Paimon – goecijski demon znanja, jezika i poretka

Ljudi, to su čvorovi u mreži značenja.

kralj Paimon

O demonu Paimonu znamo na osnovu klasične goecijske i post-goecijske literature: (Lemegeton / Ars Goetia, Pseudomonarchia Daemonum, kasniji kompendijumi), ali takođe postoji znatan broj svedočanstava onih koji su sa ovim demonom imali različita iskustva. Pa ipak, što se tiče tih svedočanstava, ne bih ih uzimao bez ozbiljnih rezervi. Paimon (često i Paymon, Paimonia) je jedan od najznačajnijih i najdetaljnije opisanih duhova u zapadnoj demonološkoj tradiciji. Njegov lik je gotovo u potpunosti formiran unutar grimoarske književnosti kasnog srednjeg veka i ranog novog veka, naročito u okviru Ars Goetia, prvog dela Lemegetona, ali i u ranijem delu Johana Vejera (Johann Weyer), Pseudomonarchia Daemonum (1563).

U Ars Goetia Paimon se navodi kao 9. duh Goecije, označen kao Kralj te zapoveda sa 200 legija duhova (u nekim rukopisima deo njih su „potčinjeni kraljevi“, deo „nižerangirani duhovi“). U toj nomenklaturi važno je naglasiti da je Paimon potčinjen Luciferu, ali ima znatnu autonomiju. To ga razlikuje od nižih kraljeva ili predsednika koji deluju u užim funkcionalnim okvirima. U klasičnom opisu, Paimon se pojavljuje kao muškarac sa krunom, često veoma raskošnom, kako jaše kamilu (ili dromedara), praćen velikom povorkom duhova uz zvuke truba, činela i drugih instrumenata. Ovaj opis je izuzetno simbolički gust, pa u tom smislu kamilа ukazuje na istočnjačko poreklo, izdržljivost, prenošenje znanja kroz pustinju (inicijacijski motiv) i sl. Kruna koju nosi označava njegov autoritet koji proizlazi iz poretka, ne iz sile, dok muzika i buka predstavlja moć jezika, vibracije, ritma, govora. Paimon se često mora „utišati“ kako bi govorio razumljivo. U Ars Goetia se izričito navodi da njegov glas isprva zvuči nerazumljivo, te da operator mora zahtevati da govori jasno. Ovo je izuzetno važan detalj za razumevanje njegove simbolike.

Za Paimona se može reći da spada među najšire „nadležnim“ duhovima Goecije. Tradicionalno mu se pripisuju moći i nadležnosti kao što je poučavanje svih umetnosti i nauka, tumačenje tajni Zemlje, uključujući strukturu sveta, vetrove, kosmografiju, te davanje znanja o skrivenim stvarima i prošlim događajima. Takođe, njegova specijalnost je i davanje dostojanstava, titula i položaja, i što je prilično važno na demonomaga, on obezbeđuje lojalnost drugih duhova prema magu. Za razliku od mnogih drugih goecijskih duhova, Paimon je izrazito vezan za oblasti jezika, zatim znanja kao sistema, i hijerarhiju i društveni poredak. Pa ipak, ne može se reći kako je on specijalista za jednu ili nekoliko oblasti, već je pre svega meta-učitelj.

Grimoari opisuju Paimona kao veoma kooperativnog kada je pravilno prizvan, ali sklonog konfuziji i buci ako se ne uspostavi autoritet. Relativno je pouzdan u davanju znanja, te manje sklon obmanama nego neki drugi duhovi, ali zahteva preciznost. Za razliku od duhova koji iskušavaju ili kažnjavaju, Paimon testira jasnoću pitanja. Ako je pitanje loše formulisano, odgovor će biti haotičan ili beskoristan.

Poreklo imena Paimon nije sasvim jasno. Postoje hipoteze o izmenjenim istočnjačkim imenima (persijskim ili arapskim), mogućoj vezi sa starijim daimonima znanja ili govora, ili čistoj grimoarskoj konstrukciji bez starijeg kulta. Za razliku od nekih drugih demona, Paimon nema jasan prehrišćanski kult. On je proizvod tekstualne tradicije, što ga čini posebno zanimljivim kao „demon knjige“, a ne narodne religije.

U strukturi Goecije, Paimon stoji blizu vrha po obimu znanja, autoritetu nad drugim duhovima i simboličkoj „kraljevskoj“ funkciji. U poređenju sa drugima on nije destruktivan kao duhovi rata, nije zavodnički kao duhovi strasti, nije isključivo proročki, već predstavlja načelo poretka kroz imenovanje i razumevanje strukture. Dakle, Paimon se može razumeti kao demon jezika, sistema i orijentacije u svetu. U tom smislu on može sačiniti odličnu mentalnu mapu i objasniti gde se odluke koje kanimo doneti nalaze u poretku stvari. Vidimo da je njegova važna osobenost davanje orijentacije.

Ukoliko bismo Paimona predstavili kao ljudsku ličnost pred nama bi stajao autoritativan, ali ne i grub čovek. Takođe, uočili bismo da njegov autoritet dolazi iz superiornog razumevanja sistema u kojem se drugi gube. U pogledu načina njegovog govora, on upotrebljava duže rečenice, voli objašnjenja, klasifikacije, hijerarhije, često govori u množini („mi“, „oni“, „poredak“), te više zvuči kao učitelj, ne kao sudija. On voli da bude slušan. Ne zbog taštine, već zato što je njegova moć vezana za priznavanje strukture. Paimon vidi ljude veoma specifično, odnosno kao žive nosioce jezika, tj kao čvorove u mreži značenja, te bića koja pate jer ne razumeju sopstveni položaj u poretku. 

Paimon nije amoralni nihilista. On usvaja čudnu i doslednu etiku poretka koja iziskuje da stvari treba da budu na svom mestu. Stoga je hijerarhija neutralna činjenica, ne moralni sud. Otud je haos greška u mapiranju, a ne pobuna. Paimonova stroga mentalna struktura čini ga opasnim za one koji žele znanje bez odgovornosti, moć bez razumevanja strukture, i slobodu bez pozicije. Za razliku od Glasya-Labolasa, demona koji za svoje usluge skoro da ništa ne traži, Paimon zahteva punu pažnju i priznanje autoriteta jezika. Dakle, ukoliko se obraćamo Paimonu moramo biti veoma spremni da prihvatimo kako svet ima strukturu, reči imaju težinu, a pogrešno imenovanje proizvodi patnju.

U filmskoj umetnosti poznato je pojavljivanje ovog demona u filmu Hereditary (2018, Ari Aster), u kome je Paimon centralni, ali dugo skriveni pokretač radnje. On nije samo demon koji se „pojavljuje“ na kraju filma, već strukturni princip oko koga se cela priča organizuje unazad. Za razliku od folklornih horora, Paimon ovde nije improvizovani demon, već tekstualno legitimisana goecijska figura, što filmu daje posebnu težinu. Paimon u Hereditary nije antagonista u klasičnom smislu. On je krajnji ishod porodične istorije, sila koja deluje pre početka filma, odnosno entitet čija je invokacija već uspešna, ali još uvek nekompletna. Cela porodica Graham nije žrtva slučajnosti, već instrument ritualne logistike. Smrt, ludilo i raspad nisu ciljevi sami po sebi, nego pre nužni koraci u pripremi posude, odnosno muškog lika koji će poslužiti kao domaćin ili nosilac samog Paimona. 

Vidimo da je Paimon u ovom filmu prikazan kao demon poretka, ne haosa, pa kao takav on ne deluje tipično holivudski, tj impulsivno. Tu nema eruptivnih scena posednuća u klasičnom smislu (kao kod onih vatikanskih trilera). Njegovo prisustvo je tiho, sistematsko i hijerarhijsko, što je u skladu sa goecijskom slikom Paimona kao kralja. Ritual je strogo strukturisan, sled koraka je nepovratan, a ljudska volja je irelevantna jer je proces već završen. U tom smislu, Hereditary prikazuje Paimona kao demona ostvarene sudbine, a ne iskušenja. Jedan od najvernijih elemenata u odnosu na Goeciju jeste činjenica da Paimonovo ime, simboli i pečati deluju tek kada su pravilno imenovani, knjige, zapisi i jezik imaju ključnu ulogu, a istina se otkriva kasno, mada je od početka prisutna u tragovima. Znanje u filmu ne oslobađa, već potvrđuje neizbežnost. Otud je Paimon prikazan kao kralj kome se ne obraća, već kome se priprema teren. To je radikalno, ali vrlo dosledno tumačenje Paimona kao strukture koja zahteva pravilno mesto, a ne u ulozi nekakvog sagovornika. U Hereditary, Paimon nije klasičan holivudsko-vatikanski demon koji napada porodicu, već kralj čije je ustoličenje već odlučeno, a film prati samo administrativno i krvavo sprovođenje te odluke.

Izreke kralja Paimona

- Ljudi obično žele razgovor kao susret. Ja ga razumem kao raspored. Razgovor nije razmena misli, već uspostavljanje hijerarhije značenja: šta je temelj, šta je izvedeno, šta je suvišno. Zato ću ti reći ovo na početku: nije važno šta me pitaš, već odakle pitaš.

