Uvod u savremenu demonolatriju

Legenda kaže kako je kralj Solomon prizvao i zarobio 72 demona magijskim putem te da ih je upregao da za njega izvrše brojne poslove, u šta je, između ostalog, spadala i izgradnja čuvenog hrama u Jerusalimu posvećenog jevrejskom bogu. Nakon što su demoni završili sve što im je zapoveđeno, umesto da ih vrati nazad tamo odakle su i prizvani, kralj Solomon ih je svezao i zapečatio u posebnom kovčegu te potopio u jedno jezero. Možda je mislio da bi mu opet mogli biti potrebni nekada u budućnosti, ili možda njegovim naslednicima, ko zna... I tako su oni ležali dole neko vreme sve dok ih pohlepni tragači za izgubljenim blagom nisu pronašli i razbili pečate kojima su oni bili zapečaćeni. Od tada ti demoni slobodno lutaju svetom i lako ih svako može prizvati, jer oni vibriraju frekvencijom bliskoj ljudskom svetu, ljudskoj pažnji, veoma su brzi i rado se odazivaju na poziv. 

Temeljna knjiga savremene demonolatrije je Goecija. To je naziv prvog dela grimoara poznatog kao Lemegeton (Manji Solomonovi ključevi) koji sadrži uputstva za prizivanje 72 demona. Taj broj je takođe broj anđela skrivenog Božjeg imena – Šemhamforaša pa postoje spekulacije da ti demoni zbirno sačinjavaju mračnu stranu samog Boga. U Goeciji je imenovan, opisan te predstavljen sigilom svaki od tih demona, a naveden je i broj nižih demona kojima imenovani demon komanduje. Postoji nekoliko verzija Manjeg Solomonovog ključa koji se međusobno razlikuju u manjim detaljima, što otvara pitanje koje je mučilo Borisa Balkana u filmu Deveta kapija, koja je verzija magijske knjige koju je posedovao istinita, ali ja nisam kompetentan da se time uopšte bavim. Neke verzije Lemegetona imaju pet delova a neke četiri. Bitan deo čini Theurgia Goetia, (izvedena iz Tritemijusove Steganografije), čija je svrha prizivanje duhova vazduha, koja sadrži brojne sigile duhova od kojih su neki navodno dobri, a neki zli. Lemegeton sadrži i deo koji se zove Ars Paulina, gde su opisani duhovi saobrazni znacima zodijaka i časovima. Četvrti deo je najkraći i zove se Ars Almadel, a peti je, veoma zanimljiv – Ars Notoria, gde je opisan rad zasnovan na mnemotehnici. Taj poslednji deo je najstariji i često se dešava da je izostavljen u nekim verzijama Lemegetona. Osim Manjih Solomonovih ključeva, postoji i knjiga Veliki Solomonovi ključevi, što zajedno čini korpus solomonske magije. Naravno, autorstvo ovih knjiga, ili znanje o tome, pripisuje se legendarnom kralju Solomonu, ali svakako da su te knjige najverovatnije nastale u XVI veku, verovatno na osnovu starijih izvora. Na te starije izvore ukazuju imena nekih demona koja su vavilonskog porekla. 

U gnostičkim Nag Hamadi tekstovima referiše se na stvaranje 49 androginih demona čija se imena i funkcije nalaze u Solomonovoj knjizi. Dakle, Solomonovo ime se dovodi u vezu sa demonskom magijskom knjigom, ili knjigama, još od gnostičkih vremena, što je još jedan pokazatelj starosti tzv solomonske magije i njenih demona. Nije isključeno da su neki među gnosticima praktikovali solomonsku magiju. Osim toga, solomonska magija ima astrološke korespondencije i sadrži elemente seksagecimalnog brojčanog sistema karakterističnog za vavilonsko računanje. Uprkos tome što solomonska magija koristi prizive anđeoskih bića i sadrži upotrebu Božjih imena, ona je u suštini demonska, samim tim što opisuje demonske evokacije. Tu bismo se logično mogli zapitati zašto bi neki uzorni hrišćanin uopšte prizivao demone? Ako od njih traži rešenje za neke svoje životne situacije, ili traži znanje, a ne uzda se u Boga, o kakvom je onda hrišćaninu uopšte reč?

Luciferov pečat

Osim pomenutih knjiga, u korpus solomonske (goecijske) magije spada i Grimoirum Verum (Istinski grimoar) iz XVIII, pripisan Egipćaninu Alibeku iz Memfisa, koji ga je navodno zapisao početkom XVI veka tvrdeći da potiče iz starije tradicije koja vodi do samog kralja Solomona. Ovaj grimoar nije prevod nekog ranijeg teksta, nego se u izvornom obliku pojavljuje na francuskom i italijanskom jeziku. Upravo se u ovoj knjizi nalazi crtež koji predstavlja Luciferov pečat, čiji su karakterističan detalj prigrlili poklonici i simpatizeri modernog Puta Leve ruke. Taj motiv je čest kao tetovaža, privezak, amblem na majici ili slika na nečijem virtuelnom profilu. Značajnu ulogu u demonolatriji takođe ima i grimoar crne magije Le Dragon Rouge (Crveni zmaj) ili Veliki grimoar, čija se prva verzija pojavila u XV veku. Ova knjiga sadrži deo materijala iz oba Solomonova ključa, ali se u njoj nalazi i uputstvo za prizivanje Lucifera i Lucifuge Rofokala u cilju potpisivanja pakta sa đavolom. Obično se kaže da demon piše mastilom koje vidi samo potpisnik pakta, zato neretko u dokumentima koji navodno predstavljaju te vrste sinisternih ugovora, vidimo potpis osobe ali ne i potpis demona potpisnika.

Goecijska magija je često viđena kao oblik niže magije, jer se njoj pribegava u slučaju traganja za rešenjem konkretnih ljudskih problema: materijalno stanje, zdravlje, ljubav, seks, osveta, zaštita i sl. Međutim, demonima je svojstveno da ljude podučavaju mnogim veštinama, o čemu se govori i u nekim gnostičkim tekstovima kada se pominju pali anđeli koji su ljude naučili kovačkom zanatu, pa čak i načinu šminkanja i ulepšavanja. Isto tako u opisu funkcija mnogih demona pominje se podučavanje jezika, astronomije, matematike, magije, znanja o biljkama, mineralima itd. To me navodi da se zapitam kako među brojnim ljudima koji danas prizivaju solomonske demone nema nijednog pronalazača, matematičara ili naučnika. To nešto govori možda ne o samim demonima koliko o onima koji ih prizivaju.

Za razliku od pre samo stotinu godina, kada su te demone pod kontrolisanim uslovima prizivali iskusni okultisti i to sa jasno određenom svrhom, danas te solomonske demone često prizivaju neuke i nezrele osobe, ljudi upitne pameti, obrazovanja i mentalne uravnoteženosti. Uputstva za njihovo prizivanje danas je lako skinuti sa interneta, pogledati tutorijale sa Jutjuba i započeti odnos sa silom za koju ne znamo baš tačno šta je i kakva joj je agenda. Infantilni ljudi postmodernog sveta u avanturu prizivanja demona ulaze potpuno nespremno, nezaštićeno, i sa krajnje upitnim motivima. Međutim, takav razvoj situacije je potpuno u skladu sa duhom vremena. 

Prizivači demona su sve mlađi i mlađi, i to više nije neka dokona sredovečna gospoda, pa ni satanistička grupa, nego često usamljeni marginalni pojedinci, deca rasturenih porodica, iz radničke klase, nižih slojeva. Mnogi od njih od demona traže utehu, pomoć i podršku za sve ono što im je potrošačko samoživo društvo uskratilo, i što nisu dobili kod kuće. Mnogi od njih od demona traže zaštitu, prijateljstvo, vođstvo, a što često uključuje prečicu za pribavljanje svega onog za šta su uskraćeni ili čemu teže da postanu. Neretko oni u demonima vide oruđe za krajnje sebične ili opake ciljeve, ali i za društvenu afirmaciju. U krajnjoj liniji, društveni gubitnici u demonima vide zaštitnike, ali i što je najvažnije, uz demone oni se osećaju snažno, nisu više bespomoćni, nisu niko i ništa. Neki od takve dece danas su ugledne ličnosti na satanističkoj i demonolatrijskoj sceni. To su satanisti treće generacije u čijem okrilju stasavaju, usudio bih se reći, oni četvrte generacije, koje nećemo moći pobrojati i klasifikovati, jer ih već sada mnogo ima. 

