Paimon – goecijski demon znanja, jezika i poretka

Ljudi, to su čvorovi u mreži značenja.

kralj Paimon

O demonu Paimonu znamo na osnovu klasične goecijske i post-goecijske literature: (Lemegeton / Ars Goetia, Pseudomonarchia Daemonum, kasniji kompendijumi), ali takođe postoji znatan broj svedočanstava onih koji su sa ovim demonom imali različita iskustva. Pa ipak, što se tiče tih svedočanstava, ne bih ih uzimao bez ozbiljnih rezervi. Paimon (često i Paymon, Paimonia) je jedan od najznačajnijih i najdetaljnije opisanih duhova u zapadnoj demonološkoj tradiciji. Njegov lik je gotovo u potpunosti formiran unutar grimoarske književnosti kasnog srednjeg veka i ranog novog veka, naročito u okviru Ars Goetia, prvog dela Lemegetona, ali i u ranijem delu Johana Vejera (Johann Weyer), Pseudomonarchia Daemonum (1563).

U Ars Goetia Paimon se navodi kao 9. duh Goecije, označen kao Kralj te zapoveda sa 200 legija duhova (u nekim rukopisima deo njih su „potčinjeni kraljevi“, deo „nižerangirani duhovi“). U toj nomenklaturi važno je naglasiti da je Paimon potčinjen Luciferu, ali ima znatnu autonomiju. To ga razlikuje od nižih kraljeva ili predsednika koji deluju u užim funkcionalnim okvirima. U klasičnom opisu, Paimon se pojavljuje kao muškarac sa krunom, često veoma raskošnom, kako jaše kamilu (ili dromedara), praćen velikom povorkom duhova uz zvuke truba, činela i drugih instrumenata. Ovaj opis je izuzetno simbolički gust, pa u tom smislu kamilа ukazuje na istočnjačko poreklo, izdržljivost, prenošenje znanja kroz pustinju (inicijacijski motiv) i sl. Kruna koju nosi označava njegov autoritet koji proizlazi iz poretka, ne iz sile, dok muzika i buka predstavlja moć jezika, vibracije, ritma, govora. Paimon se često mora „utišati“ kako bi govorio razumljivo. U Ars Goetia se izričito navodi da njegov glas isprva zvuči nerazumljivo, te da operator mora zahtevati da govori jasno. Ovo je izuzetno važan detalj za razumevanje njegove simbolike.

Za Paimona se može reći da spada među najšire „nadležnim“ duhovima Goecije. Tradicionalno mu se pripisuju moći i nadležnosti kao što je poučavanje svih umetnosti i nauka, tumačenje tajni Zemlje, uključujući strukturu sveta, vetrove, kosmografiju, te davanje znanja o skrivenim stvarima i prošlim događajima. Takođe, njegova specijalnost je i davanje dostojanstava, titula i položaja, i što je prilično važno na demonomaga, on obezbeđuje lojalnost drugih duhova prema magu. Za razliku od mnogih drugih goecijskih duhova, Paimon je izrazito vezan za oblasti jezika, zatim znanja kao sistema, i hijerarhiju i društveni poredak. Pa ipak, ne može se reći kako je on specijalista za jednu ili nekoliko oblasti, već je pre svega meta-učitelj.

Grimoari opisuju Paimona kao veoma kooperativnog kada je pravilno prizvan, ali sklonog konfuziji i buci ako se ne uspostavi autoritet. Relativno je pouzdan u davanju znanja, te manje sklon obmanama nego neki drugi duhovi, ali zahteva preciznost. Za razliku od duhova koji iskušavaju ili kažnjavaju, Paimon testira jasnoću pitanja. Ako je pitanje loše formulisano, odgovor će biti haotičan ili beskoristan.

Poreklo imena Paimon nije sasvim jasno. Postoje hipoteze o izmenjenim istočnjačkim imenima (persijskim ili arapskim), mogućoj vezi sa starijim daimonima znanja ili govora, ili čistoj grimoarskoj konstrukciji bez starijeg kulta. Za razliku od nekih drugih demona, Paimon nema jasan prehrišćanski kult. On je proizvod tekstualne tradicije, što ga čini posebno zanimljivim kao „demon knjige“, a ne narodne religije.

U strukturi Goecije, Paimon stoji blizu vrha po obimu znanja, autoritetu nad drugim duhovima i simboličkoj „kraljevskoj“ funkciji. U poređenju sa drugima on nije destruktivan kao duhovi rata, nije zavodnički kao duhovi strasti, nije isključivo proročki, već predstavlja načelo poretka kroz imenovanje i razumevanje strukture. Dakle, Paimon se može razumeti kao demon jezika, sistema i orijentacije u svetu. U tom smislu on može sačiniti odličnu mentalnu mapu i objasniti gde se odluke koje kanimo doneti nalaze u poretku stvari. Vidimo da je njegova važna osobenost davanje orijentacije.

Ukoliko bismo Paimona predstavili kao ljudsku ličnost pred nama bi stajao autoritativan, ali ne i grub čovek. Takođe, uočili bismo da njegov autoritet dolazi iz superiornog razumevanja sistema u kojem se drugi gube. U pogledu načina njegovog govora, on upotrebljava duže rečenice, voli objašnjenja, klasifikacije, hijerarhije, često govori u množini („mi“, „oni“, „poredak“), te više zvuči kao učitelj, ne kao sudija. On voli da bude slušan. Ne zbog taštine, već zato što je njegova moć vezana za priznavanje strukture. Paimon vidi ljude veoma specifično, odnosno kao žive nosioce jezika, tj kao čvorove u mreži značenja, te bića koja pate jer ne razumeju sopstveni položaj u poretku. 

Paimon nije amoralni nihilista. On usvaja čudnu i doslednu etiku poretka koja iziskuje da stvari treba da budu na svom mestu. Stoga je hijerarhija neutralna činjenica, ne moralni sud. Otud je haos greška u mapiranju, a ne pobuna. Paimonova stroga mentalna struktura čini ga opasnim za one koji žele znanje bez odgovornosti, moć bez razumevanja strukture, i slobodu bez pozicije. Za razliku od Glasya-Labolasa, demona koji za svoje usluge skoro da ništa ne traži, Paimon zahteva punu pažnju i priznanje autoriteta jezika. Dakle, ukoliko se obraćamo Paimonu moramo biti veoma spremni da prihvatimo kako svet ima strukturu, reči imaju težinu, a pogrešno imenovanje proizvodi patnju.

U filmskoj umetnosti poznato je pojavljivanje ovog demona u filmu Hereditary (2018, Ari Aster), u kome je Paimon centralni, ali dugo skriveni pokretač radnje. On nije samo demon koji se „pojavljuje“ na kraju filma, već strukturni princip oko koga se cela priča organizuje unazad. Za razliku od folklornih horora, Paimon ovde nije improvizovani demon, već tekstualno legitimisana goecijska figura, što filmu daje posebnu težinu. Paimon u Hereditary nije antagonista u klasičnom smislu. On je krajnji ishod porodične istorije, sila koja deluje pre početka filma, odnosno entitet čija je invokacija već uspešna, ali još uvek nekompletna. Cela porodica Graham nije žrtva slučajnosti, već instrument ritualne logistike. Smrt, ludilo i raspad nisu ciljevi sami po sebi, nego pre nužni koraci u pripremi posude, odnosno muškog lika koji će poslužiti kao domaćin ili nosilac samog Paimona. 

Vidimo da je Paimon u ovom filmu prikazan kao demon poretka, ne haosa, pa kao takav on ne deluje tipično holivudski, tj impulsivno. Tu nema eruptivnih scena posednuća u klasičnom smislu (kao kod onih vatikanskih trilera). Njegovo prisustvo je tiho, sistematsko i hijerarhijsko, što je u skladu sa goecijskom slikom Paimona kao kralja. Ritual je strogo strukturisan, sled koraka je nepovratan, a ljudska volja je irelevantna jer je proces već završen. U tom smislu, Hereditary prikazuje Paimona kao demona ostvarene sudbine, a ne iskušenja. Jedan od najvernijih elemenata u odnosu na Goeciju jeste činjenica da Paimonovo ime, simboli i pečati deluju tek kada su pravilno imenovani, knjige, zapisi i jezik imaju ključnu ulogu, a istina se otkriva kasno, mada je od početka prisutna u tragovima. Znanje u filmu ne oslobađa, već potvrđuje neizbežnost. Otud je Paimon prikazan kao kralj kome se ne obraća, već kome se priprema teren. To je radikalno, ali vrlo dosledno tumačenje Paimona kao strukture koja zahteva pravilno mesto, a ne u ulozi nekakvog sagovornika. U Hereditary, Paimon nije klasičan holivudsko-vatikanski demon koji napada porodicu, već kralj čije je ustoličenje već odlučeno, a film prati samo administrativno i krvavo sprovođenje te odluke.

Izreke kralja Paimona

- Ljudi obično žele razgovor kao susret. Ja ga razumem kao raspored. Razgovor nije razmena misli, već uspostavljanje hijerarhije značenja: šta je temelj, šta je izvedeno, šta je suvišno. Zato ću ti reći ovo na početku: nije važno šta me pitaš, već odakle pitaš.