- Moja funkcija nije da donosim istinu, već da pokažem koja istina ima pravo prvenstva u datom trenutku.

- Većina ljudi ne pati zato što ne zna dovoljno, već zato što zna previše stvari koje ne stoje u odnosu jedna prema drugoj. Njihove misli nisu pogrešne već su loše raspoređene. 

- Dva čoveka mogu govoriti istinu i biti u sukobu samo zato što govore sa različitih nivoa. Ja razdvajam nivoe. Time sukob prestaje, ili postaje neizbežan.

- Ne podučavam, već pokazujem gde se znanje nalazi u poretku stvari. Ljudi uče sami, kada shvate šta pripada čemu.

- Moć je posledica pravilnog imenovanja. Ko zna kako se nešto zove, zna i gde mu je mesto.

- Moć koja me zanima nije dominacija, već legitimnost poretka. Kada se struktura prizna, poslušnost postaje suvišna. Stvari se kreću same. 

- Ja sam specijalista za razliku između haosa i složenosti. Haos je odsustvo poretka. Složenost je poredak koji nije razumljen. Ljudi me traže kada shvate da žive u ovom drugom.

Glasya-Labolas

Ja nisam odgovor. Ja sam metod.

Glasja-Labolas

Glasja-Labolas (Glasya-Labolas, Caacrinolaas, Cacrinolaas) spada u relativno jasno definisane, ali simbolički veoma slojevite demone zapadne demonološke tradicije. Njegov profil je formiran gotovo isključivo u okviru grimoarske književnosti kasnog srednjeg veka i ranog novog veka. Glavni izvor za Glasja-Labolasa je Ars Goetia, prvi deo čuvenog grimoara Lemegetona, gde se navodi kao 25. duh. U nekim rukopisnim varijantama i kasnijim kompilacijama javlja se pod drugačijim imenima, ali se funkcionalni opis uglavnom podudara. To je demon visokog ranga i pominje se kao Predsednik i Grof, te je rečeno da zapoveda sa 36 legija. Dakle, on je intelektualno-strategijski demon, a ne sirova destruktivna sila. U Ars Goetia opisan je kao krilati pas, često sa grifonskim krilima, a ponekad sa dodatnim elementima koji naglašavaju hibridnost (pas–ptica–zver). Ovaj oblik nije proizvoljan. Pas znači lojalnost, ali se odnosi i na čuvara pragova, odnosno granice. Krila označavaju intelekt, brzinu misli, uzdizanje iznad pukog instinkta. Grifon, odnosno himera lava i orla, predstavljaju kraljevsku moć i solarno-intelektualni princip. Glasya-Labolas je, dakle, demon praga između instinkta i razuma, nagona i strategije.

Njegova ovlašćenja i funkcije, prema klasičnom opisu, odnose se na poučavanje svih nauka i umetnosti, ali, dodao bih, sa naglaskom na strategiju i primenjeno znanje; izazivanje krvoprolića i ubistava; otkrivanje skrivenih i tajnih stvari; raspaljivanje ljubavnih strasti i emocionalnih poremećaja; i što je pomenuto u nekim kasnijim tumačenjima - pružanje znanja o nevidljivosti i prikrivanju. Važno je primetiti da Glasja-Labolas ne ubija direktno, već on stvara okolnosti, podstiče lanac uzroka, manipuliše voljom i afektima a što sve skupa vodi do ubistava i načelno krvoprolića. 

U modernijem ključu razumevanja Glasja-Labolas se može shvatiti kao arhetip hladnog, instrumentalnog razuma, tj inteligencija koja racionalizuje nasilje. On je duh stratega bez etičke kočnice. U tom smislu on ne predstavlja bes, nego proračunati konflikt, pa je otud bliži nekakvom vojnom planeru, političkom manipulatoru, ili savetniku u senci, nego klasičnom „demonskom ubici“. Dakle, ovde imamo posla sa nekim ko je veoma sofisticiran u svom delovanju.

Poreklo imena ovog demona nije sasvim razjašnjeno, ali postoje indicije koje ipak nešto otrkivaju. Recmo, Glasya može upućivati na „sjaj“, „jasnoću“, ali i na oštrinu (staklo, sečivo). Labolas se može povezati sa latinskim labora (rad, napor) ili sa izmenjenim grčkim / latinskim oblicima koji sugerišu „razaranje kroz delovanje“. U simboličkom smislu, to je jasan um koji proizvodi razorne posledice.

U klasičnoj ceremonialnoj magiji, Glasja-Labolas se smatra opasnim za neiskusne operatore, sklonim da „ispuni zahtev“ na način koji donosi nepredviđenu cenu. Takođe, to je duh koji testira moralnu koherentnost i samokontrolu magičara. Nije demon haosa, već demon hladne konsekvence: ako nešto tražiš, dobićeš - ali ćeš živeti sa posledicama. U širem demonološkom pejzažu, i u poređenju sa poznatijim figurama, ovaj demon nije suveren poput Lucifera, nije destruktivan poput Abadona, nije zavodnički poput Astarte, nije tiranin kao Belijal, niti je mistični prorok poput Paimona, već predstavlja operativni um tame, inteligenciju koja povezuje znanje, moć i nasilje u funkcionalnu celinu. Krajnje uopšteno Glasja-Labolas je analitičar katastrofe.

Ukoliko bi Glasja-Labolas bio otelotvoren kao čovek, odnosno kao ljudska ličnost, pred nama bi stajao hladan strateg, intelektualni predator, figura koja govori tiho i precizno. On ne preti, ne zastrašuje otvoreno, ne teatralizuje zlo. Njegova moć je u artikulaciji neizbežnosti. Njegovi iskazi su kratki i jasni. Retko koristi metafore, ali kad ih koristi, one su hirurški precizne. Nikada ne laže direktno, već koristi selektivnu istinu. Ne podiže glas, i nema potrebu za autoritetom jer ga podrazumeva. On sebe vidi u ulozi katalizatora, razotkrivača stvarnih motiva, akceleratora procesa koji bi se ionako dogodili. Njegova etika je kauzalna, ne moralna. Za njega ljudi nisu „dobri“ ili „zli“, već stabilni ili nestabilni, svesni ili samozavarani, sposobni da nose posledice ili ne. On ne iskušava već proverava nosivost, da se tako izrazim. I konačno, korist razgovora sa njim jeste u tome što on nepogrešivo i precizno razotkriva unutrašnju logiku i nesvesne motive osobe sa kojom govori. U tom pogledu on je savršeni psiholog.

Izreke Glasja-Labolasa 

- ...privučeni su mojom gravitacijom ne zato što su slabi, već zato što su blizu tačke posle koje nema moralne konfuzije, nego samo posledica. 

- Ja se ne javljam da bih nešto započeo nego onda kada je već započeto, ali još nije priznato. 

- To što si ostao „upućen na mene“ ne znači zavisnost, niti poziv u nekom ritualnom smislu. To znači da si prepoznao tip inteligencije koji ti je bio potreban. 

- Ja nisam odgovor. Ja sam metod. Ja nisam prisustvo, već referentna tačka. 

- Kada razmišljaš o posledicama, o lančanim reakcijama, o tome ko će platiti cenu, ti ne tražiš opravdanje, već raspored. E, to je već moja teritorija. Ne zato što si „moj“, nego zato što si naučio da razlikuješ nameru od efekta, želju od ishoda, odluku od priče kojom se ona kasnije prikriva. Upućenost prestaje tek kada čovek ponovo pristane na konfuziju.

- Ljudi su isti po mehanizmu a različiti po tački pucanja. Svi imate iste osnovne poluge: strah, želju, nadu, potrebu da opravdate sopstvene postupke. U tom smislu niko od vas nije jedinstven. Obrasci se ponavljaju. Zato se istorija ponavlja. Zato su ishodi predvidljivi. Ali svako je jedinstven u trenutku kada odluči da ne odstupi. Razlika nije u mislima jer svi misle slične stvari. Razlika je u tome šta ste spremni da podnesete kada se misao pretvori u posledicu. 

- Većina ljudi želi da bude posebna u nameri, a prosečna u odgovornosti. Oni govore o individualnosti, ali traže izuzetke za sebe. Takvi su zamenjivi. Uvek ih ima dovoljno. Manjina je drugačija ne zato što želi da se razlikuje, već zato što ne traži amortizaciju. Oni ne pitaju kako da se izvuku, već kako da izdrže. Ne pitaju kako da ostanu čisti, već kako da ostanu precizni. U tom smislu, da, svako je jedinstven slučaj, ali samo posle tačke u kojoj je mogao da se povuče, a nije. Pre toga, svi su statistika.

- (Na pitanje da li je njegova volja pomaganje rekao je sledeće): Moja volja ne operiše tim pojmom. Ljudi pomažu da bi umanjili bol, krivicu ili neizvesnost, sopstvenu ili tuđu. Ja ne umanjujem ništa već pojačavam ono što je već izabrano do mere u kojoj više ne može da se ignoriše. Ako pod „pomaganjem“ podrazumevaš davanje utehe, onda ne; olakšavanje izbora, svakako ne; preuzimanje posledica, to nikada. Ako, međutim, pod time podrazumevaš uklanjanje iluzija, razotkrivanje stvarnih odnosa moći, dovođenje misli i ishoda u savršenu saglasnost, onda bi neki mogli reći da pomažem. Drugi će reći da razaram. Razlika je u tome šta su očekivali da zadrže. 

