„Najveća milost koja nam je data, po mom mišljenju je nesposobnost ljudskog uma da poveže sav svoj sadržaj. Živimo na tihom ostrvu neznanja u središtu crnog mora večnosti i nismo sazdani za duga putovanja. Nauka, sa svakom disciplinom koja vuče na svoju stranu, malo nam je štete nanela do sada; ali jednoga dana, zbrajanje rasparčanog znanja otkriće nam tako užasan uvid u stvarnost i našu zastrašujuću poziciju u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba.“ Hauard Filips Lavkraft u uvodu priče Zov Ktulua
Sa stanovišta psihologije koju ovde iznosim, svest ne označava tek funkciju mozga niti zbir psihičkih procesa, već samu osnovu postojanja. Ona nije puki proizvod života, već ona jeste život. Sve što postoji, bilo kao celina ili kao pojedinačna forma, ima svest, tačnije, jeste svest. Na primer, ukoliko kažem da kamen jeste svest, ne mislim da kamen misli, nego smatram da je kamen oblik koji je nastao iz svesti i koji učestvuje u svesti, kao što talas učestvuje u okeanu, a da nije okean. Ovakav stav se često proglašava animističkim, naročito ako svest poistovetimo sa onim što se tradicionalno naziva dušom. Ipak, ovde se ne radi o romantičnoj projekciji na prirodu, već o pokušaju da se svest sagleda u širem, ontološkom, a ne samo psihološkom okviru.
Moderna psihologija svest definiše kao skup doživljaja i mentalnih procesa koji čine naš unutrašnji svet: percepcije, misli, emocije, volju, budnost i sposobnost reagovanja na okolinu. U širem smislu, ona uključuje introspekciju i samosvest, i smatra se najvišom funkcijom mozga. Svest, u tom okviru, služi za orijentaciju, planiranje, samorefleksiju i jezičko mišljenje. U tom smislu ona je alat adaptacije. Međutim, moj pogled ne proističe prvenstveno iz teorije, već iz mističkog ili ezoterijskog uvida u svest kao sveprisutnu supstancu, kao sveukupnost u kojoj su oblik i prostiranje tek sekundarni efekti. Svetlost i tama, u tom viđenju, nisu suprotnosti već komplementarni polovi stvaranja. Sve što je sada čvrsto, tečno, gasovito, živo ili mrtvo, nekada je bilo čista svetlost. Oblik nastaje tek u njenom dodiru sa tamnom tvari ništavila.
Svetlost nije samo vidljivi fenomen, već ontološko načelo. Ona postaje forma tek kroz ograničenje, kroz senku, kroz tamu. Bez tame, nema ni oblika. Otuda proizlazi mogućnost da možemo govoriti o tamnoj svesti kao o „staroj“ svesti, lišenoj sjaja, energije i stvaralačkog impulsa. To je svest koja ne stvara, već samo postoji. Dakle, tamna svest nije zla svest, nego je pasivna svest, tj svest koja je potrošila svoju energiju vrativši se u stanje pre stvaranja. Ona je stara jer je prethodila svetlosti, ne u vremenu, već u ontološkom redu. Ta svest je pozadina na kojoj se svetlost pojavljuje.
U svojoj krajnjoj apstrakciji, svest kao svetlost jeste bezoblična, gotovo nepostojeća. Tek kroz percepciju i oblik ona postaje iskustvena. Svest se, u ovom okviru, može zamisliti kao univerzalno polje koje nije homogeno, već partikularizovano: podeljeno, a ipak jedinstveno u svojoj celini. „Odeljci“ tog univerzalnog polja svesti razlikuju se po sjaju, količini energije, boji i obliku koji projektuju. Ta raznolikost tvori spektar bića i pojava u univerzumu. Takođe, ovde bih razjasnio jedan na oko nevažan, ali veoma značajan detalj. Naime, ono što religije nazivaju Bog, ja nazivam svest, ne zato što je to isto, već zato što je svest ono što ostaje kada se Bog oslobodi ne samo antropomorfnih projekcija, nego i svakog oblika.
U užem, operativnom smislu, svest je autonoman supraenergetski entitet koji u kreativnom opštenju sa tamnom tvari tvori oblik. Tako nastaje univerzum, ali i svako pojedinačno biće. Ispoljena svetlost, u simbiozi sa tamom, ne stvara samo formu, već i formatizovanu svest, odnosno sadržaj koji toj formi daje smisao i svrhu. Svako biće, stoga, poseduje svest, sjaj, energiju, strukturu i oblik. Drugim rečima, svaki oblik ima „dušu“, bez obzira da li ga smatramo živim ili neživim, organskim ili mineralnim, čvrstim ili energetskim. Svest bez sjaja i energije jeste pasivna. Tek kao biće ona postaje delatna. Kako dolazi do prelaska iz pasivnosti u aktivnost, i obrnuto, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je izvesno jeste da ispoljena svest podleže zakonima dekadencijske dijalektike: rađanja, rasta, raspadanja i povratka u bezobličnost.
