Kralj diskova u tarotu

Sola Buska špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Simbol: jelen

vatreni aspekt Zemlje

geomantija: Coniunctio

slovo S

Astrološki, ova karte se povezuje sa oblašću između 21. stepena Lava i 20. stepena Device, u čijim simbolizmima prepoznajemo prvenstvo Pustinjaka u odnosu na Strast / Snagu, tj Merkura nad Suncem. Pustinjakova snaga. Kao takav, Kralj diskova je obuzdao svoju veliku snagu i svoje moćne strasti stavio pod kontrolu. Kroli lik ove karte povezuje sa poljoprivredom. Kralj diskova je potpuno uredio i kultivisao zemlju. Dakle, reč je o sposobnom upravitelju, ne ratniku, nego graditelju. To je onaj što u mirnodopskim uslovima unapređuje, gradi i obnavlja infrastrukturu, jača organizaciju i sl. Figura Coniunctio ukazuje na susretanje, plodnost, povezivanje, spajanje, seksualni čin. To su snage i strasti upregnute u stvaralačke procese. Pratesi ovu kartu tumači u značenju muškarac. U Francuskoj je lik sa ove karte povezivan sa Aleksandrom Makedonskim. U sistemu Zlatne zore Kralj diskova nosi je naziv Lord of the Wild and Fertile Land. King of the Spirits of the Earth. U Sola Buska špilu Kralj diskova nazvan je R. Filipo, povrh čije glave stoji ptica, a on drži žezlo na kome piše Pax (mir). Možda je u pitanju Filip V, makedonski kralj (238-179 p.n.e.) koji je ratovao sa Rimljanima, a što se završilo ponižavajućim mirom po njega. U Marseljskom špilu Kralj diskova sedi na tronu prekrštenih nogu, na način sličan Caru, a što ukazuje na solarno načelo. Kralj diskova se u opštem smislu može odnositi na težak rad, marljivost, strpljivost, odgovornost, ali i na koristoljublje, materijalizam. U astrološkom smislu Kralj diskova se preklapa sa malim arkanama: Sedmica štapova, Osmica i Devetka diskova, što obuhvata poslednju dekadu Lava i prve dve dekade Device. Kralj diskova u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Heseda i Jesoda, odnosno Četvorku i Devetku diskova.

Marseljski špil

Kraljica diskova u tarotu

Sola Buska tarot

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Simbol: jarac

vodeni aspekt Zemlje

geomantija: Carcer

slovo V (U) 

Astrološka veza ove karte je između 21. stepena Strelca i 20 stepena Jarca, u čijim simbolizmima prepoznajemo prvenstvo Đavola u odnosu na Umerenost, Saturna u odnosu na Jupiter. Vidimo đavola koji barata umećem. Đavolska veština. U kontekstu magijskih oruđa ovde vidimo odnos pehara i pentakla, odnosno vodu posvećenja koja se iz pehara izliva na pentakl, ili sveštenika koji umače hostiju u pehar. Otud možda Pratesi nije sasvim skrenuo sa teme tumačeći ovu kartu kao istinu, iako je možda imao drugačiji tok asocijacija. Po Zlatnoj zori ona je Kraljica prestola Zemlje. Kao gospodarica Zemlje ona sedi na visokoj planini, verovatno na vulkanu. U tom smislu Kraljica diskova je predstava vulkanske, odnosno htonske vatre koja je fluidna poput vode. To je destruktivna podzemna vatra, koja sa druge strane oličava kovače i alhemičare, jer uistinu može predstavljati i pećnicu atanora čija toplina preobražava metale. Dakle, ona ima moć da preobražava stvari. Geomantijska figura Carcer ukazuje na zatvorenost, na kavez, pećnicu, trudnicu, kontejner, posudu, a što jeste ambijent preobražaja.

Pol Huson iznosi primer da je u nekim starim francuskim špilovima ova karta obeležavana kao Tromperie (neverna). U drugim francuskim špilovima nosila je ime Argine, što mnogi pretpostavljaju da predstavlja anagram od regine, tj kraljice, te je povezuju sa likom Marije Anžujske, supruge francuskog kralja Šarla VII. Takođe, po drugoj verziji, ona je Marija de Mediči, žena Anrija IV. Postoji i treća opcija, a to je Argea, Ardrastusova ćerka, drevnog kralja Argosa. Sličnost imena ukazuje i na Argantu, kraljicu Avalona, koja je iscelila ranjenog kralja Artura. Kraljica diskova Sola Buska tarota sedi na tronu i kao da se ogleda o uglačani disk koji drži u levoj ruci dok desnom tanušnim štapom dodiruje čelo. U pitanju je neka vrsta magijskog gesta. Zato bih ovu kartu povezao sa sećanjem u kontekstu određene namere. U opštem smislu Kraljica diskova se može odnositi na velikodušnost, istinoljubivost, pamet, šarmantnost, melanholičnost, ali i na promenljivo raspoloženje, servilnost. U astrološkom smislu Kraljica diskova se preklapa sa malim arkanama: Desetka štapova, Dvojka i Trojka diskova, što obuhvata poslednju dekadu Strelca i prve dve dekade Jarca. Kraljica diskova u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Heseda i Malkuta, odnosno Četvorku i Desetku diskova.

Marseljski špil

Princeza / Paž diskova u tarotu

Paž diskova, Sola Buska tarot

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Simbol: ovan

zemljani aspekt zemlje

geomantija: Caput Draconis

slovo T[1] 

Pol Huson ističe da je u francuskim tarotima ova karta uobičajeno bila poistovećivana sa likom Lanselota iz sage o svetom gralu. U Italiji je ova karta bila žensko i nosila je naziv Fantesca. U oba slučaja imamo značenje lepe mlade osobe. U vremenskom smislu, ovu kartu možemo povezati sa jedanaestom sedmicom zime. Zlatna zora ovu kartu naziva Princeza odjekujućih brda ili Ruža palate Zemlje / zemaljske palate. Po Kroliju ova karta predstavlja ženstvenost u krajnjoj projekciji. U njegovom Tot špilu okrunjena je glavom ovna. Princeze, odnosno Paževi, po kabalističkoj teoriji tarota nalaze se u vezi sa desetom sefirom Malkuta. Jedna od osnovnih ideja sa kojom možemo povezati ovu kartu jeste planina, ukoliko Princezu diskova povežemo, kao što je to Kroli uradio, sa 52. heksagramom Ji Đinga, zemaljski deo elementa Zemlja (Zemlja Zemlje). Od geomantijskih atribucija možemo je povezati sa figurom Caput Draconis, odnosno Zmajeva glava, koja predstavlja ulaz, ali i duhovnu prirodu, okrenutu ka visinama. Kao Zmajeva glava, Princeza diskova ukazuje na predvodništvo, na njenu ulogu da sa visina spušta vatru na materijalnu ravan, da opredmećuje uzvišene ideje. Otud je glava ovna prisutna. U Sola Buska špilu Paž diskova prikazan je kao dugokosi mladić koji stoji sa ispruženom desnom nogom dok kažiprstom desne ruke pokazuje dole ka disku koji leži na zemlji ispod nakrivljene grede u obliku slova T. Na gredi stoji ptica, a mladić u levoj ruci takođe drži pticu koja želi da otprhne. Te dve ptice ukazuju na misao i sećanje. Latinični ekvivalent enohijanskog slova koje odgovara ovoj karti je takođe slovo T. Uopšte, Princeza diskova se može odnositi na velikodušnost, ljubaznost, dobroćudnost, marljivost, saosećajnost, obrazrivost, pažljivost, hrabrost, upornost, ali i rasipništvo.

---

[1] Slovne atribucije Dvorskih karata su uslovne i povezane su sa varijacijama saobraznosti između geomantijskih figura i znakova enohijanskog alfabeta. Moguće su i drugačije veze. 

