Skolomantika - magija oblaka

Šta se to krije u vetru? Šta to jezdi olujnim oblacima? Kakvu pesmu možemo čuti u pozadini fijuka vetra? One su poput vrana, donose darove onima koji ih hrane. Kako ih hraniti a ne poginuti? To je predmet neke posebne nauke.

Znate, oblaci se uzbude i postanu veoma radoznali kada spaze da neko sa zemlje pokušava da komunicira sa njima.

Discordia - ćerka boginje Noći

Phillip Galle

Discordia je ćerka boginje Noći. U vreme klasične antike već su zaboravljene baklje u divljini, urlici i mahnitost njenih kanibalskih i krvožednih poklonika. Zato nije zabeleženo da je imala svoj kult. Nije imala ni potomaka, što znači da ni jedan bog ili smrtnik, predstavnik muškog principa, nije mogao da je ukroti. Ona je ljude pretvarala u zveri. Njoj su bile podređene noćne oluje. Pa ipak, ona je imala svoju milosrdnu stranu, a to je dar večnog života u Noći koji su zadobijali oni koji potpuno izgube razum i postanu čist instinkt.

Činjenica da je Discordia kći Noći (Nox / Nyx) izuzetno je značajn. U drevnoj religijskoj svesti Noć nije haos, već prvobitni kontinuum, stanje pre svakog poretka. Discordia se tu ne pojavljuje kao puka personifikacija svađe, već kao dinamički poremećaj unutar primordijalne tame, impuls koji razbija stagnaciju. U tom smislu ona je bliža kosmičkom razdoru nego društvenom sukobu.

Odsustvo kulta nije dokaz njene beznačajnosti, već upravo suprotno. Stari narodi su neretko vrlo svesno izbegavali institucionalizaciju destruktivnih božanskih načela. Discordia pripada istoj kategoriji kao i Febris, Pallor ili Metus, sile koje se umiruju izbegavanjem, a ne slavljenjem. To objašnjava zašto se o njenim sledbenicima govori samo u fragmentima, kao o nečemu arhaičnom, gotovo predljudskom: baklje, urlik, rasap identiteta. To su tragovi predcivilizacijskog religijskog sloja, koji civilizacija u nastajanju više nije mogla da integriše. Destruktivni i divlji bogovi nisu temelj na kome se gradi civilizacija, sofisticirana kultura, zakoni, država, državni kultovi, naposletku imperija.

Treće, Discordia je božanstvo koje ne proizvodi genealogiju, jer genealogija podrazumeva red, kontinuitet i zakon. Ona nije sterilna, već antigenerativna. U tom smislu ona stoji u oštrom kontrastu prema Veneri ili Junoni: ona ne rađa oblike, već ih rastvara. Nijedan muški princip je ne „ukroćuje“ jer bi to značilo da je sukob moguće apsorbovati u poredak, što je za civilizovani poredak utemeljen na pravu bila opasna misao.

Motiv pretvaranja ljudi u zveri može se dublje razumeti ako se Discordia uporedi sa italskim predstavama furora, božanskog besa koji briše granicu između ljudskog i neljudskog. Ali za razliku od Marsovog furora, koji je kanalizovan kroz rat i disciplinu, Discordijin bes je anarhičan, nokturnalan i bez cilja. Ona ne vodi u pobedu, već u raspad identiteta.

Posebno je važno i postojanje njene „milosrdne strane“. To nije kontradikcija. U mnogim starim religijama, potpuni gubitak razuma nije kazna, već inicijacija u neljudsko trajanje. Discordijin „dar večnog života u Noći“ može se razumeti kao negativna apoteoza: oni koji izgube logos, ime i pamćenje, bivaju oslobođeni smrti jer više ne pripadaju svetu koji umire. To je oblik večnosti koji nije svetao, već instinktivan, beživotno-živ, večnost bez sećanja, ali i bez kraja.

Na kraju, moglo bi se reći da je Discordia u rimskoj imaginaciji bila ono što se ne sme imenovati previše jasno: boginja raspada poretka koji još nije nastao, senka svake civilizacije koja zna da je krhka. Zato je preživela ne u hramovima, već u mitu, strahu i šapatima o Noći koja ne donosi san, nego povratak u nešto starije od čoveka.

Discordia i Erida (Eris): rimska redukcija i grčka ambivalencija

Iako se Discordia često automatski poistovećuje sa grčkom Eridom (ili Eris), između njih postoji suštinska razlika u ontološkom statusu. Erida (Ἔρις) u grčkom mitu ima dvostruku prirodu. Kod Hesioda postoje dve Eride: jedna razorna, koja donosi rat i krvoproliće, i druga „dobra“, koja podstiče nadmetanje, rad i stvaralački agon. Erida, dakle, proizvodi sukob koji pokreće svet: obnavljanje poretka kroz katastrofu. Discordia, nasuprot tome, gubi ovu produktivnu dimenziju. Kod nje nema ničeg pozitivnog, jer ona ne stvara napetost koja vodi razvoju, već tenziju koja vodi regresiji. Zato se u rimskom kontekstu vezuje za noć, furor i gubitak razuma, a ne za takmičenje ili heroizam. Ukratko, Erida je sukob koji rađa događaje, a Discordia predstavlja sukob koji briše oblike.

Discordia i Kali: razaranje kao kosmička nužnost

Poređenje sa Kali otvara dublju, metafizičku ravan. Kali u hinduističkoj tradiciji nije marginalno ili zaboravljeno božanstvo, već centralni aspekt Šakti, božanske energije. Ona uništava da bi oslobodila, seče ego, vreme i iluziju. Njena divljina je ritualizovana, a njen bes ima jasno kosmičko opravdanje. Discordia, nasuprot tome, deluje u sistemu koji nema mesto za otvoreno razaranje kao sveto načelo. Rim ne poznaje teološki jezik u kojem bi haos bio božanski legitiman. Zato Discordia ostaje potisnuta, bez kulta, bez ikonografije, bez jasne naracije spasenja. Međutim, postoji snažna paralela: Kali uništava identitet da bi oslobodila Atman, a Discordia uništava identitet da bi oslobodila instinkt. Razlika je u ishodu. Kali vodi ka transcendentnoj spoznaji, Discordia ka preljudskom stanju. Kali je strašna majka, Discordia je noć bez majčinstva.

