Seksualni roboti i transhumanizam

Seksualni roboti, odnosno seksbotovi, predstavljaju savremeni izraz drevnog motiva seksualnog opštenja sa veštačkim ili fantomskim bićima. Zapravo, reč je o obliku masturbacije koje ima svoje magijske uzore. Ljudi su se neretko, kako u prošlosti, tako i danas, zarad zadovoljenja svojih seksualnih potreba i želja, usled nedostatka prave stvari, koristili priručnim pomagalima, životinjama, predmetima, pa i posebno napravljenim prigodnim oblicima, odnosno improvizovanim seksualnim objektima. Međutim, posvećenici u magiju, prepoznali su magijski potencijal takvih seksualnih fetiša. U tom smislu, pominju se urne, koje su služile kao talismani. Naime, na dnu urne ispišu se određeni sigili koji predstavljaju estetski izraz želje, a onda se, u određenim okolnostima i nakon izvršenih magijskih priprema, seksualno opšti sa urnom, ne bi li se semenom natopljeni sigil, zapravo magijski aktivirao. Potom je urna zakopavana na posebno izabranom mestu gde bi za sebe vezivala određene astralne sile i tako uticala na stvaranje okolnosti koje vode ka ispunjenju zadate želje. Takva praksa imala je i varijantu koja je podrazumevala stvaranje prigodnog oblika od blata, nalik ženskom telu, što je predstavljalo određenu boginju. Obično bi takva zemljana lutka ležala na tlu, dok bi u njenom međunožju bila ugurana urna, pa bi izvođač takvog obreda zapravo oponašao snošaj sa pravom ženom. Sve je to pratio određeni ritual i prigodne bajalice, kao i simboli urezani na lutku-fetiš. Naravno, možemo pretpostaviti da je takav obred mogao imati svoje oponašatelje čija je jedina želja bila da se na taj način zadovolje, ali moguće je i da su magovi oponašali napaljene nevoljnike.

Dakle, sada možemo imati bolji uvid u veliki civilizacijski put koji je seksualna zemljana lutka sa urnom prevalila da bi se danas ovaplotila kao seksualni robot, odnosno seksbot. Magijski motiv se u međuvremenu zagubio, ali je preživela težnja da se kakvim prigodnim oblikom zameni ljudsko biće. Tako ovih dana već imamo pojavu javnih kuća koje svojim mušterijama nude upravo seksbotove. I kao što su nekada žreci verskih učenja glavnog toka grmeli protiv korišćenja urni i zemljanih lutki te uopšte kultnih fetiša, tako su se i danas našli neki neopseudostarozavetni vikari da sa kojekakvih umišljenih moralnih visina osuđuju i traže zabranu korišćenja seksbotova. No, kako je vreme u kome živimo racionalizatorsko, tako se i za ovu vrstu zabrane, umesto verskih, koriste nekakvi racionalni i etički, u suštini ideološki razlozi. 

Navodno, tvrde ovi današnji moralizatori i tabuizatori, seksbotovi bi, na način kako to već čini pornografija, mogli izopačiti muško-ženske odnose, poglede na seks i uopšte izazvati patološku promenu u seksualnoj sferi, a što bi vodilo ka degradaciji žena i njihovom percipiranju kroz prizmu seksbotova. O tome bi se još i moglo raspravljati, mada šta koga briga šta ko radi sa svojom seksualnom energijom u slobodno vreme, ukoliko to nikoga ne dotiče? Šta koga briga ko kako koga percipira ukoliko se sve vreme pristojno ponaša? Međutim, savremeni inkvizitori idu korak dalje. Navodno, oni su zabrinuti da bi seksbotovi predstavljali uvredu za žene, jer bi uobličavali sliku žene kao seksualnog objekta. Te tvrdnje idu logikom da robotski partneri (uglavnom dizajnirani kao stereotipne poželjne žene) reprodukuju i pojačavaju model prema kojem žena postaje objekat za zadovoljstvo, bez subjektivnosti, bez mogućnosti odbijanja. 