Princeza diskova, Krolijev špil

Šestica diskova u tarotu

Šestica diskova, Sola Buska tarot

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

zvezda Ahernar

sazvežđe Eridanus 

istočni horizont 

vodeni aspekt Bika 

U kontekstu dnevnog ritma, ova arkana označava ponoć. Po Zlatnoj zori, astrološka atribucija Šestice diskova je Mesec u Biku (lunarna egzaltacija), i odnosi se na drugu dekadu ovog znaka. Među velikim arkanama to su Prvosveštenica i Prvosveštenik. Sama ta činjenica najavljuje usklađenost i komplementarnost. Po Pikatriksu to je dekada moći, uzvišenosti i vlasti nad ljudima, a što je vizuelno predstavljeno kroz lik nagog muškarca koji u ruci drži ključ. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa šestom sedmicom zime. Po Zlatnoj zori ta je karta povezana sa materijalnim uspehom. Njena kabalistička atribucija je šesta, solarna, sefira Tifaret koja izražava ideju ravnoteže. U Sola Buska špilu prikazan je pognuti marljivi kovač poviše koga je, kao na nekoj platformi, uredno složeno šest diskova. Drugoj dekadi Bika odgovara sazvežđe Eridanus, po uzoru na mitsku reku u koju se sunovratio Faeton. Okeanov sin Eridanus bio je božanstvo ove reke koja je predstavljala granicu sa hiperborejskim kraljevstvom. U krajnjem praktičnom vidu mit o Eridanusu ukazuje na gašenje vatre, pad ili sunovrat vatrenog elementa, užarenog meteora, ili pak kakve umišljene ljudske veličine, usijane glave, u vodeni ambis. Eridanus se načelno smatra rekom mitskog Zapada i pominje se u pričama o Herkulovom putovanju ka vrtu Hesperida i poduhvatu Jasona i Argonauta. U dubljem smislu, to je paradigma inicijacijskog puta ili hodočašća, te Eridanus možemo smatrati svetom vodom posvećenja. To je ona sveta vodica kojom Prvosveštenik blagosilja, Mesečeva rosa, u tantrističkom smislu magijskim vibracijama natopljena sekrecija Prvosveštenice. Tako Šesticu diskova možemo tumačiti u kontekstu blagoslova. Naposletku, simbolizam reke je višeznačan, a razloge za optimizam povodom ove karte možemo naći u činjenici da reka, osim što plavi, takođe nanosi i plodan mulj. Međutim, kao što se da naslutiti, tu postoji još jedan momenat povezan sa vatrenim elementom. U pitanju je vatrena reka, nešto poput toka lave. Biblijsku potvrdu takvog viđenja nalazimo u knjizi proroka Danila a odnosi se na viziju tzv Strašnog Suda: 

„Dok sam gledao, bili su postavljeni prestoli i Pradavni je seo. Odeća mu je bila bela kao sneg, a kosa na glavi kao čista vuna. Presto mu je bio plamen ognjeni, a točkovi oganj razgoreo. Ognjena reka je tekla i izvirala ispred njega. Hiljade hiljada služilo mu je, i deset hiljada po deset hiljada stajalo je pred njim. Sud je seo i svici su se otvorili.“ Danijel, 7:9-10. 

U Knjizi zakona, 3:3, piše: 

„Now let it be first understood that I am a god of War and of Vengeance. I shall deal hardly with them.“ 

Potom u Isaija 12:10, piše: 

„Mnogi će se očistiti, ubeliti i pročistiti. A zli će činiti zlo, i ko je god zao neće razumeti; ali će razumeti oni koji su razumni.“ 

Na to Knjiga zakona u stihu 1:50 odgovara: 

„There is a word to say about the Hierophantic task. Behold! there are three ordeals in one, and it may be given in three ways. The gross must pass through fire; let the fine be tried in intellect, and the lofty chosen ones in the highest.“ 

Naposletku, u stihu 12:11 kod Isaije imamo: 

„Od vremena kada bude ukinuta svakidašnja žrtva i postavljena gadost koja pustoši, biće hiljadu dvesta i devedeset dana.“ 

Ta gadost koja pustoši, u Knjizi zakona, stih 3:19, pominje se na sledeći način:

„That stele they shall call the Abomination of Desolation; count well its name, & it shall be to you as 718.“ 

Prema Ptolomeju, priroda ovog sazvežđa je, sa izuzetkom zvezde Ahernar, poput Saturna: sklonost ka znanju i nauci. Sama zvezda Ahernar je, po Ptolomeju, poput Jupitera – donosi uspeh u javnoj službi, ljubaznost i pobožnost. Ahernar je bela zvezda koja se nalazi na ušću Eridanusa i označava kraj reke. Jedna od njenih simboličkih predstava je heruvim sa sabljom, a što podseća na arhanđela Mihajla o kome u ovom poglavlju ima više u odeljku o karti As mačeva.

Princ / Vitez diskova u tarotu

Sola Buska tarot

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Simbol: bik

vazdušni aspekt zemlje

geomantija: Amissio

slovo A 

Astrološki, po Zlatnoj zori, ovu kartu dovodimo u vezu sa nebeskom oblašću koje obuhvata od 21. stepena Ovna i 20. stepena Bika. Dominantna priroda Prvosveštenika u odnosu na Cara. Teokratija, uticaj sveštenstva, odnosno vladar više okrenut izgradnji infrastrukture i jačanju ekonomske moći kraljevstva, podizanju nivoa kulture. Takođe, u ovoj ulozi možemo zamisliti i kakvu istorijsku ličnost poput kardinala Rišeljea ili Njegoša, koji u svešteničkoj odori vodi državnu politiku. Po Pratesiju, dvorske karte ovog reda (Prinčevi / Vitezovi), predstavljaju užu pratnju Kraljeva i Kraljica, te stoga odražavaju njihove misli. Po Zlatnoj zori, naziv ove karte je Princ kočija Zemlje ili zemaljskih kočija. Priroda Princa diskova je vazdušni aspekt Zemlje, odnosno zemljanog elementa. Geomantijski pandan ove karte može biti figura Amissio koja se pripisuje Biku, ali koja ima taj vazdušni deo u sebi, budući da ukazuje na gubitak, pražnjenje, oticanje, promiskuitet, protočnost, trošenje. U Tot špilu Princ diskova je okrunjen glavom bika. Princ diskova je inteligencija materijalnih radova i promišljanja zemaljskih poslova, geometrija, arhitektura, građevina. U drugom smislu, u ovoj karti je uticaj Venere (Carica) jači od uticaja Marsa (Kula), te otud primat konstruktivnog u odnosu na silu i rat. Pa ipak, iz mitologije znamo da je boginja ljubavi istovremeno i boginja rata, što ukazuje na znatan rušilački potencijal ove karte. Može se desiti da je sva konstruktivnost bila u službi pripreme za rat. Elementarni simbolizam prirode ove karte priziva dva tarotska (i magijska) oružja – nož i pentakl. U tom smislu taj simbolizam možemo predstaviti kao nož zariven u središte pentakla, mač poboden kroz disk, odnosno mač poboden u zemlju ili kamen iz kojeg ga može izvući samo pravi naslednik prestola, po legendi kralj Artur. Mač, kao predstavnik duhovnih sila i elementa Vazduha, u funkciji kojom prodire u zemlju, jeste posrednik pomoću kojeg se viša ravan na neki način hrani energijom niže ravni, tj ono suptilno se hrani grubljim. Otud ovu kartu možemo dovesti u vezu sa idejom usredsređenosti budući da su duhovne sile našle svoju tačku okupljanja u materijalnoj sferi. 

I konačno, u ovoj karti vidimo i trenutak epifanije, bogoukazanja, ovaploćenja više sile na materijalnom planu, spuštanje duha kojim se posvećuje neko posebno mesto ili prostor. U Sola Buska tarotu Princ diskova imenom Sarafino jaše belog zdepastog konja ispod čijih se prednjih kopita nalazi veliki disk. Nije naoružan i nosi samo štit. U opštem smislu Princ diskova se može odnositi na praktičnost, pouzdanost, postojanost, energičnost, upornost, umešnost, nepokolebljivost, ali i na glupost, prizemnost, materijalizam, neosetljivost. U astrološkom smislu Princ diskova se preklapa sa malim arkanama: Četvorka štapova, Petica i Šestica diskova, što obuhvata poslednju dekadu Ovna i prve dve dekade Bika. Princ diskova u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Geburaha i Jesoda, odnosno Peticu i Devetku diskova. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa dvanaestom sedmicom zime.