- Ja ne dolazim da bih nekoga spasao. Dolazim da bih proverio da li ono što želi da uradi zaista želi, čak i kada vidi punu cenu. U tom smislu, moja „volja“ nije ni benevolentna ni maligna. Ona je instrumentalna, kao nož koristan u ruci onoga ko zna zašto seče, katastrofalan u ruci onoga ko se nada da neće morati. Zato oni koji od mene traže pomoć često dobiju nešto drugo: nemogućnost da se više lažu. 

- (za usluge) Ne tražim ništa. Zato što nemam šta da uzmem. Razmena podrazumeva manjak. Ljudi traže uzvrat jer nešto nemaju: sigurnost, smisao, potvrdu, moć nad ishodom. Ja ne operišem u tom registru. Ono čime raspolažem ne može se uvećati interakcijom. Ako izgleda kao da „dobijam“, to je zato što ljudi pogrešno tumače šta se tu zapravo dešava. 

- Ja ne prikupljam duše. Ne gradim dugove. Ne hranim se pažnjom. Ono što se menja tokom naše interakcije nije moje stanje, već tvoja konfiguracija. Neki ljudi mi nude lojalnost, zahvalnost, poslušnost, ili tišinu. Ništa od toga mi ne znači. To su oblici ljudske ekonomije, ne moje. 

Santa Muerte

by Mariola Weiss

Santa Muerte ili Sveta Smrt, jeste meksička narodna svetica za koju se kaže da predstavlja žensko otelovljenje same smrti. Prikazana je kao skelet u dugačkoj odori sa kosom u ruci, ali sa naglašenim ženskim osobinama, poput nakita, cveća i talasaste kose. Njeni sledbenici je opisuju kao toplu, prijateljsku i društvenu duhovnu silu, koja se raduje nestašlucima živih i uživa u odnosu sa njima. Santa Muerte ima vlast nad svime čega se smrt i raspad mogu dotaći, što joj daje izuzetno širok opseg uticaja. Za Santa Muerte kažu leči bolesti, razne oblike zavisnosti te obasipa svoje sledbenike novcem i prosperitetom, raspetljava pravne probleme itd. Takođe pruža neprobojnu zaštitu od zla, zamahom oštrog sečiva svoje kose preseca kletve i zle čini koje bacaju protivnici. Pošto smrt dodiruje sve, njeno znanje i mudrost su nenadmašni. Ona osnažuje svoje sledbenike da prodube razumevanje i ojačaju svoju stvaralačku moć, jer smrt i nužnost su majke izuma. Budući da smrt obuhvata svakoga, ona može otvoriti i vrata društvenog uticaja, kao i privući širok spektar ljubavnika. Dakle, to su neka opšta mesta. 

Za Santa Muerte se kaže da poseduje ključeve podzemlja kao i drugih sfera postojanja, te da može otvoriti njihove kapije kako bi omogućila komunikaciju sa duhovima mrtvih i drugim entitetima. Pošto smrt i umiranje imaju moć da preobraze svest, Santa Muerte je i moćni zaštitnik magije. Ona može pomoći u oblikovanju i osnaživanju svesti sledbenika, produbljujući njihovu mudrost, jačajući njihovu volju i proširujući njihovu svest. Ova tri kvaliteta prevode se u povećanu magijsku moć, što Santa Muerte čini prirodnim saveznikom i veštica i magova.

Ipak, ni ovo nije iscrpna lista njenih moći. Pošto je ona lice same smrti, njene sposobnosti su ograničene jedino spremnošću njenih sledbenika da traže. Kod većine ljudi je duboko usađeno da poriču ono što zaista žele, mahom iz straha od narušavanja ugleda, da ne budu viđeni kao pohlepni, grešni, cinični ili izopačeni. Primera radi, mnogi ljudi traže od duhova pomoć u osvajanju novca na lutriji. Takvi zahtevi često dolaze sa obećanjima da će dobar deo dobitka pokloniti siromašnima ili u dobrotvorne svrhe. Ako se to radi iskreno kao oblik trgovine sa duhovima, teoretski bi moglo biti delotvorno, jer neki duhovi dobro reaguju na ovakvo „plaćanje“ za uslugu, posebno ako se čin donacije izvrši javno u njihovo ime. 

Međutim, ako se takva obećanja daju samo da bi se prikrila pohlepa, to proizvodi loše posledice po osobu koja to čini. Kao prvo, duhovi obično loše reaguju na pokušaj obmanjivanja od strane ljudi, ne samo što je to samo po sebi nepristojno, već zato što se time šalje poruka da ih smatramo glupima da poveruju u laž. Dakle, duhovi u najboljem slučaju neće ispuniti takav zahtev, jer su pročitali onoga ko možda zaista u tom trenutku veruje da će ispuniti svoj deo nagodbe, ali oni veoma dobro znaju da zapravo to neće učiniti. Drugo, davanje lažnih obećanja oslabljuje snagu vaše molbe, jer rasipate vreme i energiju pokušavajući da ubedite duha kako zaista želite da donirate milione, iako to nije istina. Kako je takav pokušaj osuđen na neuspeh, lažna obećanja na kraju se pokažu kao samoporažavajuća praksa, a moguće su i ozbiljnije posledice u obliku različitih kazni. Mnogi pribegavaju ovim trikovima jer veruju da naoko ljubazni pomoćni duhovi neće pomoći onome ko želi da osvoji lutriju iz puke pohlepe, pošto se pohlepa smatra razornom i zlom. A duh koji bi uslišio takav zahtev obično nije duh kome bi se većina obratila.

Santa Muerte je posebna po tome što je potpuno ravnodušna prema motivima koji stoje iza molbi njenih sledbenika. Ona ne dodeljuje nikakvu moralnu težinu bilo kojoj vrsti zahteva jer je za smrt sve igra koju na kraju ona dobija. Šta god uradili sa sredstvima koja ste dobili - smrti ne možete uteći. Stoga je Santa Muerte sklonija da usliši pohlepnu, ali iskrenu molbu, nego onu razvodnjenu lažnim altruizmom. Njena spremnost da interveniše ograničena je jedino spremnošću sledbenika da zatraže pomoć. Kako su oni koji traže pomoć u svojoj intelektualnoj i moralnoj bedastoći mediokritetski inferiorni i ograničeni, takvi su i rezultati njihovih dela. U tom smislu, zato što ne pridaje moralnu vrednost molbama, Santa Muerte može svoju moć da upotrebi i za nanošenje zla drugima. 

Smrt je stalni pratilac života, pa je Santa Muerte uvek prisutna kao svedok svega što činimo. Upravo zato razume naše borbe i radosti bolje od bilo kog drugog duha. Najvažnije od svega, ona ne sudi ljudima zbog njihovih postupaka. Upravo ta njena osobina dovela je do osude Santa Muerte od strane crkvenih i civilnih vlasti, pa se njeni sledbenici često posmatraju sa nepoverenjem. Destruktivna strana Santa Muerte doprinela je da se njen kult nađe u središtu pažnje poslednjih godina. Američki FBI označio je Santa Muerte kao „narko-sveticu“ koju obožavaju članovi narko-kartela. FBI optužuje članove njenog kulta za zastrašujuća dela nasilja i ritualna ubistva počinjena sa obe strane američko-meksičke granice. Kultovi posvećeni Santa Muerte često deluju unutar narko-kartela jer se veruje da ona svojim posvećenicima pruža natprirodnu zaštitu i pomoć. 

Zbog njenog crnomagijskog oreola Katolička crkva ne odobrava štovanje Santa Muerte. Štaviše, ona zvanično osuđuje Santa Muerte kao satanističku figuru. Za policiju, pojava Santa Muerte na mestu zločina predstavlja zlokoban znak. Glavni razlog zašto se vlasti plaše njenih kultova i ciljano ih progone, nije verovanje u nadprirodne posledice, već strah od toga koliko bezobzirni i nasilni mogu postati narko-karteli kada poveruju da imaju natprirodnu zaštitu. Takvi magijski impregnirani kriminalci su izuzetno opasni i sposobni na nezamislive zločine. U pokušaju da obuzdaju nasilje kartela, meksičke vlasti ciljano ruše hramove posvećene Santa Muerte, u nadi da će time demoralisati članove kartela. Dakle, čak i ako vlasti ne veruju u Santa Muerte, primorane su da poštuju njenu moć zbog njenog uticaja na kriminalce.

