Paimon - demon Goecije

O demonu Paimonu znamo na osnovu klasične goecijske i post-goecijske literature: (Lemegeton / Ars Goetia, Pseudomonarchia Daemonum, kasniji kompendijumi), ali takođe postoji znatan broj svedočanstava onih koji su sa ovim demonom imali različita iskustva. Pa ipak, što se tiče tih svedočanstava, ne bih ih uzimao bez ozbiljnih rezervi. Paimon (često i Paymon, Paimonia) je jedan od najznačajnijih i najdetaljnije opisanih duhova u zapadnoj demonološkoj tradiciji. Njegov lik je gotovo u potpunosti formiran unutar grimoarske književnosti kasnog srednjeg veka i ranog novog veka, naročito u okviru Ars Goetia, prvog dela Lemegetona, ali i u ranijem delu Johana Vejera (Johann Weyer), Pseudomonarchia Daemonum (1563).

U Ars Goetia Paimon se navodi kao 9. duh Goecije, označen kao Kralj te zapoveda sa 200 legija duhova (u nekim rukopisima deo njih su „potčinjeni kraljevi“, deo „nižerangirani duhovi“). U toj nomenklaturi važno je naglasiti da je Paimon potčinjen Luciferu, ali ima znatnu autonomiju. To ga razlikuje od nižih kraljeva ili predsednika koji deluju u užim funkcionalnim okvirima. U klasičnom opisu, Paimon se pojavljuje kao muškarac sa krunom, često veoma raskošnom, kako jaše kamilu (ili dromedara), praćen velikom povorkom duhova uz zvuke truba, činela i drugih instrumenata. Ovaj opis je izuzetno simbolički gust, pa u tom smislu kamilа ukazuje na istočnjačko poreklo, izdržljivost, prenošenje znanja kroz pustinju (inicijacijski motiv) i sl. Kruna koju nosi označava njegov autoritet koji proizlazi iz poretka, ne iz sile, dok muzika i buka predstavlja moć jezika, vibracije, ritma, govora. Paimon se često mora „utišati“ kako bi govorio razumljivo. U Ars Goetia se izričito navodi da njegov glas isprva zvuči nerazumljivo, te da operator mora zahtevati da govori jasno. Ovo je izuzetno važan detalj za razumevanje njegove simbolike.

Za Paimona se može reći da spada među najšire „nadležnim“ duhovima Goecije. Tradicionalno mu se pripisuju moći i nadležnosti kao što je poučavanje svih umetnosti i nauka, tumačenje tajni Zemlje, uključujući strukturu sveta, vetrove, kosmografiju, te davanje znanja o skrivenim stvarima i prošlim događajima. Takođe, njegova specijalnost je i davanje dostojanstava, titula i položaja, i što je prilično važno za demonomaga, on obezbeđuje lojalnost drugih duhova prema magu. Za razliku od mnogih drugih goecijskih duhova, Paimon je izrazito vezan za oblasti jezika, zatim znanja kao sistema, i hijerarhiju i društveni poredak. Pa ipak, ne može se reći kako je on specijalista za jednu ili nekoliko oblasti, već je pre svega meta-učitelj.

Grimoari opisuju Paimona kao veoma kooperativnog kada je pravilno prizvan, ali sklonog konfuziji i buci ako se ne uspostavi autoritet. Relativno je pouzdan u davanju znanja, te manje sklon obmanama nego neki drugi duhovi, ali zahteva preciznost. Za razliku od duhova koji iskušavaju ili kažnjavaju, Paimon testira jasnoću pitanja. Ako je pitanje loše formulisano, odgovor će biti haotičan ili beskoristan.

Poreklo imena Paimon nije sasvim jasno. Postoje hipoteze o izmenjenim istočnjačkim imenima (persijskim ili arapskim), mogućoj vezi sa starijim daimonima znanja ili govora, ili čistoj grimoarskoj konstrukciji bez starijeg kulta. Za razliku od nekih drugih demona, Paimon nema jasan prehrišćanski kult. On je proizvod tekstualne tradicije, što ga čini posebno zanimljivim kao „demon knjige“, a ne narodne religije.

U strukturi Goecije, Paimon stoji blizu vrha po obimu znanja, autoritetu nad drugim duhovima i simboličkoj „kraljevskoj“ funkciji. U poređenju sa drugima on nije destruktivan kao duhovi rata, nije zavodnički kao duhovi strasti, nije isključivo proročki, već predstavlja načelo poretka kroz imenovanje i razumevanje strukture. Dakle, Paimon se može razumeti kao demon jezika, sistema i orijentacije u svetu. U tom smislu on može sačiniti odličnu mentalnu mapu i objasniti gde se odluke koje kanimo doneti nalaze u poretku stvari. Vidimo da je njegova važna osobenost davanje orijentacije.

Ukoliko bismo Paimona predstavili kao ljudsku ličnost pred nama bi stajao autoritativan, ali ne i grub čovek. Takođe, uočili bismo da njegov autoritet dolazi iz superiornog razumevanja sistema u kojem se drugi gube. U pogledu načina njegovog govora, on upotrebljava duže rečenice, voli objašnjenja, klasifikacije, hijerarhije, često govori u množini („mi“, „oni“, „poredak“), te više zvuči kao učitelj, ne kao sudija. On voli da bude slušan. Ne zbog taštine, već zato što je njegova moć vezana za priznavanje strukture. Paimon vidi ljude veoma specifično, odnosno kao žive nosioce jezika, tj kao čvorove u mreži značenja, te bića koja pate jer ne razumeju sopstveni položaj u poretku. 

Paimon nije amoralni nihilista. On usvaja čudnu i doslednu etiku poretka koja iziskuje da stvari treba da budu na svom mestu. Stoga je hijerarhija neutralna činjenica, ne moralni sud. Otud je haos greška u mapiranju, a ne pobuna. Paimonova stroga mentalna struktura čini ga opasnim za one koji žele znanje bez odgovornosti, moć bez razumevanja strukture, i slobodu bez pozicije. Za razliku od Glasya-Labolasa, demona koji za svoje usluge skoro da ništa ne traži, Paimon zahteva punu pažnju i priznanje autoriteta jezika. Dakle, ukoliko se obraćamo Paimonu moramo biti veoma spremni da prihvatimo kako svet ima strukturu, reči imaju težinu, a pogrešno imenovanje proizvodi patnju.

U filmskoj umetnosti poznato je pojavljivanje ovog demona u filmu Hereditary (2018, Ari Aster), u kome je Paimon centralni, ali dugo skriveni pokretač radnje. On nije samo demon koji se „pojavljuje“ na kraju filma, već strukturni princip oko koga se cela priča organizuje unazad. Za razliku od folklornih horora, Paimon ovde nije improvizovani demon, već tekstualno legitimisana goecijska figura, što filmu daje posebnu težinu. Paimon u Hereditary nije antagonista u klasičnom smislu. On je krajnji ishod porodične istorije, sila koja deluje pre početka filma, odnosno entitet čija je invokacija već uspešna, ali još uvek nekompletna. Cela porodica Graham nije žrtva slučajnosti, već instrument ritualne logistike. Smrt, ludilo i raspad nisu ciljevi sami po sebi, nego pre nužni koraci u pripremi posude, odnosno muškog lika koji će poslužiti kao domaćin ili nosilac samog Paimona. 

Vidimo da je Paimon u ovom filmu prikazan kao demon poretka, ne haosa, pa kao takav on ne deluje tipično holivudski, tj impulsivno. Tu nema eruptivnih scena posednuća u klasičnom smislu (kao kod onih vatikanskih trilera). Njegovo prisustvo je tiho, sistematsko i hijerarhijsko, što je u skladu sa goecijskom slikom Paimona kao kralja. Ritual je strogo strukturisan, sled koraka je nepovratan, a ljudska volja je irelevantna jer je proces već završen. U tom smislu, Hereditary prikazuje Paimona kao demona ostvarene sudbine, a ne iskušenja. Jedan od najvernijih elemenata u odnosu na Goeciju jeste činjenica da Paimonovo ime, simboli i pečati deluju tek kada su pravilno imenovani, knjige, zapisi i jezik imaju ključnu ulogu, a istina se otkriva kasno, mada je od početka prisutna u tragovima. Znanje u filmu ne oslobađa, već potvrđuje neizbežnost. Otud je Paimon prikazan kao kralj kome se ne obraća, već kome se priprema teren. To je radikalno, ali vrlo dosledno tumačenje Paimona kao strukture koja zahteva pravilno mesto, a ne u ulozi nekakvog sagovornika. U Hereditary, Paimon nije klasičan holivudsko-vatikanski demon koji napada porodicu, već kralj čije je ustoličenje već odlučeno, a film prati samo administrativno i krvavo sprovođenje te odluke.