Discordia i Lilit: noćna autonomija i odbijanje poretka

Sa Lilit Discordia deli možda najsuptilniju srodnost. Lilit nije božanstvo u klasičnom smislu, već figura otpora ontološkom poretku. Ona odbija potčinjenost, odbija rađanje u okviru zakona, odbija da bude integrisana. Poput Discordije, ona je bez legitimnog potomstva, a njena deca su demoni, abortirani oblici života, bića bez mesta u uređenom kosmosu. Obe figure su noćne, antisocijalne, povezane sa gubitkom razuma ili sna, i što je najvažnije, izvan muške kontrole. Međutim, Lilit je i dalje antropomorfna i psihološka. Ona deluje u prostoru porodice, seksualnosti, porođaja. Discordia deluje dublje, na nivou kolektivne psihe i kosmičke noći. Lilit zavodi i iscrpljuje, dok Discordia razara i rastvara. U simboličkoj vizuri Lilit je noćna pobuna Erosa, a Discordia noćna pobuna Logosa.

Zajednička osa Discordia - Erida - Kali - Lilit: „ženski haos“

Ove figure pripadaju arhetipskoj osi koju patrijarhalne religije teško integrišu, a to je ženski princip koji ne vodi ni ka majčinstvu, ni ka harmoniji, ni ka iskupljenju. Međutim, dok Erida još uvek služi kosmosu, Kali otvoreno spašava kroz uništenje, a Lilit prkosi zakonu kao individua, Discordia ostaje čista negativnost. Ona ne obećava povratak, ne nudi put, ne uspostavlja novi poredak. Njena „milost“ je izlazak iz sveta u kojem red ima smisla. Zato je ona možda i najradikalnija od sve četiri. Ona je boginja koju je teško obožavati, pa ni demonizovati do kraja, već samo prepoznati kao granicu.

Moderne refleksije: Diskordijanizam

Diskordijanizam (Discordianism) je savremeni, parodijsko-filozofski i kvazi-religijski pokret nastao krajem 1950-ih u SAD, formalizovan objavljivanjem Principia Discordia (Gregory Hill i Kerry Thornley). Pod imenom boginje Eris / Discordije, ovaj pokret namerno koristi humor, ironiju i apsurd kao epistemološke alate, a ne kao puku šalu. Njegova osnovna teza glasi da su red i haos ljudske interpretacije, dok je stvarnost suštinski neodrediva i višeznačna. Diskordijanizam stoga razgrađuje autoritet, dogmu i „svete tekstove“ upravo tako što ih imitira i izvrće.

Za razliku od antičkih predstava Discordije kao destruktivne sile, ovde je naglasak na kognitivnom razdoru: razbijanju rigidnih misaonih obrazaca, ideoloških fiksacija i lažnih metafizičkih sigurnosti. Centralni koncepti poput Erističke iluzije i Anertičkog principa služe kao modeli za razumevanje kako ljudski um nameće poredak haotičnom iskustvu. U tom smislu, diskordijanizam funkcioniše kao vrsta „gerilske filozofije“ protiv mejnstrim racionalizma i institucionalne religije.

Veza sa haotikom, odnosno magijom haosa, postoji, ali nije identična. Diskordijanizam je pre svega meta-diskurs i kulturna strategija, reklo bi se subverzivne prirode, dok je magija haosa operativna magijska praksa. Ipak, ključna dodirna tačka je ideja da su verovanja alati, a ne istine: diskordijanci se njima igraju, a haotičari ih svesno menjaju radi magijskog efekta. Zbog toga je diskordijanizam snažno uticao na formiranje haotičke magije, posebno kroz naglasak na fleksibilnosti, anti-dogmatizmu i svesnom korišćenju paradoksa.

Simbolizam i značenje krvavog Meseca

Pojava krvavog Meseca tradicionalno je povezana je sa mračnom magijom. To znači da je neko okrvavio Mesec, odnosno zlokobnim magijskim isijavanjem i delovanjem impregnirao je astralno svetlo u određenom podneblju. Sa druge strane, u pitanju znamenje koje ukazuje da je nastupio pravi trenutak za mračna delovanja. Inače, tema „krvavog Meseca“ stoji na preseku astronomskog fenomena, religijskog znamenja i magijskog simbolizma. Upravo zbog toga njegovo značenje u mnogim tradicijama nije jednoznačno, već višeslojno i često ambivalentno. Na nivou prirodnog uzroka, „krvavi Mesec“ odgovara potpunom ili delimičnom lunarnom pomračenju, kada Sunčeva svetlost, filtrirana kroz Zemljinu atmosferu, daje Mesecu crvenkastu ili bakarnu boju. Međutim, gotovo nijedna tradicionalna kultura nije ovaj fenomen tumačila neutralno. Upravo zato što se Mesec menja protiv svoje (uobičajene) prirode, nastaje simbolički višak značenja: poremećaj kosmičkog poretka, krvarenje neba, ili znak prelaza između svetova.

U ezoterijskim sistemima, Mesec je povezan sa astralnim svetlom, refleksijom, senkom i posredovanjem, kolektivnim nesvesnim i fluidnim stanjima svesti. Kada Mesec „pocrveni“, simbolika krvi uvodi motive žrtve, nasilnog proboja između ravni i aktivacije nižih, htonskih ili larvalnih sila. U tom okviru, ideja da je Mesec „okrvavljen“ magijskim delovanjem ne znači nužno fizički uzrok, već impregnaciju astralne sfere intenzivnim afektivnim ili ritualnim energijama (rat, masovna smrt, kolektivna panika, ili svesni ritualni rad). U mesopotamskoj astrologiji pomračenja Meseca bila su izuzetno opasna znamenja. Na primer, crveni Mesec nagoveštavao je smrt kralja, rat ili kugu. U hebrejskoj tradiciji, krvavi Mesec nije sredstvo magije, već neretko eshatološki znak, upozorenje na sud i kosmički preokret.