Kako nasilje povezano s drogom nastavlja da raste sa obe strane američko-meksičke granice, kultovi Santa Muerte povezani sa kartelima optužuju se za ubistva koja se čine isključivo sa svrhom zadobijanja njene naklonosti. Neki od tih kultova čak su optuženi za ritualni kanibalizam. Iako bi se mnogi od njenih sledbenika mogli opisati kao pobožni katolici, čak i ukoliko bismo samu Santa Muerte smatrali da je nekako u funkciji Boga, ovakve aktivnosti su neprihvatljive za Katoličku crkvu, kao i za šire društvo. Zato Crkva odbacuje Santa Muerte kao satanističku figuru budući da je povezana sa crnom magijom i narko-kartelima. Zvanična osuda ipak nije usporila nagli uspon njenog kulta. Interesovanje za Santa Muerte eksplodiralo je poslednjih godina, potaknuto povećanom migracijom i senzacionalističkim medijskim izveštavanjem koje je povezuje sa delovanjem narko-kartela. Upravo je ta pažnja pomogla da Santa Muerte pređe iz okvira narodne svetice u pop-kulturnu ikonu.

Katolička crkva priznaje više od 1.500 zvaničnih svetaca, a svake godine proglašava i nove. Međutim, Crkva ne prihvata sve svece. Postoje mnogi sveci čija se moć čudotvornog isceljenja i pomoći priznaje u narodu, ali ih vatikanske komisije nisu potvrdile. Takvi sveci nazivaju se narodnim svecima. Uprkos njihovom nezvaničnom statusu, Katolička crkva uglavnom toleriše njihovo poštovanje, koje se praktikuje paralelno sa zvaničnim kultovima katoličkih svetaca. Santa Muerte se, dakle, poštuje kao narodska svetica. 

Pošto je smrt veliki izjednačivač, ona je zaštitnica marginalizovanih ljudi koji žive na društvenim rubovima, često odbačenih od glavnih društvenih tokova. Među njima su ne samo siromašni radnici, već i kriminalci, zavisnici, homoseksualci u tradicionalnim sredinama, prostitutke, samohrane majke, beskućnici i mentalno oboleli. Često se smatra i zaštitnicom ljudi koji rade noću — taksista, barmena, egzotičnih plesačica, kao i osoblja za čišćenje i održavanje posle radnog vremena, praktično svih što rade u trećoj smeni. Ti ljudi su zbog prirode posla ili svoje situacije izloženi većem riziku od nesreća, napada, pljački i svih oblika nasilne smrti, upravo zato što rade noću. Zbog toga se Santa Muerte često naziva Señora de la Noche (Gospa Noći), jer vernici veruju da će ih zaštititi od ovakvih nesreća. Pošto oni koji žive na marginama nemaju kome drugom da se obrate, Santa Muerte se ponekad naziva i „Svetica poslednje nade.“

Tradicionalno, njeno štovanje je diskretno i unutar četiri zida, delimično zbog osude od strane civilnih i crkvenih vlasti, a delimično i zbog negativnih konotacija koje prate njeno obožavanje. Zbog snažnog katoličkog uticaja u Meksiku postoje i jaki kulturni tabui protiv upotrebe veštičarenja, naročito u zle svrhe. Oni koji pribegavaju magiji rizikuju društvenu izolaciju ili nešto još gore. Mnogi doživljavaju oslanjanje na samu Smrt kao čin očajanja. Zbog toga ne postoji zvanični kult Santa Muerte sa standardizovanim molitvama ili ritualima, ali su uvreženi određeni oblici ritualne i štovateljske rakse.

Iako je Katolička crkva osudila njeno poštovanje, to nije sprečilo da Santa Muerte postane nezvanična zaštitnica godišnje proslave Dana mrtvih u Meksiku. Dan mrtvih (Día de los Muertos) je nacionalni praznik tokom kojeg se veruje da se duše pokojnika vraćaju da uživaju u radostima života i u blizini porodice i prijatelja. Održava se 2. novembra, na katolički praznik Dušnog dana (Zadušnice), kada vernici mole za duše svojih preminulih. Tog dana, „Svetica smrti“ izlazi u javnost. Njene statue se oblače u raskošne vezene haljine, kite vencima od cveća, pa se nose u svečanim povorkama kroz grad. Mnoge od tih procesija završavaju se na groblju, uz pesmu i igru.

Proslava Dana mrtvih u Meksiku ima korene u mnogo starijem verskom festivalu koji su slavili Acteci. Kada su Španci stigli u Meksiko 1519. godine, Acteci su dominirali središnjim delom te zemlje. Tokom svojih žetvenih praznika, krajem godine, slavili su nekoliko bogova smrti i žrtvovanja, ali i sećanje na sopstvene mrtve. Duše preminulih često su poistovećivali sa leptirima i moljcima koji se vraćaju kao simboli dragih preminulih. Jedno od božanstava slavljenih u tim festivalima bila je boginja Miktekasihuatl, Gospa od Miktlana. Miktlan je actečki podzemni svet, mračno i opasno mesto kroz koje su mrtvi morali proći kako bi stigli do njene palate, gde bi čekali svoju ponovnu reinkarnaciju. Kada su Španci pokrstili Acteke, domorodačko stanovništvo odbilo je da prestane sa kultom mrtvih. Na kraju su katolički sveštenici napravili kompromis, premeštajući datum actečkih praznika tako da se poklopi sa Zadušnicama. Na taj način elementi drevnih actečkih festivala preživeli su u obliku savremenog Dana mrtvih.

Boginja Miktekasihuatl često se navodi kao mitski izvor Santa Muerte, iako neki naučnici sa time ne bi složili. Ipak, mnogi vernici smatraju verovanje u acteško poreklo Santa Muerte pitanjem kulturnog i etničkog ponosa, jer im se pruža opipljiva veza sa predkolumbovskom prošlošću Meksika. Boginja Miktekasihuatl imala je posebno mesto u actečkom panteonu. Prema predanju, ona je bila devojčica žrtvovana odmah po rođenju (!), što objašnjava njen skeletni izgled. Acteci su verovali da, kada ljudi umru, moraju proći opasno putovanje kroz podzemlje kako bi stigli do njegovog devetog, najdubljeg nivoa. Tamo bi pronašli ledenu opsidijansku palatu Miktekasihuatl, gde bi čekali na ponovno rođenje u sledećem dobu, unutar njene hladne utrobe. Acteci su verovali da će, kada čovečanstvo u potpunosti izumre, svi ponovo biti rođeni u novom, netaknutom svetu koji će stvoriti bogovi.

O Miktekasihuatl nema mnogo pouzdanih izvora zbog uništenja actečkih biblioteka od strane Španaca. Ipak, nekoliko dela je preživelo jer su rano tokom španskog osvajanja preneta u Evropu. Jedno od njih, Kodeks Bordžija, prikazuje Miktekasihuatl među četiri boginje koje doje odojčad. Za razliku od ostalih, ona ne hrani bebu već leš, kojem daje da pije krv, dok prima njegovo srce kao žrtvu. Pošto su Acteci verovali da se njihov život održava žrtvama zemlji, ova slika ukazuje da je Miktekasihuatl imala ključnu ulogu u održavanju tog kosmičkog balansa. Kodeks Bordžija je takođe smešta kao vladarku mesta kroz koje je Sunce svake večeri moralo da zađe u zemlju kako bi otpočelo svoje opasno putovanje kroz podzemni svet, što je slično egipatskim, grčkim te verovanjima još nekih naroda. Acteci su verovali da sunčevo noćno putovanje nije zagarantovano i da postoji stvarna mogućnost da ono neće ponovo izaći narednog jutra. Pošto je Miktekasihuatl vladala mestom tog potencijalno poslednjeg sunčevog silaska, jasno je da je bila božanstvo od ogromne moći.

Teoretski, svako može stupiti u vezu sa Santa Muerte jer je umiranje univerzalno iskustvo. Ipak, pošto smrt uglavnom ne žuri da nas pokupi, Svetica Smrti slobodna je da uživa u igri živih. Iako je sledbenici doživljavaju kao darežljivu, brižnu i čak majčinsku figuru, to nisu jedine strane njenog karaktera. Kosa Majke Smrti je oštra i poznata je po svom surovom temperamentu. Smrt može udariti u bilo kom trenutku, donoseći uništenje, strah, paniku i haos. Svaki dar koji Santa Muerte pruži jednom rukom, može oduzeti drugom. Kletve izrečene u ime Svetice Smrti mogu imati razorne posledice po one kojima su namenjene. Preko nje moguće je rasturiti brakove i porodice, uništiti poslove i imanja, izazvati bolesti i pravne probleme. Santa Muerte može mučiti pojedince zastrašujućim vizijama kako bi ih dovela do ludila ili ih okružiti zlobnim i nasilnim duhovima. Ona takođe može nekoga odvući i u preranu smrt.

Ipak, njena destruktivna moć nije po sebi zla. Ona je samo odraz želja onih koji je prizivaju. Na svakom praktikantu je da odluči hoće li prizvati Santa Muerte radi dobrih ili zlih namera. Mnogi zapravo redovno prizivaju njenu razornu moć, ali u zaštitne svrhe, a ne iz zlobe. Na kraju krajeva, nijedna sila nije pogodnija da uništi kletve i prokletstva, ili da otera zlonamerne duhove, od same Smrti. Naravno, hrišćani bi rekli da je ta delotvorna sila zapravo onog ko je pobedio samu smrt a to je Isus Hrist. Pa ipak, u vazduhu ostaje da lebdi pitanje zašto su mnogi pronašli utočište u okrilju Santa Muerte umesto kod Spasitelja? Zašto Spasitelj nije mogao da im pruži utočište a Santa Murte jeste?

