NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Neprestano
vrenje uma svodi ljudski unutrašnji život na neprekidnu buku, monolog (ili
dijalog sa drugima) te stalnu obuzetost tim mentalnim naporom. Kako je čovek
sve civilizovaniji i kulturniji, buka (mentalna aktivnost) u njegovoj glavi i u
njegovom okruženju sve je veća, a čovek sve uplašeniji od tišine. Ona postaje
vrhunski užas koji u podmukloj neizvesnosti ukazuje na jezovitu tišinu
univerzuma i nemerljivog beskraja zjapeće svemirske praznine. Mentalna i
ambijentalna buka preuzimaju ulogu utočišta od besmisla, dosade, straha i svih
upozorenja od strane prirode. Svrha mentalne buke, uključujući i onu spolja
proizvedenu od strane elektronskih uređaja i drugih ljudi, jeste da čoveku
ulije ili potvrdi predstavu o njegovoj sigurnosti u svetu u kome bitiše. Stalna
kakofonija učvršćuje okvir percepcije na jednom određenom, stabilnom, poznatom,
normalnom i proverenom nivou. Čovek se rado prepušta haosu hiperaktivnosti
mentalnih i kulturnih sadržaja, povišenim decibelima, simbolima, ekranu i
zvučniku, ne bi li održao sigurnost i samokontrolu, okružen ne samo užasom
društvene stvarnosti, već i tišinom te zlokobnim vrebanjem jednog tajanstvenog
sveta. To je vrebanje koje uzdrmava bedeme spokoja i mentalne ravnoteže,
temelje kontrole nad stvarnošću. Bez te kakve-takve kontrole, stvarnost se izobličava
baš kao kada netremice buljimo u neku stvar, ili kada se nađemo pod dejstvom halucinogenih
supstanci.
Tvrdnja kako je čovek pobedio
prirodu zapravo se odnosi na njegovo arogantno ponašanje. Čovek je stekao veće
samopouzdanje, a svet više ne izgleda tako strašno i nepoznato kao nekada.
Nosioci užasa sada su neki drugi ljudi a ne zveri i natprirodni uzroci.
Grmljavina je danas „pražnjenje elektriciteta u atmosferi“ a ne „gnev bogova“.
Naravno, veliki broj ljudi se i dalje plaši grmljavine ili strahuje od udara
groma. Međutim, ta ljudska pobeda je krhka, ne zato što čoveka uvek može
udariti grom, nego zato što ne znamo kako ćemo se ponašati ukoliko iznenada
pred nama iskrsne neka nepoznata i zastrašujuća pojava pred kojom razum zataji.
Svaki iole veći diskontinuitet u „kontrolisanoj“ ili „pobeđenoj“ stvarnosti
srušiće kao kulu od karata ostvareni ljudski napredak.
Univerzum je sablasno tih. Ta
tišina teži poništavanju svake posebnosti, uvlačeći sve u monolitnu bezličnost
prirodnog toka, putevima nastajanja i nestajanja, do (bes)konačne entropije ka
matricama ništavila. U ambijentu sveukupne bezličnosti tišine univerzuma, niko
ne može reći „Ja“ a da pritom i čitav univerzum ne kaže isto. Ljudska bića
neprestano ističu i govore Ja, svakako sa skučenih pozicija delića jedne
ogromne celine, delića koji smatra kako ima sopstveni integritet i identitet.
Sa stanovišta sveukupne perspektive svaka posebnost, svaki poseban integritet,
a kamo li identitet, jeste nešto posve bespredmetno. Kakav je smisao
integriteta neke prividno samostalne celine u gigantskom sklopu beskrajnosti
univerzuma (i metakosmičkog ništavila)? Kakav je smisao, ako ne da bude šraf
(ukoliko već nije ključni atom, ugaoni kamen, što je možda uloga Spasitelja),
kockica u mozaiku, delić koji će u svakom slučaju ispuniti nekakvu svrhu i biti
iskorišćen, odbačen, pretopljen u nešto drugo? Taj zakon je neumoljiv i
nemilosrdan – zakon superiornosti beskrajno velikog nad beskrajno malim.
Međutim, ta uloga čak ni pomenutom ključnom atomu ne potvrđuje integritet, već
ga još elegantnije uklapa i utapa u totalnost sveukupnosti.
Ključni atom, ili pak svest
kakvog mesijanskog genija, tada umesto vlastitog poseduje apsolutni,
univerzalni, beskrajni identitet. On spoznaje da nikada i nije imao svoje Ja,
već je njegovo Ja u suštini Ja samog Univerzuma, ako tako mogu da kažem. To
znači da se njegov integritet ne završava na granicama njegovog majušnog
prostiranja (ukoliko pretpostavimo da je Logos ovaploćen kao čovek), već se
uopšte ne završava. Iz perspektive zagraničnog beskraja, čitav univerzum deluje
kao neka udaljena svetla tačka. Kao da je reč o usamljenoj zvezdi na posve
tamnom i praznom beskrajnom vidiku. Onaj ko se probudio i postao Buda, samospoznavši
se kao kao univerzalna svest, lako otkriva beskrajne magnitude svog integriteta
čije je uporište metakosmičko ništavilo, te otud govori o nirvani.
