San kao kapija: Inicijacija i mistika u delu Endrua Čamblija

sigili Endrua Čamblija

Inicijacijski san i inkubacijski san

Započnimo ovu temu pokušajem određenja šta je to inicijacijski san. Generalno, to je san u kojem prolazimo kroz nekakav preobažajni susret ili događaj, kao što su to smrt ili ponovno rođenje, susret sa duhovnim vodičem, primanje magijskog imena, znaka, ključne reči, zatim nekakvog opunomoćenja za pristup određenom magijskom arealu ili svetu duhova i sl. Taj san je otud teleološki usmeren, jer menja naš status ili identitet. I naravno, nije neophodno da bude izazvan ritualom neposredno pred spavanje. Može se javiti, na prvi pogled, sasvim spontano i krajnje neočekivano. 

Takođe, odmah bih napravio razliku između inicijacijskog i inkubacijskog sna, mada je tu crtu razlikovanja ponekad teško povući. Naime, inkubacijski je onaj san koji je izazvan svesnim i nameravanim ritualom radi dobijanja kakve poruke, izlečenja ili proročanstva od duhova. Dakle, taj san je instrumentalan: traži informaciju ili intervenciju, i vezan je za sveti prostor, grob (u slučaju nekromantskog sna) i određenu magijsku tehniku ili religijski obred. I kao što rekoh, u praksi se ovi tipovi snova preklapaju, ali im je intencionalna struktura različita.

U istorijskom smislu, ovaj tip sanjanja praktikovan je, na primer, u Asklepijevom kultu, što je podrazumevalo obredno spavanje u svetilištu. Svedočanstva i natpisi iz Epidaura opisuju post, kupanje, žrtvu, spavanje u abatonu, pojavu božanstva ili zmije u snu, terapijsku instrukciju ili neposredno izlečenje. Ovo je paradigmatična inkubacija (orakularno-terapeutska). U grčkim praksama (npr. rituali prizivanja mrtvih, uključujući motive iz Grčkih magijskih papirusa), san može biti sredstvo kontakta sa dušama preminulih. Takvom snu prethode razne obredne radnje, prizivanja, prinošenje za to propisanih žrtava itd. Cilj takvih radnji jeste da se u snu dobiju traženi odgovori. 

Egipatski hramovi praktikovali su sveto spavanje radi božanskog saveta (npr. u kultovima lokalnih božanstava). Inicijacijski aspekt se javlja u tekstovima o noćnim putovanjima i simboličkoj smrti, ali terapijsko-proročki model dominira. U bibliji takođe imamo sličan tip snova koji imaju inicijacijski karakter: mandat, poziv, promena sudbine. Kasniji mistički slojevi opisuju vizionarske susrete, ali ne kao sistematsku inkubaciju u hramu, već kao asketsko-vizionarski proces. U sufizmu postoje ru’ya sadiqa (istiniti snovi) i snovi susreta sa prorokom ili ličnim anđelom. Kod tumačenja koje daje Anri Korbin, susret sa ličnim anđeoskim principom u imaginalnom svetu može imati inicijacijsku funkciju (ontološka preorijentacija), ali ne nužno kroz formalnu inkubaciju. 

U pojedinim gnostičkim tekstovima pojavljuju se vizionarske scene i objave kroz snolik imaginarijum (uspon duše, susret s nebeskim dvojnikom itd). Taj tip snova je dominantno inicijacijski, a to je otkrivanje pravog identiteta. Tu nema jasne institucije inkubacijskog spavanja kao u Asklepijevim hramovima.

Moderni okultizam takođe poznaje oblast inicijacijskih snova. U tom smislu snovi su takođe deo procesa znanja i razgovora Svetog anđela čuvara. Takvi snovi nisu klasična inkubacija u hramu, već element kontinuirane inicijacije. U tradicionalističkoj struji okultizma, snovi su prostor susreta sa daimonom; imaju izrazito inicijacijsku funkciju. U tom smislu, kod Ostina Osmana Spera, rad sa snovima jeste polje oslobađanja od ega, što je više psihomagijski nego teurgijski pristup. Džejk Straton-Kent, recimo, obnavlja htonske i nekromantijske modele, a snovi se pritom koriste kao kanal kontakta sa daimonom ili mrtvima, često inkubacijski. 

Vidimo, dakle, da je nekromantska inkubacija instrumentalna: priziv mrtvih radi znanja, dok je inicijacijski san egzistencijalan: subjekt postaje drugi. U tom smislu, inkubacija pretpostavlja da je svet komunikativan i odgovara na poziv, dok se u okviru prakse inicijacijskih snova ukazuje da osoba ima latentni ontološki potencijal koji se aktivira. I dalje, inkubacijski san je ritualno izazvana komunikacija sa izvorom znanja (bogovi, mrtvi, duhovi), a inicijacijski san je egzistencijalna reorganizacija dramatizovana kroz simbolički susret.

Sada bih fokus ovog izlaganja usmerio na jednu zanimljivu ličnost iz sveta modernog okultizma čija shvatanja u pogledu ove teme vredi prodiskutovati, a to je Endru Čambli.

Ko je bio Endru Čambli (Andrew Chumbley)?

Andrew D. Chumbley (1967–2004) bio je engleski mag i pesnik, povezan sa okultnom grupom pod imenom Cultus Sabbati. Delovao je unutar struje tzv. tradicionalne ili sabatičke veštičarske struje (Traditional Craft), ali je njegov sistem izrazito ličan i teološki koherentan. Njegova doktrina se često naziva Sabbatic Craft ili Crooked Path. Nije reč o folklornoj veštičjoj praksi, već o kompleksnoj gnostičko-magijskoj ontologiji koja kombinuje stvari kao što su grimoarska magija, sabatički mit, vizionarska poezija, nekromantija, i doktrina unutrašnje inicijacije. Glavni pojam kod Čamblija je Magical Gnosis, neposredno, ali simbolički strukturisano saznanje kroz viziju, san i ekstazu. 

Čamblijev pogled na inicijacijski san

Očekivano, kod Čamblija se inicijacija ne svodi na formalni ritual. On tvrdi da je istinska inicijacija akt unutrašnjeg saveza sa Duhom (Daemon) Tradicije. Za njega je san prostor u kome se susreću duhovi loze posvećenja, arhetipske sile, i lični Daimon. To nije „psihološki san“, već ontološki prelaz u ono što on naziva Otherworld. Iako inicijacija može nastati bez spoljnog ritualnog autoriteta, Čambli tvrdi da inicijator jeste Tradicija sama, odnosno duhovi sabata, ili unutrašnji Daimon kao nadindividualni princip. Dakle, posvećenik ne inicira sebe, nego je „pozvan“ kroz san. Ponekad san ima strukturu ugovora, krštenja, simboličke smrti i ponovnog rođenja. To je tipična inicijacijska struktura, smrt starog identiteta kroz savez sa duhovnim načelom.

Čambli pravi implicitnu razliku između inicijacijskog sna, koji dolazi spontano, preobražava status praktičara, uključuje savez sa Daimonom, i nije nužno prizvan ritualno, od inkubacijskog sna koji je izazvan ritualom, ima upotrebnu svrhu (proricanje, kontakt sa duhom), i pripada operativnoj magiji. Čambli ne tumači Daimona kao arhetip, već kao realnu, nadličnu inteligenciju, ali koja se javlja kroz simboličku matricu psihe. Kratko rečeno, Čambli tvrdi da san može biti primarni kanal inicijacije. Inicijacija je savez sa Daimonom, a taj savez dolazi kroz Tradiciju kao živi duhovni entitet. Posvećenik sam po sebi ne uzrokuje inicijaciju, već je prepoznaje i prihvata. Dakle, inicijacijski san kod Ćamblija nije psihološka samo-interpretacija, već metafizički susret.

Andrew D. Chumbley

Magijski svet Endrua Čamblija

Ako uzmemo ontološke pretpostavke koje prihvata Endru Čambli, njegov sistem je iznenađujuće konzistentan. Njegove osnovne doktrinarne premise možemo obuhvatiti kroz pet tvrdnji: 

1) Postoji realna, nadlična struja (Current); 

2) Tradicija nije istorijska institucija već živi duhovni kontinuum; 

3) Daimon je objektivna inteligencija povezana sa pojedincem; 

4) Inicijacija je savez sa tom inteligencijom; 

5) San i vizija su legitimni medijumi tog saveza. 

On ne tvrdi istovremeno da je Daimon samo psihološki arhetip i da je ontološki entitet. On se jasno opredeljuje za ontološki realizam. Dakle, za Čamblija, Daimon je stvaran, a tu se uočava jasna paralela sa pristupom ceremonijalnih magova u pogledu prirode Svetog anđela čuvara. 

Očigledan je uticaj koji je Ostin Osman Sper imao na Čamblija, iako se ovaj rodio deceniju nakon što je Sper umro. Čambli je sebe video kao pisara svog Daimona, i iako se u njegovom radu mogu prepoznati linije inspiracije iz Sperovih dela i tehnika, njegov stil je ostao jedinstven. Sper jeste donekle bio uzor, ali ne i model koji je Čambli slepo kopirao. U studijama o savremenom okultizmu, Sper se navodi kao jedan od glavnih izvora uticaja na Čamblijev Cultus Sabbati. Mada, Sper je uticao, nakon svoje smrti, i na Keneta Granta i njegov Tifonijanski OTO, zatim na pokret magije haosa Pitera Kerola i na još dosta mlađih okultista. Ovo je značajno jer Čamblija smešta u širi kontekst Sperovog uticaja, uz druge velike struje savremene magije. Zanimljivo je da se njih dvojica često pojavljuju zajedno u kontekstu okultne umetničke scene. Na primer, na izložbi I:MAGE 2013. godine u Londonu, izlagali su radovi i Spera i Čamblija, zajedno sa drugim umetnicima ezoterijske orijentacije. Ovo svedoči o njihovom srodnom mestu u imaginarijumu savremene okultne kulture. Njih spajaju teme: san kao inicijacija, atavistički preobražaj, susret sa numinoznim, i umetnost kao magijska praksa. I jedan i drugi su praktikovali ono što bismo mogli nazvati vizionarskom umetnošću kao oblikom magije. 

Uprkos uticaju, Čambli je razvio sopstveni jedinstveni izraz. Dok je Sper bio radikalni individualista, gotovo anarhičnog duha, koji je odbacivao ceremonijalnu magiju i sistematičnost, Čambli je stvorio izuzetno složen, sistematičan i poetski bogat korpus. Sperova Kia je bezlična, pred-konceptualna, dok je Čamblijev svet naseljen bogovima, demonima i precizno definisanim duhovnim silama. Čambli je uneo i uticaje iz sufizma, tantre, tibetanskog budizma i hrišćanskog misticizma, što je njegovom delu dalo širinu koja kod Spera nije prisutna. 

Nevezano za Spera, Čambli je bio utemeljen u engleskom tradicionalnom veštičarstvu. Bio je iniciran u dve loze tradicionalnog veštičarstva Istočne Anglije, koje su postojale pre moderne Vike (Wicca). Njegova magija je duboko ukorenjena u lokalni folklor, pejzaž i veštičarsku mitologiju. Osim toga, Čambli je od 1993. do 1999. bio član Grantovog Tifonijanskog OTO-a, gde je vodio pridruženu ložu. Grant je i sam bio pod velikim Sperovim uticajem, tako da je preko Granta Čambli posredno dobio deo Sperove filozofije. Takođe, i neizbežno, bio je dobro upoznat sa radom Alistera Krolija, kabalom, enohijanskom magijom i sistemom Zlatne zore. Njegovi rani članci objavljivani su u časopisu Chaos International, što govori o povezanosti sa tom strujom, iako je on kasnije razvio mnogo strukturiraniji i tradicionalniji sistem. 