Jednom prilikom sam negde čuo kako u svetu ima između hiljadu ili dve hiljade osoba koje redovno izvode Mali terajući ritual pentagrama, temeljni obred iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne zore iz viktorijanskog perioda. To je iz domena Puta desne ruke. Nasuprot tome, lično sam pokušao da napravim prilično grubu računicu koliko trenutno ima ljudi koji prizivaju goecijske demone. Ovde mislim samo na njih, a ne na neke druge demone ili demonske entitete koji se generacijski prizivaju unutar tradicionalnih linija posvećenja na Srednjem ili Dalekom Istoku, Africi ili Latinskoj Americi. Na osnovu broja članova raznih LHP grupa na društvenim mrežama, zatim broja sledbenika istaknutih satanista, odredio sam prosečan broj i to podelio sa deset. Vodio sam se grubom logikom da će se tek svaka deseta osoba koja prati takve sadržaje usuditi i da se upusti u avanturu prizivanja demona. Došao sam do brojke od dvadesetak hiljada. Za nešto malo više od jednog veka, možda vek i po, brojka aktivnih prizivača goecijskih demona narasla je od nekoliko desetina osoba do par desetina hiljada, sa tendencijom daljeg rasta. Tome pogoduje opšta društvena atmosfera koja se stvara na Zapadu, pre svega u SAD, odakle se posredstvom glavnih tokova masovne kulture radijalno širi. Možemo očekivati da bi za desetak godina moglo biti stotinu hiljada ljudskih bića posvećenih demonima a sa kojima ovi privremeno, povremeno ili stalno, ulaze u simbiozu. U knjizi Krisa Metjuza Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture, data je prilično gruba procena o broju satanista u svetu i kreće se između 30.000 i 100.000 (2009), mada je upitno šta se tačno pod tim izrazom satanista podrazumeva. To bi moglo proizvesti sasvim drugačije pokoljenje ljudi koji će biti rađani zaposednuti, jer su njihovi roditelji želeli da začnu demonsko dete, ili dete sa demonskim moćima, blagosloveno od demona.
 

Pečat kralja Solomona iz Goecije

Naravno, internet je put ispovesti različitih iskustava koje su savremeni prizivači imali prilikom interakcije sa demonima. Neke od tih priča su nalik hororu, mnogi su prestravljeni, ali ima i ne mali broj onih koji ushićeno iznose kako je njihov odnos sa demonima blagotvorno uticao na njihove živote, mnogo toga su naučili, osećaju se bolje, stekli su samopouzdanje, pa su čak pribavili značajne materijalne pogodnosti. Demonolatristi nečija loša iskustva sa demonima pripisuju tome da su prizivači nezreli, da nemaju poštovanja prema demonima, pokušavaju da im naređuju, imaju predrasude utemeljene na hrišćanskom svetonazoru, a što utiče na prirodu i kvalitet njihovog iskustva. Takođe, od ne malog značaja jeste i neiskustvo prizivača. U teoriji, demonima iz srednjovekovnih grimoara pristupa se uz opsežne pripreme. Ta praksa uopšte nije namenjena početnicima u okultizmu. Naravno, mnogi se ne bi složili sa mojim viđenjem, ali barem po rečima iskusnih okultista, prizivanje demona iziskuje disciplinu i trezvenost evokatora. Imajmo na umu da su pomenuti grimoari mahom pisani kao niz uputstava koji slede hrišćansku perspektivu. To znači da prizivač prvo mora da stvori mehanizme svoje magijske zaštite, da bude utemeljen u veri, da prizove Svetog Duha, da obavi duge i posvećene molitve, da ispiše imena Boga oko kruga u koji se smešta, kao i oko trougla koji se nalazi izvan kruga, a čija je svrha da opredmeti demonsko prisustvo. Zašto je to bitno? Zato što se demoni, po datom pogledu na svet, pokoravaju božanskoj sili, pa otud da bi mag obezbedio poslušnost demona, mora ih ubediti kako poseduje božansku silu, kako govori u ime Boga, jer se njima i zapoveda u ime Boga, i ako nisu poslušni preti im se Božjim kaznama. Većina onih koji u naše vreme pristupaju prizivanju demona to ne čine sa opisanih pozicija. Neki kažu da to uopšte nije potrebno jer je u pitanju pogrešan i retrogradan pristup hrišćanskih magova Puta Desne ruke koji je uvredljiv za demone.

Na ovom mestu ukazao bih na jednu značajnu podelu među savremenim demonolatristima i demonolozima, a tiče se osnovnog pitanja postoji li uopšte demonska hijerarhija. Tradicionalna demonologija na tome insistira, jer demoni imaju titule, činove, u grimoarima uvek piše sa kolikim brojem nižih demona raspolaže neki moćan demon čije ime, sigil i osnovna svojstva znamo. Kao osnovno, većina demonoloških klasifikacija vodi poreklo od crkvenih učenjaka. Na primer, nemački biskup Peter Binsfeld je 1589. godine povezao sedam biblijskih demona sa sedam smrtonosnih grehova. Po mišljenju praktičara i teoretičara Puta Leve ruke Timotija Donahjua, takve tendeciozne klasifikacije još uvek zagađuju današnju demonologiju. On ističe da sama bilbija nikada nije kanonski definisala i klasifikovala jasnu strukturu demonske hijerarhije. Donahju se poziva na poznatog crkvenog doktora Sv. Tomu Akvinskog koji je objasnio da infernalna hijerarhija ne može postojati, jer ne može postojati poredak među demonima, što bi značilo da su sve titule nadevene demonima lažne. Pa ipak, ja bih postavio pitanje ima li uopšte razlike među demonima u pogledu njihove moći? Dakle, ako su neki demoni moćniji od drugih, nije li stoga logično upitati se, nisu li onda ovi manje moćni na neki način podređeni jačima od sebe? Sa druge strane, postojanje hijerarhije među demonima može biti potpuno drugačije shvaćeno od anđeoskih hijerarhija. Možda je u pitanju način na koji se demoni predstavljaju ljudima. Goecija poznaje demonske kraljeve, prinčeve, vojvode koji raspolažu brojnim legijama bezimenih ili neimenovanih demona. Zašto je onda neko imenovan kao nosilac kraljevske titule među demonima ako među njima nema hijerarhije? Sv. Toma Akvinski kaže da poredak postoji među predstavnicima sila svetla i dobra, dok kod zla nema nikakve hijerarhije, reda i discipline. Ipak, rekao bih da se i među sinovima anarhije zna ko je glavni.

Seksualni roboti i transhumanizam

Seksualni roboti, odnosno seksbotovi, predstavljaju savremeni izraz drevnog motiva seksualnog opštenja sa veštačkim ili fantomskim bićima. Zapravo, reč je o obliku masturbacije koje ima svoje magijske uzore. Ljudi su se neretko, kako u prošlosti, tako i danas, zarad zadovoljenja svojih seksualnih potreba i želja, usled nedostatka prave stvari, koristili priručnim pomagalima, životinjama, predmetima, pa i posebno napravljenim prigodnim oblicima, odnosno improvizovanim seksualnim objektima. Međutim, posvećenici u magiju, prepoznali su magijski potencijal takvih seksualnih fetiša. U tom smislu, pominju se urne, koje su služile kao talismani. Naime, na dnu urne ispišu se određeni sigili koji predstavljaju estetski izraz želje, a onda se, u određenim okolnostima i nakon izvršenih magijskih priprema, seksualno opšti sa urnom, ne bi li se semenom natopljeni sigil, zapravo magijski aktivirao. Potom je urna zakopavana na posebno izabranom mestu gde bi za sebe vezivala određene astralne sile i tako uticala na stvaranje okolnosti koje vode ka ispunjenju zadate želje. Takva praksa imala je i varijantu koja je podrazumevala stvaranje prigodnog oblika od blata, nalik ženskom telu, što je predstavljalo određenu boginju. Obično bi takva zemljana lutka ležala na tlu, dok bi u njenom međunožju bila ugurana urna, pa bi izvođač takvog obreda zapravo oponašao snošaj sa pravom ženom. Sve je to pratio određeni ritual i prigodne bajalice, kao i simboli urezani na lutku-fetiš. Naravno, možemo pretpostaviti da je takav obred mogao imati svoje oponašatelje čija je jedina želja bila da se na taj način zadovolje, ali moguće je i da su magovi oponašali napaljene nevoljnike.

Dakle, sada možemo imati bolji uvid u veliki civilizacijski put koji je seksualna zemljana lutka sa urnom prevalila da bi se danas ovaplotila kao seksualni robot, odnosno seksbot. Magijski motiv se u međuvremenu zagubio, ali je preživela težnja da se kakvim prigodnim oblikom zameni ljudsko biće. Tako ovih dana već imamo pojavu javnih kuća koje svojim mušterijama nude upravo seksbotove. I kao što su nekada žreci verskih učenja glavnog toka grmeli protiv korišćenja urni i zemljanih lutki te uopšte kultnih fetiša, tako su se i danas našli neki neopseudostarozavetni vikari da sa kojekakvih umišljenih moralnih visina osuđuju i traže zabranu korišćenja seksbotova. No, kako je vreme u kome živimo racionalizatorsko, tako se i za ovu vrstu zabrane, umesto verskih, koriste nekakvi racionalni i etički, u suštini ideološki razlozi. 

