Mesmerizam i somnabulizam

Hipnoza - Saša Šnajder

Opšti pogled

Mesmerizam, ili animalni magnetizam, nije bio samo jedna medicinska zabluda iz XVIII veka, niti puka preteča hipnoze. Mesmerizam predstavlja prelomni kulturni i epistemološki fenomen, u kome se sudaraju magijsko mišljenje, rana naučna metodologija, teološke pretpostavke i nova psihologija. Njegova istorija osvetljava trenutak kada je moderni svet prvi put ozbiljno razmotrio mogućnost da se svest, telo i kosmos nalaze u jedinstvenoj energetskoj mreži, ne više kao dogmu religije, već kao predmet iskustva.

Uvod: Čovek koji je želeo da bude novi Prometej

Franc Anton Mesmer bio je čovek na razmeđu epoha. Rođen 1734. godine na obali Bodenskog jezera, studirao je teologiju i medicinu, da bi 1766. odbranio disertaciju o uticaju planeta na ljudske bolesti, temu koja je već tada odisala astrološkim nasleđem, ali je bila formulisana u jeziku prosvetiteljske nauke. Taj spoj starog i novog, mističnog i racionalnog, obeležiće čitavu njegovu karijeru. Godine 1774. Mesmer je učinio otkriće koje će mu doneti slavu. Pokušavajući da izleči jednu pacijentkinju, gospođicu Esterlin, primenio je magnete, ideju koju je preuzeo iz Engleske. Pacijentkinja je osetila čudnu struju kroz telo, a simptomi su nestali. Mesmer nije bio skroman čovek. Zaključio je da magneti sami po sebi nisu bili uzrok izlečenja, već da su poslužili samo kao pojačivači i provodnici za fluid koji se nakupio u njegovom sopstvenom telu, a koji je on svojom voljom preneo na pacijentkinju. Taj fluid nazvao je životinjskim magnetizmom (tierischer Magnetismus), i time je započela jedna od najčudnijih i najuticajnijih epizoda u istoriji zapadne misli.

1. Osnova učenja: Fluid, volja i kosmička povezanost

Mesmerova teorija, ma koliko danas delovala naivno, bila je zamišljena kao univerzalna nauka o čoveku i kosmosu. Njenih osnovnih postulata ima nekoliko: 

- Prvo, postoji neprimetni fluid koji prožima čitav univerzum i povezuje ljude sa životinjama, biljkama, predmetima i međusobno. Ovo nije bila originalna ideja, već je imala korene u stoičkoj pneumi, neoplatonističkom spiritus mundi, i renesansnim teorijama o kosmičkim uticajima. Ali Mesmer joj je dao novo ime i, što je važnije, novu praktičnu primenu.

- Drugo, sve bolesti potiču od loše cirkulacije ovog fluida u ljudskom organizmu. Zdravlje je ravnoteža, bolest je blokada, a lečenje je uspostavljanje pravilnog toka kosmičke tečnosti kroz telo.

- Treće, magnetizer može svojom voljom da projektuje fluid na pacijenta, najčešće pokretima ruku, i tako ponovo uspostavi harmoniju.

Ova tri elementa: fluid, volja i pokret, činila su srž mesmerističke prakse. Ali ono što je Mesmera izdvojilo od njegovih prethodnika nije bila teorija, već sposobnost da je učini spektakularnom.

2. Preteče: Gasner i egzorcizam pod maskom nauke

Ključni trenutak u Mesmerovom samorazumevanju dogodio se 1775. godine. Bavarski izborni knez Maksimilijan Jozef pozvao ga je da prisustvuje egzorcizmima koje je izvodio sveštenik Johan Jozef Gasner u blizini Konstance. Gasner je bio čudotvorac koji je rukama izgonio demone i lečio bolesne, privlačeći ogromne mase naroda. Mesmer je posmatrao, analizirao, i doneo zaključak koji će oblikovati čitavu njegovu karijeru. Gasner je bio iskren, nije bio šarlatan. Njegova izlečenja bila su stvarna. Ali on nije razumeo šta zapravo radi. Moć nije dolazila od egzorcizma, već od istog onog tajanstvenog agensa koji je Mesmer upravo otkrio: životinjskog magnetizma.

Ovaj gest je duboko simboličan. Mesmer nije odbacio religijsku magiju kao praznovericu; on ju je preveo na jezik nauke. Gasnerov ritual, njegove molitve, njegova vera, sve je to bilo nepotrebno ruho. Ono što je suštinski delovalo bio je fluid, a njime se moglo upravljati racionalno, bez teološkog balasta. Mesmer je, zapravo, učinio ono što će kasnije okultisti raditi sa kabalom, asimilovao je drevnu praksu u moderni, naučni okvir, verujući da je time pročistio i unapredio. Paradoks je, naravno, bio u tome što se Mesmer našao u istoj poziciji kao i Gasner. Razlika je bila samo u jeziku: Gasner je koristio liturgiju i simbole vere, Mesmer je koristio prestiž nauke i oreol tajne koja okružuje nova otkrića.

3. Pariski uspon i pad: Između aristokratije i komisije

Godine 1777. Mesmer je, suočen s neprilikama u Beču, prešao u Pariz. Tamo ga je čekala slava. Nastanio se u otmenoj četvrti Place Vendôme, gde je primao pacijente iz visokog društva i naplaćivao im basnoslovne honorare. Njegova kuća postala je modno okupljalište; bolesne plemkinje su se onesvešćivale i padale u spektakularne konvulzije, a brojna izlečenja su zabeležena. Ali moda se brzo pretvorila u skandal. Godine 1784. kralj Luj XVI naredio je formiranje službene komisije koja bi ispitala Mesmerove kontroverzne metode. U komisiji su bili najugledniji umovi Francuske: hemičar Lavoazje, astronom Baji, i američki izaslanik Bendžamin Frenklin.

Njihov nalaz bio je paradoksalan. Komisija nije mogla objektivno da detektuje fluid, ali su neka od prijavljenih izlečenja delovala autentično. Ipak, komisija nije podržala praksu. Zašto? Zato što je, po njihovom mišljenju, Mesmerov uspeh morao da bude posledica moći imaginacije, a imaginacija je, u vreme kada se medicina borila da postane stroga nauka, smatrana nepouzdanim, čak opasnim sredstvom. Poseban, poverljivi izveštaj upozoravao je kralja i na moguće seksualne konotacije magnetizerske prakse. Jedan član komisije, Loran de Žisje, usprotivio se zaključcima. U svom memorandumu tvrdio je da se svi posmatrani fenomeni ne mogu pripisati pukoj imaginaciji, i sugerisao je postojanje nepoznate sile koju je nazvao životinjskom toplotom. Ali njegov glas bio je usamljen.

Godina 1784. bila je vrhunac Mesmerove karijere, ali i početak kraja. Osporen od zvanične nauke, suočen i s pobunom među sopstvenim učenicima, napustio je Pariz 1785. i proveo poslednje godine zaboravljen. Umro je 1815. u izolaciji. Verujem, da bi danas Mesmer završio u zatvoru.

4. Pijsegirov obrt: Rođenje somnambulizma

Dok je Mesmerov fluidni materijalizam doživeo poraz pred komisijom, jedna slučajnost otvorila je potpuno novo poglavlje. U aprilu 1784. godine, upravo u vreme komisijskog izveštaja, markiz Arman Mari Žak Šastne de Pijsegir, artiljerijski pukovnik i zemljoposednik, počeo je da magnetizira svoje seljake. Pozvan je na lečenje mladog seljaka koji je bolovao od zapaljenja pluća. Očekivao je uobičajene mesmeričke efekte: zevanje, znojenje, konvulzije, pa poboljšanje. Ali dogodilo se nešto sasvim neočekivano. Pacijent je iznenada pao u tajanstveno stanje nesvestice. Njegova ličnost se promenila; pojavilo se novo ja koje je lebdelo iznad njegove budne svesti. Štaviše, mladić je mogao da predvidi tok svoje bolesti, da odredi njene faze, i da čita misli svog iscelitelja, čak i pre nego što bi se one potpuno oblikovale u svesti.

Pijsegir je ovo stanje nazvao magnetnim ili veštačkim somnambulizmom. Mesmer ga nije opisao, iako je verovatno i sam nailazio na njega, ali ga je prećutao, jer je protivrečio njegovim materijalističkim pretpostavkama. Eh,Mesmer... Ovaj događaj bio je prekretnica. Otkrićem somnambulizma, mesmerizam se od terapije fluidom pretvorio u istraživanje nepoznatih slojeva ljudske psihe. Pitanje više nije bilo samo kako lečiti, već koja sve svojstva ljudski duh može da ispolji u izmenjenim stanjima svesti. Somnambulne vidovnjakinje postale su senzacija; one su dijagnostikovale bolesti, otkrivale tajne, predviđale budućnost.

5. Podela struja: Materijalisti, psihičari i ezoteričari

U godinama koje su usledile, mesmeristički pokret se raslojio. Kako je uočio istoričar Bertrand Mehist, mogu se razlikovati tri glavne struje:

Materijalisti su bili Mesmerovi verni učenici ili lekari poput Žaka Petetena, koji su želeli da se oslobode fluida i govorili radije o vitalnom elektricitetu. Objašnjavajući somnambulno stanje, naglašavali su značaj materijalnog nosioca koji ga proizvodi.

Psiho-fluidisti, Pijsegirovi učenici poput Delezovih sledbenika, smatrali su da somnambulizam otkriva skriveno sopstvo. Bili su spiritualisti, ali su odbacivali svako pozivanje na entitete izvan ljudske svesti. Fluid su videli samo kao oruđe, a naglašavali su volju koja ga pokreće.

Treća struja, ezoterijski orijentisani magnetizeri, bila je najsloženija. Njeno središte bilo je u Lionu, koji je važio za ezoterijsku prestonicu Francuske tog vremena. Pripadnici ove struje mešali su ideju progresa sa eshatološkim očekivanjima, misticizmom, naukom, hrišćanskim ezoterizmom, jevrejskom kabalom i alhemijom. Neki, poput Ševalijea de Barberena, delovali su isključivo molitvom i voljom, bez fluida. Drugi, kao čuvena Žana Rošet, čiji su zapisi sačuvani zahvaljujući Viljermozu, tvrdili su da za vreme transa komuniciraju sa anđeoskim bićima. Ali tek u Nemačkoj je mesmerizam doživeo svoj najdublji metafizički procvat.

6. Nemačka romantičarska metafizika: Magnetizam kao prozor u apsolut

Nemačka intelektualna scena krajem XVIII i početkom XIX veka bila je zasićena teologijama svetlosti i elektriciteta koje su razvijali Prokop Dibiš, Fridrih Kristof Etinger i Johan Ludvig Frikler još od 1765. Magnetizam je ušao u ovaj kontekst kao empirijska potvrda davnih spekulacija. Gotovo svi veliki teoretičari Naturfilozofije integrisali su magnetizam u svoje sisteme. Gotingen, Lajpcig, Hale postali su centri proučavanja. Verovalo se u postojanje univerzalnog poveznika, tj unutrašnjeg čula koje za vreme magnetnog transa stavlja somnambula u komunikaciju sa celom prirodom.