Čamblijev rad odlikuje se dubokim razumevanjem istočnjačke misli, koju nije koristio površno, već je uvrstio u svoj sistem. Jedan od ključnih uticaja na Čamblija imao je i sufizam. Posebno ga je inspirisao Idriz Šah, čije teorije o vezama između veštičarenja i bliskoistočnih kultova (Jezidi, Mandejci, Zoroastrizam) Čambli istražuje u svojoj knjizi Qutub: The Point. Sam naziv Qutub je sufijski termin za duhovno središte ili osovinu. Takođe, na Čamblija su znatno uticala tantrička učenja, tibetanski budizam, gnostičko i pravoslavno hrišćanstvo, posebno isihazam.

Poput Spera, Čambli je bio izuzetan crtač. Za njega magijski rad nije bio odvojen od kreativnog izraza. Njegovi grimoari su umetnička dela, a njegovi crteži i sigili su aktivni magijski alati. Nedavna akademska studija o Čamblijevom vremenu u Kornvolu otkriva koliko je pejzaž uticao na njega. Mistična snaga kornvolskih lokacija, njihova istorija magije i ukleti pejzaži nadahnuli su neke od njegovih najsnažnijih kasnih radova, uključujući rituale zasnovane na pejzažu zvane Cucullati workings. On je Britaniju video kao mrežu moćnih tačaka (Eseks, Vels, Kornvol, Glastonberi) sa kojih se pristupa skrivenom kraljevstvu duhovnog sveta.

Čambli nije bio eklektičar koji samo skuplja tuđe ideje. On je sve ove uticaje video kao izraze jedne univerzalne magijske suštine, koju je nazivao magijska kvintesencija (Magical Quintessence). Smatrao je da se delići magijskog znanja iz različitih vremena i mesta mogu spojiti i funkcionisati u trans-istorijskoj areni svete dimenzije, konkretno, unutar magijskog kruga veštica. Zato njegov ključni grimoar Azoëtia, iako utemeljen na britanskom veštičarstvu, koristi ikonografiju Sumeraca, Egipćana, Acteka i drugih.

Prikaz knjige Misticizam, inicijacija i san Endrua Čamblija

Mysticism: Initiation and Dream by Andrew D. Chumbley

Knjiga Endru Čamblija Misticizam, inicijacija i san predstavlja retko delo koje se uspešno kreće granicom između nauke i iskustva, između fenomenologije religije i lične magijske prakse. Pisan kao studentski rad na londonskom SOAS univerzitetu 2001. godine, on već nosi sve odlike Čamblijevog kasnijeg delovanja, duboku učenost, preciznost i istovremeno posvećenost živom iskustvu mističkog. Osnovna teza dela je jednostavna, ali dalekosežna: san poseduje inicijacijsku moć. On nije samo psihološki fenomen koji treba tumačiti, već autentičan prostor susreta sa drugim, bilo da je to božanstvo, duh, ili sopstveno dublje biće. Čambli tvrdi da san može delovati kao most između svakodnevne svesti i transcedentnog, te da kroz njega čovek može biti uveden u nove nivoe postojanja. 

Čambli na samom početku postavlja metodološki okvir koji je ključan za razumevanje njegovog pristupa. On se ne zadovoljava pukom istorijskom analizom, već uvodi tri međusobno prožeta načina istraživanja: 

1. Istorijski metod – proučavanje zapisa o snovima iz prošlosti, od sumerskih glinenih ploča do srednjovekovnih hrišćanskih vizija. 

2. Fenomenološki metod – pokušaj da se snovi razumeju iznutra, onako kako su ih doživljavali oni koji su ih sanjali, bez nametanja modernih interpretativnih okvira poput Frojdove ili Adlerove psihoanalize. 

3. Participativni metod – uključivanje ličnog iskustva. Čambli otvoreno govori da se njegovo razumevanja snova temelji i na sopstvenoj magijskoj praksi i neposrednom dodiru sa oniričkim svetom. 

Ovaj trostruki pristup omogućava mu da gradi most između mistika i učenjaka, kako sam kaže, i da izbegne zamku suvoparnog akademizma s jedne, ili nekritičkog ezoterizma s druge strane.

Čamblijeva polazna tačka je jednostavna, ali duboka: svi ljudi sanjaju. San je univerzalno ljudsko iskustvo, misterija u kojoj svi učestvujemo. Čambli citira Ibn Arabija koji kaže da je Bog stavio san u živi svet kako bi svako mogao da posvedoči prisustvo imaginacije i da sazna da postoji drugi svet sličan čulnom. Međutim, dok je sámo iskustvo sna univerzalno, načini njegovog tumačenja duboko su ukorenjeni u kulturu, veru i tradiciju. Upravo ta napetost,  između univerzalnog iskustva i posebnih tumačenja, čini san plodnim tlom za istraživanje odnosa između sopstva i drugog.

Srž Čamblijevog razumevanja inicijacijskog sna leži u dijalektici dva procesa koja on naziva reifikacija i rarefakcija. Reifikacija (otelotvorenje) je proces u kome san silazi u materiju. To je moć sna da se utisne u fizički svet, da postane tekst, pesma, ritual, hram, ili čak ljudsko biće. Kroz brojne primere, Čambli pokazuje kako snovi iniciraju nastanak svetih spisa, muzike, plesa i arhitekture. Ključni primer je sumerski sveštenik Gudeja (oko 3000. godine pre n.e.), kome se u snu javljaju božanstva i naređuju mu da sagradi hram. Gudeja ne samo da prima uputstva, već u samom snu dobija i tumačenje simbola. Tako san istovremeno postavlja zagonetku i nudi njeno rešenje. Ovaj motiv anđela sa tablicom i pisaljkom ponavlja se kroz istoriju u mnogim primerima. 

Čambli posebno ističe sufijsko učenje o Umm al-Kitab, (Majci knjige), nebeskom prototipu Kur'ana koji se neprestano spušta kroz vreme kao zvezdani pljusak u srca svetaca. Slično tome, u tibetanskom budizmu postoji tradicija skrivenih blaga koja je Guru Padmasambava sakrio u pećinama, jezerima, ali i u samom prostoru uma. Oni se otkrivaju kroz snove i vizije pronalazača blaga. Najupečatljiviji je Čamblijev prepričani doživljaj Namkhai Norbua, koji kao dete u snu od dakini dobija svitak sa svetim tekstom, i budi se držeći ga u ruci. 

Drugi pomenuti pojam, rarefakcija (profinjivanje) je suprotni proces, uzdizanje svesti ka duhovnim visinama. Ako reifikacija pokazuje kako nebo silazi na zemlju, rarefakcija pokazuje kako zemlja može biti preobražena u nebo. To je put mistika ka svetlosti, ka stanjima pročišćene svesti. Ova dva procesa su istovremena i međusobno zavisna. Kako Čambli kaže, poput anđela koji se penju i silaze na lestvama Jakovljevim, tako i inicijacijski snovi istovremeno spuštaju božansko u materiju i uzdižu sanjača ka višim nivoima postojanja.

Posebno mesto u Čamblijevoj analizi zauzima pojam svetlosnog tela. Kroz prakse poput taoističkog spavanja u korpi Velikog medveda, sufijske vizije zelenog svetla (Hidr), ili tibetanske rajduške duge, mistik postepeno preobražava svoje fizičko telo u telo od svetlosti. Čambli ovde koristi i korbinovski pojam imaginalnog sveta ('alam al-mithal), stvarnosti koja nije ni fizička ni čisto duhovna, već negde između, gde simboli imaju sopstvenu opipljivu stvarnost. U tom svetu, san više nije samo slika, već autentičan prostor delovanja. Mistik koji je ostvario svetlosno telo može da posećuje druge u njihovim snovima, i da postane inicijator, poput Ibn Arabija.

Na kraju, Čambli san vidi kao prozor, odnosno zagranični portal postavljen na granici mnogih svetova. Kroz njega božansko svetlo obasjava mistika dok je još na zemlji, ali ga istovremeno privlači sebi. Cilj nije bekstvo iz sveta, već njegovo preobraženje kroz sjedinjenje onoga što je gore i onoga što je dole. San, u ovoj perspektivi, nije beg od stvarnosti, već njeno produbljenje. To nije bežanje od sveta, već put u njegovo srce. Jer kako Čambli zaključuje, citirajući Rumija: Noću se duhovi oslobađaju tela... Tada nema misli ni brige za dobitak ili gubitak. U toj slobodi, mistik pronalazi svoj pravi dom.

Osnovna bibliografije (autorska dela) Endrua Čamblija:

1. Azoëtia (1992, proširena izdanja kasnije)
   Njegovo ključno delo; sistem sabatičke magije.

2. Qutub (1995)
   Mistički traktat o „magnetnoj tački“ ili osovini magijskog bića.

3. The Dragon-Book of Essex (posthumno, 2014)
   Razrada Drakonijanske struje unutar sabatičke tradicije.

4. ONE: The Grimoire of the Golden Toad (2000)

5. The Leaper Between (posthumna zbirka eseja)

6. Opuscula Magica (posthumno)

Takođe je ilustrovao i uređivao druge publikacije unutar okvira Cultus Sabbati.

O Svetom anđelu čuvaru

Istorijska perspektiva fenomena 

Svako ko je kročio stazom okultizma susreo se sa motivom Svetog Anđela Čuvara, (Holy Guardian Angel, HGA), a neretko i sa samim anđelom. Mnogi ljudi na sam pomen HGA odmah pomisle na Alistera Krolija, ali to nije njegov izum, odnosno otkriće, niti je nastao u okviru Hermetičkog reda Zlatne zore. Pre bi se moglo reći da je fenomen HGA rezultat višeslojne istorijske sedimentacije: jevrejske i iranske angelologije, helenističke demonologije, hermetičko-gnostičkih ideja o višem dvojniku, i renesansne magije. Konkretno, Krolijev HGA, da se tako izrazim, ali više preciznosti radi, potiče direktno iz Knjige svete magije Abramelina maga. Ovaj tekst (hebrejsko-nemačkog porekla, XIV–XV vek) opisuje ritual višemesečne askeze čiji je cilj znanje i razgovor sa Svetim Anđelom Čuvarom. U Abramelinu, HGA nije duh za prizivanje, nije elementarno biće, nego je lični nebeski posrednik između čoveka i Boga. Zlatna zora je preuzela taj cilj, a Kroli ga je u neku ruku radikalizovao i identifikovao HGA sa Istinskom Voljom (True Will). 

U Grčkim magijskim papirusima (PGM), spisu iz II-III veka poreklom iz Egipta, pisanih na grčkom, nalazimo nešto veoma slično. Tu se pojavljuje paredros (božanski pratilac), lični daimon koji se priziva i vezuje uz maga, a postoje i rituali za sticanje božanskog pomoćnika. Međutim, tu postoji razlika, jer po PGM paredros je prizvani duh, dok je kod Abramelina HGA već dat od Boga. Paredrosa mag potčinjava, i tu je naglasak na tehnici prizivanja, dok se kod Abramelina mag podređuje anđelu nakon intenzivnog asketskog moralno-fizičkog pročišćenja, a što naravno, uključuje i određene molitveno-obredne radnje. Dakle, sličnost postoji, ali struktura odnosa je različita, na jednoj strani je čista magija, a ovamo, kod Abramelina, imamo bezmalo mističan odnos čoveka i njegovog anđela.

Ukoliko zađemo malo dublje u prošlost, otkrićemo antički grčki koren HGA, a to je  lični daimon o kome je Sokrat govorio. Platon u Odbrani Sokratovoj kaže: Daimon me odvraća od pogrešnog delovanja. U srednjem platonizmu, svaki čovek ima nebeskog dvojnika, duša potiče iz zvezdanog reda, i postoji viši Ja koji je ostao gore. To je vrlo blizu kasnijem HGA konceptu. 

