Gustav Mejrink i Anđeo sa zapadnog prozora (prvi deo)

Nakon trideset i više godina ponovo sam uzeo da pročitam roman Anđeo sa zapadnog prozora austrijskog okultiste Gustava Mejrinka (1868-1932). U pitanju je izdanje Književnih novina iz Beograda, 1982. godine, u prevodu Ivana Ivanjija i sa pogovorom Dragoša Kalajića. Neću se ovde baviti Mejrinkovim likom i delom. O tome se možete obavestiti na internetu i u literaturi. Fokus ovog teksta jesu Mejrinkove kristalizacije okultne prirode kojima, poput svih njegovih romana, i "Anđeo sa zapadnog prozora" obiluje. Dakle, nije u pitanju moj pokušaj prepričavanja (dajdžestovanja), recenzije ili ocenjivanja romana. Tome nisam sklon i ne osećam se kompetentnim za davanje takvih prikaza. Moj fokus je uvek na okultnom. Prvi put sam pročitao Anđela sa nepunih dvadesetak godina, i moram priznati, istina, bio sam oduševljen knjigom, ali opet, slabo šta sam razumeo, već sam imao nejasne slutnje. Znao sam da ću se toj knjizi pre ili kasnije vratiti. Pa evo, vratio sam joj se. 

Anđeo sa zapadnog prozora potpuno je uronjen u okultizam, alhemiju, prožet mističnošću, te opisuje inicijacijski put, razvoj jedne zvezde, jednog jastva kroz nekoliko rođenja i umiranja, kroz razna iskušenja i bezmalo propasti, sve do izbivanja pred kapijama večnog života. Mejrink potpuno briše granicu između stvarnog i nestvarnog, živog i mrtvog, ovostranog i onostranog, prošlog i sadašnjeg, svetlog i mračnog - da bi na kraju sve bilo razjašnjeno. Glavni junak, baron Miler, iz perioda nakon Prvog svetskog rata istovremeno je i legendarni elizabetanski mag Džon Di iz XVI veka. Većinu doživljaja kada je bio Džon Di, baron Miler je iskusio zureći u staro ogledalo od uglačanog kamenog uglja, kao i u crni kristalizovani ugljeni kamen koji je Di jednom nemilom prilikom dobio od velškog adepta mračne magije i kulta crne Izejis - Bartleta Grina. Taj kamen je oblikovan kao dodekaedar. Kako primećuje italijanski istoričar ezoterizma Marko Markuloti, koji je takođe pisao o ovom romanu, dodekaedar je savršeno Platonovo telo koje odgovara elementu etra. Upravo je etar peti element, akaša, odnosno onaj koji sadrži sve stvari, čisto astralno svetlo koje osvetljava sve što postoji, što je postojalo i što će postojati. Otud je kamen vizije crn. Svako ko je vežbao zurenje u kristal zna da je crni najbolji i najmanje zamoran za oči.

Ključni objekat oko kojeg se vrti zaplet radnje romana jeste vrh koplja Milerovog drevnog pretka Hoela Dhatsa, drevnog velškog kneza. Za tim predmetom tragala je mračna boginja kojoj je bio posvećen Bartlet Grin, posredstvom raznih osoba, stvarnih i nestvarnih, da bi na kraju ona sama stajala kao prepreka preobražaju barona Milera / Džona Dija u adepta nevidljivog bratstva. Mejrink Anđela započinje na sledeći način:   

Čudno neko osećanje: držati u rukama uzicom zavezano i zapečaćeno vlasništvo jednog mrtvaca! To je kao da od njega polaze fini, nevidljivi konci, nežni kao paučina, a vode nas preko u tamno carstvo.

Ti fini, nevidljivi konci, te tanane strune, jesu osnova okultne nauke. U njima leži tajna inicijacije, odnosno magijskog posvećenja, jer tim strunama, ukoliko na kompetentan način ulazimo u svet okultnog, bivamo povezani ne samo sa magijskom strujom u koju bivamo uvođeni, nego i sa čitavim univerzumom. Te strune vode nas ne samo u druge prostore, nego i u druga vremena, u drugačije opažaje i osete.  

U jednom trenutku u narativ ulazi sjajni kristal kao detalj na porodičnom grbu glavnog junaka barona Milera povodom kojeg stoji natpis: Lapis sacer sanctificatus et praecipuus manifestationis. Sveti i osveštani kamen manifestacije. Filozofski kamen? U pitanju je brdski kristal, alem kamen. Naime, glavni junak romana, istražujući svoje porodično poreklo, otkriva njegovu drevnost i korene na britanskim ostrvima (od velškog kneza Hoela Dhatsa), pa tako otkriva i činjenicu da porodični grb sadrži taj kamen. Upravo je taj kamen, koji je ujedno i vrh koplja, kako Mejrink lagano razvezuje misteriju, predstavljen kao posađen na zlatnu krunu Bafometa. Pritom, kod Mejrinka, figura Bafometa je povezana sa antičkim bogom Janusom, koji je imao dve glave, ili dva lica, od kojih svako gleda u suprotnom pravcu. Mejrinkov Bafomet je očito drugačiji od onog popularnog i opšteprihvaćenog Bafometa slavnog Elifasa Levija. Umesto baklje, koja kod Levijevog Bafometa stoji na njegovoj glavi, Mejrinkov pandan ima krunu sa sjajnim kamenom, odnosno kristalom. Uistinu, lampa, baklja, pentakl, jeste neka vrsta simboličke zamene za kristal. Duh iz lampe zapravo je duh koji se pojavljuje u kristalu. U knjizi se taj kristal pojavljuje u snu glavnog junaka kao svetleći objekat iz kojeg izlazi jedan poseban zrak koji osvetljava junakovo čelo.    

Alem kamen lebdeo je negde visoko nada mnom u tami. Jedan bledi zrak, koji je polaizo od njega, pogađao je moje čelo i jasno sam osećao da je između moje glave i kamena na taj način uspostavljena značajna veza.

Dok je Mejrinkov junak pokušavao da okretanjem glave izbegne zrak dogodilo se sledeće:

Jasno sam osećao kako moj potiljak plastičnu strukturu novog lica: polazeći od predela mog razdeljka izrasla bi mi nova fizionomija.

Možda nas ovde Mejrink navodi na pomisao kako se u jednom trenutku adept poistovećuje sa dvoglavim Bafometom / Janusom, te da cepanje percepcije uistinu jeste posledica tog poistovećenja. Cepanje je u funkciji postizanja jedinstva bića, odnosno hemijskog venčanja adepta. Bafomet je, dakle, onaj ko vidi napred i nazad, ovde i tamo, levo i desno, sada i nekada. Dragoš Kalajić, koji je napisao odličan pogovor ovoj knjizi, ideju Mejrinkovog Bafometa predstavio je na sledeći način:

Mejrinkova asocijacija Bafometa i Janusa nije izvedena iz puke figurativne sličnosti dvoglavosti već ona potvrđuje rang primordijalnosti i supremnosti principa oličenih u Bafometu kao specifičnoj temporalnoj i templarskoj verziji Janusa. Jer Janus je bog početka svih početaka; bez roditelja, Janus je bog izvora i primordijalnog zlatnog doba, te zato njegovo ime evocira prvi mesec nakon zimskog solsticija, dakle prvi period povratka Sunca.