Godine 1808. Gotfrid Hajnrih Šubert objavio je Poglede na noćnu stranu prirodnih nauka, a 1814. Simboliku snova, dela koja će postati biblije romantičarskog mesmerizma. Drugi teoretičari, poput Eberharda Gmelina, pokušali su da somnambulne misterije utemelje u fiziologiji, postavljajući teorijske opozicije između cerebro-spinalnog sistema (organa dnevne, racionalne misli, navodno dominantnog kod muškaraca) i ganglijskog sistema (nosioca noćnih oblika života, navodno dominantnog kod žena). Dijetrih Georg Kizer i Karl August fon Ešenmajer, urednici Arhiva za životinjski magnetizam (1817-1824), spadaju među najznačajnije teoretičare. Ešenmajerove Misterije unutrašnjeg života (1830) pokušavaju da kroz istoriju izvesne Friderike Haufe, vidovnjakinje iz Prevorsta osvetle najdublje tajne ljudske duše. Upravo pomenuta vidovnjakinja najbolje oličava nemački pristup. Za života u polutrajnom somnambulnom transu, Haufe je ispoljavala čitav spektar magnetnih darova: vidovitost, prekogniciju, predviđanje smrti, otkrivanje bolesti, osetljivost na supstance. Videla je duhove mrtvih i trajno komunicirala sa njima. Njeni govori u izmenjenim stanjima svesti bili su prožeti teozofskim idejama, koje je zabeležio Justinus Kerner u knjizi Vidovnjakinja iz Prevorsta (1829), delu koje je imalo ogroman uticaj širom Evrope.

Ipak, najdublje uvide u vezu magnetizma i teozofije ponudio je Franc fon Bader, čiji spisi o ekstazi i magnetnim govornicima u snu i danas zadivljuju svojom metafizičkom smelošću. Poređenja radi, francuski somnambuli poput Aleksisa Didijea bili su okrenuti zemaljskoj stvarnosti, a ne nebeskim sferama. Njihova vidovitost služila je pronalaženju izgubljenih predmeta ili otkrivanju bolesti, ne teozofskoj spekulaciji.

7. Engleska i Amerika: Praktičnost i novi počeci

U Engleskoj je mesmerizam stigao kasnije, 1837. godine, zaslugom francuskog magnetizera Dipotea. Ubrzo mu se pridružio Šarl Lafonten, i uskoro je englesko društvo zahvatila strast prema mesmerizmu. Dr Džon Eliotson, profesor na Londonskom univerzitetskom koledžu i zvezda britanske medicine u usponu, počeo je sa Dipoteom da izvodi javne eksperimente na dve somnambulne žene. Rezultat su bile strasti i skandali. Posle vrtoglavog uspona, Eliotson je doživeo brutalan pad zbog sumnji u prevaru. Primoran da podnese ostavku, nastavio je da se bavi temom i osnovao časopis The Zoist, koji je postao evropski autoritet za mesmerizam. U Engleskoj, kao i u Francuskoj, zanimanje za mesmerizam prešlo je iz medicine u književnost i intelektualne krugove. Čonzi Taunsend, prijatelj Dikensa, eksperimentisao je sa Aleksisom Didijeom i objavio Činjenice u mesmerizmu (1844), delo koje će kasnije inspirisati Edgara Alana Poa.

U Americi je mesmerizam procvetao bez jakog institucionalnog otpora. Šarl Pojen ga je doneo 1837. godine, a mlada nacija, još uvek religiozno strukturisana ali željna novih ideja, prihvatila ga je sa oduševljenjem. Oslobođen evropskih institucionalnih okova, američki mesmerizam brzo je poprimio sopstveni oblik. Somnambuli više nisu imali potrebu za magnetizerima jer su magnetizovali sami sebe.

Finias Kvimbi, časovničar iz Nove Engleske, nakon što je prisustvovao Pojenovom predavanju, postao je strastveni magnetizer. Jedna od njegovih pacijentkinja bila je Meri Paterson, iscrpljena i bolesna žena koja mu se obratila za pomoć. Kvimbi ju je lečio gledanjem u oči i masažom, i nakon nedelju dana Patersonova je osetila dramatično poboljšanje. Fascinirana, naučila je sve što je mogla od Kvimbija, udala se za Asu Gilberta Edija, i pod svojim novim imenom, Meri Bejker Edi, osnovala Hrišćansku nauku (Christian Science), najveći religijski pokret isceljenja verom u američkoj istoriji. Ali Kvimbi nije bio jedini. Endru Džekson Dejvis, vidovnjak iz Poukipsija, objavio je Veliku harmoniju (1852) i postao jedan od utemeljivača američkog spiritualizma.

8. Rođenje hipnoze: Brajd i naučno prisvajanje

Godine 1843. škotski lekar Džejms Brajd predložio je termin hipnoza (od grč. hypnos, san) da označi praksu inspirisanu magnetizmom, ali ograničenijih efekata i drugačije koncepcije. Brajd je prisustvovao Lafontenovim javnim demonstracijama. Za razliku od magnetizera, koji su verovali da magnetizer svojim uticajem uspavljuje pacijenta, Brajd je smatrao da subjekt ulazi u stanje samostalno, putem autosugestije. Nema fluida, nema okultnog uticaja jednog čoveka na drugog; nije bitno ni kojom metodom se san postiže. Prema tzv višim magnetnim fenomenima Brajd je ostao rezervisan, ali ih nije odbacivao, jednostavno, njegovom metodom nisu se mogli proizvesti. U početku, Brajdova metoda nije imala uspeha. Ali nakon 1878. godine, kada je francuska medicinska institucija odlučila da ukine višedecenijski tabu i prihvati fenomene nekada nazivane magnetnim, hipnoza je postala obavezna referenca.

Hipnotizam je doživeo munjevit uspeh. Prvo smatran korisnim sredstvom za proučavanje histerije, ubrzo je postao jedna od najvećih istraživačkih oblasti u naukama o umu. Ipak, fenomeni koji su pokrenuli ovo oduševljenje bili su samo pročišćena i oslabljena verzija starih magnetnih fenomena. Hipnoza je, moglo bi se reći, bila mesmerizam koji je prošao bezbednosnu kontrolu.

Neki istraživači, poput Julijana Ohoroviča i Emila Boaraka, sumnjali su da hipnotizam može u potpunosti objasniti fenomene starih magnetizera. Na kraju XIX veka, pod njihovim uticajem, životinjski magnetizam se vratio u naučni diskurs, ali sada obojen naučnim i materijalističkim jezikom tog doba. Tako je rođen program koji su Englezi nazvali psihičko istraživanje (psychical research), a Francuzi metapsihika (métapsychique).

9. Uticaj na okultizam i duhovnost

Uticaj mesmerizma na razvoj modernog okultizma teško je preceniti. On je delovao na nekoliko nivoa. Prvo, mesmerizam je omogućio most između religije i nauke. U vreme kada je tradicionalna religija gubila intelektualni prestiž, a materijalizam pretio da sve svede na fizičku materiju, mesmerizam je ponudio treći put: naučno utemeljenu duhovnost. Fluid je zvučao naučno, ali je funkcionisao kao savremeni ekvivalent drevne pneume ili spiritusa.

Drugo, mesmerizam je otvorio prostor za istraživanje svesti. Somnambulna stanja, vidovitost, telepatija, svi ovi fenomeni, koje je zvanična nauka odbacivala, sada su imali svoje mesto u koherentnom sistemu. Time je mesmerizam pripremio teren za kasnija istraživanja paranormalnog.

Treće, mesmerizam je oblikovao pojam astralnog koji će Elifas Levi preuzeti i razviti. Levijevo astralno svetlo, kao univerzalni fluid, medijum imaginacije i volje, rezervoar slika, direktan je potomak Mesmerovog životinjskog magnetizma, ali prečišćen kroz okultnu prizmu i spojen sa kabalističkom terminologijom. Mesmerizam je, zapravo, pružio empirijsku potvrdu za ono što je okultizam želeo da tvrdi: da ljudska volja može delovati na daljinu, da postoji suptilna supstanca koja povezuje sve stvari, da izmenjena stanja svesti otvaraju pristup višim nivoima realnosti.

10. Zaboravljeni šok modernosti

Za mejnstrim zapadnu kulturu, životinjski magnetizam bio je šok i izazov čije su razmere i posledice danas prečesto zaboravljene. Za njegove pristalice, nosio je velike nade, ne samo u naučni proboj, već i u moralnu i društvenu obnovu, u produbljivanje spiritualističke filozofije. Za njegove protivnike, pretio je da potkopa razum i izopači društveni poredak; stoga ga je trebalo suzbiti na svaki način. Rezultat je bio kulturni rat koji je vodio ka potiskivanju magnetizma i njegovom konačnom zaboravu. Ipak, iako fenomeni somnambulizma nikada nisu u potpunosti objektivizovani niti na zadovoljavajući način objašnjeni, oni su nesumnjivo stimulisali i uznemiravali sve aspekte kulture.

Psihijatrija, psihoanaliza, psihologija izmenjenih stanja svesti, filozofija, istorija religije, etnologija, umetnost, književnost, teorije obrazovanja, sve je to bilo pogođeno ovom strujom i još uvek nosi njen trag. Pitanja koja je magnetizam pokrenuo ne pripadaju samo odavno zamrlom pokretu; ona ostaju visoko relevantna i danas. Jer, na kraju krajeva, mesmerizam je postavio pitanje koje još uvek nije zatvoreno: gde je granica ljudskih moći? 

Strukturna deformacija kabale: Od ontologije emanacije do kosmičke psihologije

Uvod: Četiri sveta kao ontološki, a ne psihološki model

U klasičnoj kabali, naročito u lurijanskoj sistematizaciji, četiri sveta: Acilut, Brijah, Jecirah i Asijah, nisu „ravni svesti“ niti psihičke dimenzije, kako se to neretko u modernom okultizmu tumači, već ontološke sfere emanacije božanske svetlosti. Oni predstavljaju stepenovano ispoljavanje božanskog bića, od najbližeg Izvoru do najudaljenijeg:

1. Acilut – čista emanacija Božjeg svetla; ovde nema odvojenosti od Boga, jer stvorenja ne prepoznaju sebe kao zasebna bića;

2. Brijah – svet stvaranja (ex nihilo); pojava prve distinkcije i svesti o odvojenosti;

3. Jecirah – svet oblikovanja; forma i struktura postaju razlikovane, uključujući anđeoske realnosti i emocionalne aspekte emanacije;

4. Asijah – fizički kosmos; svet akcije i materijalne realizacije.

Ova četiri sveta nisu sukcesivne „lokacije“ u kosmičkoj geografiji, već stepeni skrivenosti i otkrivenosti božanske svetlosti. Što je svet niži, to je intenzitet božanskog prisustva manje očigledan, ali ono nije odsutno, već samo obučeno u gušće „odeće“ (levušim). Kabalistički svetovi su, dakle, kanali božanske manifestacije, a ne supstancijalno odvojene ravni postojanja. Nijedan od njih nije „psihički“ niti „subjektivan“; oni su struktura same stvarnosti, a ne slojevi ljudske psihe projektovani u kosmos.