Suština integriteta i
identiteta je usmerena ka beskraju ništavila. Takođe, pitanje identiteta bi
dozvoljavalo tvrdnju po kojoj je svaki identitet proizvoljan, podložan promeni,
te stoga istinit koliko i lažan, a što zavisi od količine energije uložene u
njega. Dekartova tvrdnja „mislim, dakle postojim“ jeste, u najmanju ruku, dvosmislena
izjava. Biće koje se odaziva na „Dekart“ i koje tvrdi da, misleći, ono postoji,
ne potvrđuje time postojanje sebe kao bića, već sebe kao „Dekarta“, kao
identitet. Forma koja se odaziva na Dekart zaista je nekada postojala, sudeći
po značajnim istorijskim svedočanstvima, ali je sam „Dekart“ naziv fikcije koja
je opsedala tu formu (to je zapravo naziv formine ličnosti). Nikakav „Dekart“
nije postojao kao nešto stvarno. To biće (koje istorijska svedočanstva tako
oslovljavaju i prepoznaju) je samo umislilo kako je on – „Dekart“. Izostanak
toka misli ne ukida biće zvano Dekart, već ima za posledicu ukidanje fikcije,
fantoma, odnosno „Dekarta“. Mentalna tišina razgrađuje iluziju identiteta.
Identitet postoji samo dok teče misaoni proces. Zbog toga – mislim, dakle
postojim – važi samo za „Dekarta“, a ne i za biće koje je uz pomoć kulturnih
sila proizvelo fikciju zvanu Dekart.
Ako bi kojim slučajem čovek
Dekart pao izgubivši svest, očevici bi rekli da se on onesvestio. Istina bi
bila da je „Dekart“ privremeno prestao da postoji. Očevici u tom slučaju mogu
videti poznatog im čoveka, tj telo kako leži, ali „Dekarta“ nigde ne bi bilo,
jer budući onesvešćeno, biće ne razmišlja i ne dotira energiju u održavanje
prilagođenog identiteta zvanog „Dekart“. Kada se Dekartovo biće probudi,
probudiće se i „Dekart“, koji je u međuvremenu bio „kompresovan“. Sa druge
strane, ako se u Dekartovoj svesti odvija aktivan proces sanjanja, to znači da
se „Dekart“ povukao (dobro je pitanje gde se to povukao). Vidimo da je
identitet energetski modus, manje ili veće vrednosti, nešto krhko i nesposobno
za samostalno bitisanje, lutka, larva, robot. Takvo gledište, između ostalog,
jeste posledica jačanja razuma, po kome, ako nešto nije racionalno, onda je
fiktivno, a ako je fiktivno, onda kao da ne postoji.
Ne bismo mnogo pogrešili
ukoliko bi za ljušturu identiteta rekli kako potiče iz uverenja ljudi da imaju
dušu u čijem se središtu nalazi njihov osećaj Jastva, osećaj koji, navodno,
postoji i nakon smrti i čija stanja zavise od određenog religijsko-dogmatskog
determinizma. Za nas je identitet odavno prestao biti stvar čula iako
prepoznajemo jedni druge po liku. Isto tako, ne bismo mnogo pogrešili i ukoliko
bismo ustvrdili kako je Jastvo posledica i proizvod određenog načina opažanja.
Mi smo toliko vezani za ljudski oblik, da nam je veoma teško da zamislimo sebe
kao nešto drugo, a kamo li da to drugo postanemo, odnosno da se voljno
preobrazimo u to što zamislimo. Jastvo je uslovljeno ljudskim oblikom, bez
obzira što u suštini izvire iz bezličnosti svesti. Taj osećaj je nerazvijen kod
novorođenčadi, ali će rastom deteta i njegovim sazrevanjem trošiti i zahtevati
sve više životne energije za procese razmišljanja, zamišljanja, bavljenja sobom
i odnosa sa drugim ljudima i okolinom. Prvi i najvažniji činilac u procesu
stvaranja Jastva, odnosno ličnosti, jeste svest, potom ljudsko obličje –
fizičko ili energetsko telo, a tek na trećem mestu dolazi uticaj spoljniih
sila.
Jastvo je izlučevina svesti,
uostalom kao i celokupno ljudsko biće – odgovor svesti na izazove sila koje
vladaju univerzumom. Možda bi preciznije bilo reći kako je Jastvo ispoljavanje
samog ljudskog obličja, koje je emanacija bezlične svesti, a koja je samim tim
što je ovaplotila ljudsko obličje postala „ljudska“ svest. Međutim, Jastvo samo
delimično ispunjava tu svrhu. Autonomija koju Jastvo ima često ume da bude
nepraktična, a što ima za posledicu katastrofu svesti koja praktično biva
pojedena od strane spoljnih sila. Da bi održalo samo sebe Jastvo vezuje ogromne
količine životne energije bića te teži sticanju moći koja obezbeđuje
kontrolisanje stvarnosti i sopstvenog integriteta, i to po strogo određenim
standardima i obrascima koji potiču iz društvene i kulturne sfere.
Takvo stanje ljudskog duha i njegove
percepcije čoveka čini lakim zalogajem smrti, dekadencijskih i ništiteljskih
sila. Smrt nas uvek sustiže. Stvar nepogrešivo funkcioniše te se gotovo uvek
sasvim neočekivano probije u samo središte našeg života, čak i onda kada je to
sasvim za očekivati. Da bi se ispunila sudbina neophodno je dešavanje čitavog
niza slučajnosti. Zaista je slučajno kako ćemo umreti. Ono što je deo sudbine
jeste sama smrt. Povodom takve situacije velika većina ljudi ne može gotovo
ništa da uradi.