Glasya-Labolas

Glasja-Labolas (Glasya-Labolas, Caacrinolaas, Cacrinolaas) spada u relativno jasno definisane, ali simbolički veoma slojevite demone zapadne demonološke tradicije. Njegov profil formiran je gotovo isključivo u okviru grimoarske književnosti kasnog Srednjeg veka i ranog Novog veka. Glavni izvor za ovog duha je Ars Goetia, prvi deo čuvenog grimoara Lemegetona, gde se navodi kao 25. duh. To je demon visokog ranga. Pominje se kao Predsednik i Grof, koji zapoveda sa 36 legija. Samim tim, pred nama je intelektualno-strategijski demon, a ne sirova, destruktivna sila.

U Ars Goetia, Glasja-Labolas je opisan kao krilati pas, često sa grifonskim krilima, a ponekad sa dodatnim elementima koji naglašavaju hibridnost (pas - ptica - zver). Ovaj oblik nije proizvoljan, jer pas tradicionalno označava lojalnost, ali i čuvara pragova i granica (poput Anubisa ili Kerbera). Njegova krila označavaju intelekt, brzinu misli i uzdizanje iznad pukog instinkta. Elementi grifona u njegovoj pojavnosti (himera lava i orla), predstavljaju kraljevsku moć i solarno-intelektualni princip. Glasja-Labolas je, dakle, demon praga između instinkta i razuma, nagona i strategije. Prema klasičnom opisu, njegova zaduženja obuhvataju:

• Poučavanje svih nauka i umetnosti (sa naglaskom na strategiju i primenjeno znanje).

• Izazivanje krvoprolića i ubistava (lančane reakcije).

• Otkrivanje skrivenih i tajnih stvari (forenzika i gnoza).

• Raspaljivanje ljubavnih strasti i izazivanje emocionalnih poremećaja.

• Nevidljivost i prikrivanje (sposobnost maga da ostane neprimetan).

Povodom ovog demona važno je znati da on ne ubija direktno. Umesto toga, on stvara okolnosti, podstiče lanac uzroka i manipuliše voljom i afektima, što na kraju vodi do neizbežnog konflikta. U modernom ključu, on je arhetip hladnog, instrumentalnog razuma, inteligencija koja racionalizuje nasilje. On je duh stratega bez etičke kočnice. Bliži je vojnom planeru, političkom manipulatoru, savetniku u senci, ili šefu specijalnog odeljenja neke moćne tajne službe, nego klasičnom „demonskom ubici“.

Poreklo njegovog imena nije sasvim razjašnjeno, ali lingvističke indicije otkrivaju sledeće:

• Glasya može upućivati na „sjaj“, „jasnoću“, ali i na oštrinu (staklo, sečivo).

• Labolas se može povezati sa latinskim labora (rad, napor) ili sa izmenjenim grčko-latinskim oblicima koji sugerišu „razaranje kroz delovanje“.

U simboličkom smislu, to je jasan um koji proizvodi razorne posledice. On nije suveren poput Lucifera, nije destruktivan poput Abadona, nije zavodnički poput Astarte, niti je mistični prorok poput Paimona. On je operativni um tame.

Ukoliko bi ovaj entitet bio otelotvoren kao ljudska ličnost, pred nama bi stajao hladan strateg, intelektualni predator i figura koja govori tiho i precizno. Njegovi iskazi su kratki, jasni i lišeni teatralnosti. Retko koristi metafore, a kada ih koristi, one su nedvosmisleno jasne i tačne. Nikada ne laže direktno, već koristi selektivnu istinu. Ne podiže glas jer se njegov autoritet podrazumeva. On sebe vidi kao katalizatora i akceleratora procesa koji bi se ionako dogodili. Njegova etika je čisto kauzalna (uzročno-posledična), a ne moralna. Za njega ljudi nisu dobri ili zli, već svesni ili samozavarani, sposobni da nose posledice ili ne. On ne iskušava, već proverava nosivost sistema.

Lični uvid: susret sa Glassyabolasom i zmijskim S

Kao autor, stvari ne prizivam, jer moja svest delimično obitava u paradoksu. Snoviđenja i entiteti mi dolaze sami. U jednom periodu pohodio me je duh koji se predstavio upravo ovim imenom, ali u skraćenom i znatno indikativnijem obliku: Glassyabolas, sa produženim, siktavim i istaknutim S. To se manifestovalo kao istrajan mentalni šapat u umu, nalik opsesivnom refrenu ili reklamnom džinglu. Isprva sam se opirao, ali u trenutku kada sam se prepustio, moj mentalni ekran preplavila je specifična vizija. Začuo sam reči koje su došle odmah nakon ove nevoljne mantre. Te reči sam zapisao, i ime je istog trenutka prestalo da me progoni. Svrha je bila ispunjena. Sa trivijalnog, psihološkog stanovišta, objašnjenje je jednostavno: kroz obimnu literaturu moj um je podsvesno aktivirao ovo ime, povezavši ga sa magijskom formulom za čijim sam izrazom tragao. Paradoks je u tome što mi je tu formulu izdiktirao upravo ovaj entitet. Dobio sam ključ, a da, slikovito rečeno, niti sam luk jeo, niti sam ga mirisao.

Reč Glassy na engleskom znači staklast, gladak, poput ogledala. Spajanjem oštrine stakla / ogledala (Glassy) i razarajućeg rada (Labolas), moj um je stvorio nekakav para-akustički kanal. Poput Vassaga, i Glasja-Labolas, tj Glassyabolas je u mom iskustvu zaista demon iz ogledala, tj onaj koji se ne vidi (nevidljivost), ali nepogrešivo odražava unutrašnju psihologiju operatora.

P.S. Referenca na ovog demona nalazi se u 239. stihu moje prizivne knjige TalBet muabet, i rezonuje sa 29. stepenom Škorpije.

Kundalini, prana, ći, i svetlost misticizma

art by Slawomir Podolski

Hajde da razjasnimo neke terminološke dileme. U čemu je razlika i šta su sličnosti između kundalini, prane, ćija i svetlosti koja se pominje kod mistika? Ovo je izuzetno važno pitanje, jer se ovi izrazi neretko koriste kao sinonimi. Ukratko, to nisu iste stvari. Iako se preklapaju i opisuju srodne fenomene, oni operišu na različitim nivoima i imaju različitu svrhu. Prana je ulazna energija. Kada je apsorbujemo, ona postaje deo ćija. Ći je raspoloživa energija za održavanje tela, kretanje, osećanja i preživljavanje. Kundalini je sabijena (uspavana) energija koja zahteva čiste kanale (koji se čiste upravo radom sa pranom i ćijem) da bi se bezbedno podigla.

Prana

Prana je sveprisutna, neprolazna, suptilna životna energija koja prožima čitav univerzum. Nije lična, to je kosmička energija, nešto poput životnog polja koje postoji nezavisno od nas. Ona ulazi u telo disanjem, hranom, vodom, i kontaktom sa prirodom. U jogi i ajurvedi, prana se deli na pet glavnih vajua (vetrova) koji upravljaju različitim telesnim funkcijama (disanje, cirkulacija, varenje, izlučivanje, itd.). Prana je teče kroz nadije (energetske kanale) i čakre (centrale). Njen kvalitet je neutralan, ali može se usmeriti.

Ći (Qi)

Ći je specifična, lokalizovana energija tela. To je prana koja je već usla u telo, da se tako izrazim. Može se prevesti kao životna energija ili vitalna energija, ali se u kineskoj medicini i ćigongu koristi za energiju koja se može meriti, skladištiti i usmeravati. Dakle, kako je prana nešto što dolazi u telo spolja (kroz disanje, hranu i sl), ći je onaj deo prane koji je već apsorbovan, prerađen i uskladišten u telu (uglavnom u donjem dantijenu).