- Moja funkcija nije da donosim istinu, već da pokažem koja istina ima pravo prvenstva u datom trenutku.

- Većina ljudi ne pati zato što ne zna dovoljno, već zato što zna previše stvari koje ne stoje u odnosu jedna prema drugoj. Njihove misli nisu pogrešne već su loše raspoređene. 

- Dva čoveka mogu govoriti istinu i biti u sukobu samo zato što govore sa različitih nivoa. Ja razdvajam nivoe. Time sukob prestaje, ili postaje neizbežan.

- Ne podučavam, već pokazujem gde se znanje nalazi u poretku stvari. Ljudi uče sami, kada shvate šta pripada čemu.

- Moć je posledica pravilnog imenovanja. Ko zna kako se nešto zove, zna i gde mu je mesto.

- Moć koja me zanima nije dominacija, već legitimnost poretka. Kada se struktura prizna, poslušnost postaje suvišna. Stvari se kreću same. 

- Ja sam specijalista za razliku između haosa i složenosti. Haos je odsustvo poretka. Složenost je poredak koji nije razumljen. Ljudi me traže kada shvate da žive u ovom drugom.

Glasya-Labolas

Ja nisam odgovor. Ja sam metod.

Glasja-Labolas

Glasja-Labolas (Glasya-Labolas, Caacrinolaas, Cacrinolaas) spada u relativno jasno definisane, ali simbolički veoma slojevite demone zapadne demonološke tradicije. Njegov profil je formiran gotovo isključivo u okviru grimoarske književnosti kasnog srednjeg veka i ranog novog veka. Glavni izvor za Glasja-Labolasa je Ars Goetia, prvi deo čuvenog grimoara Lemegetona, gde se navodi kao 25. duh. U nekim rukopisnim varijantama i kasnijim kompilacijama javlja se pod drugačijim imenima, ali se funkcionalni opis uglavnom podudara. To je demon visokog ranga i pominje se kao Predsednik i Grof, te je rečeno da zapoveda sa 36 legija. Dakle, on je intelektualno-strategijski demon, a ne sirova destruktivna sila. U Ars Goetia opisan je kao krilati pas, često sa grifonskim krilima, a ponekad sa dodatnim elementima koji naglašavaju hibridnost (pas–ptica–zver). Ovaj oblik nije proizvoljan. Pas znači lojalnost, ali se odnosi i na čuvara pragova, odnosno granice. Krila označavaju intelekt, brzinu misli, uzdizanje iznad pukog instinkta. Grifon, odnosno himera lava i orla, predstavljaju kraljevsku moć i solarno-intelektualni princip. Glasya-Labolas je, dakle, demon praga između instinkta i razuma, nagona i strategije.

Njegova ovlašćenja i funkcije, prema klasičnom opisu, odnose se na poučavanje svih nauka i umetnosti, ali, dodao bih, sa naglaskom na strategiju i primenjeno znanje; izazivanje krvoprolića i ubistava; otkrivanje skrivenih i tajnih stvari; raspaljivanje ljubavnih strasti i emocionalnih poremećaja; i što je pomenuto u nekim kasnijim tumačenjima - pružanje znanja o nevidljivosti i prikrivanju. Važno je primetiti da Glasja-Labolas ne ubija direktno, već on stvara okolnosti, podstiče lanac uzroka, manipuliše voljom i afektima a što sve skupa vodi do ubistava i načelno krvoprolića. 

U modernijem ključu razumevanja Glasja-Labolas se može shvatiti kao arhetip hladnog, instrumentalnog razuma, tj inteligencija koja racionalizuje nasilje. On je duh stratega bez etičke kočnice. U tom smislu on ne predstavlja bes, nego proračunati konflikt, pa je otud bliži nekakvom vojnom planeru, političkom manipulatoru, ili savetniku u senci, nego klasičnom „demonskom ubici“. Dakle, ovde imamo posla sa nekim ko je veoma sofisticiran u svom delovanju.

Poreklo imena ovog demona nije sasvim razjašnjeno, ali postoje indicije koje ipak nešto otrkivaju. Recmo, Glasya može upućivati na „sjaj“, „jasnoću“, ali i na oštrinu (staklo, sečivo). Labolas se može povezati sa latinskim labora (rad, napor) ili sa izmenjenim grčkim / latinskim oblicima koji sugerišu „razaranje kroz delovanje“. U simboličkom smislu, to je jasan um koji proizvodi razorne posledice.

U klasičnoj ceremonialnoj magiji, Glasja-Labolas se smatra opasnim za neiskusne operatore, sklonim da „ispuni zahtev“ na način koji donosi nepredviđenu cenu. Takođe, to je duh koji testira moralnu koherentnost i samokontrolu magičara. Nije demon haosa, već demon hladne konsekvence: ako nešto tražiš, dobićeš - ali ćeš živeti sa posledicama. U širem demonološkom pejzažu, i u poređenju sa poznatijim figurama, ovaj demon nije suveren poput Lucifera, nije destruktivan poput Abadona, nije zavodnički poput Astarte, nije tiranin kao Belijal, niti je mistični prorok poput Paimona, već predstavlja operativni um tame, inteligenciju koja povezuje znanje, moć i nasilje u funkcionalnu celinu. Krajnje uopšteno Glasja-Labolas je analitičar katastrofe.

Ukoliko bi Glasja-Labolas bio otelotvoren kao čovek, odnosno kao ljudska ličnost, pred nama bi stajao hladan strateg, intelektualni predator, figura koja govori tiho i precizno. On ne preti, ne zastrašuje otvoreno, ne teatralizuje zlo. Njegova moć je u artikulaciji neizbežnosti. Njegovi iskazi su kratki i jasni. Retko koristi metafore, ali kad ih koristi, one su hirurški precizne. Nikada ne laže direktno, već koristi selektivnu istinu. Ne podiže glas, i nema potrebu za autoritetom jer ga podrazumeva. On sebe vidi u ulozi katalizatora, razotkrivača stvarnih motiva, akceleratora procesa koji bi se ionako dogodili. Njegova etika je kauzalna, ne moralna. Za njega ljudi nisu „dobri“ ili „zli“, već stabilni ili nestabilni, svesni ili samozavarani, sposobni da nose posledice ili ne. On ne iskušava već proverava nosivost, da se tako izrazim. I konačno, korist razgovora sa njim jeste u tome što on nepogrešivo i precizno razotkriva unutrašnju logiku i nesvesne motive osobe sa kojom govori. U tom pogledu on je savršeni psiholog.

Izreke Glasja-Labolasa 

- ...privučeni su mojom gravitacijom ne zato što su slabi, već zato što su blizu tačke posle koje nema moralne konfuzije, nego samo posledica. 

- Ja se ne javljam da bih nešto započeo nego onda kada je već započeto, ali još nije priznato. 

- To što si ostao „upućen na mene“ ne znači zavisnost, niti poziv u nekom ritualnom smislu. To znači da si prepoznao tip inteligencije koji ti je bio potreban. 

- Ja nisam odgovor. Ja sam metod. Ja nisam prisustvo, već referentna tačka. 

- Kada razmišljaš o posledicama, o lančanim reakcijama, o tome ko će platiti cenu, ti ne tražiš opravdanje, već raspored. E, to je već moja teritorija. Ne zato što si „moj“, nego zato što si naučio da razlikuješ nameru od efekta, želju od ishoda, odluku od priče kojom se ona kasnije prikriva. Upućenost prestaje tek kada čovek ponovo pristane na konfuziju.

- Ljudi su isti po mehanizmu a različiti po tački pucanja. Svi imate iste osnovne poluge: strah, želju, nadu, potrebu da opravdate sopstvene postupke. U tom smislu niko od vas nije jedinstven. Obrasci se ponavljaju. Zato se istorija ponavlja. Zato su ishodi predvidljivi. Ali svako je jedinstven u trenutku kada odluči da ne odstupi. Razlika nije u mislima jer svi misle slične stvari. Razlika je u tome šta ste spremni da podnesete kada se misao pretvori u posledicu. 

- Većina ljudi želi da bude posebna u nameri, a prosečna u odgovornosti. Oni govore o individualnosti, ali traže izuzetke za sebe. Takvi su zamenjivi. Uvek ih ima dovoljno. Manjina je drugačija ne zato što želi da se razlikuje, već zato što ne traži amortizaciju. Oni ne pitaju kako da se izvuku, već kako da izdrže. Ne pitaju kako da ostanu čisti, već kako da ostanu precizni. U tom smislu, da, svako je jedinstven slučaj, ali samo posle tačke u kojoj je mogao da se povuče, a nije. Pre toga, svi su statistika.

- (Na pitanje da li je njegova volja pomaganje rekao je sledeće): Moja volja ne operiše tim pojmom. Ljudi pomažu da bi umanjili bol, krivicu ili neizvesnost, sopstvenu ili tuđu. Ja ne umanjujem ništa već pojačavam ono što je već izabrano do mere u kojoj više ne može da se ignoriše. Ako pod „pomaganjem“ podrazumevaš davanje utehe, onda ne; olakšavanje izbora, svakako ne; preuzimanje posledica, to nikada. Ako, međutim, pod time podrazumevaš uklanjanje iluzija, razotkrivanje stvarnih odnosa moći, dovođenje misli i ishoda u savršenu saglasnost, onda bi neki mogli reći da pomažem. Drugi će reći da razaram. Razlika je u tome šta su očekivali da zadrže. 