Budući poput Drveta života, Janus, odnosno Bafomet, poručuje Mejrinkovom junaku: doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa! Kalajić piše da je put metafizičkog ostvarenja označen kao put koji vodi Bafometu sa krunom od večito blještećeg kristala, i dalje:

Bafomet je inkarnacija načela coincidentia oppositorum, figurativno oličavanje principa jin-jang; to saznanje pojavljuje se u svesti junaka svojstvima vertikalne munje... put koji vodi kraljici. U pitanju je put prevazilaženja dualizma, put reintegracije Centru, koji možda reprezentuje ono treće, središno i skriveno lice Janusa ili Bafometa.

Svetlost, odnosno kristal se u Mejrinkovoj viziji, odnosno viziji / snu njegovog junaka, spušta odozgo ka njegovoj glavi, što njega podseća na silazak goluba na glavu Isusa Hrista tokom krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Podsetiću, tada je Jovan bio svedok razotkrivanja Boga u tri oblika: kao Duha (golub), kao Oca (čuo je glas), i kao Sina (gledao ga je pred sobom u osobi Isusa Hrista). Mejrink nam ovde razotkriva jednu tananu simboličku činjenicu: duh je golub, a golub je kamen, odnosno sjajni kristal, tj. mistična svetlost. Golub = kristal = svetlost. Povodom silaska tog goluba na glavu posvećenika, Mejrink kaže kako se može osetiti kao da ledeno hladno gori. Taj kamen, piše Mejrink, nalazi se:

... u jednoj zemlji, u koju ni jedan smrtnik ne može da dođe, osim ako ga vodi jedan, koji je nadvladao smrt, a sa krunom od zlata i brdskog kristala na dvostrukoj glavi.

korice izdanja Književnih novina iz 1982. godine 

Taj koji je nadvladao smrt je Bafomet, odnosno adept na čiji se status referiše tim imenom. Bafomet je, dakle, simbol formule postignuća. Ne tvrdim da je time iscrpljeno značenje te tajanstvene figure, ali u kontekstu Mejrinkovog Anđela tako jeste. I konačno, Bafomet:

To je krunisani sa dvostrukim licem iz porodičnog sna, taj bog mog dede!... Ali, ko je Bafomet? On je tajanstveni simbol prastarog tajnog reda vitezova svetog duha. Prastranac, koji je vitezu svetog duha bliži od svega bliskog i baš zbog toga ostaje nepoznati bog. 

Prastranac! Neko drevan i star. No, ne smetnimo sa uma sveti duh. Bez posvećenosti svetom duhu ili od strane svetog duha, pomenuti prastranac ostaje samo okultno strašilo ili fetiš profanih. Oni kojima golub nije sleteo na glavu, sa svim onim što uz to ide, ne mogu ostvariti bliskost sa tim prastrancem. Setimo se kako je završio Žak de Molaj, veliki majstor vitezova na koje se ovde aludira. Na sličan način skončao je i Bartlet Grin, jedan od ključnih magijskih likova u romanu, vođa velške satanističke bande Gavranoglavih koja je delovala protiv papističke vlasti 1549. godine. Inače, kako primećuje Marko Markuloti, koji je inače napisao jedan tekst o ovom romanu, naziv Grinove bande ukazuje na alhemijsku fazu Nigredo, naročito na Caput Mortuum, to jest, Mrtvačku ili Gavranovu Glavu, koja sledi nakon kalcinacije početne materije u mutnu kašu punu „nečistoće“ koja zapravo sadrži čudesna blaga kraljevske umetnosti, odnosno alhemije. U alhemijskom smislu valja istaći da Gavranoglavi nisu bili obični pljačkaši ili pobunjenici. Jedna od ključnih ciljeva njihove potrage nalazio se u grobnici svetog Danstana, koja je skrivala knjigu alhemijskih uputstava i dve mermerne kugle: belu i crvenu. Markuloti o tim kuglama kaže da sadrže alhemijske ekvivalente tela i krvi Hrista, to jest materije koje igraju ulogu semena i menstrualne krvi, filozofski Merkur i sumpor. Malo pre prethodnog navoda čitamo sledeće:

Kome đavo silom ne okrene šiju na leđa, taj na nezadrživom putu u zemlju umrlih nikad neće sagledati izlazak svetlosti. Ko hoće da se uspne uvis mora dole da silazi, onda tek donje može da postane gornje.

Đavolje izokretanje šije posvećenika, jeste preduslov zadobijanja večnog života. To zavrtanje šije podseća na mistično obezglavljivanje adepta, kada ovaj doseže božansku svest i postaje bezglavi / akefale. Mada, zavrtanje šije nije isto što i obezglavljivanje, stoga zavrnuti biva onaj ko ne umire običnom smrću, međutim on još za života mora iskusiti infernalno. No, kako se to iskušava infernalno?

U svrhu predstavljanja iskušavanja infernalnog, Mejrink opisuje kako izgleda jedna inicijacija mračne magije povodom koje čak opisuje i lokaciju imenujući je kao Jama Svetog Patrika te je smešta u Škotsku, iako se ime Svetog Patrika vezuje za Irsku, jer je ovaj hrišćanski svetac poznat kao hristijanizator tog ostrva. 

Pre nego što se vrati iz Škotske u Irsku sveti biskup se pope na jedno brdo da bi postio i molio se bogu. Tada vide nadaleko i primeti da je zemlja puna zmija i otrovnoga gmaza. Podiže svoju biskupsku palicu i tako zapreti žgadiji koja se zapenušano i šišteći povuče. Zatim mu dođoše gore ljudi da bi mu se narugali. On govoraše pred gluvim ušima i zamoli boga za znak od koga će se ljudi uplašiti, pa lupi štapom o stenu na kojoj stajaše. I tada se otvori pukotina u steni, kao jama sva okrugla kao krug, a iz nje izbi dim i plamen. I otvori se jaz sve do srca zemlje i začuše se vika i psovke, to hosana prokletih prodre iz te jame. I tada se užasnuše koji to videše i shvatiše da je sveti Patrik pred njima otvorio vrata pakla. I reče sveti Patrik: ko tu siđe, tome više ne treba drugo pokajanje... jer vatra sudbine čisti ili spaljuje svakog već prema njegovom sastavu. 

