Buđenje iz matriksa

Wilhelm Wandschneider

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Mnogi kažu da je čovek zloupotrebio svoju moć i znanje koje poseduje. Taj stav podrazumeva kako ljudsko biće ima nekakvu slobodnu volju pa je otud sposobno da napravi izbor, odnosno da donosi odluku. Ništa ljudi nisu zloupotrebili već su jednostavno kao vrsta pregaženi životnom silom. Oslobađanje i rast svesti mogući su jedino kao individualan proces, kroz napor pojedinca. Kolektivitet može da se nada daljem zatomljavanju ljudskih spoznajnih i delatnih moći. Opšti trendovi su uvek u suprotnosti sa oslobodilačkim stremljenjima pojedinaca i zajednica. U većini slučajeva ljudska bića nemaju slobodnu već nekakvu rudimentarnu volju. Da imamo slobodnu volju onda naše postojanje ništa ne bi sputavalo. Ono što mi ipak imamo jeste mogućnost da izgradimo volju koja se može nazvati slobodnom. Taj proces je dugotrajan i mukotrpan te obuhvata životnu posvećenost. Sa druge strane, volja je slobodna ili je nema. Zapravo, govorimo o uspavanoj i aktiviranoj volji. Tako bi možda mogla biti povučena paralela između slobodne (aktivne) i neslobodne (uspavane) volje.

 
Postojanje slobodne volje kod čoveka nije činjenica već jedna krajnje upitna stvar. U tom smislu smatraću kako većina ljudskih bića ima uspavanu volju. Pregaženi smo životnom silom jer nemamo kontrolu nad životom već nam se isti dešava. Bića kojima se život dešava nemaju aktivnu volju. Alister Kroli je govorio kako većinu čovečanstva čine nesposobni ljudi koji nisu u stanju da usklade svoje mentalne mišiće kako bi ostvarili smisaone pokrete. Po njemu, većina ljudi nema istinsku volju, već tek splet želja, od kojih su mnoge u međusobnoj suprotnosti. U jednom od komentara svoje proročke „Knjige zakona“, Kroli je, ocenjujući aktuelno vreme, napisao da nad nama danas visi opasnost nezabeležena u istoriji. On je primetio trend rasta i sveobuhvatnosti novih oblika ograničavanja pojedinaca što ima za posledicu da narodi razmišljaju kao krdo.

Da li je baš svaki čovek radikalno biće sa sposobnostima boga, kako je to tvrdio okultista Džek Parsons? Zašto se te božanske sposobnosti i snage u čoveku retko kada ispoljavaju, dok većina primeraka ljudskih bića anonimno živi u opštoj uravnilovci, dobijajući snagu tek u masi, ili u nekakvom poretku kada ih organizuje neka politička ili religijska moć? Nije li zato čovek otpadnik? Nije li to ljudsko otpadništvo vidljivo i na nebu, a ne samo na Zemlji? Uputimo, primera radi, pogled ka sazvežđu Severna kruna. U njoj vidimo kružnicu, krunu i lavirint. Vidimo inicijacijsko iskušenje Tezeja. Vidimo čudovište Minotaura. Vidimo oreol svetaca. Vidimo boginju Liberu, ali vidimo i kazamat, karantin, svet mrtvih, arenu izopšteništva i otpadništva. Vidimo oblik Amente, oblik čistilišta. I vreme koje je sebe okitilo ovim simbolom ukazuje na ono što se sprema. Kontrainicijacija je stvorila tamnicu sa svim iskušenjima; inicijacija će pronaći put za odabrane pojedince. Ostali će pasti Minotauru.

Institucije su čudovišta. One su moćni izraz kolektivne bespomoćnosti ljudi. U slučaju da su ljudi kao pojedinci moćni, nikakve institucije ne bi bile potrebne. U svojoj ukupnosti, institucije čine sistem. Taj sistem jeste izraz svemoći ljudske nesposobnosti. U legendarnom filmu „Matriks“ prikazan je ekstremni futuristički oblik razvoja sistema, čije se premise zapravo odnose na svet u kome obitavamo. Međutim, kako je taj film ipak u produkciji jedne takve institucije – Holivuda, ostavljena su vrata sretnog završetka, koridor koji biva otvoren altruističkim delovanjem svojevrsnog mesije. Naime, ljudi spavaju, savladani silom sistema, uljuljkani u njemu, pa ih je stoga potrebno probuditi i pokazati im istinu, jer „istina će ih osloboditi“. Kakva istina? Čija istina? Pođimo redom od premisa buđenja.