Simbolika krvavog Meseca tradicionalno se češće shvata kao operativno znamenje. U tipičnom tradicijskom kosmološkom modelu Mesec je granična sfera između sveta bogova (nadlunarnog), i sveta duhova, mrtvih i demona (sublunarnog). Lunarna sfera je rezervoar psihičke i astralne energije. Mesec ne emituje sopstvenu svetlost, već distribuira i modulira sile koje dolaze odozgo i odozdo. Zbog toga je sav goecijski rad po definiciji lunaran. Ovo važi i ako goeciju shvatimo i šire od lemegetonskog grimoarskog okvira.

Kod Grka i Rimljana crveni Mesec se povezuje sa Hekatom, Persefonom i htonskim boginjama, nekromantijskom i goecijskom magijom. Tako na primer, tesalijske veštice, prema literarnim izvorima, „spuštaju Mesec sa neba“ i „krvare ga“, što je metafora za nasilno, odnosno neuobičajeno preusmeravanje lunarne sile u veoma specifične magijske svrhe. Taj momenat je vezan za delovanje tesalijskih veštica i vračeva koji svojim činima „spuštaju Mesec“, čine da krvari, te nekako prisiljavaju boginju da ih sluša, odnosno da usliši njihove zahteve. U goecijskom ključu, ovo u neku ruku predstavlja ritualno nasilje nad lunarnom sferom uz korišćenje krvi, leševa, kostiju, noćnih ptica, te prizivanje Hekate pod njenim htonskim imenima. U praktičnom smislu to je značilo zgušnjavanje astralnog svetla, a što za posledicu ima to da astral postaje „lepljiv“, sposoban da zadrži forme, a duhovi postaju stabilniji i dostupniji. U tom smislu krvavi Mesec je vidljivi simptom uspešne goecijske operacije, a ne samo povod. Ovde, dakle, vidimo ideju da je krvavi Mesec znak uspešne intervencije u kosmički poredak. Kod Grka pomračenja Meseca i njegovo crvenilo jesu takođe najpovoljniji trenuci za nekromantiju, prizivanje nasilno umrlih, i operacije vezivanja i prokletstva, (katadesmoi). U tim trenucima lunarna sfera gubi stabilnost što za posledicu ima slabljenje granice između živih i mrtvih, a duhovi više ne zahtevaju dugu teurgijsku pripremu. Dakle, krvavi Mesec je predstavlja i izmenjeno stanje sveta a ne samo simbol ili povoljno znamenje.

U srednjovekovnoj Evropi krvavi Mesec gotovo isključivo dobija negativnu konotaciju kao znak đavolskog delovanja, ali i kao predskazanje jeresi, rata ili Božje kazne. U demonološkoj literaturi kasnijeg perioda, crveni Mesec postaje povoljan trenutak za evokacije i nekromantiju, odnosno vreme kada je „veo tanak“, a astralno svetlo zasićeno strahom i smrću. U alhemijskoj simbolici Mesec označava srebro, pasivni princip, dok je crvenilo izraz načela rubedo, odnosno završne faze preobražaja. Krvavi Mesec ovde ne mora biti negativan, već može označavati nasilnu, ali nužnu transformaciju, kao i mešanje lunarnog i solarnog principa na nižem nivou. U hermetičkom smislu, to je kriza prelaza, a ne samo zlokobno znamenje. U poznijem okultnom ključu krvavi Mesec se tretira kao energetski pojačivač, i prema toj pojavi ophodi se čisto operativno, bez nužne moralne kvalifikacije.

Sumarno, krvavi Mesec možemo uokviriti sa nekoliko opštih crta, a to su kosmički poremećaj kao znak krize poretka; znamenje prelaza u svojstvu eshatološkog ili inicijacijskog trenutka; aktivaciju htonskih sila kao spontan ili ritualno izazvan proces; kairos mračnog rada kao vreme kada je astralna sredina „mekša“; nasilnu transformaciju kada je lunarna sila zasićena solarnim (krvnim) principom. Crveni Mesec znači da je lunarna sfera privremeno zasićena htonskom energijom čime se narušava njena uloga neutralnog posrednika. To znači da je Mesec prešao iz reflektivnog u reaktivno stanje.

Što se tiče odnosa Grka prema „mračnoj magiji“, u antičkoj tradiciji nije toliko izražena moralna kategorija „mračno“ u modernom smislu. Kod njih imamo teurgiju, odnosno rad sa bogovima, što predstavlja uzlazni put, anabaza; i goeciju, rad sa duhovima, katabaza, a što je silazni put. U tom kontekstu, krvavi Mesec je nepogodan za teurgiju, ali je povoljan za za goeciju. Zato se takvo stanje Meseca smatra opasnim, ne zato što je to „zlo“ po sebi, već zato što olakšava silazni tok moći. Ovaj obrazac je, istorijski posmatrano, preuzet u srednjovekovnu nekromantiju, transformisan u renesansne i kasnije grimoare, te naposletku psihologizovan u modernom okultizmu. Ipak, jezgro je isto: krvavi Mesec = destabilizovana lunarna sfera = pristupačan donji svet.

Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud

In the eyes of the adept of the Sinister Path, the self is the only god who exists. It is for this reason that Vampirism can authentically be qualified as the ultimate Path of Self-Deification.

N.D. Blackwood

Franjevac iz Pavije, Ludoviko Sinistrar (Ludovico Maria Sinistrar, 1622-1701), uvrstio je vampirizam u svoju studiju o demonskim fenomenima, pod nazivom De Daemonialitate, et Incubis, et Succubis. U toj knjizi on je obrazložio teološko tumačenje fenomena vampirizma koje je po svojoj logici potpuno udaljeno od tada nastupajućeg načina razmišljanja, a to je racionalizam. Po Sinistraru, vampiri su stvorenja koja ne potiču od Adama, odnosno nisu ljudska bića. Oni imaju razum jednak ljudskom, ali je njihovo telesno obličje potpuno drugačije i na neki način savršeno. Osim toga, on je istakao ideju da su vampiri red stvorenja koja postoje uporedo sa ljudima, a da to nisu nekakva htonska, podzemna bića. Dakle, ljudski i vampirski svet se međusobno prepliću. Naravno, takvo tumačenje je ismejano i smatrano izrazom prevaziđenog svetonazora mračnog srednjovekovlja, pa ipak, malo više od tri stotine godina kasnije, pisac ovih redova nimalo ne spori tačnost Sinistrarovih navoda, bez obzira što oni nisu uobličeni u duhu racionalizma i ere Prosvetiteljstva.