I. Hermeneutički prelom: Hrišćanska kabala i intelektualizacija emanacije

Ključni trenutak deformacije kabalističke ontologije ne događa se u XIX veku sa teozofijom, niti u renesansi sa prvim latinskim prevodima, već u načinu na koji su hrišćanski kabalisti postavili pitanje: Šta kabala znači za nas? Đovani Piko dela Mirandola u Conclusiones Cabalisticae (1486) i Johanes Rojhlin u De Arte Cabalistica (1517) nisu bili prevodioci koji su grešili u etimologiji (neko drugi je prevodio). Njihov poduhvat bio je asimilacija kabale u već postojeći hrišćansko-neoplatonički metafizički okvir. Njihova interpretativna strategija nije proizilazila iz nerazumevanja, već iz drukčijeg hermeneutičkog horizonta: oni kabalu nisu čitali iznutra, kao samostalan teološki sistem, već kao praeparatio evangelica, šifrovani zapis hrišćanskih istina. Posledica ovog pristupa bila je suštinska zamena ontoloških kategorija epistemološkim. U izvornoj kabali, Bog ne misli svet, već ga emanira iz samog sebe. Sefiroti nisu pojmovi u božanskom umu, već ontološki tok božanskog bića. Piko i Rojhlin su, međutim, ove stupnjeve božanskog samosaopštavanja preveli u jezik platonovskih ideja i sholastičkih formi.

Pikova formulacija je ključna: Decem Sephiroth sunt quasi ideae divinae, per quas Deus se manifestat, u prevodu deset sefirota su poput božanskih ideja kroz koje se Bog ispoljava. U jevrejskoj kabali sefiroti nisu ideje, oni nisu reprezentacije u umu, već sami modusi božanskog bića u procesu emanacije. Piko ih pretvara u mentalne obrasce, čime se emanacija zamenjuje intelektualnom projekcijom, a ontologija epistemologijom. 

Rojhlin ide korak dalje. U De Arte Cabalistica sefirote određuje kao rationes divinae, quasi formae in mente Dei - božanski razlozi, poput formi u umu Božijem. Ovde nije reč samo o analogiji; čitava kabalistička kosmologija biva preinačena u hrišćansko-neoplatonističku noetiku. Tamo gde kabala govori o stepenima božanske supstance, Rojhlin vidi stepene inteligibilnog poretka (gradus intelligibilis ordinis). Četiri sveta više nisu modaliteti božanskog otkrivanja, već logičke kategorije: božanski um, svet ideja, duhovne forme, materija.

Ovaj potez bio je presudan. On nije proizašao iz neznanja, jer i Piko i Rojhlin bili su izuzetni umovi svog vremena. On je proizašao iz svesne ili nesvesne strateške odluke da bi kabalu trebalo učiniti kompatibilnom sa hrišćanskim platonizmom. Time su postavljeni temelji za sva kasnija tumačenja.

II. Astralni medijum i rođenje okultne kabale

Ako su Piko i Rojhlin intelektualizovali kabalu, pretvorivši je u metafiziku ideja, okultisti XIX veka su izvršili njen psihološko-spiritistički prevod. Ovaj proces nije bio proizvoljan, već se nadovezao na postojeću renesansnu interpretaciju, ali je dodao novu komponentu - pojam astralnog. Elifas Levi, najuticajniji posrednik između renesansne magije i modernog okultizma, preuzima kabalističku terminologiju, ali je uklapa u sistem koji je po svojoj strukturi gnostičko-energetski, a ne emanacioni. Ključni pojam postaje astralno svetlo (lumiére astrale), univerzalni fluid, medijum kroz koji volja i imaginacija deluju na svet. Levi ovaj pojam ne preuzima iz kabale. On ga uvozi iz stoičke pneume, neoplatoničke hylē pneumatikē, mesmerizma i nemačke naturofilozofije. Kabala mu služi kao rezervoar simbola i imena, koja sada dobijaju funkciju tehničkih ključeva za magijsku praksu. Sefiroti više nisu aspekti božanskog bića, već energetski centri; božanska imena nisu kanali emanacije, već formule moći; svetovi nisu stepeni skrivenosti svetlosti, već operativne ravni.

U tom procesu, jedan kabalistički svet biva izložen najradikalnijoj transformaciji, a to je Jecirah. Budući da je etimološki vezan za oblikovanje, a u kabali povezan sa anđeoskim realnostima i formativnim silama, Jecirah postaje idealno mesto za projekciju astralnog plana. U okultnoj literaturi (naročito kod Levija, a potom kod Papusa, Leadbeatera i Blavatske), Jecirah se poistovećuje sa astralnim svetom kao područjem snova, larvi, duhova preminulih i utisnutih oblika.

Levi često koristi i termin dijafana (prozirno), preuzet iz neoplatoničke optike, kako bi opisao medijum imaginacije. U njegovom sistemu, dijafana postaje supstancijalizovana, ona je fluid astralnog svetla, prozirna supstanca kroz koju mag vidi i deluje. U kabali, međutim, ne postoji takav supstancijalni medijum. Prozirnost se, tamo gde se pominje (npr. u Zoharu), odnosi na analogiju i način na koji viša svetlost postaje vidljiva kroz simbole, a ne na energetski fluid. Tipičan primer ove transformacije je Levijeva upotreba kabalističke formule Tibi sunt Malchut et Geburah et Chessed. U kabali, ovi sefiroti: Malkut, Geburah i Hesed, označavaju aspekte božanske manifestacije: kraljevstvo, snagu i milost. Kod Levija, ista formula postaje magijski simbol ravnoteže, povezan sa krstom i univerzalnim ključem delovanja. Ontološka struktura postaje operativno oruđe.

III. Teozofija i antropocentrična inverzija

Helena Petrovna Blavatska i Teozofsko društvo izvršili su završni korak u ovoj transformaciji. Njihov doprinos nije bio u uvođenju novih pojmova (astral je već bio prisutan), već u uklapanju kabale u evolutivno-gnostički narativ. Kod Blavatske, kabalistički svetovi postaju stupnjevi kosmičke evolucije svesti. Acilut više nije čista emanacija, već „božanska svest“; Brijah postaje „mentalna ravan“; Jecirah je „astralna ravan“; a Asijah fizički svet. Ovaj prevod deluje intuitivno prihvatljivo, ali je suštinski pogrešan, jer zamenjuje ontološku hijerarhiju psihološkom. U lurijanskoj kabali, svetovi nisu ravni svesti kroz koje duša evoluira odozdo nagore, već stepeni božanskog samopovlačenja (cimcum) odozgo nadole. Oni nisu supstance, već relacije. Teozofija ih, međutim, čita kao doslovne lokacije, natprirodnu geografiju kroz koju putuju duše i učitelji. Kabalistička teologija se pretvara u kosmičku psihologiju.

Ovaj potez ima duboke epistemološke posledice. Dok je kabala teocentrična: sve počinje od Boga i vraća mu se, okultna kabala je antropocentrična. Njen cilj nije razumevanje božanske emanacije, već ovladavanje kosmičkim planovima u svrhu ličnog razvoja ili magijskog delovanja. Sefiroti više nisu ono što Bog jeste, već ono što čovek može da postane ili iskoristi.

IV. Genealogija deformacije: Kontinuitet, a ne slučajnost

Ono što se često predstavlja kao niz nezavisnih „uticaja“ ili „slobodnih interpretacija“ zapravo čini jedinstvenu genealogiju. Linija je neprekinuta: 

Piko i Rojhlin - intelektualizacija sefirota u božanske ideje;

Elifas Levi - supstancijalizacija astralnog medijuma i redukcija kabale na magijsku tehniku;  

Teozofija - psihologizacija i evolutivno-spiritistički prevod;  

Jung i Nova misao - arhetipizacija i individualizacija;  

Savremeni New Age - kabala kao tehnika samoaktualizacije;

Svaka od ovih faza nadograđuje se na prethodnu. Levi ne bi mogao da smesti astral u Jecirah da Rojhlin nije već Jecirah definisao kao mundus formarum - svet formi. Teozofi ne bi mogli da govore o mentalnim ravnima da Piko nije sefirote pretvorio u božanske ideje. Drugim rečima: deformacija nije slučajna, niti je proizvod neznanja. Ona je strukturno nužna posledica premeštanja kabale iz jednog religijsko-jezičkog univerzuma u drugi. Svaki put kada se kabala prevede u neoplatonistički, gnostički, spiritistički ili psihološki rečnik, emanacija nestaje, a na njeno mesto dolazi reprezentacija.

V. Čitanje izvora: Sefer Jecirah i Zohar naspram okultnih interpretacija

Da bi se razumela dubina ovog jaza, potrebno je vratiti se izvornim tekstovima i uporediti ih sa okultnim parafrazama. 

Sefer Jecirah ne govori o ravnima svesti nego o kombinatorici božanskih načela: brojeva, slova, imena. Kosmos nastaje kroz 32 puta mudrosti: 10 sefirota i 22 slova. Tri majčinska slova, Alef, Mem, Šin, proizvode tri ose postojanja: prostor (olam), vreme (šana) i telo / dušu (guf / nefeš). Ove tri kategorije nisu sukcesivne ravni bića. One su istovremene i komplementarne dimenzije stvorenog. Okultizam ih, međutim, čita kao hijerarhijske nivoe: fizički, astralni, mentalni. Time se gubi njihova simultanost, a uvodi se prostorna i vrednosna hijerarhija koja u izvornom tekstu ne postoji. Isto važi i za slova. U Sefer Jecirahu, Bog je slova „izrezao, isklesao, izmerio, izmenio“ i njima oblikovao svu stvorenu stvarnost. Slova nisu simboli koji reprezentuju stvarnost, ona su ontološki instrumenti stvaranja. Okultizam ovo čita kao teoriju vibracija i frekvencija, čime se jezik stvaranja pretvara u tehniku emanacije zvuka.

