Dvojka mačeva u tarotu

Sola Buska špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

zvezda Akruks

sazvežđe Kruks (Južni krst)

severozapadna visina

zemljani aspekt Vage

Dvojka mačeva astrološki označava prvu dekadu Vage kojom vlada Mesec. To je Prvosveštenica koja vlada Pravdom. Pravda Prvosveštenice, njena presuda? Reklo bi se uravnotežena promena. Po Pikatriksu, prva dekada Vage odnosi se na pravdu, istinu, pomoć siromašnima, podršku slabima i siromašnima protiv moćnih i opakih. To je uprizoreno ljutitim čovekom koji nosi frulu i drugim koji čita knjigu. Po Zlatnoj zori, kartom upravlja Gospodar obnovljenog mira, a što se tumači kao mir. Sazvežđe Kruks, odnosno Južni krst, bilo je vidljivo na jerusalimskoj geografskoj širini u pretpostavljeno vreme rođenja Isusa Hrista. Na Bliskom istoku je, Južni krst, između ostalog, nazivan i imenom koje možemo protumačiti kao otsečen ili presečen, a što ima svoju analogiju u biblijskom tekstu.[1] Dante je povezao ovo sazvežđe sa četiri kardinalne vrline: Pravednost, Razboritost, Umerenost i Snaga. Dakle, krst sam po sebi ukazuje na teret, iskušenje, istrajnost, altruizam, ali i odabranost, zavetništvo, zaštitu te u krajnjoj liniji večni život, konačni mir. Ovo sazvežđe nalazi se ispod zadnjih nogu Kentaura. U mitologiji se povezuje sa titanom Kriosom, jednim od petoro braće (Krios, Iapetos, Koios, Hiperion i Kronos). Glavna zvezda ovog sazvežđa je Akruks, poznata još i kao trostruka. Ima prirodu Jupitera, a osobine su sledeće: religiozno dobročinstvo, ceremonijalnost, pravičnost, sklonost magiji i načelno ezoteriji. U Sola Buska špilu na karti Dvojka mačeva ta oružja ne nose krilata deca, kao pehare i diskove, nego dvojica sredovečnih muškaraca u gaćama, i oni to čine teškom mukom. Mačevi su ogromni, jednom kolena klecaju a drugi je kolenima na zemlji.

---

[1] „A posle šezdeset i dve sedmice pomazanik će biti pogubljen i ništa mu neće ostati.“ Danijel, 9:26. Ovde je u hebrejskom originalu upotrebljen izraz karat (kap-reš-tau), što znači odsečen, ali se sugerisani kontekst odnosi na konzumaciju. Doslovno, poput pečenja, sečen da bi bio pojeden. U Knjizi zakona, 3:25-27, postoji veza sa ovim, a reč je o žrtvenom obrednom kolačiću luči. „This burn: of this make cakes & eat unto me. This hath also another use; let it be laid before me, and kept thick with perfumes of your orison: it shall become full of beetles as it were and creeping things sacred unto me. These slay, naming your enemies; & they shall fall before you. Also these shall breed lust & power of lust in you at the eating thereof.“

Dvorske karte Pehari u tarotu

Paž pehara u Sola Buska špilu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa 

Princeza / Paž pehara

Simbol: labud

zemljani aspekt vode

geomantija: Via

slovo L

 

Po Kroliju, Princeza pehara predstavlja sposobnost kristalizacije, odnosno moć vodenog elementa da otelotvori ideju. Duh ove karte kod Krolija je predstavljen slikom morske kornjače koja na svojim leđima nosi slona a ovaj svet. Dakle, imamo čvrsto pod nogama. Pol Huson ukazuje na francuske poveznice ove karte sa likovima Parisa od Troje i Etjena de Vinjola, velikog francuskog vojskovođe iz Stogodišnjeg rata i prijatelja Jovanke Orleanke. Druga poveznica koju navodi Huson jeste Kiparski Rimljanin, odnosno Rimljanin voljen od Afrodite. Kod Pratesija je lik ove karte žensko. U Zlatnoj zori ona je Princess of the Waters and Lotus of the Palace of the Floods. Figura Via ima lunarnu prirodu i označava put i mlad mesec. U vodenom kontekstu to je reka, načelno vodeni tok, ali i pravac. Ukazuje na početak nekog dugačkog procesa ili putovanja. Paž pehara u Sola Buska špilu jednostavno je lepo odeveni mladić zagledan u pehar koji stoji na pijedestalu. U opštem smislu značenja Princeza pehara se odnosi na ljupkost, lepotu, mladost, romansu, obilje, ali i na udubljenost u misli, refleksiju, ostvarenje zamisli. Princeza pehara u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Binaha i Malkuta, odnosno Trojku i Desetku pehara.

Princ / Vitez pehara

Simbol: škorpija

vazdušni aspekt vode

geomantija: Rubeus

slovo N

Astrološki se ova karta povezuje sa oblašću od 21. stepena Vage do 20. stepena Škorpije, u čemu prepoznajemo prvenstvo Smrti u odnosu na Pravdu, tj Marsa nad Venerom. Smrt pravde? Možda. Pre će biti pravedna ili pravednička smrt. U krajnjoj liniji reč je o smrtnoj presudi. Kroli ukazuje na tri totema ove karte: orao, zmija i škorpija. U simbolizmu Zlatne zore ova karta nosi naziv Princ kočija Vode. Pratesi ovu kartu tumači kao stanište, naseobinu. U odnosima elemenata ovde vidimo mačeve u funkciji pehara, a što vizuelno možemo predstaviti slikom oluje na moru. Uzburkano more i rušilački talasi odgovaraju prirodi geomantijske figure Rubeusa koji se smatra lošim znakom. Budući crven, i vezan za smrt, ovaj znak može nagoveštavati i večni život, ali je pre svega njegovo značenje rušilačko te označava rat i silovite prirodne nepogode. Princ pehara u Sola Buska špilu jaše u suprotnom smeru od Princa diskova. Njegov konj je braon, za razliku od konja Princa diskova. On ima krila i u ruci drži kacigu. Njegovo ime je Natanabo. Kako sam pomenuo u poglavlju o Sola Buska špilu, u pitanju je mag Naptanabus, koji je, navodno, pored Aristotela, takođe bio učitelj Aleksandru Velikom, a navodno i njegov otac. Naptanabus je poslednji vladar tridesete i poslednje autentične egipatske dinastije, nakon koje su tom zemljom vladali Grci. Princ pehara se u opštem smislu može odnositi na ratobornu prirodu ispod mirne spoljašnjosti, odnosno na opasnost ispod mirne površine vode. To je i stvaralačka inteligencija, sklonost umetnosti, sposobnost kako za dobra tako i za zla dela itd. U astrološkom smislu Princ pehara se preklapa sa malim arkanama: Četvorka mačeva, Petica i Šestica pehara, što pokriva poslednju dekadu Vage i prve dve dekade Škorpije. Princ pehara u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Binaha i Jesoda, odnosno Trojku i Devetku pehara.