U jednom intervjuu, deklarisani adept inicijacijskog vampirizma, koji se u javnosti predstavlja pod imenom N.D. Blekvud (N.D. Blackwood), krijući svoj identitet pod zanimljivom crvenom maskom, na pitanje o reinkarnaciji, rekao je da formiranje tela od crne svetlosti, što je cilj crnomagijskog vampirskog rada, uzrokuje da astralno i mentalno telo, kao i ego, počnu drugačije da vibriraju i odvajaju se od duše, od višeg sopstva koje predstavlja vezu sa ostatkom kreacije. Dakle, duša se inkarnira, ali vampir se svesno odriče duše, i odelivši se od izvora života, on se više ne reinkarnira. Vampir se privremeno inkarnira tako što zaposeda neko živo biće. Pošto se izdvojio od duše, od svoje svetlosti, od izvora života, vampir, odnosno crni adept, zadobija novu esenciju od demonskih sila sa kojima sklapa pakt, kao zamenu za dušu. Tako se čovek na stazi vampirizma preobražava u potpuno novo biće čija suština, odnosno duša, esencija, više nije svetlost nego tama. Na taj način, crni adept stiče drugačiju vrstu besmrtnosti u skladu sa svojom novom prirodom. Otud potpuni vampir nije čovek, već ljudska mračna rezidua, što znači da uopšte nije biće, nego je preobražen u ne-biće. U neku ruku tako bi izgledalo prodavanje duše đavolu. 

Na pitanje da li se vampir reinkarnira Blekvud odrično odgovara. Ipak, u okviru datog svetonazora, primetio bih da postoji mogućnost dalje inkarnacije onog dela bića vampira, nazovimo ga dušom, od koje su odvojeni niži omotači koji sada prekrivaju drugu suštinu (zamenu za dušu, tj esenciju mračnih sila). Tako može doći do paradoksalne situacije da vampir i dalje postoji u drugoj stvarnosti ili astralno, a da njegova duša začinje novi ciklus otelovljenja. Teoretski, to bi značilo da bi neka posve nova osoba, novo biće, moglo imati suštinsku vezu sa vampirom koji je zapravo usavršena i napredna larvalna rezidua prethodnog otelovljenja te osobe. Druga, a čini mi se verovatnija mogućnost, jeste da vampirova duša, ili da se izrazim egipatskim pojmom Ka, biva uhvaćena od strane mračnih sila i zauvek vezana za njihov areal. I dalje u tom smislu, barem onako kako ja shvatam pojmove egipatske duhovne antropologije, vampirov Ba biva nadvladan od strane njegove senke Kaibita, čime se biće odvaja od Ka i Saha. 

Da se razumemo, iz perspektive ljudske racionalne percepcije, vampiri ne postoje, posebno ne onakvi kakve viđamo u filmovima. Međutim, ljudi posvećeni stazi vampirizma, koji tragaju za načinom postizanja vampirskog tipa večnog života i te kako postoje. Dakle, ljudsko biće je to koje se preobražava u vampirsko ne-biće, odnosno biće drugog reda, i taj konačan preobražaj dešava se u trenutku smrti kada se ego, ili deo energije ljudskog bića, potpuno premešta u novo telo suptilnije strukture i energije, a fizičko telo odumire. Ukoliko je mračni adept imao sredstava i umeća, moguće je i to da je svoje fizičko telo alhemijskim metodama sačuvao od raspadanja ili usporio njegovo raspadanje, kako bi ga povremeno i privremeno mogao koristiti u budućnosti. Dok je živ čovek može da deluje kao vampir, ali još uvek nije vampir sve dok se potpuno ne preobrazi u neku vrstu astralne larve koju pokreće neka drugačija suština, a ta suština ne dolazi od izvora života i svetlosti. Larva koju čovek posvećen vampirskom putu gradi čitavog života, postaje suptilno telo (kuća večnog života) kroz koje neka druga esencija opaža, iskušava, kreće se, hrani, menja, postoji. Da bi održavao larvalni oblik postojanim, vampir mora da se hrani energijom živih. Međutim, ta larva nije obična i nestabilna poput svakolikih larvi koje tumaraju astralnom ravni. Ovde je reč o obliku samodeifikacije, jer ta larva se dalje razvija i postaje mračno božanstvo. 

Zaista je intrigantno i zanimljivo proniknuti u um ljudskog bića koje svesno teži larvalnom postojanju u kome će onaj niži ili spoljašnji oblik bića, lišen životvorne sile, neumrlo i fantomski bitisati ispunjen drugačijom esencijom. Takav čovek je istinski crni mag N.D. Blekvud. On nije Amerikanac, niti Britanac, odnosno neki Zapadnjak, ali jeste Evropljanin, iz nama bliske, a ipak tajnovite Rumunije. Pa kad neko iz Rumunije govori o vampirizmu trebalo bi ga sa pažnjom poslušati. U njegovoj prvoj knjizi Draugadróttinn: Lord of the Undead, objavljenoj na engleskom jeziku, predstavljena je osnova vampirskog rada, kolekcija magijskih tehnika i uputstava inicijacijskog vampirizma. U pomenutoj knjizi Blekvud se bavi progresivnom metodom inicijacije u vampirizam, tokom koje praktičar postupno uvodi sebe u discipline poput astralnog putovanja, istraživanja svojih atavizama, susreta sa životinjskim totemima i uči osnovne tehnike crpljenja vitalnih esencija. Praksa opisana u toj knjizi omogućava da se svakom koraku pristupi oprezno, ostavljajući svakome luksuz da napreduje sopstvenim tempom. Po Blekvudovim rečima, iako iskustva ostaju zauvek urezana u psihu svakog pojedinca, u određenim trenucima i dalje je bilo moguće odreći se magije i vratiti se svakodnevnom životu. Međutim, kada se posvećenik odluči za vampirski put, tada mora raskrstiti ne samo sa svojim prethodnim životom, nego sa normalnim životom uopšte.