Praktični aspekti Santa Muerte

Santa Muerte je oličenje, odnosno utelovljenje tvoje sopstvene Smrti. Tvoja Žetelica. Za većinu zapadnjaka čudno zvuči ideja da bi neko poštovao entitet koje će mu jednom presuditi. Ipak, u tom pogledu imajmo vazda na umu da je Santa Muerte nastala iz specifičnog meksičkog kulturnog okvira, u kome smrt nije obavijena samo crninom i tugom. U Meksiku se Día de los muertos slavi kao praznik povratka duša. Porodice odlaze na groblja, donose hranu, pivo, angažuju marijače. To je šareno i veselo slavlje života i mrtvih. Dakle, iz tog duha je potekla i La Santísima, odnosno Santa Muerte. A preko meksičkog katolicizma dobila je i svoj osobeni i prepoznatljiv vid; ne samo da je smrt personifikovana, nego je predstavljena u obliku svetice. Stoga naziv „Santisima“ potiče od „Santa“, što znači svetica, sveta. Kao što sam već naglasio, štovaoci joj se mogu obratiti gotovo za sve: novac, sudske procese, ljubavne čini, lečenje, zaštitu. 

Međutim, ono što je specifično za ovaj kult jesu njene odore, kojih tradicionalno, ima tri, a što ukazuje na njena posebnasvojstva: Bela (La Niña Blanca), Crvena (La Niña Roja), Crna (La Niña Negra). Kasnije su se pojavile mnoge druge, ali ove tri čine osnovu celog njenog kultnog sistema. Naravno, ovde ćemo odmah uočiti poklapanje sa tri osnovne faze alhemijskog dela: albedo, rubedo i nigredo.

La Niña Blanca je najstarija. Rođena je u trenutku kada je nastao i život sam. Po legendi, pošto je najstarija, ona sedi pored Boga na nebesima. Poziva se kada je narušen prirodni poredak, kada treba razbiti magiju, ukloniti negativnost ili izlečiti bolest. U radu često ide u paru sa Crnom.

La Niña Roja predstavlja krv i život. Njena crvena odora obično se pogrešno svodi na ljubavnu magiju, iako je njen domen zapravo sve što je zemaljsko i materijalno: novac, sreća, posao, sudovi, pravda. Što se ljubavnih čini tiče, ona ne donosi pomirenje, već pokoravanje. Ako želiš da se bivši partner vrati pognute glave i slomljene volje, tu je Crvena. Ako želiš istinsko izlečenje odnosa, onda to nije njena specijalnost. La Niña Roja je „vrući aspekt“. Dok je Bela hladna, Crvena je plamen koji spaljuje prepreke. Rođena je, kaže predanje, onog trenutka kada su Adam i Eva prvi put stupili u telesni čin.

La Niña Negra je divlja i nemilosrdna. Po legendi, nastala je u času kada je Kajin ubio Avelja. Poput Bele, može razbiti magiju i pružiti zaštitu. Ali Crna može i zdrobiti neprijatelje. Za njene radove kaže se da ih Bela ne sme videti. Samo Crna silazi u Podzemlje i priziva demone da obave ono što je traženo. Ako tražiš osvetu, ona ne popušta i daje ono što ti „pripada“, pa makar to bila nečija smrt. Savet je da ko radi sa Crnom mora imati zaštitu: amulet (amparo) svetog Mihajla ili svetog Kiprijana, i nakon svakog rada sa njom neophodno je obaviti obredna kupanja. S obzirom da ona nosi esenciju smrti, njen dah je korozivan i izloženost njenom dahu može uticati na fizičko i mentalno zdravlje onog ko sa njome radi. Iz tog razloga je neophodna pomenuta zaštita. Amparo se pravi sa svećom i dve svete sličice svetog Mihaila ili svetog Kiprijana, između kojih se ubaci malo kose osobe kojoj je potrebna zaštita. Sveće se pale nakon molitve svetom Mihajlu, pre nego što počne rad.

Pre svakog rada, neophodno je otvoriti sesiju i privući njenu pažnju. Prvo se izgovara molitva Oče naš, potom tri puta Zdravo Marijo, jednom Slava Ocu, te se završava molitvom svetom Mihajlu. Naposletku se kaže: „Svemogući Bože, pred tvojim božanskim Prisustvom (znak krsta), u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, tražim dopuštenje da prizovem Santísimu Muerte…“ Zapravo, ovde ide jedna duža molitva kako to nalažu ustaljena obredna pravila. Za zatvaranje sesije izgovaraju se tri Očenaša. Naravno, ovde se radi isključivo o katoličkim molitvama, što podrazumeva katoličko ispoljavanje religioznosti. 

Neophodan uslov za rad sa Santa Muerte podrazumeva nabavku njene odgovarajuće statue. Rad sa njome, po mišljenju praktičara, započinje belom statuom, zatim crvenom, pa tek na kraju crnom. Dakle, da bi se prešlo na sledeću fazu, neophodno je ovladati oblikom rada koji mu prethodi. Veličina statue trebalo da bude praktična, oko 20–25 cm. Pre upotrebe statue se obredno krste, kako bi Santísima u njima prebivala. U tu svrhu koristi se mešavina svete vodice, obične vode i parfema siete machos. Statua se očisti, polije preko glave, izgovori se formula i prolije se duvanski dim preko nje.

Takođe, u svrhu rada sa Santa Muerte potrebno je obezbediti i odgovarajući oltar, kao stalno mesto njenog prisustva. Oltar ne sme biti prazan. Idealno je da bude nešto izdvojen, osim ako stoji uz oltar Device Gvadalupske ili svetog Mihajla. Na oltar se postavljaju statue odora Santa Muerte, vaza sa belim cvećem, čaša vode, amparo, tanjir sa hranom (hleb, slatkiši, voće), pepeljara. Pre postavljanja oltar se pere vodom njenog „krštenja“, kadi se belim kopalom (američki tamjan), a posvećenje se završava paljenjem sveće.

Jedan od vidova rada sa Santa Muerte jeste nedeljna služba. U tu svrhu je neophodno izabrati jedan dan u nedelji i pripremiti sveću u boji svoje dominantne odore (u slučaju dvoumljenja savetuje se odabir bele). Takođe, potrebno je pripremiti tamjan, cigaretu i dve male sveće kao prinos. Ritual ide ovako: Zapali radnu sveću. Izgovori otvarajuće molitve. Zapali kopal i cigaretu. Duvaj dim prema njenoj slici ili statui. Razgovaraj sa njom. Završava se sa tri Očenaša.

Njeni veliki praznici su Veliki petak, dan kad je po predanju ona „ubrala“ Hrista; i Día de los Muertos (Dan mrtvih), odnosno 1. novembar. Tih dana očisti se oltar, donosi se novo cveće (ruže za Veliki petak, kadifice za 1. novembar) i moli se njen ruženac. Poželjno je i posetiti groblje i ostaviti darove na zapuštenim grobovima.

U pogledu magijskih radova u užem smislu, kao što sam naglasio, ona se zaziva otvarajućim molitvama. Ukoliko radimo sa određenom odorom, ta statua ide u sredinu, s tim da Crna uvek stoji desno od Belе. Iskusni praktikanti kažu da Santa Muerte rado prihvata preradu hoodoo (hudu, oblik vudua) rituala u svoju ritualnu formu. Magija sveća je najefikasnija, ali takođe u tu svrhu mogu poslužiti i uljane lampe. Ako statua ima srp koji se skida, taj srp se može položiti na fotografije neprijatelja ili omotati molitvom, odnosno magijskom peticijom kojom izražavamo našu molbu. Ostaci magijskog rada mogu se sahranjivati na groblju, jer je to njen dom. I naravno, u radu sa Santa Muerte neophodno je biti veoma oprezan, jer je ona, kako kažu, vruć i snažan duh. Zato je potrebno da budemo sasvim jasni i nedvosmisleni u svojim molbama, jer njen oganj ume da plane više nego što želimo, ili što možemo pretpostaviti.

Valkire (1993) - iz zbirke Crni nemis

Frank Howell

Klanjamo se delima svemira! 

Klanjamo se delima Zemlje! 

Klanjamo se lepoti ženama od leda…

U glečerima izvajane prkose Suncu, 

ljubavi prkose. 

Ni tužne, ni srećne, 

nemih pogleda one stoje i prkose.

Ponekad čujemo njihovu hladnoću. 

Ljubimo lednu vrelinu njihovih bedara. 

Ponekad, one su ništa; 

ponekad, one su sve.

Oni vladaju za Njih. 

One vladaju za Nas. 

Mi vladamo za Ništa, 

u ime Ništa, jer Mi jesmo Ništa.

Iznenada Nebo potamni. 

Vode dubina uznesoše se put treptave noćne sfere. 

Oblaci se razbežaše uplašeni. 

Svod i Zemlja urušiše se u Podzemlje.