I dalje vodi nas Mejrinkova naracija:

I to je jama svetoga Patrika, pa svako neka tu iskuša kakav je i da li može da izdrži krštenje đavola pre večnoga života. A među narodom se sve do dana današnjeg šapuće da je jama još uvek otvorena, ali videti je može samo jedan, koji je za to suđen i sređen i rođen prvog maja kao sin jedne veštice ili kurve. Pa kad crna ploča mladoga meseca stoji upravno nad jamom, onda se prema njoj uzidžu psovke prokletih gore iz srca zemlje kao usrdna molitva đavolskog iz jedne izopačenosti i padaju na zemlju kao njene kapi, ali čim dirnu tle od njih postanu crne, avetinjske mačke.

Upravo su te avetinjske crne mačke svete životinje sinisterne htonske krvave i mračne boginje koju je Mejrink nazvao crnom Izejis, ili Isais. Odmah se javlja aluzija na egipatsku boginju Izidu koja inače ima svoj mračni oblik. Da li je tu reč o autentičnom nazivu ovog božanstva iz davnina zabitih škotskih visova, gde se ona isprva pojavljuje, ili je Mejrink nešto drugo imao na umu, ne bih ulazio u dalju spekulaciju. Vratimo se na trenutak Jami Svetog Patrika. To je, po mom skromnom mišljenju, Mejrinkova aluzija na drevno svetilište pomenute boginje u Škotskoj, odnosno aluzija na onaj drevni skriveni okultni centar Britanije koji je Alister Kroli pokušao da ustanovi u Boleskinu. Navodno, Sveti Patrik ga je otvorio, ali jasno je da su takve stvari mnogo starije od hrišćanskog sveca. Biti deo posvećenja crne Izejis jeste stvar rođenja, odnosno pripadnosti određenoj krvnoj lozi, jer kako reče njen adept Bartlet Grin glavnom junaku romana:

Da, gospodine, ti si obeležen. I to si obeležen znakom Uzvišene boginje, a žive, nevidljive, u čije kolo niko ne može da uđe, jer ga još niko nije napustio, ko je rođen u njemu; jer niko  drugi ne može da nađe ulaz, sve do dana kraja krvi.

Dan kraja krvi je dan kada će poslednji potomak zavetne loze umreti. Sa poslednjim nosiocima krvi nestaju i drevne misterije. Kroz ispovest adepta crne Izejis - Bartleta Grina, saznajemo koje su ključne odrednice posvećenja, jer: 

... sve dotle nisam znao da sve prvo mora da se dogodi u čovekovoj krvi, pre nego što će napolju da se usiri u stvarnost.

To je trenutak kada je Grin primio određeni dar od svoje boginje, tzv srebrnu cipelu koja ga čini neustrašivim i bezmalo neranjivim u brojnim okršajima. Mejrink kroz usta vođe Gavranoglavih opisuje devet simptoma inicijacijske inkubacije koje je osetio na svom telu, a to su: 1) dodiri nevidljivih vlažnih prstiju; 2) gorak ukus na jeziku; 3) osećaj da mu teme gori; 4) kao da ga nešto bode po tabanima i dlanovima; 5) kao da čuje mjaukanje; 6) pojava osipa na koži po obliku nalik hebrejskim slovima koji nestaju čim se izlože suncu; 7) pojačana požuda; 8) kao da čuje kukurikanje petla koje se podiže gore po njegovoj kičmi; 9) osećaj kao da po njemu pada kiša iako fizički nema kiše. To su simptomi unutrašnje promene posvećenika koji su slični bilo da je u pitanju sinisterna ili svetla magija. I konačno, odmah iza ovog opisa Mejrink kroz usta Bartleta Grina opisuje surovi drevni ritual Taighearm (ili Tajgarm) odnosno obred njegove inicijacije u misteriju crne Izejis. Tom prilikom zatičemo Grina kako stoji tik do tzv Jame Svetog Patrika. Inače, Taighearm je zabeleženi drevni škotski oblik divinacije koji podrazumeva obredno mučenje i ubijanje životinja ili ljudi. Mejrink opisuje kako je Bartlet Grin u Valpurgijskoj noći, pod mladim Mesecom izvršio ovaj ritual, nabadajući na ražanj pedeset crnih mačaka — jer su svete mračnoj boginji, jednu po jednu. Markuloti kaže da je svrha takvih krvavih rituala apotropejsko poistovećenje sa prvobitnijim paničnim strahovima koji leže u međuprostoru kroz koji protiču monstruozne struje života. Mačje zavijanje polako je formiralo hor:

... koji sam osećao kao duhove ludila koji uspavano leže u mozgu svakog čoveka, a probudili su se u meni i za sebe otkidali krpe moje duše. Nisu, međutim, ostajale u meni, nego su kao dah pirile iz mojih usta u hladni noćni vazduh i dizale se prema mesecu stvarajući blještavi krug oko njega.

Smisao Taighearma je:

Da sve što u tajnom korenju straha i bola postoji u meni kroz proceduru mučenja životinja, posvećenih boginji, crnih mačaka, pređe na nju, a takvih korenova straha i bola ima pedeset. Tako kao što je obrnuto Nazarećanin hteo da na sebe preuzme svu patnju kreature, ali je zaboravio na životinje. I kada kroz Taighearm sav strah i bol budu izvučeni iz moje krvi u spoljni svet - svet meseca - iz koga potiču, ogoliće se i moje besmrtno biće i zauvek će pobeđeni biti smrt i to što je prati, veliki zaborav ko sam jednom bio i gubljenje svake svesti.

Dakle, vidimo lep prikaz načina samooboženja i dosezanja besmrtnosti iz perspektive tzv Puta Leve ruke. Naravno, Bartlet Grin je obredno pečenje živih mački platio tako što je bio zatočen i mučen i londonskom kazamatu Taueru te na kraju spaljen na lomači jer - zakon na zemlji mora biti ispunjen. Njegov lik predstavlja opis sveca Leve ruke. On se uzdigao kroz nasilje i patnju, ali je, što je izuzetno zanimljivo, živeo praktično u nekoj vrsti prirodnog celibata jer je imao urođenu odbojnost prema ženama. Međutim, i u tom pogledu stoji mistični uzrok. Naime, Bartlet Grin je imao viziju boginje crne Izejis koja podseća na Kali. U toj viziji ona je imala mnogo ruku i držala je preslicu na kojoj je tkala ljudsko meso. Par kapi sa te njene preslice palo je na Bartleta, što predstavlja njegovo krštenje krvlju. Tada je on dobio srebrnu cipelu, odnosno bio je jasno obeležen srebrnkastim leproznim stopalom, što je praktično značilo njegovo oslobađanja od straha. Osim toga, smisao tog krštenja jeste da njemu bude otkriven njegov skriveni ženski deo, koji predstavlja ćerku boginje. Na taj način Grin, kao njen adept, poput Kibelinih sveštenika, biva uškopljen, ne doslovno, ali suštinski. On je svoju seksualnost, posredstvom svog ženskog dela, okrenuo ka iznutra, ka boginji, a ne spolja ka ženama. Nakon svoje mučeničke smrti, Grin je postao nevidljivi adept, baš poput oslobođenih adepata svetle staze Desne ruke, ali u drugom pravcu.