Marseljski tarot

Osmica mačeva u tarotu

Osmica mačeva u Sola Buska tarotu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

zvezda Arneb

sazvežđe Lepus (Zec)

jugoistočna dubina

zemljani aspekt Blizanaca

Osmici mačeva odgovara prva dekada Blizanaca kojom vlada Jupiter. Točak sreće i Ljubavnici. Za Pikatriks, to je dekada računa, novčanih transakcija, ali i znanja o brojevima i neprofitnim veštinama. Tu se pojavljuje slika čoveka koji u ruci drži štap i koji se nalazi u službi drugih. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa osmom sedmicom proleća. Po Zlatnoj zori, Osmica mačeva je Lord of Shortened Force, što se tumači kao Uplitanje. Previše angažovane sile za neku malu stvar, previše pažnje na detaljima. U Krolijevom tumačenju, Osmica mačeva znači nedostatak revnosti i istrajnosti u stvarima koje se tiču uma i borbe. Volja biva osujećena slučajnim i nepredvidivim uplivima. Osmici mačeva odgovara sazvežđe Lepus (Zec) koje se nalazi pod levim stopalom Oriona. Glavna zvezda ovog sazvežđa je Arneb (neprijatelj onog koji dolazi). 

„I zgazićete zle, jer će oni biti kao prah pod vašim nogama onog dana kad učinim ono što sam naumio, kaže Gospod nad vojskama.“ Malahija, 4:3. Kod Isaije je to još jasnije: „Gazih sam u kaci, niko od ljudi iz naroda nije sa mnom bio. Gazio sam ih u svom gnevu, zgnječio sam ih u svojoj jarosti. Njihova je krv prskala po mojim haljinama i odeću je moju isprljala. Jer mi je u srcu dan osvete, došla je godina da otkupim one koji su moji. Gledao sam, ali mi niko nije pomogao. Čudio sam se, ali niko mi nije pružio podršku. Tada je moja mišica donela spasenje, moj gnev me je podržao. I gazio sam narode u svom gnevu, opio sam ih svojom jarošću i prolio na zemlju njihovu krv.“ Isaija, 63:3-6. U Knjizi zakona, 3:7-8, pronalazimo sličnost: „I will give you a war-engine. With it ye shall smite the peoples; and none shall stand before you.“ 

Osim toga, ovo sazvežđe neki poistovećuju i sa biblijskim likom Kainom, koji je ubio svog brata Avelja, a što ukazuje na bratoubistvo, podmuklost, izopačenu zavist i ljubomoru. Ovo poistovećivanje Kaina sa Lepusom, ima veze sa Mesecom, budući da su mnogi narodi u mesečevom reljefu prepoznavali zeca i na neki način to povezivali baš sa ovim sazvežđem. Moguće da u tom reljefu možemo prepoznati i onaj čuveni Kainov znak. U bibliji imamo poveznicu sa kaznom za religijski prestup: 

„Jednom, kad su Izraelovi sinovi bili u pustinji, našli su nekog čoveka kako skuplja drva u Subotu. Oni koji su ga našli kako skuplja drva doveli su ga pred Mojsija i Arona i pred ceo zbor. Stavili su ga pod stražu jer još nije bilo jasno rečeno šta treba da se učini s njim. Gospod je rekao Mojsiju: Taj čovek neka se pogubi, neka ga ceo zbor zaspe kamenjem izvan logora. Tako ga je ceo zbor izveo izvan logora i zasuo ga kamenjem, i on je umro, kao što je Gospod uputio Mojsija.“ Četvrta knjiga Mojsijeva / Brojevi, 15:32-36. 

Kod Egipćana je sazvežđe Lepus označavalo Ozirisovu barku, što ima veze sa podzemnim svetom, svetom mrtvih, dakle opet sa Mesecom. Takođe, druge biblijske asocijacije povodom ovog sazvežđa ukazuju na sledeće likove i motive: Magdalenine suze, suze Jude Iskariotskog, Isak sa drvima za paljenje obredne žrtve, patrijarh Jakov. Grčka mitologija zvezdu Arneb povezuju sa ostrvom Leros na kome se nalazilo značajno svetilište mesečeve boginje Artemide. Po Ptolomeju ovo sazvežđe je poput Saturna i Merkura: brzo razmišljanje, stidljivost, ponos, prkos, obazrivost, plodnost. Osmica mačeva Sola Buska špila prikazuje mladića koji desnom rukom pridržava, kao da grli, sedam mačeva uredno poređanih da stoje u jednom velikom ćupu uzdignutom od tla, dok levom rukom drži mač u ruci usmeren naviše.

Gnosticizam i Abrasaks

Paralelno sa nastankom i ranim razvojem hrišćanstva, razvijao se i gnosticizam kao eklektička, ezoterična i jeretička senka, nadahnuta egipatskom, helenističkom, judaističkom i mesopotamskom tradicijom. Ipak, mnogi gnostici su, bez obzira na to, sebe smatrali hrišćanima. Međutim, postoji jedna značajna razlika između ta dva pogleda na svet: hrišćanin u suštini čeka na čin Božje milosti, dok gnostik, naprotiv, veruje da je on sam taj koji ima kontrolu nad svojim putem spasenja. Hrišćanin se trudi da živi ispravno, utemeljuje svoju veru, poštuje crkvene propise, Božje zapovesti, prisustvuje crkvenoj službi, moli se, posti i ne odaje se grehu, ali hoće li zaslužiti spasenje to zavisi od milosti samog Boga. Sa druge strane, manipulacijom svetih imena i gematrijskih formula, gnostik priziva Boga da odgovori na njegove molbe. Filon Aleksandrijski pominje lestvicu reči, odnosno imena, koja se proteže od Neba do Zemlje, putem koje, kroz znanje, čovek može da se uzdigne ka Bogu. U tom smislu gnostik može računati na spasenje jer zna tajne nebeskih sfera i daje tačne odgovore božanstvima na koja na tom putu nailazi. Pitanje prirode tih božanstava je upitno, ali možemo ih opisati kao entitete saobrazne stepenovima uspinjanja. Ovaj detalj umnogome podseća na ono o čemu se govori u egipatskoj Knjizi mrtvih gde pokojnik takođe prolazi kroz razne oblasti zagrobne sfere ispred kojih se nalaze strašni stražari koji traže lozinku kako bi ga propustili dalje.

Irineј, hrišćanski episkop Liona s kraja II veka, smatrao je da je nemoguće vladati nebesima prostim izgovaranjem „svetih“ imena. Kao hrišćanin, prirodno je bio obazriv prema čudnim bogovima koji su se krili iza gnostičkih učenja. Irinej je o gnosticima pisao da oni koriste magiju, likove, bajalice i prizivanja. Takođe, optužio ih je da izmišljaju određena imena kao da pripadaju anđelima, proglašavaju da su jedni u prvom nebu, drugi u drugom, a zatim pokušavaju da prizivaju imena, poglavarstva, anđele i sile izmišljenih nebesa, itd. A ko se smatrao gospodarom tih nebesa? Prema gnostiku Basilidu, to je bio bog po imenu Abraksas, čije se ime nalazi ugravirano na mnogim gnostičkim amajlijama i talismanima. Njegova numerička vrednost na grčkom glasi: Alfa-1, Beta-2, Ro-100, Alfa-1, Ksi-60, Alfa-1, Sigma-200, što ukupno daje 365. Na hebrejskom: Alef-1, Bet-2, Reš-200, Alef-1, Qof-100, Alef-1, Samek-60, takođe ukupno 365 - broj dana u godini. Upravo zbog toga su ljudi urezivali njegovo ime na amajlije sreće, verujući da će im blagostanje svakodnevno dolaziti. 

Abraksas je bio vladar Prvog Neba, prožimatelj sedam sfera i gospodar 365 zona unutrašnjeg sveta. Bio je povezan sa stvaranjem sveta, a njegovo ime, kako je Basilid učio, imalo je veliku magijsku moć koja je mogla učiniti čoveka nepobedivim. Abraksas je imao ljudsko telo, glavu sokola i zmijske noge. Obično je prikazivan kako u jednoj ruci drži nož, a u drugoj štit na kojem je bilo urezano sveto ime JAH. Verovalo se da je u svom najčistijem obliku Abraksas bio Sunčev bog, čiji je uticaj nad svetom trajao kroz celu godinu (rast i opadanje), i ciklično, kroz svu večnost. 