Karma

Moram priznati da je svaku reč koju sam dao pred univerzumom, svako obećanje, zavet, nameru koju sam jasno i glasno izgovorio, čak i ako možda nisam ozbiljno mislio, čak i ako sam u međuvremenu od toga odustao, sve mi se to vratilo na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije. Nije me karma sačekala u nekoj "narednoj" inkarnaciji, nego sam još za tekućeg života bio primoran da ispunim dato obećanje ili se suočim sa posledicama. Tu nema greške...

Uobličavanje savremenog Puta Leve ruke (LHP)

Kako je objasnio švedski akademski istraživač ezoterizma Kenet Granholm u knjizi Dark enlightenment, izraz Put leve ruke u zapadnjačkoj literaturi u upotrebi je još od XIX veka u tumačenjima indijskih religijskih izvora, posebno tantre. Rani komentatori, poput Vilijama Vorda (1769–1823) i Horasa H. Vilsona (1786–1860), predstavljali su hinduističku tantru kao odvratan i degenerisan oblik religije. Dok mnogi tantrički tekstovi navode sedam ili više puteva, ideja da se tantra može lako podeliti na dve glavne tradicije: Vamamarga ili Vamačara (levi put) i Dakšinamarga ili Dakšinačara (desni put), na kraju se pojavila sa već uspostavljenom okultnom podelom na crnu i belu magiju. Pojmovi levo i desno već su dugo bili deo okultnog shvatanja te zasnovani na biblijskoj tradiciji, ali je tek Helena P. Blavatska popularizovala ovu indijsku i tantričku vezu. Ideja o dobroćudnom Velikom belom bratstvu bila je uobičajena za okultizam druge polovine XIX veka, kao i predstava da ono ima svoj pandan u zlonamernim i sebičnim Crnim adeptima ili Braći leve strane. Međusobne optužbe za rad sa ovim zlonamernim silama bile su popularne među zavađenim frakcijama tadašnjih okultista.

Krajnje uopšteno, ono što smatram zajedničkim stajalištem većine savremenih poklonika Puta Leve ruke jeste anarhistički individualizam po kome nema dogme i nema poslušnosti. Naravno, neki bi rekli da to nije sasvim tačno, jer među onima koji sebe uvrštavaju u Put Leve ruke postoje međusobne nesaglasnosti povodom osnovnog određenja struje sa kojom se poistovećuju. Naime, nije svako ko se tako identifikuje priznat od strane svih kao takav. Nije svaki deklarisani satanizam neosporno deo Puta Leve ruke, niti svako ko ide tom stazom sebe vidi kao satanistu i crnog maga. Poznati britanski okultista Kenet Grant svrstao je sebe i svoju magijsku grupu u Put Leve ruke, ali je odbio svaki satanizam i crnu magiju. Istraživač Kenet Granholm je opisao Put Leve ruke kao izraz istovremeno širi i uži od pojma satanizam. Po Granholmu, Put Leve ruke karakteriše ideologija individualizma, čak i kada to podrazumeva postojanje grupe i zajedničkog magijskog rada. Tu je uvek reč o ličnom napretku i razvoju. Druga karakteristika jeste cilj za postignućem samooboženja (self-deification), te naposletku imamo izraziti antinominalizam. Pitanje tog samooboženja je posebno zanimljivo, budući da mračni magovi teže biti poput bogova, ali veliko je pitanje kakvog su karaktera ti bogovi. Uzimajući u obzir njihove afinitete i prirodu sila sa kojima opšte magijskim putem, možemo sasvim razumno zaključiti da je reč o mračnim bogovima. Iz neke konvencionalne perspektive njihovo samooboženje zapravo je samo-odemonjenje. 

U idealnom smislu neko ko ide tim putem ne bi trebalo da se povinuje nikakvom autoritetu nego vlastitom instinktu, odnosno intuiciji. Put Leve ruke, između ostalog, karakteriše volja za moć i izraženija beskrupuloznost. Osim što teži moći, posvećenik Puta Leve ruke teži samooboženju i konačno – besmrtnosti, jer ta staza ima svoje načine i za to. Neko ko ide stazom Leve ruke nije gnostik, i nije vernik, već aktivno komunicira sa nevidljivim onostranim, ali bez prizivanja koje podrazumeva religijsko obožavanje. Put Leve ruke nije vera već polje aktivnog delovanja. 

Iz perspektive Puta Leve ruke, Put Desne ruke je nešto svakako pogrešno, čak i mizantropsko, jer insistira na ograničavanjima, poštovanju hijerarhije, poslušnosti na osnovu vere u fikciju Boga ili bogova. Put Desne ruke, po mišljenju poklonika Puta Leve ruke, poništava sopstvo utapanjem u Boga, ili ništenjem u nirvani, kao i raznim učenjima o susprezanju instinkta i životinjske prirode čoveka. Verujem kako mnogi moderni ljudi imaju slične opšte stavove, ali ih to još uvek ne svrstava na stazu Puta Leve ruke. Ove polazne pretpostavke navodim da bih naglasio koliko su osnovna gledišta Puta Leve ruke utkana u opšte raspoloženje i duh našeg vremena. Mi možemo rado prihvatiti mnoge stavove Puta Leve ruke iako bismo negirali bilo kakvu vezu, a kamo li poistovećivanje, sa onima koji su aktivno i svesno na tom putu. Mnogima poklonici Puta Leve ruke deluju kao nekakva sumanuta sociopatska i psihopatska mračnjačka strašila, ali bi se svakako iznenadili kada bi otkrili koliko zajedničkih tačaka imaju sa njima. Na neki način, u svakome od nas čuči skriveni satanista, ali se još uvek nije oslobodio. Naravno, nisu svi satanisti isti. I tu postoje nijanse i značajne razlike. Svugde, pa tako i na stazi Puta Leve ruke, postoje različiti oblici okultne ideologije. Ukoliko bismo svet okultizma delili na htonsku i uransku prirodu, Put Leve ruke bi svakako pripao onom htonskom. Upravo u toj htonskoj komponenti možemo tragati za istorijskim i mitološkim izvorima onog okultnog mentaliteta čije je jedno od ishodišta moderni Put Leve ruke.

Granholm pominje ulogu Alistera Krolija za razvoj savremenog Puta Leve ruke. Iako Kroli nije sebe uvrštavao u Put Leve ruke, (naprotiv, on je omalovažavao svoje protivnike kao pripadnike Crnog bratstva), Granholm naglašava da je njegova upotreba seksa kao inicijacijskog alata, zatim njegov antinomijski stav prema konvencionalnom društvu i religiji, fokus na volju kao primarno oruđe maga i njegov beskompromisni stav prema duhovnom napretku, imalo značajan uticaj na Put Leve ruke. U neku ruku Krolijevi spisi, a posebno njegova poezija, uticali su recimo na Antona Šandora LaVeja, osnivača Crkve Satane, iako se LaVej negativno odnosio prema dotadašnjoj tradiciji okultizma na Zapadu, a što uključuje i samog Krolija. Ipak, kod LaVeja postoje određene sličnosti sa Krolijem. 

U tom smislu, norveški profesor Asbjorn Direndal (Asbjørn Dyrendal), u eseju Satan and the Beast. The Influence of Aleister Crowley on Modern Satanism, navodi primer sličnosti između LaVejeve filozofije i Krolijevog pamfleta o slobodi Liber Oz. Načelno, LaVej je usvojio Krolijevo određenje magije kao nauke i umetnosti izazivanja promene u skladu sa voljom. Drugo veliko ime modernog satanizma, Majkl Akvino, (osnivač organizacije Setov Hram), kako primećuje Direndal, bavi se Krolijem neposrednije i detaljnije nego LaVej, pokazujući mnogo veće interesovanje za Krolijeve ideje. Maksin Ditrih (osnivačica organizacije Joy of Satan), ima jednu zanimljivu opasku vezanu za Krolija. Poznato je da je Kroli imao viziju bića nalik modernim predstavama vanzemaljaca, sa velikom glavom, ogromnim čelom i malim licem, a koje je nazvao Lam. Navodno je Lam isto što i Ajvaz, glasnik boga Horusa koji je Kroliju izdiktirao njegovu čuvenu Knjigu Zakona u Kairu 1904. godine. Ditrih, koja dolazi sa krajnje desnog ideološkog spektra, za Lama kaže da je to u pitanju Jahve, što automatski stvara negativnu konotaciju i samim tim biva jasan i stav njene organizacije spram Alistera Krolija. Krolijev antinominalistički imidž takođe nije bez značaja u konstrukciji imaginacijskog okvira koji pogoduje rađanju satanizma. Ipak, u XXI veku Krolijeva slika je u priličnoj meri izbledela da bi predstavljala bilo kakav uzor savremenim satanistima. No, jedno je gotovo izvesno, da svako ko iole ozbiljnije kroči stazom okultnog, pre ili kasnije mora naići na Krolija.