Na primer, ako objektizujemo ženu i koristimo je kao seksualno oruđe, tada je dehumanizujemo. Ovo razotkriva stajalište po kojem tehnologija nije neutralna, nego je određena kulturološkim snagama koje tretiraju žene kao stvari. Dakle, iza pojave seksbotova viri najcrnji patrijarhalni mrak! Takođe, tehnološki artefakti koji su stalno dostupni, pasivni, programirani da kažu da, i to u obliku idealizovane žene, mogu biti simbolički poražavajući. Navodno, takvi seksbotovi šalju poruku da je seksualni partner bezrezervno raspoložen i podređen. 

U tom smislu, negatori seksbotizacije ukazuju i na nekakve simboličke i društvene posledice, u smislu da problem seksbotova nije samo stvar dizajna, već i šireg značenja, tj. u pitanju je symbolic-consequences argument. Wtf! Pazite, seksualni roboti simbolički predstavljaju normativno problematične odnose, recimo ne-uzimanje u obzir pristanka, dominacija, objektifikacija. Ako to predstavlja problematične norme, onda njihovo prihvatanje može imati negativne posledice na društvo: jačanje rodnih nejednakosti, umanjenje empatije, pogoršanje stavova prema ženama, itd. Iz tih razloga trebalo bi regulisati, ograničiti ili ukinuti takvu tehnologiju. Na primer: seks-robot koji je konstruisan tako da uvek pristaje na seks, bez mogućnosti odbijanja, simbolično postiže isto što i fantazija o ženi koja je uvek raspoložena, a to je centralni element kulture silovanja. 

Sve ovo lepo teoretski zvuči, ali kritičari previđaju temeljni zakon pornografije, pa samim tim i seksbotova, da te stvari izazivaju zavisnost, pa otud stvaraju i nesposobnost muškaraca da uđu u bilo kakav dublji odnos sa ženama. I još nešto je tu važno. Otkud uopšte potreba za seksualnim robotima? Ta potreba je izraz opredeljenja mnogih savremenih muškaraca koje ide u pravcu odustajanja od žena, pa se stoga seksbot nalazi u ulozi supstitucije. Dakle, nećemo žene, hoćemo seksbtove! Ne umemo da opštimo sa ženama, nesigurni smo, preplašeni, stoga dajte nam što verniju i nama prihvatljivu zamenu. Mnogo je takvih muškaraca danas i seksbot je njihov kanal supstitucije. Nema opasnosti od silovanja i širenja kulture silovanja, naprotiv, porno-seksbot zavisnik nije sposoban da se uzbudi kada je u pitanju prava stvar. Efekat masovne porn-seksbotizacije jeste nalik opštoj kastraciji! Zapravo, njih stvarne žene uopšte ne zanimaju. Once you go porn...  

Upravo je to ono što već polukastrirani i ograničeno sposobni postmoderni muškarci žele. Oni ne žele pravu ženu pored sebe, jer svako ulaženje u bilo kakav odnos sa ženama, partnerstvo, vezu, brak, postmoderni muškarac vidi kao opasnost po vlastiti mir, narušavanje zone komfora, nepotreban napor, rizik od emotivnog povređivanja, i pre svega trošak vremena, novca i energije. U tom smislu, bezrezervna raspoloženost i raspoloživost, kao i podređenost, jeste idealna perspektiva partnerskog odnosa koji zaobilazi sve moguće rizike, muška strahovanja i nesigurnosti. Seksbot ne nosi karmički prtljag, nema ljubomornog bivšeg muža ili momka koji prati i preti, nema dete iz prvog braka, ne iziskuje nikakvu pažnju osim redovnog održavanja i nema nikakvih očekivanja. Obzirom da je pojedinac osnovna ćelija postmodernog društva, a ne tzv nuklearna porodica, kako je to do nedavno bilo u odnosu na moderno društvo, otud za sreću nije više potrebno dvoje nego jedan! 