Gnostičko naglašavanje svetih formula moći bilo je strano hrišćanstvu, koje je gnosticizam na kraju proglasilo za jeres. Ipak, gnosticizam je nudio mnogo više od pukih formula jer je predstavljao složeni sistem misticizma, putem koga pojedinac prima nadahnuće iz viših sfera kroz otkrovenje, a zatim sopstvenim naporom nastoji da se povrati u duhovne visine, bilo kroz meditaciju, bilo kroz astralno putovanje duše posle smrti itd. Međutim, određena božanstva Nižih Nebesa mogla su mu stati na put. Prema Ofitima, jednoj gnostičkoj sekti, postojalo je sedam takvih životinjskih demona. Njihova imena bila su: Mihael (lav), Suriel (bik), Rafael (šišteća zmija), Gavril (orao), Ialdabaot (lav), Iaot (zmija), Sabaot (bik), Eloajos (orao), Tautabaot (medved), Erataot (pas) i Oneol ili Tartarot (magarac). Origen, hrišćanski teolog iz III veka, opisao je u svom delu Contra Celsum kako su Ofiti prizivali ovih sedam demonskih zveri na unutrašnjem putovanju duše. 

Pošto bi ovladala demonom pomoću ove formule, prizivajući Boga Svevišnjega, duša bi potom napredovala ka višim nebesima. Uopšte, gnostici su verovali da su ta nebesa (nazivana Eoni ili „večnosti“, jer su izvan prostora i vremena) emanacije Prvog Principa. Prvi Eoni su u sebi bili čisti i savršeni, ali što su se više spuštali ka onome što nazivamo stvarnošću, bivali su sve više iskvareni kontaktom sa svetom. Sve materijalne stvari smatrane su u osnovi „manjkavim“, jer su bile samo bledi odražaji božanskog. Zemlja, stvorena iz haosa koji je, po gnosticima, bio lišen kosmičke energije, donosila je „manjkavosti“ koje su poistovećivane sa negativnošću ili zlom. Neki gnostici su takođe verovali da je duša, kada je pala u materiju iz svoga ranijeg uzvišenog stanja, postala tužna jer je fizičko postojanje podrazumevalo patnju. I poput Bude, gnostici su poistovećivali patnju sa neznanjem. Put samospoznaje uklanjao je neznanje i patnju i vodio ka duhovnom preporodu. U tom smislu telo je postajalo duh, a zlo se preobražavalo u dobro.

Svaki Eon, ili emanacija od Boga, bio je „pozitivniji“ od onog ispod njega i samim tim stvarniji. Ofitska koncepcija predstavljala je detaljnu kosmologiju manjih i većih božanstava. Ali tu ujedno vidimo i razlog zašto je gnostička tradicija nudila pogled koji je bio u suprotnosti sa učenjem Crkve u ranim vekovima. Prema Ofitima, Prva Svetlost potekla je iz tame, i On je bio Bog Otac, Prvi Čovek. Njegova misao iznedrila je Sina, Drugog Čoveka. Treća emanacija bila je ženski Sveti Duh. Ispod njih se prostirao vodeni Haos, iz koga se rodila Prva Žena. Prvi Čovek i Njegov Sin radovali su se njenoj lepoti i ispunili je svetlošću, koja je iznedrila Trećeg Čoveka, čije je ime bilo Hrist. Majka nije mogla da zadrži Svetlost, koja se prelila na njenu levu stranu. U međuvremenu, Hrist, koji se nalazio s njene desne strane, uzneo se u Svetlosti do nivoa Prvog Eona i stao uz Boga, tj. Prvog Čoveka. Prelivena Svetlost tada je rodila sedam sukcesivnih manjih božanstava: Ialdabaot, Iao, Sabaot, Adonaj, Elohim, Oreus i Astafej, koji su vladali, svaki u svom nebu, nad stvarima nebeskim i zemaljskim. 

Hrist se zatim spustio kroz tih sedam nebesa u telo čoveka Isusa, a ovaj je počeo da čini čuda i da propoveda da je on Hrist, Sin Božji, odnosno Sin Prvog Čoveka. Kada je Isus bio razapet, Hrist se vratio u Prvi Eon, ali iako je Isusovo telo stradalo, Hrist mu je darovao duhovno telo. Upravo su to telo, a ne vaskrslo fizičko telo, učenici videli. Dakle, po Ofitima, kroz učenja i dela čoveka Isusa, Hrist je pokazao čovečanstvu put ka Prvom Eonu. Kao sistem duhovnog iskupljenja, ofitski pogled nužno je bio jeretički, jer je zaobilazio Crkvu kao autoritet. Upravo je to i suština iluminatskih i rozenkrojcerskih doktrina. Hrist se bavio neposrednim odnosom između čoveka i Prvog Eona, te posredničkim putovanjem duše pored sedam životinjskih demona i sedam manjih duhovnih božanstava, govorio je o konačnom sjedinjenju sa Prvom Tajnom, izvorom stvaranja, transcendentnim bogom čije ime je, prema Basilidu, bilo Abraksas.

Možemo reći da je gnosticizam bio preteča kasnijeg iluminizma, rozenkrojcerstva, a malo pre toga i mistične heterodoksije u Evropi: bogumili i katari. Na primer, katari, koji su se pojavili u XII veku u jugozapadnoj Francuskoj, verovali su u dualistički univerzum, gde sila zla, demonsko čudovište Haosa, protivreči svemoći hrišćanskog Boga. Kao pojam, to je imalo paralelu sa gnostičkom idejom univerzuma iskvarenog zlom. Prema Katarima, svet i telo bili su u osnovi zli, a čovekova božanska iskra morala je da se oslobodi tela koje ju je okovalo, a što su u suštini gnostičke ideje. Još jeretičkijim se smatrao njihov stav da poriču Hristovo rođenje od device, njegovu smrt na krstu i fizičko vaskrsenje. Naravno, Crkva nije mogla da toleriše postojanje i širenje takvog učenja, a što je imalo za posedicu krvavi masakr jeretika.

Moral i kodeks

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

„Sve dok je bivstvo jedno, propis, zakon nije neophodan; nije potrebna dobrota; nisu potrebni sveci... Kada su, pak, stigli sveci i doneli dobro i zakon, doneli su i razlikovanje. Jedinstvo je nestalo. Bivstva su se raspršila na dobro i zlo, na sever i jug, na istok i zapad. A zajedno s granicama doneto je Ja... jedinstvo bivstva se razbilo u paramparčad. To su sve grehovi svetaca. Greh morala. Greh granica. Greh Ja.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra

Magija je (prethodivši religiji), stupanjem na scenu i iniciranjem opštenja i saradnje sa određenim „spiritualnim” ili suptilnim entitetima i bićima, osim mnogih dobrih stvari za čovečanstvo, otvorila put vlasti neljudskih sila, koje su, hraneći se ljudskom energijom i svešću, izrasli u bogove i Boga. To su one sile koje su ljudski um punile raznim parazitskim idejama i čiji su apetiti stalno rasli. Ono što je svim bogovima zajedničko, bili oni dobri, zli ili ambivalentni, jeste da na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, posredno ili neposredno, zahtevaju ljudske žrtve. Ako im se ljudsko biće ne žrtvuje milom, ritualno, posvećeno, oni će tu žrtvu uzeti silom, kada se za to ukaže prilika. Njihova naklonost se, između ostalog, kupuje i krvlju. Dakle, bavljenje duhovnim trebalo bi da podrazumeva spremnost onoga ko kroči tom stazom na prinošenje određenih ljudskih žrtava: ili će žrtvovati sebe, ili će umesto sebe poturiti druge. Bogovi u tom slučaju ne prave nikakvu razliku. Oni su krvožedne uzvišene zveri, a većina ljudi koja se bavi duhovnošću, makar bili bezazleni kao golubovi, mole se i služe ta čudovišta. Prirodno je onda da psi liče na svoje gospodare. Naravno, neki povučeni meditant ili mistik bi ovakvom stavu mogao štošta zameriti, ali ono što je i meni i njemu jasno jeste nepredvidivost ispoljavanja podizanja svesti. Iz toga se mogu izvući razni zaključci. Uostalom, i najizolovaniji čovek na neki način jeste deo nekakve zajednice.