„Sistem je naš neprijatelj!“ Tako glasi prva premisa revolucionarnog buđenja. Tu tvrdnju uopšte nije potrebno dokazivati. Naša teskoba o tome svedoči. Njena istinitost je očigledna, ma koliko nas ubeđivali da je ovo jedan od najboljih mogućih sistema bez obzira na sve njegove manjkavosti. Naravno, svi mi to znamo, ali u suštini nasedamo na prvi prigovor ovoj tezi. Jeste, sistem ne valja, ali šta bi bila alternativa? Povodom toga se protiv nas digne čitava sila argumenata i asocijativnih nizova užasa koji predočavaju čudovišne alternative ili katastrofalne posledice njihovog izostanka u odnosu na uspostavljeni bezalternativni sistem. Tako biva presečen razvoj osmišljavanja i traganja za alternativnom, barem kod većine sistemskih spavača, njegovih robova, korisnika i žrtvi. I to je za većinu kraj. Oštrica otpora je u začetku, ako ne slomljena, ono dobro zatupljena, predočavanjem pitanja ne samo šta je alternativa, nego i ko je deo te alternative.

Ukoliko smo prevazišli prvu prepreku, vezanu za početnu premisu, dolazimo do druge premise koja iziskuje napor uživljavanja kako bismo ostvarili posmatračku distancu: „Kada si unutar sistema i kada se osvrneš, šta vidiš? Vidiš poslovne ljude, učitelje, advokate, radnike. Zapravo vidiš oblikovane umove koji služe sistemu.“ Tako se Morfeus obraća Neu u filmu Matriks. Premisa upućuje na to da mali, obični ljudi koji samo rade svoj posao, jesu glavni održavaoci tog užasa svakodnevnice. Hana Arent bi se složila sa time. Mali radni ljudi su pčele radilice sistema, šrafovi u mašineriji, anonimni aparatčici, svako u svom delokrugu, u svojoj profesiji, smislu ili besmislu, ispunjavaju dodeljenu im svrhu. Međutim, kako je ovaj primer pčela radilica uzet iz jednog razvijenog i konformističkog sveta, njegov domet nije toliko sveobuhvatan da predoči razmere sistema.

Sistem ne dopire samo tamo gde je sve uređeno kao u košnici, nego i tamo gde vladaju nered i bezakonje. Anarhija je takođe deo sistema. Tada je reč o sistemskoj anarhiji. Otud je i onaj beskućnik, na prvi pogled izopštenik iz sistema, takođe deo sistema. Ilegalni imigrant, nevoljnik, izbeglica, beskućnik, nezaposleni, zatvorenik, kriminalac, otpadnik, apatrid itd. Svi su oni takođe deo sistema, obuhvaćeni mrežom složenih odnosa koji njihovu nezavidnu ili užasnu životnu situaciju, njihovo socijalno, ekonomsko, psihičko, fizičko i zdravstveno stanje čine neophodnim delovima funkcionisanja sistema. I oni koji se protiv sistema bune, pružaju otpor, takođe su deo istog. Sve i svako je obuvaćen mrežom odnosa, oblika mnjenja i ustanova koje čine sistem. Pa kako onda uopšte izaći iz sistema, kako se osloboditi, ili promeniti sistem? Poslednja rečenica premise o oblikovanim umovima ljudi koji služe sistemu, znači da izlazak iz sistema podrazumeva svojevrsni izlazak iz uma, neku vrstu bezumlja u odnosu na sistem. Biti van sistema znači obitavati u ludilu.