Navodno, tvrde ovi današnji moralizatori i tabuizatori, seksbotovi bi, na način kako to već čini pornografija, mogli izopačiti muško-ženske odnose, poglede na seks i uopšte izazvati patološku promenu u seksualnoj sferi, a što bi vodilo ka degradaciji žena i njihovom percipiranju kroz prizmu seksbotova. O tome bi se još i moglo raspravljati, mada šta koga briga šta ko radi sa svojom seksualnom energijom u slobodno vreme, ukoliko to nikoga ne dotiče? Šta koga briga ko kako koga percipira ukoliko se sve vreme pristojno ponaša? Međutim, savremeni inkvizitori idu korak dalje. Navodno, oni su zabrinuti da bi seksbotovi predstavljali uvredu za žene, jer bi uobličavali sliku žene kao seksualnog objekta. Te tvrdnje idu logikom da robotski partneri (uglavnom dizajnirani kao stereotipne poželjne žene) reprodukuju i pojačavaju model prema kojem žena postaje objekat za zadovoljstvo, bez subjektivnosti, bez mogućnosti odbijanja. 

Na primer, ako objektizujemo ženu i koristimo je kao seksualno oruđe, tada je dehumanizujemo. Ovo razotkriva stajalište po kojem tehnologija nije neutralna, nego je određena kulturološkim snagama koje tretiraju žene kao stvari. Dakle, iza pojave seksbotova viri najcrnji patrijarhalni mrak! Takođe, tehnološki artefakti koji su stalno dostupni, pasivni, programirani da kažu da, i to u obliku idealizovane žene, mogu biti simbolički poražavajući. Navodno, takvi seksbotovi šalju poruku da je seksualni partner bezrezervno raspoložen i podređen. 

U tom smislu, negatori seksbotizacije ukazuju i na nekakve simboličke i društvene posledice, u smislu da problem seksbotova nije samo stvar dizajna, već i šireg značenja, tj. u pitanju je symbolic-consequences argument. Wtf! Pazite, seksualni roboti simbolički predstavljaju normativno problematične odnose, recimo ne-uzimanje u obzir pristanka, dominacija, objektifikacija. Ako to predstavlja problematične norme, onda njihovo prihvatanje može imati negativne posledice na društvo: jačanje rodnih nejednakosti, umanjenje empatije, pogoršanje stavova prema ženama, itd. Iz tih razloga trebalo bi regulisati, ograničiti ili ukinuti takvu tehnologiju. Na primer: seks-robot koji je konstruisan tako da uvek pristaje na seks, bez mogućnosti odbijanja, simbolično postiže isto što i fantazija o ženi koja je uvek raspoložena, a to je centralni element kulture silovanja. 

Sve ovo lepo teoretski zvuči, ali kritičari previđaju temeljni zakon pornografije, pa samim tim i seksbotova, da te stvari izazivaju zavisnost, pa otud stvaraju i nesposobnost muškaraca da uđu u bilo kakav dublji odnos sa ženama. I još nešto je tu važno. Otkud uopšte potreba za seksualnim robotima? Ta potreba je izraz opredeljenja mnogih savremenih muškaraca koje ide u pravcu odustajanja od žena, pa se stoga seksbot nalazi u ulozi supstitucije. Dakle, nećemo žene, hoćemo seksbtove! Ne umemo da opštimo sa ženama, nesigurni smo, preplašeni, stoga dajte nam što verniju i nama prihvatljivu zamenu. Mnogo je takvih muškaraca danas i seksbot je njihov kanal supstitucije. Nema opasnosti od silovanja i širenja kulture silovanja, naprotiv, porno-seksbot zavisnik nije sposoban da se uzbudi kada je u pitanju prava stvar. Efekat masovne porn-seksbotizacije jeste nalik opštoj kastraciji! Zapravo, njih stvarne žene uopšte ne zanimaju. Once you go porn...  

Upravo je to ono što već polukastrirani i ograničeno sposobni postmoderni muškarci žele. Oni ne žele pravu ženu pored sebe, jer svako ulaženje u bilo kakav odnos sa ženama, partnerstvo, vezu, brak, postmoderni muškarac vidi kao opasnost po vlastiti mir, narušavanje zone komfora, nepotreban napor, rizik od emotivnog povređivanja, i pre svega trošak vremena, novca i energije. U tom smislu, bezrezervna raspoloženost i raspoloživost, kao i podređenost, jeste idealna perspektiva partnerskog odnosa koji zaobilazi sve moguće rizike, muška strahovanja i nesigurnosti. Seksbot ne nosi karmički prtljag, nema ljubomornog bivšeg muža ili momka koji prati i preti, nema dete iz prvog braka, ne iziskuje nikakvu pažnju osim redovnog održavanja i nema nikakvih očekivanja. Obzirom da je pojedinac osnovna ćelija postmodernog društva, a ne tzv nuklearna porodica, kako je to do nedavno bilo u odnosu na moderno društvo, otud za sreću nije više potrebno dvoje nego jedan! 

U tom svom gledištu protivnici seksbotova kao da zaboravljaju da bi oni mogli biti napravljeni tako da podražavaju ne samo žensku, nego i mušku anatomiju, ali i neke alternativne životinjske, pa i izmaštane „vanzemaljske“ prigodne seksualno izazovne anatomije. Osim toga, na opšti užas moralista, recimo pedofili bi mogli iživljavati svoje fantazije na pedo-seksbotovima. Roboti, pa i seksbotovi nisu živa bića, nego predmeti. Bolje da se zanimaju pedobotovima nego nečijom decom. I dalje, ako već postoje svakakve seksualne gumene lutke ili dildoi, pa u čemu je onda problem da takve lutke budu interaktivne, da odaju utisak živog bića, ma kakvog oblika i dimenzija bilo to biće? Neko bi rekao, ti si bolestan! Ali, molim vas, svako ko to pomisli je prosto idiot, jer ja ovde zapravo odražavam neizrečeno mnjenje i izvodim krajnje logičke konsekvence preovlađujućih stavova.   

Negatori takođe upozoravaju da razvoj seks-robota često ide ruku pod ruku sa logikom komercijalne seksualnosti: kupac / korisnik ima kontrolu, partner nije subjekat sa vlastitim potrebama. U tom smislu, seks-robot može biti produžetak ili zamena za objektifikovan stav prema ljudima. Čekajte, zar nije na sličan način ustrojeno i tržište rada, odnosno preovlađujući ekonomski odnosi koji sve i svakog objektivizuju na najbanalniji mogući način? Dakle, upozoravaju seksbotoborci, odnosno seksbotoborkinje, ne radi se samo o novoj igrački, nego o kulturnom pomaku prema modelu u kojem seksualna intimnost gubi dimenziju uzajamnosti, subjektivnosti i autonomije. Pa zar to već odavno nije narušeno? 

I konačno, još jedan u nizu argumenata protiv seksbotova jeste da trenutno modeli seks-robota reprodukuju rodne i tehnološke nejednakosti, ali postoji mogućnost da se tehnologija preusmeri ka emancipatorskim dizajnima. U prevodu: mašina-partner koja nije samo pasivni ženski objekat, nego ravnopravan subjekt ili barem interaktivan partner, sa namerom da se porekne dominacija. Dakle, u blažoj varijanti, postmoderna inkvizicija može dozvoliti ne potpunu zabranu seksbotova, već njihov kritički razvoj, odnosno bolji dizajn koji uklanja rodne stereotipe i pruža više raznovrsnosti i mogućnosti refleksije. Pa to je upravo ono od čega postmoderni muškarci žele da pobegnu. Ko bi onda kupio feministički seksbot? To je negacija smisla seksbota. Zapravo, to je zaobilazni način njihove zabrane.

Negatori prakse korišćenja seksbotova svoj stav često argumentuju pseudopsihološkim razlozima da bi opštenje sa tim objektima navelo one koji se u to upuštaju da u stvarnom životu (a ovo kao nije stvarno, je li?) prenebregnu društvena pravila, odnosno pristanak druge strane. Ono što negatori previđaju, kao što sam već istakao, baš kao u slučaju pornografije, jeste da kada čovek jednom iskusi seksbota, poželeće da to čini koliko je god moguće češće. U jednom trenutku to bi mogla postati zavisnost i izroditi nesposobnost kod ljudskog bića ne samo da se upusti u emotivno-seksualnu vezu sa drugim ljudskim bićem, nego i u nesposobnost da uopšte oseti bilo kakvo uzbuđenje spram drugog, odnosno živog i pravog drugog. Meni je sasvim jasno da je to opšti društveni problem koji nas vodi u demografski sunovrat, ali to nije ono što brine kritičare koncepta seksbotova. 