Zohar pruža još jasniju sliku. U Zohar I, 15a, svetovi se opisuju kao stepeni skrivenosti svetlosti. Pre stvaranja, svetlost Ain Sof-a ispunjavala je sve. Da bi se svetovi pojavili, Bog se morao povući i odenuti svetlost u odeće. Svetovi, dakle, nisu lokacije u prostoru, već modaliteti otkrivenosti. Zohar III, 11b, to potvrđuje: u Acilutu nema odvojenosti; u Brijahu se pojavljuje biće; u Jecirahu se oblikuje; u Asijahu se ostvaruje. Ovo nije kosmička geografija, već logika božanske manifestacije. Okultizam, međutim, ovaj jezik čita doslovno: Acilut postaje „najviša dimenzija“, Asijah „najniža“, a između se prostiru ravni kroz koje duša putuje. Konačno, dolazimo do imena i anđela. U Zoharu (I, 3b), slova su „odeća svetlosti“, a imena putevi kroz koje se svetlost spušta. Ime nije proizvoljna oznaka, već ontološki kanal. Okultizam ovo pretvara u tehniku: božanska imena su formule za manipulaciju astralnim energijama. Anđeli više nisu bića koja stoje pred prestolom, već uslužne inteligencije na raspolaganju magu.

Ovo poslednje vodi do najbolnije tačke raskola. Uzmimo primer Metatrona. U jevrejskoj kabali, Metatron nije duh koji se priziva po želji. On je Sar ha-Panim (Knez Lica), vrhovni sveštenik nebeskog dvora, Mali Jahve. Njegovo pojavljivanje nije stvar tehnike, već božanske inicijative. Okultno prizivanje Metatrona uz opsidijan i sveće, uz svest da se on može „pozivati“ iz sobe i to strimovati na internetu, ne svedoči samo o hermeneutskoj deformaciji, već i o suštinskoj promeni religijskog stava. Entitet koji se javlja na ovakvim seansama možda zaista postoji, ali to nije Metatron iz Merkava mistike.

Zaključak: Ontologija naspram tehnike

Ono što se u modernom okultizmu naziva „kabalom“ uglavnom to nije. To je pseudognostička kosmologija sa kabalističkim imenima, nastala kroz viševekovni proces prevoda iz jednog misaonog sistema u drugi. Jezgro te deformacije nije u pojedinačnim pogrešnim prevodima, već u zameni ontologije epistemologijom. Kabala nije (mistična) psihologija. Ona nije ni kosmička geografija, ni tehnika za lično usavršavanje. Ona je ontološki opis božanskog bića u procesu samootkrivanja. Svaki pokušaj da se ona prevede u jezik ideja, energija, ravni ili arhetipova nužno je osiromašuje, jer zamenjuje ono što ona zaista jeste, a to je teologija, onim što ona nije, a to su epistemologija, psihologija ili magijska tehnika. Razumevanje ove razlike nije pitanje akademske korektnosti. To je pitanje odanosti predmetu proučavanja. Kabala se ne može asimilovati u tuđe kategorije a da ne prestane biti ono što jeste. Ona se može samo razumeti iznutra, ili se od nje može načiniti nešto sasvim drugo. Moderni okultizam izabrao je ovo drugo.

Genealogija modernog mita o astralu

Otto Rapp

Uvod: Problem astrala

Ideja „astralnog svetla“, onako kako je danas razumevana u široj okultnoj i new age literaturi, kao supstancijalna ravan postojanja, svet duhova, psihički medijum ili ambijent vizija, nije drevna doktrina. Nije egipatska, nije gnostička, nije biblijska. Ona je plod duge i složene transmisije koja polazi od srednjovekovne arapsko-neoplatoničke kosmologije, biva prelomljena kroz renesansni hermetizam, a zatim radikalno transformisana u XIX veku od strane Elifasa Levija, spiritista i teozofa. Ovaj tekst ima dva cilja. Prvo, da rekonstruiše genealogiju pojma astralnog svetla i pokaže kako se iz teorije o zvezdanim zracima postepeno oblikovao mit o astralnoj ravni. Drugo, da kritički ispita ontološke pretpostavke na kojima počiva moderna okultna magija, pre svega, njeno shvatanje imaginacije kao kreativnog uzroka i astrala kao plastičnog medijuma volje.

I. Poreklo: Zvezdani zraci, ne astralna ravan

Na latinskom, astralis znači „zvezdan“, od astrum (zvezda). U svom izvornom, predmodernom značenju, astral nije označavao ni svet, ni ravan, ni dimenziju, već zračenje koje potiče od zvezda i deluje na sublunarni svet. Ovo nije metafizička hipoteza o zagrobnom životu, već kosmološka teorija o univerzalnoj uzročnosti. Prvu sistematsku formulaciju ove ideje nalazimo kod Al-Kindija (IX vek) u traktatu De radiis stellarum („O zracima zvezda“). Njegova teza je jednostavna: sve stvari u podlunarnom svetu primaju zračenja iz nebeskih sfera. Ti zraci nisu psihičke prirode, nisu fantazmi, nisu duhovi, to su uticaji (species) koji u stvarima aktualizuju potencije. Zvezde ne emituju supstancu, već oblik i moć.

Ovu ideju preuzimaju Abu Ma'shar, Avicena, a kasnije, preko latinskih prevoda, i evropski renesansni mislioci. Kod Fičina i Agripe, zvezdani zraci postaju spiritus mundi, univerzalni medijum koji posreduje između neba i zemlje, povezan sa imaginacijom kao organom primanja. Ali važno je naglasiti da to još uvek nije svet. Spiritus mundi je sredstvo, a ne destinacija. On je ono kroz šta delovanje prolazi, a ne ono u čemu se boravi.

II. Prelom: Elifas Levi i supstancijalizacija astrala

Presudni skok u razvoju ove ideje dogodio se sa Elifasom Levijem. Njegovo astralno svetlo (lumiére astrale) nije više samo zračenje, nije samo medijum prenosa, pa kao takvo ono postaje supstanca. Levi ne preuzima ovaj pojam iz antike. On ga gradi pod uticajem sasvim drugačijih izvora, iz mesmerizma i teorija o animalnom magnetizmu, etera fizičara XVIII veka, i ideje o univerzalnom fluidu koja je kružila u predokultnim krugovima njegovog vremena. Astralno svetlo kod Levija je: 

- univerzalni magijski agens; ono prožima sve stvari;

- rezervoar slika; u njemu su pohranjene sve forme, sva sećanja, sve mogućnosti;

- medijum volje; ljudska imaginacija može u njega utiskivati obrasce i time prouzrokovati promene u fizičkom svetu.

Ovo je ključni preobražaj. Kod Al-Kindija i Fičina, zraci su uzročni, ali ne i supstancijalni. Kod Levija, astral je i uzročan i supstancijalan. On više nije samo relacija, već stvar. I, što je još važnije, on počinje da poprima odlike sveta, odnosno prostora u kome se odvijaju vizije, u kome borave duhovi, u kome mag putuje (astralno putovanje). Levi, doduše, nije eksplicitno nazvao astral „ravni“ ili „dimenzijom“. Njegov jezik je fluidan, metaforičan, često kontradiktoran. Ali njegovi čitaoci, Papus, Zlatna zora, Blavatska, izvršiće upravo tu operaciju: od fluida načiniće svet.

III. Spoj: Spiritizam i rođenje astralnog sveta mrtvih

Druga polovina XIX veka donosi novi faktor: spiritizam. Sestre Foks, Alan Kardek i hiljade medijuma širom Evrope i Amerike traže odgovor na jednostavno pitanje: gde borave duhovi sa kojima komuniciramo? Oni se ne pozivaju ni na egipatski Duat, ni na grčki Had, ni na hrišćansko čistilište. Oni traže prostor koji odgovara njihovim iskustvima: fluidan, blizak, dostupan, prožet svetlošću i maglom. I tu stupa Levijevo astralno svetlo. Spiritisti ne čitaju Levija kao metafizičara. Oni ga čitaju kao opisivača stvarnosti. Ako astralno svetlo jeste rezervoar svih slika i utisaka, onda je ono savršeno stanište za duhove preminulih. Ako je ono fluidno i podložno utiskivanju, onda ektoplazma i materijalizacije imaju svoj medijum. Tako astral, prvi put u istoriji, postaje ontološki kontejner za postmortalna bića.

Ovo je revolucionarno. Ni u jednoj prethodnoj tradiciji svet mrtvih nije shvaćen kao psihički fluidni međusvet. Egipatski Duat je kosmički prostor kroz koji putuje sunce; gnostički međusvet je zamka arhonata; biblijski Šeol je zemlja tišine. Nijedan od njih nije astralan u Levijevom smislu. Spiritizam je, dakle, izvršio potpunu zamenu modela: zagrobni život više nije sudbinski, već topografski.

IV. Sistematizacija: Teozofija i psihologizacija astrala

Teozofija je taj spoj podigla na nivo kosmičke hijerarhije. Helena Petrovna Blavatska i Ani Besant preuzele su Levijev astral, spiritistički „svet duhova“ i indijske koncepte loka, te ih spojile u jedinstvenu lestvicu ravni:

1. Fizička | Gusta materija, čulni svet; 

2. Astralna | Svet mrtvih, larvi, emocija, fantazije;

3. Mentalna | Suptilni oblici, ideje, intelekt;

4. Božanska | Čista svest, jedinstvo;

Ovde se događa nešto što nije postojalo ni kod Levija ni kod spiritista: astral postaje ravan svesti. To više nije samo supstanca, nije samo stanište nego je stanje. I, kao stanje, podleže evoluciji. Duša se ne suočava sa sudom, već se penje kroz ravni. Posledica je radikalna jer teozofija briše razliku između kosmosa, psihe i metafizike. Sve postaje svest. Sve postaje subjekt. I konačno, sve postaje merljivo, ne instrumentima, već stepenom prosvetljenja.

Kasniji razvoj donosi dodatno usložnjavanje: astral biva podeljen na viši i niži. U nižem astralu borave klipotske sile, larve, vampiri, sve ono što je prljavo, nepročišćeno, demonsko. Viši astral je svetli, harmonični međuprostor. Ova podela nema nikakvog utemeljenja u izvornoj teoriji zvezdanih zraka, već predstavlja psihologizaciju kosmosa.

V. Finalizacija: New Age i religija bez Boga

New Age pokret XX veka preuzeo je teozofsku hijerarhiju i podvrgao je konačnom preobražaju: Sud (apokaliptički ili Ozirisov) postaje rezonanca; Raj postaje viša frekvencija; Duša postaje energetsko biće; Pakao postaje niska vibracija; Smrt postaje promena talasne dužine svesti. Sve je prevedeno u jezik svetlosti i vibracije. Astralni fluid Levija, koji je bio ambivalentan, taman, opasan, sada je blistav. Svetlost više nije simbol božanskog prisustva, već ontološka supstanca koja se meri frekvencijom.