Na površini sistema jeste njegova ideologija. Možemo povesti široku raspravu o tome šta je ideologija sistema, ali za ovaj slučaj neka to bude njegova doktrina: organizovani skup predstava i aksiomatskih iskaza potkrepljen odgovarajućim narativima čija je svrha držanje pretežnog dela umova u okviru neophodnim za funkcionisanje i održavanje samog sistema. Za ideologiju sistema biti lud znači ostvarivati misli izvan njenih okvira. Razmišljati vansistemski, znači obitavati u ludilu. Za um oblikovan da služi sistemu, misli, ideje i ponašanja čija se uporišta nalaze izvan sistema, jesu manifestacije ili simptomi ludila. Umovi oblikovani da služe sistemu slede ustaljene trase i modele razmišljanja, maštanja i delovanja. Čak je i njihov izlazak izvan sistema omeđen određenim pokazateljima i orijentirima te ih tako zadržava u sistemu uspavljujući njihov revolucionarni potencijal. Um oblikovan da služi sistemu uglavnom je nesposoban za samostalno odlučivanje i razmišljanje, što znači slabog je kapaciteta volje. Sistem donosi odluke za nas, odnosno to čine njegove institucije. Dakle, izlazak iz mentalnog okvira sistema nije isto što i izlazak iz sistema, ali jeste prvi korak.

„I to su umovi koje treba spasiti.“ Tako glasi sledeća premisa, koju ću odmah povezati sa narednom: „Sve dok ih ne spasimo, oni su unutar sistema i to ih čini našim neprijateljima zbog toga što oni nisu spremni da budu isključeni iz sistema.“ Ovde uočavamo tri ključne reči: spasiti, neprijatelji, isključeni. Iza ovoga stoji jedna humanistička etika, jer ipak je u pitanju Holivod, da neprijatelja treba spašavati. Neprijatelja ne ubijamo nego ga spašavamo! U vazduhu ostaje da visi pitanje a nije li na putu spašavanja neprijatelja u redu ubijati one koji predstavljaju prepreku? I koliko je neprijatelja prihvatljivo ubiti ne bi li ostali bili spašeni? Uopšte, kakva je cena spašavanja samo jednog neprijatelja? I šta ukoliko se kroz praksu ustanovi da spašavanje jednog podrazumeva likvidaciju desetine, stotine pa i hiljada neprijatelja? Hoće li i tada naša revolucionarna mesijanska misija biti nepokolebiva ili će zastati zarad kalkulacije – koliko mrtvih zarad jednog spašenog? Mislim da je sistem toliko ukorenjen u umovima ljudi da je praktično nemoguće razoriti sistem a da većina čovečanstva to uopšte i preživi. Zato sam proces revolucionarnog oslobađanja nazvao revolucijom katastrofe, jer put oslobođenja jeste katastrofa.

Isključiti naglo nekog iz sistema za njega predstavlja katastrofu. Isključiti sve ljude iz sistema jeste opšta katastrofa. U tom smislu su na prvi pogled u pravu zagovornici sistema (i takođe sistemskih alternativa) da je sistem bezalternativan, odnosno da je alternativa zapravo katastrofa te je bolje držati se sistema, postepeno ga popravljati i usavršavati, nego raditi na njegovom urušavanju. To je naoko mudar put tzv sistemskih reformi, odnosno jednog beskrajnog reformskog procesa i nikad dovršenog rada na usavršavanju nečeg što ne može biti savršeno. Pitanje osnovnog metoda vazda je bilo jabuka razdora između radikalnih revolucionara i umerenih reformista. Put revolucionara je katastrofalan, ali zar se isto ne može reći i za put reformista? Razlika je u tome što revolucionarni pristup uzrokuje katastrofu odmah, dok reformisti zapravo gomilaju, tempiraju i odgađaju ispoljavanje katastrofalnih posledica, ako je moguće za vreme nakon njih. Reformisti naivno veruju kako je moguće napraviti bolji sistem i da je moguće metodom korak-po-korak osloboditi čoveka stvaranjem drugačijeg, poboljšanog sistema! Oni se užasavaju revolucionarnog terora i anarhije te ne uviđaju kako je i njihov put veoma sličan. I sa njihovog stajališta teror je takođe neophodan, ali je kontrolisan, dok je anarhija ograničena. Put reformista je paradoksalan. Oni zapravo žele novi i bolji sistem, ali kumulativne posledice njihovog metoda jesu katastrofa. To je katastrofa bez ostatka, dok revolucionarna katastrofa unapred poznaje cenu – sloboda za mali broj odabranih.