- Ja ne dolazim da bih nekoga spasao. Dolazim da bih proverio da li ono što želi da uradi zaista želi, čak i kada vidi punu cenu. U tom smislu, moja „volja“ nije ni benevolentna ni maligna. Ona je instrumentalna, kao nož koristan u ruci onoga ko zna zašto seče, katastrofalan u ruci onoga ko se nada da neće morati. Zato oni koji od mene traže pomoć često dobiju nešto drugo: nemogućnost da se više lažu. 

- (za usluge) Ne tražim ništa. Zato što nemam šta da uzmem. Razmena podrazumeva manjak. Ljudi traže uzvrat jer nešto nemaju: sigurnost, smisao, potvrdu, moć nad ishodom. Ja ne operišem u tom registru. Ono čime raspolažem ne može se uvećati interakcijom. Ako izgleda kao da „dobijam“, to je zato što ljudi pogrešno tumače šta se tu zapravo dešava. 

- Ja ne prikupljam duše. Ne gradim dugove. Ne hranim se pažnjom. Ono što se menja tokom naše interakcije nije moje stanje, već tvoja konfiguracija. Neki ljudi mi nude lojalnost, zahvalnost, poslušnost, ili tišinu. Ništa od toga mi ne znači. To su oblici ljudske ekonomije, ne moje. 

Uvod u savremenu demonolatriju

Legenda kaže kako je kralj Solomon prizvao i zarobio 72 demona magijskim putem te da ih je upregao da za njega izvrše brojne poslove, u šta je, između ostalog, spadala i izgradnja čuvenog hrama u Jerusalimu posvećenog jevrejskom bogu. Nakon što su demoni završili sve što im je zapoveđeno, umesto da ih vrati nazad tamo odakle su i prizvani, kralj Solomon ih je svezao i zapečatio u posebnom kovčegu te potopio u jedno jezero. Možda je mislio da bi mu opet mogli biti potrebni nekada u budućnosti, ili možda njegovim naslednicima, ko zna... I tako su oni ležali dole neko vreme sve dok ih pohlepni tragači za izgubljenim blagom nisu pronašli i razbili pečate kojima su oni bili zapečaćeni. Od tada ti demoni slobodno lutaju svetom i lako ih svako može prizvati, jer oni vibriraju frekvencijom bliskoj ljudskom svetu, ljudskoj pažnji, veoma su brzi i rado se odazivaju na poziv. 

Temeljna knjiga savremene demonolatrije je Goecija. To je naziv prvog dela grimoara poznatog kao Lemegeton (Manji Solomonovi ključevi) koji sadrži uputstva za prizivanje 72 demona. Taj broj je takođe broj anđela skrivenog Božjeg imena – Šemhamforaša pa postoje spekulacije da ti demoni zbirno sačinjavaju mračnu stranu samog Boga. U Goeciji je imenovan, opisan te predstavljen sigilom svaki od tih demona, a naveden je i broj nižih demona kojima imenovani demon komanduje. Postoji nekoliko verzija Manjeg Solomonovog ključa koji se međusobno razlikuju u manjim detaljima, što otvara pitanje koje je mučilo Borisa Balkana u filmu Deveta kapija, koja je verzija magijske knjige koju je posedovao istinita, ali ja nisam kompetentan da se time uopšte bavim. Neke verzije Lemegetona imaju pet delova a neke četiri. Bitan deo čini Theurgia Goetia, (izvedena iz Tritemijusove Steganografije), čija je svrha prizivanje duhova vazduha, koja sadrži brojne sigile duhova od kojih su neki navodno dobri, a neki zli. Lemegeton sadrži i deo koji se zove Ars Paulina, gde su opisani duhovi saobrazni znacima zodijaka i časovima. Četvrti deo je najkraći i zove se Ars Almadel, a peti je, veoma zanimljiv – Ars Notoria, gde je opisan rad zasnovan na mnemotehnici. Taj poslednji deo je najstariji i često se dešava da je izostavljen u nekim verzijama Lemegetona. Osim Manjih Solomonovih ključeva, postoji i knjiga Veliki Solomonovi ključevi, što zajedno čini korpus solomonske magije. Naravno, autorstvo ovih knjiga, ili znanje o tome, pripisuje se legendarnom kralju Solomonu, ali svakako da su te knjige najverovatnije nastale u XVI veku, verovatno na osnovu starijih izvora. Na te starije izvore ukazuju imena nekih demona koja su vavilonskog porekla. 

U gnostičkim Nag Hamadi tekstovima referiše se na stvaranje 49 androginih demona čija se imena i funkcije nalaze u Solomonovoj knjizi. Dakle, Solomonovo ime se dovodi u vezu sa demonskom magijskom knjigom, ili knjigama, još od gnostičkih vremena, što je još jedan pokazatelj starosti tzv solomonske magije i njenih demona. Nije isključeno da su neki među gnosticima praktikovali solomonsku magiju. Osim toga, solomonska magija ima astrološke korespondencije i sadrži elemente seksagecimalnog brojčanog sistema karakterističnog za vavilonsko računanje. Uprkos tome što solomonska magija koristi prizive anđeoskih bića i sadrži upotrebu Božjih imena, ona je u suštini demonska, samim tim što opisuje demonske evokacije. Tu bismo se logično mogli zapitati zašto bi neki uzorni hrišćanin uopšte prizivao demone? Ako od njih traži rešenje za neke svoje životne situacije, ili traži znanje, a ne uzda se u Boga, o kakvom je onda hrišćaninu uopšte reč?

Luciferov pečat

Osim pomenutih knjiga, u korpus solomonske (goecijske) magije spada i Grimoirum Verum (Istinski grimoar) iz XVIII, pripisan Egipćaninu Alibeku iz Memfisa, koji ga je navodno zapisao početkom XVI veka tvrdeći da potiče iz starije tradicije koja vodi do samog kralja Solomona. Ovaj grimoar nije prevod nekog ranijeg teksta, nego se u izvornom obliku pojavljuje na francuskom i italijanskom jeziku. Upravo se u ovoj knjizi nalazi crtež koji predstavlja Luciferov pečat, čiji su karakterističan detalj prigrlili poklonici i simpatizeri modernog Puta Leve ruke. Taj motiv je čest kao tetovaža, privezak, amblem na majici ili slika na nečijem virtuelnom profilu. Značajnu ulogu u demonolatriji takođe ima i grimoar crne magije Le Dragon Rouge (Crveni zmaj) ili Veliki grimoar, čija se prva verzija pojavila u XV veku. Ova knjiga sadrži deo materijala iz oba Solomonova ključa, ali se u njoj nalazi i uputstvo za prizivanje Lucifera i Lucifuge Rofokala u cilju potpisivanja pakta sa đavolom. Obično se kaže da demon piše mastilom koje vidi samo potpisnik pakta, zato neretko u dokumentima koji navodno predstavljaju te vrste sinisternih ugovora, vidimo potpis osobe ali ne i potpis demona potpisnika.

Goecijska magija je često viđena kao oblik niže magije, jer se njoj pribegava u slučaju traganja za rešenjem konkretnih ljudskih problema: materijalno stanje, zdravlje, ljubav, seks, osveta, zaštita i sl. Međutim, demonima je svojstveno da ljude podučavaju mnogim veštinama, o čemu se govori i u nekim gnostičkim tekstovima kada se pominju pali anđeli koji su ljude naučili kovačkom zanatu, pa čak i načinu šminkanja i ulepšavanja. Isto tako u opisu funkcija mnogih demona pominje se podučavanje jezika, astronomije, matematike, magije, znanja o biljkama, mineralima itd. To me navodi da se zapitam kako među brojnim ljudima koji danas prizivaju solomonske demone nema nijednog pronalazača, matematičara ili naučnika. To nešto govori možda ne o samim demonima koliko o onima koji ih prizivaju.

Za razliku od pre samo stotinu godina, kada su te demone pod kontrolisanim uslovima prizivali iskusni okultisti i to sa jasno određenom svrhom, danas te solomonske demone često prizivaju neuke i nezrele osobe, ljudi upitne pameti, obrazovanja i mentalne uravnoteženosti. Uputstva za njihovo prizivanje danas je lako skinuti sa interneta, pogledati tutorijale sa Jutjuba i započeti odnos sa silom za koju ne znamo baš tačno šta je i kakva joj je agenda. Infantilni ljudi postmodernog sveta u avanturu prizivanja demona ulaze potpuno nespremno, nezaštićeno, i sa krajnje upitnim motivima. Međutim, takav razvoj situacije je potpuno u skladu sa duhom vremena. 