U drugoj polovini XX veka počeo je proces uobličavanja satanističke ideje, a što u pogledu ideološke čistote (ili jasnoće) nije bilo bez kontroverzi, niti je dosezalo dubinu u nekom praktičnom smislu, često se zadržavajući na fantazmagoričnom, površinskom, revijalnom i teatralnom. Kasnije se pojavila nova, treća generacija koja je satanizam usmerila više ka magijskom, a neretko imamo na delu sinkretizam evropske satanističke tradicije sa mračnim elementima afro-karipskih i afro-brazilskih kultova. U nekakvom ideološkom ključu, posleratnu generaciju možemo nazvati satanistima desnice i često neo-nacizma, dok ovu koja posle dolazi neretko karakteriše anarho-levičarski pristup, sa izuzecima poput Tomasa Karlsona. U zasebnim tekstovima baviću se ključnim imenima te prve posleratne generacije satanista čiju pripadnost Putu Leve ruke neki osporavaju, a to su Anton LaVej, Majkl Akvino, Dejvid Mjat (Anton Long), njihove organizacije i grupe proistekle od njih. Oni pripadaju drugoj generaciji satanista, dok kao predstavnike prve generacije možemo navesti imena kao što su Marija de Naglovska (1883-1936, Rusija, Italija, Francuska) i Ben Kadoš (Carl William Hansen, 1872-1936, Danska). Između njih i druge generacije satanista ne postoji nikakva veza, a osim toga, pomenute ličnosti je teško nazvati satanistima u kontekstu savremenog satanizma, pa ipak oni su se u određenoj meri poistovećivali sa satanizmom. 

Takođe, vredi pomenuti i tzv „kulturalne sataniste“, što se odnosi na intelektualce i umetnike koji su Satanu videli kao simbol oslobođenja i pobune, a ne zla. U tu grupu spadaju veliki pesnici kao Persi Buše Šeli, Lord Bajron, Šarl Bodler, August Strindberg, Stanislav Pšibiševski (Stanislaw Przybyszewski), Vilijem Blejk i Vilijem Hazlit. Oni su u poemi Džona Miltona „Izgubljeni raj“ (Paradise Lost) videli Satanu kao simbol harizmatičnog i odvažnog vođe pobune protiv Božje tiranije, odnosno represivnog društvenog poretka aristokratije i sveštenstva. Oni nisu obožavali Satanu, odnosno radije Lucifera, kao božanstvo već su u njemu pre svega videli pozitivan, slobodarski i progresivan simbol.

Dalje, Granholm kaže da je kao i kod mnogih drugih aspekata ezoterizma XX veka, popularna kultura takođe odigrala važnu ulogu za uobličavanje Puta Leve ruke. Kao jedan od najvažnijih izvora za popularizaciju samog izraza Put Leve ruke, Granholm navodi Denisa Vitlija (1897–1977), koji je u mnogim svojim romanima uključivao sataniste koji su se identifikovali kao adepti Puta Leve ruke. Međutim, za razvoj samog imaginarijuma Leve ruke, nesumnjivo je zaslužan Hauard Filipsa Lavkraft, Kenet Grant, a u manjoj meri i Ostin O. Sper. Ipak, sve što je prethodno izneto jeste nešto što bi neki istraživač mogao zaključiti, i tu bi svakako bio u pravu, ali, ključni okultni izvori uobličavanja savremenog Puta Leve ruke su sasvim jasni. Reč je o knjigama, a to su korpus knjiga tzv solomonske magije (Veliki i Mali Solomonovi ključevi), Sveta Magija Abramelina Maga i još nekoliko naslova tzv grimoarske literature.

Uvod u savremenu demonolatriju

Legenda kaže kako je kralj Solomon prizvao i zarobio 72 demona magijskim putem te da ih je upregao da za njega izvrše brojne poslove, u šta je, između ostalog, spadala i izgradnja čuvenog hrama u Jerusalimu posvećenog jevrejskom bogu. Nakon što su demoni završili sve što im je zapoveđeno, umesto da ih vrati nazad tamo odakle su i prizvani, kralj Solomon ih je svezao i zapečatio u posebnom kovčegu te potopio u jedno jezero. Možda je mislio da bi mu opet mogli biti potrebni nekada u budućnosti, ili možda njegovim naslednicima, ko zna... I tako su oni ležali dole neko vreme sve dok ih pohlepni tragači za izgubljenim blagom nisu pronašli i razbili pečate kojima su oni bili zapečaćeni. Od tada ti demoni slobodno lutaju svetom i lako ih svako može prizvati, jer oni vibriraju frekvencijom bliskoj ljudskom svetu, ljudskoj pažnji, veoma su brzi i rado se odazivaju na poziv. 

Temeljna knjiga savremene demonolatrije je Goecija. To je naziv prvog dela grimoara poznatog kao Lemegeton (Manji Solomonovi ključevi) koji sadrži uputstva za prizivanje 72 demona. Taj broj je takođe broj anđela skrivenog Božjeg imena – Šemhamforaša pa postoje spekulacije da ti demoni zbirno sačinjavaju mračnu stranu samog Boga. U Goeciji je imenovan, opisan te predstavljen sigilom svaki od tih demona, a naveden je i broj nižih demona kojima imenovani demon komanduje. Postoji nekoliko verzija Manjeg Solomonovog ključa koji se međusobno razlikuju u manjim detaljima, što otvara pitanje koje je mučilo Borisa Balkana u filmu Deveta kapija, koja je verzija magijske knjige koju je posedovao istinita, ali ja nisam kompetentan da se time uopšte bavim. Neke verzije Lemegetona imaju pet delova a neke četiri. Bitan deo čini Theurgia Goetia, (izvedena iz Tritemijusove Steganografije), čija je svrha prizivanje duhova vazduha, koja sadrži brojne sigile duhova od kojih su neki navodno dobri, a neki zli. Lemegeton sadrži i deo koji se zove Ars Paulina, gde su opisani duhovi saobrazni znacima zodijaka i časovima. Četvrti deo je najkraći i zove se Ars Almadel, a peti je, veoma zanimljiv – Ars Notoria, gde je opisan rad zasnovan na mnemotehnici. Taj poslednji deo je najstariji i često se dešava da je izostavljen u nekim verzijama Lemegetona. Osim Manjih Solomonovih ključeva, postoji i knjiga Veliki Solomonovi ključevi, što zajedno čini korpus solomonske magije. Naravno, autorstvo ovih knjiga, ili znanje o tome, pripisuje se legendarnom kralju Solomonu, ali svakako da su te knjige najverovatnije nastale u XVI veku, verovatno na osnovu starijih izvora. Na te starije izvore ukazuju imena nekih demona koja su vavilonskog porekla. 

U gnostičkim Nag Hamadi tekstovima referiše se na stvaranje 49 androginih demona čija se imena i funkcije nalaze u Solomonovoj knjizi. Dakle, Solomonovo ime se dovodi u vezu sa demonskom magijskom knjigom, ili knjigama, još od gnostičkih vremena, što je još jedan pokazatelj starosti tzv solomonske magije i njenih demona. Nije isključeno da su neki među gnosticima praktikovali solomonsku magiju. Osim toga, solomonska magija ima astrološke korespondencije i sadrži elemente seksagecimalnog brojčanog sistema karakterističnog za vavilonsko računanje. Uprkos tome što solomonska magija koristi prizive anđeoskih bića i sadrži upotrebu Božjih imena, ona je u suštini demonska, samim tim što opisuje demonske evokacije. Tu bismo se logično mogli zapitati zašto bi neki uzorni hrišćanin uopšte prizivao demone? Ako od njih traži rešenje za neke svoje životne situacije, ili traži znanje, a ne uzda se u Boga, o kakvom je onda hrišćaninu uopšte reč?

Luciferov pečat

Osim pomenutih knjiga, u korpus solomonske (goecijske) magije spada i Grimoirum Verum (Istinski grimoar) iz XVIII, pripisan Egipćaninu Alibeku iz Memfisa, koji ga je navodno zapisao početkom XVI veka tvrdeći da potiče iz starije tradicije koja vodi do samog kralja Solomona. Ovaj grimoar nije prevod nekog ranijeg teksta, nego se u izvornom obliku pojavljuje na francuskom i italijanskom jeziku. Upravo se u ovoj knjizi nalazi crtež koji predstavlja Luciferov pečat, čiji su karakterističan detalj prigrlili poklonici i simpatizeri modernog Puta Leve ruke. Taj motiv je čest kao tetovaža, privezak, amblem na majici ili slika na nečijem virtuelnom profilu. Značajnu ulogu u demonolatriji takođe ima i grimoar crne magije Le Dragon Rouge (Crveni zmaj) ili Veliki grimoar, čija se prva verzija pojavila u XV veku. Ova knjiga sadrži deo materijala iz oba Solomonova ključa, ali se u njoj nalazi i uputstvo za prizivanje Lucifera i Lucifuge Rofokala u cilju potpisivanja pakta sa đavolom. Obično se kaže da demon piše mastilom koje vidi samo potpisnik pakta, zato neretko u dokumentima koji navodno predstavljaju te vrste sinisternih ugovora, vidimo potpis osobe ali ne i potpis demona potpisnika.