Reformisti zapravo žele da oslobode čovečanstvo u celini, naravno, uz prihvatljive gubitke. Revolucionari nisu zainteresovani za čovečanstvo kao takvo, već za preživljavanje jakih izvan sistema. Iz njihove perspektive i samo jedan čovek je čovečanstvo. Biti slobodan takođe znači i izlazak van okvira čovečanstva. Dakle, bude se izuzetni pojedinci, sami od sebe, ili na osnovu mističnog odabira aktera revolucije, čiji je cilj uništenje sistema a ne spašavanje čovečanstva iz istog. Zašto je potrebno usvojiti tako nehuman zahtev Božanske revolucije katastrofe neobaziranja na one koji spavaju, koji su uključeni u sistem? Ne poseduju svi ljudi kapacitet ličnih svojstava neophodnih za uspešno rušenje sistema, niti poseduju kapacitet za spoznaju i prihvatanje istine da istine zapravo nema. Istina postoji samo kao odrednica nekog stanja. U tom smislu možemo govoriti o istini o sistemu, ali istina van sistema nije nešto uhvatljivo. Zato probudimo samo one koji imaju potencijal vansistemskog preživljavanja, a ostali nas ne zanimaju. Razlog tome leži u poslednjoj izdvojenoj premisi: „Mnogi od njih su postali tako inertni da ne znaju razmišljati za sebe, postali su toliko ovisni o sistemu da će se boriti svim silama da ga zaštite.“

Naposletku, zašto je uopšte potrebno rušiti sistem? Zašto jednostavno ne prepustiti ljude njihovoj sudbini, a oni koji su uspeli da izađu iz sistema, zašto bi se uopšte bavili njime, umesto da bez osvrtanja zaplove ka pučini slobode? Rekao bih da je to cena slobode. Pojedinac može zaploviti ka pučini slobode, ali takođe ima dužnost prema onim silama i entitetima koje možemo osloviti kao gospodarima univerzuma. Sloboda je dar, a darovi bogova nisu besplatni. 

Arkana Čarobnjak u tarotu

Čarobnjak d’Este špila

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Obeležen je brojem jedan, što ukazuje na poznato načelo prvog pokretača, odnosno demijurga. Najdžel Džekson kaže da je Opsenar frontmen tarota jer otvara magičnu predstavu. On je otvarač, što je značenje koje ima veoma dubok ezoterijski smisao. U egipatskoj mitologiji to je bog Ptah, kod sufija je šejh, a u masonskoj tradiciji predstavlja majstora, onog ko otvara radove. Njegovi nazivi su takođe Le Pagad, Le Bateleur, Il Bagatino (Verovatno od latinskog baculum što znači štap.), Il Bagatto, Il Bagattel, Il Bagat, Il Ciabattino, Harlequin, Arlecchino. Sledeći zelenu Ludu, Džekson kaže da je Opsenarev pandan u venecijanskoj Commedia dell’arte tradiciji odeven u crveno. U pitanju je karakterističan lik srednjovekovnih vašarišta koji zabavlja gomilu. U liku Čarobnjaka kriju se džambas, akrobata, harlekin, fakir, hipnotizer, mag, spiritista, žongler, iluzionista / mađioničar, šibicar, varalica, igrač, zabavljač, batler, zanatlija, sluga, trgovac, umetnik, kovač i alhemičar. Čovek sa planom. Kao takav, Čarobnjak je dete Merkura, ali i Meseca, budući da stvara opsenu. To ukazuje na nekog ko poseduje veštinu. Ruke i glas su njegovo oruđe. Džekson ukazuje na sličnost lika Opsenara sa imaginacijskom talismanskom predstavom Merkura opisanog kod Agripe kao naočitog mladog muškarca sa bradom koji u levoj ruci drži štap oko kojeg je uvijena zmija, dok u desnoj ima strelu i čija stopala imaju mala krila. Agripa tom liku pridodaje kvalitete kao što su znanje, rečitost, umešnost u trgovini i dobitak. Andrea Vitali ovu kartu pripisuje Mesecu, odnosno zanimanje koje je njome prikazano, a što potkrepljuje minijaturama iz knjiga XV veka Mittelalterliches Hausbuch i Codice De Sphaera, u kojima su prikazane slikovite predstave Mesečeve dece, odnosno tipova ljudskih aktivnosti pod zaštitom Meseca.