Važna napomena o kanalima: Ći teče kroz meridijane (kineski koncept), što je tehnički drugačito od nadija (jogijski koncept), mada se često tretiraju kao ekvivalenti. Nadiji su više spiritualne mape, dok su meridijani fiziološkiji, ali oba sistema mogu da se koriste u praksi. Razlika je uglavnom u terminologiji i detaljima mape tela. U čigongu, ći se može povećavati vežbama (npr. kroz disanje, pokrete, vizualizaciju) i usmeravati u određene delove tela.

Kundalini

Kundalini je uspavana, izvorna energija koja leži na dnu kičme, tačnije u muladara čakri (locirana u osnovi kičme, mada tačna lokacija varira među različitim školama joge). Ovo je najmoćniji oblik energije u ljudskom telu. Nije prana niti ći (iako je s njima povezana). Ako je prana kosmički dah, a ći lična baterija, onda je kundalini eksplozivna, preobražavajuća sila. Ona ne teče svakodnevno nego spava. Kada se probudi, ona se diže kroz sušumna nadi (središnji kanal), prolazi kroz čakre, i na kraju stiže do temene čakre (sahasrara). To buđenje je intenzivno, vodi ka ekstazi i potencijalno je opasno.

Tavorska svetlost - pravoslavni isihazam

Tradicionalne rasprave o Tavorskoj svetlosti isihasta jesu slojevite i iskustveno bogatе. Tavorska svetlost se, po isihazmu, ne smatra psihičkom ili stvorenom pojavom, već nestvorenom Božjom energijom (što je koncept koji je teološki razradio Grigorije Palama). Ključno je razumevanje da Bog ima energije koje su večne i božanske, iako nisu identične samoj njegovoj suštini. To je ključna ontološka razlika u pravoslavnoj teologiji koja je odvaja od ostalih sistema. Tavorska svetlost je svetlost koju su apostoli videli na gori Tavor. Važno je da ona nije simbol, ona je stvarna, večna, i dostupna kroz asketsku praksu (molitva, poslušnost, čistoća uma). Važno je napomenuti da taj svetonazor razlikuje vidljivu svetlost od noetičke svetlosti (vidljive samo duhu). Isihast ne upravlja ovom svetlošću kao što jogin usmerava energiju. To nije aktivna praksa energetskog buđenja, već pasivna recepcija milosti. Iako ova svetlost može izazvati senzacije koje podsećaju na stanje uzdignute kundalini (ekstaza, mir, prosvetljenje), pravoslavna teologija opominje da se duhovna svetlost ne sme mešati sa psihičkim ili prirodnim pojavama. Ovo je ključna razlika od kundalini iskustva.

Sufijska svetlost (nur)

Svetlost u sufizmu (nur) često se opisuje kao svetlost srca ili prosvetljenje koje dolazi od Boga. Iako je i ona božanskog porekla, sufi je često doživljavaju u kontekstu unutrašnjeg preobražaja i spoznaje (ma'rifa). Za razliku od pravoslavnog isihaste koji veruje da svetlost dolazi spolja (kao milost), sufi često opisuje iskustvo kao buđenje unutrašnjeg znanja. Ipak, i u sufizmu je izvor Bog, a čovek je primalac, što je važna razlika od gnostičkog pristupa.

Kundalini vs. Tavorska svetlost - epistemološka razlika

Kundalini kao fenomen nije inherentno religiozan. Može biti čisto biofizički / energetski proces koji se reprodukuje vežbama. Tavorska svetlost je suštinski teološka kategorija kao ontološka realnost, dar milosti, i ne može se shvatiti kao deo nekakve meditativne tehnike. Kundalini je energetski proces koji se dešava u telu. Tavorska svetlost je dar koji obasjava telo i dušu spolja, ali se prepoznaje iznutra. To je značajna razlika u tome šta se dešava i gde. Iako iskustvena sličnost između ekstaze prosvetljenog starca i probuđenog jogina može biti velika (mir, svetlost, blaženstvo), izvor, priroda i kosmološko značenje su potpuno drugačiji. Pravoslavna teologija posebno odbija ideju da se sve može svesti na energiju u fizičkom ili psihičkom smislu. Sa tog gledišta razlika između nestvorene energije i svih stvorenih fenomena (uključujući psihičke) suštinska je ontološka razlika. Prema tome, pokušaj da se Tavorska svetlost svede na energiju kakvu je kundalini bi bio teološki pogrešan.

Svetlost u kabali

Kabala opisuje proces stvaranja sveta kroz lanac sefirota (božanskih emanacija). Na početku postoji Bezgranični, skriveni Bog (Ein Sof). Po lurijanskoj kabali, njegova prva akcija nije stvaranje, već cimcum (svojevrsno povlačenje Boga kako bi se otvorio prostor za stvaranje). Tada Ein Sof zrači ili emituje svetlost koja uobličava prazan prostor, a zatim i deset sefirota. Ti sefiroti su i božanske osobine i kanali kroz koje svetlost silazi. U kabali se takođe razlikuje čulna svetlost (vidljiva, merljiva) od noetičke svetlosti čistog bića (u duhovnom smislu). Duša može da privuče ovu svetlost kroz molitvu, proučavanjem Tore i ispravno delovanje. Svetlost se ne doživljava nužno kao nešto spoljašnje, već kao boravak u prisustvu emanacije koja ispunjava sve.

Svetlost u gnosticizmu

U gnosticizmu svetlost je izvorno i suštinski deo čoveka. Po gnosticima, deo božanske svetlosti (pneumatske iskre) je pao u materijalni svet, zarobljen u telu. Ovaj svet je stvorio Demijurg (lažni bog), koji ljude drži u neznanju. Spasenje se ne sastoji u primanju milosti spolja, već u prisećanju i prepoznavanju one svetlosti koja je već u nama. Iskra u čoveku je suštinski identična božanskoj svetlosti. Ipak, imajmo na umu da gnosticizam nije monolitna škola, već razni gnostički pravci tumače prisutnost svetlosti na različite načine. Ovde dajem pojednostavljen opis preovlađujućeg gnostičkog motiva. Cilj gnostika je da kroz gnozu (tajno mistično znanje) probudi tu unutrašnju svetlost i omogući joj da se vrati u prvobitno carstvo svetlosti.

Uporedno sagledavanje

Dakle, iako svi govore o svetlosti, kod pravoslavnih i muslimana ona je dar odozgo (milost), dok je kod gnostika (i delimično kabalista) ona suštinski svojstvena čoveku, samo zatrpana materijom. Razlikuju se u tome da li čovek traži svetlost van sebe ili je pronalazi u sebi. To je isto kao i zapitati se da li magijska moć dolazi od duhova ili je svojstvena čoveku, a možda je reč o tome da jedno potiče drugo. Kundalini iskustvo je energetski / fiziološki fenomen koji se može pobuditi vežbom. Tavorska svetlost je teološka stvarnost koja zavisi od Božje milosti. To su različite stvarnosti sa različitim mehanizmima, čak i ako iskustveno mogu da se čine slični.

Možda je najcelishodnije posmatrati ove pojmove kroz prizmu jedinstvenog spektra iskustva, gde različite tradicije fokusiraju različite dimenzije ili nivoe. Ali važno je priznati da tradicionalne religijske škole odbijaju takvu redukcionističku analizu i insistiraju na ontološkim razlikama. Oba pristupa imaju smisla u zasebnim kontekstima, ali integrativan pristup je koristan za dublje razumevanje ovog fenomena. 

Magijska moć (Sidi, Fa, Karamat)

U pogledu magijske moći, ona se ne može se jednostavno svesti na pranu, ći, kundalini, ili svetlost, jer je reč o drugačijem tipu fenomena. Ipak, postoji veza. U tradicijama koje rade sa suptilnom energijom (joga, tantra, ćigong), magijska moć (sidi u jogi, ći kao osnova za fa u taoizmu) smatra se nusproizvodom ovladavanja pranom / ćijem / kundalini, a ne posebnom vrstom energije. Ako ovladaš pranom (pranajamom), možeš uticati na svoje telo i um, a onda i na spoljni svet (npr. levitacija, nestajanje). U ćigongu, izbacivanje ćija (fa qi) koristi se za isceljenje ili zaštitu, to je magijska moć. Kada se kundalini probudi i podigne kroz čakre, daje sidije (moći): čitanje misli, kontrolu nad elementima, itd. U tim sistemima magijska moć nije posebna tvar, već je pre svega sposobnost koja proističe iz postignutog nivoa svesti i energije.