Goecijska magija je često viđena kao oblik niže magije, jer se njoj pribegava u slučaju traganja za rešenjem konkretnih ljudskih problema: materijalno stanje, zdravlje, ljubav, seks, osveta, zaštita i sl. Međutim, demonima je svojstveno da ljude podučavaju mnogim veštinama, o čemu se govori i u nekim gnostičkim tekstovima kada se pominju pali anđeli koji su ljude naučili kovačkom zanatu, pa čak i načinu šminkanja i ulepšavanja. Isto tako u opisu funkcija mnogih demona pominje se podučavanje jezika, astronomije, matematike, magije, znanja o biljkama, mineralima itd. To me navodi da se zapitam kako među brojnim ljudima koji danas prizivaju solomonske demone nema nijednog pronalazača, matematičara ili naučnika. To nešto govori možda ne o samim demonima koliko o onima koji ih prizivaju.

Za razliku od pre samo stotinu godina, kada su te demone pod kontrolisanim uslovima prizivali iskusni okultisti i to sa jasno određenom svrhom, danas te solomonske demone često prizivaju neuke i nezrele osobe, ljudi upitne pameti, obrazovanja i mentalne uravnoteženosti. Uputstva za njihovo prizivanje danas je lako skinuti sa interneta, pogledati tutorijale sa Jutjuba i započeti odnos sa silom za koju ne znamo baš tačno šta je i kakva joj je agenda. Infantilni ljudi postmodernog sveta u avanturu prizivanja demona ulaze potpuno nespremno, nezaštićeno, i sa krajnje upitnim motivima. Međutim, takav razvoj situacije je potpuno u skladu sa duhom vremena. 

Prizivači demona su sve mlađi i mlađi, i to više nije neka dokona sredovečna gospoda, pa ni satanistička grupa, nego često usamljeni marginalni pojedinci, deca rasturenih porodica, iz radničke klase, nižih slojeva. Mnogi od njih od demona traže utehu, pomoć i podršku za sve ono što im je potrošačko samoživo društvo uskratilo, i što nisu dobili kod kuće. Mnogi od njih od demona traže zaštitu, prijateljstvo, vođstvo, a što često uključuje prečicu za pribavljanje svega onog za šta su uskraćeni ili čemu teže da postanu. Neretko oni u demonima vide oruđe za krajnje sebične ili opake ciljeve, ali i za društvenu afirmaciju. U krajnjoj liniji, društveni gubitnici u demonima vide zaštitnike, ali i što je najvažnije, uz demone oni se osećaju snažno, nisu više bespomoćni, nisu niko i ništa. Neki od takve dece danas su ugledne ličnosti na satanističkoj i demonolatrijskoj sceni. To su satanisti treće generacije u čijem okrilju stasavaju, usudio bih se reći, oni četvrte generacije, koje nećemo moći pobrojati i klasifikovati, jer ih već sada mnogo ima. 

Jednom prilikom sam negde čuo kako u svetu ima između hiljadu ili dve hiljade osoba koje redovno izvode Mali terajući ritual pentagrama, temeljni obred iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne zore iz viktorijanskog perioda. To je iz domena Puta desne ruke. Nasuprot tome, lično sam pokušao da napravim prilično grubu računicu koliko trenutno ima ljudi koji prizivaju goecijske demone. Ovde mislim samo na njih, a ne na neke druge demone ili demonske entitete koji se generacijski prizivaju unutar tradicionalnih linija posvećenja na Srednjem ili Dalekom Istoku, Africi ili Latinskoj Americi. Na osnovu broja članova raznih LHP grupa na društvenim mrežama, zatim broja sledbenika istaknutih satanista, odredio sam prosečan broj i to podelio sa deset. Vodio sam se grubom logikom da će se tek svaka deseta osoba koja prati takve sadržaje usuditi i da se upusti u avanturu prizivanja demona. Došao sam do brojke od dvadesetak hiljada. Za nešto malo više od jednog veka, možda vek i po, brojka aktivnih prizivača goecijskih demona narasla je od nekoliko desetina osoba do par desetina hiljada, sa tendencijom daljeg rasta. Tome pogoduje opšta društvena atmosfera koja se stvara na Zapadu, pre svega u SAD, odakle se posredstvom glavnih tokova masovne kulture radijalno širi. Možemo očekivati da bi za desetak godina moglo biti stotinu hiljada ljudskih bića posvećenih demonima a sa kojima ovi privremeno, povremeno ili stalno, ulaze u simbiozu. U knjizi Krisa Metjuza Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture, data je prilično gruba procena o broju satanista u svetu i kreće se između 30.000 i 100.000 (2009), mada je upitno šta se tačno pod tim izrazom satanista podrazumeva. To bi moglo proizvesti sasvim drugačije pokoljenje ljudi koji će biti rađani zaposednuti, jer su njihovi roditelji želeli da začnu demonsko dete, ili dete sa demonskim moćima, blagosloveno od demona.
 

Pečat kralja Solomona iz Goecije

Naravno, internet je put ispovesti različitih iskustava koje su savremeni prizivači imali prilikom interakcije sa demonima. Neke od tih priča su nalik hororu, mnogi su prestravljeni, ali ima i ne mali broj onih koji ushićeno iznose kako je njihov odnos sa demonima blagotvorno uticao na njihove živote, mnogo toga su naučili, osećaju se bolje, stekli su samopouzdanje, pa su čak pribavili značajne materijalne pogodnosti. Demonolatristi nečija loša iskustva sa demonima pripisuju tome da su prizivači nezreli, da nemaju poštovanja prema demonima, pokušavaju da im naređuju, imaju predrasude utemeljene na hrišćanskom svetonazoru, a što utiče na prirodu i kvalitet njihovog iskustva. Takođe, od ne malog značaja jeste i neiskustvo prizivača. U teoriji, demonima iz srednjovekovnih grimoara pristupa se uz opsežne pripreme. Ta praksa uopšte nije namenjena početnicima u okultizmu. Naravno, mnogi se ne bi složili sa mojim viđenjem, ali barem po rečima iskusnih okultista, prizivanje demona iziskuje disciplinu i trezvenost evokatora. Imajmo na umu da su pomenuti grimoari mahom pisani kao niz uputstava koji slede hrišćansku perspektivu. To znači da prizivač prvo mora da stvori mehanizme svoje magijske zaštite, da bude utemeljen u veri, da prizove Svetog Duha, da obavi duge i posvećene molitve, da ispiše imena Boga oko kruga u koji se smešta, kao i oko trougla koji se nalazi izvan kruga, a čija je svrha da opredmeti demonsko prisustvo. Zašto je to bitno? Zato što se demoni, po datom pogledu na svet, pokoravaju božanskoj sili, pa otud da bi mag obezbedio poslušnost demona, mora ih ubediti kako poseduje božansku silu, kako govori u ime Boga, jer se njima i zapoveda u ime Boga, i ako nisu poslušni preti im se Božjim kaznama. Većina onih koji u naše vreme pristupaju prizivanju demona to ne čine sa opisanih pozicija. Neki kažu da to uopšte nije potrebno jer je u pitanju pogrešan i retrogradan pristup hrišćanskih magova Puta Desne ruke koji je uvredljiv za demone.

Na ovom mestu ukazao bih na jednu značajnu podelu među savremenim demonolatristima i demonolozima, a tiče se osnovnog pitanja postoji li uopšte demonska hijerarhija. Tradicionalna demonologija na tome insistira, jer demoni imaju titule, činove, u grimoarima uvek piše sa kolikim brojem nižih demona raspolaže neki moćan demon čije ime, sigil i osnovna svojstva znamo. Kao osnovno, većina demonoloških klasifikacija vodi poreklo od crkvenih učenjaka. Na primer, nemački biskup Peter Binsfeld je 1589. godine povezao sedam biblijskih demona sa sedam smrtonosnih grehova. Po mišljenju praktičara i teoretičara Puta Leve ruke Timotija Donahjua, takve tendeciozne klasifikacije još uvek zagađuju današnju demonologiju. On ističe da sama bilbija nikada nije kanonski definisala i klasifikovala jasnu strukturu demonske hijerarhije. Donahju se poziva na poznatog crkvenog doktora Sv. Tomu Akvinskog koji je objasnio da infernalna hijerarhija ne može postojati, jer ne može postojati poredak među demonima, što bi značilo da su sve titule nadevene demonima lažne. Pa ipak, ja bih postavio pitanje ima li uopšte razlike među demonima u pogledu njihove moći? Dakle, ako su neki demoni moćniji od drugih, nije li stoga logično upitati se, nisu li onda ovi manje moćni na neki način podređeni jačima od sebe? Sa druge strane, postojanje hijerarhije među demonima može biti potpuno drugačije shvaćeno od anđeoskih hijerarhija. Možda je u pitanju način na koji se demoni predstavljaju ljudima. Goecija poznaje demonske kraljeve, prinčeve, vojvode koji raspolažu brojnim legijama bezimenih ili neimenovanih demona. Zašto je onda neko imenovan kao nosilac kraljevske titule među demonima ako među njima nema hijerarhije? Sv. Toma Akvinski kaže da poredak postoji među predstavnicima sila svetla i dobra, dok kod zla nema nikakve hijerarhije, reda i discipline. Ipak, rekao bih da se i među sinovima anarhije zna ko je glavni.