Čarobnjak d’Este špila u ruci ne drži štap, nego čašu. Osim toga on ima publiku. Zatičemo ga u akciji, kako stoji iza stola i dvojici prisutnih posmatrača skreće pažnju na čašu koju drži visoko podignutu u desnoj ruci dok levim kažiprstom dotiče ruku koju je jedan od likova ispružio, verovatno u nameri da dohvati tu čašu. Ne možemo ne prepoznati osnovni element veštine koja se u naše vreme zove neurolingvističko programiranje. On potpuno dominira njihovom pažnjom što ga stavlja u superiorniju poziciju. Upravo je uperen kažiprst, koji ukazuje na zemlju ili na disk (opet simbol zemlje) veoma čest motiv na ovoj karti u mnogim špilovima, dok je druga ruka zauzeta manipulacijom štapom.

Marseljski špil

Čarobnjak Marseljskog špila, odeven je poput srednjovekovnog vašarskog zabavljača. U levoj ruci lik drži štap u visini očiju, dok desnom rukom, u visini pupka, drži novčić. Raspored boja na njegovoj odeći ukazuje na polaritet njegovog tela. Levo stopalo je crveno, što ukazuje na vatreni, odnosno električni element. Leva natkolenica je plava, vodena, magnetna, levi deo abdomena crven, levi gornji deo plavi, zatim levo rame i nadlaktica crveni, dok je podlaktica kojom drži štap plava. Štap je vatra, otud je sasvim prirodno da plavim, magnetnim elementom neutrališe dejstvo električne prirode štapa. Leva strana njegovog tela, počevši od podlaktice je crvena, električna, što je polaritet kojim kontroliše magnetnu prirodu novčića, završava plavim, magnetnim desnim stopalom. Tako je njegovo telo podeljeno na dvanaest celina, šest magnetnih, šest električnih. Naravno, gornji od donjeg dela tela odvojen je dvostrukim žutim pojasem, kao i žutim te narandžastim trakama koje razdvajaju njegove podlaktice od ramena. Tako dobijamo petnaest delova, i šesnaesti – glavu koju krasi šešir čiji oblik podseća na tzv lemniskatu, simbol beskonačnosti (sličan nosi žena prikazana na karti Snaga u Marseljskom špilu). Obod šešira je crven, sredina žuta, dok je unutrašnjost zelena. Pogled usmeren blagim uglom dole desno ukazuje na njegov fokus kojim se on uzemljuje, uravnotežuje, dok izvodi operaciju manipulisanja osnovnim energijama ili pažnjom svojih posmatrača. Ispred njega je sto na kome su poređani instrumenti njegovih operacija: jedna velika posuda (ili vreća) i dve manje, zatim dve kockice, dva bodeža, kao i osam novčića (jedan je delimično prekriven vrećom). Štap i zlatni novčić su van stola. Stočić na kome su elementi poređani ima četiri ugla i tri noge. Okultisti u tome prepoznaju sedam planeta, odnosno četiri elementa i tri alhemijska načela. Tronožac, međutim, ima mnogo dublje značenje. Na njemu se moglo i sedeti, a u tom svojstvu on je bivao posvećen i povezan sa proricanjem, o čemu svedoči legenda o tronošcu Delfijskog proročišta. Pitija je sedela na njemu i davala proročanstva. Opsenar bi tako mogao imati i gatarsku ulogu, tj ulogu vašarske gatare. Osim toga, uloga stola mogla bi biti povezana sa žrtvenikom. Tada bi Opsenar bio neko ko na oltaru vrši određeno žrtvovanje a što lik ove karte stavlja u jedan sasvim drugačiji okvir. To bi ga onda učinilo sličnim Prvosvešteniku, a po simbolici žrtvenog stola sa slikom univerzuma – i sa kartom Svet. Žrtveni sto je univerzum, hram i središte sveta, dok bi Opsenar, radeći za njime, otelovljavao samog Boga.