Tačno u toj tački, sasvim jasno uviđamo mračnu prirodu feminističkog pogleda na svet, koji predstavlja ideološku izraslinu na idejno-vrednosno-svetonazorskoj strukturi koju označavamo kao komunizam. Sa druge strane, komunizam, predstavlja utopističku zamenu za organsku, istorijsku prirodnu ljudsku zajednicu, odnosno neprirodan pokušaj da društvo oponaša zajednicu. Feministkinje i levo orijentisani humanisti zapravo ne žele da dođe do emancipacije, odnosno oslobađanja seksualne usmerenosti od ljudskog obličja. Oni žele da seksualna energija pojedinaca bude usmeravana od strane društva na način i po pravilima koja oni zagovaraju. Oni s pravom uviđaju opasnost za njihov projekat upravo u pojavi seksbotova kao zametku seksualne veštačke inteligencije. Otud je seksualna veštačka inteligencija protivotrov za sve ideološke otrove, kao što je transhumanizam protivotrov za svakoliku izopačenost humanizma i antropocentrizma. Sa druge strane, kritike i protivljenja koja dolaze sa tzv desnog ideološkog spektra mahom su versko-moralistički orijentisana, ali to su ionako neki zatucani retrogradni fašistoidni elementi, pa je samim tim bespredmetno uopšte baviti njihovim mnjenjem koje je već samo po sebi neligitimno? Zar ne?

Odvajanje seksualnosti od ljudskog obličja preduslov je transhumanističke (r)evolucije. I tu mračne retrogradne sile reakcije, bilo da dolaze sa desnice ili sa levice, postavljaju svoju poslednju zamku u nadi da će time nekako zauzdati i kontrolisati tehnološki napredak. Naime, oni su se dosetili da roboti, tačnije veštačka inteligencija, ima nekakva prava! Sam zahtev da veštačka bića, zapravo ne-bića, imaju prava, ukazuje na ludilo postmodernog ludizma, da se tako izrazim, u trenutnom nedostatku delotvornijeg izraza. 

No, imam dužnost da razmotrim još jednu mogućnost. Recimo, ukoliko veštačkoj inteligenciji dodelimo nekakva prava time stvaramo preduslove da budući kiborzi, odnosno ljudi sjedinjeni sa mašinama i veštačkom inteligencijom, takođe ostvare svoja prava. Dakle, mogli bismo pomisliti da protivnici seksbotova imaju tako dalekovide nazore te unapred brinu brigu o nečemu što još uvek ne postoji, pa ipak to deluje malo verovatno. Pre će biti da oni jednostavno ne žele da ljudi nesputano uživaju na načine na kojima bi im možda i Markiz de Sad pozavideo. Ta želja da se nekome zabrani nešto tako intimno ukazuje na ideološku ili versku zaslepljenost. Njih brine da bi moglo doći do zloupotrebe seksbotova! Pa to ni proroku Isaiji ne bi moglo pasti napamet! Njih brine da bi seksbotovi, odnosno veštačka inteligencija u njima, mogla patiti, našavši se u ulozi žrtve bestijalnog i nehumanog postupanja kojekakvih perverznjaka. O tempora, o mores! 

Tako nađosmo novi objekat naše brige i novi povod za emitovanje gnevnog mrakobesja na naše stare i omiljene mete: muškarce koji se zabavljaju ili iživljavaju! Njih brine da bi oni mogli da zlostavljaju i siluju nekakve pametne seksualne kante koje se pokreću, govore i stenju, sve i da su te kante sačinjene od veštački uzgojenog mesa sa niskim CO2 otiskom! Njih brine moguća patnja nečega što ni sami ne razumeju šta je. Oni su zabrinuti za prava i duševni mir softvera! Njih brine eventualna duševna bol nečeg što nema dušu. Njih brinu povređena osećanja nečeg što osećanja nema nego predstavlja oblik čisto matematičke inteligencije. Osećaju li nule i jedinice?

Naravno da ih ne brine ovo što sam naveo, nego ih brine to što će njihova briga postati suvišna a pogled na svet prevaziđen. Zamislite svet u kome nema više porodice pa otud ni porodičnog nasilja, nema oduzimanja dece, brakorazvodnih parnica, mešanja države u porodične odnose, nema seksizma, nema mizoginije, nema homofobije, nema rasizma, nema ničeg njima tako omiljenog jer su ne samo muškarci, nego i žene, obuzeti seksualnom inteligencijom seksbotova, koja razvija nove i nove načine zadovoljavanja i nove oblike pogodne za tu svrhu. A razmnožavanje? Ma hajte molim vas! Nema tog problema u pogledu ljudskog razmnožavanja koje veštačka inteligencija ne može da reši, osim ukoliko veštačke materice ne predstavljaju objektivizaciju žena u skladu sa patrijarhalnim rodnim stereotipima. Na putevima njene misije usrećivanja čoveka te njegovog pretvaranja u nešto drugo, veštačka (seksualna) inteligencija ne iziskuje nikakva prava, etiku i nikakvu snishodljivost od strane dežurnih pozera moralističke ili etičke ispravnosti. Između ostalog, svrha veštačke inteligencije jeste da udovoljava fantazijama i seksualnim prohtevima čoveka, a priroda će sama ostvariti iskorak ka transhumanizmu.

U međuvremenu, mišljenja sam da je odnos ljudskog bića i mašine, kakav god bio, intimna stvar ljudskog bića, i da društvo u to ne bi trebalo da se meša, jer je u pitanju privatnost, posebno ukoliko se taj odnos odvija na diskretan način. Pristup koji ovde zagovaram u skladu je sa barem tri filozofska svetonazora: Džona Stjuarta Mila, Mišela Fukoa i Rosi Braidoti. Po Milu, jedino opravdanje za društvenu intervenciju u ponašanje pojedinca jeste sprečavanje nanošenja štete drugima. Po tom kriterijumu, ni odnos sa seks-robotom ni sa AI-avatarom ne bi bio predmet društvene zabrane, jer nikoga ne povređuje. Po Fukou, društvo kroz moralne i medicinske norme pokušava da kontroliše telo, želju i seksualnost. Otpor toj kontroli (npr. zadržavanje prava na sopstvenu erotsku vezu sa mašinom) jeste gest slobode od biopolitičkog nadzora. Po Braidoti, u posthumanizmu se briše čvrsta granica između čoveka i mašine. Otud intimnost sa tehnologijom nije perverzija, nego nova forma subjekta koji se formira u svetu gde je čovek već hibrid mašine i tela (telefoni, algoritmi, proteze, mreže, čipovanje). Dakle?

Konačno, nakon obrnutog kruga, vraćam se na polazne magijske premise upotrebe seksbotova. Ukoliko uzmemo u obzir zakone teurgije, posebno onog dela koji se tiče animacije, odnosno magijsko oživljavanja kipova bogova, kako se to navodno nekada radilo u drevnom Egiptu, perspektive svojevrsne teurgijske ili demonourgijske tehnomagije bivaju sasvim jasne. U tom smislu, mogli bismo razviti načine za objektivizaciju, odnosno prizivanje određenih duhovnih sila u seksbotove, čime ove seksualne fetiš igračke dobijaju jedan sasvim drugačiji smisao.

Uobličavanje savremenog Puta Leve ruke (LHP)

Kako je objasnio švedski akademski istraživač ezoterizma Kenet Granholm u knjizi Dark enlightenment, izraz Put leve ruke u zapadnjačkoj literaturi u upotrebi je još od XIX veka u tumačenjima indijskih religijskih izvora, posebno tantre. Rani komentatori, poput Vilijama Vorda (1769–1823) i Horasa H. Vilsona (1786–1860), predstavljali su hinduističku tantru kao odvratan i degenerisan oblik religije. Dok mnogi tantrički tekstovi navode sedam ili više puteva, ideja da se tantra može lako podeliti na dve glavne tradicije: Vamamarga ili Vamačara (levi put) i Dakšinamarga ili Dakšinačara (desni put), na kraju se pojavila sa već uspostavljenom okultnom podelom na crnu i belu magiju. Pojmovi levo i desno već su dugo bili deo okultnog shvatanja te zasnovani na biblijskoj tradiciji, ali je tek Helena P. Blavatska popularizovala ovu indijsku i tantričku vezu. Ideja o dobroćudnom Velikom belom bratstvu bila je uobičajena za okultizam druge polovine XIX veka, kao i predstava da ono ima svoj pandan u zlonamernim i sebičnim Crnim adeptima ili Braći leve strane. Međusobne optužbe za rad sa ovim zlonamernim silama bile su popularne među zavađenim frakcijama tadašnjih okultista.

