 |
| Wilhelm Wandschneider |
NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Mnogi kažu da je čovek zloupotrebio
svoju moć i znanje koje poseduje. Taj stav podrazumeva kako ljudsko biće ima
nekakvu slobodnu volju pa je otud sposobno da napravi izbor, odnosno da donosi
odluku. Ništa ljudi nisu zloupotrebili već su jednostavno kao vrsta pregaženi
životnom silom. Oslobađanje i rast svesti mogući su jedino kao individualan
proces, kroz napor pojedinca. Kolektivitet može da se nada daljem zatomljavanju
ljudskih spoznajnih i delatnih moći. Opšti trendovi su uvek u suprotnosti sa
oslobodilačkim stremljenjima pojedinaca i zajednica. U većini slučajeva ljudska
bića nemaju slobodnu već nekakvu rudimentarnu volju. Da imamo slobodnu volju
onda naše postojanje ništa ne bi sputavalo. Ono što mi ipak imamo jeste
mogućnost da izgradimo volju koja se može nazvati slobodnom. Taj proces je
dugotrajan i mukotrpan te obuhvata životnu posvećenost. Sa druge strane, volja
je slobodna ili je nema. Zapravo, govorimo o uspavanoj i aktiviranoj volji.
Tako bi možda mogla biti povučena paralela između slobodne (aktivne) i
neslobodne (uspavane) volje.
Postojanje slobodne volje kod čoveka nije činjenica već jedna krajnje upitna stvar. U tom smislu smatraću kako većina ljudskih bića ima uspavanu volju. Pregaženi smo životnom silom jer nemamo kontrolu nad životom već nam se isti dešava. Bića kojima se život dešava nemaju aktivnu volju. Alister Kroli je govorio kako većinu čovečanstva čine nesposobni ljudi koji nisu u stanju da usklade svoje mentalne mišiće kako bi ostvarili smisaone pokrete. Po njemu, većina ljudi nema istinsku volju, već tek splet želja, od kojih su mnoge u međusobnoj suprotnosti. U jednom od komentara svoje proročke „Knjige zakona“, Kroli je, ocenjujući aktuelno vreme, napisao da nad nama danas visi opasnost nezabeležena u istoriji. On je primetio trend rasta i sveobuhvatnosti novih oblika ograničavanja pojedinaca što ima za posledicu da narodi razmišljaju kao krdo.
Da li je baš svaki čovek radikalno
biće sa sposobnostima boga, kako je to tvrdio okultista Džek Parsons? Zašto se
te božanske sposobnosti i snage u čoveku retko kada ispoljavaju, dok većina
primeraka ljudskih bića anonimno živi u opštoj uravnilovci, dobijajući snagu
tek u masi, ili u nekakvom poretku kada ih organizuje neka politička ili
religijska moć? Nije li zato čovek otpadnik? Nije li to ljudsko otpadništvo
vidljivo i na nebu, a ne samo na Zemlji? Uputimo, primera radi, pogled ka
sazvežđu Severna kruna. U njoj vidimo kružnicu, krunu i lavirint. Vidimo
inicijacijsko iskušenje Tezeja. Vidimo čudovište Minotaura. Vidimo oreol
svetaca. Vidimo boginju Liberu, ali vidimo i kazamat, karantin, svet mrtvih,
arenu izopšteništva i otpadništva. Vidimo oblik Amente, oblik čistilišta. I
vreme koje je sebe okitilo ovim simbolom ukazuje na ono što se sprema.
Kontrainicijacija je stvorila tamnicu sa svim iskušenjima; inicijacija će
pronaći put za odabrane pojedince. Ostali će pasti Minotauru.
Institucije su čudovišta. One su moćni
izraz kolektivne bespomoćnosti ljudi. U slučaju da su ljudi kao pojedinci
moćni, nikakve institucije ne bi bile potrebne. U svojoj ukupnosti, institucije
čine sistem. Taj sistem jeste izraz svemoći ljudske nesposobnosti. U
legendarnom filmu „Matriks“ prikazan je ekstremni futuristički oblik razvoja
sistema, čije se premise zapravo odnose na svet u kome obitavamo. Međutim, kako
je taj film ipak u produkciji jedne takve institucije – Holivuda, ostavljena su
vrata sretnog završetka, koridor koji biva otvoren altruističkim delovanjem
svojevrsnog mesije. Naime, ljudi spavaju, savladani silom sistema, uljuljkani u
njemu, pa ih je stoga potrebno probuditi i pokazati im istinu, jer „istina će
ih osloboditi“. Kakva istina? Čija istina? Pođimo redom od premisa buđenja.
„Sistem je naš neprijatelj!“ Tako
glasi prva premisa revolucionarnog buđenja. Tu tvrdnju uopšte nije potrebno
dokazivati. Naša teskoba o tome svedoči. Njena istinitost je očigledna, ma
koliko nas ubeđivali da je ovo jedan od najboljih mogućih sistema bez obzira na
sve njegove manjkavosti. Naravno, svi mi to znamo, ali u suštini nasedamo na
prvi prigovor ovoj tezi. Jeste, sistem ne valja, ali šta bi bila alternativa?
