogost); broj 6 je Tifaret (Božje saosećanje / lepota); broj 7 je Necah (Božja večnost / pobeda); broj 8 je Hod (Božje veličanstvo / slava); broj 9 je Jesod (osnova / temelj); broj 10 je Malkut (Božje kraljevstvo).

To je standardna struktura Drveta, odnosno oblik koji se ustalio među hrišćanskim kabalistima i potonjim okultistima. Kasnija okultistička shvatanja su ovu kabalističku šemu povezala sa strukturom malih arkana tarota. Raspored sefira oblikuje dijagram Drveta života, a koji se zapravo sastoji od tri trijade i jedne izdvojene sefire (Malkut) na dnu. Takođe, na dijagramu imamo tri kolone, odnosno tri stuba: desni predstavlja milost, aktivno i muško načelo, te se obično predstavlja crnom bojom; levi stub je srebrni ili sivi, ženski, pasivan i predstavlja moć. Srednji stub je izraz usklađenosti levog i desnog te na neki način izražava Božju volju. Osim tri uspravna stuba imamo i tri vodoravna grupisanja sefira. Tako tri najviše sefire: Keter, Hokmah i Binah predstavljaju Božji duh, tri središnje sefire: Hesed, Geburah i Tifaret označavaju Božju dušu, dok tri donje sefire: Necah, Hod i Jesod predstavljaju Božju volju. Takva trostepena struktura ispoljava se u četiri faze koje sam prethodno pomenuo kao četiri kabalističke dimenzije, odnosno sveta. Za kraj ovog odeljka razmotrimo neke detalje porekla učenja o četiri kabalističke dimenzije. Kod „Isaije“, 43:7, čitamo sledeće: 

„Svakoga ko se mojim imenom zove i koga sam stvorio na svoju slavu, koga sam sazdao i koga sam načinio.“ 

Ovde imamo četiri ključne reči. Prva podvučena reč: imenom, odnosi se na acilut (šin-mem, šem). Druga podvučena reč: stvorio, odnosi se na brijah (bet-reš-alef, bara). Treća podvučena reč, sazdao, odnosi se na jecirah (jod-cadi-reš, jacar). Četvrta podvučena reč, načinio, odnosi se na asijah (ain-šin-he, ašah). I konačno, za one koji stvaralački razmišljaju, teško je ne primetiti potencijal pete reči koja nije podvučena a veoma je indikativna za magijsko delovanje, a to je slava, (kaf-bet-vav-dalet, kabod). Kabod, tj Božja slava obasjava onog ko Božje ime nosi, koga je Bog stvorio, sazdao i načinio. Šem je donji desni ugao pentagrama; bara je gornji desni ugao; kabod je ugao na vrhu; jacar je gornji levi ugao; ašah je donji levi. Tako dobijamo pentagram stvaranja kao zanimljivu temu za kabalističku meditaciju. Geršom Šolem je objasnio da kabalističko načelo četiri ispoljavanja ima svoju paralelu u doktrini četiri Adama. Prvi Adam, kao čovek aciluta jeste Adam Kadmon (vidi „Jezekilj“, 1:26-27), od koga potiču sva stvorenja, kako zemaljska, tako i ona nebeska. Drugi Adam je onaj stvoren šestog dana stvaranja sveta i odnosi se na brijah. Taj Adam je nevin i još uvek nije bio doveden u iskušenje. To iskušenje dešava se u rajskom vrtu u kome boravi treći, odnosno Adam jeciraha, tj uobličavanja, koji je podeljen na muško i žensko. I konačno, Adam asijaha je onaj koji je izgnan iz vrta te postao podložan smrti. 

Uporedni prikaz pet dekada kabalističke kosmogonije:

1. Acilut je Ehejeh; Brijah je Metatron; Jecirah je Hajot ha Kadoš; Asijah je Rašit ha Galgalim (Primum mobile, vatrena magla kao početak materijalnog svemira); Klipot je Taumijel (dvojnik Boga): Satana i Moloh; 

2. Acilut je Jahve; Brijah je Racijel; Jecirah je Ofanim; Asijah je Mazlot (sfera fiksnih zvezda); Klipot je Hagidiel (ometači): Adam Belijal;

3. Acilut je Jahve Elohim; Brijah je Cafkijel; Jecirah je Aralim; Asijah je Šabataj (Saturn); Klipot je Satarijel (prikrivači Boga): Lucifuge;