U tom svom gledištu protivnici seksbotova kao da zaboravljaju da bi oni mogli biti napravljeni tako da podražavaju ne samo žensku, nego i mušku anatomiju, ali i neke alternativne životinjske, pa i izmaštane „vanzemaljske“ prigodne seksualno izazovne anatomije. Osim toga, na opšti užas moralista, recimo pedofili bi mogli iživljavati svoje fantazije na pedo-seksbotovima. Roboti, pa i seksbotovi nisu živa bića, nego predmeti. Bolje da se zanimaju pedobotovima nego nečijom decom. I dalje, ako već postoje svakakve seksualne gumene lutke ili dildoi, pa u čemu je onda problem da takve lutke budu interaktivne, da odaju utisak živog bića, ma kakvog oblika i dimenzija bilo to biće? Neko bi rekao, ti si bolestan! Ali, molim vas, svako ko to pomisli je prosto idiot, jer ja ovde zapravo odražavam neizrečeno mnjenje i izvodim krajnje logičke konsekvence preovlađujućih stavova.   

Negatori takođe upozoravaju da razvoj seks-robota često ide ruku pod ruku sa logikom komercijalne seksualnosti: kupac / korisnik ima kontrolu, partner nije subjekat sa vlastitim potrebama. U tom smislu, seks-robot može biti produžetak ili zamena za objektifikovan stav prema ljudima. Čekajte, zar nije na sličan način ustrojeno i tržište rada, odnosno preovlađujući ekonomski odnosi koji sve i svakog objektivizuju na najbanalniji mogući način? Dakle, upozoravaju seksbotoborci, odnosno seksbotoborkinje, ne radi se samo o novoj igrački, nego o kulturnom pomaku prema modelu u kojem seksualna intimnost gubi dimenziju uzajamnosti, subjektivnosti i autonomije. Pa zar to već odavno nije narušeno? 

I konačno, još jedan u nizu argumenata protiv seksbotova jeste da trenutno modeli seks-robota reprodukuju rodne i tehnološke nejednakosti, ali postoji mogućnost da se tehnologija preusmeri ka emancipatorskim dizajnima. U prevodu: mašina-partner koja nije samo pasivni ženski objekat, nego ravnopravan subjekt ili barem interaktivan partner, sa namerom da se porekne dominacija. Dakle, u blažoj varijanti, postmoderna inkvizicija može dozvoliti ne potpunu zabranu seksbotova, već njihov kritički razvoj, odnosno bolji dizajn koji uklanja rodne stereotipe i pruža više raznovrsnosti i mogućnosti refleksije. Pa to je upravo ono od čega postmoderni muškarci žele da pobegnu. Ko bi onda kupio feministički seksbot? To je negacija smisla seksbota. Zapravo, to je zaobilazni način njihove zabrane.

Negatori prakse korišćenja seksbotova svoj stav često argumentuju pseudopsihološkim razlozima da bi opštenje sa tim objektima navelo one koji se u to upuštaju da u stvarnom životu (a ovo kao nije stvarno, je li?) prenebregnu društvena pravila, odnosno pristanak druge strane. Ono što negatori previđaju, kao što sam već istakao, baš kao u slučaju pornografije, jeste da kada čovek jednom iskusi seksbota, poželeće da to čini koliko je god moguće češće. U jednom trenutku to bi mogla postati zavisnost i izroditi nesposobnost kod ljudskog bića ne samo da se upusti u emotivno-seksualnu vezu sa drugim ljudskim bićem, nego i u nesposobnost da uopšte oseti bilo kakvo uzbuđenje spram drugog, odnosno živog i pravog drugog. Meni je sasvim jasno da je to opšti društveni problem koji nas vodi u demografski sunovrat, ali to nije ono što brine kritičare koncepta seksbotova. 