Kraljica pehara

Simbol: rak

vodeni aspekt vode

geomantija: Populus

slovo P

Ova karta vlada oblašću između 21. stepena Blizanaca i 20. stepena Raka. To su Kočija i Ljubavnici, odnosno kočija ljubavnika. Pobeda ljubavi? Ipak, Kraljica pehara je zapravo Kraljica srca. Karta ukazuje na Mesec koji se nalazi u dominantnom položaju spram Merkura. Njena geomantijska atribucija Populus, predstavlja bezmerne vodene mase te je potpuni arhetipski izraz žene, veliko more. Te mase se mogu odnositi na mnoštvo bilo čega, novca recimo, ali i naroda te ukazuje na masovnost, javno mnjenje, pokrete masa, velike javne manifestacije itd. Istovremeno Kraljica pehara je gospodarica odraza, moćno ogledalo, ogledalo nad ogledalima, što joj daje prerogative gospodarice vizija, snova i sanjarenja. Njeno svojstvo je otud i zavodnica, čime dolazimo na teren fatalne hetere i čarobnice. Populus je glavna geomantijska figura koja u sebi sadrži sve ostale geomantijske figure te predstavlja pun Mesec i sazvežđe Raka. Po Pratesiju Kraljica pehara je udata dama, a po Zlatnoj zori Kraljica prestola voda. Kraljica pehara Sola Buska špila prikazuje Poliksenu (na karti stoji natpis Polisena) koja sedi na ribljem tronu zagledana u pehar iz kojeg viri mala zmija. Poliksena je najmlađa ćerka trojanskog kralja Prijama koju su Grci obredno žrtvovali na Ahilejevom grobu. U opštem smislu Kraljica pehara može se odnositi na imaginaciju, poeziju, sanjarenje, lepotu, vizionarstvo, strpljivost, smirenost, prijemčivost. U astrološkom smislu Kraljica pehara se preklapa sa malim arkanama: Desetka mačeva, Dvojka i Trojka pehara, što pokriva poslednju dekadu Blizanaca i prve dve dekade Raka. Kraljica pehara u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Binaha i Necaha, odnosno Trojku i Sedmicu pehara.

Kralj pehara

Simbol: paun

vatreni aspekt vode

geomantija: Laetitia

slovo R

Kralj pehara se odnosi na oblast od 21. stepena Vodolije do 20. stepena Riba, u čemu prepoznajemo velike arkane Mesec i Zvezda, Jupiter u moćnijoj poziciji spram Saturna. Mesec i Zvezda su obeležja romantične noći. Pol Huson istorijsku paralelu ove karte pronalazi u liku Karla Velikog. Njegovo ime se pominje u nekim špilovima na karti Kralj srca. To je obeležje veoma moćnog položaja. Pratesi ovu kartu poredi sa starcem. Po Zlatnoj zori ona karta nosi naziv Gospodar talasa i voda. Karta opisuje nekog ko se nalazi na vrhu, čija je priroda samozadovoljna ali dobroćudna. Kralj pehara nije otrovni starac nego će pre biti blagonakloni deka koji se dobro drži. Krasi ga vitalnost i oštrina uma, jer je još uvek na prestolu. Figura Laetitia ukazuje na dobro raspoloženje, radost i uzvišeno stremljenje. U Sola Buska špilu Kralj pehara je imenovan kao Lucije Cecilio. Familija Cecilio je stara rimska porodica plebejskog porekla koja se uspela do velike moći i visokih položaja, ali nijedan od njih nije vladao Rimom. U opštem smislu ova karta može se odnositi na senzualnost, blagu narav, maštovitost, ali i prijemčivost za uticaje, sklonost opijatima. U astrološkom smislu Kralj pehara se preklapa sa malim arkanama: Sedmica mačeva, Osmica i Devetka pehara, što pokriva poslednju dekadu Vodolije i prve dve dekade Riba. Kralj pehara u šemi skrivenih puteva Drveta života predstavlja poveznicu Binaha i Heseda, odnosno Trojku i Četvorku pehara.

Lucifer

Faeton

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Na početku ovog izlaganja o Luciferu zaobišao bih konvencionalne predstave te krenuo sa osvrtom na neke indikativne detalje iz grčke mitologije, počevši od mita o Faetonu. Na vezu Faetona, Pitona i Tifona sa Luciferom, ukazao je Džejk Straton Kent u knjizi „Geozofija“. Faeton, čije se ime prevodi kao sjajni, ili onaj koji isijava, sin je boga sunca titana Heliosa i nimfe okeanide Klimene, koji je u bljesku pao sa nebesa nakon što je izgubio kontrolu nad sunčevim kočijama koje je posudio od oca. Kao posledica tog događaja, od njegovih džinovskih ostataka nastao je nesnosan smrad. U tome možemo povući paralelu sa telesinom Pitona, čije ime znači truli, kojeg je ubio solarni bog Apolon te koji je sahranjen u Delfima. U varijantama mita umesto Pitona pominje se Drakaina, kao ženski zmaj, što podseća na mesopotamski mit o solarnom bogu Marduku koji ubija zmajoliku ili zmijoliku boginju Tijamat. Sledeći Kenta, ovu vezu Faetona i Pitona možemo upotpuniti sa još jednim mitološkim likom – Tifonom, sahranjenim bogom čije je raspadajuće telo stvaralo gustu smrdljivu maglu. Tifon, čije ime znači uragan ili olujni, dete Tartara i Geje, jeste zmijoliko-antropomorfni krilati div kojeg je ubio Zevs. Tifon je poistovećivan sa egipatskim bogom Setom. Bio je otac čuvara ulaza u podzemlje, troglavog psa Kerbera, ali i Sfinge, čija je majka poluzmija Ehidna.