Takođe, postoji i gnostička paralela po ovom pitanju. Naime, kod gnostika (npr. u tekstovima Nag Hamadi), postoji ideja nebeskog dvojnika (syzygos), anđela čuvara svetlosti, odnosno savršenog čoveka koji u pleromi čeka da bude ponovo sjedinjen sa dušom. To znači da svaka duša ima nebeski par, i da je spasenje, zapravo, ponovno sjedinjenje sa tim nebeskim likom. Ovaj motiv se naziva syzygia (duhovni par). Kod nekih gnostika, na primer, kod setijanaca i valentinovaca, nebeski dvojnik je stvarni identitet, dok je zemaljski čovek samo fragment, a cilj je reintegracija. To je snažno ontološki dualistički model.

U jevrejskom misticizmu, svaki čovek ima anđela zaštitnika, ali tu ne nailazimo na ritual za razgovor s njim. U merkava i hehalot tekstovima mistik susreće anđeoska bića, ali nema ličnog anđela u smislu modernog okultizma. Kasnije, u lurijanskoj kabali, govori se o višem korenu duše, mada ne i o individualnom prizivanju ličnog anđela. Dakle, u jevrejskoj tradiciji nema slične strukture kao kod Abramelina. 

U islamskom misticizmu, svaki čovek ima anđele zapisničare, ali to nisu lični vodiči. Kod nekih sufija postoji koncept unutrašnjeg vodiča, ali on je božanska prisutnost, ne individualni entitet. Međutim, postoji jedan detalj koji povezuje iransku angelologiju, sufijsku mistiku i zapadni okultizam. Naravno, govorim o pojmu fravaši (fravarti) iz zoroasterske tradicije, kako ga je tumačio Anri Korbin. U staroiranskoj religiji, fravaši označava preegzistentni duhovni arhetip osobe, odnosno nebeski uzor koji postoji pre rođenja, i zaštitničku i inspirativnu silu. Dakle, u tom smislu, fravaši postoji pre inkarnacije, bira da siđe u svet, a nakon smrti čoveka vraća se u nebesku dimenziju. Dakle, to nije anđeo dodeljen čoveku, nego nebeski aspekt samog bića. Korbin je u iranskom sufizmu (posebno tumačeći Suhravardija) pisao da je fravaši nebeski dvojnik ili anđeoski alter ego čoveka. On to povezuje sa konceptom meleka (anđeo) kao ličnog nebeskog načela, povezuje sa imaginalnim svetom (‘alam al-mithal), i susretom mistika sa sopstvenom nebeskom suštinom. Kako Korbin objašnjava, mistik ne priziva spoljnog anđela, nego susreće sopstvenu anđeosku realnost. To je veoma blisko strukturi HGA. Korbin je pokazao da je ideja ličnog anđeoskog Dvojnika široko rasprostranjena u iranskom i islamskom ezoterizmu.

U Zlatnoj zori nastaje glavni preobražaj ovog koncepta, jer tu se spaja Abramelin, kabala, platonizam i renesansna magija (Agripa). Kao rezultat HGA se tumači kao viši genij, božanski dvojnik, nad-ego, unutrašnji logos. Kod Krolija dolazi završni pomak te HGA biva True Self, istinska volja. To je već psihometafizički konstrukt. 

Ako tražimo najraniju ideju, dobijamo tri paralelna izvora: grčki lični daimon, helenistički paredros iz PGM, i jevrejski anđeo zaštitnik. Abramelin ih sintetizuje u teurgijski model. Nekakva najkraća genealoška linija shvatanja o HGA može biti povučena od Platona (Sokrat), preko srednjeg platonizma, helenističke magije, zatim jevrejske tradicije, pa Abramelina, sve do Zlatne zore i Alistera Krolija. I upravo prateći tu liniju razvoja uviđamo ključne razlike između tradicionalnog i okultnog, jer po antičkoj tradiciji, ulogu HGA možemo tumačiti kao metafizičkog dvojnika; u gnosticizmu je to nebeski identitet; kod Jevreja je anđeo koji štiti; kod Abramelina je to posrednik spasenja; u Zlatnoj zori magijski cilj; a kod Krolija realizacija sopstva jer on razlikuje više sopstvo, odnosno Istinsku Volju od ega. Tok ovih ideja mnogo nam govori i o duhu vremena i mentalitetu ljudi različitih epoha. 

Kod Plotina nema dvojnika koji te čeka kao drugo biće, nego postoji kontinuitet identiteta. A kod gnostika vidimo taj ontološki razdor, jer je nebeski entitet gotovo drugi. Čitajući Krolija stiče se utisak da HGA deluje kao drugo biće, skoro autonomno, iako je deo našeg bića, ali opet, kao da nije. Dakle, to je više gnostički nego platonistički ton. Vidimo da je Kroli tu ambivalentan. U teoriji, kod Krolija je HGA istinsko sopstvo, dakle platonistički model, ali se on ritualno priziva, sa njim se pregovara, on ima ime, i javlja se kao nezavisno biće. To je gnostički ili hermetički model. Dakle, potrebno je razjasniti sledeću dilemu: ako je HGA nus, onda nema stvarnog dualizma, nema ontološkog drugog, a to je prosto metafora za unutrašnju integraciju. Međutim, ukoliko je HGA nebeski dvojnik, tu onda postoji kosmička podela, imamo izgubljeni identitet, dok je magija u tom smislu zapravo ontološka reintegracija.

Iskustva magijskih posvećenika i njihova tumačenja

Kod Krolija, iskustvo HGA se opisuje kao intenzivna svetlosna epifanija, tj kao pojava inteligencije sa sopstvenim imenom, sa kojom se vodi razgovor, a što vodi ka trajnoj promeni identiteta, i jačanju osećaja apsolutne nužnosti životnog pravca (True Will). Kroli opisuje HGA kao objektivno postojeće biće, ali ontološki identično istinskom Sopstvu čoveka sa kojim se nalazi u vezi. Kod kasnijih okultista postoje tri glavna tumačenja. Prvo od njih je objektivističko, odnosno konzervativno, po kome je HGA realna inteligencija izvan psihe. Drugo tumačenje je psihološko, naime HGA je dubinski sloj psihe (transpersonalno sopstvo). I konačno, treće tumačenje je energetsko-magijsko po kome je HGA središnja osovina suptilnog tela, solarni centar svesti. Iskustveno, savremeni okultisti to opisuju kao glas koji se razlikuje od unutrašnjeg monologa, povećanje učestanosti sinhroniciteta, snažan osećaj vođenja, i drastičnu reorganizaciju životnih odluka.

Poznati okultista Ostin Osman Sper (Austin Osman Spare), imao je drugačiji pristup, jer on praktično odbacuje ideju spoljašnjeg anđela. Kod njega postoji nešto što on zove Kia, i to je apsolutni, pred-konceptualni princip. Za Spera sveto jastvo, odnosno HGA, nije entitet, nego stanje svesti bez identifikacije. On kritikuje ceremonijalnu magiju jer smatra da je prizivanje anđela projekcija potisnutog. Umesto HGA kao entiteta, kod Spera imamo radikalnu auto-dekonstrukciju ega i kontakt sa bezličnim centrom. Iskustva opisana kod njega i njegovih sledbenika su praznina, ekstremna lucidnost, bezlična volja, i stanje pre identiteta. 

Kod Pitera Kerola (Peter J. Carroll) praktičara magije haosa, odnosno haotičara, koji nekako nastavljaju Sperove koncepte, nema obaveze prema HGA, jer sve je model. Haotičari često tretiraju HGA kao konstrukt koji može biti koristan, tj kao privremeni simbol višeg integriteta volje. Njihova iskustva povodom HGA su intenzivne vizuelne ili čuvstvene pojave, ali bez tvrdnje da je anđeo nešto objektivno. HGA je za njih servitor visokog nivoa a ne anđeo. Drugim rečima, za haotičare HGA je funkcionalni arhetip.

Još jedan okultista vredan pažnje u ovom smislu je Endru Čambli (Andrew Chumbley), koji upotrebljava izraz Holy Daimon. Kod njega to nije psihološki konstrukt, nije hrišćanski anđeo, nego atavistička, pre-hrišćanska inteligencija sudbine. U njegovim tekstovima iskustvo uključuje inicijacijske snove, susrete sa zoomorfnim ili htonskim oblicima, i rad sa sudbinskim tokom (Fate-Current). To je bliže antičkom daimonu nego Krolijevom solarno-anđeoskom modelu.

I konačno, Džejk Streton-Kent (Jake Stratton-Kent), otvoreno kritikuje anđeosku reinterpretaciju. Umesto toga on vraća koncept ličnog daimona iz helenističke tradicije, htonskog, ne nužno svetlog, te vezanog za podzemne sile i herojski kult. Za Streton-Kenta, HGA je kasna reinterpretacija starog daimonizma, a rad sa daimonom znači rad sa sopstvenom sudbinom i podzemnim identitetom. Iskustva koja nalazimo kod njega i onih na njega upućenih jeste susret sa senkom, inicijacija kroz krizu, ne svetlost, nego integracija tame.

Povodom shvatanja okultista na temu HGA, tu zapažamo jedan zanimljiv obrazac. Što je autor bliži ceremonijalnoj magiji, sklon je anđeoskom modelu prirode HGA. Ukoliko je sklon tradicionalizmu i demonologiji, HGA u tom slučaju biva daimon model. Ukoliko je pak sklon postmodernizmu, tu se ispoljava psihološki pristup. Dakle, na primerima ovih poznatih ličnosti iz sveta savremenog okultizma, ali i šire, o čemu se može čitati u knjigama drugih autora, ili slušati o tome na podkastima, opisana iskustva obično uključuju snažan unutrašnji glas sa osećajem autoriteta, promenu identiteta ili životnog pravca nakon tog iskustva, period intenzivnih sinhroniciteta, inicijacijske snove, te osećaj neko nevidljiv vodi proces. Ipak, povodom toga tumačenja variraju od neuropsihološke integracije do stvarne transpersonalne inteligencije. 

Okultisti skloni tradicionalnijoj ceremonijalnoj, ritualnoj magiji opisuju iskustvo sa HGA kao stabilnije i realnije od snova, vizija ili imaginacije. Kod njih, dakle, HGA je stvarna inteligencija. To je ontološki viši princip koji može biti identičan najdubljem sopstvu, ali nije proizvod ega. U tom smislu, magijski rad uklanja prepreke, a ne stvara entitet. Tu uviđamo strukturu iskustva i pristupa nalik klasičnoj teurgiji: čovek se usklađuje sa već postojećim božanskim principom. Ovaj pristup deluje stabilno ali je teško proverljiv jer podrazumeva drugačiju realnost. Tu se negde krije metafizičko.

Sa druge strane, okultisti poput Spera, čije iskustvo uključuje, da ponovim, glas koji deluje autonomno uz osećaj da dolazi spolja, a sve to praćeno jakim emotivnim i somatskim reakcijama, uz posledičnu reorganizaciju identiteta, pribegavaju psihološkom tumačenju. To tumačenje pretpostavlja da je psiha višeslojna, da se nesvesni kompleksi mogu personifikovati, da ritual povećava sugestibilnost i fokus te da nastaje funkcionalna disocijacija. U tom ključu tumačenja HGA je stabilizovana alter-struktura sa pozitivnim autoritetom. To nije nužno patologija, može biti adaptivno. Ovaj način tumačenja objašnjava zašto iskustvo zavisi od ritualnog konteksta, usklađen je sa psihologijom i ne zahteva metafiziku. Ipak, sperovski način tumačenja ne objašnjava zašto iskustvo često rezultira koherentnijim i etički stabilnijim identitetom i teško objašnjava trajne promene koje nadilaze sugestiju.