Sada dolazim do bitne stvari: ideja da posle smrti „odlazimo u svetlost“ nije ni egipatska, ni hrišćanska, ni gnostička. Ona nastaje tek kada se: astralni fluid (Levi) pretvori u svet duhova (spiritizam), zatim u ravni svesti (teozofija), i konačno u  vibraciju svetlosti (New Age). To je moderna mitologija. Ništa u Egiptu ne odgovara toj slici, tamo postoji Ozirisov sud, opravdanje pred Maat i konačni preobražaj za izlazak u dan. Ničeg sličnog u hrišćanstvu, tamo se očekuje vaskrsenje tela, ne bekstvo u bezličnu svetlost. Ništa u gnosticizmu, jer tamo je cilj bekstvo iz sveta, a ne njegovo prevođenje u vibraciju. New Age je, u tom smislu, religija bez Boga, soteriologija bez suda, kosmologija bez kosmosa. Zašto ovo pominjem? Zato što sam dosta slušao o iskustvima ljudi koji su prošli kroz stanje kliničke smrti i neretko su ta iskustva slična i uključuju pominjanje svetlosti. Ta činjenica ne razotkriva ništa o tome šta se nalazi iza vela smrti, ako uopšte tako mogu da se izrazim. Stanje kliničke smrti nije smrt, bez obzira što telo ne pokazuje znake života, jer smrt je nepovrat.  

VI. Kritički osvrt: Problem imaginacije i uzročnosti

Iz ove genealogije proizilazi ključno pitanje: kako funkcioniše magija ako iz jednačine izbacimo astral? Moderni okultizam (Levi - Papus - Zlatna zora - Kroli - savremeni praktičari) počiva na implicitnoj formuli:

Imaginacija (i) + Volja (v) → Astralno svetlo (a) = Kondenzacija u materiji (c)

Ova formula podrazumeva postojanje astrala kao međusloja između psihe i sveta; zatim kauzalnu propustljivost tog sloja prema materiji; i kreativnu moć svesti da u njega utiskuje obrasce. To je, u suštini, neoplatonički model emanacije, preokrenut u magijski voluntarizam. Kod Plotina, svet emanira iz Jednog preko Nusa i Psihe. Smer je odozgo nadole. U modernom okultizmu, smer je odozdo nagore, pa ljudska volja postaje kosmički uzrok. Čovek ne usaglašava, već nameće. 

Suprotstavimo li ovome tradicionalni model, uočavamo suštinsku razliku:

-U Jamblihovoj teurgiji smer uzročnosti takođe ide odozgo nadole, uloga imaginacije je pasivna, molitvena, a umesto medijuma imamo odnos po kome bog deluje, čovek prima.

-U antičkoj i srednjovekovnoj magiji smer uzročnosti ide odozgo nadole, uloga imaginacije je recepcijska, a kao medijum figurira sam kosmički poredak;

-U renesansnom hermetizmu smer uzročnosti ide odozgo nadole (usaglašavanje), uloga imaginacije je perceptivna, a kao medijum se pojavljuje spiritus mundi (posrednik);  

-U modernom okultizmu smer uzročnosti ide odozdo nagore, imaginacija ima kreativna ulogu, a kao posrednik javlja se astralni fluid (supstanca).

U tradicionalnom modelu, imaginacija je organ primanja, a ne proizvodnje. Ona ne razašilje forme u svet, već percipira forme koje već postoje u kosmičkom redu. Fičinov mag je poput muzičara koji šteluje instrument da bi proizveo harmoniju, a nije kompozitor koji stvara partituru. Kod Jambliha, teurgista ne zapoveda bogovima, nego biva upotrebljen od strane bogova. U modernom modelu, imaginacija postaje uzrok. Astral je pasivna, neutralna, plastična supstanca koja čeka da je volja oblikuje. To je kopija božanske moći bez transcendencije, antropocentrična inverzija teocentričnog poretka.

U ključu tradicionalnijih oblika magije, na primer, vizuelizacija se ne praktikuje radi izazivanja promena, jer se navodno to postiže na taj način, nego radi upodobljenja imaginacije da prima zvezdane zrake. To leži u korenu shvatanja da ako nešto zamišljamo, mi to prizivamo, ali ono što zapravo prizivamo, ako ispravno vizuelizujemo, jeste određeni planetarno-zvezdani uticaj. To je razlog predstavljanja karaktera sazvežđa, dekada, zodijačkih kuća ili planeta u slikama. Uostalom, sam udžbenik zvezdane magije Pikatriks je tome posvećen. Te slike imaju svrhu da našteluju naš opažajni aparat za prijem uticaja.

VII. Alternativa: Telepatija i simpatetička magija bez astralnog medijuma

Ako odbacimo astral kao nepotrebnu hipostazu, kako objasniti fenomene poput telepatije, simpatetičke magije ili neobjašnjivih korelacija među događajima? Odgovor se može tražiti u smeru koji je bliži antičkim i srednjovekovnim modelima, a koji ne zahteva uvođenje supstancijalnog medijuma. 

Kod Al-Kindija, zvezde ne emituju supstancu, već formalne uticaje. Ovi uticaji nisu „energija“ u modernom smislu, već aktualizacija potencija u materiji. Delovanje se ne prenosi kroz prostor kao fizički signal, već se budi u stvarima koje su po svojoj prirodi podešene da ga prime.

Kod Aristotela, nema prenosa supstance od uzroka ka posledici. Uzrok deluje tako što aktualizuje formu koja je u materiji već potencijalno prisutna. Ovo nije fizički, već formalni kauzalitet.

U neoplatonizmu, pojedinačni umovi nisu izolovane monade. Oni su lokalne participacije u jedinstvenom noetičkom poretku, tj u Nusu. Ako dva uma istovremeno misle isti sadržaj, to nije zato što jedan šalje „signal“ drugome, već zato što oba učestvuju u istoj inteligibilnoj strukturi. 

Ovo nas vodi ka modelu telepatije koji ne zahteva astralni medijum. Tako možemo tvrditi da telepatija nije prenos, već korelacija. Kao što dva sata pokazuju isto vreme ne zato što jedan šalje poruku drugome, već zato što su podešena prema istom kosmičkom ritmu, tako i dva uma mogu istovremeno aktualizovati isti obrazac zato što su uronjena u isto polje značenja. U savremenoj filozofiji svesti, ovo bi odgovaralo modelima panpsihizma ili kosmičkog polja svesti. Pojedinačne svesti nisu supstance, već lokalne modifikacije jedinstvenog polja. Njihova korelacija nije uzrokovana signalima kroz prazninu, već činjenicom da već jesu u istom polju.

Simpatetička magija, u ovom ključu, nije delovanje na daljinu putem astralnog fluida, već uspostavljanje formalnog identiteta. Kada mag pravi voštanu figuru i naziva je imenom žrtve, on ne šalje „energiju“ kroz astral, nego uspostavlja strukturnu analogiju koja, u uređenom kosmosu, povlači korelaciju na ontološkom nivou. Ovo nije manje čudesno, ali je metafizički ekonomičnije: ne zahteva uvođenje nove supstance, novog sveta, nove dimenzije.

Mit o astralu i zadatak kritike

Ono što danas u okultnoj i new age literaturi stoji pod imenom „astral“ plod je devetnaestovekovne sinteze, a ne drevnog znanja. Njegova genealogija je jasna:

1. Srednjovekovni arapski neoplatonizam: teorija zvezdanih zraka kao formalnih uticaja;

2. Renesansni hermetizam: spiritus mundi kao medijum usaglašavanja;

3. Elifas Levi: supstancijalizacija astrala u univerzalni fluid;

4. Spiritizam: pretvaranje fluida u stanište duhova;

5. Teozofija: sistematizacija u ravni svesti;

6. New Age: finalni prevod u jezik vibracije i svetlosti.

Svaki od ovih koraka dodavao je nešto što u prethodnom nije postojalo. Niti su zvezdani zraci bili svet duhova, niti je Levijev fluid bio ravan svesti, niti su spiritistički medijumi verovali u kosmičku evoluciju. Tek kada se svi ovi slojevi naslože, dobijamo moderni mit o astralnoj ravni. 

Kritika ovog mita nije poricanje iskustava. Ljudi zaista imaju vizije, zaista komuniciraju sa entitetima, zaista doživljavaju putovanja van tela. Ono što je sporno nije fenomen, već tumačenje i objašnjenje. Da li je astralni svet ontološka činjenica ili kulturno-uslovljena hermeneutička mreža kroz koju se iskustva tumače? Sve što sam ovde izložio ukazuje na ovo drugo. Astral nije pronađen. Astral je izmišljen, ne u smislu prevare, već u smislu postepene, vekovima duge mitopoetske konstrukcije. I kao svaki mit, on ima svoju snagu, svoju lepotu i svoju funkciju. Ali nije drevna istina. To je moderna istina. A moderne istine, za razliku od drevnih, imaju autore, datume i motivacije.

Kosmologija i ontologija teleme

1. Khabs i Khu: Ontološka geometrija Teleme

U Krolijevoj Knjizi zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda. U trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Khabs je, dakle, individualni centar, tačka identiteta, „ono što jesam“, ontološki primaran, samostojeći subjekt. Khu je subjektivno telo svetlosti, magijski entitet čoveka, suptilni medijum svesti. Khu jeste analogon Akh-a iz egipatske tradicije, ali je zaista teško u tom smislu povući znak jednakosti. Khu nije univerzalna svetlost Nuit, već pojedinačni ambijent date zvezde. Knjiga zakona upozorava da ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu, jer ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan.

Iz ovoga sledi radikalna teza da kod Krolija ne postoji zajednički kosmos. Postoje samo paralelne zvezdane perspektive. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. To nije epistemološki relativizam („svako ima svoje mišljenje“), već ontološki pluralizam bez centra po kome nema jednog sveta u kome se svi susrećemo, pa stoga postoje samo svetovi koji se međusobno presecaju. Ti ne postojiš „kao takav“ u mom kosmosu, postojiš samo kao fenomen mog svetlosnog polja.

2. Simbolika pentagrama: Nuit i Hadit

Simbol Nuit, boginje beskonačnog prostora, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu. Taj crveni krug je simbol Hadita, njeno „tajno središte“. Pentagram je simbol mikrokosmosa, odnoso zvezde. Njegovi kraci predstavljaju elemente koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, a zvezda biva rasformirana. Naposletku ostaje krug unutar pentagrama, jezgro, nasuprot beskraju svetlosti Nuit. Po rastakanju pentagrama bića, to jezgro, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, uobličava novu zvezdu.

Važno je uočiti da Nuit i Hadit nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju svoju igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda. U klasičnoj ezoteriji kosmički principi su arhetipski uzrok duše, ličnost je senka višeg bića, a sudbina je put povratka. Kod Krolija, kosmički principi su scenografija. Ličnost je funkcija zvezde. Sudbina je izraz probuđene Volje a ne povratak Izvoru u tradicionalnom smislu, jer tog Izvora zapravo nema.