Atena i Erihtonos

Zevs je takođe usmrtio Faetona, budući da su se pomahnitale solarne kočije, čiji konji očito nisu slušali neiskusnog vozara koji se uplašio ugledavši Škorpiju na nebu (misli se na sazvežđe), opasno primakle Zemlji pustošeći je sunčevom vrelinom. Tada je Zevs munjom oborio Faetona koji je pao u reku Eridanus koja teče Hadom. U ovome postoji jezička sličnost sa sumerskim gradom Eriduom, posvećenom bogu voda Enkiju. Takođe, biblijski Helel ben Šahar (Sin zore), kojeg pominje prorok Isaija, pada u hebrejski podzemni svet, kraljevstvo mrtvih, Šeol. U Apokalipsi 8:10, govori se o padu zvezde koja se poput buktinje sunovraćuje u vodu. Dakle, Faeton, Piton i Tifon dele iste detalje tako karakteristične za kasnije hrišćanske predstave o Luciferu ili Satani. U pitanju je pakleni, htonski smrad, sunovrat u podzemni ambis sa nebeskih visina, veza kako sa solarnim božanstvima, tako i sa vrhunskim bogom gromovnikom. Faetonu je posvećeno sazvežđe Auriga (Kočijaš). Grčko ime tog sazvežđa je Eniohos (držač uzdi), a koje po zvučnosti podseća na biblijskog Enoha, kojeg je Bog uzeo za njegovog života (Postanje, 5:21-24). Takođe, postoji shvatanje koje povezuje ovo sazvežđe sa legendarnim sumerskim kraljem Nimrodom graditeljem čuvene Vavilonsku kulu. U jednoj varijanti grčkog mita, ime tog kočijaša je Erihtonos (moguće značenje je „koji se bori sa zemljom“). On je sin vulkanskog boga Hefesta i boginje Atene, mada se pominje i da ga je rodila Geja. Erihtonos je rođen kao bogalj te pošto nije mogao da hoda njegov otac mu je izradio kolica, odnosno kočija. Njegova zaštitnica je boginja Atena koja ga je krila u korpi (za držanje zmija), budući da je donji deo njegovog tela bio zmijski. Na partenonskoj statui ove boginje Erihtonos je prikazan u obliku zmije pored Ateninog štita. Takođe, Erihtonos je smatran izumiteljem kvadrige, kočije koju vuku četiri konja.

Teško je na prvi pogled poistovetiti Erihtonosa i Faetona, ali veza između Faetona i Hefesta postoji u verziji mita po kome je Faeton njegov sin. Još jedna poveznica Faetona i podzemlja jeste poistovećivanje njegovog oca Heliosa sa Hefestom (čiji je egipatski pandan bog Ptah). Osim toga, upravo je Hefest skovao pehar koji je poslužio kao barka (poput Raove barke) kojom je Helios tokom noći, putovao podzemnim vodama sa zapada na istok. Helios i Hefest, iako različiti bogovi, mogu predstavljati ovaploćenja solarnog bića, s tom razlikom što je Hefest oblik htonskog Sunca, dok je Helios njegova nebeska forma. U drugoj verziji mita o Faetonu, njegova majka bila je boginja zore Eos, titanskog porekla, inače sestra solarnog boga Heliosa i lunarne boginje Selene. Njegov otac je smrtnik Kefej (Kufu ili Keops?), sin egipatskog faraona Bela, etiopski kralj, suprug Kasiopeje i otac Andromede (sve sami astronomski pojmovi). U ovoj varijanti Faeton je bio voljen od strane Afrodite. Imajmo na umu da su Eos i Afrodita mitski izraz Venerine planetarne prirode, a što opet dovodimo u vezu sa kompleksom Venera - Lucifer. U jednoj varijanti mita Faetonova majka nimfa Klimena pojavljuje se i kao majka još jednog indikativnog mitološkog lika koji izaziva snažnu lucifersku asocijaciju - Prometeja. Osim njih dvojice, Klimena je i majka čuvenog diva Atlanta, koji je zbog učestvovanja u titanskoj pobuni protiv olimpijskih bogova, kažnjen tako što je na svojim plećima nosio nebeski svod.

Sargon II

Očigledno bi u likovima Klimene i Eos trebalo potražiti ključeve majčinskog načela luciferijanstva. Kao jutarnja rosa koju vezujemo za Eos, i kao nimfa Klimene, ovde uočavamo vodeni element u svojstvu Majke koja u vezi sa Suncem rađa veliko i moćno biće sudbinski sklono padu, odnosno smrti uzrokovane intervencijom nebeskih sila. U varijanti mita o Faetonu (po kojoj je njegova majka Eos), mogući uzrok njegovog pada jeste u njegovoj smrtnoj prirodi koju je nasledio od svog oca Kefeja. Klimena je takođe i majka sedam nimfi poznate kao Helijade (asocijacija na solarnu vodu). Po Helijadama je jedno sazvežđe dobilo ime. Faeton bi bio osmo, muško dete, a što snažno podseća na sve ono što je Kenet Grant, sledeći Džeralda Masija, pisao o egipatskoj boginji Velikoj Majci Ta-Urt, predstavljenoj sa sedam zvezda sazvežđa Veliki Medved, koja rađa boga Seta, oličenog u Psećoj zvezdi Sirijusu. Prvobitno je to bio Sin Majke rođen bez učešća oca, što ukazuje na matrilinearnu kulturu i doba kada muška uloga u prokreaciji nije imala značaj. Muško načelo je u tom smislu bilo nevidljivo ili natprirodno, odnosno božansko, a čiji je najpodesniji predstavnik upravo Sunce.

Piter Grej, u knjizi „Lucifer: Princeps“, kao još primera luciferskih motiva sa grčkom mitologijom, osim Faetona, ističe likove Belerofonta, Prometeja i Ikara, a takođe pominje i sumerskog Etana, Gilgameša i Atara. Vidimo da postoji više oblika tog mita u raznim kulturama. Ovde bih napravio digresiju i pokušao da ukratko predstavim nekoliko ideja iz Grejove knjige od značaja za ovo razmatranje, da bih se potom vratio na glavni tok priče oličen u primerima iz grčke mitologije. U samom jezgru mita o Luciferu stoji pobuna protiv ustaljenog ili legitimnog poretka i posezanje za vrhovnom vlašću. Izraz Lucifer, u biblijskom smislu, pominje se u latinskom prevodu starozavetnog teksta, Isaija 14:12, gde u srpskom prevodu piše: „Kako pade sa nebesa, Svetlonošo, Zorin sine! Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru naroda.“ Po Greju, Isaijin tekst (14:12-15) sadrži fragmente mita koji odgovara liku Faetona, a koji verovatno ima starije poreklo, najverovatnije sumersko. Isaijin Svetlonoša je na latinski preveden kao Lucifer. U grčkom prevodu to je Eosforos. Pritom, kontekst ovog navoda odnosi se na asirsko-vavilonskog vladara (najverovatnije Sargona II) kojeg proklinje prorok Isaija, nad čijom smrću on likuje i vidi je kao Jahveovu nadmoć. U krajnjoj liniji, uopšte nije važna ličnost nekog antičkog bliskoistočnog tiranina, već činjenica da je reč o predstavniku sile (geopolitičkom faktoru) koja je Izraelcima nametnula, u njihovim očima nelegitiman, bogohulni, paganski, antikosmički, naposletku satanski poredak. Vladar novog asirskog carstva postao je ovaploćenje legendarnog svetskog zloduha. Grej tvrdi da hebrejski izraz koji je upotrebio Isaija, Helel ben Šahar (Sin zore), predstavlja vladarsku titulu, budući da njegov legitimitet dolazi od jutarnje zvezde, Venere, tj od boginje Ištar. U očima starozavetnog proroka Ištar je idol, lažno božanstvo. Vezu sa Venerom i vodenim elementom imalo je i starosemitsko božanstvo Atar (verovatno varijacija od Ištar / Astarta).