Povodom toga se protiv nas digne čitava sila argumenata i asocijativnih nizova
užasa koji predočavaju čudovišne alternative ili katastrofalne posledice
njihovog izostanka u odnosu na uspostavljeni bezalternativni sistem. Tako biva
presečen razvoj osmišljavanja i traganja za alternativnom, barem kod većine
sistemskih spavača, njegovih robova, korisnika i žrtvi. I to je za većinu kraj.
Oštrica otpora je u začetku, ako ne slomljena, ono dobro zatupljena,
predočavanjem pitanja ne samo šta je alternativa, nego i ko je deo te
alternative.
Ukoliko smo prevazišli prvu prepreku,
vezanu za početnu premisu, dolazimo do druge premise koja iziskuje napor
uživljavanja kako bismo ostvarili posmatračku distancu: „Kada si unutar sistema
i kada se osvrneš, šta vidiš? Vidiš poslovne ljude, učitelje, advokate,
radnike. Zapravo vidiš oblikovane umove koji služe sistemu.“ Tako se Morfeus
obraća Neu u filmu Matriks. Premisa upućuje na to da mali, obični ljudi koji samo rade svoj
posao, jesu glavni održavaoci tog užasa svakodnevnice. Hana Arent bi se složila
sa time. Mali radni ljudi su pčele radilice sistema, šrafovi u mašineriji,
anonimni aparatčici, svako u svom delokrugu, u svojoj profesiji, smislu ili
besmislu, ispunjavaju dodeljenu im svrhu. Međutim, kako je ovaj primer pčela
radilica uzet iz jednog razvijenog i konformističkog sveta, njegov domet nije
toliko sveobuhvatan da predoči razmere sistema.
Sistem ne dopire samo tamo gde je sve
uređeno kao u košnici, nego i tamo gde vladaju nered i bezakonje. Anarhija je
takođe deo sistema. Tada je reč o sistemskoj anarhiji. Otud je i onaj
beskućnik, na prvi pogled izopštenik iz sistema, takođe deo sistema. Ilegalni
imigrant, nevoljnik, izbeglica, beskućnik, nezaposleni, zatvorenik, kriminalac,
otpadnik, apatrid itd. Svi su oni takođe deo sistema, obuhvaćeni mrežom
složenih odnosa koji njihovu nezavidnu ili užasnu životnu situaciju, njihovo
socijalno, ekonomsko, psihičko, fizičko i zdravstveno stanje čine neophodnim
delovima funkcionisanja sistema. I oni koji se protiv sistema bune, pružaju
otpor, takođe su deo istog. Sve i svako je obuvaćen mrežom odnosa, oblika
mnjenja i ustanova koje čine sistem. Pa kako onda uopšte izaći iz sistema, kako
se osloboditi, ili promeniti sistem? Poslednja rečenica premise o oblikovanim
umovima ljudi koji služe sistemu, znači da izlazak iz sistema podrazumeva
svojevrsni izlazak iz uma, neku vrstu bezumlja u odnosu na sistem. Biti van
sistema znači obitavati u ludilu.
Na površini sistema jeste njegova
ideologija. Možemo povesti široku raspravu o tome šta je ideologija sistema,
ali za ovaj slučaj neka to bude njegova doktrina: organizovani skup predstava i
aksiomatskih iskaza potkrepljen odgovarajućim narativima čija je svrha držanje
pretežnog dela umova u okviru neophodnim za funkcionisanje i održavanje samog
sistema. Za ideologiju sistema biti lud znači ostvarivati misli izvan njenih
okvira. Razmišljati vansistemski, znači obitavati u ludilu. Za um oblikovan da
služi sistemu, misli, ideje i ponašanja čija se uporišta nalaze izvan sistema,
jesu manifestacije ili simptomi ludila. Umovi oblikovani da služe sistemu slede
ustaljene trase i modele razmišljanja, maštanja i delovanja. Čak je i njihov
izlazak izvan sistema omeđen određenim pokazateljima i orijentirima te ih tako
zadržava u sistemu uspavljujući njihov revolucionarni potencijal. Um oblikovan
da služi sistemu uglavnom je nesposoban za samostalno odlučivanje i
razmišljanje, što znači slabog je kapaciteta volje. Sistem donosi odluke za
nas, odnosno to čine njegove institucije. Dakle, izlazak iz mentalnog okvira
sistema nije isto što i izlazak iz sistema, ali jeste prvi korak.
„I to su umovi koje treba spasiti.“
Tako glasi sledeća premisa, koju ću odmah povezati sa narednom: „Sve dok ih ne
spasimo, oni su unutar sistema i to ih čini našim neprijateljima zbog toga što
oni nisu spremni da budu isključeni iz sistema.“ Ovde uočavamo tri ključne
reči: spasiti, neprijatelji, isključeni. Iza ovoga stoji jedna humanistička
etika, jer ipak je u pitanju Holivod, da neprijatelja treba spašavati.