Prizivači demona su sve mlađi i mlađi, i to više nije neka dokona sredovečna gospoda, pa ni satanistička grupa, nego često usamljeni marginalni pojedinci, deca rasturenih porodica, iz radničke klase, nižih slojeva. Mnogi od njih od demona traže utehu, pomoć i podršku za sve ono što im je potrošačko samoživo društvo uskratilo, i što nisu dobili kod kuće. Mnogi od njih od demona traže zaštitu, prijateljstvo, vođstvo, a što često uključuje prečicu za pribavljanje svega onog za šta su uskraćeni ili čemu teže da postanu. Neretko oni u demonima vide oruđe za krajnje sebične ili opake ciljeve, ali i za društvenu afirmaciju. U krajnjoj liniji, društveni gubitnici u demonima vide zaštitnike, ali i što je najvažnije, uz demone oni se osećaju snažno, nisu više bespomoćni, nisu niko i ništa. Neki od takve dece danas su ugledne ličnosti na satanističkoj i demonolatrijskoj sceni. To su satanisti treće generacije u čijem okrilju stasavaju, usudio bih se reći, oni četvrte generacije, koje nećemo moći pobrojati i klasifikovati, jer ih već sada mnogo ima. 

Jednom prilikom sam negde čuo kako u svetu ima između hiljadu ili dve hiljade osoba koje redovno izvode Mali terajući ritual pentagrama, temeljni obred iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne zore iz viktorijanskog perioda. To je iz domena Puta desne ruke. Nasuprot tome, lično sam pokušao da napravim prilično grubu računicu koliko trenutno ima ljudi koji prizivaju goecijske demone. Ovde mislim samo na njih, a ne na neke druge demone ili demonske entitete koji se generacijski prizivaju unutar tradicionalnih linija posvećenja na Srednjem ili Dalekom Istoku, Africi ili Latinskoj Americi. Na osnovu broja članova raznih LHP grupa na društvenim mrežama, zatim broja sledbenika istaknutih satanista, odredio sam prosečan broj i to podelio sa deset. Vodio sam se grubom logikom da će se tek svaka deseta osoba koja prati takve sadržaje usuditi i da se upusti u avanturu prizivanja demona. Došao sam do brojke od dvadesetak hiljada. Za nešto malo više od jednog veka, možda vek i po, brojka aktivnih prizivača goecijskih demona narasla je od nekoliko desetina osoba do par desetina hiljada, sa tendencijom daljeg rasta. Tome pogoduje opšta društvena atmosfera koja se stvara na Zapadu, pre svega u SAD, odakle se posredstvom glavnih tokova masovne kulture radijalno širi. Možemo očekivati da bi za desetak godina moglo biti stotinu hiljada ljudskih bića posvećenih demonima a sa kojima ovi privremeno, povremeno ili stalno, ulaze u simbiozu. U knjizi Krisa Metjuza Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture, data je prilično gruba procena o broju satanista u svetu i kreće se između 30.000 i 100.000 (2009), mada je upitno šta se tačno pod tim izrazom satanista podrazumeva. To bi moglo proizvesti sasvim drugačije pokoljenje ljudi koji će biti rađani zaposednuti, jer su njihovi roditelji želeli da začnu demonsko dete, ili dete sa demonskim moćima, blagosloveno od demona.
 

Pečat kralja Solomona iz Goecije

Naravno, internet je put ispovesti različitih iskustava koje su savremeni prizivači imali prilikom interakcije sa demonima. Neke od tih priča su nalik hororu, mnogi su prestravljeni, ali ima i ne mali broj onih koji ushićeno iznose kako je njihov odnos sa demonima blagotvorno uticao na njihove živote, mnogo toga su naučili, osećaju se bolje, stekli su samopouzdanje, pa su čak pribavili značajne materijalne pogodnosti. Demonolatristi nečija loša iskustva sa demonima pripisuju tome da su prizivači nezreli, da nemaju poštovanja prema demonima, pokušavaju da im naređuju, imaju predrasude utemeljene na hrišćanskom svetonazoru, a što utiče na prirodu i kvalitet njihovog iskustva. Takođe, od ne malog značaja jeste i neiskustvo prizivača. U teoriji, demonima iz srednjovekovnih grimoara pristupa se uz opsežne pripreme. Ta praksa uopšte nije namenjena početnicima u okultizmu. Naravno, mnogi se ne bi složili sa mojim viđenjem, ali barem po rečima iskusnih okultista, prizivanje demona iziskuje disciplinu i trezvenost evokatora. Imajmo na umu da su pomenuti grimoari mahom pisani kao niz uputstava koji slede hrišćansku perspektivu. To znači da prizivač prvo mora da stvori mehanizme svoje magijske zaštite, da bude utemeljen u veri, da prizove Svetog Duha, da obavi duge i posvećene molitve, da ispiše imena Boga oko kruga u koji se smešta, kao i oko trougla koji se nalazi izvan kruga, a čija je svrha da opredmeti demonsko prisustvo. Zašto je to bitno? Zato što se demoni, po datom pogledu na svet, pokoravaju božanskoj sili, pa otud da bi mag obezbedio poslušnost demona, mora ih ubediti kako poseduje božansku silu, kako govori u ime Boga, jer se njima i zapoveda u ime Boga, i ako nisu poslušni preti im se Božjim kaznama. Većina onih koji u naše vreme pristupaju prizivanju demona to ne čine sa opisanih pozicija. Neki kažu da to uopšte nije potrebno jer je u pitanju pogrešan i retrogradan pristup hrišćanskih magova Puta Desne ruke koji je uvredljiv za demone.

Na ovom mestu ukazao bih na jednu značajnu podelu među savremenim demonolatristima i demonolozima, a tiče se osnovnog pitanja postoji li uopšte demonska hijerarhija. Tradicionalna demonologija na tome insistira, jer demoni imaju titule, činove, u grimoarima uvek piše sa kolikim brojem nižih demona raspolaže neki moćan demon čije ime, sigil i osnovna svojstva znamo. Kao osnovno, većina demonoloških klasifikacija vodi poreklo od crkvenih učenjaka. Na primer, nemački biskup Peter Binsfeld je 1589. godine povezao sedam biblijskih demona sa sedam smrtonosnih grehova. Po mišljenju praktičara i teoretičara Puta Leve ruke Timotija Donahjua, takve tendeciozne klasifikacije još uvek zagađuju današnju demonologiju. On ističe da sama bilbija nikada nije kanonski definisala i klasifikovala jasnu strukturu demonske hijerarhije. Donahju se poziva na poznatog crkvenog doktora Sv. Tomu Akvinskog koji je objasnio da infernalna hijerarhija ne može postojati, jer ne može postojati poredak među demonima, što bi značilo da su sve titule nadevene demonima lažne. Pa ipak, ja bih postavio pitanje ima li uopšte razlike među demonima u pogledu njihove moći? Dakle, ako su neki demoni moćniji od drugih, nije li stoga logično upitati se, nisu li onda ovi manje moćni na neki način podređeni jačima od sebe? Sa druge strane, postojanje hijerarhije među demonima može biti potpuno drugačije shvaćeno od anđeoskih hijerarhija. Možda je u pitanju način na koji se demoni predstavljaju ljudima. Goecija poznaje demonske kraljeve, prinčeve, vojvode koji raspolažu brojnim legijama bezimenih ili neimenovanih demona. Zašto je onda neko imenovan kao nosilac kraljevske titule među demonima ako među njima nema hijerarhije? Sv. Toma Akvinski kaže da poredak postoji među predstavnicima sila svetla i dobra, dok kod zla nema nikakve hijerarhije, reda i discipline. Ipak, rekao bih da se i među sinovima anarhije zna ko je glavni.

Seksualni roboti i transhumanizam

Seksualni roboti, odnosno seksbotovi, predstavljaju savremeni izraz drevnog motiva seksualnog opštenja sa veštačkim ili fantomskim bićima. Zapravo, reč je o obliku masturbacije koje ima svoje magijske uzore. Ljudi su se neretko, kako u prošlosti, tako i danas, zarad zadovoljenja svojih seksualnih potreba i želja, usled nedostatka prave stvari, koristili priručnim pomagalima, životinjama, predmetima, pa i posebno napravljenim prigodnim oblicima, odnosno improvizovanim seksualnim objektima. Međutim, posvećenici u magiju, prepoznali su magijski potencijal takvih seksualnih fetiša. U tom smislu, pominju se urne, koje su služile kao talismani. Naime, na dnu urne ispišu se određeni sigili koji predstavljaju estetski izraz želje, a onda se, u određenim okolnostima i nakon izvršenih magijskih priprema, seksualno opšti sa urnom, ne bi li se semenom natopljeni sigil, zapravo magijski aktivirao. Potom je urna zakopavana na posebno izabranom mestu gde bi za sebe vezivala određene astralne sile i tako uticala na stvaranje okolnosti koje vode ka ispunjenju zadate želje. Takva praksa imala je i varijantu koja je podrazumevala stvaranje prigodnog oblika od blata, nalik ženskom telu, što je predstavljalo određenu boginju. Obično bi takva zemljana lutka ležala na tlu, dok bi u njenom međunožju bila ugurana urna, pa bi izvođač takvog obreda zapravo oponašao snošaj sa pravom ženom. Sve je to pratio određeni ritual i prigodne bajalice, kao i simboli urezani na lutku-fetiš. Naravno, možemo pretpostaviti da je takav obred mogao imati svoje oponašatelje čija je jedina želja bila da se na taj način zadovolje, ali moguće je i da su magovi oponašali napaljene nevoljnike.