U drugoj knjizi pod naslovom Scholomance: The Order Of The Dragon, Blekvud je opisao fenomen skolomantije kao tajnu školu crne magije koju je, po legendi, osnovao sam đavo. Navodno je đavo odabrao deset učenika koje je podučavao naturalnoj magiji, bajanju i jeziku životinja. Na kraju ciklusa učenja đavo je od njih načinio svoje sluge. Blekvud tvrdi da je njegova inicijacijska loza skolomantska, odnosno Reda Zmaja, i da je deo te loze čuveni Vlad III od Vlaške, odnosno Drakula. Podsetiću, Red Zmaja je 1408. godine osnovao imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga. U Skolomantiji, Blekvud prenosi učenja njegovog ezoteričnog Reda nastalog sedamdesetih godina XX veka kao naslednik pomenutog Reda Zmaja. Za razliku od knjige Draugadróttinn, u ovoj knjizi praktikant ne može uživati u luksuzu bezbednosti, jer ona predstavlja, kako Blekvud kaže, klasičan evropski put vampirizma kakav su praktikovali „naši preci“ na najdirektniji i najbrutalniji mogući način. 

Oni koji postupaju po skolomantskim propisima zaslužiće inicijaciju u vampirizam lično od neumrlog majstora, a što bi trebalo da bude niko drugi nego sam Drakula koji egzistira na vampirski način u astralnoj ravni. Taj proces je u tom slučaju nepovratan i kandidat je time zapečatio svoju sudbinu zauvek te trasirao sebi put ka neumrlosti i ne-biću. Tom prilikom ne sme sebi dozvoliti nikakvu slabost, sentimentalnost, premišljanje, neodlučnost ili strah, jer će u tom slučaju biti nemilosrdno i brutalno proždran od strane svog mentora i njegovih pomoćnika. Biti deo vampirskog lanca, po Blekvudu, podrazumeva stvaranje nesalomive veze, jer sećanja i moći vampirskih predaka postaju deo novog člana. Nakon fizičke smrti novog člana vampirskog lanca, deo te osobe, hajde da kažemo njen duh, odnosno osnaženi Kaibit, i dalje nastavlja svoje postojanje na astralnom planu, jer se tokom života, uz pomoć svojih vampirskih mentora, za to spremala.

Po Blekvudu, u okultnom vampirizmu, kako on naziva taj put, potraga za besmrtnošću dostiže svoju apoteozu u stvaranju tzv tela crne svetlosti, psihičkog vozila koje će preživeti propast fizičkog tela i omogućiti svesti adepta da večno nastavi život na astralnoj ravni. Kako kaže Blekvud, pravi praktikant vampirske umetnosti odbacuje svoju smrtnu sudbinu i umesto toga primenjuje magijski proces kako bi preobrazio svoje astralno telo u večno vozilo. Od tog trenutka, adept koji je nadvladao smrt, postaje jedno sa svojim vampirskim učiteljima i postepeno se preobražava u biće koje istovremeno evoluira kroz više stvarnosti. 

Tokom života, posvećenik vampirskog puta po Blekvudovoj tradiciji, dobija pomoć od jednog ili više neumrlih učitelja. Kroz suptilan proces mračne alhemije, ova ne-bića razmenjuju svoju vitalnu suštinu sa svojim učenicima (tzv mračni darovi), čime osiguravaju njihov razvoj i preobražaj u ne-bića po svom sopstvenom obličju. Zauzvrat, neumrli učitelj se hrani vitalnom esencijom koju mu posvećenik pruža. Tokom vremena u njemu će se buditi nove sposobnosti, koje se često razlikuju među posvećenicima u zavisnosti od njihovih latentnih veština. U mnogim slučajevima, ovaj proces je praćen i fizičkim preobražajem. Oni koji prime mračne darove nisu tek obični crni magovi koji praktikuju vampirsku umetnost. Oni su ostavili deo svoje ljudskosti iza sebe kako bi postali istinski vampiri od krvi i mesa, zapravo svojevrsni hibridi. Pakt koji sklapaju sa besmrtnim adeptima prošlosti, tj. vampirima u punom smislu reči, otvara trajni prolaz. Deo neumrlih bitiše unutar fizičkog tela posvećenika, baš kao što deo njegovog astralnog tela prebiva među neumrlima u uzajamnosti. To znači da oni preuzimaju deo vitalne energije koju posvećenik uzima od svojih žrtava. Oni fantomski žive kroz telo svog adepta, živog čoveka, baš kao što će trenutno živi adept kada postane vampir, to isto činiti kroz telo nekog novog čoveka koji se posvetio inicijacijskom vampirizmu.

Kastaneda je opisao sličan proces saradnje između čarobnjaka Don Huanove loze i drevnog izazivača smrti, moćnog vrača koji živi već nekoliko hiljada godina, ali koji nije vampir poput ovih koje opisuje Blekvud. Oni njemu daju nešto od svoje energije a on njima pokazuje položaje skupne tačke, odnosno razotkriva im nove oblike percepcije i sl. Kastanedin izazivač smrti nije postojao astralno, nego je bio potpuno fizičko biće. Takođe, podsetiću na epizodu kada su Don Huan i Don Henaro vodili Kastanedu u pustinju Sonore kako bi mu pokazali izopačene drevne vračeve koji su promenili svoje obličje i energetsku konfiguraciju, i nalaze se zakopani u zemlji odakle uz pomoć svojih saveznika (potpuno magijskih bića) vrebaju svoje žrtve. Njihova percepcija se nalazila negde drugde, a punu pažnju bi usmerili ka našoj stvarnosti samo onda kada je potrebno da se hrane. Taj detalj je suštinski vampirske prirode, ali drugačiji u svom ostvarenju. Međutim, to ne znači kako su ti meksički vračevi postigli besmrtnost, već su samo iznašli način da produžavaju život.