 

3. Telema i klasična metafizika

3.1. Ontološki lom

U klasičnim tradicijama (platonizam, hermetizam, hrišćanstvo, islamska metafizika, kabala) postoji povratak Jednom. Kod Krolija ne postoji Izvor u koji se vraćamo. Postoji samo večno preslagivanje tačaka u beskraju Nuit. To je temeljni metafizički lom. U telemi nema kosmogonije, nema teorije o nastanku kosmosa kao u starim tradicijama i mitologijama. Po tome se telema razlikuje ne samo od njih, nego i od onih modernih kosmičkih teorija koje govore o primordijalnom Jednom kao o tzv kosmičkom jajetu iz čije je eksplozije nastao kosmos. U telemi postoji načelo smene eona, tj modaliteta vremena u istoriji, ali ne i kosmotvoračko načelo shvaćeno pravolinijski koje ima svoj početak, pa stoga i kraj. Kosmička igra u telemitskoj predstavi oduvek i večno traje, pa se nikad i ne završava.

Kada govorimo strogo metafizički, Kroli jeste izopačio starije tradicije, ali ne zato što njegovi simboli nisu stari (jesu), već zato što stari simboli više ne upućuju na transcendentno. Oni u telemi služe samopotvrdi individualnog centra. To je ono što čini telemu radikalno modernom: ona je okultni izraz iste ontologije koju nalazimo kod Ničea i modernog subjektivizma.

3.2. Telema i gnosticizam

U gnosticizmu postoji nostalgija za Izvorom; pleroma je središte; duša je zarobljena iskra; materija je tamnica, cilj je bekstvo iz kosmosa. U telemi na delu je afirmacija imanencije; Nuit je periferija bez centra (njen centar je Hadit); duša je samosvojna zvezda; materija je maska kosmičke igre; a cilj je tvoriti svoju Volju u kosmosu. U telemi, obožavanje plerome je greh, jer iz perspektive beskraja Nuit, svako ograničenje (pa i pleroma) predstavlja otklon od istine. Knjiga zakona kaže: reč greha je ograničenje.

3.3. Telema i lurijanska kabala

Lurijanska kabala, (doktrina čuvenog Isaka Lurije iz XVI veka) i telema imaju jednu sličnost koja ujedno čini i njihovu glavnu razliku. Ono što je u kabali Ain Sof, beskrajna božanska punina, u telemi je Nuit kao beskraj, ali ne i punina. U lurijanskoj kabali imamo koncept cimcum: Bog se povlači i tako stvara prazninu. Nasuprot tome, Nuit ne stvara, već omogućava ispoljavanje. Lurijanska kabala ima izraz ševirat ha-kelim: lom posuda koje nisu u stanju da prime božansku stvaralačku svetlost što stvara neku vrstu kosmičke traume. U telemi nema nikakve kosmičke traume, nikakvog pada ili katastrofe. Lurijanska kabala u tom smislu poznaje načelo tikun kao isceljenje i obnovu kosmosa. U telemi, takođe nema isceljenja niti nekakve obnove, jer nema ničeg što iziskuje obnovu. Zato u lurijanskoj kabali čovek učestvuje u popravci sveta, dok u telemi čovek tvori svoju Volju. Zato kod Lurije etika ima kosmički značaj, a kod Krolija je ona sekundarna u odnosu na Volju. Lurijanska kabala suprotstavlja greh i popravku, dok u telemi, umesto greha, ima samo neuspeh u ostvarenju Volje. Telema, dakle, ukida ideju kosmičke odgovornosti.

3.4. Telema i neoplatonizam

U neoplatonizmu možemo pronaći trijadu Jedno, Nus i duša. U telemi su to Nuit, Hadit i Khabs. U neoplatonizmu ključna činjenica je emanacija, a u telemi, umesto toga, prepoznajemo mrežu koje tvore zvezdane putanje. Stoga je, u neoplatonizmu imamo vertikalni povratak u Jedno, dok je u telemi na delu horizontalna večnost, koja se zapravo rasprostire u svim pravcima. To znači da, ako je u neoplatonizmu cilj povratak Jednom, u telemi je to večno samoostvarenje. Telema nije jeres u konvencionalnom smislu, nego bi se pre moglo reći kako ona predstavlja promenu same metafizičke geometrije sveta.

4. Telema i moderni okultizam

Teozofija uvodi kosmičku hijerarhiju „uzlaznih planova“, spiritualni napredak kao linearno uspinjanje, i kosmos kao moralno-pedagoški mehanizam. U suštini, teozofija je sekularizovana soteriologija koja zadržava iluziju objektivne hijerarhije. Zlatna zora zadržava kabalističku strukturu, anđeoske hijerarhije, astralne planove, ali ih tretira kao psihičko-astralne mape, ne kao ontološke stvarnosti. Sistem lebdi između metafizike i psihologije. To je, zapravo, svojevrsni kvar: ni potpuno transcendentno, ni potpuno imanentno.

Telema u neku ruku „ispravlja“ ovaj kvar na radikalan način, tako što ukida teozofsku kosmičku pedagogiju; ukida objektivnu hijerarhiju (iako telemitska magijska društva imaju hijerarhiju) i ezoterijski moralizam, jer sve je funkcija Volje. Cena te popravke jeste da nema kosmičkog poretka kao slojevite hijerarhijske strukture nego je sve ples Nuit; nema spasenja i eshatološkog scenarija; nema zajedničke istine; nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja. Svaki pad je pojedinačni udes neke konkretne zvezde koja ne uspeva da tvori svoju Volju, odnosno ne uspeva da uspostavi svoju zvezdanu putanju koja se neće sudarati sa drugim zvezdama.

Dakle, telema ne isceljuje kosmos nego ga razgrađuje. Ne mislim doslovno, nego razgrađuje tradicionalne metafizičke kosmološke predstave. Otud je ona lek protiv ezoterijske sentimentalnosti, ali i amputacija metafizičkog srca. Zato deluje oslobađajuće i istovremeno ontološki pusto.

5. Telema i Niče: ontologija Volje

U modernoj filozofiji, Fridrih Niče je mislilac čiji pogled na svet najdublje korespondira sa Krolijevim. Telema je okultna artikulacija istog loma koji Niče izvodi filozofski. Niče je, proglašavajući smrt Boga zapravo najavio odumiranje ideje kosmičkog središta, što se poklapa sa doktrinom teleme po kojoj nema Izvora, jer Nuit (a ni Hadit) nije zamena za Boga, već beskraj postojanja. Kod Ničea nema apsolutne istine, a u telemi svaka zvezda je sama sebi centar. Niče vidi volju za moć kao impuls bića, dok je u telemi Istinska Volja viđena kao zvezdani zakon, odnosno jedini zakon! Iz ničeovske optike svet je borba sila, a iz telemitske svet je ples zvezda. Kod Ničea ne postoji „šta jeste“, već „šta hoće“, dok u telemi ne postoji kosmički zakon koji propisuje nekakva viša sila ili autoritet, već samo zakon pojedinačne zvezde. I kod Ničea i u telemi Volja zamenjuje Logos. Ničeov stav da nema činjenica, samo tumačenja, u telemi se odražava kao nema kosmosa, samo Khu svake zvezde. U ničeovskom viđenju istina je tek moćna interpretacija, dok je u telemi istina ostvarena Volja. Stoga Ničeov nadčovek stvara vrednosti, a Krolijeva zvezda ostvaruje zakon. Konačno, po Ničeu, nema dobra i zla po sebi, na šta Kroli dopunjuje: Do what thou wilt! Kod obojice nema povratka, nema iskupljenja, već samo stvaranje smisla iznutra.

6. Dva jezika teleme: Nuit i Babalon

U Telemi postoje dva paralelna ontološka jezika. Prvi jezik je, nazovimo ga, kosmičko-egipatski, a koji obuhvata pojmove kao što su Nuit, Hadit, Ra-Hoor-Khuit, Hoor-paar-Kraat, Khu, Khabs itd. To je nivo bića, načela prostora i tačke, beskraj i impuls, zvezde i njihove igre. Dakle, tu imamo jednu apstraktnu kosmologiju bez biografije i bez događaja.

Drugi jezik teleme jeste onaj apokaliptičko-hrišćanski koji oličavaju pojmovi Zver (To Mega Therion), i Skerletna Žena (Babalon). To je već nivo istorije u kome se pojavljuje drama, telo, krv, ekstaza. Ta vizura je apokaliptička a ne egipatska.

Meni je uvek nekako bilo čudno zašto se ove dve vrste simbolizma mešaju u jednoj doktrini. Nuit i Hadit su večni, statični u svojoj nepromenljivosti. Njihova igra nema vremena, nema krize, nema inicijacije. Oni ne mogu proizvesti događaj. Svrha Zver i Babalon jeste uvođenje vremena. Oni su „ulazak kosmosa u istoriju“, ali i u lični životni tok posvećenika: seksualna magija, telesnost, ekstaza, duše svetaca u peharu Babalon i sl. Bez njih, telema bi ostala zanimljiva ali hladna geometrija bez religijskog naboja.

Povodom ovoga se postavlja pitanje da li su ova dva jezika ontološki spojiva? Hajde prvo da sagledamo fenomen Skerletne Žene, tj Babalon. Ona nije emanacija Nuit. U telemi nema vertikale, pa stoga nema ni emanacije. Babalon ne potiče „odozgo“. Nuit je beskraj koji obuhvata; Babalon je pehar koji prima. Ako bi Babalon bila potpuna emanacija Nuit, telema bi imala vertikalu, ali je nema. Zato Babalon deluje kao strano telo u sistemu, upravo zbog svog apokaliptičkog naboja, što ne pripada čistoj geometriji Nuit i Hadit. Isto možemo reći i za Zver, da to nije emanacija, avatar ili inkarnacija Hadita.

Šta je onda Babalon? Za nju bi se pre moglo reći da je ritualno-lirska maska Nuit, ali ne njena metafizička suština. Nuit je previše apstraktna da bi bila operativna, pa je otud Babalon most između hladnog kosmosa i ljudske ekstaze, tačka kondenzacije beskraja u ritualni događaj. Dakle, to je cena koju telema plaća da bi postala religija: dve ontologije u jednom sistemu.

7. Prorok, glas, prethodnik: Ajvaz i Ankh-af-na-Khonsu

Ankh-af-na-Khonsu je istorijska ličnost, egipatski sveštenik iz Tebe (XXVI dinastija). Njegova Stela otkrivenja (Stele of Revealing), koju su Kroli i njegova tadašnja verenica Rouz „otkrili“ 1904. godine, čuva se u Kairskom muzeju. Na steli se pojavljuje broj 666 kao simbolički ključ. U telemitskoj hronologiji, Ankh-af-na-Khonsu je prethodna inkarnacija proroka (Krolija). Ajvaz (Aiwass) je entitet koji se kroz tu liniju manifestuje. Ankh-af-na-Khonsu je šav između kosmosa i istorije, tj on je dokaz kontinuiteta, odnosno potvrda da se Zakon „pojavio u vremenu“. Veza Krolija i Ankh-af-na-Khonsua jeste karika tog kontinuiteta.