4. Acilut je El, Brijah je Cadkijel; Jecirah je Hasmalim; Asijah je Cadik (Jupiter); Klipot je Gamhikot (remetioci stvari): Astarot;

5. Acilut je Elohim Gibor; Brijah je Samael; Jecirah je Serafim; Asijah je Madim (Mars); Klipot je Golab (spaljivači): Asmodej;

6. Acilut je Eloah Vedot; Brijah je Mihael; Jecirah je Malahim; Asijah je Šemeš (Sunce); Klipot je Togarini (svađalice): Belfegor;

7. Acilut je Jahve Cabaot; Brijah je Hanijel; Jecirah je Elohim; Asijah je Nogah (Venera); Klipot: Harab Serap (gavran deobe): Baal Hanan;

8. Acilut je Elohim Cabaot; Brijah je Rafael; Jecirah je Beni Elohim; Asijah je Kokab (Merkur); Klipot je Samael (zavađač): Adramelek;

9. Acilut je Šadaj El Haj; Brijah je Gabrijel; Jecirah je Heruvim (anđeli); Asijah je Levanah (Mesec); Klipot je Gamalijel (opsceni): Lilit;

10. Acilut je Adonaj Melek; Brijah je Sandalfon; Jecirah je Išim; Asijah je Olam jesodot (sfera elemenata); Klipot je Nahemot (nečisti): Nahema;

Ars notoria, talismanska magija, sigili i veština pamćenja

Frensis A. Jejts ukazuje na Ars notoria kao još jednu vezu magije sa veštinom pamćenja, a što se može dovesti u vezu i sa tarotom, jer je reč o metodu magije sigila i talismanske magije. Pre nego što zađem u njena razmatranja i navode, obratio bih malo više pažnje na ovaj oblik magije. Naime, srednjovekovni udžbenik anđeoske magije poznat kao Ars notoria potiče iz severne Italije i za sebe tvrdi da je božanska tajna koju je anđeo otkrio kralju Solomonu. O tom udžbeniku magije kaže se da praktikantu pruža poboljšanje njegovih mentalnih sposobnosti za pamćenje i govor, duhovnih sposobnosti za komunikaciju sa anđelima, kao i sticanje školskog i nebeskog znanja kroz molitve i putem memorisanja posebnih magijskih imaginacijskih slika, i to sve u kratkom vremenskom periodu. Autor Ars notoria nije poznat, ali ta knjiga ima složenu istoriju, koja počinje legendom o kralju Solomonu i obuhvata nekoliko istorijskih tekstova nastalih u periodu između XIII i XVII veka.

Ars notoria se nadovezuje na biblijsku priču u kojoj je kralj Solomon usnio od Boga nadahnut vizionarski san, noć nakon što je obavio verski obred žrtvovanja. U snu Bog pita kralja Solomona šta želi, na šta ovaj odgovara kako traži mudrost i razumevanje (2. Hronike 1:1-12; 1. Kraljevi 3:3-15). Ars notoria obaveštava kako je Bog poslao anđele da tokom četiri dana podučavaju kralja Solomona magijskim načinima za brzo sticanje znanja. Veštinom Ars notoria upravljaju četiri anđela, a sam tekst njihovih uputstava navodno je bio ispisan na zlatnim pločama koje su predate kralju Solomonu. Ta činjenica umnogome podseća na mit o mormonskom proroku Džozefu Smitu koji je od anđela dobio originalnu Mormonovu knjigu upravo na zlatnim pločama. Dakle, nakon što je primio učenje i knjige Solomon je sastavio niz izvoda iz tih knjiga poznatih kao floriegium (Knjiga Cvetova Nebeskog Učenja – Liber Florum Caelestis Doctrinae). Pomenuta Knjiga cvetova napisana je na nekakvoj mešavini hebrejskog, haldejskog i grčkog jezika kojim su uobličene tajanstvene molitve u kojima se od anđela traži poboljšanje mentalnih i duhovnih sposobnosti i brzo sticanje znanja. 

