Zašto su predstave o Raju mahom dosadne a one o Paklu uzbudljive i zanimljive, čak i kada su užasne? Nekako je uvreženo mišljenje da je Raj dosadno mesto u kome se ništa ne dešava. Dobra zabava, navodno je u Paklu. Pa ipak, Pakao ne bi bio to što jeste da je tamo baš tako fantastično kako to sugerišu raširene stereotipne predstave. Naravno, ovakva pitanja deluju više kao razbibriga nego kao ozbiljna zapitanost, pre svega zato što duh modernog (i postmodernog) doba takve toponime stavlja u domen geografije fantastičnog, i to u znatnoj meri prevaziđenog fantastičnog. Današnji um je nekako prevazišao tu izanđalu podelu na nekakav Raj i Pakao, odlažući tu dihotomiju na smetlište istorije fantastičnih pretpostavki i predstava. U te stvari veruju samo zatucani vernici, dok sekularizovani svet na to gleda čisto kao na fantaziju.
Čak su i među onima koji su zašli malo dublje u svet ezoterijskog i okultnog, brojni oni koji takođe odbacuju te prevaziđene predstave o onostranom te radije govore o multiverzumu, o drugim dimenzijama, paralelnim svetovima, o višem i nižem astralu, o nivoima postojanja, energijama i sl, u šta bi se negde i nekako mogle uklopiti i te predstave o Paklu i Raju, kao varijante u mnoštvu gotovo bezbrojnih mogućnosti. Pa ipak, predstave o rajskim i paklenim predelima uporno opstaju kako god ih mi razvrstavali ili tretirali u našem poretku ideja i svetonazora. Sa druge strane, razne tradicije imaju sledeće toponime / areale kao što su jevrejski Šeol, actečki Tlalokan, tibetanski Bardo, iranski Činvat most koji vodi ka Pakohu (raj) ili Dužaku (pakao), grčki Had koji ima svoj rajski predeo Asfodel i duboki Tartar za prokletnike, vavilonski Irkala ili Erec, sumerski Kur, nordijski Helheim, odnosno Hel, ili Valhala za odabrane ratnike, islamski Dženet (raj) i Džehenem (pakao), indijski Naraka (pakao) i Pitrloka (svet predaka), kineski Diju, itd. Dakle, za tradiciju nema mesta sumnji o prirodi tih fantazmičkih lokacija u vezi kojih postoje određene manje ili više razvijene predstave.
Nedavno sam na jednoj popularnoj crnomagijskoj okultnoj grupi na Fejsbuku zapazio komentar jedne osobe koja je oduševljeno i gotovo s nevericom svedočila o tome da su "te stvari stvarne". Navodno, ta osoba je sa skepsom prizivala demone u skladu sa demonolatrijskim uputstvima i uskoro se uverila kada je sa druge strane došao veoma konkretan odgovor. Dakle, te stvari su stvarne - those things are real! Pa naravno da jesu, šta ste vi mislili!? Takođe, zašto je mašti češće lakše da zamisli užase, paklene prizore i dešavanja, zašto lakše uđe u horor nego u blaženstvo, koje se često povezuje i sa erotskim motivima? Ne možemo ne primetiti lakšu i bržu dostupnost infernalnih i htonskih sila nego onih nebeskih. Zapravo, ovo su sve retorička pitanja i konstatacije. Odgovor na njih je gotovo očigledan.
Istančanija je i bliža granica koja deli demonski od ljudskog sveta. I ta granica još je tanja, ako je ima uopšte u svetu snova nego u nama poznatoj i uobičajenoj stvarnosti, koju takođe olako prihvatamo. Hajde prvo da vidimo koje su osnovne osobine infernalnog areala i paklenskih energija. Izdvojio bih ono najosnovnije: haotičnost, odnosno diskontinuitet prostora i vremena, što znači da se prostor ne prostire logično i smisleno, niti vreme teče pravolinijski. Za razliku od toga, prostor u našem svetu je logičan i smislen, a vremenski tok pravolinijski. Na šta nas podseća haotičnost paklenskog ambijenta? Zar to upravo nije opis ambijenta u kome se odvijaju naši snovi? Nisu li upravo snovi često poprište noćnih mora, raznih užasa, ali i užitaka, šaputanja onostranog i poruka druge strane, predskazanja i ukazanja? Otud, nije li smisleno povući određenu paralelu između htonskog i infernalnog sveta sa svetom snova ali sa arealom smrti? Nije neophodno da snovi budu mračni, strašni ili neprijatni. Mogu biti idilični, fantastični u pozitivnom smislu, obojeni, svetli, realistični, ponekad erotski i puni raznih užitaka, no često bivaju besmisleni, plitki, i brzo ih zaboravimo. U suštini, diskontinuitet prostora i vremena ukazuje na fragmentiranu, odnosno izdeljenu svest, što u mnogome podseća na neke opise dešavanja nakon smrti, osim ukoliko nismo uspeli da na neki volšeban način sačuvamo svest.
Sa druge strane imamo rajske i nebeske ambijente koji su mahom osvetljeni i u kojima vreme kao da stoji. Osnovno svojstvo takvih ambijenata je statičnost i nepromenljivost te umanjeni značaj prostora i vremena. Tamo je fokus na svetlosti i zvuku, odnosno vibraciji i nitima koji sve prožimaju čineći svaku promenu besmislenom i nepotrebnom. Da, prosečni um navikao na užurbanu aktivnost bi rekao dosadno. Ipak, predočimo sebi jedan beskrajan trenutak potpunog užitka na gotovo nezamisliv način. Zato je to dosadno jer nedostaju reči opisa, nedostaju slike, imaginacija je u tom smislu oskudna i gladna.