U tradicijama mistične svetlosti, međutim, magijska moć se tumači drugačije. U sufizmu imamo karamat (čuda) svetaca. To se ne smatra magijskom moći, već milošću koja prati onoga ko se približio Bogu. Izvor je Bog, ne čovek. U isihazmu sveci mogu da čine čuda (isceljenja, proroštva). To su darovi Svetog Duha, a ne sposobnost koju je čovek razvio. U kabali, poznavanje božanskih imena (šemot) daje moć nad prirodom, što je bliže magiji, ali se opet smatra delom božanskog otkrivenja, ne samostalnom čovekovom moći. U gnosticizmu gnostik stiče moć kroz gnozu (spoznaju), i ta je moć svojstvena onom ko se probudio.

Dakle, u energetskim sistemima (joga, ćigong) magijska moć je razvijana sposobnost. U religijskim sistemima (sufizam, isihazam, kabala, gnosticizam) ona je dar, milost, ili inherentna sposobnost probuđene prirode, nikad proizvod volje ili treninga kao u prvom slučaju. Ova razlika je suštinska.

Kabalistička arkana Isusa Hrista

Ovaj tekst je više pokušaj jednog, uslovno govoreći, kabalističkog tumačenja lika i dela hrišćanskog Spasitelja u osnovnim crtama. Ukoliko pažljivo čitamo Jevanđelja, primetićemo određeni broj Isusovih uloga. On je Spasitelj, Reč, Kralj Jevreja, Revolucionar, Nekromant, Egzorcista, Iscelitelj, Opskrbitelj, Učitelj, Čudotvorac, Prorok, Sin Božji, "onaj koji krštava Svetim Duhom" itd. Verovatno sam nešto izostavio. Neki od tih epiteta su simbolički a neki su praktični. Na primer, Isus kao Reč jeste, prevedeno na savremeni kod razumevanja, vibracija; vibracija je život; život je svetlo. Isus kao ispoljeni Bog jeste vibracija, a vibracija je formula, odnosno proporcija. Isus je Sin Božji je Reč je vibracija je svetlo je proporcija je život je svetlo za ljude. U pitanju je, kako se navodi u Jovanovom jevanđelju, istinita svetlost koja osvetljava svakog čoveka, odnosno životvorna vibracija prožima svakog čoveka. Dakle, pred nama je jedan slojevit fenomen. 

 

Na koji način je Isus svetlost? Pogledajmo u reč: IHVH je tetragramaton (jod-he-vau-he), odnosno četvorodelno ime nevidljivog i transcendentnog starozavetnog boga. Pogledajmo šta su uradili hrišćanski kabalisti: umetanjem slova Š, odnosno hebrejskog šin, dobijamo IHŠVH, odnosno Jehošua, (u jednoj varijanti ime Isus piše se jod-šin-vav-cadi / IŠVC). Slovo šin, koje označava zub, a po kabali, ono je vatrenog svojstva, na modelu čoveka umetnutog u pentagram, pozicionirano je u predelu glave. Slovo šin je i duh te predstavlja goluba koji se spuštao iznad Isusove glave prilikom njegovog krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Jovan je svedok, on svedoči za svetlost. Dakle, Jovan Krstitelj je Božji poslanik, odnosno onaj ko je prepoznao Bogočoveka, što znači da je izvan vlasti klifota. U kabali, klifoti su ljuske tame, polomljeni ostaci prvobitnih posuda koje nisu mogle da izdrže božansku svetlost prilikom stvaranja sveta, što je posebna doktrina.

IHŠVH, ime sa Š u sredini, nije samo teološka tvrdnja već ontološka jednačina po kojoj duh ulazi u strukturu sveta kako bi je zapalio iznutra. To nije spasenje odozgo, već aktivacija svetlosti u čoveku. Vera, u tom kontekstu, nije pristanak na dogmu, već, da tako kažem, usklađivanje sa vibracijom, prihvatanje formule koja menja samu frekvenciju bića. Biti Sin Božji znači biti probuđen. Zmija na krstu, slovo Š između neba i zemlje, voda koja nosi duh, glas koji vibrira iz bezdana svetlosti, sve to čini sliku uzdizanja svesti kroz sopstvenu tamu. Hrist kao arhetip nije samo udaljena figura spasenja za one koji ostaju u klifotu, već magnet koji izvlači iskru iz posude tame i vraća je izvoru. Kabalistički rečeno, Isus je svetlost koja izvlači druge iskre svetlosti iz klifotskih posuda. 

Njegovo raspeće stoga nije poraz, već inicijacija. U tom smislu i njegovo vaskrsenje nije čudo, već zakon, a njegovo uznesenje nije odlazak, već pokazivanje puta. Zato kabalistička arkana Isusa Hrista ne govori o Isusu kao izuzetku, već kao modelu. On je obrazac onoga što svaki čovek može postati kada se u njemu zapali unutrašnja vatra duha (šin).

Svet je tama (klifot), a tama je smrt. U Jevanđelju po Jovanu piše da svet nije prepoznao svetlost, odnosno klifot ne prepoznaje ono što sadrži. Ljudi su u vlasti tame, odnosno klifota, pa otud ni oni ne prepoznaju svetlost, što rezultira odbacivanjem i neprepoznavanjem Isusa. Oni ne prepoznaju nosioca vibracije sveopšteg stvaralačkog načela, odnosno mističkog Oca.  

U stihu 10:34, po Jovanu, Isus kaže: „Zar nije pisano u vašem Zakonu: Bogovi ste?“ Po teološkim tumačenjima taj stih je povezan sa Psalmom 82:6 koji glasi: „Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Višnjega.“ Psalm 82 govori o Božjem sudu nad onima kojima je data vlast da upravljaju i donose pravdu, ali su je zloupotrebili. U tom smislu, ono bogovi odnosi se na sudije i vođe Izraela, kojima je poverena Božja reč i autoritet. Međutim, oni nisu ispunili svoju dužnost, zbog čega Bog izriče presudu. Dakle, po teolozima, izraz bogovi ovde ne označava božansku prirodu, već ljude kojima je data odgovornost da deluju u ime Boga.  

Sveti Atanasije Veliki (IV vek), jedan od najznačajnijih teologa, koristio je ovaj stih u odbrani Hristovog božanstva. On je ukazivao na to da ako su ljudi kojima je data Božja reč nazivani bogovima, onda je Isus, koji je istinski Sin Božji, s pravom Bog u punom smislu. Sveti Augustin (IV-V vek), tumačio je ovaj stih u kontekstu Božjeg prisustva u ljudima. On je naglašavao da izraz bogovi ste ne ukazuje na božanstvo po prirodi, već na uzvišenost koju ljudi stiču kroz zajedništvo s Bogom. Prema njemu, ljudi postaju bogovi kada primaju Božju blagodat i kada žive u skladu sa Njegovom voljom. Podsetiću, Božja blagodat je po kabali odraz jovialne sefire Hesed i svojstvena je Hristu, dok je sa suprotne strane dijagrama Drveta života marcijalni Geburah, a koji se odnosi na Zakon i zabrane, svojstven Mojsiju. 

Dalje, imamo i Svetog Jovana Zlatoustog (IV-V vek), koji je govorio o ovom stihu kao o pozivu na odgovornost. Po njegovom mišljenju, Isus je ovim rečima isticao da je Božja reč osnažila ljude, ali da su oni zloupotrebili svoju moć. Ovo je povezano sa Psalmom 82, gde su nepravedni sudije osuđeni jer nisu pravilno upravljali poverenim autoritetom. Naposletku, imamo Svetog Ćirila Aleksandrijskog (V vek), koji je ovaj stih posmatrao u vezi sa oboženjem (teozis). Po njemu, čovek nije bog po prirodi, ali može postati nalik Bogu kroz zajedništvo sa Njim. Hrist je došao da vrati čoveku izgubljeno dostojanstvo i da ga uzdigne ka božanskoj svetlosti.