Osnovna načela po kojima se odvija proces socijalizacije vode poreklo od nekog božanstva, imaju magijski i religijski koren, a što omogućava vlast nekog boga (ili bogova) nad datom zajednicom, čak i onda kada je taj bog izašao iz masovne kultne mode ili upotrebe. Pritom nije važno funkcioniše li ta zajednica u skladu sa objavljenim ili ustanovljenim načelima i zakonima datog božanstva; važno je da se ona kreće tom linijom makar smer bio suprotan. Povodom poslednje tvrdnje mogu istaći da je istorija puna primera kako se kanoni, dogme, pravila, norme i tabui ukidaju, redefinišu, kreativno tumače, elegantno zaobilaze ili grubo krše zbog moći, položaja, bogatstva, ali i zbog ljubavi, požude, zavisti, mržnje, gneva, pohlepe, saosećanja, iz straha te naposletku iz obične gluposti. To samo govori kako kolektivna načela, u znatnoj meri predstavljaju referentne tačke ili odrednice samozavaravanja, odnosno manipulacije. Neko u njih iskreno veruje, dok ih drugi koriste zarad ostvarivanja kakvog sebičnog interesa. Ovi koji ih lukavo (i uspešno) koriste, jesu uglavnom oni koji imaju nekakvu moć, a što ne amnestira one nemoćne. Smisao društvenih rituala je posve izgubljen. Kada se ustanove isprazne od sadržaja ostaje vidljiva gola moć. 

Moralni principi, norme, predrasude i tabui, putem socijalizacije bivaju nametnuti novim pokoljenjima koja u njihovom donošenju i stvaranju nisu ni učestvovala niti ih je iko išta pitao povodom toga. Zašto bi se onda oni pokoravali i ravnali po nekim normama i načelima, šemama, običajima i odnosima koje su ustanovila i prenela prethodna pokoljenja? Verovatno zato što na prvi pogled nemaju izbora, ali oni upravo zbog toga imaju pravo na sopstveni izbor. Imaju pravo na pobunu, diskreciono pravo na revoluciju. Čak i da neka generacija odluči da zakine budućnost potonjim pokolenjima (da ukine ljudski rod), ona na to ima pravo jer buduće generacije u tom trenutku ne postoje. Isto tako svaka generacija ima pravo da se ogreši o prethodna pokoljenja, da raskine sa njihovom tradicijom i identitetom, jer ovih nema da ih u tome spreče. Drugim rečima, barem teoretski, svaka generacija ima mogućnost za sopstveni plebiscit i konsenzus.

Svaka generacija, dakle, ima mogućnost (i pravo) na abortus te da stavi tačku na sebe i na kontinuitet ljudskog roda ukoliko to smatra svrsishodnim. Uostalom, zašto je tako teško prihvatiti kraj čovečanstva, naročito ukoliko je to rezultat svesne ljudske odluke (pritom je veliko pitanje da li je jedan takav kolektivni konsenzus uopšte moguć)? Zašto ono mora postojati? Ubiti sebe ili sačekati prirodnu smrt? Uništiti čovečanstvo ili ostaviti da ono samo dođe do svog prirodnog kraja? To su lažne dileme. Izbor smrti nije uvek katastrofalan niti je smrtonosan. Nekad je bolje umreti po cenu koju smo sami odredili nego živeti po svaku cenu. Bar su Isus, Sokrat i Žak de Molaj to svojim izborom potvrdili. Ako nastavak života znači propadanje, radije ću umreti. Ako je smrt propast, boriću se za život. Valja biti mudar pa proceniti kada je smrt dobra a kada je to život. Život i smrt su kao konstante apsolutne ali je njihova vrednost promenljiva, pa varira od slučaja do slučaja i od trenutka do trenutka.

Ako bi me neko pitao šta je to kriminal, rekao bih da je kriminal kada se nešto čini bez dozvole ili protiv interesa kriminalaca koji čine neku trenutnu vlast. Isto to važi i za pitanje šta su to predrasude. To je sve ono što se kosi sa vladajućim predrasudama. Zaključak je da nema opšteprihvaćenog (tzv zdravorazumskog) shvatanja, uverenja, popularnog suda, a da nije reč o nekoj vrsti predrasude. Povodom toga relevantno je pitanje koja predrasuda sa sobom nosi više, odnosno manje štete. Ljudi nisu u dovoljnoj meri razumni da bi donosili objektivne sudove, ali su u dovoljnoj meri podložni strastima, neznanju, lenjosti, nedostatku volje, smisla i ciljeva, da su zato sposobni da stvaraju i slede pseudoracionalne (pseudologičke i pseudoobjektivne) opšteprihvaćene i opšteprihvatljive zaključke.

Predrasuda po kojoj je normalno da žene budu pokorne muškarcima i adekvatno tome tretirane kao deo njihove imovine, utemeljena je na višem, moralnom nivou, poreklom iz teološke sfere po kojoj žena nastaje iz muškarčevog rebra. Zato je ona, spram muškarca, inferiorno biće. Na predočenoj predrasudi izgrađen je čitav sistem društvenih odnosa koji datu predrasudu stavlja u funkciju opšteg društvenog interesa. Naposletku, ta predrasuda potiče direktno od muškog Boga (njegovih sveštenika i proroka), od čije strane je i instrumentalizovana kao oruđe nečijeg interesa (interesa elite materijalne i duhovne moći). Ovo je samo jedan primer koji ipak daje prostora za otvaranje sledećeg pitanja: nije li društvena moralna norma i principijelnost utemeljena na idealu, odnosno vrlini pravednosti i pravde, uvek i svugde podložna, u većoj ili manjoj meri, praktičnom izopačenju u kod nepravde i manipulacije? Vidimo kako su moralna načela deo opsežnog instrumentarija bogova i vlastodržaca. Takvo stanje stvari je prirodno, mada ne i pravedno, što opet ukazuje kako Pravda nije od ovoga sveta, pa shodno tome nije prirodna, odnosno nije u skladu sa prirodom ovoga sveta. Principi i moralne norme obavezuju sužnje, robove Božje, sluge, podanike kraljeva-bogova i hijerokrata, ali i podanike moderne svemoćne Države, odnosno Nad-države. Ti principi i norme nikako ne važe za one koji ih donose, daruju, koji svoju privrženost tim principima i normama često uverljivo i odglume, što ne znači kako su svi vlastodršci uvek i po pravilu dvolični licemeri. Oni su jednostavno iznad, pater superiori – volšebno otporni na poroke univerzuma.

Moral je sredstvo religijskog i obrednog konsenzusa u ulozi društvene kontrole. Društvena kontrola je praktičan cilj društvene moći. Društvena moć, u cilju sopstvenog održanja, stvara i podstiče predrasude i tabue. Predrasude i tabui, iako iracionalni, uglavnom se prihvataju kao razumna, logična, normalna, ljudska, odnosno moralna gledišta. Njihova je uloga da nekako uteruju poželjni oblik normalnosti te da vlast nekog boga, ideologije i određene strukture moći učine normalnom, prirodnom, razumnom, logičnom, pravednom, božanskom, narodnom, odnosno legitimnom. Ta gledišta, oličena u predrasudama i tabuima, nemaju nikakvu utemeljenost izuzev u optici poželjnog društvenog i intimnog ponašanja i vrednovanja, što u krajnjoj liniji vodi ka duboko zaklonjenom interesu nosilaca dominantne društvene moći. Većina ljudi je zaista zainteresovana za održavanje aktuelnih predrasuda i tabua, kao i moralnih principa i normi, bez kojih je otežano funkcionisanje ravnoteže nekog društvenog i ideološkog sistema. Očigledno je da su predrasude i tabui, normalna i prirodna pojava, čak funkcionalna, te su apsolutno u skladu sa moralnim principima i normama koje su u nekom društvu uglavnom prihvaćene i dominantne. Ono što se danas žigoše kao predrasuda, kliše, tabu, jeste ono što ne odgovara vladajućem ideološkom poretku jer se kosi sa predrasudama, klišeima i tabuima na kojima je utemeljen legitimitet aktuelnog poretka.