Grej sugeriše da lik koji u biblijskom kontekstu može poslužiti kao prototip ili zajednički simbol sumerske vladarske doktrine kosmičkog i državnog legitimiteta, koju su potom nasledili drugi paganski narodi Bliskog istoka, jeste Nimrod. Ovaj vladar pominje se u desetoj glavi Postanka, a često je u vanbiblijskim izvorima povezivan sa izgradnjom Vavilonske kule te predstavlja oličenje ljudske pobune protiv Božjeg poretka. Nimrod je u bibliji označen kao Hamov potomak, jednog od trojice Nojevih sinova kojeg je otac prokleo. Nimrodov otac je Kuš, od koga poreklo vode Kušiti, odnosno Etiopljani, a što neodoljivo podseća na lik Kefeja iz grčke mitologije, etiopskog kralja, koji je u jednoj verziji mita, kako sam već pomenuo, bio Faetonov otac. Kako u desetoj glavi beleži Postanje, Hamovi potomci, Hamiti, vladali su sumerskom zemljom (što zvanična istorija ne može potvrditi). Uopšteno, Hamiti su Egipćani, Libijci, Kananci i Etiopljani, u biblijskoj perspektivi dijabolična loza ili rasa, protiv čije su magijske religije grmeli Jahveovi proroci, ali čiju tehničku i civilizacijsku superiornost ne možemo zanemarivati. Grčki mit pominje da su Afrikanci potamneli onda kada je Faeton, izgubivši kontrolu nad Heliosovom kočijom, skrenuo bliže Zemlji te spržio kožu afričkih ljudi i uništio vegetaciju na prostoru današnje saharske pustinje. U „Mormonovoj knjizi“ američkog proroka Džozefa Smita, tamna boja kože je izraz prokletstva koje je Bog bacio na neverne ljude prvobitno bele puti. Ti mitovi su može biti odjek ili u korenu percipiranja Afrikanaca kao baštinitelja mračnih obreda i demonolatrije, čime se objašnjava njihova boja kože i drugačiji izgled.

Belerofont

Vrednosti, verovanja i prakse koje su nametnuli paganski osvajači, prkose ustaljenom poretku po kome je ustanovljeno izraelsko kraljevstvo kao Božja država. Mnogi tadašnji Izraeliti poveli su se za tom stranom modom, prihvatajući tuđa verovanja i običaje, a što nailazi na osudu proroka. Prorok Isaija ih proklinje i njihovo ponašanje opisuje kao pobunu protiv Boga. Upravo je ta pobuna protiv Boga u korist ovozemaljske surevnjivosti, nadmenosti i idolopoklonstva ključni motiv obrazovanja mita o Luciferu kao Satani, univerzalnom protivniku koji poprima ahrimanske dimenzije. On postaje obmanjivač.

Dodatni motiv mita o Luciferu, kako Grej naglašava, jeste kult meteorskog metala, o čemu je i Mirča Elijade pisao. Meteori, naročito oni bogati gvožđem, bezmalo kod svih naroda imali su sveti karakter. Oni su dali zamajac razvoju kovačkog zanata, koji je izvorno povezivan sa magijom i svetom duhova. Kovači su, kako je Elijade pokazao, izvorno i alhemičari. Kod nekih naroda kovači su bili poštovani i cenjeni, dok su neki na njih gledali kao na nužno zlo, ljude u vezi sa zlim duhovima i mračnom magijom. U tom smislu indikativna je veza biblijskog Tubal Kaina, potomka zloglasnog Kaina, sa metalurgijom. Betil, odnosno sveti kamen, jeste upravo onaj nebeskog, odnosno meteorskog porekla. Zato su mnogi narodi verovali da je nebeski svod sačinjen od metala. Meteorski metal je dar nebeskih bogova. U tom smislu nije teško pretpostaviti mogućnost meteorskog porekla mita o palim bogovima, polubogovima, anđelima ili sinovima bogova.

Sada bih se osvrnuo na Belerofon(t)a, heroja, Sizifovog unuka, sina boga Posejdona (u drugoj varijanti njegov otac je korintski kralj Glauk) i Eurinome (Glaukove supruge). Za njega se tvrdilo da je bio lep kao bog. Ovde odmah pada u oči drevni motiv o božanskom očinstvu koji, osim što odražava matrilinearnu kulturu, ukazuje i na poseban karakter deteta te predstavlja središnji motiv rođenja božanskih ili posebno istaknutih ličnosti. Ne bih ovde ulazio previše u detalje njegovog mita, samo ću naglasiti da je Belerofont, kao heroj, ubica mnogih čudovišta, a između ostalog i čuvene troglave Himere (lav-jarac-zmija) te da je uspeo uhvatiti i obuzdati krilatog konja Pegaza, koji je čuveniji mitološki lik od samog Belerofonta, u toj meri da je jedno sazvežđe dobilo ime po njemu. Inače, Pegaz je rođen od krvi koja je šikljala iz vrata obezglavljene Gorgone Meduze (zvezda Algol), a koju je ubio heroj Persej. Iako je imao krila, Pegaz je u suštini bio vodenog porekla. Ma kako bilo, upravo jašući Pegaza, Belerofont je uspeo da se vine na sam Olimp, a što, kao neviđena drskost, nije prošlo bez kazne od strane samog Zevsa. Konji su, kao što znamo iz mitologije, barem za Grke bili htonske životinje i bili su posvećeni vodenom bogu Posejdonu. Otud solarne kočije imaju vezu sa dubinom i podzemljem. Sumerski mitološki lik Etana, uzneo se na nebesa uz pomoć orla, do najviše tačke neba - Elati. Etana je takođe pao u podzemlje i postao čuvar ulaza u donji svet. Dakle, ovde takođe prepoznajemo osnovni luciferski motiv: uspon na nebesa i pad nakon intervencije vrhovnog ili solarnog boga. Kod Isaije (14:13-15) čitamo:

„A govorio si u svom srcu: ‘Do nebesa ću se podići. Iznad Božjih zvezda podići ću svoj presto i sešću na zbornu goru na krajnjem severu. Podići ću se iznad oblaka. Izjednačiću se sa Svevišnjim.’ Ali u grob bićeš svrgnut, u najdublju jamu.“