Nakon što je spaljen na lomači, Bartlet Grin, adept mračne magije i prorok demonske boginje crne Izejis, ukazao se Džonu Diju. Povodom tog događaja Mejrink je napisao da Bartlet Grin:

Ne dolazi ni iz kakvog drugog sveta, nego iz ovog našeg realnog, u kome nema sad samo stanuje sa suprotne strane, a jer i nema nikakvog "onog sveta", već svuda na životu samo ovaj jedan svet, iako on ima više, pa čak i bezbroj izgleda i prožimanja, pa je, doduše, njegovo biće (Bartletovo) nešto malo drugačije od moga (barona Milera).

Malo dalje, Mejrinkova teorija sveta kao jedinstvenog i međusobno prožetog multiverzuma, ima i svoj odgovarajući pogled na život / smrt.

Svako biće je besmrtno, samo ne zna ili zaboravlja kada dolazi na svet ili ga napušta, zbog toga ne može da se kaže da poseduje večni život... Ovaj svet ima svoj stražnji svet, ima množinu dimenzija, koje se ne iscrpljuju svetom našeg tela i našeg prostora.

U tom smislu možemo reći kako je ovaj svet, naš svet, samo onaj deo sveta dostupan našem iskustvu, pa budući da dobar deo tog sveta ostaje skriven za većinu nas, mogućnost da se neko pojavi nakon smrti i u domenu našeg svakodnevnog iskustva, nije nemoguća. Otud mi i ne umiremo već samo menjamo oblik svog postojanja. Takođe, besmrtnost, ili nadsmrtnost je sećanje. U smislu paralelnih aspekata ovog sveta, ili više svetova, kako god, Džon Di traga za onostranim Grenlandom u kome će zajedno sa Elizabetom on kraljevati. Bilo je potrebno vreme da on shvati da je taj grenland sa druge strane. To podseća na opise iskustava paralelnih svetova u knjigama Karlosa Kastanede. Kroz Dija Mejrink kaže:

I Grenland ima svoju refleksiju, baš kao i ja: - s one strane. Gren - Land? Zar to nije isto što i zelena zemlja? Nisu li moj Grenland i moja Amerika - s one strane?

Podsetio bih na mogućnost da pojam Zelene zemlje bude shvaćen alhemijski, u smislu prvobitne materije, ali ja nisam dovoljno kompetentan da se bavim tim upoređenjima, već samo mogu ukazati na paralelu. Mada, u knjizi je zelena boja prisutna u ključnim detaljima. Osim pomenutog grenlanda, pojavljuje se i zeleno ogledalo vizije, kao što je pojava samog anđela sa zapadnog prozora takođe u zelenom. Ipak, u pogledu paralelnih stvarnosti valjalo bi naglasiti još jedan detalj, a to je odredište ljudske težnje i potrage, posebno u ezoterijskom smislu. Obratimo pažnju na još jedan navod iz knjige, kada Džon Di priznaje da ga je Bartlet Grin vukao za nos i navodio na stranputicu ipak mu govoreći istinu ali na takav način da ona bude pogrešno shvaćena zbog ograničenja ljudske svesti:

A biće da je tako sa gotovo svim ljudima - da se ovde na zemlji opterete kojekakvim mukama, zaot što ne shvataju da tamo preko mora da se kopa, a ne ovde; nisu shvatili prokletstvo istočnog greha! Oni ne znaju da ovde mora samo da se kopa u smislu da se nađe tamo preko, s one strane. Meni je Bartlet namenio put duhovnog kvarenja kada mi je ulio misao da ovde na zemlji tražim plod svoje sujete, samo da ne bih zapazio da se kruna nalazi s one strane... S one strane, gde neoštećena kruna svih tajni i devičanska kraljica čekaju na svoga kralja.  

Mejrink opisuje kako njegov junak Džon Di magijski deluje da, između ostalog i pomoću posebnog ljubavnog napitka koji je spravila stara veštica iz močvara Uksbridža, osvoji srce buduće kraljice Engleske Elizabete I, olakšavajući joj i uspon na presto. Zapravo, na delu imamo ljubavnu crnu magiju, kada Džon Di, prizivajući Elizabetu, zapravo dobija magijsku suptituciju, odnosno, umesto duha, ili astralnog tela željene žene, njemu dolazi demon, sukuba, u Elizabetinom obličju sa kojom se on seksualno spaja. Evo kako Mejrink opisuje to iskustvo:

I našao sam da je njena ruka prvo bila hladna, ali se postepeno zagrejavala, kao celi njen lik, kao da moja krv prelazi preko u nju, što sam je duže dodirivao.

Ovde vidimo da je sukuba u suštini vampirske prirode. Ona pruža iluziju realne stvari koristeći se energijom prizivača. Pa ipak, nije da ona nije delotvorna, ukoliko je usmerena da pobudi požudu u osobi na koju se cilja takvim magijskim delovanjem, baš kao što Mejrink opisuje. Sukuba je u ovom smislu most koji povezuje dva bića na astralnom nivou a pritom ubira i svoj deo kao svaki posrednik. Mejrinkov Džon Di o tom događaju razmišlja na sledeći način:

Elizabeta se kasnije još jednom vratila, ali ja ni danas, posle toliko godina, ne znam da li je stvarno i zaista to bila ona lično. Zar to nije bila avet? Ona je tada sisala na meni - kao vampir. Dakle to ipak nije bila Elizabeta? Hvata me jeza. Da li je to bila crna Izejis?  

Anđeo sa zapadnog prozora se završava, u ezoterijskom smislu, veoma zanimljivim opisom primanja čoveka koji je nekada bio Džon Di, odnosno baron Miler, u mistični Red koji postoji sa druge strane. Di-Miler, čije su ličnosti tokom razvoja priče, praktično stopljene u jednu, biva uveden među adepte od strane svog prijatelja Teodora Gardnera / Gartnera, koji se takođe pojavljuje u dva oblika, u dva vremena, Dijevo i Milerovo. Trenutak kada je konačno, nakon više inkarnacija i mnogih demonskih iskušenja, baron Miler kročio u zemlju večnog života, Mejrink opisuje na sledeći način:

Osećam: preda mnom se širi zlatni lanac bića i svetlosti, jedna se karika razdvaja da bi mene, novu kariku, primila u niz. I takođe znam: nije to nikakav simbolični ritual, koji kao odsjaj sprovode ljudi zemaljskog carstva senki i tu i tamo vrše kao "misterije", već je stvarni, živi, životodavni događaj u jednom drugom svetu... Raširi ruke, ti, koji stojiš upravno!... Odmah zatim tu su ruke, zdesna i s leva hvataju moje i sa velikom srećom osećam kako se sigurno zatvara kolo... ko stoji u tom kolu ostaje nepovrediv; njega ne pogađa više ni jedan udarac, ne pada u bedu, a da celo kolo ne bi bilo pogođeno tim udarcem, palo u tu bedu. 