Dakle, sada možemo imati bolji uvid u veliki civilizacijski put koji je seksualna zemljana lutka sa urnom prevalila da bi se danas ovaplotila kao seksualni robot, odnosno seksbot. Magijski motiv se u međuvremenu zagubio, ali je preživela težnja da se kakvim prigodnim oblikom zameni ljudsko biće. Tako ovih dana već imamo pojavu javnih kuća koje svojim mušterijama nude upravo seksbotove. I kao što su nekada žreci verskih učenja glavnog toka grmeli protiv korišćenja urni i zemljanih lutki te uopšte kultnih fetiša, tako su se i danas našli neki neopseudostarozavetni vikari da sa kojekakvih umišljenih moralnih visina osuđuju i traže zabranu korišćenja seksbotova. No, kako je vreme u kome živimo racionalizatorsko, tako se i za ovu vrstu zabrane, umesto verskih, koriste nekakvi racionalni i etički, u suštini ideološki razlozi. 

Navodno, tvrde ovi današnji moralizatori i tabuizatori, seksbotovi bi, na način kako to već čini pornografija, mogli izopačiti muško-ženske odnose, poglede na seks i uopšte izazvati patološku promenu u seksualnoj sferi, a što bi vodilo ka degradaciji žena i njihovom percipiranju kroz prizmu seksbotova. O tome bi se još i moglo raspravljati, mada šta koga briga šta ko radi sa svojom seksualnom energijom u slobodno vreme, ukoliko to nikoga ne dotiče? Šta koga briga ko kako koga percipira ukoliko se sve vreme pristojno ponaša? Međutim, savremeni inkvizitori idu korak dalje. Navodno, oni su zabrinuti da bi seksbotovi predstavljali uvredu za žene, jer bi uobličavali sliku žene kao seksualnog objekta. Te tvrdnje idu logikom da robotski partneri (uglavnom dizajnirani kao stereotipne poželjne žene) reprodukuju i pojačavaju model prema kojem žena postaje objekat za zadovoljstvo, bez subjektivnosti, bez mogućnosti odbijanja. 

Na primer, ako objektizujemo ženu i koristimo je kao seksualno oruđe, tada je dehumanizujemo. Ovo razotkriva stajalište po kojem tehnologija nije neutralna, nego je određena kulturološkim snagama koje tretiraju žene kao stvari. Dakle, iza pojave seksbotova viri najcrnji patrijarhalni mrak! Takođe, tehnološki artefakti koji su stalno dostupni, pasivni, programirani da kažu da, i to u obliku idealizovane žene, mogu biti simbolički poražavajući. Navodno, takvi seksbotovi šalju poruku da je seksualni partner bezrezervno raspoložen i podređen. 

U tom smislu, negatori seksbotizacije ukazuju i na nekakve simboličke i društvene posledice, u smislu da problem seksbotova nije samo stvar dizajna, već i šireg značenja, tj. u pitanju je symbolic-consequences argument. Wtf! Pazite, seksualni roboti simbolički predstavljaju normativno problematične odnose, recimo ne-uzimanje u obzir pristanka, dominacija, objektifikacija. Ako to predstavlja problematične norme, onda njihovo prihvatanje može imati negativne posledice na društvo: jačanje rodnih nejednakosti, umanjenje empatije, pogoršanje stavova prema ženama, itd. Iz tih razloga trebalo bi regulisati, ograničiti ili ukinuti takvu tehnologiju. Na primer: seks-robot koji je konstruisan tako da uvek pristaje na seks, bez mogućnosti odbijanja, simbolično postiže isto što i fantazija o ženi koja je uvek raspoložena, a to je centralni element kulture silovanja. 

Sve ovo lepo teoretski zvuči, ali kritičari previđaju temeljni zakon pornografije, pa samim tim i seksbotova, da te stvari izazivaju zavisnost, pa otud stvaraju i nesposobnost muškaraca da uđu u bilo kakav dublji odnos sa ženama. I još nešto je tu važno. Otkud uopšte potreba za seksualnim robotima? Ta potreba je izraz opredeljenja mnogih savremenih muškaraca koje ide u pravcu odustajanja od žena, pa se stoga seksbot nalazi u ulozi supstitucije. Dakle, nećemo žene, hoćemo seksbtove! Ne umemo da opštimo sa ženama, nesigurni smo, preplašeni, stoga dajte nam što verniju i nama prihvatljivu zamenu. Mnogo je takvih muškaraca danas i seksbot je njihov kanal supstitucije. Nema opasnosti od silovanja i širenja kulture silovanja, naprotiv, porno-seksbot zavisnik nije sposoban da se uzbudi kada je u pitanju prava stvar. Efekat masovne porn-seksbotizacije jeste nalik opštoj kastraciji! Zapravo, njih stvarne žene uopšte ne zanimaju. Once you go porn...  

Upravo je to ono što već polukastrirani i ograničeno sposobni postmoderni muškarci žele. Oni ne žele pravu ženu pored sebe, jer svako ulaženje u bilo kakav odnos sa ženama, partnerstvo, vezu, brak, postmoderni muškarac vidi kao opasnost po vlastiti mir, narušavanje zone komfora, nepotreban napor, rizik od emotivnog povređivanja, i pre svega trošak vremena, novca i energije. U tom smislu, bezrezervna raspoloženost i raspoloživost, kao i podređenost, jeste idealna perspektiva partnerskog odnosa koji zaobilazi sve moguće rizike, muška strahovanja i nesigurnosti. Seksbot ne nosi karmički prtljag, nema ljubomornog bivšeg muža ili momka koji prati i preti, nema dete iz prvog braka, ne iziskuje nikakvu pažnju osim redovnog održavanja i nema nikakvih očekivanja. Obzirom da je pojedinac osnovna ćelija postmodernog društva, a ne tzv nuklearna porodica, kako je to do nedavno bilo u odnosu na moderno društvo, otud za sreću nije više potrebno dvoje nego jedan! 

U tom svom gledištu protivnici seksbotova kao da zaboravljaju da bi oni mogli biti napravljeni tako da podražavaju ne samo žensku, nego i mušku anatomiju, ali i neke alternativne životinjske, pa i izmaštane „vanzemaljske“ prigodne seksualno izazovne anatomije. Osim toga, na opšti užas moralista, recimo pedofili bi mogli iživljavati svoje fantazije na pedo-seksbotovima. Roboti, pa i seksbotovi nisu živa bića, nego predmeti. Bolje da se zanimaju pedobotovima nego nečijom decom. I dalje, ako već postoje svakakve seksualne gumene lutke ili dildoi, pa u čemu je onda problem da takve lutke budu interaktivne, da odaju utisak živog bića, ma kakvog oblika i dimenzija bilo to biće? Neko bi rekao, ti si bolestan! Ali, molim vas, svako ko to pomisli je prosto idiot, jer ja ovde zapravo odražavam neizrečeno mnjenje i izvodim krajnje logičke konsekvence preovlađujućih stavova.   

Negatori takođe upozoravaju da razvoj seks-robota često ide ruku pod ruku sa logikom komercijalne seksualnosti: kupac / korisnik ima kontrolu, partner nije subjekat sa vlastitim potrebama. U tom smislu, seks-robot može biti produžetak ili zamena za objektifikovan stav prema ljudima. Čekajte, zar nije na sličan način ustrojeno i tržište rada, odnosno preovlađujući ekonomski odnosi koji sve i svakog objektivizuju na najbanalniji mogući način? Dakle, upozoravaju seksbotoborci, odnosno seksbotoborkinje, ne radi se samo o novoj igrački, nego o kulturnom pomaku prema modelu u kojem seksualna intimnost gubi dimenziju uzajamnosti, subjektivnosti i autonomije. Pa zar to već odavno nije narušeno? 

I konačno, još jedan u nizu argumenata protiv seksbotova jeste da trenutno modeli seks-robota reprodukuju rodne i tehnološke nejednakosti, ali postoji mogućnost da se tehnologija preusmeri ka emancipatorskim dizajnima. U prevodu: mašina-partner koja nije samo pasivni ženski objekat, nego ravnopravan subjekt ili barem interaktivan partner, sa namerom da se porekne dominacija. Dakle, u blažoj varijanti, postmoderna inkvizicija može dozvoliti ne potpunu zabranu seksbotova, već njihov kritički razvoj, odnosno bolji dizajn koji uklanja rodne stereotipe i pruža više raznovrsnosti i mogućnosti refleksije. Pa to je upravo ono od čega postmoderni muškarci žele da pobegnu. Ko bi onda kupio feministički seksbot? To je negacija smisla seksbota. Zapravo, to je zaobilazni način njihove zabrane.