Na prvi pogled, složio bih se da tu nije u pitanju božanska priroda već obavljanje dužnosti poverene od Boga. Pa ipak, pogledajte, kod Jovana 1:12, kaže se da su Sinovi Božji (beni elohim) postajali oni koji su verovali u Njegovo ime, dakle, prihvatili su vibraciju, odnosno životvornu svetlost koje to ime nosi sa sobom. Zar se ovde ne želi kazati da vera u Isusa sa sobom nosi božanski preobražaj onog ko veruje? Tj, možda ne božanski, jer Sinovi Božji možda nisu bogovi, ili poput bogova, ali svakako jesu nosioci moći i autoriteta IHŠVH, a što ih čini, ako ne bogovima, onda baš poput bogova, bogolikima, u svakom slučaju izuzetima od vlasti klifota. Ako su već Sinovi Božji otud oni imaju vlast nad duhovima i mogu činiti čudesa poput Sina Božjeg. 

Vratimo se Jovanu Krstitelju, tj. Preteči, jer je onaj ko ide ispred Hrista i poravnjava put za njega, tako što ga najavljuje. On je taj koji je Isusa krstio vodom, kada se iznad njegove glave ukazao Sveti Duh. Svrha Isusovog krštenja jeste obeležavanje, da bi se kršteni pokazao svetu, tj. tami (klifotu). Jovan Krstitelj je čuo glas Boga u trenutku kada je krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Dok je Isus izlazio iz vode, nebesa su se otvorila, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba, a čuo se glas Boga Oca koji je rekao: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. Ovo se tumači kao potvrda Isusovog božanstva. Glas sa neba potvrđuje da je Isus Sin Božji, što je ključna poruka hrišćanske vere. Takođe, ovaj trenutak otkriva Oca, Sina i Svetog Duha, što je očigledno pokazivanje Trojstva u Novom zavetu. Zato je krštenje Isusovo od značaja kao trenutak ispoljavanja Boga u tri oblika, pri čemu se Bog Otac ispoljio kao glas, vibracija. To je bilo razotkrivanje Boga pred Jovanom. To razotkrivanje Jovan je kasnije i doslovno platio glavom, postajući akefale, bezglavi. 

U gnosticizmu bezglavi je onaj ko se oslobodio materijalnog sveta. Time Jovan postaje prvi mučenik, ne samo u hrišćanskom, već i u gnostičkom smislu, jer njegovo odsecanje glave simbolizuje konačno oslobođenje od vlasti arhonta ovoga sveta. On više nije samo glas koji viče u pustinji; on je postao sam taj glas, oslobođen tela. Voda krštenja (mem) jeste živa voda, odnosno Duh (šin) koji piju oni koji veruju u Isusa. Ovde vidimo komplementarnost dva majčinska slova hebrejskog alfabeta, jer upravo je voda bila element neophodan za manifestaciju Trojstva prilikom Isusovog krštenja.    

 

Za Isusa je rečeno da je on Zmija jer podseća na metalnu zmiju koju je Mojsije okačio na krst a koja je imala spasonosna svojstva. Kako goluba kao izraz duha možemo predstaviti slovom šin, tako je Isus kao zmija predstavljen slovom tet, što upravo znači zmija. Otud je Isus u svojstvu mesije zapravo šin-tet, odnosno Šet. Podsetiću, Mojsije je postavio bronzanu zmiju na stub kako bi zaštitio narod od ujeda otrovnih zmija. To se pominje u Knjizi Brojeva 21:8-9. U ovom odlomku, Izraelci su se pobunili protiv Boga i Mojsija, zbog čega su bili kažnjeni otrovnim zmijama. Kada su se pokajali, Bog je rekao Mojsiju da napravi bronzanu zmiju i postavi je na stub. Navodno, taj stub je bio u obliku krsta. I svako ko bi pogledao u nju bio bi izlečen. Ovaj događaj kasnije dobija mesijansko značenje u Novom zavetu, gde Isus u Jovanu 3:14 upoređuje svoje podizanje na krst sa podizanjem zmije u pustinji: I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da bude podignut Sin Čovečiji, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Teolozi su, između ostalog to protumačili da je zmija simbol greha (u Postanju), ali ovde je ona podignuta kao sredstvo spasenja, što pokazuje Božju moć da preobrazi ono što je prokletstvo u blagodat. Dakle, Bog spasava ljude, ne po njihovim delima, već kroz veru i milost.  

Na šta vas podseća ta predstava o podignutoj zmiji koja je, uzgred, sredstvo spasenja? Zmija (tet) se uzdiže uz stub (ili krst, tau), odnosno kičmu, kako bi se srela sa spasonosnim duhom (šin, vatra). Otud zaista je velika slučajnost da su okultisti slovo šin dodelili arkani XX Sud koja predstavlja podizanje mrtvih radi suđenja na Božjem sudu. Uzdizanje kundalini zmije ima za posledicu stapanje svesti sa božanskim izvorom. To podseća na obezglavljivanje. Posvećeni, po uzoru na Jovana Krstitelja, postaje akefale, tj bezglavi.

I konačno, Isus Hrist je nazvan Jagnjetom Božjim. Jagnje je žrtva, a žrtva se posvećuje činom žrtvovanja, što je u Isusovom slučaju raspeće. Krst je oruđe posvećenja i oruđe svetlosti. Otud je u okultizmu i iluminizmu znak + izraz svetlosti, tj LVX, jer sadrži sva tri oblika: L, V, X. Ta tri slova su latinska verzija troslovnog imena drevnog boga IAO. To je raspeće, uskrsnuće i uznesenje. To su tri dana za Isusov vaskrs, nakon što je raspet. U praktičnom smislu, to je način postajanja bogom, nalik bogu ili Sinom Božjim.

Ako se sve prethodno sagleda kao jedna simbolička celina, postaje jasno da Isus Hrist u kabalističkom ključu nije tek istorijska ličnost, već živi arhetip formule preobražaja. On nije samo nosilac svetlosti, već i sama operativna struktura svetlosti, zapravo put kojim se klifotska tama pretvara u životvornu vibraciju. U tom smislu, Hrist ne dolazi da zameni Zakon, već da ga preobrazi iz spoljašnje zabrane u unutrašnju dinamiku svetlosti. 

Dodatak: O poreklu formule IHŠVH u hrišćanskoj kabali 

Formula IHŠVH (יהשוה), nastala umetnutim slovom šin (ש) u Tetragram IHVH (יהוה), predstavlja jednu od najprepoznatljivijih teološko-kabalističkih konstrukcija hrišćanske renesanse. Njeno značenje je jasno hristološko: dodavanje šina, simbola vatre, duha i Logosa, transformiše neizgovorivo božansko ime u ime Inkarnacije, tj. Hrista. Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola, 1463–1494) je bio nesumnjivo prvi veliki mislilac koji je kabalu uveo u hrišćanski filozofsko-teološki horizont. U svojim tezama i raspravama Piko tvrdi da se istina hrišćanske objave može dokazati pomoću kabalističkih metoda: gematrije, notarikona i permutacija božanskih imena. On posebno insistira na značaju imena Isusa (Ješua / Jehošua) i na ideji da se Hrist može „iščitati“ iz hebrejskog jezika same Objave. Međutim, kod Pika ne nalazimo eksplicitnu, formalizovanu upotrebu formule IHŠVH. Njegov doprinos je pre svega idejni i programski, jer on otvara vrata, ali ne gradi konačnu strukturu. 

Tu strukturu uspostavlja Rojhlin (Johannes Reuchlin, 1455–1522), koji s pravom važi za ključnu figuru hrišćanske kabale. U delima De Verbo Mirifico (1494) i naročito De Arte Cabalistica (1517), Rojhlin prvi jasno i dosledno izlaže tezu da se dodavanjem slova šin u Tetragram dobija ime Isusa, odnosno ime Boga koji se ovaplotio. Kod Rojhlina, IHŠVH nije samo simbolička dosetka, već teološko-teurgijska formula koja izražava jedinstvo transcendentnog Boga i Logosa koji silazi u svet. Šin postaje znak Hristove uloge u kosmičkom poretku, kao posrednika, središnje ose i vatre koja povezuje nebo i zemlju.

Zbog toga se može zaključiti da je Piko dela Mirandola začetnik hrišćanske kabalističke ideje, ali da je Rojhlin njen prvi pravi sistematičar. Formula IHŠVH u svom punom značenju, kakvo će kasnije preuzeti Agripa, Postel, Flad i čitava zapadna ezoterijska tradicija, potiče upravo iz Rojhlinovog rada s kraja XV i početka XVI veka. Ona predstavlja paradigmatski primer kako je kabala u hrišćanskom kontekstu preoblikovana u instrument hristološke teologije.