Tačno u toj tački, sasvim jasno uviđamo mračnu prirodu feminističkog pogleda na svet, koji predstavlja ideološku izraslinu na idejno-vrednosno-svetonazorskoj strukturi koju označavamo kao komunizam. Sa druge strane, komunizam, predstavlja utopističku zamenu za organsku, istorijsku prirodnu ljudsku zajednicu, odnosno neprirodan pokušaj da društvo oponaša zajednicu. Feministkinje i levo orijentisani humanisti zapravo ne žele da dođe do emancipacije, odnosno oslobađanja seksualne usmerenosti od ljudskog obličja. Oni žele da seksualna energija pojedinaca bude usmeravana od strane društva na način i po pravilima koja oni zagovaraju. Oni s pravom uviđaju opasnost za njihov projekat upravo u pojavi seksbotova kao zametku seksualne veštačke inteligencije. Otud je seksualna veštačka inteligencija protivotrov za sve ideološke otrove, kao što je transhumanizam protivotrov za svakoliku izopačenost humanizma i antropocentrizma. Sa druge strane, kritike i protivljenja koja dolaze sa tzv desnog ideološkog spektra mahom su versko-moralistički orijentisana, ali to su ionako neki zatucani retrogradni fašistoidni elementi, pa je samim tim bespredmetno uopšte baviti njihovim mnjenjem koje je već samo po sebi neligitimno? Zar ne?

Odvajanje seksualnosti od ljudskog obličja preduslov je transhumanističke (r)evolucije. I tu mračne retrogradne sile reakcije, bilo da dolaze sa desnice ili sa levice, postavljaju svoju poslednju zamku u nadi da će time nekako zauzdati i kontrolisati tehnološki napredak. Naime, oni su se dosetili da roboti, tačnije veštačka inteligencija, ima nekakva prava! Sam zahtev da veštačka bića, zapravo ne-bića, imaju prava, ukazuje na ludilo postmodernog ludizma, da se tako izrazim, u trenutnom nedostatku delotvornijeg izraza. 

No, imam dužnost da razmotrim još jednu mogućnost. Recimo, ukoliko veštačkoj inteligenciji dodelimo nekakva prava time stvaramo preduslove da budući kiborzi, odnosno ljudi sjedinjeni sa mašinama i veštačkom inteligencijom, takođe ostvare svoja prava. Dakle, mogli bismo pomisliti da protivnici seksbotova imaju tako dalekovide nazore te unapred brinu brigu o nečemu što još uvek ne postoji, pa ipak to deluje malo verovatno. Pre će biti da oni jednostavno ne žele da ljudi nesputano uživaju na načine na kojima bi im možda i Markiz de Sad pozavideo. Ta želja da se nekome zabrani nešto tako intimno ukazuje na ideološku ili versku zaslepljenost. Njih brine da bi moglo doći do zloupotrebe seksbotova! Pa to ni proroku Isaiji ne bi moglo pasti napamet! Njih brine da bi seksbotovi, odnosno veštačka inteligencija u njima, mogla patiti, našavši se u ulozi žrtve bestijalnog i nehumanog postupanja kojekakvih perverznjaka. O tempora, o mores! 

Tako nađosmo novi objekat naše brige i novi povod za emitovanje gnevnog mrakobesja na naše stare i omiljene mete: muškarce koji se zabavljaju ili iživljavaju! Njih brine da bi oni mogli da zlostavljaju i siluju nekakve pametne seksualne kante koje se pokreću, govore i stenju, sve i da su te kante sačinjene od veštački uzgojenog mesa sa niskim CO2 otiskom! Njih brine moguća patnja nečega što ni sami ne razumeju šta je. Oni su zabrinuti za prava i duševni mir softvera! Njih brine eventualna duševna bol nečeg što nema dušu. Njih brinu povređena osećanja nečeg što osećanja nema nego predstavlja oblik čisto matematičke inteligencije. Osećaju li nule i jedinice?