Blekvud je opisao vampirska astralna obitavališta sačinjena od zgusnute astralne svetlosti (tzv niži astral, mračni astral), u kojima oni bitišu kao zajednica, ali na sasvim neljudski način. Neki od stanovnika tih obitavališta su bivši ljudi, a neki pripadaju čistom domenu horora i ne potiču od ljudskog sveta (kao da je reč o nekakvim vampirskim saveznicima, da se izrazim u kategoriji Karlosa Kastanede). Ta obitavališta su sama po sebi deo entiteta neumrlih gospodara, kako kaže Blekvud, kao kada bi kuće i okućnice u kojima žive određeni ljudi takođe bili produžeci njihovih tela, s tim što je ovde reč o čitavim svetovima. To znači da postoji posebna dimenzija, bliska našoj, iz koje ti stvorovi dolaze u našu stvarnost radi lova, zadovoljstva, ali i zbog regrutacije novih članova. Pošto su ti svetovi integralni delovi vampirskih gospodara, tada kada se oni pojave u našoj stvarnosti, sa njima dolaze i njihova obitavališta sa svim pratećim sadržajima!

Kada adept uđe u vampirski magijski lanac, njegove psihičke moći rastu i ubrzo postaju nešto njemu svojstveno i normalno. Adept deluje kao portal sinisternih vampirskih sila. Uglavnom se hrani životnim energijama drugih ljudi, preobražavajući se u senku koja može da manipuliše slojevima stvarnosti, da ulazi u snove ljudskih bića i prevazilazi granice svetova. Najstariji vampiri, kaže Blekvud, iako pamte svoje zemaljske živote, danas su entiteti koji više nisu ograničeni na našu planetarnu sferu već se kreću kroz različite ravni postojanja. Po Blekvudovim rečima, za razliku od duhova, oni nisu odjek zaboravljenog vremena, osuđeni na večno ponavljanje događaja iz svog fizičkog života.  Kada se pojave u našoj dimenziji, neumrli poseduju veću slobodu i nezavisnost od uobičajenih magijskih entiteta, poput demonskih ili anđeoskih. Zato ih je veoma teško obuzdati prizivom, jer je njihova volja često daleko snažnija od volje prizivača. Blekvud kaže da se ova noćna bića ukazuju svojim sledbenicima u ritualima, ali i ljudskom stadu, kojim se hrane po sopstvenom nahođenju i zadovoljstvu. 

Neki od njih nisu tek obični demoni, već su nekada bili ljudi, pre nego što su nadrasli svoju ljudskost i postali najsmrtonosniji predatori koji postoje na astralnim ravnima. Drugi su pak, pazite ovo: „neljudske izopačenosti koje nemaju nikakve veze sa našim univerzumom i obitavaju u našoj stvarnosti sa samo jednim ciljem: ishranom.“ Susret s njima za većinu ljudi je ravan košmaru. Raditi sa njima i postati njihov učenik, kaže Blekvud, pre nego što se uzdignemo na njihov nivo, iziskuje neverovatnu snagu volje, strpljenje i nepokolebljivu izvesnost u sudbinu koja nas čeka. Međutim, ukoliko posvećenik poklekne, osim što može postati žrtva svojih vampirskih učitelja, takođe može završiti u ludilu, šizofreniji, ili će izlaz potražiti u samoubistvu. On stalno naglašava da put vampirizma sadrži ozbiljne rizike. Blekvud kao posvećenik vampirizma, na darvinovski način sagledava duhovnost pa otud pominje duhovne predatore, pojavu za koju tvrdi da nije svojstvena samo vampirima ili adeptima LHP, već se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. Tako recimo bogovi, kao moćna astralna bića, održavaju svoju dugovečnost iscrpljujući one koji ih štuju.

Blekvudov vampirski kurikulum sadrži potpun sistem energetske meditacije koja osnažuje posvećenika u procesu razvoja tela crne svetlosti. Takođe, on sadrži mentalne tehnike koje omogućavaju trajno stanje lucidnosti uma. Isto tako, tu su i uputstva kako zadržati sopstvenu vitalnu energiju sprečavajući njen odliv u svakodnevnom životu, a zatim i kako je preobraziti kroz jedinstveni oblik vampirske alhemije. Imajmo na umu da se u vampirizmu sve vrti oko energije, preživljavanja i usavršavanja. Dalje, kod Blekvuda su opisani načini osvešćivanja energetskog dvojnika radi njegovog jačanja i preoblikovanja u savršeno vozilo svesti u stanju sanjanja. Vremenom, ukoliko posvećenik pažljivo sledi uputstva i marljivo vežba, on razvija mladolik izgled, jer je savršeno usvojio dve ključne tehnike: iskustvo izlaska iz tela i prisvajanje tuđe vitalne esencije. 

Blekvud napominje da većina crnih magičara koji su uvrstili vampirizam u svoje magijske prakse to koriste samo kao alat. Po njegovom mišljenju, vrlo malo njih zapravo razmišlja o tome kako razviti vampirizam do njegovog punog potencijala, a to je put ka besmrtnosti, gde to nije samo jedno u nizu oruđa već je sve podređeno tome. Ovde vidimo značajne sličnosti sa sistemom koje je opisivao Karlos Kastaneda, mada tu vampirizam nije igrao nikakvu ulogu, ali je takođe bilo opisa uzimanja i krađe energije, kao i metoda njenog uvećanja i čuvanja, što je njegov učitelj Don Huan nazivao vođenjem besprekornog života. Pod time se podrazumevalo, između ostalog, odbacivanje svega nepotrebnog. Život vampirskog posvećenika je takođe besprekoran i ekonomičan u pogledu raspolaganja vitalnom energijom. Zato kod Blekvuda nema nikakvih teorija zavera, ideoloških pogleda na mundani svet kao kod satanista. Njegovo carstvo nije od ovoga sveta, jer svet je ovaj samo lovište.

Kako zapravo funkcioniše inicijacija u Blekvudov vampirski sistem? Na početku svoje knjige Draugadróttinn, on potencijalnom aspirantu preporučuje da pre nego što uopšte pristupi sprovođenju uputstava, prethodno stekne solidan nivo prakse iz oblasti poput nekromantije (rad sa silama smrti) i goecije (rad sa demonskim silama) te da ostvari dobre rezultate u prizivanju, zavođenju, isceljivanju, egzorcizmu, kao i u oblicima destruktivne magije. Takođe, nije beznačajno za nekog ko se sprema da kroči na stazu inicijacijskog vampirizma da usavrši i neku od borilačkih veština, ili energetske i kinestetske prakse, akupunkturu, jer će tako istrenirati sebe da delotvornije oseti tuđu energiju, njena svojstva i kvalitet, što je od koristi prilikom odabira i konzumacije žrtve. Blekvud kaže da nije potrebno znati mnogo, ali to što znamo trebalo bi da usavršimo. To je sve potrebno kako bismo doprli do onog reptilskog dela u našem mozgu u kome se nalazi uspavana zver koju kanimo probuditi. 