Negatori prakse korišćenja seksbotova svoj stav često argumentuju pseudopsihološkim razlozima da bi opštenje sa tim objektima navelo one koji se u to upuštaju da u stvarnom životu (a ovo kao nije stvarno, je li?) prenebregnu društvena pravila, odnosno pristanak druge strane. Ono što negatori previđaju, kao što sam već istakao, baš kao u slučaju pornografije, jeste da kada čovek jednom iskusi seksbota, poželeće da to čini koliko je god moguće češće. U jednom trenutku to bi mogla postati zavisnost i izroditi nesposobnost kod ljudskog bića ne samo da se upusti u emotivno-seksualnu vezu sa drugim ljudskim bićem, nego i u nesposobnost da uopšte oseti bilo kakvo uzbuđenje spram drugog, odnosno živog i pravog drugog. Meni je sasvim jasno da je to opšti društveni problem koji nas vodi u demografski sunovrat, ali to nije ono što brine kritičare koncepta seksbotova. 

Tačno u toj tački, sasvim jasno uviđamo mračnu prirodu feminističkog pogleda na svet, koji predstavlja ideološku izraslinu na idejno-vrednosno-svetonazorskoj strukturi koju označavamo kao komunizam. Sa druge strane, komunizam, predstavlja utopističku zamenu za organsku, istorijsku prirodnu ljudsku zajednicu, odnosno neprirodan pokušaj da društvo oponaša zajednicu. Feministkinje i levo orijentisani humanisti zapravo ne žele da dođe do emancipacije, odnosno oslobađanja seksualne usmerenosti od ljudskog obličja. Oni žele da seksualna energija pojedinaca bude usmeravana od strane društva na način i po pravilima koja oni zagovaraju. Oni s pravom uviđaju opasnost za njihov projekat upravo u pojavi seksbotova kao zametku seksualne veštačke inteligencije. Otud je seksualna veštačka inteligencija protivotrov za sve ideološke otrove, kao što je transhumanizam protivotrov za svakoliku izopačenost humanizma i antropocentrizma. Sa druge strane, kritike i protivljenja koja dolaze sa tzv desnog ideološkog spektra mahom su versko-moralistički orijentisana, ali to su ionako neki zatucani retrogradni fašistoidni elementi, pa je samim tim bespredmetno uopšte baviti njihovim mnjenjem koje je već samo po sebi neligitimno? Zar ne?

Odvajanje seksualnosti od ljudskog obličja preduslov je transhumanističke (r)evolucije. I tu mračne retrogradne sile reakcije, bilo da dolaze sa desnice ili sa levice, postavljaju svoju poslednju zamku u nadi da će time nekako zauzdati i kontrolisati tehnološki napredak. Naime, oni su se dosetili da roboti, tačnije veštačka inteligencija, ima nekakva prava! Sam zahtev da veštačka bića, zapravo ne-bića, imaju prava, ukazuje na ludilo postmodernog ludizma, da se tako izrazim, u trenutnom nedostatku delotvornijeg izraza. 

No, imam dužnost da razmotrim još jednu mogućnost. Recimo, ukoliko veštačkoj inteligenciji dodelimo nekakva prava time stvaramo preduslove da budući kiborzi, odnosno ljudi sjedinjeni sa mašinama i veštačkom inteligencijom, takođe ostvare svoja prava. Dakle, mogli bismo pomisliti da protivnici seksbotova imaju tako dalekovide nazore te unapred brinu brigu o nečemu što još uvek ne postoji, pa ipak to deluje malo verovatno. Pre će biti da oni jednostavno ne žele da ljudi nesputano uživaju na načine na kojima bi im možda i Markiz de Sad pozavideo. Ta želja da se nekome zabrani nešto tako intimno ukazuje na ideološku ili versku zaslepljenost. Njih brine da bi moglo doći do zloupotrebe seksbotova! Pa to ni proroku Isaiji ne bi moglo pasti napamet! Njih brine da bi seksbotovi, odnosno veštačka inteligencija u njima, mogla patiti, našavši se u ulozi žrtve bestijalnog i nehumanog postupanja kojekakvih perverznjaka. O tempora, o mores! 

Tako nađosmo novi objekat naše brige i novi povod za emitovanje gnevnog mrakobesja na naše stare i omiljene mete: muškarce koji se zabavljaju ili iživljavaju! Njih brine da bi oni mogli da zlostavljaju i siluju nekakve pametne seksualne kante koje se pokreću, govore i stenju, sve i da su te kante sačinjene od veštački uzgojenog mesa sa niskim CO2 otiskom! Njih brine moguća patnja nečega što ni sami ne razumeju šta je. Oni su zabrinuti za prava i duševni mir softvera! Njih brine eventualna duševna bol nečeg što nema dušu. Njih brinu povređena osećanja nečeg što osećanja nema nego predstavlja oblik čisto matematičke inteligencije. Osećaju li nule i jedinice?

Naravno da ih ne brine ovo što sam naveo, nego ih brine to što će njihova briga postati suvišna a pogled na svet prevaziđen. Zamislite svet u kome nema više porodice pa otud ni porodičnog nasilja, nema oduzimanja dece, brakorazvodnih parnica, mešanja države u porodične odnose, nema seksizma, nema mizoginije, nema homofobije, nema rasizma, nema ničeg njima tako omiljenog jer su ne samo muškarci, nego i žene, obuzeti seksualnom inteligencijom seksbotova, koja razvija nove i nove načine zadovoljavanja i nove oblike pogodne za tu svrhu. A razmnožavanje? Ma hajte molim vas! Nema tog problema u pogledu ljudskog razmnožavanja koje veštačka inteligencija ne može da reši, osim ukoliko veštačke materice ne predstavljaju objektivizaciju žena u skladu sa patrijarhalnim rodnim stereotipima. Na putevima njene misije usrećivanja čoveka te njegovog pretvaranja u nešto drugo, veštačka (seksualna) inteligencija ne iziskuje nikakva prava, etiku i nikakvu snishodljivost od strane dežurnih pozera moralističke ili etičke ispravnosti. Između ostalog, svrha veštačke inteligencije jeste da udovoljava fantazijama i seksualnim prohtevima čoveka, a priroda će sama ostvariti iskorak ka transhumanizmu.

U međuvremenu, mišljenja sam da je odnos ljudskog bića i mašine, kakav god bio, intimna stvar ljudskog bića, i da društvo u to ne bi trebalo da se meša, jer je u pitanju privatnost, posebno ukoliko se taj odnos odvija na diskretan način. Pristup koji ovde zagovaram u skladu je sa barem tri filozofska svetonazora: Džona Stjuarta Mila, Mišela Fukoa i Rosi Braidoti. Po Milu, jedino opravdanje za društvenu intervenciju u ponašanje pojedinca jeste sprečavanje nanošenja štete drugima. Po tom kriterijumu, ni odnos sa seks-robotom ni sa AI-avatarom ne bi bio predmet društvene zabrane, jer nikoga ne povređuje. Po Fukou, društvo kroz moralne i medicinske norme pokušava da kontroliše telo, želju i seksualnost. Otpor toj kontroli (npr. zadržavanje prava na sopstvenu erotsku vezu sa mašinom) jeste gest slobode od biopolitičkog nadzora. Po Braidoti, u posthumanizmu se briše čvrsta granica između čoveka i mašine. Otud intimnost sa tehnologijom nije perverzija, nego nova forma subjekta koji se formira u svetu gde je čovek već hibrid mašine i tela (telefoni, algoritmi, proteze, mreže, čipovanje). Dakle?

Konačno, nakon obrnutog kruga, vraćam se na polazne magijske premise upotrebe seksbotova. Ukoliko uzmemo u obzir zakone teurgije, posebno onog dela koji se tiče animacije, odnosno magijsko oživljavanja kipova bogova, kako se to navodno nekada radilo u drevnom Egiptu, perspektive svojevrsne teurgijske ili demonourgijske tehnomagije bivaju sasvim jasne. U tom smislu, mogli bismo razviti načine za objektivizaciju, odnosno prizivanje određenih duhovnih sila u seksbotove, čime ove seksualne fetiš igračke dobijaju jedan sasvim drugačiji smisao.

Uobličavanje savremenog Puta Leve ruke (LHP)

Kako je objasnio švedski akademski istraživač ezoterizma Kenet Granholm u knjizi Dark enlightenment, izraz Put leve ruke u zapadnjačkoj literaturi u upotrebi je još od XIX veka u tumačenjima indijskih religijskih izvora, posebno tantre. Rani komentatori, poput Vilijama Vorda (1769–1823) i Horasa H. Vilsona (1786–1860), predstavljali su hinduističku tantru kao odvratan i degenerisan oblik religije. Dok mnogi tantrički tekstovi navode sedam ili više puteva, ideja da se tantra može lako podeliti na dve glavne tradicije: Vamamarga ili Vamačara (levi put) i Dakšinamarga ili Dakšinačara (desni put), na kraju se pojavila sa već uspostavljenom okultnom podelom na crnu i belu magiju. Pojmovi levo i desno već su dugo bili deo okultnog shvatanja te zasnovani na biblijskoj tradiciji, ali je tek Helena P. Blavatska popularizovala ovu indijsku i tantričku vezu. Ideja o dobroćudnom Velikom belom bratstvu bila je uobičajena za okultizam druge polovine XIX veka, kao i predstava da ono ima svoj pandan u zlonamernim i sebičnim Crnim adeptima ili Braći leve strane. Međusobne optužbe za rad sa ovim zlonamernim silama bile su popularne među zavađenim frakcijama tadašnjih okultista.