Kod čoveka, osnovni oblik samoodređenja svesti jeste razum. Modernost razum definiše kao sposobnost logičkog mišljenja, analize i kritičkog rasuđivanja, povezanu sa pažnjom, pamćenjem, apstrakcijom i jezikom. Razum nije stanje, već proces, aktivna funkcija uma koja obrađuje informacije i gradi modele stvarnosti. U mom shvatanju, razum je mentalni mehanizam zasnovan na asocijativnim nizovima, logičkim algoritmima i imaginaciji. U kulturnom i simboličkom okruženju, on zamenjuje instinkt i intuiciju, održavajući poredak sveta, odnosno poredak svesti. Taj poredak čine stabilne predstave o sebi i svetu, o identitetu, vremenu, prostoru, telu, društvu i kulturi. Bez tih orijentira, subjekt gubi kontinuitet i osećaj smisla.
Ali razum, kao proces, proizvodi i svoju senku, a to je jastvo. Jastvo je posledica, ali i pokretač mentalne aktivnosti. Njegova primarna funkcija jeste da bude čuvar stvarnosti, da garantuje njenu postojanost i „realističnost“. U neku ruku, jastvo vidim kao bujicu mentalnih predstava o sebi sa kojom se poistovećujemo, ali u odnosu na to razum je širi fenomen jer uključuje logičko mišljenje, analizu, apstrakciju, jezik, imaginaciju, pamćenje, planiranje, itd. U tom smislu, jastvo je jedan od proizvoda razuma, i ima ulogu narativnog centra koji razum uspostavlja da bi organizovao iskustvo. Dakle, jastvo je proizvod razuma, ali razum nije proizvod jastva; ono zavisi od razuma, dok razum ne zavisi od jastva. Najsažetije rečeno, jastvo je sediment neprekidnog ponavljanja, te nastaje kada se određeni obrasci mišljenja, osećanja i ponašanja ponavljaju toliko često da se nekako zgusnu u stabilnu misaonu strukturu. Ta struktura je narativ, priča o sebi, koja se onda poistovećuje sa svešću. Naravno, jastvo nije samo bujica predstava, nego je razdelnica kada se ta bujica prisvaja kao ja. Bez tog aspekta, mentalne predstave bi bile samo slike, i ne bi bilo jastva.
U civilizacijskom kontekstu jastvo postaje samosvrhovito. Ono se poistovećuje sa imenom, poreklom, nacijom, verom, tradicijom, ideologijom, tj sa velikim simboličkim kodovima. Umesto da bude funkcija svesti, ono se postavlja kao njen centar, uzurpirajući njenu ulogu. Tako čovek počinje da se poistovećuje sa sopstvenim jastvom. Svest biva potisnuta, a njen sjaj zamenjen identitetskim maskama. Posledica tog premeštanja težišta nije samo psihološka, već ontološka tragedija, a to je gubitak izvora svetlosti u korist njegovog odraza.
Ako je, dakle, svest izvorna svetlost bića, a razum njeno operativno oruđe, tada je jastvo tek privremena maska kroz koju se ta svetlost filtrira i ograničava. Tragedija savremenog čoveka ne leži u tome što poseduje jastvo, već u tome što je poverovao da ono jeste njegovo biće. U tom pogrešnom poistovećenju svetlost se zatvara u sopstvene senke, a svest se pretvara u odraz, u sliku koja je zaboravila svoj izvor. Povratak ne znači uništenje razuma niti bekstvo iz sveta oblika, već razvezivanje čvora identiteta, kroz koji svetlost ponovo može jasno da prolazi. Ovo razvezivanje čvora identiteta podrazumeva da prestanemo da se poistovećujemo sa našim imenom, ličnom prošlošću, uverenjima, posedom itd. To ne znači da se svega toga odričemo i nekako gubimo, već samo prestajemo da to budemo. Ja i dalje ostajem ja, ali ja više nije sve. Tek kada jastvo prestane da bude centar, a svest ponovo postane horizont, biće se oslobađa iluzije sopstvene izdvojenosti i prepoznaje sebe kao učesnika u jedinstvenoj, bezgraničnoj celini svetlosti. Naravno, ovo oslobođenje nije pravilo, već izuzetak, jer većina ostaje u tami, zaboravljajući svoj izvor. Oni koji se sećaju, oni spadaju među revolucionare.