Ovde nam je Mejrink otkrio kako izgleda pristupanje u nevidljivi Red oslobođenih adepata. Ta inicijacija ne odvija se na ovozemaljskom planu kao što to čine tajna društva, čiji je rad tek odsjaj one stvarne, nevidljive i većini ljudi nepristupačne tradicije. Ovde je jasno opisan jedan moćan magijski lanac koji deluje leđima okrenut ka kapiji večnog života, dok licem gleda Zemlju i bdi nad čovečanstvom, uvodeći one koji uspeju da prođu sva iskušenja kroz niz rađanja i umiranja. Borbu glavnog junaka sa demonskom boginjom možemo porediti sa iskušenjem nalik onome koje je Alister Kroli imao u alžirskoj pustinji 1909 godine, tokom suočavanja sa demonom Horonzonom. Pa ipak, borba koju Mejrink opisuje, iako ima taj vrhunac koji se može porediti, takođe obuhvata i napore tokom barem tri ljudska života.  

Heinrich Hussmann - cover and illustration to Der Engel vom westlichen Fenster 1927

sledi nastavak...

Dve glave okultizma

art by Goran Đurović

Napomena:

Ovaj tekst predstavlja neku vrstu nastavka dva prethodna koja sam objavio na ovom blogu a koja se dotiču pojave vampirizma. U prvom od tih tekstova, pod naslovom Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud bavio sam se fenomenom inicijacijskog vampirizma u kome sam opisao okultni mehanizam njegovog funkcionisanja, trajanja i prenošenja. N. D. Blekvud, na čiji sam se rad u tom tekstu uglavnom oslanjao, kao posvećenik vampirizma, dao je zanimljivu perspektivu otvoreno crnomagijskog predatorskog okultizma, ali je na jednom mestu ukazao na sličan oblik magijskog delovanja koji se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. U drugom tekstu po redu: Rozenkrojceri i astralni vampirizam Puta desne ruke, pokušao sam da, sledeći Blekvudov trag, proniknem malo dublje u temu energetskih predatora tzv. magije svetlosti. Taj trag vodi do tzv tajnih šefova o kojima sam takođe ranije pisao, ali iz drugačijeg ugla, u tekstu pod naslovom Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova.

Uvod:

Cilj okultizma, nevezano da li je reč o njegovom mračnom ili svetlom obliku, jeste samooboženje, ili autoteozis. Po hrišćanstvu, Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog. Međutim, po tom pitanju postoji razlika između stajališta hrišćanstva i gnosticizma, iz kojeg vodi poreklo moderni okultizam. Teozis je doktrinarni hrišćanski koncept koji označava proces postajanja sličnim Bogu ili sjedinjenja s božanskim: duhovnim uzdizanjem i oboženjem kroz blagodat Božiju. Dakle, put teozisa je kroz veru, molitvu i delovanje u skladu sa božanskim načelima objavljenim u Svetom Pismu, čime se postiže jedinstvo sa Bogom. Nasuprot tome, samooboženje je put dosezanja božanskog statusa soptvenim naporima, što je karakteristično za hinduizam, budizam, gnosticizam, hermetizam i sl. Tu imamo dva glavna cilja koja vode ka samooboženju, a to su prosvetljenje i spoznaja (iluminacija i gnoza). Prosvetljenje i spoznaja se postižu kroz praktičan rad na sebi, što predstavlja put samousavršavanja, svojevrsne duhovne alhemije, povodom čega brojne tradicije baštine razne oblike duhovnih praksi. 

Samooboženje je takođe cilj modernog okultizma i iluminizma, odnosno magije svetlosti (LVX). Sa druge strane, imamo mračnu magiju (NOX) čiji posvećenici takođe teže samooboženju. Razlika između LVX i NOX samooboženja je u metodologiji. Najprostije rečeno, adepti LVX poništavaju svoj ego i utapaju svoju svest u božansku, dok adepti NOX teže očuvanju ega tako što ostatak svog bića utapaju u demonsku prirodu. U samom središtu preovlađujućeg misterijskog i inicijacijskog okultizma nalazi se okultna teokratija kojom upravlja nevidljiva grupa tzv Tajnih Šefova. Ko su Tajni Šefovi, ili Tajni Majstori, odnosno članovi Velikog belog bratstva? O njima je poznata teozofkinja Ani Besant rekla da su u pitanju ljudi, posvećenici, koji su završili svoju ljudsku evoluciju, dostigavši ljudsko savršenstvo, te ostvarili ono što hrišćani zovu spasenje, a hindusi i budisti oslobođenje. Istaknuti član teozofskog pokreta, Alis A. Bejli ih je u jednoj od svojih knjiga predstavila kao stariju braću, pa ću ovde ukratko parafrazirati njene navode i tu i tamo dati neke komentare.  

Glavni među njima je zapravo kralj Sanat Kumara, za koga se kaže da živi u Šambali, mitskom ili mističnom centru u pustinji Gobi, u zapadnom delu Mongolije. On je Gospodar sveta i vrhovni inicijator (otelotvoruje kreativno kosmičko načelo). Oko njega figuriše trijada manifestacije koju čine tri majstora: 

Manu: upravlja ljudskim rasama tako što osniva, uzgaja, usmerava i razlaže rasne tipove, stvarajući one potrebne za planove Tajnih Šefova. On vizuelizuje ono što treba uraditi i kroz zvuk prenosi potrebnu stvaralačku ili destruktivnu energiju svojim pomoćnicima. Za njega kažu da živi u Šigaceu u Himalajima.  

Maitreja: inicijator misterija i oslobodilac, čija je specijalnost religija. Poznat je kao svetski učitelj. Takođe živi u Himalajima.  

Manahohan: manipuliše silama prirode i stvara civilizaciju po potrebi.  

Ispod njih rade Majstori Velikog belog bratstva, koji predstavljaju sedam zraka ili planetarnih aspekata Svetlosti. Oni kao regenti drže uzde upravljanja kontinentima i nacijama, usmeravajući njihove sudbine. Oni nadahnjuju i utiču na državnike i vladare; izlivaju mentalnu energiju na vladajuće grupe, postižući željene rezultate tamo gde se nađe saradnja i receptivna intuicija. Oni su:  

- Majstor Jupiter: živi u planinama Nilgiri. Drži uzde upravljanja indijskim potkontinentom.

- Majstor Morija: živi u Šigaceu, ali je radžputski princ. Radi sa mnogim ezoteričnim ili okultnim organizacijama, kao i preko svetskih političara i državnika, posebno utičući na one sa internacionalnim i kosmopolitskim idealima.  