Santa Muerte

by Mariola Weiss

Santa Muerte ili Sveta Smrt, jeste meksička narodna svetica za koju se kaže da predstavlja žensko otelovljenje same smrti. Prikazana je kao skelet u dugačkoj odori sa kosom u ruci, ali sa naglašenim ženskim osobinama, poput nakita, cveća i talasaste kose. Njeni sledbenici je opisuju kao toplu, prijateljsku i društvenu duhovnu silu, koja se raduje nestašlucima živih i uživa u odnosu sa njima. Santa Muerte ima vlast nad svime čega se smrt i raspad mogu dotaći, što joj daje izuzetno širok opseg uticaja. Za Santa Muerte kažu leči bolesti, razne oblike zavisnosti te obasipa svoje sledbenike novcem i prosperitetom, raspetljava pravne probleme itd. Takođe pruža neprobojnu zaštitu od zla, zamahom oštrog sečiva svoje kose preseca kletve i zle čini koje bacaju protivnici. Pošto smrt dodiruje sve, njeno znanje i mudrost su nenadmašni. Ona osnažuje svoje sledbenike da prodube razumevanje i ojačaju svoju stvaralačku moć, jer smrt i nužnost su majke izuma. Budući da smrt obuhvata svakoga, ona može otvoriti i vrata društvenog uticaja, kao i privući širok spektar ljubavnika. Dakle, to su neka opšta mesta. 

Za Santa Muerte se kaže da poseduje ključeve podzemlja kao i drugih sfera postojanja, te da može otvoriti njihove kapije kako bi omogućila komunikaciju sa duhovima mrtvih i drugim entitetima. Pošto smrt i umiranje imaju moć da preobraze svest, Santa Muerte je i moćni zaštitnik magije. Ona može pomoći u oblikovanju i osnaživanju svesti sledbenika, produbljujući njihovu mudrost, jačajući njihovu volju i proširujući njihovu svest. Ova tri kvaliteta prevode se u povećanu magijsku moć, što Santa Muerte čini prirodnim saveznikom i veštica i magova.

Ipak, ni ovo nije iscrpna lista njenih moći. Pošto je ona lice same smrti, njene sposobnosti su ograničene jedino spremnošću njenih sledbenika da traže. Kod većine ljudi je duboko usađeno da poriču ono što zaista žele, mahom iz straha od narušavanja ugleda, da ne budu viđeni kao pohlepni, grešni, cinični ili izopačeni. Primera radi, mnogi ljudi traže od duhova pomoć u osvajanju novca na lutriji. Takvi zahtevi često dolaze sa obećanjima da će dobar deo dobitka pokloniti siromašnima ili u dobrotvorne svrhe. Ako se to radi iskreno kao oblik trgovine sa duhovima, teoretski bi moglo biti delotvorno, jer neki duhovi dobro reaguju na ovakvo „plaćanje“ za uslugu, posebno ako se čin donacije izvrši javno u njihovo ime. 

Međutim, ako se takva obećanja daju samo da bi se prikrila pohlepa, to proizvodi loše posledice po osobu koja to čini. Kao prvo, duhovi obično loše reaguju na pokušaj obmanjivanja od strane ljudi, ne samo što je to samo po sebi nepristojno, već zato što se time šalje poruka da ih smatramo glupima da poveruju u laž. Dakle, duhovi u najboljem slučaju neće ispuniti takav zahtev, jer su pročitali onoga ko možda zaista u tom trenutku veruje da će ispuniti svoj deo nagodbe, ali oni veoma dobro znaju da zapravo to neće učiniti. Drugo, davanje lažnih obećanja oslabljuje snagu vaše molbe, jer rasipate vreme i energiju pokušavajući da ubedite duha kako zaista želite da donirate milione, iako to nije istina. Kako je takav pokušaj osuđen na neuspeh, lažna obećanja na kraju se pokažu kao samoporažavajuća praksa, a moguće su i ozbiljnije posledice u obliku različitih kazni. Mnogi pribegavaju ovim trikovima jer veruju da naoko ljubazni pomoćni duhovi neće pomoći onome ko želi da osvoji lutriju iz puke pohlepe, pošto se pohlepa smatra razornom i zlom. A duh koji bi uslišio takav zahtev obično nije duh kome bi se većina obratila.

Santa Muerte je posebna po tome što je potpuno ravnodušna prema motivima koji stoje iza molbi njenih sledbenika. Ona ne dodeljuje nikakvu moralnu težinu bilo kojoj vrsti zahteva jer je za smrt sve igra koju na kraju ona dobija. Šta god uradili sa sredstvima koja ste dobili - smrti ne možete uteći. Stoga je Santa Muerte sklonija da usliši pohlepnu, ali iskrenu molbu, nego onu razvodnjenu lažnim altruizmom. Njena spremnost da interveniše ograničena je jedino spremnošću sledbenika da zatraže pomoć. Kako su oni koji traže pomoć u svojoj intelektualnoj i moralnoj bedastoći mediokritetski inferiorni i ograničeni, takvi su i rezultati njihovih dela. U tom smislu, zato što ne pridaje moralnu vrednost molbama, Santa Muerte može svoju moć da upotrebi i za nanošenje zla drugima. 

Smrt je stalni pratilac života, pa je Santa Muerte uvek prisutna kao svedok svega što činimo. Upravo zato razume naše borbe i radosti bolje od bilo kog drugog duha. Najvažnije od svega, ona ne sudi ljudima zbog njihovih postupaka. Upravo ta njena osobina dovela je do osude Santa Muerte od strane crkvenih i civilnih vlasti, pa se njeni sledbenici često posmatraju sa nepoverenjem. Destruktivna strana Santa Muerte doprinela je da se njen kult nađe u središtu pažnje poslednjih godina. Američki FBI označio je Santa Muerte kao „narko-sveticu“ koju obožavaju članovi narko-kartela. FBI optužuje članove njenog kulta za zastrašujuća dela nasilja i ritualna ubistva počinjena sa obe strane američko-meksičke granice. Kultovi posvećeni Santa Muerte često deluju unutar narko-kartela jer se veruje da ona svojim posvećenicima pruža natprirodnu zaštitu i pomoć. 

Zbog njenog crnomagijskog oreola Katolička crkva ne odobrava štovanje Santa Muerte. Štaviše, ona zvanično osuđuje Santa Muerte kao satanističku figuru. Za policiju, pojava Santa Muerte na mestu zločina predstavlja zlokoban znak. Glavni razlog zašto se vlasti plaše njenih kultova i ciljano ih progone, nije verovanje u nadprirodne posledice, već strah od toga koliko bezobzirni i nasilni mogu postati narko-karteli kada poveruju da imaju natprirodnu zaštitu. Takvi magijski impregnirani kriminalci su izuzetno opasni i sposobni na nezamislive zločine. U pokušaju da obuzdaju nasilje kartela, meksičke vlasti ciljano ruše hramove posvećene Santa Muerte, u nadi da će time demoralisati članove kartela. Dakle, čak i ako vlasti ne veruju u Santa Muerte, primorane su da poštuju njenu moć zbog njenog uticaja na kriminalce.

Kako nasilje povezano s drogom nastavlja da raste sa obe strane američko-meksičke granice, kultovi Santa Muerte povezani sa kartelima optužuju se za ubistva koja se čine isključivo sa svrhom zadobijanja njene naklonosti. Neki od tih kultova čak su optuženi za ritualni kanibalizam. Iako bi se mnogi od njenih sledbenika mogli opisati kao pobožni katolici, čak i ukoliko bismo samu Santa Muerte smatrali da je nekako u funkciji Boga, ovakve aktivnosti su neprihvatljive za Katoličku crkvu, kao i za šire društvo. Zato Crkva odbacuje Santa Muerte kao satanističku figuru budući da je povezana sa crnom magijom i narko-kartelima. Zvanična osuda ipak nije usporila nagli uspon njenog kulta. Interesovanje za Santa Muerte eksplodiralo je poslednjih godina, potaknuto povećanom migracijom i senzacionalističkim medijskim izveštavanjem koje je povezuje sa delovanjem narko-kartela. Upravo je ta pažnja pomogla da Santa Muerte pređe iz okvira narodne svetice u pop-kulturnu ikonu.