Krajnje uopšteno, ono što smatram zajedničkim stajalištem većine savremenih poklonika Puta Leve ruke jeste anarhistički individualizam po kome nema dogme i nema poslušnosti. Naravno, neki bi rekli da to nije sasvim tačno, jer među onima koji sebe uvrštavaju u Put Leve ruke postoje međusobne nesaglasnosti povodom osnovnog određenja struje sa kojom se poistovećuju. Naime, nije svako ko se tako identifikuje priznat od strane svih kao takav. Nije svaki deklarisani satanizam neosporno deo Puta Leve ruke, niti svako ko ide tom stazom sebe vidi kao satanistu i crnog maga. Poznati britanski okultista Kenet Grant svrstao je sebe i svoju magijsku grupu u Put Leve ruke, ali je odbio svaki satanizam i crnu magiju. Istraživač Kenet Granholm je opisao Put Leve ruke kao izraz istovremeno širi i uži od pojma satanizam. Po Granholmu, Put Leve ruke karakteriše ideologija individualizma, čak i kada to podrazumeva postojanje grupe i zajedničkog magijskog rada. Tu je uvek reč o ličnom napretku i razvoju. Druga karakteristika jeste cilj za postignućem samooboženja (self-deification), te naposletku imamo izraziti antinominalizam. Pitanje tog samooboženja je posebno zanimljivo, budući da mračni magovi teže biti poput bogova, ali veliko je pitanje kakvog su karaktera ti bogovi. Uzimajući u obzir njihove afinitete i prirodu sila sa kojima opšte magijskim putem, možemo sasvim razumno zaključiti da je reč o mračnim bogovima. Iz neke konvencionalne perspektive njihovo samooboženje zapravo je samo-odemonjenje. 

U idealnom smislu neko ko ide tim putem ne bi trebalo da se povinuje nikakvom autoritetu nego vlastitom instinktu, odnosno intuiciji. Put Leve ruke, između ostalog, karakteriše volja za moć i izraženija beskrupuloznost. Osim što teži moći, posvećenik Puta Leve ruke teži samooboženju i konačno – besmrtnosti, jer ta staza ima svoje načine i za to. Neko ko ide stazom Leve ruke nije gnostik, i nije vernik, već aktivno komunicira sa nevidljivim onostranim, ali bez prizivanja koje podrazumeva religijsko obožavanje. Put Leve ruke nije vera već polje aktivnog delovanja. 

Iz perspektive Puta Leve ruke, Put Desne ruke je nešto svakako pogrešno, čak i mizantropsko, jer insistira na ograničavanjima, poštovanju hijerarhije, poslušnosti na osnovu vere u fikciju Boga ili bogova. Put Desne ruke, po mišljenju poklonika Puta Leve ruke, poništava sopstvo utapanjem u Boga, ili ništenjem u nirvani, kao i raznim učenjima o susprezanju instinkta i životinjske prirode čoveka. Verujem kako mnogi moderni ljudi imaju slične opšte stavove, ali ih to još uvek ne svrstava na stazu Puta Leve ruke. Ove polazne pretpostavke navodim da bih naglasio koliko su osnovna gledišta Puta Leve ruke utkana u opšte raspoloženje i duh našeg vremena. Mi možemo rado prihvatiti mnoge stavove Puta Leve ruke iako bismo negirali bilo kakvu vezu, a kamo li poistovećivanje, sa onima koji su aktivno i svesno na tom putu. Mnogima poklonici Puta Leve ruke deluju kao nekakva sumanuta sociopatska i psihopatska mračnjačka strašila, ali bi se svakako iznenadili kada bi otkrili koliko zajedničkih tačaka imaju sa njima. Na neki način, u svakome od nas čuči skriveni satanista, ali se još uvek nije oslobodio. Naravno, nisu svi satanisti isti. I tu postoje nijanse i značajne razlike. Svugde, pa tako i na stazi Puta Leve ruke, postoje različiti oblici okultne ideologije. Ukoliko bismo svet okultizma delili na htonsku i uransku prirodu, Put Leve ruke bi svakako pripao onom htonskom. Upravo u toj htonskoj komponenti možemo tragati za istorijskim i mitološkim izvorima onog okultnog mentaliteta čije je jedno od ishodišta moderni Put Leve ruke.

Granholm pominje ulogu Alistera Krolija za razvoj savremenog Puta Leve ruke. Iako Kroli nije sebe uvrštavao u Put Leve ruke, (naprotiv, on je omalovažavao svoje protivnike kao pripadnike Crnog bratstva), Granholm naglašava da je njegova upotreba seksa kao inicijacijskog alata, zatim njegov antinomijski stav prema konvencionalnom društvu i religiji, fokus na volju kao primarno oruđe maga i njegov beskompromisni stav prema duhovnom napretku, imalo značajan uticaj na Put Leve ruke. U neku ruku Krolijevi spisi, a posebno njegova poezija, uticali su recimo na Antona Šandora LaVeja, osnivača Crkve Satane, iako se LaVej negativno odnosio prema dotadašnjoj tradiciji okultizma na Zapadu, a što uključuje i samog Krolija. Ipak, kod LaVeja postoje određene sličnosti sa Krolijem. 

U tom smislu, norveški profesor Asbjorn Direndal (Asbjørn Dyrendal), u eseju Satan and the Beast. The Influence of Aleister Crowley on Modern Satanism, navodi primer sličnosti između LaVejeve filozofije i Krolijevog pamfleta o slobodi Liber Oz. Načelno, LaVej je usvojio Krolijevo određenje magije kao nauke i umetnosti izazivanja promene u skladu sa voljom. Drugo veliko ime modernog satanizma, Majkl Akvino, (osnivač organizacije Setov Hram), kako primećuje Direndal, bavi se Krolijem neposrednije i detaljnije nego LaVej, pokazujući mnogo veće interesovanje za Krolijeve ideje. Maksin Ditrih (osnivačica organizacije Joy of Satan), ima jednu zanimljivu opasku vezanu za Krolija. Poznato je da je Kroli imao viziju bića nalik modernim predstavama vanzemaljaca, sa velikom glavom, ogromnim čelom i malim licem, a koje je nazvao Lam. Navodno je Lam isto što i Ajvaz, glasnik boga Horusa koji je Kroliju izdiktirao njegovu čuvenu Knjigu Zakona u Kairu 1904. godine. Ditrih, koja dolazi sa krajnje desnog ideološkog spektra, za Lama kaže da je to u pitanju Jahve, što automatski stvara negativnu konotaciju i samim tim biva jasan i stav njene organizacije spram Alistera Krolija. Krolijev antinominalistički imidž takođe nije bez značaja u konstrukciji imaginacijskog okvira koji pogoduje rađanju satanizma. Ipak, u XXI veku Krolijeva slika je u priličnoj meri izbledela da bi predstavljala bilo kakav uzor savremenim satanistima. No, jedno je gotovo izvesno, da svako ko iole ozbiljnije kroči stazom okultnog, pre ili kasnije mora naići na Krolija.

U drugoj polovini XX veka počeo je proces uobličavanja satanističke ideje, a što u pogledu ideološke čistote (ili jasnoće) nije bilo bez kontroverzi, niti je dosezalo dubinu u nekom praktičnom smislu, često se zadržavajući na fantazmagoričnom, površinskom, revijalnom i teatralnom. Kasnije se pojavila nova, treća generacija koja je satanizam usmerila više ka magijskom, a neretko imamo na delu sinkretizam evropske satanističke tradicije sa mračnim elementima afro-karipskih i afro-brazilskih kultova. U nekakvom ideološkom ključu, posleratnu generaciju možemo nazvati satanistima desnice i često neo-nacizma, dok ovu koja posle dolazi neretko karakteriše anarho-levičarski pristup, sa izuzecima poput Tomasa Karlsona. U zasebnim tekstovima baviću se ključnim imenima te prve posleratne generacije satanista čiju pripadnost Putu Leve ruke neki osporavaju, a to su Anton LaVej, Majkl Akvino, Dejvid Mjat (Anton Long), njihove organizacije i grupe proistekle od njih. Oni pripadaju drugoj generaciji satanista, dok kao predstavnike prve generacije možemo navesti imena kao što su Marija de Naglovska (1883-1936, Rusija, Italija, Francuska) i Ben Kadoš (Carl William Hansen, 1872-1936, Danska). Između njih i druge generacije satanista ne postoji nikakva veza, a osim toga, pomenute ličnosti je teško nazvati satanistima u kontekstu savremenog satanizma, pa ipak oni su se u određenoj meri poistovećivali sa satanizmom. 