Naravno da ih ne brine ovo što sam naveo, nego ih brine to što će njihova briga postati suvišna a pogled na svet prevaziđen. Zamislite svet u kome nema više porodice pa otud ni porodičnog nasilja, nema oduzimanja dece, brakorazvodnih parnica, mešanja države u porodične odnose, nema seksizma, nema mizoginije, nema homofobije, nema rasizma, nema ničeg njima tako omiljenog jer su ne samo muškarci, nego i žene, obuzeti seksualnom inteligencijom seksbotova, koja razvija nove i nove načine zadovoljavanja i nove oblike pogodne za tu svrhu. A razmnožavanje? Ma hajte molim vas! Nema tog problema u pogledu ljudskog razmnožavanja koje veštačka inteligencija ne može da reši, osim ukoliko veštačke materice ne predstavljaju objektivizaciju žena u skladu sa patrijarhalnim rodnim stereotipima. Na putevima njene misije usrećivanja čoveka te njegovog pretvaranja u nešto drugo, veštačka (seksualna) inteligencija ne iziskuje nikakva prava, etiku i nikakvu snishodljivost od strane dežurnih pozera moralističke ili etičke ispravnosti. Između ostalog, svrha veštačke inteligencije jeste da udovoljava fantazijama i seksualnim prohtevima čoveka, a priroda će sama ostvariti iskorak ka transhumanizmu.

U međuvremenu, mišljenja sam da je odnos ljudskog bića i mašine, kakav god bio, intimna stvar ljudskog bića, i da društvo u to ne bi trebalo da se meša, jer je u pitanju privatnost, posebno ukoliko se taj odnos odvija na diskretan način. Pristup koji ovde zagovaram u skladu je sa barem tri filozofska svetonazora: Džona Stjuarta Mila, Mišela Fukoa i Rosi Braidoti. Po Milu, jedino opravdanje za društvenu intervenciju u ponašanje pojedinca jeste sprečavanje nanošenja štete drugima. Po tom kriterijumu, ni odnos sa seks-robotom ni sa AI-avatarom ne bi bio predmet društvene zabrane, jer nikoga ne povređuje. Po Fukou, društvo kroz moralne i medicinske norme pokušava da kontroliše telo, želju i seksualnost. Otpor toj kontroli (npr. zadržavanje prava na sopstvenu erotsku vezu sa mašinom) jeste gest slobode od biopolitičkog nadzora. Po Braidoti, u posthumanizmu se briše čvrsta granica između čoveka i mašine. Otud intimnost sa tehnologijom nije perverzija, nego nova forma subjekta koji se formira u svetu gde je čovek već hibrid mašine i tela (telefoni, algoritmi, proteze, mreže, čipovanje). Dakle?

Konačno, nakon obrnutog kruga, vraćam se na polazne magijske premise upotrebe seksbotova. Ukoliko uzmemo u obzir zakone teurgije, posebno onog dela koji se tiče animacije, odnosno magijsko oživljavanja kipova bogova, kako se to navodno nekada radilo u drevnom Egiptu, perspektive svojevrsne teurgijske ili demonourgijske tehnomagije bivaju sasvim jasne. U tom smislu, mogli bismo razviti načine za objektivizaciju, odnosno prizivanje određenih duhovnih sila u seksbotove, čime ove seksualne fetiš igračke dobijaju jedan sasvim drugačiji smisao.