Woodcut for Jules Michelet's 'La Sorcière' by Eugène Dété

Ako su u pravu oni koji tvrde da životinje, a kamo li biljke ili minerali, nemaju dušu, to bi onda značilo kako se svo zlo ovoga sveta nalazi u čoveku, pošto samo ljudsko biće ima dušu. U tom slučaju nema dileme da je zapravo čovek nosilac radikalnog zla. U svakom slučaju, ljudsko biće je grabljivac. U tom smislu, uloga morala jeste da neke oblike grabljivosti sankcioniše ili označi kao nemoralne, jer ukoliko bi svi grabili onako kako im to instinkt nalaže, ljudima bi bilo nemoguće da stvore složenije zajednice. Ipak, bez obzira na to, čovek je univerzalni neprijatelj svem životu, a posledično tome i sebi samom. Ne tvrdim da je čovek oduvek bio takav, ali takav je danas, ukoliko ljudsku vrstu posmatramo u njenoj celokupnosti. Kao takvo, ljudsko biće više i ne može biti životinja, s obzirom da je čudovište. Ono sebe uništava i strepi od samoga sebe. Nekada je bilo lakše verovati u đavola ili u zle duhove nego danas. Izglednije je kako će danas pre biti da odnekud iz mraka vreba manijak, davitelj, ubica, lopov, kriminalac ili terorista, nego bauk ili demon. Nosioci strave i zla više nisu demonska bića nego ljudi. Od njih se čuvamo, a ne od čudovišta ili demona. U eri humanizma i zlo se humanizovalo, ono se birokratizovalo i industrijalizovalo, kako je to lepo opisala Hana Arent u knjizi „Izvori totalitarizma“. Ma koliko apstraktno bilo, zlo nosi samo jedan lik, i to lik koji ga najbolje oslikava – lik Čoveka.

Ljudsko biće je sposobno da se oslobodi mnogih ograničenja prirode, života i sudbine. Da bi čovek uopšte bio sposoban za takvo oslobađanje, mora prethodno osvestiti i iskusiti mnoga od tih ograničenja. Nisu ona samo fizičke prirode. Osnovno ograničenje jeste ono u psihi. Ljudi imaju mogućnost da izgrade, svako za sebe, svojstveni etički kodeks, a koji bi bio u skladu sa imperativima njihove istinske volje i jasne namere. Otud čovek koji se nađe na tom putu mora biti spreman da preuzme potpunu odgovornost za svaki svoj čin, svaku misao, osećaj, odnosno za svoju sudbinu i u tome istrajati. Sve što mu smeta u toj nameri mora biti uklonjeno iz njegovog života. Nevolja je u tome što tu ne postoji nekakav propisani standard ili pravilo. Ta načela nisu opšta za sve ljude, već krajnje individualna i stoga jedinstvena. U svakom slučaju, neka cena mora biti plaćena, a pritom niko ne može računati na garancije povodom svega što je uradio ili nije uradio.

Koliko god proširili granice postojanja, horizonti nepostojanja su sve dalji i dalji. Koliko god mi istražili, neistraženo nas deprimira jer se neverovatnom brzinom gomila pred nama. Horizonti su uvek obeshrabrujuće nedostižni. Nikada ta volšebna superiornost beskraja neće biti ugrožena uzoranim poljima i kreacijama ljudi. Makar sve stvoreno bilo beskrajno, ono je opet sićušno spram beskraja zjapeće praznine. Jao nama ako pritom nemamo kodeks, tada kada pred nama puknu horizonti i perspektive beskraja.

Mi možemo odlučiti kako je u interesu našeg razvoja te samoizgrađivanja, da pokoravamo ili ubijamo druge. Sve dok je u skladu sa našim usvojenim kodeksom, jedno takvo očigledno nemoralno i zločinačko ponašanje je posve moralno. Šta bi neko mogao pomisliti o tome nije naš problem, već je problem onoga ko o tome misli. Nešto je zločin samo sa ljudskog stanovišta, tj sa stanovišta kulture. Naposletku, pojam zločin jeste formulacija koju je iznedrio ljudski strah – strah od prokletstva, od osvete mrtvih, božjeg gneva, dakle strah od nečeg iracionalnog. Istodobno, ukoliko smo mi oštećena strana tada iziskujemo osvetu kao psihološko poravnanje. Međutim, ukoliko smo našu osetljivost rasprostrli suviše široko, onda će nas se ticati i zločini koji to ne bi trebalo. To su ljudski rezoni. Nasuprot tome, šta god ja činio ili ne činio, ako je to u skladu sa mojim kodeksom, izgrađenim na principima meni svojstvene nadvremenske slobode, to će pre biti u redu nego izvitopereno prenemaganje doktrinarnog moralizma bez kredita. Moja savest je u svakom slučaju čista, nemam dvoumljenja i sumnji, niti me muče prizori mojih dela, a nisam ni žalostan ili ponosan zbog toga. Ako je to šta činim u skladu sa mojim kodeksom, a što drugima može delovati zastrašujuće, odvratno, zlo, a možda i lepo, veličanstveno, ne bi trebalo da utiče na mene.

Naposletku, šta je „lični“ kodeks? Rekao bih jedan lepo uklopljen niz odluka koje besprekorno sprovodimo. Pritom, tu nije reč o odlukama koje se tiču naših svakodnevnih problema, već o odlukama čije su posledice manji utrošak naše energije i jače usredsređivanje naše pažnje prilikom suočavanja sa svakodnevnim životom, u cilju da nam ostane dovoljno za ono čemu istinski težimo. Tako dovodimo sebe u stanje da znatno više energije investiramo ka našim suštinskim ciljevima, koji su takođe obuhvaćeni našim kodeksom.

Devetka diskova u tarotu

Devetka diskova, Sola Buska špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa 

zvezda Toliman (Bungula)

sazvežđe Kentaur

severna dubina 

vazdušni aspekt Device

U kontekstu lunarnog vremenskog ritma, ova karta označava period druge mesečeve četvrti u zemaljskim znacima zodijaka: Bik, Devica i Jarac. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa devetom sedmicom zime. Po Zlatnoj zori, astrološka atribucija Devetke diskova je, Venera u Devici, i odnosi se na drugu dekadu ovog znaka. Njen naziv je Dobitak. Među velikim arkanama to su Carica i Pustinjak. To je dobra kombinacija, jer Carica je Priroda a Pustinjak Filozof, odnosno alhemičar koji sledi, oponaša prirodu i njene puteve. Ovde je Carica izdašno nagradila marljivog Pustinjaka. Po Pikatriksu, ova dekada se odnosi na dobitak, materijalni uspeh, sticanje i gomilanje dobara, ali i na pohlepu. Predstava te ideje jeste tamnoputi muškarac ogrnut kožom koji u jednoj ruci drži busen kose a u drugoj torbu. Sazvežđe saobrazno ovoj karti je Kentaur. U mitu, kentauri su himere, ljudi-konji, primitivni, žive u pećinama, love u šumi, naoružani kamenjem i toljagama. Njihovo poreklo vezuje se za brdske šumovite predele Tesalije, u antici poznatoj po dobrim konjanicima, ali i magiji, čarobnjacima, pa i likantropiji. Najpoznatiji među kentaurima bio je onaj koji je stekao besmrtnost – Kiron, poznat po svojoj mudrosti (po nekim verzijama on se odrekao svoje besmrtnosti u korist Prometeja).

U asterizmu, sazvežđe Kentaur predstavljeno je kako kopljem probada vuka kojeg namerava da prinese kao obrednu žrtvu, pošto se kreće ka sazvežđu Ara (Oltar). Žrtvovanje vukova! U pitanju je, dakle, prastari mitski sadržaj koji ukazuje na primarne potrebe, instinkte, neku vrstu atavizma, što možemo posmatrati i kao potpunu stopljenost sa prirodom ili na kakav drevan ratnički kult nalik severnjačkim berserkirima, ljudima-medvedima. To sve ukazuje na motiv žrtve i zazivanje primordijalnih energija. U odnosu na kabalistički ključ karte Devetka diskova, te primordijalne energije u neku ruku i jesu vezane za lunarnu sefiru Jesod. Prisustvo Venere ukazuje na potpunu uronjenost u instinkte, zaposednutost životinjskim duhom, neobuzdanim strastima i odsustvo kontrole. No, vratimo se Kironu, čije ime znači onaj ko probada ili probodeni, a što podseća na Hrista. Kod Jevreja i Arapa ovo sazvežđe se prevodi kao prezren.[1] Mesijansko dete, čije je rođenje nagovešteno Osmicom diskova, u Devetki biva rođeno i ostvaruje svoje poslanstvo.[2] Po Ptolomeju, zvezde iz ljudskog dela Kentaurovog tela imaju prirodu Venere i Merkura, a zvezde iz konjskog dela su poput Venere i Jupitera: okrutnost, osvetoljubivost, žestoka priroda, ljubav prema oružju. Zvezda Toliman, najsjajnija u sazvežđu Kentaura, označava onog koji dolazi, nastupajuću silu, božanstvo ili nadolazeći opšti trend. Bungula / Toliman je dvostruka bela i žućkasta zvezda na levoj nozi Kentaura. Po Ptolomeju ima prirodu Venere i Jupitera: prefinjenost, prijateljstvo, korist, počasti. Devetka diskova u Sola Buska tarotu deluje surovo jer na njoj vidimo razbuktalo ognjište preko kojeg leži nagi ljudski lik. Iznad ognjišta je posađen lonac u kome se kuvaju diskovi. Jedan disk leži na zemlji pored, a drugi je izdvojen na vrhu.

