NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Istinita je maltuzijanska izreka da
sirotinja rađa sirotinju, ali je takođe istina i da se to dešava zato što oni
koji imaju moć i bogatstvo teže da sačuvaju i uvećaju iste širenjem tržišta ili
postizanjem monopola. Aktuelna svetska oligarhija i plutokratija jeste glavni
uzročnik i podstrekač demografske eksplozije, naročito trećesvetskih
populacija. Masovna vakcinacija, dostupnost hrane i lekova, imali su za
posledicu ogroman priraštaj stanovništva čiji je model ponašanja tradicionalan,
odnosno prokreativan u demografskom smislu. Isprva je korišćen snažan
demografski pritisak iz Evrope da se izvrši kolonizacija prekomorskih zemalja,
uglavnom američkog kontinenta i u manjoj meri Australije. To sve nije bilo
dovoljno. Ljudski materijal Evrope je iscrpeo svoju demografsku vitalnost pa se
elita moći okrenula Trećem svetu. Lukrativna očekivanja svetskih elita
doprinose nekontrolisanom rastu (virtuelne) novčane mase, povećanju broja
stanovnika i ubrzanju protoka vremena, a to sve u okviru ograničenih uslova čiji
su kapaciteti prenapregnuti. Posledica tog trenda ogleda se u pojavi ciklusa
kriza. Bez kriza nema razvoja, misle oni, ali razvoj nije ništa drugo do
projekcija. Put ka ostvarenju te projekcije oni zovu rastom. Problem je u tome
što je takav razvoj zapravo izraz poremećaja prirodne ravnoteže. Zato je možda
bolje sprovesti antirazvojne mere obuzdavanja ljudskog elementa nego biti
izložen nepredvidivoj korektivnoj (re)akciji prirode. Budimo uvereni da priroda
raspolaže delotvornim sredstvima korekcije svega što iskače iz njenog toka.
Neobuzdan rast sirotinje izraz je jednog suženog stanja svesti proisteklog iz brutalne životne situacije i inercije otrovnih tradicionalnih oblika kulture. Sve to, uz prateći trend ukrupnjavanja kapitala, spada među temeljne kvantitativne probleme današnjice. Neko bi rekao da karma stvara karmu. Naravno, to ne znači kako u onim društvima kojima preti demografsko urušavanje postoji nekakav višak svesti ili bolja karma, ali tu je reč o malo drugačijem fenomenu kojim se neću baviti ovde. Humanisti i ekolozi govore kako moramo smanjiti potrošnju, promeniti životni stil i slično, ali nikako da se dotaknu preteće demografske eksplozije neprosvećenih i siromašnih. Kako iskoreniti siromaštvo? Tim pitanjem se bave razne radne grupe, okrugli stolovi, o tome mudruju razni belosvetski mudraci po prestižnim konferencijama. Donose se programi, agende, sačinjavaju se izveštaji, formiraju budžetske linije ovog ili onog projekta i tako u beskraj, dok se na horizontu gomilaju oblaci prenaseljenenosti i bede.
Ulje na vatru rastuće demografske katastrofe dolivaju oni koji nastoje iskoreniti bolesti, vakcinisati ljude, spasiti što više života, smanjiti smrtnost. Kakva je to apsurdna borba protiv smrti? Oni spasu ugrožene, a bez da se pitaju kuda sa njima kada ovi odrastu? Šta raditi sa milionima spašenih? Kako ih prehraniti? Gde ih smestiti, zaposliti? To nije samo odlaganje problema, nego i projektovanje istog u doglednu budućnost. Čemu ta iracionalna samoubilačka humanitarna i humanistička delatnost spašavanja ljudskih života kada se time stvara sve veća i veća gužva i konkurencija nad ograničenim resursima? Takva politika bi imala smisla u uslovima niskih stopa prirodnog priraštaja, ali ne i tamo gde je stopa rađanja neprimerena civilizovanom načinu života. Zapravo, to predstavlja mešanje u prirodni tok. Visoka stopa fertiliteta odgovara teškim uslovima života, pošto računa na visoku smrtnost. Na primer, moja majka je rodila dvoje žive dece, njena majka petoro (od čega je jedno umrlo), majka njene majke osmoro (dvoje umrlo), dok je već majčina prababa rodila jedanaestoro, od čega je tek troje uspelo da ostavi potomstvo! Gubitak je, dakle, ogroman. U uslovima života i adekvatne svesti koji nalažu ovako visoke stope rađanja, napor ka preživljavanju baš svakog potomka jeste recept katastrofe i projektovanja još veće bede budućih naraštaja. Tako se stvaraju demografske pretpostavke budućih ratova i kriza.
Humanistički mudraci govore, da bi uz pravednu raspodelu resursa te uz prateći razvoj i primenu tehnoloških sredstava, na Zemlji moglo živeti ne sedam nego sedamdeset milijardi ljudi, jer je planeta navodno prazna. Naravno da je prazna jer ljudi u ogromnom broju žive u velikim gradovima, ali se nekako previđa učinak postojanja tih gigantskih ljudskih naseobina koje poput raka kože nagrđuju devičansku koru prelepe plave planete. U uslovima istovremene prisutnosti tako velikog broja ljudskih bića na Zemlji pitanje je da li bi uopšte bilo mesta za ostali živi svet. Na stranu ekološke dileme takve pretpostavljene činjenice. Da bi 70 milijardi ljudi istovremeno bitisalo na planeti, svetsko društvo bi moralo biti vođeno na nedemokratski način neko prosvetljeno inicijacijsko bratstvo na čiju bi vlast svi dobrovoljno pristali, što je već samo po sebi utopija. Ne može toliki narod živeti u miru a da to i dalje budu ljudi a ne žigosana stoka nakljukana hemijom koja mirno pase. Bio bi to nezamislivi užas. Već je sada ogromna površina zauzeta betonom i asfaltom. Kako li bi tek to izgledalo da na svetu ima deset puta više ljudi?