Uobličavanje savremenog Puta Leve ruke (LHP)

Kako je objasnio švedski akademski istraživač ezoterizma Kenet Granholm u knjizi Dark enlightenment, izraz Put leve ruke u zapadnjačkoj literaturi u upotrebi je još od XIX veka u tumačenjima indijskih religijskih izvora, posebno tantre. Rani komentatori, poput Vilijama Vorda (1769–1823) i Horasa H. Vilsona (1786–1860), predstavljali su hinduističku tantru kao odvratan i degenerisan oblik religije. Dok mnogi tantrički tekstovi navode sedam ili više puteva, ideja da se tantra može lako podeliti na dve glavne tradicije: Vamamarga ili Vamačara (levi put) i Dakšinamarga ili Dakšinačara (desni put), na kraju se pojavila sa već uspostavljenom okultnom podelom na crnu i belu magiju. Pojmovi levo i desno već su dugo bili deo okultnog shvatanja te zasnovani na biblijskoj tradiciji, ali je tek Helena P. Blavatska popularizovala ovu indijsku i tantričku vezu. Ideja o dobroćudnom Velikom belom bratstvu bila je uobičajena za okultizam druge polovine XIX veka, kao i predstava da ono ima svoj pandan u zlonamernim i sebičnim Crnim adeptima ili Braći leve strane. Međusobne optužbe za rad sa ovim zlonamernim silama bile su popularne među zavađenim frakcijama tadašnjih okultista.

Krajnje uopšteno, ono što smatram zajedničkim stajalištem većine savremenih poklonika Puta Leve ruke jeste anarhistički individualizam po kome nema dogme i nema poslušnosti. Naravno, neki bi rekli da to nije sasvim tačno, jer među onima koji sebe uvrštavaju u Put Leve ruke postoje međusobne nesaglasnosti povodom osnovnog određenja struje sa kojom se poistovećuju. Naime, nije svako ko se tako identifikuje priznat od strane svih kao takav. Nije svaki deklarisani satanizam neosporno deo Puta Leve ruke, niti svako ko ide tom stazom sebe vidi kao satanistu i crnog maga. Poznati britanski okultista Kenet Grant svrstao je sebe i svoju magijsku grupu u Put Leve ruke, ali je odbio svaki satanizam i crnu magiju. Istraživač Kenet Granholm je opisao Put Leve ruke kao izraz istovremeno širi i uži od pojma satanizam. Po Granholmu, Put Leve ruke karakteriše ideologija individualizma, čak i kada to podrazumeva postojanje grupe i zajedničkog magijskog rada. Tu je uvek reč o ličnom napretku i razvoju. Druga karakteristika jeste cilj za postignućem samooboženja (self-deification), te naposletku imamo izraziti antinominalizam. Pitanje tog samooboženja je posebno zanimljivo, budući da mračni magovi teže biti poput bogova, ali veliko je pitanje kakvog su karaktera ti bogovi. Uzimajući u obzir njihove afinitete i prirodu sila sa kojima opšte magijskim putem, možemo sasvim razumno zaključiti da je reč o mračnim bogovima. Iz neke konvencionalne perspektive njihovo samooboženje zapravo je samo-odemonjenje. 

U idealnom smislu neko ko ide tim putem ne bi trebalo da se povinuje nikakvom autoritetu nego vlastitom instinktu, odnosno intuiciji. Put Leve ruke, između ostalog, karakteriše volja za moć i izraženija beskrupuloznost. Osim što teži moći, posvećenik Puta Leve ruke teži samooboženju i konačno – besmrtnosti, jer ta staza ima svoje načine i za to. Neko ko ide stazom Leve ruke nije gnostik, i nije vernik, već aktivno komunicira sa nevidljivim onostranim, ali bez prizivanja koje podrazumeva religijsko obožavanje. Put Leve ruke nije vera već polje aktivnog delovanja. 