Joseph Noel Paton

Belerofont je, po jednoj verziji, bio likijsko solarno božanstvo koji je na krilatom konju putovao nebom i strelama krotio po ljude neprijateljske sile, poput recimo vulkana, koje je otelovljavao lik Himere. U toj solarnoj komponenti uočavamo sličnost Belerofonta sa Faetonom. Belerofont je kao naočit mladić velike lepote, pavši sa olimpskih visina, završio kao obogaljeni i ružni lik, a što asocira na Hefestovog sina ili samog hromog boga Hefesta. Tako i u popularnom verovanju nekada prelepi i oholi Lucifer, nakon pada, postaje ružni, šepavi i mrzovoljni đavo. Piter Grej se poziva na autora Majkla C. Astura, u njegovoj analizi etimologije imenice Belerofont, što on vidi kao semitsku derivaciju čiji je načelni oblik Baʿal-rāphôn, što se prevodi kao Baal koji isceljuje, a kojeg u krajnjoj liniji možemo smatrati uzorom lika arhanđela Rafaela, koji je takođe iscelitelj. Grej naglašava još jedan momenat u priči o Belerofontu koji je vezan za magiju, a tiče se pomoći koju je on zadobio od boginje Atene prilikom kroćenja Pegaza. Uz pomoć magičnog eliksira on je ovladao čudesnim konjem. To su moći i umeća veštica, ali i tzv kćeri Sunca: Kirke i Medeje. Ujedno, poznavanje obrade metala i bilja, spravljanje magičnih napitaka za opčinjavanje, trovanje ili isceljivanje, jeste htonski domen veštičarstva, kasnije povezanog sa obožavanjem đavola, odnosno satanizmom. Upravo je taj satanski oreol ono što Lucifera karakteriše u našoj kulturi. U tom smislu, Lucifer, odnosno Helel ben Šahar, je satanizovan i pretvoren u demona kletvama proroka Isaije, a što biva potvrđeno u Novom zavetu. Magijska struja je pokrenuta i od tog vremena kontinuirano truje imaginaciju gradeći demonski lik. U tom smislu u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje da li je taj lik emancipatorski ili represivan ili je možda i jedno i drugo? Kakvo god bilo naše mišljenje o njemu jedno se ne može sporiti - Lucifer je simbol revolucije ali i kontrainicijacije.

Mala arkana As mačeva u tarotu

The Angel with the Flaming Sword - Edwin Howland Blashfield

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Priroda mačeva saobrazna je elementu Vazduha. Oni se dovode u vezu sa kardinalnom vrlinom Pravde, što odgovara istoimenoj velikoj arkani. Mačevi sude i presuđuju, razlažu, analiziraju, seku. Ukratko, predstavljaju svojstvo intelekta. Oni prodiru, probadaju te otud imaju mušku prirodu. Takođe, mačevi su izraz podele, borbe, loše sreće. Osim toga, izražavaju prirodu vazduha u smislu oluja i vetrova, ali i glasova, konkretno reči. Ako bismo mačeve povezali sa nekom planetarnom prirodom, onda bi to bio Mars. U kabalističkoj teoriji tarota mačevi se odnose na treće slovo tetragramatona – vav i dimenziju jecirah.

Po Pratesiju Jedinica mačeva označava slovo, što u širem značenju može obuhvatiti glas, dojavu, u krajnjoj liniji informaciju. U ovoj karti Vejtovog špila to slovo je hebrejsko jod, odnosno šest tih slova. Po Zlatnoj zori karta predstavlja Koren moći Vazduha. Prema učenju ovog okultnog Reda mač je oruđe analize, razlaganja, ali isto tako može poslužiti i kao oruđe priziva. Podignut u vis, mač priziva božansku krunu, odnosno siline sefire Keter, kao što je prikazano kod Vejta. Okrenut ka dole mač priziva demonske sile, mada ne mora nužno biti tako, jer se načelno može staviti u kontekst priziva htonskih entiteta, akvatičkih ili telurskih. Dakle, mač je izraz autoriteta, ali u suštini jeste izraz sile kojom se duhovi primoravaju na pokornost magu. U Marseljskom tarotu, baš kao i kod Vejta, mač prodire u krunu ukrašenu listovima palme i lovora, što predstavlja duhovnu i materijalnu pobedu. Prilikom rimskih vojnih parada ili pobedničkih procesija njihovi generali su bili ukrašeni tim listovima. Kada je Rim postao hrišćanski, palmin list je usvojen kao predstava pobede nad smrću. Otud u predstavama hrišćanski mučenici nose palminu granu. Pol Huson navodi Levijevo shvatanje da ova karta predstavlja mač kralja Davida. U Sola Buska špilu karta Jedinica mačeva prikazuje dvojicu ratnika koji drže ogroman mač usmeren ka gore. Jedan od njih gleda levo i pored njega je upisano slovo M, a drugi gleda dole te se pored njegove glave nalazi slovo S. Dakle, imamo M.S., što ukazuje na skraćenicu koja može biti manibus sacrum, memoriae sacrum, manu scriptum... Svaki od ova tri izraza zahteva detaljnije obrazloženje. Takođe, Elifas Levi ovu kartu smatra izrazom prirode mača arhanđela Mihajla, povodom kojeg ću ovde napraviti određenu digresiju.

Ime Mihael (hebrejski mim-jod-kap-alef-lamed, MIKAL, vrednost 101), često se prevodi kao Bogoliki, nalik Bogu, odnosno nalik Elu, kao El, (El, odnosno il je stari semitski naziv ili titula za boga). U bibliji se Mihael pominje u knjizi proroka Danila (10:13) pod epitetom ehad ešrim erašnim, odnosno jedan od prvih glavnih, ili najviši od prinčeva ili vojvoda nebeske hijerarhije. Takođe, u istom odeljku, stih 21, oslovljen je kao šarkem (tvoj princ) i u poglavlju 12:1 iste knjige kao veliki zapovednik koji stoji nad ljudima. U biblijskom kontekstu Mihael je zaštitnik Izraela. Po hrišćanskom tumačenju on je načelno zaštitnik ljudi. Od čega to Mihael štiti ljude? Ukoliko knjigu proroka Danila čitamo ezoterijski, posebno njeno X poglavlje, uvidećemo da se ta zaštita odnosi na bogove drugih naroda i religija. U magijskom kontekstu, to može biti povezano sa zaštitom od neprijateljskih okultnih sila. U apokrifnoj literaturi, Mihael se pominje u svojstvu sudije palim anđelima, odnosno neko ko ih kažnjava. U tom smislu, Mihael je viđen kao suparnik Satane, a što biva posebno istaknuto u Apokalipsi (12:7-9), čime se Mihael aktuelizuje u eshatološkom kontekstu.