Obim ekonomske i civilizacijske, odnosno
tehnološke aktivnosti mora biti usklađen sa količinom plemenitih metala i
dragog kamenja koji se nalaze u ljudskom posedu. Sve mora imati svoj zlatni
standard. Stvoriti i održati svetski sistem podrazumeva poštovanje
kvantitativnih zakona svetskog zlatnog standarda. Berze otud ne mogu trgovati
projekcijama i derivacijama već moraju biti svedene na pijace sa konkretnom
robom. Kazino mora biti pretvoren u klasičan bazar. Tako i u svemu ostalom. Da
bi se to desilo neophodno je promeniti smer ljudskih očekivanja. Te promene
nema bez promene svesti. Promene svesti nema bez traume. Čovečanstvo se menja
nečim nalik šok-terapiji. Taj put vodi kroz globalni socijalizam. Taj
socijalizam uvodi ravnotežu i u domete tezaurisanja bogatstva od strane
pojedinca ili određenih klika. Time se vrši sprečavanje gomilanja fantomske
moći u rukama pojedinaca, pojedinih porodica i klika. Fantomska društvena moć
proizvodi perverzne društvene odnose i populaciju sirotinje koja nekontrolisano
proizvodi samu sebe te svojom brojnošću povećava ekskluzivnost nečijeg
pojedinačnog bogatstva. Društvo je taj faktor koji nekome omogućuje sticanja i
uvećanja bogatstva i moći, a ne taj pojedinac sam po sebi, posebno onaj ko živi
samo od rente i dividendi. Biti bogat znači biti privilegovan. Takođe, znači
biti i potencijalno opasan. Bogatstvo više nije u količini zlata, u površini
zemlje koju neko poseduje, ili broja grla goveda, kamila, konja itd. Danas je
bogatstvo virtuelno. Lakše ga je konfiskovati. Otud, društvo ima pravo da
takvog pojedinca ili grupu ograniči u daljem sticanju i delovanju. S druge
strane, društvena elita ima pravo da ograničava društvene preteranosti. Na
žalost, takva elita još uvek ne postoji, budući da pseudoelita, koja je došla
na vlast uz pomoć sila i metoda kontrainicijacije, revolucionarnim putem i
kriminalnom konspiracijom, ne poseduje adekvatna duhovna i psihološka svojstva
za takvu ulogu. Dragoš Kalajić to ocenjuje na sledeći način:
„Procesi koji su započeli na Britanskim ostrvima legalizacijom lihvarstva, izmetanjem ucenjenog plemstva u pljačkaše naroda, bestidnom kupoprodajom plemićkih titula te otuđenjem od Evrope – doveli su do potpunog preokreta klasičnog poretka zajednice te su danas na vrhu svetske piramide samo uzorci najgoreg, zlikovačkog i kriminogenog sloja ljudskog materijala.“ Dragoš Kalajić, Evropska ideologija, Nikola Pašić, Beograd, 2004, str. 110.Neko ko nema moć, ko nema novca, ko nema ništa, teško može pojmiti svest, domen mišljenja i delovanja nekog ko sve to ima u velikim količinama. Zamislite stanje čoveka koji ima samo jedan dolar u džepu ili na računu. Kako i šta taj čovek pojmi o društvenim odnosima, o svetskim pitanjima, o ekonomiji, o bilo čemu? Ako ostavimo po strani izuzetke, i ako se fokusiramo na prosečne ljude tog novčanog ranga, videćemo da neko takav o opštim stvarima svetskog toka ima opšte predstave koje mahom oblikuju mediji. Neko ko ima hiljadu dolara u džepu drugačije vidi stvari od onog sa samo jednim dolarom, kao što neko sa sto hiljada ima sasvim drugačiju perspektivu i mogućnosti. Možemo zamisliti šta se dešava sa čovekom koji raspolaže sa milion ili čak milijardu dolara. Međutim, kako prosečan čovek može pojmiti rezon, delovanja i traganja nekog ko je već osmo ili deveto koleno neke basnoslovno bogate porodične loze, čija se imovina meri milijardama, koji održavaju bliske poslovne, političke i prijateljske veze sa sličnima širom sveta? A kada dođemo do spoznaje da su većina takvih ljudi, putem međuporodične, međuklanovske i međudinastijske „razmene žena“ u nekakvom međusobnom srodstvu, bližem ili daljem, jer para na paru ide, onda zajednički efekat delovanja njihovih interesa neupućenom čoveku može zaličiti na zaveru. Iz te perspektive to nije „obična“ zavera ograničenog dometa, nego svetska zavera koja se dešava u okviru svega par hiljada ljudi. Ta veza i transgeneracijska tradicija međusobne saradnje koju prost svet ne može da pojmi, jeste jedna od velikih tajni istorije.