Treći ključ tumačenja iskustva HGA nazvao bih arhetipsko-dubinskim psihološkim modelom. Ovaj pristup je blizak jungijanskoj interpretaciji. Ovde je HGA aktivacija arhetipa sopstva, pa tu imamo fenomene poput susreta sa simboličkom figurom autoriteta, inicijacijske snove, javljanje osećaja unutrašnjeg centra, integraciju suprotnosti i pojačan osećaj smisla. Figura HGA može biti anđeo, daimon, zvezdano biće, htonska sila ili solarni genij. Oblik zavisi od kulturnog imaginarijuma. Arhetip sopstva se projektuje u simboličku figuru, a ritual omogućava njegovu dramatizaciju. Znanje i razgovor je proces integracije. Ovaj ključ tumačenja ne negira iskustvo kao takvo, ali ga vidi kao dubinsku psihodinamičku stvarnost, ne ontološki entitet. Ovim načinom objašnjava se univerzalnost motiva (daimon, anđeo, genij), objašnjava zašto različite kulture daju različite oblike za istu pojavu, i uvažava se preobražajni efekat. Pa ipak, čitav fenomen nekako ostaje unutar psihologije i ne odgovara na metafizičko pitanje da li postoji nešto više.

Povodom ove teme, ima smisla priupitati se da li se iskustvo okultista povodom HGA razlikuje od klasične religiozne mistike? U tom smislu, zanimljivo je da klasičan abramelinovski HGA susret ima dijaloški karakter, dok recimo hrišćanska mistika često ima pasivni karakter, a sufijska iskustva imaju oblik voljenog i ljubavnika, ali struktura preobražaja je slična. To sugeriše da fenomen možda pripada širem obrascu transformativne svesti. Tada, vredi zapitati se da li je čitav ovaj fenomen nekako bliži alter-egu? Ponekad zvuči kao da jeste, posebno kada glas daje direktive, kada se razvija snažna personalnost, i pritom postoji emocionalna projekcija. Međutim, to je tako samo na površini posmatranja, jer kod većine ozbiljnih praktičara nema gubitka funkcionalnosti, što ova stanja ipak razlikuje od patološke disocijacije. Dakle, ne možemo reći da su svi ti ljudi nekako ludi. Možda jesu ludi ali na drugačiji način. Povodom svega ovoga, mogli bismo izvesti zaključak da, najverovatnije, ova vrsta iskustva imaju dubinsku psihodinamičku strukturu, ali da ritualni i simbolički okvir oblikuje njegovo ontološko tumačenje, a metafizička interpretacija zavisi od filozofskog polazišta praktikanta. Drugim rečima, fenomen je zaista stvaran kao iskustvo, ali tumačenje nije jednoznačno. 

U telemitskim izveštajima pojavljuju se gotovo uvek sledeći elementi: 

a) Dug period pripreme: intenzivna disciplina, askeza ili koncentracioni rad, i ritualna stabilnost; 

b) Kulminacijski proboj: snažna epifanija (svetlost, oganj, solarni simbolizam), doživljaj Drugog sa autoritetom i osećaj potpunog razjašnjenja životnog pravca; 

c) Post-epifanijska reorganizacija: promena shvatanja identiteta, osećaj da više nema dileme, redefinisanje životnih prioriteta.

Ovaj trodelni obrazac je izuzetno stabilan, što ukazuje da telemitski okvir proizvodi specifičnu inicijacijsku dramaturgiju. Međutim, kada se uđe u detalje, izveštaji se razlikuju. Neki onda tvrde da je HGA potpuno odvojena inteligencija, dok drugi govore o tome kao o sopstvenom višem aspektu, a treći kažu, to je kosmička sila kroz mene. Vidimo da ne postoji doktrinarna uniformnost. Iskustva variraju između auditivnog (glas), vizuelnog (figura), čisto noetičkog (direktno znanje bez slike), somatskog (energetski proboj kroz kičmu), sanjačkog, i gradualnog (nema dramatičnog trenutka). Dakle, nema jednog tipičnog senzornog obrasca. U pogledu emotivnog tona, kod nekih je to što bih mogao opisati kao solarna ekstaza, kod drugih je hladna lucidnost, a kod trećih strah i inicijalna destabilizacija. I tu uviđamo problem retroaktivne interpretacije. Kako telemitski sistem unapred određuje cilj kao Knowledge and Conversation of the Holy Guardian Angel, to znači da praktikant tumači iskustvo unutar tog jezika, a različita iskustva dobijaju isto ime. Dakle, koncept funkcioniše kao interpretativna matrica.

Ipak, tu postoji jedna konzistentna stvar. Bez obzira na razlike, skoro svi ozbiljni izveštaji sadrže osećaj duboke unutrašnje koherentnosti praktičara, smanjenje egzistencijalne ambivalencije, povećanu jasnoću delovanja, subjektivnu sigurnost u životni pravac i stabilizaciju volje. Ovo je najkonzistentniji element. Ono što je zanimljivo, jeste da kada se ukloni simbolički jezik, telemitski HGA izveštaji su fenomenološki veoma slični hrišćanskim opisima o uniji volje sa Božjom voljom, sa sufijskim iskustvom unutrašnjeg vodiča, kao i sa nekim oblicima zen kenšo proboja. Ipak, telemitski okvir razumevanja insistira na individualnoj Volji, a ne na rastvaranju. To je, reklo bi se, specifična ideološka razlika. Ja ne mogu nego da način tumačenja određenih, pa i sličnih iskustava, treiram kao izraz, da tako kažem, duhovne ideologije. Iskustvo ljudi je stvarno, ali je tumačenje tog iskustva izraz njihovog ideološkog svetonazora. Upravo zato što je iskustvo HGA po svojoj strukturi noetičko (daje neposredno znanje), ali po sadržaju siromašno (retko daje nove informacije o svetu), ono postaje savršen ekran za projekciju duhovne ideologije praktikanta. Platonista će u njemu prepoznati anamnezu, gnostik će videti poziv iz plerome, a telemitski okvir će ga protumačiti kao otkrovenje Istinske Volje. Samo iskustvo je, čini se, univerzalno, ali njegov jezik je uvek dijalekt vere.

U čisto psihološkom rezonovanju, možemo tvrditi da efekat rituala i intenzivne posvećenosti vodi ka destabilizaciji ega, a ovo vodi ka pokretanju dubinskih integrativnih procesa, koji, kroz integraciju unutrašnjih konflikata, proizvode osećaj autoritativnog unutrašnjeg centra. U tom smislu HGA iskustvo može biti rezultat dubinske integracije psihe.

Neke nedoumice

Ipak, povodom čitave ove teme neke stvari ostaju nedokazane jer ih je zaista teško objektivno dokazati, a što podrazumeva tvrdnje da je HGA odvojeno biće. da je to objektivna transpersonalna inteligencija, i da postoji nezavisno od mozga i psihe. Ovo ne znači da su te tvrdnje netačne, nego prosto nisu proverljive empirijskim metodama. To su metafizičke tvrdnje. Nečija subjektivna uverenost u stvarnost anđela ne predstavlja dokaz. Isto tako, svođenje čitavog fenomena na neurokognitivni proces ne predstavlja dokaz da entitet ne postoji. Ko zna, možda je to nekakav organizacioni centar svesti koji se aktivira pod posebnim uslovima. Možemo i tako reći, ali ono što HGA svakako nije, a što znam da mnogima pada napamet, jeste da je to možda demon. Oni koji tako misle vode se idejom da čim je u nešto umešana magija, kao i osobe poput Alistera Krolija, mora da je nešto demonsko u pitanju. Ne bih rekao, jer viševekovno iskustvo ljudskog kontakta sa demonskim silama govori o drugačijoj vrsti iskustva. Nemam nameru da razuveravam one koji tako misle, već bih im preporučio, ako smem, da potraže neku drugu vrstu sadržaja i da preskoče ne samo ono šta ja imam reći, nego uopšte i sve teme poput ove.

Zaključak

Čovek može imati iskustva koja radikalno prevazilaze njegovu uobičajenu psihološku organizaciju i koja se doživljavaju kao susret sa nečim drugim ili višim. Da li je HGA zaista drugi koji dolazi iz transcedentne stvarnosti, ili je to samo najdublji sloj nas samih koji doživljavamo kao drugog jer nam je toliko stran? Gnostički syzygos, Korbinov fravaši i Krolijeva Istinska Volja svedoče o istoj napetosti. Izgleda kao da postoji deo nas koji je istovremeno mi i ne-mi, koji je večan i koji nas čeka. Ipak, svako takvo iskustvo, ma koliko transformativno ili ubedljivo bilo, nužno je posredovano strukturom svesti i stoga ne može predstavljati neposredno znanje o stvarnosti koja bi bila nezavisna od psiho-fizičkog sistema. Što bi rekao Don Huan, ovaj svet je tajanstven, a ja bih dodao, svest je tajanstvena. 

Kabalističko-gnostičke formule

U ovom tekstu bavim se analizom nekih osnovnih kabalističko-hermetičkih formula, kao što su ABRAHADABRA, ARARITA, AGLA, INRI, IAO itd.

ABRAHADABRA - ABRAKADABRA

Ova formula nije izvorno kabalistička već predstavlja određeno prilagođavanje koje je Alister Kroli načinio kako bi izrazio ideju Istinske Volje. U njegovoj interpretaciji, H predstavlja duh (ruah) ili element koji povezuje mikrokosmos i makrokosmos. Dodavanje slova H imalo je za svrhu da učini formulu potpunom. U tom smislu ovo je formula ostvarenja Velikog Dela. Sastoji se od jedanaest slova, što je broj boginje Nuit, a osim toga, to je i broj broj magijskog dela, tj. jedanaestica kao centripetalni broj manifestacije. U simboličkom smislu, formula ABRAHADABRA jeste spoj mikro i makrokosmosa kroz A na početku i kraju. Dakle, tu imamo pentalfa, odnosno pet alfa, pet A, tj pentagram, i heksagram izražen slovima .BR.H.D.BR. Tim putem, postiže se jedinstvo pentagrama (5) i heksagrama (6) u 11, što je izraz spajanja čoveka i Boga. U telemi, ABRAHADABRA je proglašena rečju eona Horusa. 

Isto tako imamo i standardnu formulu koja se u izvorima nalazi napisana u latiničnom obliku ABRACADABRA. Razlika između ove i Krolijeve formule leži u njenoj strukturi i simboličkoj funkciji. Standardna verzija se javlja u antičkim gnostičkim i magijskim tradicijama. Najčešće se koristila kao zaštitna formula protiv bolesti i zlih duhova. Pisala se u obliku trougla (svaki red sa jednim slovom manje) na amuletima, verujući da se time „troši“ bolest. Približno, ona ima značenje „Stvaram dok govorim“ ili „Neka se dogodi dok izgovaram“, čime se naglašava moć reči i govora u magiji. Formula ABRACADABRA, odnosno ABRAKADABRA, kao stariji oblik, potiče iz aramejskog i staro-hebrejskog magijskog sveta. Beleži se u Liber Medicinalis (autor Serenus Sammonicus, III vek). 

