NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Najveća milost koja nam je data, po mom mišljenju je nesposobnost ljudskog uma da poveže sav svoj sadržaj. Živimo na tihom ostrvu neznanja u središtu crnog mora večnosti i nismo sazdani za duga putovanja. Nauka, sa svakom disciplinom koja vuče na svoju stranu, malo nam je štete nanela do sada; ali jednoga dana, zbrajanje rasparčanog znanja otkriće nam tako užasan uvid u stvarnost i našu zastrašujuću poziciju u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba.“ Hauard Filips Lavkraft u uvodu priče Zov Ktulua
Sa stajališta psihologije koju
ovde iznosim svest ima značenje samog života, odnosno svetlosti. Sve što
postoji, u celini ili kao posebnost, ima svest, tačnije jeste svest. Moglo bi
se reći da je taj stav u neku ruku animistički, ako svest poistovetimo sa
dušom, mada se mnogi ne bi složili sa time. Definicija svesti koju ovde iznosim
je šira od uobičajene, jer je pre svega ezoterijske prirode. Oblik,
prostiranje, jesu ispoljavanje sveukupne svesti, proizvodi kreativne sinteze svetlosti i tame. To znači da se
svest nalazi kako u čistoj svetlosti, vidljivoj ili nevidljivoj, tako i u svim
njenim derivatima. Setimo se kako je sve što je sada čvrsto, tečno, gasovito,
ljigavo, lepo, hladno ili tamno, nekada bilo čista svetlost. Svetlost je
proizvela takve oblike prilikom međudejstva sa tamnom tvari ništavila. Svetlost
je postala oblik tek u dodiru sa tamom.
Dozvolimo mogućnost postojanja
nekakve tamne svesti koja predstavlja „staru“ svest, koja više ne poseduje
svetlosni aspekt. To je svest lišena sjaja, bilo da je isti izgubila ili ga pak
nikada i nije posedovala. U esencijalnom vidu, svest / svetlost jeste nešto
bezoblično i krajnje apstraktno, skoro nepostojeće. U konkretnijem smislu svest
je percepcija. Ona opaža i reaguje. Svest je poput neke univerzalne supstance,
koja nije homogena već je partikularizovana, istovremeno podeljena, ali i
jedinstvena u svojoj svekupnosti. Pritom odeljci te univerzalne supstance,
međusobno različiti po sjaju, količini energije koju za sebe vezuju, po boji i
po obliku koji svaki od njih posebno projektuje, tvore raznorodnost i različitost ovaploćenih formi
u univerzumu.
Svest je, u užem smislu,
autonoman i interaktivan supraenergetski entitet koji u stvaralačkom opštenju
sa tvari ništavila tvori oblik. Tako je nastao univerzum. Ispoljena svetlost u međudejstvenoj
simbiozi sa tamnom tvari ništavila, stvaranjem oblika, istovremeno stvara
operativnu, formatizovanu svest, tj sadržinu koja ispunjava i daje svrhu datom
obliku. Tako nastaje biće. Biće ima svest, sjaj svesti, energiju, oblik i strukturu.
To znači da svaki oblik ima odgovarajuću svest, ima „dušu“, smatrali ga mi živim
ili neživim, u kome god se agregatnom stanju nalazio, bilo da je reč o čvrstim
rešetkastim, mineralnim ili organskim strukturama, fluidima, energetskim
talasima i poljima. Svest bez sjaja, bez energije, bez oblika, jeste pasivna
svest. Tek kao biće, svest postaje aktivna, delatna u univerzumu. Kako i zašto
se dešava da određena partikula svesti iz pasivnosti pređe u aktivno stanje i
opet nazad, sasvim je drugo pitanje. U svakom slučaju, budući da se ispoljava u
univerzumu čiji je imperativ dekadencijska dijalektika, ispoljena svest /
svetlost podleže tim zakonitostima.
Osnovni oblik samoodređenja
svesti kod ljudi jeste razum. Razum je mehanizam zasnovan na asocijativnim
nizovima, logičkim algoritmovima i na imaginaciji. U uslovima kulturnog,
simboličkog i civilizacijskog ambijenta življenja, a nauštrb intuitivnog
mehanizma pogodnog za ne-kulturni način života, razum ima zadatak da
potpomognut kulturom, socijalizacijom, navikama i pamćenjem, održava i
produbljuje poredak sveta, odnosno svesti. Poredak svesti jeste uređena
predstava ili niz predstava koje pojedinac stiče i gradi (odnosno produbljuje
nasleđene predstave), a koje se tiču njega samog i orijentira koje ima na
raspolaganju u funkciji opstanka i snalaženja u svetu. U te orijentire možemo
ubrojati identitet subjekta, vreme, prostor, telo, društvo, elemente kulturnog
univerzuma itd. O svim navedenim stavkama (i o mnogim koje nisu navedene)
neophodno je imati stabilne i jasne predstave, ne bi li život pojedinca (kakvog
znamo i čiju ulogu svi više-manje igramo) bio uravnotežen, stabilan i smislen.
U užem smislu razum je proces,
neprekidna aktivnost mentalnog softvera. Posledica, ali i uzrok te aktivnosti
jeste osećaj jastva. Primarna funkcija jastva jeste da bude čuvar stvarnosti,
da pospešuje njenu „realističnost“ i postojanost. Međutim, očigledno je da kod
civilizovanog čoveka jastvo postaje samo sebi cilj, budući da je nosilac
identiteta subjekta vezujući se za njegovo ime, prezime, porodicu, trajanje
porodične loze, širu zajednicu, društvo, narod, veru, običaje, tradiciju, bogove
/ Boga, odnosno za velike identifikacione kodove. Jastvo je postalo veoma
cenjeno i važno u društvenim i međuljudskim odnosima, a time i samovažno,
samosvrhovito. Na taj način, umesto same svesti, jastvo se postavilo kao
središte subjekta, kao središte bića, nakitivši se znamenjima i insignijama
razuma i poistovećivanja koje bi trebalo da pruže legitimitet tom uzurpatoru.
Kao posledica toga čovek je tokom svog trajanja počeo da se poistovećuje sa
svojim izgrađenim jastvom. To je imalo tragične posledice.