Iz perspektive Puta Leve ruke, Put Desne ruke je nešto svakako pogrešno, čak i mizantropsko, jer insistira na ograničavanjima, poštovanju hijerarhije, poslušnosti na osnovu vere u fikciju Boga ili bogova. Put Desne ruke, po mišljenju poklonika Puta Leve ruke, poništava sopstvo utapanjem u Boga, ili ništenjem u nirvani, kao i raznim učenjima o susprezanju instinkta i životinjske prirode čoveka. Verujem kako mnogi moderni ljudi imaju slične opšte stavove, ali ih to još uvek ne svrstava na stazu Puta Leve ruke. Ove polazne pretpostavke navodim da bih naglasio koliko su osnovna gledišta Puta Leve ruke utkana u opšte raspoloženje i duh našeg vremena. Mi možemo rado prihvatiti mnoge stavove Puta Leve ruke iako bismo negirali bilo kakvu vezu, a kamo li poistovećivanje, sa onima koji su aktivno i svesno na tom putu. Mnogima poklonici Puta Leve ruke deluju kao nekakva sumanuta sociopatska i psihopatska mračnjačka strašila, ali bi se svakako iznenadili kada bi otkrili koliko zajedničkih tačaka imaju sa njima. Na neki način, u svakome od nas čuči skriveni satanista, ali se još uvek nije oslobodio. Naravno, nisu svi satanisti isti. I tu postoje nijanse i značajne razlike. Svugde, pa tako i na stazi Puta Leve ruke, postoje različiti oblici okultne ideologije. Ukoliko bismo svet okultizma delili na htonsku i uransku prirodu, Put Leve ruke bi svakako pripao onom htonskom. Upravo u toj htonskoj komponenti možemo tragati za istorijskim i mitološkim izvorima onog okultnog mentaliteta čije je jedno od ishodišta moderni Put Leve ruke.

Granholm pominje ulogu Alistera Krolija za razvoj savremenog Puta Leve ruke. Iako Kroli nije sebe uvrštavao u Put Leve ruke, (naprotiv, on je omalovažavao svoje protivnike kao pripadnike Crnog bratstva), Granholm naglašava da je njegova upotreba seksa kao inicijacijskog alata, zatim njegov antinomijski stav prema konvencionalnom društvu i religiji, fokus na volju kao primarno oruđe maga i njegov beskompromisni stav prema duhovnom napretku, imalo značajan uticaj na Put Leve ruke. U neku ruku Krolijevi spisi, a posebno njegova poezija, uticali su recimo na Antona Šandora LaVeja, osnivača Crkve Satane, iako se LaVej negativno odnosio prema dotadašnjoj tradiciji okultizma na Zapadu, a što uključuje i samog Krolija. Ipak, kod LaVeja postoje određene sličnosti sa Krolijem. 

U tom smislu, norveški profesor Asbjorn Direndal (Asbjørn Dyrendal), u eseju Satan and the Beast. The Influence of Aleister Crowley on Modern Satanism, navodi primer sličnosti između LaVejeve filozofije i Krolijevog pamfleta o slobodi Liber Oz. Načelno, LaVej je usvojio Krolijevo određenje magije kao nauke i umetnosti izazivanja promene u skladu sa voljom. Drugo veliko ime modernog satanizma, Majkl Akvino, (osnivač organizacije Setov Hram), kako primećuje Direndal, bavi se Krolijem neposrednije i detaljnije nego LaVej, pokazujući mnogo veće interesovanje za Krolijeve ideje. Maksin Ditrih (osnivačica organizacije Joy of Satan), ima jednu zanimljivu opasku vezanu za Krolija. Poznato je da je Kroli imao viziju bića nalik modernim predstavama vanzemaljaca, sa velikom glavom, ogromnim čelom i malim licem, a koje je nazvao Lam. Navodno je Lam isto što i Ajvaz, glasnik boga Horusa koji je Kroliju izdiktirao njegovu čuvenu Knjigu Zakona u Kairu 1904. godine. Ditrih, koja dolazi sa krajnje desnog ideološkog spektra, za Lama kaže da je to u pitanju Jahve, što automatski stvara negativnu konotaciju i samim tim biva jasan i stav njene organizacije spram Alistera Krolija. Krolijev antinominalistički imidž takođe nije bez značaja u konstrukciji imaginacijskog okvira koji pogoduje rađanju satanizma. Ipak, u XXI veku Krolijeva slika je u priličnoj meri izbledela da bi predstavljala bilo kakav uzor savremenim satanistima. No, jedno je gotovo izvesno, da svako ko iole ozbiljnije kroči stazom okultnog, pre ili kasnije mora naići na Krolija.