Mnogi istraživači gnosticizma smatraju da je ova formula izvedena iz imena Abraxas. Abraxas je gnostičko božanstvo koje vlada nad 365 nebeskih sfera, a numerološka vrednost njegovog imena u grčkom sistemu (izopsefija) iznosi upravo 365. Pretpostavlja se da je ABRAKADABRA nastala kao proširena vokalna formula zasnovana na imenu Abraxas, korišćena za prizivanje njegove zaštite ili moći. Postoji nekoliko teorija o tome šta same reči znače, a najčešće se pominju aramejski i hebrejski izvori:

Aramejski: "Avra ke dabra" (אברא כדברא), što u prevodu znači Stvaram dok govorim. Ovo savršeno oslikava gnostičko uverenje o moći Logosa (Reči) i sposobnosti svesti da oblikuje stvarnost. 

Hebrejski: "Ab-Ben-Ruah Ha Kadeš", Otac, Sin i Sveti Duh. Iako ovo zvuči hrišćanski, gnostičke sekte su često koristile trijadne formule za označavanje različitih emanacija božanstva.

Druga varijanta: "Abra" (proći / otići) i "cadabra" (kao reč), u smislu neka bolest / zlo ode onako kako ova reč nestaje.

U gematrijskoj analizi formule ABRAKADABRA polazimo najpre od prevođenja ove formule u hebrejski, čime dobijamo: (Alef – Bet – Reš – Alef – Kaf – Dalet – Bet – Reš – Alef = ABRAKDBRA). Po standardnoj gematriji imamo: alef 1 + bet 2 + reš 200 + alef 1 + kap 20 + dalet 4 + alef 1 + bet 2 + reš 200 + alef 1 = 432. Ovo je zanimljiv broj. Na primer, 432 = 2⁴ × 3³ = struktura emanacija. To je takođe i broj „kosmičke mere“ u nekim tradicijama. Isto tako 432 Hz se uzima kao harmonijska frekvencija „prirodnog tona“ u nekim hermetičkim sistemima. Klasična redukcija 432 = 4 + 3 + 2 = 9, ukazuje na lunarnu sefiru Jesod, odnosno temelj, što je kanal ispoljavanja Reči. Dakle, ABRAKADABRA znači stvaranje govornom emanacijom = Jesod. 

U kabalističkoj praksi, permutacije se rade „unutrašnjim izvrtanjem“ (temurah). Uzećemo tri najvažnije: 

(a) Atbaš permutacija

Atbaš: A ↔ T, B ↔ Š, R ↔ G, K ↔ M, D ↔ Q...

אבראכדברא postaje: תשגתמצשתת

Brojčana vrednost Atbaš permutacije: Tav (400) + Šin (300) + Gimel (3) + Tav (400) + Mem (40) + Cadi (90) + Šin (300) + Tav (400) + Tav (400) = 2333; 2333 = 2+3+3+3 = 11. To je broj magijske manifestacije. Dakle: skrivena struktura ABRAKADABRA ukazuje na broj 11, odnosno na premošćavanje mikro i makrokozmosa.

(b) Albam permutacija je A ↔ L, B ↔ M, G ↔ N, D ↔ S, H ↔ O itd, daje sledeći rezultat: אבראכדברא = לקטלשנקטל

Gematrija: 30 + 100 + 9 + 30 + 300 + 50 + 100 + 30 = 649; 649 = 6+4+9 = 19 = Sunce (Tifaret). Formula u Albamu upućuje na Tifaret kao „srce emanacije“, „reč kao svetlost“. 

(c) Ciruf rotacija (unutrašnje izvrtanje)

Rotiramo suštinsku reč ABRAKADABRA oko centralnog K. Tako nastaje obrazac: KABRA - DABRA - ABRAK - ABRAD - itd. Koji god od njih uzmemo, zbir ide u cikličku rotaciju oko 432, 432, 433, 434… ali uvek se vraća na 432 kao nulti položaj. To je lučna ravnoteža, jer reč, iako varira, uvek se vraća svojoj ishodišnoj vibraciji. 

Za kabaliste hebrejska slova nisu ljudska izmišljotina, već predstavljaju izraze božanskog prisustva. Reč, dakle, prelama svetlost kroz sefirote, uobličava elemente u formu i stabilizuje stvarnost. U kabali čovek je Be-Malkhut de-Asiyah, „Kralj u svetu činjenja“. Njegov govor je mikrokosmički odraz Božjeg govora (celem Elohim = slika Božja). Zbog toga kabalisti tvrde da svaki izgovoreni glas preoblikuje jedan sloj sveta.

ABRAKALABRA 

U pitanju je oblik ABRAKADABRA formule koji se pojavljuje u nekim aramejskim magijskim posudama koje su služile za hvatanje ili teranje duhova. To je možda još starija formula. Njen smisao je sličan: magijska reč koja priziva stvaranje putem govora. 

ABLANATANALBA (ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ)

Ovo je savršen primer magijskog palindroma, reči koja se čita isto u oba smera. Ova formula je bila toliko popularna u antičkom svetu da se nalazila na hiljadama zaštitnih amajlija, posebno onih koje su povezane sa božanstvom ABRAXAS. U tekstu Pistis Sophia, ova formula se pominje kao jedno od imena koja pripadaju Velikom sakupljaču svetlosti. To je reč moći koja pomaže u prikupljanju rasutih iskri božanske svetlosti iz materijalnog sveta i njihovom vraćanju u Pleromu. ABLANATANALBA se pojavljuje u Grčkim magijskim papirima Greek Magical Papyri (PGM), zbirci magijskih tekstova iz Egipta (II– V vek n.e.). 

ABLANATANALBA se najčešće tumači preko hebrejskog korena, prilagođenog grčkom pismu i gnostičkom senzibilitetu, pa tako imamo Ab-lanath-an-alba. Na hebrejskom Ab-lan-ath se često prevodi kao Ti si naš otac ili Otac nam je dat. Neki istraživači sugerišu da je to kovanica koja znači Vrati se nama, o Oče. Palindromska struktura nije slučajna, jer ona  simbolizuje nepokolebljivost i večnost, božansku silu koja je ista od početka do kraja. Ipak, pre će biti da je ovde u pitanju funkcionalno ime moći, a ne gramatički smislen izraz, a što bi u praksi moglo značiti zaštitu, vezivanje neprijatelja, prizivanje zaštitne sile i uravnoteživanje (palindrom ukazuje na  zatvoreni krug).

Poput formula AGRABAMATLA ili ABRAKADABRA, i ABLANATANALBA se često pisala u formi trougla, ali češće se sretala na gnostičkim gemama (poludrago kamenje koje se nosilo kao nakit). Na tim gemama, na jednoj strani bi bio prikazan ABRAXAS (biće sa glavom petla i nogama zmije), a na drugoj, ili u krug oko njega, ispisana formula ABLANATANALBA. Verovalo se da ovaj spoj pruža potpunu zaštitu od arhonata, a osim toga, čuva nosioca od uroka i magijskih napada, te napokon daje moć nad duhovima vazduha.   

AGRABAMATLA (ΑΓΡΑΒΑΜΑΤΛΑ)

I ova formula takođe spada u varvarska imena, kao niz slogova bez jasnog jezičkog značenja. Pojavljuje se u magijskim papirusima i kasnijim okultnim tekstovima. Najčešće se povezuje sa Abraksasom ili srodnim gnostičkim entitetima. Nema direktan prevod, ali se tumači kao formula moći i prizivanja. U invokacijama i egzorcizmima, kao deo dužih nizova „besmislenih“ imena, i ova formula je imala funkciju da zbuni ili otera zle sile. U hermetičkoj tradiciji, korišćena kao deo vibracionih magijskih reči koje prizivaju kosmičku energiju.

Varijante ove formule u PGM korpusu su: AGRAMMATLA, AGRABATLA i AGRABAMATLA, te često stoje uz imena poput IAO, SABAOT i ABRAXAS. Prepoznatljiv segment u strukturi ove formule jeste GRAMMAT (grč. gramma = slovo). Zato mnogi istraživači smatraju da je to povezano sa agrammatos, tj neizreciv ili sa formulama koje nadilaze pismeni jezik. Svrha ove formule jeste prizivanje skrivenog znanja, otvaranje neizrecivog imena, kao i aktivacija autoriteta reči. Za razliku od ABLANATANALBA (zatvaranje), AGRABAMATLA je često otvarajuća formula.

Za formulu AGRABAMATLA, u rukopisima Bruce Codex-a (Knjige Jeu) i srodnim koptskim fragmentima, srećemo specifične načine pisanja i izgovora koji akcentuju njenu moć. U gnostičkoj praksi, vokal A (Alfa) dominira ovom formulom. Alfa je simbol početka, nevinosti i prvog daha života (Pneuma). Standardni oblik ove formule, dakle AGRABAMATLA, ispisivao se kao vokalni niz (bez suglasnika): A-A-A-A-A. Ovo se često pisalo u nizu od pet ili sedam slova Α kako bi se prizvala čista svetlost prvog eona. U nekim invokacijama, vokal na kraju se produžava u Omega (Ω) kako bi se naglasio prelazak iz početka u večnost, pa tako dobijamo oblik ΑΓΡΑΒΑΜΑΤΛΩ. Verujem da i druge slične formule imaju iste varijacije. 

Odmah bi se mogli zapitati zašto baš toliko slova A? Ponavljanje tona A u gnozi simbolizuje disanje duše koja se oslobađa materije. U sistemu mitraizma (koji je blizak gnostičkim strujanjima), dugi nizovi Alfe označavaju sunčevu svetlost koja prodire kroz mrak. U samom Bruce kodeksu, pored imena AGRABAMATLA, često stoji i prateći niz vokalnih lozinki. Na primer, uz ovo ime se može naći dodatak IEAOUO AAOOT. Ovo su imena iza imena. Dakle, AGRABAMATLA je telo formule, dok su prateći vokali njena duša ili dah koji je oživljava. AGRABAMATLA je, u tom smislu, starija sestra u odnosu na ABRAKADABRA. Dok je ABRAKADABRA postala narodna magija, AGRABAMATLA je ostala čuvana u kodeksima kao visokoteurgijska lozinka za direktnu komunikaciju sa Riznicama Svetlosti.

APTERNOS (ΑΠΤΕΡΝΩΣ)

Formula APTERNOS spada u isti sloj helenističkih magijskih izraza kao ABLANATANALBA i srodne reči, ali je znatno ređa i filološki jasnija. Kao filološku osnovu u ovom slučaju imamo grčki pridev ἀπτερνός / ἄπτερος (apteros), odnosno „bez krila“, „neleteći“, „nepokretan“. U tom smislu polazimo od korena pteron kao krilo, dok prefiks a- označava negaciju, što tumačimo kao bez pete ili koji ne dotiče zemlju. Dakle, to je „onaj koji nema krila“. Kao i kod mnogih reči iz ovog korpusa, značenje je namerno varvarsko (barbara onomata) kako bi zadržalo svoju snagu. U simboličkom smislu, to označava biće koje je čisto duhovno, koje ne pripada materijalnom svetu i koje lebdi iznad determinizma sudbine. Pošto se često vezuje za boga Sunca (Heliosa / Iao), smatra se da je to jedno od epiteta koji opisuju neiscrpnu, večnu energiju koja se ne troši.

U magijskim tekstovima (posebno u okviru PGM) javlja se kao epitet sile koja se priziva ili veže. Dakle, za razliku od eksplozivnih formula tipa ABRAXAS, APTERNOS je termin stabilizacije i vezivanja, što je stavlja u svhu toga da sila „ne odleti“, da duh ostane prisutan, da se energija prizivanja ne raspe, da se neprijatelj „učini nepokretnim“. Drugim rečima, APTERNOS je imobilizacija, „prizemljenje“ sile, spuštanje nebeskog u materijalno, zabrana uzleta itd. Ponekad ima zaštitnu funkciju, ponekad restriktivnu. Vidimo da je APTERNOS deo moćnih, često prinudnih formula koje se koriste u teurgiji i magiji za kontrolu sila. Ona se pojavljuje u sklopu dužih magijskih nizova (tzv. voces magicae). Njen najpoznatiji kontekst je u čuvenom Molitveniku Heliosa ili u ritualima prizivanja Aiona (vremena / večnosti). Često se pojavljuje u nizu APTERNOS PHRENOPS. Koristi se u invokacijama gde mag (tj gnostik) pokušava da se poistoveti sa vrhovnim božanstvom kako bi stekao autoritet nad nižim duhovima ili arhontima. 