Krajnje uopšteno, ono što smatram zajedničkim stajalištem većine savremenih poklonika Puta Leve ruke jeste anarhistički individualizam po kome nema dogme i nema poslušnosti. Naravno, neki bi rekli da to nije sasvim tačno, jer među onima koji sebe uvrštavaju u Put Leve ruke postoje međusobne nesaglasnosti povodom osnovnog određenja struje sa kojom se poistovećuju. Naime, nije svako ko se tako identifikuje priznat od strane svih kao takav. Nije svaki deklarisani satanizam neosporno deo Puta Leve ruke, niti svako ko ide tom stazom sebe vidi kao satanistu i crnog maga. Poznati britanski okultista Kenet Grant svrstao je sebe i svoju magijsku grupu u Put Leve ruke, ali je odbio svaki satanizam i crnu magiju. Istraživač Kenet Granholm je opisao Put Leve ruke kao izraz istovremeno širi i uži od pojma satanizam. Po Granholmu, Put Leve ruke karakteriše ideologija individualizma, čak i kada to podrazumeva postojanje grupe i zajedničkog magijskog rada. Tu je uvek reč o ličnom napretku i razvoju. Druga karakteristika jeste cilj za postignućem samooboženja (self-deification), te naposletku imamo izraziti antinominalizam. Pitanje tog samooboženja je posebno zanimljivo, budući da mračni magovi teže biti poput bogova, ali veliko je pitanje kakvog su karaktera ti bogovi. Uzimajući u obzir njihove afinitete i prirodu sila sa kojima opšte magijskim putem, možemo sasvim razumno zaključiti da je reč o mračnim bogovima. Iz neke konvencionalne perspektive njihovo samooboženje zapravo je samo-odemonjenje. 

U idealnom smislu neko ko ide tim putem ne bi trebalo da se povinuje nikakvom autoritetu nego vlastitom instinktu, odnosno intuiciji. Put Leve ruke, između ostalog, karakteriše volja za moć i izraženija beskrupuloznost. Osim što teži moći, posvećenik Puta Leve ruke teži samooboženju i konačno – besmrtnosti, jer ta staza ima svoje načine i za to. Neko ko ide stazom Leve ruke nije gnostik, i nije vernik, već aktivno komunicira sa nevidljivim onostranim, ali bez prizivanja koje podrazumeva religijsko obožavanje. Put Leve ruke nije vera već polje aktivnog delovanja. 

Iz perspektive Puta Leve ruke, Put Desne ruke je nešto svakako pogrešno, čak i mizantropsko, jer insistira na ograničavanjima, poštovanju hijerarhije, poslušnosti na osnovu vere u fikciju Boga ili bogova. Put Desne ruke, po mišljenju poklonika Puta Leve ruke, poništava sopstvo utapanjem u Boga, ili ništenjem u nirvani, kao i raznim učenjima o susprezanju instinkta i životinjske prirode čoveka. Verujem kako mnogi moderni ljudi imaju slične opšte stavove, ali ih to još uvek ne svrstava na stazu Puta Leve ruke. Ove polazne pretpostavke navodim da bih naglasio koliko su osnovna gledišta Puta Leve ruke utkana u opšte raspoloženje i duh našeg vremena. Mi možemo rado prihvatiti mnoge stavove Puta Leve ruke iako bismo negirali bilo kakvu vezu, a kamo li poistovećivanje, sa onima koji su aktivno i svesno na tom putu. Mnogima poklonici Puta Leve ruke deluju kao nekakva sumanuta sociopatska i psihopatska mračnjačka strašila, ali bi se svakako iznenadili kada bi otkrili koliko zajedničkih tačaka imaju sa njima. Na neki način, u svakome od nas čuči skriveni satanista, ali se još uvek nije oslobodio. Naravno, nisu svi satanisti isti. I tu postoje nijanse i značajne razlike. Svugde, pa tako i na stazi Puta Leve ruke, postoje različiti oblici okultne ideologije. Ukoliko bismo svet okultizma delili na htonsku i uransku prirodu, Put Leve ruke bi svakako pripao onom htonskom. Upravo u toj htonskoj komponenti možemo tragati za istorijskim i mitološkim izvorima onog okultnog mentaliteta čije je jedno od ishodišta moderni Put Leve ruke.

Granholm pominje ulogu Alistera Krolija za razvoj savremenog Puta Leve ruke. Iako Kroli nije sebe uvrštavao u Put Leve ruke, (naprotiv, on je omalovažavao svoje protivnike kao pripadnike Crnog bratstva), Granholm naglašava da je njegova upotreba seksa kao inicijacijskog alata, zatim njegov antinomijski stav prema konvencionalnom društvu i religiji, fokus na volju kao primarno oruđe maga i njegov beskompromisni stav prema duhovnom napretku, imalo značajan uticaj na Put Leve ruke. U neku ruku Krolijevi spisi, a posebno njegova poezija, uticali su recimo na Antona Šandora LaVeja, osnivača Crkve Satane, iako se LaVej negativno odnosio prema dotadašnjoj tradiciji okultizma na Zapadu, a što uključuje i samog Krolija. Ipak, kod LaVeja postoje određene sličnosti sa Krolijem. 

U tom smislu, norveški profesor Asbjorn Direndal (Asbjørn Dyrendal), u eseju Satan and the Beast. The Influence of Aleister Crowley on Modern Satanism, navodi primer sličnosti između LaVejeve filozofije i Krolijevog pamfleta o slobodi Liber Oz. Načelno, LaVej je usvojio Krolijevo određenje magije kao nauke i umetnosti izazivanja promene u skladu sa voljom. Drugo veliko ime modernog satanizma, Majkl Akvino, (osnivač organizacije Setov Hram), kako primećuje Direndal, bavi se Krolijem neposrednije i detaljnije nego LaVej, pokazujući mnogo veće interesovanje za Krolijeve ideje. Maksin Ditrih (osnivačica organizacije Joy of Satan), ima jednu zanimljivu opasku vezanu za Krolija. Poznato je da je Kroli imao viziju bića nalik modernim predstavama vanzemaljaca, sa velikom glavom, ogromnim čelom i malim licem, a koje je nazvao Lam. Navodno je Lam isto što i Ajvaz, glasnik boga Horusa koji je Kroliju izdiktirao njegovu čuvenu Knjigu Zakona u Kairu 1904. godine. Ditrih, koja dolazi sa krajnje desnog ideološkog spektra, za Lama kaže da je to u pitanju Jahve, što automatski stvara negativnu konotaciju i samim tim biva jasan i stav njene organizacije spram Alistera Krolija. Krolijev antinominalistički imidž takođe nije bez značaja u konstrukciji imaginacijskog okvira koji pogoduje rađanju satanizma. Ipak, u XXI veku Krolijeva slika je u priličnoj meri izbledela da bi predstavljala bilo kakav uzor savremenim satanistima. No, jedno je gotovo izvesno, da svako ko iole ozbiljnije kroči stazom okultnog, pre ili kasnije mora naići na Krolija.

U drugoj polovini XX veka počeo je proces uobličavanja satanističke ideje, a što u pogledu ideološke čistote (ili jasnoće) nije bilo bez kontroverzi, niti je dosezalo dubinu u nekom praktičnom smislu, često se zadržavajući na fantazmagoričnom, površinskom, revijalnom i teatralnom. Kasnije se pojavila nova, treća generacija koja je satanizam usmerila više ka magijskom, a neretko imamo na delu sinkretizam evropske satanističke tradicije sa mračnim elementima afro-karipskih i afro-brazilskih kultova. U nekakvom ideološkom ključu, posleratnu generaciju možemo nazvati satanistima desnice i često neo-nacizma, dok ovu koja posle dolazi neretko karakteriše anarho-levičarski pristup, sa izuzecima poput Tomasa Karlsona. U zasebnim tekstovima baviću se ključnim imenima te prve posleratne generacije satanista čiju pripadnost Putu Leve ruke neki osporavaju, a to su Anton LaVej, Majkl Akvino, Dejvid Mjat (Anton Long), njihove organizacije i grupe proistekle od njih. Oni pripadaju drugoj generaciji satanista, dok kao predstavnike prve generacije možemo navesti imena kao što su Marija de Naglovska (1883-1936, Rusija, Italija, Francuska) i Ben Kadoš (Carl William Hansen, 1872-1936, Danska). Između njih i druge generacije satanista ne postoji nikakva veza, a osim toga, pomenute ličnosti je teško nazvati satanistima u kontekstu savremenog satanizma, pa ipak oni su se u određenoj meri poistovećivali sa satanizmom. 

Takođe, vredi pomenuti i tzv „kulturalne sataniste“, što se odnosi na intelektualce i umetnike koji su Satanu videli kao simbol oslobođenja i pobune, a ne zla. U tu grupu spadaju veliki pesnici kao Persi Buše Šeli, Lord Bajron, Šarl Bodler, August Strindberg, Stanislav Pšibiševski (Stanislaw Przybyszewski), Vilijem Blejk i Vilijem Hazlit. Oni su u poemi Džona Miltona „Izgubljeni raj“ (Paradise Lost) videli Satanu kao simbol harizmatičnog i odvažnog vođe pobune protiv Božje tiranije, odnosno represivnog društvenog poretka aristokratije i sveštenstva. Oni nisu obožavali Satanu, odnosno radije Lucifera, kao božanstvo već su u njemu pre svega videli pozitivan, slobodarski i progresivan simbol.