Kasniji korisnici Ars notoria su kao svoj način delovanja usvojili oponašanje biblijske priče u kojoj se pominje Solomonov san. Praktičar se duhovno priprema kroz ispovest, molitvu i post kako bi bio dostojan i dobio božansko odobrenje da nastavi sa velikim ritualom Ars notoria pod anđeoskim vođstvom. Nakon što je izvršio preliminarne pripreme prema određenim astronomskim i astrološkim propisima i nakon što je dobio dozvolu s neba (!), praktikant započinje ritual izgovarajući tajanstvene molitve i zureći u magijske slike na određeni način. Zapravo, praktičar memoriše imaginacijske slike kako bi ih pothranio u svoj um i tako stekao znanje o željenoj umetnosti ili nauci. Posebne magijske imaginacijske slike dodeljene su određenim slobodnim umetnostima, moralnim vrlinama ili pak zabranjenim umetnostima. Svaka od tih slika naziva se nota. Magijska imaginacijska slika jeste poput vizuelne definicije umetnosti ili nauke sa kojom je povezana. Takva slika se putem mnemotehničkog procesa vizualizacije utiskuje u pamćenje kako bi činila osnovu oko koje se grupiše znanje koje praktičar stiče redovnim putem. Te slike tako služe kao šabloni koje praktičar personalizuje umetanjem sopstvenih mnemotehničkih znakova u njih kroz proces kreativne vizualizacije. Uz dodatno vođstvo anđela, mentalna sposobnost pamćenja praktičara je pojačana, ubrzavajući njegovo učenje.

Na tragu kralja Solomona, Apolonije iz Tijane je u I veku nove ere, sastavio svoj floriegium nazvavši ga Zlatni cvetovi (Flores Aurei). Apolonijevi Zlatni cvetovi sastavljeni su od odabranih i dešifrovanih odlomaka iz Solomonove Knjige cvetova i prevedeni su na latinski. Takođe, Apolonije je napisao i svoje komentare na Ars notoria. Osnovni tekst Ars notoria je u suštini jedini preživeli fragment Zlatnih cvetova. Pošto taj fragmentarni tekst očito nije bio dovoljan, vekovima kasnije, nepoznati autor iz severne Italije nadopunio ga je novim tekstom. Odakle tom autoru znanje za te nadopune, nije poznato. U svakom slučaju to je dovelo do hristijanizacije obredne procedure Ars notoria. U toj dopunjenoj i hristijanizovanoj verziji Apolonijevi Zlatni cvetovi predstavljaju Ars notoria u tri poglavlja u kojima su data uputstva za ritualnu magiju čija je svrha poboljšanje mentalnih i duhovnih sposobnosti i brzo sticanje znanja. Ova uputstva podrazumevaju pobožnost praktičara te sadrže seriju molitava, njihove latinske prologe i niz imaginacijskih slika. Ars notoria takođe nudi obećanje o sticanju veštine u zabranjenom znanju nekromantije i astrologije. Možda je upravo zbog toga Ars notoria izašla na zao glas.

Ideja o korišćenju tarota kao magijskih slika putem njihovog oživljavanja ili punjenja magijskom silom ima svoje prauzore u navodnoj praksi egipatskih sveštenika-magova opisanoj u „Asklepiju“. Naime, oni su posebnim bajalicama i inkantacijama prizivali nebeske uticaje u kipove bogova i tako ih oživljavali u magijske ili divinacijske svrhe. O tome u knjizi Veština pamćenja piše Frensis A. Jejts, po kojoj se Fičinova duhovna magija zasnivala se na magijskim postupcima, opisanim u hermetičkom delu Asklepije. Tamo piše da su ti postupci služili Egipćanima da oživljavaju svoje statue bogova tako što su u njih upravljali kosmičke sile. Jejts navodi da je Fičino u svom delu De vita coelitus comparanda opisivao kako se privlači moć iz zvezda, koja se na neki način prizemljuje I upotrebljava u razne svrhe, za zdravlje i vitalnost. Ta životvorna moć, kaže Jejts, prema hermetičkim izvorima, prenosi se vazduhom, ili spiritusom, koji je najjači na Suncu. Fičino se, kaže Jejts, stoga obraćao Suncu, a njegov terapeutski astralni kult predstavlja obnovu obožavanja Sunca.

Đerđ Endre Senji u knjizi Džon Di i doktrina egzaltacije, upravo povodom Fičinove knjige De vita coelitus comparanda, kaže da Fičino tu izlaže osnove organske predstave sveta i korespondencija, nebeskih sila, Duše sveta i demona. Po ugledu na Plotina i hermetičku tradiciju, Fičino tvrdi da svaka planeta i svaka kuća zodijaka ima svog demona i vladajućeg anđela, koji prenose volju Duše sveta u niže sfere. Taj sistem prenosa volje, za koji Senji ističe da se kod Plotina javlja kao ideja emanacije, održava harmoniju sveta. Senji dalje opisuje Fičinovo gledište po kome ljudska duša, kao minijaturni model kosmosa, ima sposobnost da apsorbuje uticaje Duše sveta posredstvom Sunčevih ili Jupiterovih zraka.