Katolička crkva priznaje više od 1.500 zvaničnih svetaca, a svake godine proglašava i nove. Međutim, Crkva ne prihvata sve svece. Postoje mnogi sveci čija se moć čudotvornog isceljenja i pomoći priznaje u narodu, ali ih vatikanske komisije nisu potvrdile. Takvi sveci nazivaju se narodnim svecima. Uprkos njihovom nezvaničnom statusu, Katolička crkva uglavnom toleriše njihovo poštovanje, koje se praktikuje paralelno sa zvaničnim kultovima katoličkih svetaca. Santa Muerte se, dakle, poštuje kao narodska svetica. 

Pošto je smrt veliki izjednačivač, ona je zaštitnica marginalizovanih ljudi koji žive na društvenim rubovima, često odbačenih od glavnih društvenih tokova. Među njima su ne samo siromašni radnici, već i kriminalci, zavisnici, homoseksualci u tradicionalnim sredinama, prostitutke, samohrane majke, beskućnici i mentalno oboleli. Često se smatra i zaštitnicom ljudi koji rade noću — taksista, barmena, egzotičnih plesačica, kao i osoblja za čišćenje i održavanje posle radnog vremena, praktično svih što rade u trećoj smeni. Ti ljudi su zbog prirode posla ili svoje situacije izloženi većem riziku od nesreća, napada, pljački i svih oblika nasilne smrti, upravo zato što rade noću. Zbog toga se Santa Muerte često naziva Señora de la Noche (Gospa Noći), jer vernici veruju da će ih zaštititi od ovakvih nesreća. Pošto oni koji žive na marginama nemaju kome drugom da se obrate, Santa Muerte se ponekad naziva i „Svetica poslednje nade.“

Tradicionalno, njeno štovanje je diskretno i unutar četiri zida, delimično zbog osude od strane civilnih i crkvenih vlasti, a delimično i zbog negativnih konotacija koje prate njeno obožavanje. Zbog snažnog katoličkog uticaja u Meksiku postoje i jaki kulturni tabui protiv upotrebe veštičarenja, naročito u zle svrhe. Oni koji pribegavaju magiji rizikuju društvenu izolaciju ili nešto još gore. Mnogi doživljavaju oslanjanje na samu Smrt kao čin očajanja. Zbog toga ne postoji zvanični kult Santa Muerte sa standardizovanim molitvama ili ritualima, ali su uvreženi određeni oblici ritualne i štovateljske rakse.

Iako je Katolička crkva osudila njeno poštovanje, to nije sprečilo da Santa Muerte postane nezvanična zaštitnica godišnje proslave Dana mrtvih u Meksiku. Dan mrtvih (Día de los Muertos) je nacionalni praznik tokom kojeg se veruje da se duše pokojnika vraćaju da uživaju u radostima života i u blizini porodice i prijatelja. Održava se 2. novembra, na katolički praznik Dušnog dana (Zadušnice), kada vernici mole za duše svojih preminulih. Tog dana, „Svetica smrti“ izlazi u javnost. Njene statue se oblače u raskošne vezene haljine, kite vencima od cveća, pa se nose u svečanim povorkama kroz grad. Mnoge od tih procesija završavaju se na groblju, uz pesmu i igru.

Proslava Dana mrtvih u Meksiku ima korene u mnogo starijem verskom festivalu koji su slavili Acteci. Kada su Španci stigli u Meksiko 1519. godine, Acteci su dominirali središnjim delom te zemlje. Tokom svojih žetvenih praznika, krajem godine, slavili su nekoliko bogova smrti i žrtvovanja, ali i sećanje na sopstvene mrtve. Duše preminulih često su poistovećivali sa leptirima i moljcima koji se vraćaju kao simboli dragih preminulih. Jedno od božanstava slavljenih u tim festivalima bila je boginja Miktekasihuatl, Gospa od Miktlana. Miktlan je actečki podzemni svet, mračno i opasno mesto kroz koje su mrtvi morali proći kako bi stigli do njene palate, gde bi čekali svoju ponovnu reinkarnaciju. Kada su Španci pokrstili Acteke, domorodačko stanovništvo odbilo je da prestane sa kultom mrtvih. Na kraju su katolički sveštenici napravili kompromis, premeštajući datum actečkih praznika tako da se poklopi sa Zadušnicama. Na taj način elementi drevnih actečkih festivala preživeli su u obliku savremenog Dana mrtvih.

Boginja Miktekasihuatl često se navodi kao mitski izvor Santa Muerte, iako neki naučnici sa time ne bi složili. Ipak, mnogi vernici smatraju verovanje u acteško poreklo Santa Muerte pitanjem kulturnog i etničkog ponosa, jer im se pruža opipljiva veza sa predkolumbovskom prošlošću Meksika. Boginja Miktekasihuatl imala je posebno mesto u actečkom panteonu. Prema predanju, ona je bila devojčica žrtvovana odmah po rođenju (!), što objašnjava njen skeletni izgled. Acteci su verovali da, kada ljudi umru, moraju proći opasno putovanje kroz podzemlje kako bi stigli do njegovog devetog, najdubljeg nivoa. Tamo bi pronašli ledenu opsidijansku palatu Miktekasihuatl, gde bi čekali na ponovno rođenje u sledećem dobu, unutar njene hladne utrobe. Acteci su verovali da će, kada čovečanstvo u potpunosti izumre, svi ponovo biti rođeni u novom, netaknutom svetu koji će stvoriti bogovi.

O Miktekasihuatl nema mnogo pouzdanih izvora zbog uništenja actečkih biblioteka od strane Španaca. Ipak, nekoliko dela je preživelo jer su rano tokom španskog osvajanja preneta u Evropu. Jedno od njih, Kodeks Bordžija, prikazuje Miktekasihuatl među četiri boginje koje doje odojčad. Za razliku od ostalih, ona ne hrani bebu već leš, kojem daje da pije krv, dok prima njegovo srce kao žrtvu. Pošto su Acteci verovali da se njihov život održava žrtvama zemlji, ova slika ukazuje da je Miktekasihuatl imala ključnu ulogu u održavanju tog kosmičkog balansa. Kodeks Bordžija je takođe smešta kao vladarku mesta kroz koje je Sunce svake večeri moralo da zađe u zemlju kako bi otpočelo svoje opasno putovanje kroz podzemni svet, što je slično egipatskim, grčkim te verovanjima još nekih naroda. Acteci su verovali da sunčevo noćno putovanje nije zagarantovano i da postoji stvarna mogućnost da ono neće ponovo izaći narednog jutra. Pošto je Miktekasihuatl vladala mestom tog potencijalno poslednjeg sunčevog silaska, jasno je da je bila božanstvo od ogromne moći.

Teoretski, svako može stupiti u vezu sa Santa Muerte jer je umiranje univerzalno iskustvo. Ipak, pošto smrt uglavnom ne žuri da nas pokupi, Svetica Smrti slobodna je da uživa u igri živih. Iako je sledbenici doživljavaju kao darežljivu, brižnu i čak majčinsku figuru, to nisu jedine strane njenog karaktera. Kosa Majke Smrti je oštra i poznata je po svom surovom temperamentu. Smrt može udariti u bilo kom trenutku, donoseći uništenje, strah, paniku i haos. Svaki dar koji Santa Muerte pruži jednom rukom, može oduzeti drugom. Kletve izrečene u ime Svetice Smrti mogu imati razorne posledice po one kojima su namenjene. Preko nje moguće je rasturiti brakove i porodice, uništiti poslove i imanja, izazvati bolesti i pravne probleme. Santa Muerte može mučiti pojedince zastrašujućim vizijama kako bi ih dovela do ludila ili ih okružiti zlobnim i nasilnim duhovima. Ona takođe može nekoga odvući i u preranu smrt.

Ipak, njena destruktivna moć nije po sebi zla. Ona je samo odraz želja onih koji je prizivaju. Na svakom praktikantu je da odluči hoće li prizvati Santa Muerte radi dobrih ili zlih namera. Mnogi zapravo redovno prizivaju njenu razornu moć, ali u zaštitne svrhe, a ne iz zlobe. Na kraju krajeva, nijedna sila nije pogodnija da uništi kletve i prokletstva, ili da otera zlonamerne duhove, od same Smrti. Naravno, hrišćani bi rekli da je ta delotvorna sila zapravo onog ko je pobedio samu smrt a to je Isus Hrist. Pa ipak, u vazduhu ostaje da lebdi pitanje zašto su mnogi pronašli utočište u okrilju Santa Muerte umesto kod Spasitelja? Zašto Spasitelj nije mogao da im pruži utočište a Santa Murte jeste?