Seli Nikols je, upoređujući Ludu i Opsenara rekla da Luda izražava duh igre, bez obaveza, sa velikom energijom, koji besciljno luta svetom, dok je Opsenar usredsređen na objekte ispred sebe. Njegov teatar je sto koji stoji ispred njega i na kome se nalaze oruđa njegove predstave. Po Seli Nikols, transcendentalni svet je dom obojici. Kako ona kaže, Luda se igra u njemu kao nesvesno dete, dok Opsenar putuje kroz njega kao sezonski putnik. Luda je šala, a Opsenar mađioničarska predstava. Opsenar zadivljuje, Luda zasmejava. I što je najvažnije, kako Nikols primećuje, marseljski Opsenar je uhvaćen u stvaralačkom trenutku.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Čarobnjak je odeven u crveno i zeleno. Izraz lica mu je melanholičan, pogled odsutno usmeren ka dole. U levoj ruci pridržava štap, dok desnom, sa ispruženim kažiprstom ukazuje na veliki disk koji leži na stolu. To je šema koju je sledio Marseljski špil: leva ruka drži štap a desna disk. Vejtov Mag visoko u desnoj ruci drži štap dok levom, sa ispruženim kažiprstom, ukazuje na zemlju. Po mišljenju Seli Nikols, Vejt je izbacio većinu dvosmislenosti marseljske verzije Opsenara i time dosta od vitalnosti ovog lika. Rekao bih da je Vejt tako skicirao idealizovanu predstavu maga Zlatne zore. Povodom Vejtovog maga, Nikols je s pravom primetila da je u toj predstavi tamni ženski jin sasvim isključen te da je lik statičan, sterilan, dodao bih, viktorijanski krut te prosto zrači, kako Nikols kaže: rigidnim perfekcionizmom. U Vivil špilu lik na karti Čarobnjak drži podignutu desnu ruku dok mu je leva savijena I sa šakom koja stoji u visni pupka. U Krolijevom špilu čarobnjak je nazvan Magus i prikazan je kao da je prikačen na veliki štap, a što asocira na raspetog Hrista, a Hrist je u tom smislu Merkur, koji je nosilac štapa. Čarobnjak ili Opsenar manipuliše pažnjom, tumači događaje, čulne utiske pretvara u činjenice. Kastaneda bi rekao da pomera položaj skupne tačke. Upravo je taj aspekt bitan pa bih se povodom toga vratio na opaske Seli Nikols koja u Opsenaru otkriva svojstva kovača i alhemičara jer on na magičan način obmanjuje vreme zahvaljujući svojoj sposobnosti da ubrza prirodne procese, poništavanjem zakona vremena. Kao što kovač ubrzava pretvaranje metala zagrevanjem, objašnjava Nikols, tako i Opsenar izaziva preobražaj svesti dodajući vrelinu emocionalnog sadržaja.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje polaznika inicijacijske škole, odnosno fazu u kojoj se vrši njegova priprema. Ta priprema podrazumeva vežbanje imaginacije, a ona, kako Levi kaže, uzdiže volju i daje joj snagu nad astralnim svetlom, odnosno univerzalnim agensom. Imaginacija je sredstvo primene reči, s obzirom da svako posvećenje sadrži i određene reči, koje bez primene, ostaju da šuplje zveče u umu posvećenika. Elifas Levi je u položaju tela Opsenara video obrise hebrejskog slova alef, što je u skladu sa njegovim shvatanjem veze slovo-slika. Za Osvalda Virta, ova karta, projektovana na univerzum, predstavlja boga, a u čoveku – ego.