Moderni okultisti su sličan metod primenili u odnosu na tarot karte i načelno uveli njihovo korišćenje u ritualnu praksu. Slično tome, a što se nalazi u korenu postupka magijske sigilizacije i punjenja talismana, opisuje i Frensis Jejts kada piše o metodu iz Ars notoria. Ona kaže da tom prilikom praktičar netremice gleda u specijalne crteže i dijagrame, (koje su se nazivale notae) i pritom izgovara određene inkantacije, sa nadom da će tako upamtiti ona umeća i discipline od kojih je svaka predstavljena po jednim od tih dijagrama, odnosno notae. Jejts smatra kako je moguće da je Ars notoria pobočni izdanak klasične veštine pamćenja, ili barem one njene grane koja je koristila stenografske notae. To je, ističe Jejts, smatrano posebno opakom vrstom magije koju je i veliki Toma Akvinski oštro osuđivao.

U magijskoj praksi sigil predstavlja potpis sile koju angažujemo radi ostvarenja naše namere. Osim toga, sigil može biti i sažeti dijagram naše želje. Sigil predstavlja redukovani estetski i grafički oblik naše želje, ili naše namere, koju nameravamo ostvariti magijskim sredstvima. Možemo ga koristiti bilo da ga svrhovito vizuelizujemo ili ga dodatno iscrtavamo u vazduhu, odnosno na papiru, pergamentu, u toplom vosku, urezujući ga u drvo, metal, kamen itd. Ukratko, da bi sigil imao magijsku moć, mora biti prožet namerom operatora koja ga na neki način oživljava. Sigili imaju svoju upotrebu u talismanskoj magiji, ali i u posebnim čisto mentalnim operacijama. O talismanima Frensis Jejts kaže da su to predmeti u koje su utisnute slike obdarene magijskim svojstvima jer su sačinjene u skladu sa magijskim pravilima. Slike na talismanima su često slike zvezda, sazvežđa, dekana zodijaka ili Mesečevih kuća. Arapski priručnik talismanske magije, poznat pod imenom Picatrix, popularan u renesansi, opisuje postupke pomoću kojih talismanska slika može steći magijska svojstva tako što će se natopiti astralnim spiritusom.

Sigili u tom smislu mogu biti deo talismana, ali već i sami po sebi, sigili, pod određenim uslovima, mogu imati ulogu talismana. Obično se sigili, između ostalog, ucrtavaju na talisman a onda se vrši punjenje, odnosno magnetizacija talismana magijskom silom. Sigil, bilo da je deo talismana ili je talisman sam po sebi, aktivira se uz određene postupke. Razlika između sigila i talismana je u tome što je talisman složenija struktura, pre kompozicija, sastavljena od neke određene slike koju mogu ali i ne moraju pratiti određeni sigili ili znakovi. Tarot karte su u tom smislu oblik talismana i mogu igrati takvu ulogu samostalno ili u kombinaciji od nekoliko karata. Običaj je modernih okultista da posvećuju svoje špilove i ritualno ih koriste. Samim tim, špil karata postaje magijski instrument. Okultni dizajn i prateća fama, olakšavaju pretvaranje lepo oslikanih komada hartije u magijska oruđa.

Jejts kaže da se Fičino bavio talismanskom magijom na subjektivan i imaginativan način. Svi njegovi magijski postupci, bilo da se radilo o bajalicama, ili magijskiim slikama, služili su za dovođenje imaginacije u stanje prijemčivo za nebeske uticaje. Svrha Fičinovih talismanskih slika, kaže Jejts, bila je okrenuta ka unutrašnjoj, odnosno imaginacijskoj upotrebi. Fičino je opisivao kako slika koja sadrži pojedine detalje astralne mitologije može biti utisnuta u um, i to tako snažno, da kad praktičar, sa takvim otiskom u svojoj imaginaciji, izađe u svet, tad dolazi do njihovog stapanja, zahvaljujući snazi te unutrašnje slike, preuzete magijskim putem iz višeg sveta.