„I nasta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždaju. I boriše se aždaja i anđeli njeni, ali ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu. I aždaja velika bi zbačena, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja obmanjuje celu zemlju. I bi bačena na zemlju, i anđeli njeni behu bačeni s njom.“

U Malom ritualu pentagrama Zlatne zore, Mihael je postavljen na jugu, povezan sa elementom Vatre i lavom kao simboličkom životinjom. To ukazuje na Mihaela kao ratnog vođu, komandanta armija, odnosno na ratnički ali i vladarski aspekt njegove prirode. Kod Danila (8:11) se Mihaelovo ime izričito ne pominje, ali se iz konteksta čitavog poglavlja, kao i iz poglavlja X, razume da je reč o Mihaelu kao vojvodi nebeske vojske. Naravno, ovim se ne iscrpljuju Mihailove uloge, jer se on u apokrifima pojavljuje i kao psihopomp, odnosno vodič duša, pa se čak pominje i da je pomagao Evi prilikom rođenja Kaina. Neko bi rekao da se moćni veliki ratnički arhanđeo bavio babičkim poslom, ali ne lezi vraže. U mormonskoj doktrini Adam je otelovljenje Mihaela. Jasno je da se ovde radi o Mihaelovom očinstvu nad decom Evinom, što ga stavlja u ravan očeva nefilima. Onaj koji je nalik bogu taj će stvarati potomstvo u kome će se taj isti bog ovaplotiti kao bogočovek. Zašto je on povezivan upravo sa rođenjem Kaina, a za čije se ime vezuju misterije seksualne magije, ostaje da kao zanimljivo pitanje visi u vazduhu.

Simbolizam koji povezuje Mihaela sa Suncem odvodi nas u jednu sasvim drugačiju krajnost. U osvrtu na boga Apolona, Džejk Straton Kent povezao je antičko solarno božanstvo sa semitskim bogom Rešefom i biblijskim Mihaelom:

„Apollo's plague bearing arrows connect him to the Semitic god Reshef, a god of war and pestilence among the Syrians; adopted also by the Egyptians. His arrows are firebrands, and his name is connected with burning by fire or lightning. Reshef was worshipped at Ugarit and in Cyprus where several inscriptions link him unequivocally with Apollo; indeed Apollos epithet Amyclaeus appears to derive from that of Reshef (A)Mykal. There may be a link too in Apollo's slaying of Python and a similar dragon slaying legend from Ugarit concerning Reshef. As such Reshef is the forerunner of both Apollo and the angel Michael, for both of whom the attribution to the Sun is a later development.“ Jake Stratton-Kent, Geosophia, Scarlet Imprint, 2010, str 268.

Apolon je ubio Pitona, Mihael je zbacio aždaju sa neba. Rešef je donosilac zaraze, kuga, a može se prevesti kao vatreni, odnosno vatreni štap (u smislu projektila ili strele). Imajmo na umu i da je jedan od jahača Apokalipse takođe povezan sa kugom. Rešef se može povezati sa sumerskim božanstvom Nergalom koji je predstavljen sa lavljom glavom i upoređivan sa solarnim božanstvom Šamašom. Po nekima, Rešefa su u Egipat doneli osvajači Hiksi. U slučaju Apolona, njegovo prvo pojavljivanje kod Homera jeste u svojstvu njegovih strela koje seju kugu. Kent ističe kako je jedna od Apolonovih titula lykos, odnosno vuk, čime on u tome vidi koren likantropije, a što bi predstavljalo posebnu temu. Mihaelova veza sa lavom i Nergalova lavlja glava u tom smislu jesu pandan Apolonovoj vučjoj prirodi, a što niz koji čine Mihael - Rešef - Nergal - Apolon stavlja u htonski kontekst i drevni životinjski simbolizam bogova. Reč je o htonskom obliku solarne prirode. Takođe, Nergal je poput Hada, bog podzemlja i sveta mrtvih. Kako primećuje Kent, ovi atributi predstavljaju onu stranu božanstva prilično udaljenu od glamura sunčevog sjaja i svetla razuma.

U bibliji Rešef se pominje u knjizi proroka Avakuma (3:5), što je kod Luje Bakotića prevedeno na sledeći način: „Pred njim (Gospodom) ide kuga, za stopama njegovim pomor ide.“ Taj pomor je u Bibliji Kralja Džejmsa preveden kao burning coals. I dalje u 3:9 kaže se: „Pojavi se luk tvoj, prokletstva su strele reči tvojih...“ Taj luk je onaj od Rešefa. I u Ponovljenim zakonima (32:24), Rešef je poslan kao sredstvo Božje kazne, dok u Psalmima 78:48 on uništava neprijatelje. Otud svaki put kada prizivamo ime Mihaelovo, istovremeno prizivamo i sadržaje koji su osobeni Apolonu, Rešefu i Nergalu. To nisu samo imena bogova nekih starih i zaboravljenih religija, ili kojekakva praznoverica, nego u najmanju ruku šifre moćnih magijskih sila. Takođe, arhetip povezan sa lavom, nevezano za religijski kontekst, jeste upravo onaj energetsko-psihički egregor čija isijavanja nedostaju u karakteru, duhu i fizičkoj pojavi današnjih ljudi.

As mačeva u Sola Buska špilu

Mala arkana Trojka mačeva

Trojka mačeva, Sola Buska tarot, XV vek

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

zvezda Alfa Lupi

sazvežđe Lupus (Vuk)

zapadna visina

vodeni aspekt Vage

Ova karta se odnosi na drugu dekadu Vage kojom vlada Saturn, a što u Zlatnoj zori dobija konotaciju Gospodara tuge. Prepoznajemo dve velike arkane – Pravdu i Svet (svet pravde, pravedni svet, pravo uređen svet i sl). U Pikatriksu druga dekada Vage odnosi se na miran, bezbedan i udoban život, ali i na ogorčenost spram zla. Te osobine otelovljuje scena u kojoj vidimo dvojicu ljutitih i obesnih muškaraca, kao i jednog lepo odevenog koji mirno sedi na stolici. Kroli ovu kartu oslikava zloslutnim i teškim tonovima: materica haosa, tmina velikog mora. Trojka mačeva povezana je sa sazvežđem Lupus / Vuk, koje je u raznim tradicijama načelno označavalo zver. To je ona zver koju Kentaur prinosi na žrtveni oltar (sazvežđe Ara). Po mitu, vuk je postavljen na nebo u čast kentaura Kirona koji ga probada kopljem u nameri da ga žrtvuje. U biblijskoj interpretaciji Kentaur je Avraham a Lupus njegov sin Isak kojeg je po Božjoj zapovesti on vodio na žrtveni oltar, a koji je potom zamenjen ovnom. Osim toga, Egipćani su ovo sazvežđe označavali detetom sa prstom u ustima, što je osoben stav za Dete Horusa koji se poistovećivao sa Jagnjetom. Dakle, u pitanju je obredno žrtvovanje deteta, ili žrtvovanje Božjeg Sina, što opet stvara poveznicu sa Mesijom, odnosno Hristom:

„Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na klanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svojih.“ Isaija, 53:7.