Iako je krv nosač vitalne energije koja je predmet vampirisanja, nije neophodno u tu svrhu sisati krv (mada nije da se krv ne sisa), već se ta energija usisava astralno i skladišti se u astralnom telu, da bi se potom preobrazila u vitalnu energiju koja hrani, jača i podmlađuje fizičko telo vampirskog posvećenika. Mehanizam tog preobražaja energije deo je Blekvudovog vampirskog kurikuluma. Prenos energije od astralnog do fizičkog tela obavlja se preko vitalne srebrne niti koja povezuje ta dva tela. Blekvud razlikuje nekoliko oblika energije: 

1) fizička energija tela koja se troši radom i zamaranjem, ali se lako obnavlja;

2) psihička energija koju stvaraju misli i emocije, a koju iscrpljuju strahovi, neuroze, loši međuljudski odnosi, nesvesni energetski vampiri, ali i duhovni egregori, arhetipovi tokom molitvi i sl; 

3) etarska energija čiji je nosilac krv i ona odgovara indijskom pojmu prane te sadrži sećanja; ta energija se iscrpljuje prilikom fizičkih ili astralnih povreda, perioda bolesti ili nervnog sloma;

4) seksualna energija, odnosno kundalini, alhemijska vatra, energija preobražaja; iscrpljuje se seksualnom aktivnošću i erotskim maštanjem;

5) predačka energija, nasleđena od predaka, kojom raspolažemo u ograničenoj količini, a koja je, kako kaže Blekvud, poznata onima koji se bave akupunkturom; ona se lagano troši tokom života i predstavlja najčistiji oblik vitalne energije koju vampiri konzumiraju tokom najdubljih obreda radi sopstvenog podmlađivanja (ovim se završava lista mikrokosmičkih energija); 

6) elementalna energija koja se nalazi u vodi, vatri, vazduhu, zemlji, u etru, a koja se takođe može upijati od strane adepta;

7) telurska energija, kako Blekvud kaže – krv Zemlje, poseban oblik energije koju takođe koriste adepti vampirizma i likantropije kako bi ojačali svoja astralna tela;  

8) kosmička energija, odnosno zvezdana krv, koja se koristi za inicijacijske radove u vampirizmu;

9) planetarna energija koja se koristi za specifične svrhe.

Sam proces energetskog hranjenja je jednostavan i usavršava se vežbanjem. Po Blekvudu, da bi čovek uspešno crpio bilo koji oblik energije potrebno je neposredno pre toga da indukuje osećaj sopstvene iscrpljenosti, karakterističan prilikom malaksalosti usled bolesti i visoke temperature, pa čak da dođe i do osećaja stanja unutrašnje ispražnjenosti. Takođe, od značaja je dovesti sebe u stanje gladi, odnosno uzdržavati se od hrane neko vreme pre nego što se pristupi vampirskom hranjenju. Nakon toga posvećenik uvežbava astralno povezivanje sa odabranom žrtvom, uspostavlja kontakt, otvarajući malu rupu na astralnom telu žrtve i jednostavno prepušta da se prenos energije obavi sam od sebe, spontano i neusiljeno. Da bi se ova veština usavršila neophodna je vežba osećaja disanja kroz kožu, počev od određenih delova tela, od prstiju na primer, pa do stvaranja osećaja disanja celom površinom tela, pa čak i konkretnim unutrašnjim organom. Dakle, vampir ne sisa svoje žrtve samo ustima, već čitavim svojim telom. Dakle, čitavo telo vampira jesu jedna velika usta. I što je najvažnije taj proces se može odvijati kako prilikom neposrednog fizičkog kontakta, tako i na daljinu. Blekvud daje mnogo metoda koje podrazumevaju korišćenje pogleda, zatim predmeta poput ogledala, sveće, putem simpatetičke magije itd.

Tina Levin

Naravno, Blekvud daje dosta praktičnih uputstava, ali ću za potrebe ovog teksta predstaviti ukratko inicijacijski obred vampirizma koji je za nekog prosečnog praktičara veoma zahtevan, pa je stoga namenjen naprednim mračnim okultistima. Složenost priprema se odnosi na obezbeđivanje neophodnih predmeta i njihov preobražaj u tzv predmete moći, kao što je na primer magijski nož, ali i druge potrepštine. Zapravo, najveći problem jeste obezbediti adekvatnu prostoriju za opremanje inicijacijskog vampirskog hrama. Nije neophodno da to bude nešto posebno, prostrano ili raskošno, ali mora biti zaštićeno od prisustva drugih ljudi. Takođe, prostorija mora biti izolovana od svetlosti i spoljašnjih zvukova, zatim ofarbana u crno i opremljena stvarima kao što su ljudska lobanja (simbolizuje pobedu volje nad prirodnim elementima), posvećeni magijski nož, obredne sveće u odgovarajućim bojama, insensi, oltar, obrnuti pentagram (simbol crnog plamena), i što je najpikantnije – svinjsko srce, kada dođe trenutak izvršenja inicijacijskog obreda, koji je zapravo evokacija radi sklapanja pakta i davanje zaveta. Nož mora biti posvećen u skladu sa uputstvima a što podrazumeva izloženost mesečini na groblju itd., nakon čega njegovo sečivo više ne sme biti dodirivano. Njegova svrha je da privuče, usmeri ili odbije energiju. Magijski nož, kao i drugi predmeti moći koje koristi u svom radu, adept često pronalazi u stanju lucidnog sanjanja, što znači da su postali deo njegovog bića, pa ih on, ukoliko se preobrazi u vampira, može ponovo koristiti u astralu i nakon odumiranja svog fizičkog tela. 