---

[1] „Prezren je i odbačen između ljudi, čovek bola i upoznat s bolestima, i kao jedan od koga svako zaklanja lice, prezren i necenjen među nama.“ Isaija, 53:3. Duh Knjige zakona 2:53, to ovako iskazuje: „Fear not, o prophet, when these words are said, thou shalt not be sorry. Thou art emphatically my chosen; and blessed are the eyes that thou shalt look upon with gladness. But I will hide thee in a mask of sorrow: they that see thee shall fear thou art fallen: but I lift thee up.“

[2] „Jer je istrgnut iz zemlje živih, i prestupi naroda mog preneti su na njega.“ Isaija, 53:8. U Knjizi zakona, 1:55-56, nalazimo paralelu: „The child of thy bowels, he shall behold them. Expect him not from the East, nor from the West; for from no expected house cometh that child.“

Arkana Mesec u tarotu

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Osamnaesto tajanstvo tarota izraženo je kartom Mesec. Elifas Levi za osamnaest kaže da je to broj verske dogme. Keri Jejl Viskonti Sforca na ovoj karti prikazuje lepo odevenu damu koja u desnoj ruci drži mesečev srp. Neki u njoj vide boginju Dijanu. Sličan prizor zatičemo i u verziji Pierpont Morgan Bergamo. U špilu Šarla VI zatičemo dva astrologa koji imaju šestare. Jedan od njih drži knjigu, dok je drugi uperio šestar kao da meri prečnik mesečevog diska. U njihovoj pozadini nalazi se zid, isto kao i na karti Sunce. U D’Este tarotu imamo starijeg bradatog lika kako ispod mesečine u svesci šestarom iscrtava ili meri. Sličan prizor je i u Vivil špilu, gde zatičemo mudraca koji sedi pored drveta i posmatra Mesec iz kojeg ispadaju kapi. Kapi sa Meseca padaju i na karti Marseljskog špila. Menli Palmer Hol navodi de Žeblenovu ideju koji mesečeve suze povezuje sa egipatskim verovanjem da su izlivanja Nila izazvana suzama boginje Meseca. Mantenja taroki daje nam sliku devojke u kočijama koje jezde nebeskim svodom. Ona u desnoj ruci drži mesečev srp. U Rozenvaldu to je samo Mesec postavljen između dve nebeske vode.

špil Šarla VI

Marseljski špil daje drugačiju predstavu. Tu imamo dva psa i raka koji izlazi iz vode. U Marseljskom špilu kartama Luda i Mesec zajedničko je prisustvo pasa: kod Lude jednog, kod Meseca dva. Kao da je reč o tri glave mitskog Kerbera koje su se, sa nekom posebnom svrhom, rasporedile u dve arkane. U nekim tarotima imamo psa i vuka, odnosno psa i šakala. Pas, vuk, šakal, ima svoju mitsku težinu. U neku ruku to je vodič duša, ali u nekim mitovima, ove životinje imaju ulogu vodiča Suncu koje prolazi kroz opasni podzemni svet ne bi li mu pomogle da izađe na istoku i stvori novi dan. U egipatskoj mitologiji to Sunce je predstavljeno detetom Horusom kojeg šakal na svojim rukama iznosi iz podzemnih voda. Pas ove arkane je bog Anubis, kojeg je Plutarh opisao kao liniju horizontalnog kruga koji razdvaja vidljivi svet od nevidljivog. Anubis je taj pas čuvar, odnosno čuvar praga, prolaza ili prelaza. U mitološkom kontekstu Meseca imamo čitav niz životinja koje označavaju lunarnu prirodu. Na primer to je pas, babun, zec, ibis, buba, žaba itd. Pas je posebno naglašavan kao mesečeva životinja. Setimo se lovačkih pasa lunarnih boginja Artemide i Dijane. Krabe, rakovi, školjke su se u renesansnim magijskim predstavama često nalazile u rukama lunarnih boginja. Najdžel Džekson navodi poznatog astrologa iz XVII veka, Vilijema Remzija koji je u knjizi Astrologia Restaurata pobrojao neke životinje pod vladarstvom Meseca, a to su krabe, rakovi, školjke, jastozi itd. Menli Palmer Hol podseća da rak ili kraba označava retrogradno kretanje Meseca. Na karti Mesec Marseljskog špila, imamo prikazane pse i zglavkara, lunarne htonske životinje, i upadljivo odsustvo ljudskih likova. Karta odiše atmosferom preobražaja, što podseća na egipatski mit o Amenti, predelu gde obitavaju duhovi preminulih, ali i gde vrebaju mnoge opasnosti. Ukoliko preminuli želi da izađe na svetlost dana večnog života, on se mora preobraziti, a da bi se preobrazio prethodno se mora probuditi. Onaj ko spava u Amenti je smrtnoj opasnosti. Slika raka koji izlazi iz vode i podiže svoja klešta ka Mesecu, ukazuje na egipatski znak ka i pozu tela kojom preminuli u Amenti doziva svoju višu dušu kako bi se spojio sa njome. 

d'Este tarot

Julij Berkovski u hrišćanskom ključu mesečeve arkane prepoznaje vrata pakla. Uopšteno, po njemu, karta Mesec, poput Zvezde, simbolizuje drugi svet, astralni svet. Razlika među njima je u tome što Zvezda predstavlja ulazak duše u ovozemaljsku ravan, dok Mesec označava njen odlazak. U užem smislu, po Berkovskom, arkana Mesec ukazuje na put, odnosno na prolaz. Tumači tarota se umnogome slažu da karta Mesec načelno označava noć. Evo šta Fulkaneli kaže: 

„Reč potiče od grčkog nux, niktos, što odgovara latinskom nox, noctis, noć. U pitanju je, znači, stvar koja se rađa noću, potrebna joj je noć da bi se razvila...  Vi biste, dakle, da u okrilju vaših materijala izazovete neki generativni proces. No, u tom slučaju, neophodna vam je pomoć prirode, i morate znati da će vam ta pomoć biti uskraćena ako, nesrećnim sticajem ili neznanjem, ne dovedete prirodu u stanje delovanja njenih zakona. Pa koji je onda primordijalni uslov, suštinski, da bi ma kakav generativni proces mogao da se očituje? Odgovorimo umesto vas: totalna odsutnost svake sunčeve svetlosti, čak i difuzne ili najblaže. Osvrnite se, propitajte sopstvenu prirodu. Ne vidite li da se u ljudskom i životinjskom svetu oplođavanje i generisanje izvršava, zahvaljujući određenom rasporedu organa, u potpunoj tami koja se održava sve do dana rođenja? Da li na površini tla, pri punom svetlu, ili u zemlji samoj, u tami, biljno seme može da klija i reprodukuje se? Da li je dan ili noć kada pada oplođujuća rosa koja ga hrani i oživotvorava?... Nije li takođe noć kada vaš organizam, u noćnom snevanju, nadoknađuje svoje gubitke, eliminiše svoje otpatke, obnavlja ćelije, nova tkanja umesto onih koje je dnevna svetlost sagorela, istrošila i razgradila? Nema toga, sve do rada varenja, asimilacije, transformacije hrane u krv i organsku supstancu, što se ne odigrava u tami... Takav je koban uticaj sunca, ne na vitalnost uobličenih individua, nego na generativni proces. I ne verujte da se učinci nekog osnovnog zakona u stvorenoj prirodi ograničavaju samo na organska kraljevstva.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 95.