Ovde je zanimljiva mukla patnja obredne žrtve budući da Dete Horus sa prstom na ustima predstavlja znak tišine. Knjiga zakona u 1:49-50, podučava na sledeći način:

„...and let Asar be with Isa, who also are one. But they are not of me. Let Asar be the adorant, Isa the sufferer; Hoor in his secret name and splendour is the Lord initiating. There is a word to say about the Hierophantic task. Behold! there are three ordeals in one, and it may be given in three ways. The gross must pass through fire; let the fine be tried in intellect, and the lofty chosen ones in the highest. Thus ye have star & star, system & system; let not one know well the other!“

U krajnjoj liniji Južni krst je raspeće, zvezdana kapija Mesijinog odlaska skopčanog sa obečanjem o njegovom povratku, što ćemo istražiti u narednoj karti u nizu. U Sola Buska špilu Trojka mačeva prikazuje srce probodeno sa tri mača, simbolizam koji je preuzet u Vejtovom špilu. To može imati alhemijsku konotaciju: zlato, srebro i živa. U verskom ključu, srce probodeno sa tri mača ukazuje da Strogost Oca posreduje Sveti Duh koji se spušta na Sina u trenutku njegovog krštenja. Time Otac određuje iskupljenje čovečanstva žrtvom Sina. Kabalistički to možemo razumeti predstavom staze koja iz Geburaha vodi ka Tifaretu. Prevedeno na jezik alhemije, imamo tri načela: Nigredo, Albedo i Rubedo. Nigredo je tama greha. Albedo je belina golubice (Duh). Rubedo je krv Iskupitelja. Ishod svega toga je, naravno, spasenje predstavljeno krunom ili vencem.

Džek Trbosek, Zlatna zora i Božanska revolucija katastrofe

Godine 1888. u Londonu započeo je krvavi pir Džeka Trboseka, koji je navodno trajao do 1891, ali su se pet kanonskih Džekovih ubistava dogodila između 31. avgusta i 9. novembra 1888. Bilo bi zanimljivo proveriti kakva je bila zodijačka konstelacija u tom periodu. Iste te godine u Londonu, samo nekoliko meseci pre prvih ubistava, formiran je prvi hram Hermetičkog Reda Zlatna Zora pod imenom Izis-Uranija. Godinu dana nakon poslednjih ubistava pripisanih Trboseku, formiran je tzv unutrašnji red Zlatne zore koji podrazumeva više stepenove gnoze (i umrla je Blavatska). Glavni osnivač Zlatne zore bio je William Wynn Westcott, po zanimanju patolog. Zanimljiv sinhronicitet. Nije u pitanju uzročno-posledična veza nego je reč o podudarnosti koja izaziva podsticaje psihičke prirode. Fenomen je duboko subjektivan i ukazuje na krajolik čisto psihičke stvarnosti, a onda psihička stvarnost, u skladu sa datim utiskom, utiče na trendove duha vremena. Da bi se ovo shvatilo možda bi trebalo ispitati sličnu fenomenologiju za 1777, 1666, 1555, ali i pretresti podudarnosti za 1999, osim što su se svi plašili tzv milenijumske bube. Ali, budući da je „milenijumska buba“ kodna reč za čitavu tu godinu, onda bi u njenom rebusu mogli potražiti kakva je podudarnost tim izrazom označena. Dakle, tu je na delu obrazac ponavljanja od 111 godina, a što predstavlja solarni broj.

Samuel Liddell MacGregor Mathers

Godine 1777. u Nemačkoj je obnovljen Red Zlatnog i Ružinog Krsta, čiji je osnivač bio konspirativni lik poznat pod pseudonimom Hermann Fictuld, a koji je i umro baš te godine. Inače, Fictuld je bio poznat i kao alhemičar. Možda postoji a možda ne postoji poveznica ovog reda sa Rozenkrojcerskim društvom u Engleskoj (SRIA), a pogotovo sa Zlatnom zorom, koja svoj legitimitet crpi iz navodne (ili stvarne) povezanosti upravo sa nemačkom rozenkrojcerskom organizacijom, obnovljenom 111 godina pre Zlatne zore. I tačno 111 godina pre ovoga jevrejski lažni mesija Šabataj Cvi je zvanično prešao u islam – 1666, kada je pokrenut lanac događaja koji povezuje šabatajsku kabalu (koja je utemeljena na lurijanskoj kabali, ali izvlači neke drugačije varijacije) sa kabalom koju je učila Zlatna zora. Šabatajska tradicija u svom frankističkom obliku je do kabalističkog kurikuluma Zlatne zore došla posredstvom šizmatičke rozenkrojcerske organizacije poznate kao Azijatsko bratstvo, koju je 1780. godine osnovao član Reda Zlatnog i Ružinog Krsta – Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen. Azijatsko bratstvo je u to vreme bila jedina rozenkrojcerska organizacija koja je među svojim članovima imala Jevreje. Međutim, u ovom slučaju to su bili frankisti, odnosno članovi radikalne jevrejske otpadničke sekte Jakova Franka, koji je smatrao sebe inkarnacijom Šabataja Cvija. Istaknuti frankisti članovi ove organizacije bili su Ephraim Hirschfeld i Thomas von Schonfeld (tj Moše Dobruška). Upravo je Azijatsko bratstvo bilo jedinstveno među rozenkrojcerskim društvima po tome što je razvilo kabalističke oblike svog učenja. Njihova kabala je u priličnoj meri slična onoj kojoj je podučavala Zlatna zora. Poznati francuski proučavalac okultizma i ezoterizma Jean-Pascal Ruggiu pisao je da su mnogi članovi Azijatskog bratstva bili učlanjeni u masonsku ložu L’Aurore Naissante (Rana zora?) osnovanu 1807. godine u Frankfurtu. Upravo su u toj loži, po tvrdnji poznatog istraživača jevrejskog misticizma Geršoma Šolema, mnogi članovi bili frankisti. Suština šabatajsko-frankističkog učenja jeste u tome da božanske iskre uhvaćene u klipotsku strukturu materijalnog sveta, uz praktikovanje antinomijskih mističnih, ali i krajnje banalnih praksi, budu oslobođene.