Vejtov špil

Po Kroliju, Magus predstavlja volju. Pošto je izraz Merkurove prirode, Magus je, za Krolija, glasnik bogova, odnosno reč stvaranja čiji je govor tišina. Uslov manipulacije štapom je tišina, ukidanje unutrašnjeg dijaloga. Iz tišine dolazi reč koja je instrument moći i istine, a ne iz zbrke svakodnevnih misli. Tot je ibis, a ibis je usredsređenost. Kod Krolija se u Magusovoj pratnji nalazi babun, čija je dužnost, kako kaže Kroli, da izopačuje reč Božju. Babun zapravo predstavlja senku, predstavlja reči, a reči su formule, oblici vibracije. To su reči moći kojima Magus izražava svoju volju. Sam Magus je simbol prvobitne vibracije. Kao što sam naglasio, u Krolijevom špilu Magus ne drži štap u ruci nego je on sam štap, a što ukazuje na specifičnost Krolijeve magijske formule izražene u ovoj karti po kojoj je čovek bog. U drugim špilovima Čarobnjak drži štap kao oruđe moći njegove volje. Kako Kroli objašnjava, budući da je Tot pisar bogova, upotreba govora ili pisanja znači pojavu dvosmislenosti ili laži. Govor u mitološkom smislu jeste otkriće pripisano bogu Totu, budući da njegova intervencija stvara razdelnicu između prvobitnog jezika oponašanja životinjskih glasova i jezika složenije kulture. Ibis je govor civilizovanog čoveka a babun je kliktanje i jezik onomatopeja, preljudski izvor govora. Mag je otud čovek artikulisanog govora.

Po sistemu Zlatne zore Čarobnjak je povezan sa hebrejskim slovom bet, dok je u francuskom sistemu povezan sa slovom alef. Pol Foster Kejs, oslanjajući se na značenje slova bet (kuća) ukazuje na lokaciju, geometriju, građevinu, obradu materijala, kao i na to da je građevinarstvo deo hermetičke nauke, te da su survivali ove ideje sačuvani u masonskim ritualima. Mojsijevo Petoknjižje započinje slovom bet u prvoj reči teksta berašit (bet-reš-alef-šin-jod-tau), koje je u tom smislu prvo slovo i označava stvaranje. Dakle, Čarobnjak bi bio onaj ko ume da izgovori Božje ime na pravilan način čime stiče moć vladanja skrivenim silama. Praktično, to znači usmeravanje vibracije voljom.

Hans Holbein Mlađi – Cebesova tabla, prikaz Geniusa sa nerođenim dušama

Opsenara sa kartom Točak sreće povezuje načelo prvog pokretača. U krajnjoj liniji Čarobnjak je čakravarti, onaj koji pokreće točak. Njegovo bitno svojstvo je znanje. U većini špilova Čarobnjakovo usmerenje je u levo, nasuprot vremenu, što u kontekstu tog lika označava manipulaciju sekvencama vremenskog toka, cepanje pažnje posmatrača radi uspešnosti trika. Kratki štap kao njegovo glavno oruđe u većini špilova predstavlja simbol veštine i moći, što je u imaginaciji okultista od tog lika načinilo simbolom okultne nauke. To je vidljivo kod Krolija i Vejta čiji Magus ima istaknut simbol beskonačnosti iznad glave. Po Rečniku simbola štapić je, kao i štap, simbol moći i vidovitosti. Opsenar svakako barata onim što Levi naziva univerzalnim magijskim agensom, odnosno astralnim svetlom. Taj magijski fluid je, po Džeraldu Masiju, pojava poznata od davnina a koju su Egipćani nazivali sa. Inače, sa je svojstvo sasvim saobrazno prirodi bogova u smislu njihove moći, a koji se međusobno razlikuju po količini tog svojstva.