- Majstor Kut Humi: živi u Šigaceu, ali je Kašmirac. Obrazovan je na britanskom univerzitetu, i utemeljen u savremenoj literaturi. Bavi se revitalizacijom određenih velikih filozofija i zanimaju ga filantropske agencije. Njegov rad se uglavnom odnosi na ljubav i buđenje ideje bratstva. Na Kut Humija su, kao i na Majstora Morija, bile upućene H. P. Blavatska, pukovnik Olkot i Ani Besant. Navodno, Majstor Morija je stajao iza Blavatske i pukovnika Olkota tokom utemeljenja teozofije. Pritom, Majstora Moriju je, po tvrđenju Blavatske, ona uživo upoznala u Londonu 1851. godine. Sa pomenutim Kut Humijem, kao i sa Maitrejom, bio je u kontaktu i Dr. Felkin, osnivač okultnog reda Stela Matutina, nastalog iz Zlatne zore.

- Majstor Isus: poreklom iz Sirije, obitava u Izraelu. Radi sa masama, a ne sa pojedincima; priprema put u Evropi i Americi za konačni dolazak Svetskog učitelja. Određeni velikodostojnici Anglikanske i Katoličke crkve su njegovi agenti.  

- Majstor Džval Kul: živi u Šigaceu, tibetanskog porekla, i naziva se Glasnik Majstora. Ima duboko znanje o zracima i planetarnim / solarnim uticajima, radi sa isceliteljima, humanitarnim i filantropskim pokretima.  

- Majstor Rakoci: navodno je mađarskog porekla i živi, što je zanimljivo, negde u Karpatima. Verovatno mu je čuveni Drakula komšija, a možda je reč o istoj osobi. Bio je poznat kao Grof de Sen Žermen, Roger Bejkon, a kasnije i kao Fransis Bejkon. Ima uticaj na okultne strukture u Evropi i Americi. Kao Grof de Sen Žermen bio je popularan krajem XVIII i početkom XIX veka. Nadahnuo je mnoge masonske i rozenkrojcerske organizacije, a poznati savremeni američki satanista E.A. Koetting tvrdi da je lično od njega dobio uputstva za izvođenje nekih meditacija. Dakle, Rakoci - de Sen Žermen, još uvek nije izašao iz mode, iako je pod ovim imenom sve manje poznat. Možda danas koristi neko drugo ime. Dakle, Majstor Rakoci je stručnjak za magijske tehnike, rituale i ceremonije. Za njega su Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard tvrdili da je on zapravo mitski osnivač rozenkrojcerskog bratstva Kristijan Rozenkrojc. Elifas Levi je o Sen Žermenu pisao da je ispovedao katoličku veru i pridržavao se njenih običaja te da je živeo vekovima. Ne znam samo kakav je to hrišćanin, makar bio katolik, koji se bavi okultizmom i posledično živi neprirodno dugo, a da pritom ne uzima životnu energiju drugih ljudi, ili ko-zna-šta? No, da ne ulazim sada u cepidlačenje te vrste. Tek, on je od svojih učenika, kako kaže Levi, zahtevao besprekornu poslušnost, te im govorio da su pozvani u kraljevstvo Melhizedeka i Solomona, koje je zapravo inicijacijski sveštenički niz. Navodno je Sen Žermen, odnosno Majstor Rakoci, svojim učenicima govorio: "Budite baklja sveta; ako je vaša svetlost kao planeta, bićete ništa u očima Boga. Čuvam za vas sjaj u kome je sunčeva slava samo senka. Vi ćete upravljati tokovima zvezda, a oni koji vladaju carstvima biće pod vašom vlašću." Levi je za Sen Žermena rekao da su njegova načela rozenkrojcerska.  

- Majstor Hilarion: poreklom je sa Krita, ali obitava u Egiptu. Radi sa onima koji razvijaju intuiciju, a navodno stoji iza pojave spiritističkog pokreta u XIX veku. Osim toga nadgleda osobe sa razvijenim psihičkim sposobnostima (nešto poput osobe koja se pojavljuje u filmu X-Men).  

Osim navedenih imamo još dvojicu Majstora, a to su:

- Majstor Serapis: poznat je kao Egipćanin, živi u Velikoj Britaniji, vodi anglosaksonski svet i stoji iza levičarskih pokreta širom sveta. Osim toga, daje energiju muzici, slikarstvu, pozorištu, filmovima.  

- Majstor P.: on je irskog porekla i radi pod Rakocijem u Severnoj Americi. Njegova specijalnost, između ostalog, jeste ezoterično hrišćanstvo i mesijanske doktrine.  

Dakle, ovde smo nabrojali ukupno trinaest Majstora, u poretku 1 + 3 + 7 + (2 dopunska). Uveren sam da ovo nije kraj liste, odnosno da poslednja dvojica, koju sam označio kao dopunske, mada je to neadekvatan izraz, jesu deo šireg kruga. U skladu sa ezoterijskom simbolikom, rekao bih da je broj Tajnih Majstora ukupno 72, u poretku 1 + 3 + 7 + 13 + 48, što znači da je u pitanju petodelna hijerarhija koja nije sastavljena isključivo od muškaraca. Ipak, čitav ovaj pasus uzmite sa rezervom jer je u pitanju moja pretpostavka utemeljena na intuiciji. Takođe, na osnovu intuicije i indicija, snažno sam uveren da Majstori, odnosno njihovo tajno bratstvo, nadilazi uobičajene pretpostavke i iskustva onih koji dolaze sa strane puta Desne ruke, odnosno magije svetlosti. Iako sam povodom toga dugo imao određene slutnje, tvrdnja crnog maga inicijacijskog vampirizma N. D. Blekvuda, da je barem jedan od Tajnih Šefova legendarnog viktorijanskog okultnog Reda Zlatna zora niko drugi do mračni vampirski Majstor. To me je veoma iznenadilo kada sam saznao. Naravno, možemo sumnjati u reči nekog tamo samoproglašenog vampira, ali nakon višegodišnjeg iskustva delovanja i iščitavanja okultne literature, izgradio sam određenu sposobnost prepoznavanja gluposti od autentičnog štiva. Na osnovu svega toga usudio bih se izneti tvrdnju da je Veliko belo bratstvo, zapravo deo opšteg okultnog bratstva koje obuhvata kako svetlu, tako i mračnu stranu. I jedni i drugi su braća, i tako se međusobno priznaju i prepoznaju. U tom smislu oni čine dve skrivene glave okultizma. 