Praktični aspekti Santa Muerte

Santa Muerte je oličenje, odnosno utelovljenje tvoje sopstvene Smrti. Tvoja Žetelica. Za većinu zapadnjaka čudno zvuči ideja da bi neko poštovao entitet koje će mu jednom presuditi. Ipak, u tom pogledu imajmo vazda na umu da je Santa Muerte nastala iz specifičnog meksičkog kulturnog okvira, u kome smrt nije obavijena samo crninom i tugom. U Meksiku se Día de los muertos slavi kao praznik povratka duša. Porodice odlaze na groblja, donose hranu, pivo, angažuju marijače. To je šareno i veselo slavlje života i mrtvih. Dakle, iz tog duha je potekla i La Santísima, odnosno Santa Muerte. A preko meksičkog katolicizma dobila je i svoj osobeni i prepoznatljiv vid; ne samo da je smrt personifikovana, nego je predstavljena u obliku svetice. Stoga naziv „Santisima“ potiče od „Santa“, što znači svetica, sveta. Kao što sam već naglasio, štovaoci joj se mogu obratiti gotovo za sve: novac, sudske procese, ljubavne čini, lečenje, zaštitu. 

Međutim, ono što je specifično za ovaj kult jesu njene odore, kojih tradicionalno, ima tri, a što ukazuje na njena posebna svojstva: Bela (La Niña Blanca), Crvena (La Niña Roja), Crna (La Niña Negra). Kasnije su se pojavile mnoge druge, ali ove tri čine osnovu celog njenog kultnog sistema. Naravno, ovde ćemo odmah uočiti poklapanje sa tri osnovne faze alhemijskog dela: albedo, rubedo i nigredo.

La Niña Blanca je najstarija. Rođena je u trenutku kada je nastao i život sam. Po legendi, pošto je najstarija, ona sedi pored Boga na nebesima. Poziva se kada je narušen prirodni poredak, kada treba razbiti magiju, ukloniti negativnost ili izlečiti bolest. U radu često ide u paru sa Crnom.

La Niña Roja predstavlja krv i život. Njena crvena odora obično se pogrešno svodi na ljubavnu magiju, iako je njen domen zapravo sve što je zemaljsko i materijalno: novac, sreća, posao, sudovi, pravda. Što se ljubavnih čini tiče, ona ne donosi pomirenje, već pokoravanje. Ako želiš da se bivši partner vrati pognute glave i slomljene volje, tu je Crvena. Ako želiš istinsko izlečenje odnosa, onda to nije njena specijalnost. La Niña Roja je „vrući aspekt“. Dok je Bela hladna, Crvena je plamen koji spaljuje prepreke. Rođena je, kaže predanje, onog trenutka kada su Adam i Eva prvi put stupili u telesni čin.

La Niña Negra je divlja i nemilosrdna. Po legendi, nastala je u času kada je Kajin ubio Avelja. Poput Bele, može razbiti magiju i pružiti zaštitu. Ali Crna može i zdrobiti neprijatelje. Za njene radove kaže se da ih Bela ne sme videti. Samo Crna silazi u Podzemlje i priziva demone da obave ono što je traženo. Ako tražiš osvetu, ona ne popušta i daje ono što ti „pripada“, pa makar to bila nečija smrt. Savet je da ko radi sa Crnom mora imati zaštitu: amulet (amparo) svetog Mihajla ili svetog Kiprijana, i nakon svakog rada sa njom neophodno je obaviti obredna kupanja. S obzirom da ona nosi esenciju smrti, njen dah je korozivan i izloženost njenom dahu može uticati na fizičko i mentalno zdravlje onog ko sa njome radi. Iz tog razloga je neophodna pomenuta zaštita. Amparo se pravi sa svećom i dve svete sličice svetog Mihaila ili svetog Kiprijana, između kojih se ubaci malo kose osobe kojoj je potrebna zaštita. Sveće se pale nakon molitve svetom Mihajlu, pre nego što počne rad.

Pre svakog rada, neophodno je otvoriti sesiju i privući njenu pažnju. Prvo se izgovara molitva Oče naš, potom tri puta Zdravo Marijo, jednom Slava Ocu, te se završava molitvom svetom Mihajlu. Naposletku se kaže: „Svemogući Bože, pred tvojim božanskim Prisustvom (znak krsta), u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, tražim dopuštenje da prizovem Santísimu Muerte…“ Zapravo, ovde ide jedna duža molitva kako to nalažu ustaljena obredna pravila. Za zatvaranje sesije izgovaraju se tri Očenaša. Naravno, ovde se radi isključivo o katoličkim molitvama, što podrazumeva katoličko ispoljavanje religioznosti. 

Neophodan uslov za rad sa Santa Muerte podrazumeva nabavku njene odgovarajuće statue. Rad sa njome, po mišljenju praktičara, započinje belom statuom, zatim crvenom, pa tek na kraju crnom. Dakle, da bi se prešlo na sledeću fazu, neophodno je ovladati oblikom rada koji mu prethodi. Veličina statue trebalo da bude praktična, oko 20–25 cm. Pre upotrebe statue se obredno krste, kako bi Santísima u njima prebivala. U tu svrhu koristi se mešavina svete vodice, obične vode i parfema siete machos. Statua se očisti, polije preko glave, izgovori se formula i prolije se duvanski dim preko nje.

Takođe, u svrhu rada sa Santa Muerte potrebno je obezbediti i odgovarajući oltar, kao stalno mesto njenog prisustva. Oltar ne sme biti prazan. Idealno je da bude nešto izdvojen, osim ako stoji uz oltar Device Gvadalupske ili svetog Mihajla. Na oltar se postavljaju statue odora Santa Muerte, vaza sa belim cvećem, čaša vode, amparo, tanjir sa hranom (hleb, slatkiši, voće), pepeljara. Pre postavljanja oltar se pere vodom njenog „krštenja“, kadi se belim kopalom (američki tamjan), a posvećenje se završava paljenjem sveće.

Jedan od vidova rada sa Santa Muerte jeste nedeljna služba. U tu svrhu je neophodno izabrati jedan dan u nedelji i pripremiti sveću u boji svoje dominantne odore (u slučaju dvoumljenja savetuje se odabir bele). Takođe, potrebno je pripremiti tamjan, cigaretu i dve male sveće kao prinos. Ritual ide ovako: Zapali radnu sveću. Izgovori otvarajuće molitve. Zapali kopal i cigaretu. Duvaj dim prema njenoj slici ili statui. Razgovaraj sa njom. Završava se sa tri Očenaša.

Njeni veliki praznici su Veliki petak, dan kad je po predanju ona „ubrala“ Hrista; i Día de los Muertos (Dan mrtvih), odnosno 1. novembar. Tih dana očisti se oltar, donosi se novo cveće (ruže za Veliki petak, kadifice za 1. novembar) i moli se njen ruženac. Poželjno je i posetiti groblje i ostaviti darove na zapuštenim grobovima.

U pogledu magijskih radova u užem smislu, kao što sam naglasio, ona se zaziva otvarajućim molitvama. Ukoliko radimo sa određenom odorom, ta statua ide u sredinu, s tim da Crna uvek stoji desno od Belе. Iskusni praktikanti kažu da Santa Muerte rado prihvata preradu hoodoo (hudu, oblik vudua) rituala u svoju ritualnu formu. Magija sveća je najefikasnija, ali takođe u tu svrhu mogu poslužiti i uljane lampe. Ako statua ima srp koji se skida, taj srp se može položiti na fotografije neprijatelja ili omotati molitvom, odnosno magijskom peticijom kojom izražavamo našu molbu. Ostaci magijskog rada mogu se sahranjivati na groblju, jer je to njen dom. I naravno, u radu sa Santa Muerte neophodno je biti veoma oprezan, jer je ona, kako kažu, vruć i snažan duh. Zato je potrebno da budemo sasvim jasni i nedvosmisleni u svojim molbama, jer njen oganj ume da plane više nego što želimo, ili što možemo pretpostaviti.