Za razliku od ABERAMENTA koji je lozinka za prolaz, APTERNOS je formula moći i zaštite i upotrebljavala se da sveže neprijateljske sile. U nekim ritualima besmrtnosti, izgovaranje ovog imena je služilo da se duša oslobodi težine tela (simbolika bez pete) i uzdigne u Pleromu. U magijskim papirima, ove reči su često ispisivane u obliku trougla ili krila kako bi se energija reči postepeno smanjivala ili povećavala. Isto tako, APTERNOS se smatrao imenom koje arhonti ne mogu da podnesu, jer vibrira na frekvenciji koja je izvan njihovog dometa (izvan sfere planete Zemlje).

Formula APTERNOS se pominje kao ezoterična redukcija izraza PATER NOSTER i nastaje tako što se uklanjaju ponovljena slova, pa se dobija jedinstvena kombinacija. APTERNOS je u nekim okultnim interpretacijama povezan sa Sator kvadratom jer se iz 25 slova kvadrata SATOR AREPO TENET OPERA ROTAS može izvući skrivena molitva PATER NOSTER sa Alfa i Omega, a APTERNOS se javlja kao „generička formula“ izvedena iz tog procesa. APTERNOS se tumači kao „Naš Otac, Alfa i Omega“, dakle, kao sažeta formula božanskog Oca koji je početak i kraj. U hermetičkoj simbolici, formula može biti dovedena u vezu sa demijurgom, sejačem i pokretačem, muško‑aktivnim načelom koje istovremeno stvara i uništava. Ezoterična interpretacija je povezuje sa Hronosom / Saturnom (vreme, granice) i Marsom (borba, inicijativa). APTERNOS se može koristiti kao parola inicijacije, naglašavajući dvostruku prirodu božanskog: Alfa i Omega, početak i kraj.

ABERAMENTO

Ova formula je specifična i nalazimo je u okviru poznoantičkog gnosticizma i magijskih papira. Kao takva ona je direktno povezana sa gnostičkom kosmogonijom i ritualnom praksom. Glavni izvor za ovu formulu je Pistis Sophia, jedan od najvažnijih koptskih gnostičkih tekstova (otkriven u XVIII veku, deo Askew Codex-a). U ovom tekstu, ABERAMENTO se koristi kao tajno, mistično ime vaskrslog Isusa Hrista. Takođe se pojavljuje u Knjigama Jeu (Books of Jeu), gde Isus, kao živi Hijerofant, prenosi svojim učenicima tajne lozinke i pečate potrebne za prolazak kroz nebeske eone. 

Poput ostalih formula i ovde je etimologija diskutabilna. Mišel Tardije (1981) je interpretirao ABERAMENTO kao kovanicu izvedenu iz staroegipatskog: Moćni Tot od voda ili Gospodar nebeskih voda. To povezuje Isusa sa Totom (Hermesom), bogom mudrosti, pisanja i magije, koji vodi duše kroz zagrobni život. Drugi istraživači vide sličnost sa hebrejskim frazama koje bi mogle značiti Otac blagoslova ili Otac koji uzdiže. 

U gnostičkom sistemu, svet je okružen barijerama (eonima) kojima vladaju Arhonti (niža božanstva u ulozi tamničara). U tom smislu ABERAMENTO je formula koja služi kao ključ, jer onaj ko poseduje znanje o ovom imenu može da prođe pored čuvara eona bez zadržavanja. U magijskim papirima (PGM), ovo ime se koristi za prizivanje vrhovnog autoriteta koji ima moć nad sudbinom i prirodnim elementima.

U modernim gnostičkim pokretima (poput onih koje je vodio Samael Aun Weor u XX veku) ime V.M. Aberamento tretira kao ime Isusovog unutrašnjeg bića, a ne samo kao istorijska titula. Takođe, naišao sam i na povezivanje reči ABERAMENTO sa hebrejskim značenjem ‘abyr mym (אביר מים), odnosno prelazak preko vode, a što se dovodi u vezu sa Isusovim čudesnim hodanjem po vodi. To ukazuje na moć nad vodama pa je stoga ABERAMENTO, između ostalog i epitet sile koja nadilazi haos (simbolizovan vodama). Ako prihvatimo ABERAMENTO kao moć nad vodama i kao prelazak preko vodenih dubina, onda logika formule ukazuje na silu koja nadilazi granice arhonata.

IAO (ΙΑΩ)

Možda najznačajnija od svih gnostičkih vokalnih formula, IAO nije samo ime, već akustični sažetak čitavog kosmosa. Ona predstavlja prelaz iz statičnog imena božanstva u dinamičnu obrednu funkciju. IAO je nastao kao helenizovana forma hebrejskog tetragramatona (IHVH). Međutim, gnostici su ga preoblikovali. Rani hrišćanski pisci beleže da su Jevreji Boga nazivali Iao. Dakle, kao ΙΑΩ, ova formula je grčka transkripcija hebrejskog imena Boga (IHVH) i može se tumačiti kao „Jota–Alfa–Omega“, odnosno „Ja sam početak i kraj“, što je povezuje sa idejom večnosti i božanskog „Ja jesam“.

U tekstovima poput Pistis Sophia, IAO nije vrhovni, neizrecivi Otac, već moćni Demijurg ili sin Sofije koji vlada nad nižim sferama, ali poseduje iskru svetlosti. U antičkim magijskim tekstovima IAO se dovodi u vezu sa Hermesom i Dionisom (Jahu), pa se tumači kao sunčani i misterijski bog.  

U ključu Zlatne zore formula IAO se raščlanjuje na sledeći način:

I – Izis (Izida): rođenje, početak

A – Apofis: razaranje, smrt

O – Oziris: ponovno rađanje

Ovim se označava ciklus inicijacije (rođenje - smrt - vaskrsenje). U kabalističkom ključu:

- I = Jod (iskra)

- A = Alef (ništavilo / duh)

- O = Ajin / Vav (manifestacija)

Alister Kroli je opisao IAO kao „formulu Ozirisa“, tj ciklus života, smrti i ponovnog rođenja. IAO se koristi u ritualima kao ključna formula preobražaja, gde inicijant prolazi kroz proces smrti ega i ponovnog rađanja u višem stanju svesti. U telemi IAO se transformiše u složenije formule (npr. VIAOV), ali ostaje osnovna paradigma za razumevanje ciklusa inicijacije. IAO nije bila reč koja se samo čitala; ona je bila teurgijski alat. Kako se IAO sastoji isključivo od vokala, gnostici su verovali da su samoglasnici duša jezika, dok su suglasnici telo. Pevanje ovih vokala sa fokusom na određene delove tela služilo je za otvaranje energetskih centara. Verovalo se da arhonti (vladari planeta) drhte pred ovim imenom jer ono sadrži frekvenciju koja otključava njihove sfere. Izgovaranje, tj vibriranje, je često pratilo specifično disanje, kao i fokus pažnje: I (visoko, u glavi), A (otvoreno, u grudima), O (duboko, u stomaku), čime se simbolično obuhvatao ceo čovekov mikrokosmos. Iako se smatra solarnom formulom, njena zvučna struktura (prema Zlatnoj zori) je snažno uzemljena. To sugeriše da IAO služi da prizemlji božansku svetlost u materiju.

Formula IAO se može koristiti u šest oblika kao zvučna osnova za imaginacijsku izgradnju mikro-makrokosmičke prostorne kocke po ugledu na oblikovanje prostornih pravaca iz Sefer Jecirah. U tom smislu, varijante IAO su: 

IAO - gore

IOA - dole

AIO - istok, ispred

AOI - zapad, iza

OIA - jug, desno

OAI - sever, levo

Tako slovo I uspostavlja osu gore-dole, slovo A uspostavlja istok-zapad ili ispred-iza, dok slovo O formira osu jug-sever, odnosno desno-levo. 

Tabela elemenata (Zlatna Zora / Hermetički pristup)

Slovo	Hebrejski ekvivalent	Nota	Element / Planeta
I	Jod (י)	F	Devica (Zemlja)
A	Alef (א)	E	Vazduh
O	Vav (ו)	C#	Bik (Zemlja)

IAEOU ili AEIOUΩY

Formula IAEOU (često proširena i na svih sedam vokala: AEIOUΩY) predstavlja sam vrhunac gnostičke „vokalne magije“. Ovo je čista pneumatska formula jer se sastoji isključivo od daha i glasa. Gnostici, naročito oni pod uticajem pitagorejstva, verovali su da sedam (ili pet) osnovnih samoglasnika odgovara sedmorici arhonata, odnosno sedam vidljivih planeta. Svaka planeta emituje određeni zvuk dok se kreće kroz eter. Izgovaranje serije vokala poput IAEOU smatralo se reprodukcijom te „nebeske muzike“. U tekstu Pistis Sophia, Isus (kao gnostički učitelj) koristi ove nizove vokala kako bi otključao trezore svetlosti. Ova formula nema značenje u smislu reči iz rečnika; njeno značenje je vibraciono. 

I (Jota): Povezuje se sa najvišom sferom (često Suncem ili duhom).

A (Alfa): Početak svega, vazduh.

E (Epsilon): Vitalna energija.

O (Omikron): Moć manifestacije.

U (Ipsilon): Duboka transformacija ili voda.

Zajedno, oni čine Formulu usklađivanja. Onaj ko je izgovara, pokušava da u sopstvenom telu (mikrokosmosu) uspostavi isti red koji vlada u makrokosmosu. U praktičnim ritualima, IAEOU se retko „govori“, već se peva (inkantacija). Svaki vokal se izgovara sa jednim punim izdisajem. Gnostik bi udahnuo duboko i ispuštao ton dok mu ne ponestane vazduha, fokusirajući se na to kako zvuk rezonira u glavi, grlu ili grudima. Verovalo se da je ovo univerzalni jezik koji arhonti razumeju. Ako duša zna da „otpeva“ ispravnu frekvenciju sfere kroz koju prolazi, arhont te sfere ne može da je zadrži jer ona postaje „jedno sa zvukom“. IAEOU je formula uznesenja. Ona ne služi za borbu ili zaštitu na zemlji, već za direktno komuniciranje sa zvezdanim sferama.

Tabela korespondencija (Muzička perspektiva), kombinovano po Zlatnoj zori i gnostičkoj tradiciji:

Vokal	Nota	Planeta / Element	Opis zvuka
I	B (Si)	Merkur / Ribe	Visok, prodoran ton
A	E (Mi)	Vazduh	Srednji, otvoren ton
E	C (Do)	Ovan / Mars	Snažan, impulsivan ton
O	C# (Do#)	Bik / Zemlja	Dubok, stabilan ton
U	F (Fa)	Škorpija / Voda	Rezonantan, vibrirajući ton

Gnostici su verovali da se univerzum sastoji od sedam nebeskih sfera, a svaka sfera ima svoj „samoglasnički ključ“. Ispisivanje ili pevanje svih sedam vokala znači da prizivamo celokupnu snagu kosmosa.