Takođe, vredi pomenuti i tzv „kulturalne sataniste“, što se odnosi na intelektualce i umetnike koji su Satanu videli kao simbol oslobođenja i pobune, a ne zla. U tu grupu spadaju veliki pesnici kao Persi Buše Šeli, Lord Bajron, Šarl Bodler, August Strindberg, Stanislav Pšibiševski (Stanislaw Przybyszewski), Vilijem Blejk i Vilijem Hazlit. Oni su u poemi Džona Miltona „Izgubljeni raj“ (Paradise Lost) videli Satanu kao simbol harizmatičnog i odvažnog vođe pobune protiv Božje tiranije, odnosno represivnog društvenog poretka aristokratije i sveštenstva. Oni nisu obožavali Satanu, odnosno radije Lucifera, kao božanstvo već su u njemu pre svega videli pozitivan, slobodarski i progresivan simbol.

Dalje, Granholm kaže da je kao i kod mnogih drugih aspekata ezoterizma XX veka, popularna kultura takođe odigrala važnu ulogu za uobličavanje Puta Leve ruke. Kao jedan od najvažnijih izvora za popularizaciju samog izraza Put Leve ruke, Granholm navodi Denisa Vitlija (1897–1977), koji je u mnogim svojim romanima uključivao sataniste koji su se identifikovali kao adepti Puta Leve ruke. Međutim, za razvoj samog imaginarijuma Leve ruke, nesumnjivo je zaslužan Hauard Filipsa Lavkraft, Kenet Grant, a u manjoj meri i Ostin O. Sper. Ipak, sve što je prethodno izneto jeste nešto što bi neki istraživač mogao zaključiti, i tu bi svakako bio u pravu, ali, ključni okultni izvori uobličavanja savremenog Puta Leve ruke su sasvim jasni. Reč je o knjigama, a to su korpus knjiga tzv solomonske magije (Veliki i Mali Solomonovi ključevi), Sveta Magija Abramelina Maga i još nekoliko naslova tzv grimoarske literature.

Neispoljene arkane Bafomitrasovog grimoara arkana: Abraset i Lasee

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

U trenutku dok ovo pišem otkrio sam još dve neispoljene arkane koje svojim odsustvom upotpunjuju Bafomitrasov grimoar arkana. Te dve neostvarene arkane su Aberset i Lasee. Zapravo, Aberset nije potpuno neispoljena, već postoji u obliku skice koja je priložena u ovom tekstu. Aberset potiče iz moje vizije i prikazuje ljudsku priliku pod kukuljicom koja stoji na podu misterija (sačinjen od crno-belih kvadrata), u pozi boga Seta koji se bori iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne Zore. Njegova desna ruka je podignuta visoko a leva spuštena niz telo. Zakukuljičeni lik stoji nasuprot velikoj krunisanoj zmiji koja se uzdiže iz klupka. Ta zmija je Šet ili Set. Aberset je zapravo posvećenik tog božanstva u obliku zmije. Arkana prikazuje prijem adepta od strane boga, što podseća na Stelu otkrovenja Ank-af-na-Khonsua iz muzeja u Kairu koja se povezuje sa likom i delom Alistera Krolija. Aberset je onaj koji je prešao na drugu stranu. On se ne priziva ali služi kao uzor. To je neko ko je ostavio ključeve i mi tragamo za tim ključevima a ne za njime kao osobom i entitetom.

Druga arkana, Lasee, dolazi iz mog sna i ima atlantsko poreklo. Predstavljena je teget oltarom na kome se nalazi Crna knjiga ispisana zlatnim slovima. Ta knjiga komplementarna je dvema knjigama Kristalnog Grada (Grad Piramida) – Plavoj i Crvenoj, te predstavlja knjigu Grada Senki. To je grad suprotan Gradu Piramida i zapravo je ogroman kompleks mračnih demonskih tunela. Lasee je bezazleno ime koje nije opasno izgovarati, a služi za profano identifikovanje Grada Senki, njegovih užasa i lepota. Duhovi ove karte pojavljuju se kao pet Afrikanaca u oker odeći i komuniciraju tako što pišu i crtaju po tlu. Oni su čuvari Abersetovih ključeva.

Mala arkana 10 Akondo - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Deseta mala arkana po redu predstavlja čin inicijacije o čemu svedoči prisustvo zmije koja u položaju uroborosa spava duboko pod zemljom, pokopana ispod deset pečata. Arkana potiče od Amhazara, a suštinski je antičkog porekla. Poruka karte je dvojaka: probuditi zmiju! Druga poruka se odnosi na zatomljavanje jer upućuje na nedelatnost, tajnu, zaveru, dubok san, čak i smrt. Nalazite se pred uspavanim zmajem u njegovoj dubokoj pećini. Ukoliko želite da se dokopate bogatstva koje on čuva morate proći neopaženi ili se suočiti sa njim. Sa druge strane, karta najavljuje utihnuće i zakopavanje, nestanak sa lica zemlje. Pa ipak, radije se opredeljujem za poruku koja kaže da buđenjem zmije sledi korenit preobražaj. 

U praktičnom smislu duhovi ove karte su pogodni za rad sa zmijama, opštenje sa svim gmizavcima ili životinjama koje žive pod zemljom. Takođe, oni otkrivaju gde je nešto zakopano ili skriveno, odnosno kako nešto tako dobro sakriti da nikad ne bude otkriveno, pa čak i kako sakriti nešto ili nekog naočigled svih. Još jedna njihova specijalnost jeste stvaranje opsene i zavaravanje. Svakako će pokušati da prevare i poigraju se sa svakim ko ih zaziva, pa tek ukoliko ste stekli određenu sigurnost možete ih zvati mada nikako pre. Za vaš račun i u vašu korist mogu mnoge ljude dovesti u zabludu, ali isto tako mogu vam otkriti zablude, obmane, laži, prevare i zavere. Pojavljuju se kao krupne crne bube. Njihove reči su: Fiat potestas obscuri speculum bona in me erga manent / Fiat potentia obscurae umbrae initiationem meam confirmet, terra consensum praestet.

Mala arkana 9 Kodeks - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Ova karte je u vezi sa arkanom XXIV Kolos i potiče od Amhazara, ali suštinski dolazi iz evropske ezoterijske tradicije. Kodeks je složena stvar. Ukazuje na zakonomernost i ritmičnost delovanja i postojanja, sledi određenu frekvenciju i zauzima određeni oblik. U praktičnom smislu, ova arkana predstavlja grafički izraz matematičke zakonomernosti ritma univerzuma. Kodeks je skup osnovnih orijentira koje posvećenik određuje kao temeljne pretpostavke svog rada. Ukratko, to je potpis u večnosti. Svaki posvećenik ima sebi svojstven potpis, a na ovoj arkani je prikazan jedan od opštih oblika. 

Karta poručuje na neophodnost jačanja vašeg karaktera, stamenosti psihe, stabilnosti vaše ličnosti, jer u protivnom, vaša ravnoteža može biti urušena pod udarima predstojećih izazova. Poradite na vlastitoj čvrstini ali i elastičnosti. Usredsredite se ka poboljšavanju vlastitog karaktera. Iza ove arkane ne stoji mnoštvo duhova nego samo jedan, prilično apstraktan. Nema posebnih pravila i uputstava koja bi nam olakšala komunikaciju sa tim duhom.

Noktulijus

Noktulius je ime mračnog htonskog božanstva noći. O njemu ima veoma malo informacija. Ovaj bog se može pronaći u konvencionalnoj mitologiji, konkretno u verovanjima drevne severne Italije. U oblasti italijanskog grada Breše (Brescia) pronađena je njegova statua u pratnji sove. Noktulius je božanstvo noći i prikazan je kako gasi baklju, što ga karakteriše kao neprijatelja svetlosti. Po nekim teorijama Noktulius je protumačen kao Niktelion, noćni ili mračni aspekt boga Bakusa, ali ja ne mogu znati u kojoj meri je to mišljenje utemeljeno. Karakteristično za pomenutu statuu Noktuliusa jeste da ga prikazuje obučenog u Atisovu odeždu, odnosno onog boga u mitologiji poznatog kao smrtnika i ljubavnika boginje Zemlje – Kibele. To bi značilo da ako postoji paralela Noktuliusa i Atisa, onda možemo Noktuliusa smatrati čovekom koji je postao bog (uz pomoć boginje Kibele). Veza sa Kibelom, ovog boga svrstava u zemaljsko, odnosno htonsko božanstvo. U nadležnosti ovog boga spadaju inkantacije, smrtonosna magija i sve vezano za smrt. Noktulius je divlji bog povezan sa snažnim vetrovima. Ujedno on je učitelj skolomantije, magije upravljanja oblacima, vremenskim prilikama, a što je svojstvo vampirskih bogova.