Ajvaz je nešto drugo. Kao bestelesna inteligencija izvan vremena i prostora, i kao stvarni autor Knjige zakona, Ajvaz je glas bez bića, okidač horusovskog diskontinuiteta (u odnosu na pređašnje tradicije i eon Ozirisa), te naposletku, posrednik Zakona teleme (zakon Volje). Kenet Grant je, Ajvaza uporedio sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ja ću ga ovde uporediti sa neoplatonističkim i gnostičkim Losogom, tj Nusom.

U neoplatonizmu i gnosticizmu, Logos / Nus je prvorođeni iz Jednog, nosilac istine, kosmički razum, most između transcendentnog i pojavnog, objektivni poredak bića, smisao sveta, i garancija zajedničkog kosmosa. U telemi, Ajvaz je glas bez bića, nije ničija emanacija (jer nema Izvora), nije kosmički razum (jer nema objektivne istine), ne garantuje istinu, tj ne govori veruj, već pokreće događaj, i ne donosi nekakav novi poredak, nego razbija stari poredak. Na zvezdama je da same organizuju svoj poredak. Dakle, Ajvaz nije „um Boga“, nego je glas bez Boga. Zato telema nije gnoza. Ona je post-gnoza, jer koristi stare simbole, ali je lišena ontološke osnove koju oni nose.

8. Eon Horusa: Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat

Na karti Eon u Krolijevom Tot tarotu predstavljena su četiri načela: Nuit kao beskonačnost, prostor, totalitet; Hadit kao tačka, impuls, unutrašnji centar; Ra-Hoor-Khuit kao aktivna manifestacija, Zakon i sila Eona; i Hoor-paar-Kraat kao skriveni aspekt, tišina, potencijal.

Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva pola istog načela: Horusa. Ra-Hoor-Khuit je egipatski Horus kao solarni ratnik, sudija i zakonodavac. Hoor-paar-Kraat je Harpokrat, Horus-dete, „tihi bog“. Neki okultisti poistovećuju Hoor-paar-Kraata sa egipatskim bogom Setom, ali ja ne vidim na čemu se zasniva takvo uverenje. Nejasno je kakvu bi ulogu kontroverzno i neretko mračno božanstvo poput Seta imalo u mitologiji teleme.

Pošto su, kao što sam već pokazao, Nuit i Hadit večni i statični, to znači da bez Horusa, ne bi bilo događaja. Horus je, otud, tenzija između beskraja i tačke koja proizvodi događaj. Ra-Hoor-Khuit je taj događaj kao sila i sud, a Hoor-paar-Kraat je taj događaj u zametku. Telemitski Horus stoji između kosmosa i istorije. Na karti Eon, Nuit je svod, Hadit je krug u centru, Ra-Hoor-Khuit je bog na prestolu, Hoor-paar-Kraat je dete u znaku tišine. To je ikonografija nastajanja sveta: iz beskraja i tačke rađa se Zakon. Arkana XXI (Svet / Univerzum) po redu nasleđuje XX (Eon).

Vidimo da Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat nisu strani telemitskoj kosmologiji, kao Zver i Babalon, oni su njeno srce u pokretu. Mada, sada biva jasnije otkud Zver i Babalon. Oni su načela koja deluju na Zemlji, među ljudima. To je uloga apokaliptičkog.

9. Telema kao metafizička revolucija

Telema nije tek nekakva ezoterijska škola među mnogima. Ona je promena same metafizičke geometrije sveta. Njene koordinate su sledeće:

1. Ontološki pluralizam bez centra, jer nema zajedničkog kosmosa, nema zajedničke istine;

2. Khabs pre Khua, tj biće pre svetlosti, subjekt pre kosmosa;

3. Imanencija bez povratka, jer nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja;

4. Volja umesto Logosa, pošto ne postoji šta jeste, već šta hoće;

5. Dva jezika, dve ontologije: kosmička geometrija i apokaliptička drama, bez konačne sinteze;

Telema je okultni postmodernizam. Ona koristi drevne simbole, ali ih potpuno preinačuje. Njen cilj nije obnova tradicije, već njena razgradnja u korist potpune imanencije. Zato deluje istovremeno kao oslobođenje i kao pustoš. I zato je, više od jednog veka kasnije, i dalje nemoguće mimoići je.

Džefri Epstin i orgija kao mehanizam kohezije elite

Nisam hteo da se osvrćem na aktuelnu temu o Džefriju Epstinu, jer me nekako odbija opšta fama povodom neke teme. Pa ipak, slučaj Epstin je samo vrhunac jednog narativa koji se nalazi u srcu tzv teorija zavera, a to je orgijastična, psihopatska i satanistička priroda određenih članova globalne elite moći, posebno elita Evrope i Amerike, a što uključuje i one koji dolaze iz drugih kultura ali čiji su interesi isprepletani sa ovim prvima. Povodom čitave te situacije imam nekoliko natuknica.

Prva natuknica nas vraća u Englesku XVIII veka i Hell Fire Club Frensisa Dešvuda. Da li je Dešvud bio Epstin svog vremena? U određenom smislu jeste, ali ne u potpunosti. Oba slučaja predstavljaju organizovane prostore za antinomijskim ponašanje elite. Dešvudov klub, sa svojim parodijama religioznih obreda, izazovnim seksualnim orgijama i ismevanjem društvenih konvencija, bio je laboratorija za oslobađanje poriva koje je viktorijanska strogost kasnije zatvorila. Ključna sličnost je u funkciji takvih događaja: stvaranje zatvorenog, tajnog kruga u kome se moćni oslobađaju zajedničkih, i obično ilegalnih ili nemoralnih, tajni. Epstin je, međutim, bio operativac, dobavljač i potencijalni ucenjivač, uvezan sa tajnim službama koje su ga kontrolisale i koristile, dok je Dešvud više bio primus inter pares, plemić koji organizuje zabavu za sebe i svoj društveni krug. Oba slučaja pokazuju kako se kroz zajedničko kršenje tabua kuje poverenje, jer onaj ko je sa vama učestvovao u nečemu sramnom, teško će vas kasnije osuditi ili izdati.

Ovo nas dovodi do moje druge natuknice, a to su institucije čuvenih studentskih bratstava. Podsetimo se, koncept organizovanih studentskih grupa sa inicijacijama, ritualima i jakim identitetom potiče iz evropskih srednjovekovnih univerziteta već od XII i XIII veka. Ove grupe su imale određeni nivo samouprave, birale predstavnike i često su se međusobno sukobljavale. Međutim, to nisu bile tajne studentske organizacije. Moderni koncept tajnog studentskog bratstva (fraternity) sa grčkim slovima u svojim nazivima, ritualima, ložama i čvrstom hijerarhijom stvoren je u SAD. Tako je prvo bratstvo Phi Beta Kappa (ΦΒΚ) osnovano još 1776. godine na koledžu Vilijam i Meri u Virdžiniji. Koledž Vilijam i Meri bio je jedan od glavnih centara prosvetiteljstva u kolonijalnoj Americi. Phi Beta Kappa je nastala kao tajno društvo posvećeno prosvetiteljskim idealima: slobodnoj raspravi, znanju, slobodi misli i bratstvu. Koristila je rituale i simbole inspirisane masonerijom, kako bi ojačala veze među članovima i zaštitila svoje diskusije od spoljašnjeg nadzora. Iako je ovo američki koncept, ideja je delimično inspirisana evropskim literarnim i filozofskim društvima, ali ih je američki kontekst preobrazio u jedinstvenu, trajnu i hijerarhijsku instituciju smeštenu unutar univerzitetskog kampa. 

Korišćenje grčkih slova za nazive bratstava nije slučajno i ima više nivoa značenja, na primer skraćenice za određeno geslo, povezivanje sa antičkim idealima i sl., ali u praktičnom smislu sistem grčkih slova omogućio je jednostavno stvaranje jedinstvenih naziva za stotine novih bratstava koja su nastajala tokom XIX veka, sprečavajući dupliranje. Takođe je stvoren vizuelni i simbolički jezik koji je prepoznatljiv na studentskim privescima (pins), majicama i zgradama. Kao što su grčka slova osnovni gradivni blokovi matematike i nauke, tako su pojedinačna bratstva trebala da budu gradivni blokovi moralnog i intelektualnog karaktera članova. Od filozofskih i akademskih društava, taj razvoj vodi preko društvenih bratstava XIX veka, do kompleksnih institucija XX i XXI veka koje kombinuju društveni život, networking, volontiranje, sportska takmičenja i - ono što je ovde bitno - često i problematične oblike kulture inicijacija i ekskluzivnosti.

Dakle, mehanizam koji potiče od studentskih bratstava pa do elitnih orgija, jeste kontinuum inicijacije i kohezije. Na univerzitetima se mladi pripadnici buduće elite podvrgavaju poniženjima, pijančenju, drogiranju i seksualizovanom nasilju kako bi postali braća. Ovaj oblik društvenog povezivanja kroz traumu i transgresiju ima duboke psihološke efekte, stvarajući neuništivu vezu zasnovanu na strahu od isključenja, osećaju zajedništva proisteklog iz zajedničkog preživljavanja sramote, i normalizaciji ekstremnog ponašanja. Kada ti isti ljudi postanu milijarderi, političari, važni funkcioneri države, međunarodnih institucija, medija, banaka ili korporacija, logika ostaje ista, samo su sredstva luksuznija, a rizik od izlaženja pred javnost, unapred osiguran mrežom bezbednosti poput Epstinove (dok nešto nije krenulo naopako).

Ovde Epstin zaista igra ključnu ulogu, jer je on arhitekta i čuvar tajne. Njegova uloga nije bila samo da obezbedi devojke i lokaciju, već da bude posrednik u deljenju zajedničkih psiholoških vrhunaca, da se tako izrazim. Zato je on omiljena ličnost. On omogućava da se gost, pošto je prešao granicu, oseća slobodno, jer je sve organizovao neko drugi. On je takode čuvar dokaza, živi arhiv kompromitirajućih trenutaka. Ovo ga čini ne samo organizatorom, već i potencijalnim moćnikom koji drži polisu osiguranja nad svakim od učesnika.

Dalje, moja sledeća natuknica tiče se određene vrste psihološkog programiranja koji seže i u okultno. Sa stanovišta čiste bihejvioralne psihologije i socijalne dinamike, efekti su dovoljno snažni: 

1. Zajednička kršenja moralnih i pravnih normi stvaraju snažnije veze od zajedničkih uspeha.

2. Ono što bi u normalnom životu bilo neprihvatljivo, u zatvorenoj grupi postaje norma, širi se krug prihvatljivog ponašanja.