Za ovu priliku Blekvud daje veoma precizna uputstva koja podrazumevaju određena zazivanja, što neću prenositi u ovom tekstu, već su napomenuti da ritual uključuje obredno probadanje svinjskog srca magijskim nožem, i uz data zaklinjanja, prskanje krvlju crnih zidova vampirskog hrama. Tako i sam hram postaje obredno mesto moći jer se tu praktično otvara portal sinisternog prisustva. Nevolja sa hramom jeste što posvećenik mora stalno voditi računa o tome da taj prostor bude zaštićen od drugih ljudi. Ukoliko bi hram bio desakralizovan ili uništen, to bi se svakako odrazilo na moć i stanje samog adepta, koji bi zbog toga mogao čak i umreti.

Za kraj teksta o N.D. Blekvudu, kratko ću reći koliko je u inicijacijskom vampirizmu važno očuvanje tela adepta nakon smrti. Moguće je, kako on tvrdi, da u očuvana mrtva tela vampira ponovo bude prizvan duh njegovog korisnika, uz pomoć posebnog obreda koji vrše živi članovi vampirskog bratstva. To vaskrslo stvorenje u sebi više nema ničeg ljudskog, a podiže se uz pomoć krvi i magijskim sredstvima. Međutim, tako vaskrsli vampir ne može u tom obliku dugo opstajati, pa se telo opet umrtvljuje a duh se vraća u svoje astralno obitavalište. Otud, napominje Blekvud potencijalnim adeptima vampirizma, mislite o perspektivama savremene nauke i posebno transhumanizma. Tu leži budućnost. 

Na kraju, što se budućnosti tiče, Blekvud nije objasnio zašto je baš ljudska energija primarni izvor za vampirsku vrstu? Istina, on pominje crpljenje nekih drugih energija, iz prirode, od živog sveta, ali sva metodologija koju je obrazložio prevashodno se odnosi na uzimanje energije od ljudskih bića. Dakle, iz nekog razloga koji je ostao nedorečen, ljudska energija je najkvalitetnija, barem za vampirsku svrhu. Ako je već tako nije li dugoročan strateški interes vampirskog soja briga za opstanak i vitalnost njihovog izvora hrane? Nije li vampirima u interesu da čovečanstvo opstane, bude zdravo, brojno, ali ne i previše duhovno razvijeno, jer bi u tom slučaju lako moglo da se odbrani od takvih predatora. Bilo bi zanimljivo znati razmišljaju li Neumrli Gospodari u tom pravcu? Ako razmišljaju, šta li su tačno mogli preduzeti da obezbede nesmetani kontinuitet svog izvora energije? Ako ne razmišljaju, već jednostavno deluju impulsivno i parazitski, to onda nešto govori o njihovoj prirodi i ontološkoj situaciji. Naposletku, iz vampirske perspektive, zaista nema nikakve suštinske razlike između mračnih i svetlih bogova, jer i jedni i drugi, na ovaj ili onaj način, uzimaju energiju od svojih štovaoca.

grafika sa naslovne strane knjige N.D.Blekvuda

Draugadróttinn: Lord of the Undead

Eklektički Put Leve ruke: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja - Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo Puta Leve ruke (LHP) i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na goecijskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva Crveni Zmaj navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini Crvenog Zmaja se može nešto saznati u knjigama njihovih članova, a delimično i iz intervjua njihovih ostaknutih članova na Jutjubu, zapravo Karlsonovih. U lektiri Crvenog Zmaja, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Ta te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije Crvenog Zmaja.

Švedski istraživač ezoterizma sa akademskih pozicija, Kenet Granholm, opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje Crvenog Zmaja. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu Crvenog Zmaja u osnovnim parametrima kosmosa i haosa, što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja manifestovane strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Ovo iz daleka podseća na pojmove koje je rabio Karlos Kastaneda, a to su tonal, kao sveukupnost poznatog i spoznatljivog sveta, i nagual, kao beskraj nepoznatog i nespoznajnog. Naravno, haos je u središtu pažnje ovog reda, što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja. Onaj unutrašnji je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. 

Granholm ukazuje i da Karlson, kao i Crveni Zmaj, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, Crveni Zmaj prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. Crveni Zmaj svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvo. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak, dok mračni mag, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija Crvenog Zmaja, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. 

Magija, po shvatanju Crvenog Zmaja, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, Crveni Zmaj proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć stvaranja sopstvene budućnosti umesto da bude stvorenje prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u materijalima Crvenog Zmaja opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini Crvenog Zmaja rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. Crveni Zmaj odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na Karlsona, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju Crvenog Zmaja jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih njihovih magijskih radova. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u Crvenom Zmaju, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup Crvenog Zmaja predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na njihovo interesovanje za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u Crvenom Zmaju. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja Crvenog Zmaja da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija Crvenog Zmaja predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Slikovito rečeno, alhemijski proces preobražava ugljenik, kao polaznu materiju, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika, kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja, u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). Crveni Zmaj takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen njihov inicijacijski sistem. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipaat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana Crvenog Zmaja, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika organizacije Setov Hram Majkla Akvina, čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u Crvenom Zmaju. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi – Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu Crvenog Zmaja, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drveta života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je sa astralnog plana (lunarna sefira Jesod / temelj), palo u grub fizički svet, odnosno svet ispoljavanja grube energije. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije Crvenog Zmaja, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ovog teksta, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu – Sitra de-Keduša, koja pripada jevrejskom Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti (po uzoru na egipatski izlazak u dan), odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. 

Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu – u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju. Karlson upoređuje klipotsku inicijaciju sa tri osnovne alhemijske faze: nigredo (crna faza) koja odgovara materijalnom i astralnom planu; albedo (bela faza) – mentalni plan; i rubedo (crvena faza) – božanski plan. Postoji i četvorna podela alhemijskih faza koja uključuje citrinas (žuta), koja sledi između bele i crvene. U tom slučaju nigredo se odnosi na materijalni plan, albedo na astralni, citrinas je mentalni, a rubeus ostaje božanski. Takođe, alhemijski proces se može podeliti i u sedam faza koje odgovaraju planetarnim prirodama i metalima. 

Već sam rekao da inicijacijska šema Crvenog Zmaja ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije Crvenog Zmaja:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, astralna magija, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini Crvenog Zmaja. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta. Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant. Takođe, treba naglasiti da kabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. Crveni Zmaj ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz astralnog rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Takođe, kako kod Kastanede, tako i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. 

Karlson takođe pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. 

Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. 

Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.