Ronald Deker izvlači zanimljivu paralelu o poreklu Opsenara, a to je Agatodemon (agathos daimon), dobri duh povezan sa Totom / Hermesom, koji u mitskim okvirima ostvaruje različite uloge. Agatodemon je poznat kao lični zaštitnik, ali i kao duh mesta (genius loci) U okviru hrišćanstva on postaje anđeo. Egipćani su ga prikazivali u obliku zmije sa ljudskom glavom, dok kod gnostika poprima oblik zmije sa glavom lava. Deker ukazuje na vezu koncepta Opsenara sa egipatskim bogom tvorcem Knumom ili Hnumom, tj Knefom, što je, kako on naglašava, moglo biti poznato u renesansi posredstvom Eusebija iz Cezareje (260-340), hrišćanskog polemičara i egzegete. On je u svojim spisima navodio Filona iz Biblosa (64-141), koji je pominjao svojstva boga Hnuma. To božanstvo se u egipatskoj umetnosti pojavljuje kao majstor sa ovnovskom glavom koji sedi za grnčarskim točkom na kome vaja decu. To podseća na Opsenara ili na Holbeinovog genija koji pozdravlja prenatalne duše predstavljene bebama. U nekim špilovima Opsenar uključuje dvoje ili više dece. Nemački slikar i graver Hans Holbein Mlađi (1497-1543) je umetnički prikazao antički tekst poznat kao Cebesova tabla (navodnog Sokratovog učenika). U svom prikazu Holbein je predstavio nerođene duše u obliku nagih beba. Svaka od nerođenih duša prikazana je u razgovoru sa starim bradatim čovekom označenim kao genius, odnosno daimon. Daimon je uvodio duše u pejzaž pun alegorijskih bića, od kojih mnogi podsećaju na likove tarota. Holbeinov daimon umnogome podseća na Opsenara / Čarobnjaka. On ima štap, otvoreni svitak i karakterističnu kapu.

U socijalnom smislu Čarobnjak / Opsenar je iznad Lude, ali njegova kapa, kao izraz njegovog društvenog položaja, odaje čoveka koji takođe bitiše negde skrajnut. Oskudno rastinje prikazano na ovoj karti u mnogim špilovima, vašarski ambijent njegovog delovanja, ukazuje na problematično zanimanje koje sa sobom nosi neizvesnosti, možda i nomadski život. U tom smislu on je ciganin. Nasuprot tome, u Mantenja tarokiju pandan Čarobnjaka je vredni zanatlija, manje sklon opsenarstvu, avanturizmu, neurolingvističkim i marketinškim trikovima, a više fokusiran na rad i stvaranje. Marljivi rad na usavršavanju svojih veština je njegova druga strana.

Pierpont Morgan Bergamo špil

U moderno vreme je popularno verovanje da zakrivljeni obod Čarobnjakovog šešira označava znak beskonačnosti, tj lemniskate, čije se poreklo može pratiti sve do neoplatoniste Proklosa Diadohosa (412-485). Međutim, veliko je pitanje da li je taj simbol upravo onaj koji krasi glavu Opsenara i Snage Marseljskog tarota? Ronald Deker ukazuje da u srednjovekovnoj i renesansnoj umetnosti šeširi širokog oboda označavaju egzotične velikodostojnike, poput apostola, starozavetnih proroka, drevnih magova, trojanskih junaka, arturijanskih vitezova itd. Takođe, veliki šešir obeležje je adepta, sudeći po nekim izvorima. Dakle, šešir koji nosi Čarobnjak njemu daje obeležje povezanosti sa nečim dalekim, nepoznatim i tajanstvenim. Sličan šešir nosi i Snaga. Deker pominje da su sveštenici boginje Fortune bacali male štapiće i kuglice po oltaru kako bi iz dobijenih obrazaca tumačili budućnost. Možda to isto radi i vašarski Čarobnjak tarota.

Čarobnjak kao izraz astrološke prirode Merkura, u negativnom značenju predstavlja strah, odnosno ispoljeni idealizovani mračni aspekt sopstva, što možda i nije baš dobar način da se opiše fenomen. To je ovaploćeni onaj deo čovekovog bića koji je uvek skriven, s tom razlikom što ovde nije reč o čistom dvojniku, nego dvojniku na kojeg je nakačen čitav demonski univerzum. On predstavlja pandemonium u mikrokosmosu. To je veoma moćna i opčinjavajuća slika sebe u koju je ego zaljubljen te predstavlja poslednji korak pred ono što je predstavljeno kartom Luda. Ovakav manifestovani demonizovani dvojnik zapravo usisava dnevnu ličnost koja se gubi u mozaiku nepoznatih dimenzija u kojima obitava dvojnička svest, pa je otud takav čovek često na neki način odsutan iz ovog sveta.

Krolijev špil