Dvorske karte - štapovi

Paž štapova u Sola Buska špilu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Princeza / Paž štapova

Simbol: tigar, zemljani aspekt vatre, geomantija: Cauda Draconis, slovo F. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa jedanaestom sedmicom leta. Za Krolija Princeza štapova predstavlja gorivo, zapaljivu supstancu, hranu za vatru. Po Zlatnoj zori kartom vlada Princeza sjajnog plamena – Ruža palate Vatre. Za Pratesija reč je o mislima Kraljice štapova, šta ona misli. Huson kaže da je najpopularnije ime u francuskim špilovima za ovu kartu – Roland, odnosno Orlando, legendarni nećak i paladin Karla Velikog. Druga paralela odnosi se na trojanskog junaka Hektora. Za Orlanda se pričalo da je bio lud od ljubavi ili je zbog toga poludeo. U Marseljskom špilu Paž štapova ukazuje na putnika i često se tumači kao stranac. U Sola Buska špilu, Paž štapova je zaneseni dugokosi mladić koji u desnoj ruci nemarno nosi veliki štap a u levoj kesu sa dukatima. O pojas mu je udenut dugi nož. Geomantijska figura Cauda Draconis / Zmajev rep označava izlaz, tvar koja pripada zemlji, otpad, izmet, otrov, a u karakternom smislu niskost, pakost, zlobu, zatim škorpijinu žaoku, ali i falus u erekciji, pa shodno tome ejakulaciju, isukani mač, plug, bušilicu, sve ono što prodire i zabada se. U opštem smislu Princeza štapova se može odnositi na hrabrost, lepotu, snagu, vernost, ambiciju ali i tvrdoglavost, žudnju za uspehom i moći. Takođe označava glasnika ili izaslanika. Ova karta u šemi skrivenih puteva Drveta života povezuje Hokmah sa Malkutom u acilutu, odnosno Dvojku i Desetku štapova.

Princ štapova

Princ štapova u Sola Buska špilu

Simbol: lav, vazdušni aspekt vatre, geomantija: Fortuna Maior, slovo G. Ovu kartu možemo povezati sa dvanaestom sedmicom leta. Kroli kaže da Princ štapova ukazuje na pojavu širenja i isparavanja. Na psihološkom planu, povodom ove karte Kroli ističe ideju izopačenja ličnosti. Zlatna zora je naziva Princ vatrenih kočija. Pratesi je tumači kao zvekir ili neko ko kuca na vratima, što označava nečiji dolazak ili odlazak. U Sola Buska špilu Princ štapova je bosonog ali jaše masivnog konja držeći manji štap u desnoj ruci dok kažiprstom leve ruke pokazuje pravac. Njegovo ime je Apolino. Geomantijska figura Fortuna Maior je solarne prirode, u čemu je možda neka vrsta slaganja sa simbolikom imena ove karte u Sola Buska špilu. Odnosi se na uzdižuće Sunce ili zenit, te na zodijački znak Lava. Označava uzdizanje, egzaltaciju, nalet sreće, entuzijazma, snage i jarosti. U opštem tumačenju Princ štapova se može odnositi na otmenost, uzvišenost, čast, poštenje, ali i netrpeljivost te sklonost sukobljavanju iz principijelnih razloga. U astrološkom poretku Princ štapova se preklapa sa malim arkanama: Četvorka pehara, Petica i Šestica štapova, što pokriva poslednju dekadu Raka i prve dve dekade Lava. Princ štapova u šemi skrivenih puteva Drveta života povezuje Hokmah sa Jesodom u acilutu, odnosno Dvojku i Devetku štapova.

Kraljica štapova

Kraljica štapova u Sola Buska špilu

Simbol: leopard, vodeni aspekt vatre, geomantija: Puer, slovo B. Kraljicu štapova možemo povezati sa poslednjom, odnosno trinaestom sedmicom leta. Povodom Kraljice štapova Kroli ukazuje da ona nagoveštava Bahusove tajne i ekstazu. Pratesi u ovoj karti prepoznaje bludnicu. U Sola Buska špilu ova karta nosi ime Palas, a što se odnosi na Atinu Paladu, boginju mudrosti, čiji je rimski pandan Minerva. Takođe, Kraljica štapova je, kako navodi Pol Huson, povezivana i sa Pentesilejom, amazonskom kraljicom koja predstavlja izraz vrline snage, a što stvara paralelu sa velikom arkanom Snaga, odnosno Strast. Za Zlatnu zoru, ova karta je Kraljica plamenog prestola. Geomantijska figura Puer ima marcijalnu prirodu i simbolizuje sirovu snagu, buntovništvo, ratništvo, neobuzdanost i višak energije. U tom smislu Kraljica štapova može predstavljati ratničku kraljicu, apolonsku ženstvenost lišenu htonskih sadržaja, nešto poput Artemide ili mitskih Amazonki. U opštem smislu ova karta se može odnositi na privlačnost, energičnost, uspešnost, ali i na tiraniju. U astrološkom poretku Kraljica štapova se preklapa sa malim arkanama: Desetka pehara, Dvojka i Trojka štapova, što pokriva poslednju dekadu Riba i prve dve dekade Ovna. Kraljica štapova u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu višeg aspekta Desnog stuba sa nižim aspektom Levog stuba, tj Hokmaha i Hoda u acilutu, odnosno Dvojku i Osmicu štapova.

Kralj štapova

Kralj štapova u Sola Buska špilu

Simbol: crni konj, vatreni aspekt vatre, geomantija: Acquisitio, slovo I. Kroli u Kralju štapova vidi ratnika u punom sjaju. Za Pratesija je to neoženjeni džentlmen. Zlatna zora ovu kartu imenuje kao Gospodar plamena i munja – Kralj duhova Vatre. U ranijim francuskim špilovima ova karta je poistovećivana sa Cezarom. U Sola Buska špilu vidimo nejasan dvodelni naziv koji u sebi sadrži Plavtor. Priznajem, ovaj deo mi je potpuno nejasan. Tu imamo moćnog kralja na tronu koji nose dva lava. On sedi glavom okrenut na svoju desnu stranu. U desnoj ruci drži štap dok levim kažiprstom pokazuje ka njemu. Geomantijska figura Acquisitio je jovialne prirode i ukazuje na prikupljanje, sabiranje, ali i poniranje. Druga asocijacija ove figure je strela koja ponire sa visine, što podseća na apolonsko svojstvo. Uopšteno, ova karta može se odnositi na neustrašivost, surovost, impulsivnost, ali i na razdor, odsustvo, odlazak, poput odlaska ratnika u boj itd. U astrološkom smislu ona se preklapa sa Sedmicom pehara, Osmicom i Devetkom štapova, što pokriva poslednju dekadu Škorpije i prve dve dekade Strelca. Kralj štapova u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Hokmaha i Geburaha, odnosno Dvojku i Peticu štapova.

Mala arkana 8 Jarmet Esinag - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Naizgled čist prikaz Sunca, ova karta ukazuje i na sadržaje solarne prirode koji su manje prisutni u opštem asocijativnom nizu. Arkana potiče od Amhazara i dolazi iz ruskog subarktičkog kruga te ima veze sa berserkirizmom, atavističkim životinjskim ratničkim obuzimajućim besom. Kriptojezička formula ukazuje na proglašenje rata i neprijateljstva. Kocka je bačena, nema nazad. Sa druge strane, solarni oblik nas podseća da je vreme za sužavanje starog kruga razvijanjem novog kruga. Dosadašnji način delovanja mora biti promenjen, potrebno je uposliti nove ljude, nove ideje, novu energiju, ali ne na način radikalnog prekida nego na razvojni način. Ne revolucija, nego evolucija, kreativno prevazilaženje. Dakle, imamo dva signala ove arkane: sukob i progresivno prevazilaženje. Moramo se odlučiti za jedno, jer trenutno stanje ne vodi nikuda, odnosno vodi u neuspeh.

Duhovi ove karte mogu se pojaviti kao iznenadna hladnoća ili toplina, zatim kao čudne tačke na Suncu ili Mesecu (to vidi samo onaj ko ih priziva). Oni se bave svime što ima veze sa prolivanjem krvi, prevashodno ratom, sukobom i fizičkim obračunom. Ukoliko krećete u obračun, biće vam od koristi njihova podrška. Oni će vam pomoći oko zbunjivanja neprijatelja, izazivanja varke, postavljanja zasede, oko delotvorne strategije i taktike, ali i onda kada je u pitanju neki zločin, nečije pojedinačno ubistvo, kako to uraditi i izvuči se bez da budete otkriveni. Prilikom njihovog priziva potrebno je proliti bilo kakvu svežu krv na tlo, ali je neophodno da ta krv bude obasjana svetlošću bilo Sunca bilo pune mesečine. 