Neprijatelja ne ubijamo nego ga spašavamo! U vazduhu ostaje da visi pitanje a
nije li na putu spašavanja neprijatelja u redu ubijati one koji predstavljaju
prepreku? I koliko je neprijatelja prihvatljivo ubiti ne bi li ostali bili
spašeni? Uopšte, kakva je cena spašavanja samo jednog neprijatelja? I šta
ukoliko se kroz praksu ustanovi da spašavanje jednog podrazumeva likvidaciju
desetine, stotine pa i hiljada neprijatelja? Hoće li i tada naša revolucionarna
mesijanska misija biti nepokolebiva ili će zastati zarad kalkulacije – koliko
mrtvih zarad jednog spašenog? Mislim da je sistem toliko ukorenjen u umovima
ljudi da je praktično nemoguće razoriti sistem a da većina čovečanstva to
uopšte i preživi. Zato sam proces revolucionarnog oslobađanja nazvao
revolucijom katastrofe, jer put oslobođenja jeste katastrofa.
Isključiti naglo nekog iz sistema za
njega predstavlja katastrofu. Isključiti sve ljude iz sistema jeste opšta
katastrofa. U tom smislu su na prvi pogled u pravu zagovornici sistema (i
takođe sistemskih alternativa) da je sistem bezalternativan, odnosno da je
alternativa zapravo katastrofa te je bolje držati se sistema, postepeno ga
popravljati i usavršavati, nego raditi na njegovom urušavanju. To je naoko
mudar put tzv sistemskih reformi, odnosno jednog beskrajnog reformskog procesa
i nikad dovršenog rada na usavršavanju nečeg što ne može biti savršeno. Pitanje
osnovnog metoda vazda je bilo jabuka razdora između radikalnih revolucionara i
umerenih reformista. Put revolucionara je katastrofalan, ali zar se isto ne
može reći i za put reformista? Razlika je u tome što revolucionarni pristup
uzrokuje katastrofu odmah, dok reformisti zapravo gomilaju, tempiraju i
odgađaju ispoljavanje katastrofalnih posledica, ako je moguće za vreme nakon
njih. Reformisti naivno veruju kako je moguće napraviti bolji sistem i da je
moguće metodom korak-po-korak osloboditi čoveka stvaranjem drugačijeg,
poboljšanog sistema! Oni se užasavaju revolucionarnog terora i anarhije te ne
uviđaju kako je i njihov put veoma sličan. I sa njihovog stajališta teror je
takođe neophodan, ali je kontrolisan, dok je anarhija ograničena. Put
reformista je paradoksalan. Oni zapravo žele novi i bolji sistem, ali
kumulativne posledice njihovog metoda jesu katastrofa. To je katastrofa bez
ostatka, dok revolucionarna katastrofa unapred poznaje cenu – sloboda za mali
broj odabranih.
Reformisti zapravo žele da oslobode
čovečanstvo u celini, naravno, uz prihvatljive gubitke. Revolucionari nisu
zainteresovani za čovečanstvo kao takvo, već za preživljavanje jakih izvan
sistema. Iz njihove perspektive i samo jedan čovek je čovečanstvo. Biti
slobodan takođe znači i izlazak van okvira čovečanstva. Dakle, bude se izuzetni
pojedinci, sami od sebe, ili na osnovu mističnog odabira aktera revolucije,
čiji je cilj uništenje sistema a ne spašavanje čovečanstva iz istog. Zašto je
potrebno usvojiti tako nehuman zahtev Božanske revolucije katastrofe
neobaziranja na one koji spavaju, koji su uključeni u sistem? Ne poseduju svi
ljudi kapacitet ličnih svojstava neophodnih za uspešno rušenje sistema, niti
poseduju kapacitet za spoznaju i prihvatanje istine da istine zapravo nema.
Istina postoji samo kao odrednica nekog stanja. U tom smislu možemo govoriti o
istini o sistemu, ali istina van sistema nije nešto uhvatljivo. Zato probudimo
samo one koji imaju potencijal vansistemskog preživljavanja, a ostali nas ne
zanimaju. Razlog tome leži u poslednjoj izdvojenoj premisi: „Mnogi od njih su
postali tako inertni da ne znaju razmišljati za sebe, postali su toliko ovisni
o sistemu da će se boriti svim silama da ga zaštite.“
Naposletku,
zašto je uopšte potrebno rušiti sistem? Zašto jednostavno ne prepustiti ljude
njihovoj sudbini, a oni koji su uspeli da izađu iz sistema, zašto bi se uopšte
bavili njime, umesto da bez osvrtanja zaplove ka pučini slobode? Rekao bih da
je to cena slobode. Pojedinac može zaploviti ka pučini slobode, ali takođe ima
dužnost prema onim silama i entitetima koje možemo osloviti kao gospodarima
univerzuma. Sloboda je dar, a darovi bogova nisu besplatni.