• A (Alfa) – Mesec

• E (Epsilon) – Merkur

• H (Eta) – Venera

• I (Jota) – Sunce

• O (Omikron) – Mars

• Y (Ipsilon) – Jupiter

• Ō (Omega) – Saturn

U tekstu O poreklu sveta (iz biblioteke Nag Hamadi), objašnjava se da su ovi vokali korišćeni za „oživljavanje“ duhovnog čoveka. Praktičar bi počeo od najnižeg tona (Omega / Saturn) i postepeno podizao visinu glasa do najvišeg (Alfa / Mesec), ili obrnuto, kako bi simulirao spuštanje duha u materiju i njegov povratak. U magijskim papirusima, ovaj niz se često ispisuje u obliku trougla ili „krila“, slično kao ABRAKADABRA, ali ovde se vokali slažu tako da stvaraju vizuelnu harmoniju:

A E H I O Y Ω E H I O Y Ω H I O Y Ω I O Y Ω O Y Ω Y Ω Ω

Svrha ovog zapisa je bila da se energija fokusira i „usmeri“ ka jednoj tački, odnosno ka Božanskom Jedinstvu.

ABRAXAS

Ova formula je jedinstvena jer predstavlja prelaz iz čistog imena u matematički i vizuelni kod. Za gnostičkog majstora Vasilida (II vek), Abraxas nije bio samo bog, već vrhovni arhont koji u sebi sjedinjuje dobro i zlo, svetlost i mrak. Najvažnija karakteristika Abraxasa je njegova gematrija. 

• A = 1

• B = 2

• R = 100

• A = 1

• X = 60

• A = 1

• S = 200

• Suma: 365

Ovaj broj simbolizuje pun ciklus vremena (godinu), ali i 365 nebeskih sfera (emanacija) kroz koje duša mora da prođe. Abraxas je Gospodar Vremena i Pleroma (punoća) u malom. U gnostičkoj ikonografiji, Abraxas se prikazuje kao biće sa glavom petla, što je simbol budnosti, Sunca i Logosa; telom čoveka kao simbolom svesti i intelekta; zmijama umesto nogu: simbol zemlje, vitalne energije i podsvesnog; štitom i bičem: zaštita i pokretačka moć (volja). Dok je IAO vokalna formula koja se peva, Abraxas je primarno vizuelna i rezana formula. Hiljade malih amuleta pronađeno je širom antičkog sveta. Korišćene su kao pečati moći. Verovalo se da onaj ko nosi ovo ime zaključava uticaj nižih arhonata. Ako imaš ime njihovog šefa (Abraxasa), oni nemaju moć nad tobom. Iako se retko peva kao reč (zbog teških suglasnika), ova formula se u ritualima koristila za prizivanje solarnog genija.

ARARITA (אראריתא)

Formula ARARITA je jedna od ključnih hermetičko‑kabalističkih akronima i tumači se kao: Ehad Roš Ahdoto Roš Ihudo Temurato Ehad“, što na hebrejskom približno znači: „Jedan je Njegov početak; Jedan je Njegova jedinstvenost; Jedan je Njegov preobražaj.“ U tom smislu, ova formula izražava jedinstvo Boga i moglo bi se odnositi na sefiru Keter koja nosi broj 1. Ovo je, stoga, unitarna, tj formula jedinstva jer ukazuje na mističko poništenje razlika. Deo Jedan je Njegov preobražaj, ukazuje da sve promene i preobražaji u kosmosu vode ka jedinstvu. Simbolički, ARARITA je izražena heksagramom, jer svaka tačka heksagrama predstavlja vid jedinstva. Zato je ona, između ostalog, našla upotrebu u Ritualu Heksagrama (iz Zlatne zore) kao mističko ime Boga u makrokosmičkom aspektu. Dakle, ARARITA se koristi za rad sa planetarnim prirodama.

ARARITA formula se piše sa sedam slova na hebrejskom, što je povezuje sa brojem sedam, ali na jedan drugačiji, integrativniji način nego kod vokalnih formula. U hermetičkoj tradiciji ova formula stoji kao protivteža fragmentaciji i simbol je povratka ka jedinstvu. Glavna poruka ove formule jeste da je božanska suština nepromenljiva, bez obzira na to u kom se obliku manifestuje. Reč Ehad (Jedan) se pojavljuje na početku i na kraju skrivene rečenice, zatvarajući krug. Ovo je ključno za gnostike i kabaliste, jer to znači da čak i kada se božanstvo menja (permutira) kroz različite arhonte, sfere ili oblike, njegova srž ostaje Jedno. ARARITA je veoma ritmična zbog ponavljanja slova A i R. To stvara efekat talasa. U tom smislu ARARITA zvuči veoma solarno i vazdušasto. To je formula koja donosi bistrinu uma i duhovni autoritet.

Slovo	Nota	Planeta
A (Alef)	E	Vazduh (Keter/Duh)
R (Reš)	D	Sunce
A (Alef)	E	Vazduh
R (Reš)	D	Sunce
I (Jod)	F	Devica (Merkurijalna zemlja)
T (Tau)	A	Saturn
A (Alef)	E	Vazduh

AGLA

Formula AGLA je još jedan važan kabalistički akronim, često korišćen u magijskom i mističnom kontekstu. Tumači se kao: Atah Gibor Le-Olam Adonai, što prevodimo kao: „Ti si moćan zauvek, Gospode.“ Time se odražava ideja Božje snage i zaštite koju ta snaga pruža. U liturgijskom kontekstu, fraza potiče iz molitve Amida (drugi blagoslov, Gevurot), centralne jevrejske molitve. Njen sefirotski atribut u tom smislu jeste Geburah, kojoj je pripisan Mars. 

U praktičnom smislu, AGLA je klasičan zaštitni „pečat“ u hebrejskoj magiji, a koristi se u amuletima i sigilima protiv zlih duhova, crne magije i opasnosti. U gnostičkom smislu, AGLA se često povezuje sa ograničavanjem prostora. Dok su vokalne formule poput IAEOU služile za širenje duha, AGLA služi za njegovo utvrđivanje. Pošto ima četiri slova, AGLA se povezuje sa četiri strane sveta, četiri elementa i četiri Arhanđela. Reč Gibor (Moć) u formuli se ne odnosi na silu, već na nepokolebljivu snagu zakona koji vlada materijom. Dakle, ova formula je primarno odbrambena. U tradiciji Zlatne zore, AGLA se vibrira na severu, jer se sever smatra pravcem najveće tame i materije (Zemlja). Vibriranjem AGLA, mag „prosvetljuje“ tu tamu i uspostavlja barijeru koju niži entiteti ne mogu preći. 

U nekim srednjovekovnim nemačkim tradicijama akronim je reinterpretiran kao „Allmächtiger Gott, Lösche Aus“ („Svemogući Bože, ugasi požar“), i korišćen kao zaštita od vatre. Kabalisti su povezivali brojčanu vrednost slova AGLA (alef-gimel-lamed-alef, 35) sa 35 anđeoskih prinčeva Tore. Dakle, AGLA je formula koja spaja liturgijsku molitvu i kabalističku magiju, postajući univerzalni simbol božanske zaštite i moći.

Tabela korespondencija (po Zlatnoj Zori)

Slovo	Nota	Atribucija	Element / Planeta
A (Alef)	E	Vazduh	Element Vazduha
G (Gimel)	G#	Mesec	Intuicija i ritam
L (Lamed)	F#	Vaga	Pravda i ravnoteža
A (Alef)	E	Vazduh	Povratak izvoru

ANANISEPTA

Formula ANANISEPTA iako nije toliko izvikana kao ABRAKADABRA, ona nosi snažan gnostički i zaštitni pečat. Većina istraživača se slaže da je reč grčko-hebrejski hibrid, što je bilo tipično za aleksandrijsku školu gnostika. Često se povezuje sa hebrejskim korenom Anan (oblak) ili Ana (odgovoriti / uslišiti). U gnostičkom kontekstu, oblak je često simbol božanske prisutnosti ili zaštite. U ovoj formuli jasna je asocijacija na broj sedam (septem na latinskom, hepta na grčkom). Jedno od njenih tumačenja je Sedam Nebesa koji su oblaci (prebivališta) Boga. To direktno referiše na gnostičku kosmogoniju gde duša mora proći kroz sedam planetarnih sfera (kojima vladaju arhonti) da bi stigla do Plerome (Svetlosti). 

U srednjovekovnim rukopisima (poput Enchiridion Leonis Papae), ANANISEPTA se pominje kao moćna reč protiv bolesti i otrova. Verovalo se da ispisivanje ove reči na pergamentu ili amajliji može neutralisati dejstvo kuge ili ujeda zmije. Zanimljivo je da se u nekim tradicijama smatralo da je to ime koje je Bog dao anđelima kako bi savladali demone koji donose bolest.

INRI

U klasičnom smislu to je akronim latinskog: Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum, tj Isus Nazarećanin kraj Judejaca, što je značenje natpisa na krstu Hristovog raspeća (ispisano od strane rimske vlasti). Formula INRI u hermetičko‑kabalističkoj tradiciji ima višeslojna značenja, daleko izvan pomenutog. Tokom vekova mnogi su davali različita tumačenja akronima, povezujući ga sa prirodnim ciklusima, alhemijskim procesima i mističnim transformacijama. Najčešće hermetičko‑kabalističke interpretacije INRI su: 

- Igne Natura Renovatur Integra – „Priroda se u potpunosti obnavlja kroz vatru“; To je alhemijska ideja da se kroz vatru (pročišćenje, transformaciju) obnavlja celokupna priroda.

- Igne Natura Renovatur Incendio - „Priroda se obnavlja kroz požar“ (varijacija prethodne).

- Intra Nobis Regnum Iesus – „U nama je kraljevstvo Isusovo“; Reč je o mističkoj interpretaciji koja naglašava unutrašnje, duhovno carstvo.

- Iustum Necare Reges Impios – „Pravedno je uništiti bezbožne kraljeve“; Ova verzija se pojavljuje u nekim hermetičkim i okultnim tekstovima, naglašavajući borbu protiv tiranije.

- Igne Natura Renovatur Igne – „Vatrom se priroda obnavlja vatrom“; Varijanta koja naglašava cikličnost i samopročišćenje kroz element vatre.

- Intra Nobis Regnum Ineffabile – „Unutar nas je neizrecivo carstvo“; Mistična formulacija koja ukazuje na unutrašnju božansku iskru.

Rozenkrojceri formulu INRI povezuju sa simbolikom ruže i krsta, gde ruža predstavlja dušu, a krst materijalni svet. U alhemiji akronim se tumači kao ključ za razumevanje procesa smrti i ponovnog rađanja, odnosno nigredo - albedo - rubedo. U kabalističkim interpretacijama povezuje se sa tetragramatonom i transformacijom kroz četiri elementa. Ova formula se koristi u kontekstu smrti i vaskrsenja, i nalazimo je u Ritualu Heksagrama, Ritualu Ružinog Krsta i u nekim rozenkrojcerskim praksama. Dakle, vidimo da je tom formulom izražen ritam preobražaja. INRI je izraz procesa koji pročišćava energiju kroz unutrašnju vatru. To je formula smrti starog „ja“ i rađanja novog, svetlosnog bića. U tradiciji Zlatne zore, INRI se koristi za otvaranje stepena Adepta kroz analizu ključnih slova koja odgovaraju egipatskim božanstvima i astrološkim silama:

I — slovo Jod: početna iskra, Devica, Majka Priroda (Izida)

N — slovo Nun: smrt, riba, silazak, Škorpija, Uništenje (Apofis)

R — slovo Reš: solarna regeneracija, Sunce, Vaskrsenje (Oziris)

I — slovo Jod: novo seme, uskrsnuće, ponovo Devica, povratak u pročišćenu prirodu

Ovo stvara ciklus I-A-O (Izis, Apofis, Oziris), ali kroz INRI taj ciklus dobija strukturu koja se može direktno primeniti na materiju i telo.