3. Onaj ko ima zapise (fotografije, snimke) o takvim činima, stiče ogromnu moć nad učesnicima.

Povodom ovoga setimo se kako izgledaju inicijacije u meksičke narko kartele, posebno one povezane sa kultom Santa Muerte. Svirepost i nemilosrdnost skopčane sa potpunom poslušnošću tom prilikom moraju biti nedvosmisleno iskazane. Ovi rituali sadrže nekoliko osnovnih elemenata:

a) Nasilje kao test: Novajlija mora da izvrši ubistvo (često posebno brutalno ili protiv nedužne osobe). To služi kao pakt krvi (sangre pact), jer on je sada kriv za ubistvo, a organizacija ima dokaz protiv njega. Ovo ga čini pouzdanim jer je uvek pretnjom zatvora.

b) Mučenje i posredništvo: Ponekad novajlija mora da muči žrtvu pre nego što je ubije. Ovo služi kao test hladnokrvnosti, ali i kao ritualno oživljavanje ili buđenje sopstvene bestijalnosti. Ono ga psihološki odvaja od civilnog sveta. 

c) Jelo i pijanka posle čina: Učesnici zajedno jedu i piju posle izvršenog ubistva. Ovo je direktna paralela sa team-building orgijama elite. Ono normalizuje užas, stvara kolektivnu memoriju transgresije i učvršćuje veze kroz zajedničku krivicu i adrenalin.

d) Upotreba narkotika kao ritualnog sredstva: Masovno konzumiranje kokaina ili metamfetamina pre, tokom ili posle akcije služi za smanjenje inhibicija, povećanje agresije i stvaranje kolektivne euforije. Ponovo, jasna paralela sa upotrebom alkohola i droga na elitnim orgijama za gubljenje kočnica.

Pored Santa Muerte, karteli i maras (srednjoameričke bande) često koriste i druge sinkretičke oblike kao što su:

a) Narko-satanizam: Ovo je često neka vrsta pop-kulture satanizma pomešana sa lokalnim verovanjima u čarobnjaštvo (brujería). U ritualima se koriste crne sveće, obrnuti krstovi, i razni simboli u tom stilu.

b) Magija zaštite: Članovi mogu dobiti amajlije (protecciones) ili tetovaže sa religijskim simbolima, često i hrišćanskim, za koje veruju da će ih zaštititi od metaka. Često se vrše magijski rituali nad oružjem kako bi ono postalo ubojitije ili nad novcem od droge kako bi privukao još klijenata.

c) Žrtvovanje životinja i ljudi: U ekstremnim slučajevima, za pokretanje velikih poslova ili za osvetu, vrše se obredi žrtvovanja. Tada se žrtvuju kokoške, koze, a u najekstremnijim slučajevima i ljudi. Ovo ima dvostruku svrhu: apotropejsku (da odbije neprijatelje ili policiju) i psihološku-terorističku (da širi strah među rivalima i lokalnim stanovništvom). Telo žrtve često je ritualno osakaćeno (odrubljena glava, izvađeno srce) kako bi se poslala poruka.

Ovi latinoamerički kriminalni običaji imaju svoju paralelu sa Epstinom i elitom u obliku koji bismo mogli nazvati ekonomijom transgresije. Tek u poređenju sa Latinosima možemo imati jasniji uvid šta ova elitna gospoda Epstinovih prijatelja zapravo radi. Cilj njihovih orgijastičkih rituala je inicijacija, kohezija, demonstracija moći iznad zakona, team-building. Njihova valuta simboličko-obredne razmene je moralno i seksualno nasilje, učestvovanje u orgijama, seks sa maloletnicama, snimanje kompromitujućih situacija. Njihov mehanizam veze možemo opisati kao seksualno-moralnu tajnu, tj svi su saučesnici u ozbiljnom kršenju društvenih i krivičnih normi. Njihova zaštitna mitologija, umesto tetovaža i amajlija jeste utvrđivanje mita o sopstvenoj izuzetnosti i moći kroz ideju da su oni gospodari svemira, iznad morala običnih ljudi, i da zakoni ne važe za njih. Psihološki efekat svega ovoga je grandiozni narcizam i otklon od empatije, jer mi smo posebni, naša pravila su drugačija. Dakle, oni žive u nekom posebnom ili paralelnom svetu. To je izvor njihove kosmičke arogancije. 

Međutim, postoji izvesna razlika između kartela i svetske elite. Karteli koriste primitivno, fizičko, krvavo nasilje, jer je njihov posao fizički opasan i nasilan. Njihova glava je uvek u torbi. Sa druge strane, elita koristi sofisticirano, psihološko, seksualizovano nasilje, jer je njihova moć bazirana na reputaciji, finansijama i informacijama. Oni su zaštićeni poput belih medveda. No, i jedni i drugi ritualizuju svoje najgore postupke kako bi pretvorili individualnu krivicu u kolektivnu snagu. Oni ne samo da krše najdublje tabue (ubistvo, seksualno zlostavljanje dece), već to čine zajednički, u određenom obredu. To je suštinska formula za stvaranje zatvorene, neprobojne grupe koja nije vezana zajedničkim idealima, već zajedničkom tajnom o sopstvenom padu. To je ta alhemija pretvaranja kompromitacije i sramote u lojalnost a Epstin je u tom smislu delovao kao alhemičar ili možda kao baštovan jednog izopačenog perverznog vrta ciljano uzgajanih i usmeravanih sociopata i psihopata.

Međutim, stvari idu dublje, pošto je mogućnost da se radi o nečemu što prevazilazi savremenu psihologiju i duboko je ukorenjeno u ljudskoj prirodi, verovatno tačna. Ne mora se nužno raditi o svesnom okultnom ritualu, već o ponavljanju arhaičnih obrazaca koji su deo kolektivnog nesvesnog. U romanu Anđeo sa zapadnog prozora, okultista Gustav Mejrink je opisivao taighearm, drevni krvavi inicijacijski obred koji radikalno menja svest onog ko u njemu učestvuje. Takav tip obreda koji kroz ekstremno, često krvavo iskustvo, ima za cilj da razori granice ega i dovede učesnika u kontakt sa prvobitnim i čudovišnim aspektima života (animalni atavizam). Cilj nije samo razvrat, već preobražaj. U drevnim misterijama i inicijacijama, prolazak kroz strahotu i ekstazu trebalo je da inicijanta dovede do novog nivoa saznanja ili pripadnosti.

U modernoj, sekularizovanoj i izrazito racionalnoj eliti, ovi arhaični impulsi nisu nestali već nalaze izlaz u pararitualnim oblicima. Orgiјastična i bestijalna scena na tajnom sastanku moćnika može se tumačiti kao pseudo-inicijacija koja služi za uvođenje novog člana u krug kroz zajedničku transgresiju. Drugi nivo jeste da kroz simboličko (ili stvarno) potčinjavanje života (seksualnost, patnja drugih), učesnik doživljava iluziju nadilaženja ljudskih ograničenja i moralnih pravila koja važe za obične smrtnike. Tada se u grupi i svakom njenom članu usađuje osećaj da se nalazi iznad zakona, kako onog profanog, tako i duhovnog. I konačno, u zaštićenom prostoru, gde su svi jednakog statusa i svi su saučesnici, može se bez straha ispoljiti ona strana ličnosti koju javni imidž, ili porodična uloga, mora da potisne. 

Epstin i njegovi saradnici možda nisu bili svesni ovih arhaičnih dimenzija. Verovatno su bili motivisani banalnijim motivima: moći, seksom, novcem, uticajem, kontrolom, ucenom. Međutim, forma koju su njihovi skupovi dobijali, kroz tajnost, hijerarhiju, inicijaciju, ekstremno ponašanje, prisustvo žrtava (maloletnica), nesvesno odražava drevne oblike. To je ritual bez vere, misterije bez božanstva, čija je jedina svrha jačanje grupne kohezije i stvaranje osećaja apsolutne moći kroz apsolutnu slobodu od svih normi. Čak i simboličko prisustvo kakvog obrednog totema koji ukazuje na neko božanstvo ili demonolatrijski idol, ne podrazumeva punu svesnost učesnika. Možda je logika i estetika takvih rituala zaista i osmišljena od strane nekih okultista koji sarađuju sa tajnim službama, koje očekivano, stoje iza ovakvih orgija, ali verovanje mnogih ljudi da su svetski moćnici svi odreda inicirani u nekakav satanistički kult može biti tačna, ali to ne znači da su svi oni potpuno toga svesni. 

Neke porodične loze generacijama uzgajaju odnose sa određenim demonima, pa bi se stoga moglo reći da je tu reč o satanistima, ali imajmo na umu da novajlije u svetu elita dolaze iz spoljašnjih krugova, pa stoga nije neophodno da svako od njih bude dublje uvučen u okultno. Neretko je mnogo korisnije da neka osoba koja učestvuje u takvim orgijama zadrži u svom umu određenu ambivalentnost, jer potpuni posvećenik mračne magije ne bi mogao tako uverljivo da glumi osobu visokog morala ili možda čak i ličnost od verskog autoriteta, a da istovremeno ima svest o sopstvenom sagrešenju. Taj tok misli nesumnjivo vodi do jedne znamenite verske organizacije povodom koje nikada nisam bio načisto da li je izuzetno visok nivo pedofilskih incidenata među njihovim sveštenstvom posledica strogih verskih pravila, ili je reč o namernom i sistematskom proizvođenju traume radi izgradnje poslušnosti, kako nasilnika, tako i njihovh žrtava.

U nekom zaključku čitav fenomen tajnih i krvavih orgija nije samo priča o seksualnom zločinu i zloupotrebi moći. To je mračna sociologija elite u akciji. To ukazuje kako se, od univerzitetskih bratstava do privatnih ostrva, održava kultura izuzetnosti. Epstin je bio funkcionalni čvor u toj mreži, obezbedivši prostor, materijal i sigurnost za rituale koji su služili da pretvore moćne pojedince u koherentnu, uzajamno kompromitovanu grupu. Psihološki efekat je višeslojan: od banalnog team-buildinga kroz zajedničku krivicu, do potencijalnog, duboko ukorenjenog, arhaičnog osećaja da se kroz zajedničko uranjanje u tabu i transgresiju stvara nova, jača vrsta ljudi, onih koji stoje iznad i van društva koje su dužni da vode. Na taj način kida se veza između upravljača i onih kojima se upravlja, a elita gubi empatiju i osećaj pripadnosti sa narodom iz kojeg je ponikla. Otud je veliko pitanje kome je tačno i zbog čega cilj da se stvara i održava takav tip ljudskog materijala na najvišim upravljačkim položajima?

Da li su svi učesnici bili svesni ove dublje dimenzije? Verovatno ne. Većina je verovatno doživela samo uzbudljivu, razvratnu zabavu. Ali forma je govorila svojim jezikom, a efekat, bez obzira na svesnu nameru, bio je snažno grupno vezivanje kroz zajedničko iskustvo graničnog stanja. I upravo u tome leži najveći horor cele priče. Mehanizmi koji su u prošlosti služili za stvaranje svetih zajednica ili vojnih jedinica, ovde su iskorišćeni za održavanje mreže moći i nepravde.