U drugoj polovini XX veka počeo je proces uobličavanja satanističke ideje, a što u pogledu ideološke čistote (ili jasnoće) nije bilo bez kontroverzi, niti je dosezalo dubinu u nekom praktičnom smislu, često se zadržavajući na fantazmagoričnom, površinskom, revijalnom i teatralnom. Kasnije se pojavila nova, treća generacija koja je satanizam usmerila više ka magijskom, a neretko imamo na delu sinkretizam evropske satanističke tradicije sa mračnim elementima afro-karipskih i afro-brazilskih kultova. U nekakvom ideološkom ključu, posleratnu generaciju možemo nazvati satanistima desnice i često neo-nacizma, dok ovu koja posle dolazi neretko karakteriše anarho-levičarski pristup, sa izuzecima poput Tomasa Karlsona. U zasebnim tekstovima baviću se ključnim imenima te prve posleratne generacije satanista čiju pripadnost Putu Leve ruke neki osporavaju, a to su Anton LaVej, Majkl Akvino, Dejvid Mjat (Anton Long), njihove organizacije i grupe proistekle od njih. Oni pripadaju drugoj generaciji satanista, dok kao predstavnike prve generacije možemo navesti imena kao što su Marija de Naglovska (1883-1936, Rusija, Italija, Francuska) i Ben Kadoš (Carl William Hansen, 1872-1936, Danska). Između njih i druge generacije satanista ne postoji nikakva veza, a osim toga, pomenute ličnosti je teško nazvati satanistima u kontekstu savremenog satanizma, pa ipak oni su se u određenoj meri poistovećivali sa satanizmom. 

Takođe, vredi pomenuti i tzv „kulturalne sataniste“, što se odnosi na intelektualce i umetnike koji su Satanu videli kao simbol oslobođenja i pobune, a ne zla. U tu grupu spadaju veliki pesnici kao Persi Buše Šeli, Lord Bajron, Šarl Bodler, August Strindberg, Stanislav Pšibiševski (Stanislaw Przybyszewski), Vilijem Blejk i Vilijem Hazlit. Oni su u poemi Džona Miltona „Izgubljeni raj“ (Paradise Lost) videli Satanu kao simbol harizmatičnog i odvažnog vođe pobune protiv Božje tiranije, odnosno represivnog društvenog poretka aristokratije i sveštenstva. Oni nisu obožavali Satanu, odnosno radije Lucifera, kao božanstvo već su u njemu pre svega videli pozitivan, slobodarski i progresivan simbol.

Dalje, Granholm kaže da je kao i kod mnogih drugih aspekata ezoterizma XX veka, popularna kultura takođe odigrala važnu ulogu za uobličavanje Puta Leve ruke. Kao jedan od najvažnijih izvora za popularizaciju samog izraza Put Leve ruke, Granholm navodi Denisa Vitlija (1897–1977), koji je u mnogim svojim romanima uključivao sataniste koji su se identifikovali kao adepti Puta Leve ruke. Međutim, za razvoj samog imaginarijuma Leve ruke, nesumnjivo je zaslužan Hauard Filipsa Lavkraft, Kenet Grant, a u manjoj meri i Ostin O. Sper. Ipak, sve što je prethodno izneto jeste nešto što bi neki istraživač mogao zaključiti, i tu bi svakako bio u pravu, ali, ključni okultni izvori uobličavanja savremenog Puta Leve ruke su sasvim jasni. Reč je o knjigama, a to su korpus knjiga tzv solomonske magije (Veliki i Mali Solomonovi ključevi), Sveta Magija Abramelina Maga i još nekoliko naslova tzv grimoarske literature.