Slovo	Nota	Element	Značenje u procesu
I	F	Zemlja	Materija koja ulazi u proces
N	G#	Voda	Emotivno rastvaranje (putrifikacija)
R	D	Sunce/Vatra	Prosvetljenje i uspon
I	F	Zemlja	Nova, prosvetljena materija

U ritualima, INRI se ne izgovara samo kao reč, već se analizira. Svako slovo se prati specifičnim položajem tela (tzv. L.V.X. znaci):

• L (Krst - Izida)

• V (Trougao nagore - Tifon/Apofis)

• X (Prekrštene ruke na grudima - Oziris)

To INRI čini kinetičkom formulom, jer zahteva pokret, zvuk i vizuelizaciju istovremeno.

IHŠVH (Jehošua)

Ovo je kabalistička formula Isusa kao „proširenog Tetragramatona“ kada IHVH (Jehova) postaje IHŠVH (Jehošua) dodavanjem slova šin kao simbola elementa Vatre i Duha svetosti. Tako je dobijena formula Božjeg Sina, ali i mističkog čoveka koji se obogotvoruje. Ovo je potpuno invencija hrišćanskih kabalista renesanse, čime se kabalistički tetragram povezuje sa hrišćanskim imenom Spasitelja. Ovim je hrišćasnki kabalista Johan Rojhlin nastojao da pokaže kako se ime Isusovo „ukorenjuje“ u hebrejskom božanskom imenu, tj tetragramaton se ispunjava Hristom, čime se ime jevrejskog boga hristijanizuje.  

U okultnom smislu, formula IHŠVH se prikazuje u obliku pentagrama, gde je donji desni ugao označen slovom I (jod), gornji desni slovom H (he), vrh pentagrama je obeležen slovom Š (šin), gornji levi krak slovom V (vav) i donji levi krak zadnjim slovom H (he). Kada se formula iščita s desna na levo, prateći kružno kretanje, pokazuje se reč Jehošua (IHŠVH), a kada se polazi s leva na desno takođe počevši od slova I, onda se dobija formula IHVŠH (Jehovašah). U obliku IHŠVH formula se koristi kao prizivanje božanske prisutnosti, Hrista kao živog tetragrammatona. Mistični smisao toga jeste ostvarenje božanskog i ljudskog jedinstva, odnosno otelotvorenje Boga u čoveku. Dodatno, kod rozenkrojcera je IHŠVH simbol alhemijskog vatrenog probuđenja, Logos koji oživljava materiju. 

Kada se ista formula čita u obrnutom smeru, dobija se ime Jehovašah (IHVŠH). Ovo ime se tumači kao odbrambena formula, dakle ono što „tera“ ili „odbija“ negativne sile. Simbolički, dok Jehošua (IHŠVH) priziva božansku prisutnost, Jehovašah (IHVŠH) se koristi za pročišćenje i zaštitu. U pojedinim renesansnim i rozenkrojcerskim tekstovima naglašava se da oba imena zajedno čine dvojnu funkciju pentagrama: prizivanje svetlosti i odbijanje tame. U hermetičkoj simbolici pentagram je znak čoveka i pet elemenata. Oba imena zajedno pokazuju kako se božansko manifestuje u čoveku (pozivanje) i kako se čovek štiti od disharmonije (teranje). I konačno, IHŠVH je formula ljubavi i posredovanja (Duh unutar nas), a IHVŠH je formula autoriteta i komande (Duh iznad prirode).

Slovo	Nota	Element / Značenje
I (Iod)	F	Vatra / Duhovni impuls
H (He)	C	Ovan (Vatra) / Prozor svesti
Š (Šin)	C	Čista Vatra / Duh
V (Vav)	C#	Bik (Zemlja) / Nosač glasa
H (He)	C	Konačna manifestacija

AMEN

Formula AMEN je možda najpotcenjenija reč u savremenom svetu jer se doživljava kao puki „završetak molitve“. Međutim, u gnostičkom i hermetičkom kontekstu, ona je jedna od najmoćnijih formula za prizivanje skrivenog i stabilizaciju volje. Gnostici su, kao i u mnogim drugim slučajevima, ovu reč preuzeli i vratili njenim dubljim korenima. U drevnom Egiptu, Amun znači „Skriveni“ ili „Onaj koji je nevidljiv“. Za gnostike, ovo se savršeno uklapalo u koncept Agnostos Theos (Nepoznatog Boga) koji boravi iznad Plerome. U gnostičkim tekstovima (poput onih iz Nag Hamadija), AMEN se često personifikuje. U tom smislu to je entitet, jedan od onih koji stoje pred prestolom Svetlosti. 

U kabalističkoj i hermetičkoj tradiciji, AMEN se posmatra kao notarikon (akrostih) za hebrejsku frazu Adonai Melekh Ne’eman (אדני מלך נאמן), što znači „Gospod, Verni Kralj“. Ovo daje formuli funkciju pečata. Kada se izgovori na kraju rituala ili bajalice, ona služi da „zapečati“ nameru u materijalnom svetu, čineći je neopozivom. Iako se piše sa četiri slova u mnogim jezicima, njena struktura se u magiji često povezuje sa balansom elemenata. 

Dok IAO služi za uzdizanje svesti ka višim sferama, AMEN služi da tu svetlost spusti i učvrsti. U ritualima Zlatne zore, AMEN se vibrira dubokim tonom kako bi se postigao osećaj nepokolebljivosti. Njegovo značenje „Neka tako bude“ (ili „Tako jeste“) u gnostičkom smislu nije molba, već deklaracija. Gnostik koji izgovara AMEN tvrdi da je njegova unutrašnja spoznaja (Gnosis) sada postala spoljašnja stvarnost.

Tabela korespondencija (Zlatna Zora stil)

Slovo	Nota	Atribucija	Element / Znak
A (Alef)	E	Vazduh	Element Vazduha
M (Mem)	G#	Voda	Element Vode
E (He*)	C	Ovan	Vatra (Proleće)
N (Nun)	G#	Škorpija	Voda (Transformacija)

*Napomena: U hebrejskom se AMEN piše sa Alef, Mem i Nun (אמן), ali se u zapadnoj tradiciji često dodaje vokalna vrednost radi zvučnog balansa.

 

KHARAKHITHA

Ova formula je često pisana i kao Charakhith ili Harakhitha, i  vodi direktno u srce grčko-egipatskih magijskih papirusa (PGM), koji su bili „radna sveska“ praktičnih gnostika i teurga. Ova formula spada u kategoriju Nomina Barbara, reči koje zvuče čudno i nemaju jasno značenje na poznatim jezicima (grčkom, latinskom, egipatskom). Gnostici su verovali da su to izvorni jezici prirode ili bogova koji direktno komuniciraju sa bićem, zaobilazeći racionalni um. Veruje se da potiče iz koptsko-egipatskog spoja i da je povezana sa solarnim božanstvima (poput Ra ili Horusa). Iako je neprevodiva, ezoterijska tradicija (uključujući istraživače poput Hansa Ditera Betza koji je prevodio PGM) povezuje je sa konceptom Onoga koji donosi svetlost u tamu. U njenoj strukturi imamo Khar- ili Har-, što se često povezuje sa Horusom (Heru). Drugi deo -Khitha se tumači kao sufiks koji označava manifestaciju ili akciju. U tom smislu KHARAKHITHA deluje kao formula solarne siline koja služi za rasterivanje senki.

U magijskim papirusima, ova reč se koristila u ritualima gde je praktičar želeo da postigne poistovećenje sa božanstvom. Za razliku od nežnog IAO, formula KHARAKHITHA ima oštre, grlene suglasnike (kh kao „h“ ali dublje). Ovi zvuci su služili za „buđenje“ unutrašnje vatre. Često se koristila pre glavne invokacije kako bi se „pročistio vazduh“ od nižih entiteta.

Ako je posmatramo kroz sistem nota, dobijamo vrlo dinamičan niz zbog oštrih prelaza. Dominacija Jupitera i Sunca potvrđuje da je ovo kraljevska, solarna formula.

Deo Formule	Nota (aproksimativno)	Elementarna energija
Kha (Kap)	A#	Jupiter (Širenje)
Ra (Reš)	D	Sunce (Svetlost)
Khi (Kap)	A#	Jupiter (Vlast)
Tha (Tet)	E	Lav / Vatra (Snaga)

ANAPHAXETON 

Prema izvorima koji se oslanjaju na apokrifnu tradiciju, ANAPHAXETON se može razumeti kao arhetipska reč utisnuta u samu tkaninu kosmosa pre nego što je Demijurg (Arhitekta) započeo proces razgraničenja i materijalizacije. ANAPHAXETON pripada domenu gnoze kao neposrednog, intuitivnog uvida u strukturu božanskog. Njegova funkcija nije komunikacija s transcendencijom putem molbe, već uspostavljanje autoriteta nad emanacijama nižeg reda. 

ANAPHAXETON je jedna od onih formula koje u hermetičkim krugovima izazivaju strahopoštovanje. Ona je nekako mračnija, autoritativnija i direktno povezana sa magijskom prisilom i manifestacijom. Ova formula se sreće u Goeciji (Lemegeton) i radovima inspirisanim solomonskom magijom. Ona je jedno od tri velika imena (uz Primeumaton i Tetragrammaton) kojima se prizivaju i, što je važnije, obuzdavaju duhovi. Ime ANAPHAXETON je ispisano na ivicama Trougla Manifestacije. Dok praktičar stoji u krugu, ANAPHAXETON (ispisan na trouglu van kruga) služi kao energetski magnet i kavez. Formula primorava energiju da se zgusne u prostoru trougla. Konstrukcija Trougla Umetnosti (magijski trougao) simbolizuje uspostavljanje reda nad haosom putem strogo definisanog ritualnog prostora. Dok je Tetragrammaton (יהוה) u ovoj tradiciji shvaćen kao ime koje utelovljuje zakon i božanski poredak, a Primeumaton kao oznaka eshatološkog totaliteta (Alfa i Omega), ANAPHAXETON se nameće kao operativni ključ hijerarhije. To nije tek jedno od mnogih varvarskih imena čija se moć temelji na arhaičnoj fonetici. Njegova funkcija je, pre svega, ograničavajuća.

Izgovara se oštro, naredbodavno, sa akcentom na -PHA- i -XET-. Često se prevodi sa grčkog korena kao Onaj koji se ponovo pojavljuje ili Veliki Izvor. To je ime koje „iznosi svetlost iz tame“. Koristi se kada praktičar želi da natera nešto nevidljivo (ideju, entitet ili energiju) da se pojavi u vidljivoj formi. U gnostičkom smislu, ANAPHAXETON se može posmatrati kao aspekt Demijurga koji vlada nižim sferama. On je taj koji postavlja granice.

U ritualnoj praksi, reč je o performativu koji ne priziva entitete, već im zapoveda da se ispolje u svojoj istinskoj, suštinskoj formi, kao praznina i bezobličje, čime se demonološki haos podvrgava strukturi ljudskog uma i božanskog zakona. Dakle, ANAPHAXETON funkcioniše kao barijera koja deli posvećenikovu svest od apsolutne kognitivne dezintegracije prilikom suočavanja sa entitetom koji nema koherentno sopstvo, a to je demon. 

Slovo	Nota (Zlatna zora)	Atribucija
A	E	Vazduh
N	G#	Škorpija (Transformacija/Smrt)
A	E	Vazduh
PH (Pe)	C	Mars (Sila/Energija)
A	E	Vazduh
X (Cadi)	A#	Vodolija (ili Jarac zavisno od sistema)
E (He)	C	Ovan (Vatra/Početak)
T (Tet)	E	Lav (Snaga)
O (Vav)	C#	Bik (Zemlja/Stabilnost)
N	G#	Škorpija