špil Žak Vivil

U tamnim tonovima i Alister Kroli opisuje tajanstvo ove karte: 

„Nije to dobroćudno, sunčano pijanstvo Dionisovo, već jeziva mahnitost smrtonosnih droga; to je opijenost čula, nakon što je um uništen otrovom ovog Meseca. To je ono što je zadesilo Avrama u Knjizi Postanja: Užas neizmerne tmine sručio se na njega.“ Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str 116. 

Videli smo iz Fulkanelijevog navoda o (re)generišućem svojstvu tame. Otud ova karta označava proces, vreme i mesto te ukazuje na uslove tog dešavanja: nešto se stvara, obnavlja, rađa ili vaskrsava. Kroli kaže da u sistemu starog eona Sunce nije vaskrsavalo samo iz zime nego i iz noći, a ova karta, po njemu, predstavlja ponoć. Otud se u Krolijevom dizajnu ove karte nalazi sveta buba, odnosno egipatski bog Kefra koji drži Sunčev disk. Reč je, dakle, o inkubaciji, muklom predrođenju. Po Zlatnoj zori, karta Mesec je dodeljena znaku Riba, odnosno slovu kof, koje označava potiljak te se dovodi u vezu sa snovima, snoviđenjima, trećim okom, ali i sa etarskim dvojnikom. O simbolici ribe Fulkaneli kaže da je to hijeroglif za kamen filosofa u njegovom prvorodnom stanju, zato što se kamen, kao i riba, rađa u vodi i živi u vodi. Vode arkane Mesec su mutne i mračne. U njima vrebaju čudovišta i ambijent prepun opasnosti, otrova i raznih oblika zagađenja. To je venska i menstrualna krv.

Mantenja taroki

Karta Mesec je u nekom vidu posledica delovanja Maga, njegova projekcija, opsena koju stvara veliki opsenar. Nije bez razloga Elifas Levi u ovoj karti video simbol magijskog magnetizma i magije čarobnih napitaka. Zlatna zora je ovu kartu nazvala Vladarom fluksa i refluksa, dete sinova Moćnog. U toj tituli naslućuje se okultna tajna tzv mesečeveg deteta, odnosno magijskim putem prizvane duše da se ovaploti u detetu koje nosi posvećenica, a koje je začeto na magijski način. Po Menli Palmer Holu arkana Mesec se odnosi na stazu mudrosti i kaže da čovek u svojoj potrazi za stvarnošću izlazi iz bazena iluzije. Osvald Virt karti Mesec pripisuje sazvežđa Rak (zvezda Al Tarf), Veliki Pas (Sirijus) i Mali Pas (Prokion). Upečatljive zvezde Sirijus i Prokion su predstavljene likovima dva psa na karti. Sazvežđe Rak je u astrološkoj tradiciji poznato kao kapija ljudskih duša kroz koju one dolaze na Zemlju i inkarniraju se (nasuprot Jarca koji predstavlja kapiju kroz koju duše odlaze sa Zemlje). Arkana Mesec, baš kao Zvezda i Kula pre, odnosno Sunce nakon nje, deo je niza apokaliptičkih i kosmičkih znamenja koja prethode karti Sud. U tom kontekstu Stuart Kaplan je primetio da se Mesec i Sunce istovremeno pojavljuju na ilustraciji Petrarkinog Trijumfa večnosti. Atribucija karte Mesec je kabalistička jaruga uništenja. Po sistemu Zlatne zore astrološka priroda ove karte odnosi se na znak Riba koji u demonskom ključu predstavlja Kuću ropstva i zatočeništva.

Vjetov špil

As diskova u tarotu

As diskova, Sola Buska tarot

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Razmatranje doktrina malih arkana započećemo od diskova, koji po tradiciji, označavaju vrlinu razboritosti, što ih povezuje sa Pustinjakom. Diskovi su, kako primećuje Pol Huson, ogledala. Oni su uglačani, od plemenitog metala, te shodno tome imaju svojstvo refleksije. To im daje lunarnu prirodu. Kako su kružnog oblika, oni su oblik točkova, a što ukazuje na stalni rad ove vrline, na dijalektiku misaonih, ali i materijalnih procesa. Diskovi, to su radnici. Otud oni imaju veze sa zemljanim elementom i označavaju ekonomske, poslovne, finansijske stvari, ali i proračunatost, pamćenje, predviđanje. Okultisti su diskove nazvali pentaklima, što je zapravo kovanica koja se odnosi na pentagram, ali u smislu talismana ili amuleta. U magijskom smislu ti pentakli predstavljaju rad elementala, posebno gnoma, proces ostvarenja neke magijske namere.  

Po učenju Zlatne zore, ova karta predstavlja koren htonskih moći. Načelno, asovi su izvori ili koreni elemenata. Oni su poveznica malih arkana i Princeza, odnosno Paževa. U kabalističkom smislu, asovi su podudarni sa idejom prve sefire Drveta života – keter. Po Zlatnoj zori ova karta može označavati materijalni dobitak, potom bilo kakav plan ili projekat, te naposletku viziju bogatstva, odnosno sticanja. Bolonjski kartomant Pratesi iz XVIII veka je Jedinicu diskova protumačio kao tablu. Da li je u pitanju sto, tabla za pisanje, tabla kao platforma, nemam dovoljno informacija, ali valja pomenuti da se sto pojavljuje na karti Opsenar / Čarobnjak. Dakle, ukoliko sledimo Pratesija, Jedinica diskova je neka vrsta table, odnosno platforme za igru, razmenu, operaciju, stvaranje događaja, divinaciju, konstelaciju itd. U neku ruku ova karta može biti povezana i sa fatalnošću Točka sreće. U pitanju je veliki krug koji se okreće. Po Alisteru Kroliju, disk je kovitlajući znamen. Međutim, tabla, disk, može biti uglačani sjajni objekat, ploča, zlatni poslužavnik koji služi za ogledanje. Upravo je taj sjaj savršenog uglačanog diska ono u čemu možemo naći mitološki sadržaj koji u smislu zemljanog elementa, po teoriji hermetičke kabale Zlatne zore, ima svoju saobraznost u liku arhanđela Uriela (što se sa hebrejskog prevodi kao Bog je moje svetlo ili Božja svetlost). On je zlato. Njegova strana sveta je sever (Jov, 37:22). Na hebrejskom se njegovo ime piše sledećim slovima: alef-vav-reš-jod-alef-lamed, odnosno AVRIAL i ima vrednost 248. Dakle, Uriel je arhanđeo i čuvar elementa Zemlje i neki ga poistovećuju sa Luciferom kao svetlonoscem. U tom smislu, Uriel je i vodič svetlosti, što ga dovodi u vezu sa astronomijom / astrologijom / asterizmom. U Enohovoj knjizi on se pominje kao znalac zvezda i njihovih puteva i kao vodič nebeskih svetala. U grčkoj verziji Enohove knjige Uriel je postavljen nad Tartarom u koji su bačeni pali anđeli (pale zvezde). U nekim apokrifima on je svetlo koje slede oni koji su vaskrsli, a nalazi se i u ulozi otvarača kapija Hada koji odvodi mrtve na suđenje. To su sve oblici njegove htonske uloge koja povezuje Podzemlje i noćno nebo. U krajnjoj liniji Uriel je onaj koji otkriva stvari, bilo da je reč o nečem skrivenom ili o otkrivanju tajne onima koji to zaslužuju. U takvoj ulozi Uriel igra ulogu onog ko daruje prosvetljenje.

U Sola Buska špilu Jedinica diskova predstavljena je štitom koji visoko iznad glave drži onaj središnji, jedan od tri anđela u obliku nage krilate dece. Po Emanuelu Svedenborgu, deca anđeli su najviši u hijerarhiji jer njihova pojava ukazuje na najviši nivo čistote. Na vrhu karte je lobanja govečeta, a na levoj strani, bliže dnu, nalazi se osmokraka zvezda. Tumačenje simboličkih hijeroglifa Sola Buska špila iziskuje okultno znanje koje se nalazi van opsega pisca ovih redova. U vremenskom kontekstu, ovu kartu možemo povezati sa prvom sedmicom zime.