Desetka štapova

Desetka štapova - Sola Buska špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

zvezda Tuban

sazvežđe Drako (Zmaj)

jugozapadna dubina

vodeni aspekt Strelca

Desetka štapova odnosi se na treću dekadu Strelca kojom vlada Saturn – Univerzum i Umerenost. Kako je Pikatriks opisuje, to je dekada loše volje, zavisti, tvrdoglavosti i brzine u svim zlim stvarima i lažnim postupcima. Tu vidimo besposlenog čoveka koji se igra sa štapom. Zlatna zora kartu opisuje rečima: Gospodar ugnjetavanja. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa desetom sedmicom leta. Kroli u ovoj karti vidi silu lišenu duhovnih izvora, odnosno slepu silu, najžešći vid te određene energije. Reč je o vatri u najrazornijem vidu. Po njemu, radi se o volji koja koja ne shvata ništa van uskih okvira sopstvenog tupog cilja. Ovoj karti odgovara veliko sazvežđe Zmaja, koje je na čuvenom zodijaku iz Dendere prikazivano pod Strelčevim stopalima i nosilo je ime Her-fent, ukleta zmija. „Snagom svojom more si razdelio; smrskao si glave morskim nemanima u vodama. Ti si zdrobio glave levijatanu.“ Psalmi, 74:13-14. „Tog dana Gospod će pohoditi svojim mačem – čvrstim, velikim i jakim – levijatana, zmiju koja klizi, levijatana, vijugavu zmiju, ubiće neman koja je u moru.“ Isaija, 27:1. Očigledno je ovde reč o trijumfu uranske vatre nad htonskim elementom. U Knjizi zakona, 3:42, zmija je ta koja zadaje udarac, odnosno služitelj Zvezde i Zmije: „Swift as a trodden serpent turn and strike! Be thou yet deadlier than he! Drag down their souls to awful torment: laugh at their fear: spit upon them!“

Poznata zvezda ovog sazvežđa, Tuban, je pre oko četiri hiljade i šesto godina bila na mestu severne Polarne zvezde. Po grčkoj mitologiji, ovo sazvežđe predstavlja zmaja Ladona koji je čuvao zlatne jabuke u vrtovima Hesperida. Takođe, može označavati i zmiju Pitona koju je ubio Apolon i koja je povezana sa proročištem u Delfima. Prema Ptolomeju, Drako ima prirodu Saturna i Marsa: umetnička, osećajna ali turobna priroda, prodoran i analitički um. Po starim astrolozima kada bi kometa ušla u ovo sazvežđe otrov bi se prosuo po svetu. Osvald Virt je posvećuje sa arkanom Smrt. U Sola Buska špilu, Desetka štapova je jedna usklađena kompozicija osam štapova poređanih u jednoj posudi crvene boje dok su ostala dva štapa ukršteno postavljena u donjem delu sa spoljašnje strane posude tik iznad profila nalik predstavama Cezara ili kakvog rimskog vladara.

Mala arkana 7 Šabt - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Šabt je arkana nebeskih magnituda i predstavlja usklađivanje delovanja posvećenika sa prirodnim tokom. Nisam siguran u vezi njenog porekla. Takođe, ova arkana je stanište Amagata iz velike arkane XXI. Kada želimo da se obratimo Amagatu okrećemo se sazvežđu Veliki Medved. Šabt i Amagat su u tom smislu podudarne karte. Krstovi umesto zvezda ukazuju na boravište onih koji više nisu ovde. To je izraz nebeskih dubina i više nije jasno je li reč o htonskom ili uranskom. 

Karta nalaže savetovanje sa izvorom mudrosti, ali najavljuje i izazove na vašem putu koje je neko odavno na tom mestu postavio ili ih prouzrokovao. Šabt je zadužbina, zatečeno stanje, posledice delovanja predaka ili prethodnika, teret iz prošlosti, nasleđe, tradicionalni okvir, običaj. Ponoviću, sazvežđa Orion i Veliki Medved predstavljaju vidljivu nebesku poveznicu živih posvećenika sa onim što dolazi (Orion) i onim što je bilo (Veliki Medved). 

Specijalnost duhova ove karte jeste nekromantija, opštenje sa mrtvima, precima, prethodnicima. Uz njihovu pomoć mogu se razrešiti problemi sa opsedajućim duhovima, vampirskim delovanjem, kao i razne neprilike koje proizilaze od delovanja ili posledica delovanja preminulih. U to spadaju i sporovi oko nasledstva, zaostavštine i sl. Duhovi ove karte se ispoljavaju na nebu kao meteori, ali mogu biti i u obliku iznenadnog pljuska. Njihove reči su: Salve magnus Draco septemcaput, qui in solio caelesti sublime residet.

Devetka štapova

Devetka štapova Sola Buska špila

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

zvezda – neodređeno

sazvežđe Ara (Oltar, Žrtvenik)

zapadna dubina

zemljani aspekt Strelca

Ova karta stoji u vezi sa trećom mesečevom četvrti, kada se on nalazi u vatrenim znacima: Ovan, Lav i Strelac. Devetka štapova se odnosi na drugu dekadu Strelca kojom vlada Mesec – Prvosveštenica i Umerenost. Za Pikatriks, to je dekada straha, jadikovki, tuge, teskobe i poremećaja, što je predstavljeno uplakanom ženom prekrivenom ogrtačem. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa devetom sedmicom leta. Zlatna zora kartu naziva Gospodarem Velike snage. Povodom Devetke štapova Kroli ističe aforizam: „Promena je postojanost.“ Ovoj karti odgovara sazvežđe Ara (Oltar), čiji je plamen okrenut ka „dole“, ka jugu, ka tzv spoljašnjoj tami. „Ali vatra je sišla od Boga s neba i pojela ih. A Đavo, koji ih je zavodio, bio je bačen u ognjeno i sumporno jezero, gde se već nalaze i zver i lažni prorok. I biće mučeni dan i noć, u vekove vekova.“ Apokalipsa, 20:9-10. „My altar is of open brass work: burn thereon in silver or gold!“ Knjiga zakona, 3:30. Takođe, biblijska referenca ovog sazvežđa jeste oltar koji je Noje podigao Bogu. „Noje je podigao oltar Gospodu i od svih čistih životinja i od svih čistih stvorenja koja lete prineo je na oltaru žrtve paljenice. Gospod je osetio ugodan miris. Zato je Gospod rekao u svom srcu: Nikad više neću prokleti zemlju zbog čoveka, jer je čovekovo srce sklono zlu od njegove mladosti; i nikad više neću uništiti sve živo kao što sam to sada učinio. Dokle god bude zemlje neće nestati ni setve ni žetve, ni hladnoće ni vrućine, ni leta ni zime, ni dana ni noći.“ Prva knjiga Mojsijeva / Postanje, 8:20-22.

Po grčkoj mitologiji ovo sazvežđe predstavlja žrtvenik koji su podigli stariji kiklopi (a koji su takođe kovali munje za boga Zevsa), povodom zakletve kojom su se bogovi Olimpa obavezali protiv Titana. U drugoj varijanti ovo sazvežđe se odnosi na oltar na kojem je Kentaur prinosio svoje žrtve. Takođe, ovo sazvežđe može biti dovedeno u vezu sa boginjom kućnog ognjišta Hestijom (rimska Vesta), prvorođenim detetom Kronosa i Reje. Prema Ptolomeju, uticaj ovog sazvežđa je najviše sličan onom Venerinom, a u manjoj meri u nalik Merkurovom: naklonost nauci, posvećenost, sklonost ka duhovnom, ali i egoizam. Devetka štapova Sola Buska prikazuje nagu devojku u vodi do kolena čije ključne delove tela prikriva gomila štapova koje je ona prigrlila.

Mala arkana 6 Berašit - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Karta potiče iz moje vizije. Berašit je stvaranje. Tom rečju započinje biblija. Pisana na hebrejskom reč se sastoji od šest slova čije se dvoslovne varijacije nalaze raspoređene u trideset šest polja solarnog magičnog kvadrata. Iznad tabele nalazi se grafički izraz kretanja reči „berašit“ kroz polja, a koji ima obličje X i takođe podseća na prvo po redu slovo hebrejskog alfabeta alef. Istovremeno, ova arkana je i talisman posvećen jačanju stvaralačkih moći i uspehu ma kojeg poduhvata koji ima blagoslov Yad-a (vidi malu arkanu 1 Yad). Ova karta se nastavlja na prethodnu i predstavlja plodove rada demijurga ili sejača, odnosno žetvu ili berbu. Najavljuje izobilje, dobitak, ali kažnjava nerad i nemar. Uporedo s tim, ova arkana pokazuje osnovni metodološki divinacijski postupak ovog špila.

U divinacijskom smislu karta poručuje kako je neophodno biti ne samo kreativan i maštovit, nego i usredsređen i marljiv. Duhovi ove karte podstiču kreativnost onog ko im se obraća, pomažu na putevima ostvarenja stvaralačkog rada. Oni su poput muza za pisce, umetnike, pronalazače, naučnike. Pojavljuju se kao slabe iskrice svetlosti i bledi fotizmi koji se menjaju i brzo nestaju. Njihove reči su: Evoco potentias creationis et destructionis, quae movent universum et regnant supra omnia.