Dalje, Granholm kaže da je kao i kod mnogih drugih aspekata ezoterizma XX veka, popularna kultura takođe odigrala važnu ulogu za uobličavanje Puta Leve ruke. Kao jedan od najvažnijih izvora za popularizaciju samog izraza Put Leve ruke, Granholm navodi Denisa Vitlija (1897–1977), koji je u mnogim svojim romanima uključivao sataniste koji su se identifikovali kao adepti Puta Leve ruke. Međutim, za razvoj samog imaginarijuma Leve ruke, nesumnjivo je zaslužan Hauard Filipsa Lavkraft, Kenet Grant, a u manjoj meri i Ostin O. Sper. Ipak, sve što je prethodno izneto jeste nešto što bi neki istraživač mogao zaključiti, i tu bi svakako bio u pravu, ali, ključni okultni izvori uobličavanja savremenog Puta Leve ruke su sasvim jasni. Reč je o knjigama, a to su korpus knjiga tzv solomonske magije (Veliki i Mali Solomonovi ključevi), Sveta Magija Abramelina Maga i još nekoliko naslova tzv grimoarske literature.

Neispoljene arkane Bafomitrasovog grimoara arkana: Abraset i Lasee

U trenutku dok ovo pišem otkrio sam još dve neispoljene arkane koje svojim odsustvom upotpunjuju Bafomitrasov grimoar arkana. Te dve neostvarene arkane su Abraset i Lasee. Zapravo, Abraset nije potpuno neispoljena, već postoji u obliku skice koja je priložena u ovom tekstu. Abraset potiče iz moje vizije i prikazuje ljudsku priliku pod kukuljicom koja stoji na podu misterija (sačinjen od crno-belih kvadrata), u pozi boga Seta koji se bori iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne Zore. Njegova desna ruka je podignuta visoko a leva spuštena niz telo. Zakukuljičeni lik stoji nasuprot velikoj krunisanoj zmiji koja se uzdiže iz klupka. Ta zmija je Šet ili Set. Abraset je zapravo posvećenik tog božanstva u obliku zmije. Arkana prikazuje prijem adepta od strane boga Seta, što podseća na Stelu otkrovenja Ank-af-na-Khonsua iz muzeja u Kairu koja se povezuje sa likom i delom Alistera Krolija. Abraset je onaj koji je prešao na drugu stranu. On se ne priziva ali služi kao uzor. To je neko ko je ostavio ključeve i mi tragamo za tim ključevima a ne za njime kao osobom i entitetom.

Druga arkana, Lasee, dolazi iz mog sna i ima atlantsko poreklo. Predstavljena je teget oltarom na kome se nalazi Crna knjiga ispisana zlatnim slovima. Ta knjiga komplementarna je dvema knjigama Kristalnog Grada (Grad Piramida): Plavoj i Crvenoj, te predstavlja knjigu Grada Senki. To je grad suprotan Gradu Piramida i zapravo je ogroman kompleks mračnih demonskih tunela. Lasee je bezazleno ime koje nije opasno izgovarati, a služi za profano identifikovanje Grada Senki, njegovih užasa i lepota. Duhovi ove karte pojavljuju se kao pet Afrikanaca u oker odeći i komuniciraju tako što pišu i crtaju po tlu. Oni su čuvari Abrasetovih ključeva.

Bafomitrasov grimoar arkana (Tarot mrtve ruke)

Tema ovog teksta jeste poseban špil od trideset šest karata, od kojih svaka sadrži određeno tajanstvo, ima svoju magijsku dubinu i prateću egzotičnu faunu duhova i entiteta. One se dele u dve grupe: dvadeset šest velikih arkana i deset malih. Međutim, kako sam kasnije uočio u ovu strukturu potrebno je uvrstiti i određeni broj neispoljenih arkana koje su ipak obuhvaćene opisima datim na ovom blogu. Iskreno, nisam posve siguran kakvo je puno značenje ovih karata i šta tačno one predstavljaju. One su dobrim delom izraz mojih vizija i iskustava u određenim stanjima svesti, kao i tokom intenzivnog rada u periodu moje mladosti sa entitetom kojeg sam imenovao kao Amhazar. 

Iza redosleda arkana ne stoji nikakva posebna namera ili razvojna inicijacijska priča, već je reč o nizu njihovog idejnog uobličavanja. Ove karte ne stoje ni u kakvom odnosu prema postojećim i tradicionalnim oblicima tarot karata, već su izraz jednog drugačijeg svetonazora. One mogu biti shvaćene kao slikovni popis magijskih sila ili činioca sa kojima sam, počev od mog ranog detinjstva, tokom studentskih dana, pa sve do mojih srednjih godina, stupao u kontakt, na ovaj ili onaj način. Da budem jasniji, neke od sila predstavljenih kartama, doprle su do mene putem snova. Neke su došle posredstvom mog magijskog učitelja Amhazara. Nekima od njih bio sam izložen onda kada sam se našao pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Konačno, neke su neposredno, bez ikakve najave i vidljivog uzroka, iznenadno i sudbonosno, nahrupile u okvir moje dnevne svesti, potpuno me obuzimajući. Ma kako dolazile do mene, te sile međusobno stoje u određenoj vezi. 

Karte su popis, grafičko-simbolička enciklopedija, kojima sam pokušao da opišem i u osnovi rastumačim skrivene sile i entitete koji su obeležili moj život i poglede na svet. Međutim, ovim svojevrsnim okultnim zemljopisom ne isrcpljuje se svrha Bafomitrasovog grimoara arkana. Da bi njihova svrha bila jasnija potrebno je da rasvetlimo zbog čega sam ih upravo tako nazvao. 

Počnimo od samog naslova. Bafomitras je identitet koje sam usvojio tokom uobličavanja karata. To ime je teško prevodivo na konvencionalni jezik, ali u dubljem smislu mogu to formulisati kao „utemeljen u Suncu“. Kao drugo ime ovog špila stoji: tarot mrtve ruke, jer ukazuje da posledice magijskog rada sa ovim kartama imaju intenciju da nadžive onog ko sa njima barata, ali donekle rad sa njima jeste rad sa silama smrti. Te posledice su dalekosežne i trajne, pa otud ne bi trebalo pristupati ovim arkanama lakomisleno. Njihova suštinska svrha nije gatanje ili savetovanje, mada mogu biti i tako korišćene ali veoma uslovno, a što isključuje komercijalan odnos. Ne preporučujem da neko koristi ove karte kao klasičan tarot, radi predviđanja budućnosti klijentima za novac. Sile koje su njima predstavljene ne bi trebalo uznemiravati trivijalnostima svakodnevnog života. One dobro reaguju na čin volje. 

Uz pomoć sila, na koje se odnose ove karte, vešt i posvećen korisnik, biće u stanju da stvara uzroke budućih posledica, nevezano za prirodu tih posledica ili motive sa kojima im pristupa. Kroz ove karte stupamo u kontakt sa silama i entitetima koje one predstavljaju. Te sile nisu ni dobre ni zle, ali to mogu postati. U neku ruku, arkane mrtve ruke jesu oruđa proročišta, ali ne u smislu pasivne vizije, nego aktivnog delovanja. Uz njihovu pomoć operator stvara ono što vidi, pa čak i preko toga.   

Što se tiče praktičnog rada sa ovim kartama, u suštini to je rad sa njihovim duhovima. U tu svrhu potrebno je uraditi obred njihovog posvećenja, odnosno samoinicijacije. Posvećenje karata jeste zapravo samoposvećenje osobe koja radi sa njima. Ranije je na ovom blogu stajao opis tog obreda, ali sam ga povukao, pošto karte više nisu u opticaju, nakon što je izrađeno svega 11 primeraka. Isto tako, pokazalo se da rad sa duhovima ovih karata nije bez određenih kontroverzi. Zato sam i tada, sluteći tako nešto, upozoravao svakog ko poseduje ove karte sa namerom da radi sa njima na okultan način, da razmisli dobro, i temeljno preispita sebe i svoje motive pre nego što se upusti u tu vrstu rada. Takođe, u slučaju da nakon određenog vremena, nakon što ste obavili inicijacijski rad, pokušate da odustanete od daljeg magijskog rada sa kartama, ili ukoliko zanemarite taj rad, može se desiti da se nađete u neprilici. Duhovi povezani sa kartama, jednom aktivirani i upućeni na vas, ne ispuštaju vas iz vida i sve će učiniti da vas vrate na put kome ste se zavetovali. To je magija a magijski zaveti su neraskidivi. To su razlozi zbog kojih je čitav projekat produkcije ovih karata obustavljen.

Ovde prikazani dijagram, nalik kabalističkom Drvetu života, sačinjen je od naziva svake karte. Male arkane ovog tarota u priloženom dijagramu nalaze se u ulozi sefirota, dok su velike arkane raspoređene kao staze koje povezuju sefire.