Po kabalističkim šemama, univerzum se sastoji od četiri nivoa od kojih se svaki prostire u po deset sfera emanacija. Otud možemo govoriti o četrdeset nivoa stvaranja. Tom broju možemo prodružiti čisto klipotski svet koji se tkaođe prostire u deset emanacija razaranja, čime upotpunjavamo kabalističku kosmičku šemu na pedeset elemenata. Ta kabalistička mandala simbolički ukazuje na složenost prirodu univerzuma. Ostajući u domenu kabale saznajemo da četiri osnovna nivoa odgovaraju po jednom od četiri slova Imena Božjeg - Tetragramatona. Uobičajeni nivo naše svesti je u onom najnižem i najgrubljem nivou koji označava poslednje slovo Tetragramatona i materijalni svet, odnosno asijah. U tom smislu, naše bitisanje je smešteno u arealu Malkuta, desetoj emanaciji asijaha, koja, ukoliko usmemo u obzir svih pedeset sfera, zauzima broj 40. Dakle, kabalistički, naš svet je zaveden pod rednim brojem 40. To je Zemlja u materijalnom smislu.
Iznad našeg nivoa grube materije, tj. asijaha, nalazi se suptilniji plan jecirah, takođe rasprostranjem u deset emanacija. Jecirah se uobičajeno naziva anđeoskim planom te se ponekad poistovećuje sa domenom Svetog Duha. U tom smislu, ljudsko opažanje i svest mogu se uzdignuti do Malkuta jeciraha. Imajmo na umu da je vrh Drveta života na manje suptilnom planu smešten ispod dna onog Drveta na suptilnijem itd. U tom smislu broj Jedan asijaha se na toj mandali nalazi ispod broja Deset Jeciraha, dok je broj Jedna jeciraha ispod broja Deset narednog nivoa iznad sebe a to je brijah, odnosno arhanđeoski plan. Iznad brijaha je acilut, božanski plan. Po kabalističkoj legendi, Božje Ime se prepolomilo nakon sagrešenja Adama i Eve u Rajskom vrtu što je uslovilo njihov izgon odatle i nemogućnost povratka. U praktičnom smislu to znači da su ljudskim bićima ostala nedostupna dva viša nivoa kosmosa: arhanđeoski i božanski. Čovek te više planove može sagledati jedino kroz vizire jeciraha, ali tu je reč o posredovanom sagledavanju. Zato je ljudima nemoguće da steknu uvid u rajsko stanje već po tom pitanju uglavnom imaju nedostatne predstave što ostavlja utisak dosade. Sa druge strane, sa svetom asijaha je isprepletan klipotski svet, odnosno areal ljuštura takođe razdeljen u deset anti-emanacija. To znači da su nam ti svetovi dostupniji, te je otud veoma lakše prizvati njihove žitelje i odlaziti tamo. Zato je ljudsko biće sklono padu, odnosno izloženije je infernalnim uticajima. U skladu sa rečenim, veoma je lako dobijati slike o predelima i fauni paklenskih ili nižih mesta, pretežno htonske prirode, ali ono što znamo o višim svetovima je posredovano, te je u neku ruku često nadograđeno imaginacijom.
Okultista Lon Majlo DiKet (Lon Milo DuQuette) je u knjizi Pileća kabala predstavio četiri plana univerzuma po kabali uporedivši ih sa projektnim biroom za nameštaj. Zamislimo trospratnu zgradu. Na prizemlju je salon u kome je izložen nameštaj. Na prvom spratu radnici oblikuju i sklapaju komade nameštaja u skladu sa nacrtima koji dolaze sa drugog sprata gde sede dizajneri, dok na poslednjem spratu zatičemo marketinške stručnjake i upravu koji mozgaju o potrebama koje njihovi proizvodi mogu zadovoljiti na bolji način od konkurencije. Tako na nivou aciluta, odnosno božanske ravni, imamo upravu koja zamišlja stvari i te koncepte prenosi dizajnerima na nižem spratu. Taj niži sprat je brijah, arhanđeoski nivo, gde se crtaju konkretni komadi nameštaja u skladu sa uputstvima i željama uprave. Potom se ti crteži prosleđuju sprat niže na nivo jeciraha, anđeoskog nivoa, gde vidimo radnike koji na mašinama za obradu platna, kože i drveta izrađuju delove nameštaja koje potom sklapaju i lepe. Gotove komade nameštaja potom spuštaju u prodajno-izložbeni salon što predstavlja materijalni nivo, odnosno asijah.
U skladu sa šemom salona nameštaja možemo zamisliti kako se odvija proces neprekidnog stvaranja pojava i dešavanja u mateirjalnom svetu koje imaju svoje uzorke na suptilnijim nivoima. Naposletku, Lon Majlovom kabalističkom salonu mogao bih pridodati i podrum, odnosno neku vrstu ostave u kojem su odloženi rezervni delovi, razni neobrađeni materijali, sirovine, otpad. Bio bi to svet klipota, po kvalitetu najbliži materijalnom svetu. Sada biva jasnije zašto je mračne i užasne stvari lakše prizvati na mentalni ekran i u postojanje dok je fenomene čiste svetlosti uopšte teško i zamisliti a kamo li prizvati.