Zamislite sada sledeći scenario. Inicirani ste u neko tajno društvo. Dobili ste određena uputstva šta i kako bi trebalo da radite, koje vežbe samorazvoja da izvodite, rituale i meditacije, šta da čitate i slično. Učestvujete na sastancima društva, prilikom kojih se izvode određeni zajednički grupni rituali. Marljivo radite i vremenom primećujete kako ostvarujete određene rezultate i poboljšanja na nivou vaše lične energije, sposobnosti razumevanja, samokontrole, astralnog opažanja, lucidnosti itd. U trenutku kada se vaša svest podigne, Tajni Šefovi su u stanju da vas opaze na astralnom nivou. U tom trenutku oni stvaraju kanal do vašeg uma u koji onda projektuju misli i mentalne slike za koje vi mislite da su vaše. Oko tih podmetnutih ideja vi formirate izvedene ideje i tumačenja za koje takođe mislite da su prirodna, normalna i naravno vaša. Ne čudi vas što su i drugi koji rade sa sličnim energijama i po sličnim pravilima takođe došli do sličnih ideja i vizija. To poklapanje čak smatrate dokazom i nekom vrstom egzaktnosti primenjene metodologije, što vas još više uverava da ste na pravom putu. Što više duhovno napredujete to ste više pod uticajem ovih skrivenih faktora. Oni vas neprimetno usmeravaju opet kao u filmu X-Men. Kada postanete veoma napredni, oni vam se polako razotkrivaju, i to na način da ih vi opažate kao nešto intimno vaše, nešto što je deo vas, ali i nije deo vas. To čini da se na neki način osećate posebnim. Znate šta vam je činiti. Vaša poslušnost je besprekorna i tada bivate savršeni instrument. Kada jednom postanete takvi, onda oni u vas ulivaju deo svoje moći kako biste bili u stanju da mesmerizujete one na nižem nivou razvoja. Na sličan način, često i bez znanja onih na koje je usmerena njihova namera, Tajni Majstori mentalno i telepatski kontrolišu osobe koje nisu ni svesne tog uticaja, niti njegovog izvora. Tako Majstori vladaju čovečanstvom, tako se stvara istorija, rađaju se ideje, pogledi na svet, gnoze, izumi, opsesije, vizije, poruke onostranog itd. Ne znači da sve ideje potiču od Tajnih Šefova, ali nekako sam uveren da one preovlađujuće svakako da.  

Šta biva sa onima čija se svest izdigne u meri da postane jedno sa svešću Majstora? Tada polako stupa na scenu taj vampirski trenutak. Individualnost naprednog sledbenika biva poništena, a funkcionalna rezidua često prepuštena inerciji, ili je možda čak i do kraja njenog trajanja usmeravana ali bez značajnog upliva energije. U tom smislu, pogledajte u kakvom su stanju okončali svoje živote neke od poznatih ličnosti okultizma. U krajnjoj liniji, sličnu sudbinu dele i sledbenici mračnih inicijacija, ali je sled njihovih postupaka i koraka drugačiji. Sledbenici svetlosti izgube ego i individualnost, ali se utope u višu svest. Sledbenici tame sačuvaju ego i individualnost ali izgube dušu postajući deo egregora larvalnih ne-bića. Sledbenike svetlosti savlada starost, a sledbenici tame u punoj snazi, kao energetska larva ispunjena suštinom koja nije životvorna, napuštaju telo, odbacuju svetlost i menjaju oblik egzistencije.

Kabalistička arkana Isusa Hrista

Ovaj tekst je više skica jednog pokušaja kabalističkog tumačenja lika i dela hrišćanskog Spasitelja. Ukoliko pažljivo čitamo Jevanđelja, primetićemo određeni broj Isusovih uloga. On je Spasitelj, Reč, Kralj Jevreja, Revolucionar, Nekromant, Egzorcista, Iscelitelj, Opskrbitelj, Učitelj, Čudotvorac, Prorok, Sin Božji, i "onaj koji krštava Svetim Duhom". Verovatno sam nešto izostavio. Neki od tih epiteta su simbolički a neki su praktični. Na primer, Isus kao Reč jeste vibracija; vibracija je život; život je svetlo. Isus kao manifestovani Bog jeste vibracija, a vibracija je formula, odnosno proporcija. Isus = Sin Božji = Reč = vibracija = svetlo = proporcija = život = svetlo za ljude. U pitanju je, kako se navodi u Jovanovom jevanđelju, istinita svetlost koja osvetljava svakog čoveka, odnosno životvorna vibracija prožima svakog čoveka. Dakle, pred nama je jedan slojevit fenomen. 

 

Na koji način je Isus svetlost? Pogledajmo u reč: IHVH je tetragramaton (jod-he-vau-he), odnosno četvorodelno ime nevidljivog i transcendentnog starozavetnog boga. Umetanjem slova Š, odnosno hebrejskog šin, dobijamo IHŠVH, odnosno Jehošua. Upravo to umetnuto slovo, koje označava zub, a po kabalističkom spisu Sefer Jecirah to je vatreno slovo i odgovara vatrenom elementu te je pozicionirano u predelu glave. Slovo šin je i duh te predstavlja goluba koji se spušta sa visina iznad Isusove glave prilikom njegovog krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Jovan je svedok, on svedoči za svetlost. Dakle, Jovan Krstitelj je Božji poslanik, odnosno onaj ko je prepoznao Bogočoveka, što znači da je izvan vlasti klifota. 

Svet je tama (klifot), a tama je smrt. U Jevanđelu po Jovanu piše da svet nije prepoznao svetlost, odnosno klifot ne prepoznaje ono što sadrži. Ljudi su u vlasti tame, odnosno klifota, pa otud ni oni ne prepoznaju svetlost, što rezultira odbacivanjem i neprepoznavanjem Isusa. Oni ne prepoznaju nosioca vibracije univerzalnog kreativnog principa, odnosno mističkog Oca. Na arkani Univerzum u Tot tarot špilu vidimo kako svetlost koja dolazi od oka probada zmiju. To je stari simbol probuđene kundalini i prikazuje kako se svest adepta utapa u božansku svetlost. U tom smislu Isus je oličenje osnovnog luciferijanskog načela: Deus est Homo, odnosno čovek je bog. Otud je Isus svetlost koja izvlači druge iskre svetlosti iz klifotskih posuda. 

U stihu 10:34, po Jovanu, Isus kaže: „Zar nije pisano u vašem Zakonu: Bogovi ste?“ Bogovi ste (elohim atem). Po teološkim tumačenjima taj stih je povezan sa Psalmom 82:6 koji glasi: „Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Višnjega.“ Psalm 82 govori o Božjem sudu nad onima kojima je data vlast da upravljaju i donose pravdu, ali su je zloupotrebili. U tom smislu, ono bogovi se odnosi na sudije i vođe Izraela, kojima je poverena Božja reč i autoritet. Međutim, oni nisu ispunili svoju dužnost, zbog čega Bog izriče presudu. Dakle, po teolozima, izraz bogovi ovde ne označava božansku prirodu, već ljude kojima je data odgovornost da deluju u ime Boga. 

Sveti Atanasije Veliki (IV vek), jedan od najznačajnijih teologa, koristio je ovaj stih u odbrani Hristovog božanstva. On je ukazivao na to da ako su ljudi kojima je data Božja reč nazivani bogovima, onda je Isus, koji je istinski Sin Božji, s pravom Bog u punom smislu. Sveti Augustin (IV-V vek), tumačio je ovaj stih u kontekstu Božjeg prisustva u ljudima. On je naglašavao da izraz bogovi ste ne ukazuje na božanstvo po prirodi, već na uzvišenost koju ljudi stiču kroz zajedništvo s Bogom. Prema njemu, ljudi postaju bogovi kada primaju Božju blagodat i kada žive u skladu sa Njegovom voljom. Podsetiću, Božja blagodat je po kabali odraz jovialne sefire Hesed i svojstvena je Hristu, dok je sa suprotne strane dijagrama Drveta života - marcijalni Geburah, a koji se odnosi na Zakon i zabrane, svojstven Mojsiju. Dalje, imamo i Svetog Jovana Zlatoustog (IV-V vek), koji je govorio o ovom stihu kao o pozivu na odgovornost. Po njegovom mišljenju, Isus je ovim rečima isticao da je Božja reč osnažila ljude, ali da su oni zloupotrebili svoju moć. Ovo je povezano sa Psalom 82, gde su nepravedni sudije osuđeni jer nisu pravilno upravljali poverenim autoritetom. Naposletku, imamo Svetog Ćirila Aleksandrijskog (V vek), koji je ovaj stih posmatrao u vezi sa oboženjem (teozis). Po njemu, čovek nije bog po prirodi, ali može postati nalik Bogu kroz zajedništvo sa Njim. Hrist je došao da vrati čoveku izgubljeno dostojanstvo i da ga uzdigne ka božanskoj svetlosti.

Složio bih se da tu nije u pitanju božanska priroda već obavljanje dužnosti poverene od Boga. Pa ipak, pogledajte, kod Jovana 1:12, kaže se da su Sinovi Božji (beni elohim) postajali oni koji su verovali u Njegovo ime, dakle, prihvatili su vibraciju, odnosno životvornu svetlost koje to ime nosi sa sobom. To je ha-Šem sa Š u sredini! Zar se ovde ne želi kazati da vera u Isusa sa sobom nosi božanski preobražaj onog ko veruje? Tj, možda ne božanski, jer Sinovi Božji možda nisu bogovi, ili poput bogova, ali svakako jesu nosioci moći i autoriteta IHŠVH, a što ih čini, ako ne bogovima, onda baš poput bogova, bogolikima, u svakom slučaju izuzetnima i izuzetima od vlasti klifota.

Vratimo se Jovanu Krstitelju, tj. Preteči, jer je onaj ko ide ispred Hrista i poravnjava put za njega, tako što ga najavljuje. On je taj koji je Isusa krstio vodom, kada se iznad njegove glave ukazao Sveti Duh. Svrha Isusovog krštenja jeste obeležavanje, da bi se kršteni pokazao svetu, tj. tami (klifotu). Jovan Krstitelj je čuo glas Boga u trenutku kada je krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Dok je Isus izlazio iz vode, nebesa su se otvorila, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba, a čuo se glas Boga Oca koji je rekao: "Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji." Ovo se tumači kao potvrda Isusovog božanstva. Glas sa neba potvrđuje da je Isus Sin Božji, što je ključna poruka hrišćanske vere. Takođe, ovaj trenutak otkriva Oca, Sina i Svetog Duha, što je očigledna manifestacija Trojstva u Novom zavetu. Zato je krštenje Isusovo od značaja kao trenutak ispoljavanja Boga u tri oblika, pri čemu se Bog Otac ispoljio kao glas, vibracija. To je bila predstava, ili razotkrivanje Boga pred Jovanom. To razotkrivanje Jovan je kasnije i doslovno platio glavom, postajući akefale, bezglavi. U gnosticizmu bezglavi je onaj ko se oslobodio materijalnog sveta. Voda krštenja (mem) jeste živa voda, odnosno Duh (šin) koji "piju" oni što veruju u Isusa. Ovde vidimo komplementarnost dva majčinska slova hebrejskog alfabeta, jer upravo je voda bila element neophodan za manifestaciju Trojstva prilikom Isusovog krštenja.    

 

Za Isusa je rečeno da je on Zmija jer podseća na metalnu zmiju koju je Mojsije okačio na krst a koja je imala spasonosna svojstva. Kako goluba kao izraz duha možemo predstaviti slovom šin, tako je Isus kao zmija predstavljen slovom tet, što upravo znači zmija. Otud je Isus u svojstvu mesije zapravo šin-tet, odnosno Šet. Podsetiću, Mojsije je postavio bronzanu zmiju na stub kako bi zaštitio narod od ujeda otrovnih zmija. To se pominje u Knjizi Brojeva 21:8-9. U ovom odlomku, Izraelci su se pobunili protiv Boga i Mojsija, zbog čega su bili kažnjeni otrovnim zmijama. Kada su se pokajali, Bog je rekao Mojsiju da napravi bronzanu zmiju i postavi je na stub. Navodno, taj stub je bio u obliku krsta. I svako ko bi pogledao u nju bio bi izlečen. Ovaj događaj kasnije dobija mesijansko značenje u Novom zavetu, gde Isus u Jovanu 3:14 upoređuje svoje podizanje na krst sa podizanjem zmije u pustinji: "I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da bude podignut Sin Čovečiji, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni." Teolozi su, između ostalog to protumačili da je zmija simbol greha (u Postanju), ali ovde je ona podignuta kao sredstvo spasenja, što pokazuje Božju moć da preobrazi ono što je prokletstvo u blagodat. Dakle, Bog spasava ljude, ne po njihovim delima, već kroz veru i milost.  

Na šta vas podseća ta predstava o podignutoj zmiji koja je, uzgred, sredstvo spasenja? Zmija (tet) se uzdiže uz stub (ili krst, tau), odnosno kičmu, kako bi se srela sa spasonosnim Duhom (šin, vatra). Otud zaista je velika slučajnost da su okultisti slovo šin dodelili arkani XX Sud koja predstavlja podizanje mrtvih radi suđenja na Božjem sudu. Uzdizanje kundalini zmije ima za posledicu stapanje svesti sa božanskim izvorom. To podseća na obezglavljivanje. Adept, po uzoru na Jovana Krstitelja, postaje akefale.

I konačno, Isus Hrist je nazvan Jagnjetom Božjim. Jagnje je žrtva, a žrtva se posvećuje činom žrtvovanja, što je u Isusovom slučaju - raspeće. Krst je oruđe posvećenja i oruđe svetlosti. Otud je u okultizmu i iluminizmu znak + izraz svetlosti, tj LVX, jer sadrži sva tri oblika: L, V, X. Ta tri slova su latinska verzija troslovnog imena drevnog boga IAO. To je raspeće, uskrsnuće i uznesenje. To su tri dana za Isusov vaskrs, nakon što je raspet.