Kad se već dotičem jevrejskog identiteta, posebnu zanimljivost ima činjenica da je 22. avgusta 1887. godine obešen Izrael Lipski, ubica čiji je rad prethodio Džeku Trboseku u istom delu Londona i da je patolog koji je u oba slučaja pregledavao žrtve bio Wynne Edwin Baxter. Zanimljivo je i to da je u to vreme londonski svet uzbuđivao i bizarni fenomen tzv čoveka-slona (Joseph Carey Merrick), koji se opet vezuje za ime patologa Bekstera. Dakle, to su sve znamenja rađanja jedne magijske struje: patolozi, čovek-slon, bestijalna ubistva, jedan tajanstveni i jedan razotkriveni ubica (čije je jevrejsko poreklo bilo okidač antisemitskih osećanja u britanskoj javnosti). I ne samo to, tzv čovek-slon je svojom bizarnom pojavom na sebe skrenuo pažnju šire javnosti pa je u tom smislu zabeležen i kuriozitet da mu je u posetu došla čak i Aleksandra od Danske, supruga kralja Edvarda VII koja pripada staroj severno-nemačkoj aristokratskoj porodici Oldenburg. I tu nije kraj zanimljivih kurioziteta vezanih za 1888. godinu u Engleskoj. Upravo je te godine odlukom kraljice Viktorije osnovan Red Svetog Jovana (The Most Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem) čiji je istaknuti član bio Sir Frederick Treves, prvi Baronet, poznati hirurg tog doba, inače u posebnoj milosti kraljice i prijatelj čoveka-slona. Krv nije voda, a čovek-slon je živo obeležje okultnih sila vezanih za krv i linije porekla. Nemojte pogrešno razumeti ove navode. Ovde nije reč o zaveri nego o delovanju okultnih sila koje su aktivni i sastavni deo duha vremena.

Na drugom simboličkom nivou 1888. godine, kada je otvorena Izis-Uranija loža Hermetičkog Reda Zlatne zore u Londonu, objavljena je i knjiga Tajna doktrina Helene Petrovne Blavatske. Jedanaest godina pre toga, Blavatska je objavila knjigu Razotkrivena Izida. Dakle, jedna Izida je ugledala svetlost dana 1877. godine a druga 1888. Zanimljivo, madam Blavatska vodi poreklo od druge severno-nemačke aristokratske porodice Han (u prevodu petao) čiji su članovi pripadali Nemačkom viteškom redu (Tevtonski vitezovi). Na kraju ovog naizgled nasumičnog niza, postavlja se pitanje: šta je i gde nastalo 1999. godine i gde su se desila ritualna ubistva povodom toga? Moraću razočarati čitaoce, jer u našem vremenu, za razliku od onog viktorijanskog, čiji je duh iznedrio lik i delo Alistera Krolija, godina 1999 ima drugačiji modus operandi. Nekako paralelno sa glavnim događajem koji je zaokupljao našu pažnju, a to je bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO pakta, slučaj američkog patologa i zagovornika eutanazije Džeka Kevorkijana razvlačio se po sudu i medijima. Navodno, Doktor Smrt, kako su ga zvali, pomagao je prilikom izvršenja 130 samoubistava. To je fenomen od tempiranog značaja i uticaja. Drugi događaj u čisto političkoj sferi, jeste uspon aktuelnog ruskog predsednika Vladimira Putina koji je 09. avgusta 1999. godine i zvanično ušao u visoku politiku i obeležio epohu. Treći događaj od kosmičkog značaja te godine bilo je potpuno pomračenje Sunca 11. avgusta. I tu dolazimo do uloge moje malenkosti u oblikovanju duha vremena. Na dan kada je podignuta optužnica protiv doktora Kevorkijana, 26. marta, ja sam iz srca tame, odnosno neprijateljskih SAD, doputovao u Evropu i odmah se uputio u Srbiju koja je napadnuta 24. marta. Nekoliko meseci kasnije, u samom trenutku pomračenja Sunca obreo sam se na Brankovom mostu u Beogradu noseći jedno obično kokošje jaje u džepu kupljeno na pijaci od žene za koju su govorili da ima urokljive oči. Na jajetu sam iscrtao simbol milenijumske bube i posvetio ga kultu Kosmičke strave, kako sam imenovao tadašnji tok mojih magijskih misli i vizija pod uticajem Lavkraftovih priča. Onda sam tačno u trenutku kada se zamračilo bacio jaje u reku Savu. Pet godina pre toga, u Prištini 1994. godine, uobličio sam osnovne pretpostavke magijskog koncepta duha vremena pod nazivom Božanska revolucija katastrofe koja u suštini sadrži osnovne postavke lurijanske i šabatajske kabale (iako tada o tome nisam imao pojma). Godina iščekivanja zloćudne „milenijumske bube“ na neki zakulisni način u mom umu je iskristalisala jedan simbol koji sam nazvao Bubom simetrije bezdanskih dubina a zapravo predstavlja četvorostruku svastiku. Ona je povezana sa smrću, sarkofagom, vodenim dubinama ili podzemnim ambisima, tarot ključem XVIII i geomantijskim znacima Coniunctio i Carcer. Svrha ovog simbola je da zapečati ono što je zatvoreno, ali i da otvori podzemne puteve što ukazuje na ulogu vodiča duše.

Doktor Smrt je odradio beskrvan posao Saturna. Sa druge strane ja sam uradio najbolje i najviše što sam mogao, ali mi je i dalje ostalo nepoznato ko se i gde udružio u novu okultnu strukturu i kakav je magijski lanac pokrenut. Ono u šta sam duboko uveren, jeste da je tog 11. avgusta 1999. godine pokrenut nekakav proces, oformljena neka magijska struja i / ili rođena neka osoba od značaja za dalji tok istorije.

Kain

William Blake

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koju čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kajinovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Nema potrebe naglašavati niti posebno objašnjavati značaj i značenje brojeva 7 i 10 u kontekstu apokaliptične beštije sa sedam glava i deset rogova, a takođe nema potrebe ni naglašavati simboliku broja 13. Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom (ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4)). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. U kabalističkom smislu Nod je Daat (znanje), dok Lamehove žene i Kainova žena predstavljaju tri vela ništavila: Ain, Ain Sof i Ain Sof Aur. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Sigil Niantiela

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i prateći kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi  kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere za koju se u neku ruku može tvrditi da je preteča šabatajstva kao, uslovno rečeno, satanističkih doktrina koje se suprotstavljaju ili namerno izokreću vladajuće mistično-magijsko-religijske struje u potrazi za izvornom formulom ili njenom obnovom. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. Ime Kain može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Ovde sam izdvojio ključne detalje:

„Atu VI se odnosi na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće slovo hebrejskog pisma je Zain, što znači „Mač“, i otuda je okvir karte Svod Mačeva, pod kojim se odvija Kraljevsko Venčanje. Mač je prevashodno oruđe deobe, podele. U svetu intelekta - to je svet boje Mačeva - on predstavlja analizu. Ova karta i Atu XIV zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: Solve et coagula.“ Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 88.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

I dalje Kroli nastavlja navodima iz njegove knjige „Vizija i glas“, gde nailazimo na ono što je od značaja za temu Kaina:

„Postoji jedna asirska legenda o ženi sa ribom, kao i legenda o Evi i Zmiji, jer Kain ne beše sin Adamov i Evin, već sin Evin i Zmijin. I zato kad ubi brata svojega, beše prvi ubica jer žrtvovaše žive stvari demonu svojemu, te dobi Kain beleg na licu svojemu, koji je beleg Zveri o kojoj se besedi u Apokalipsi i beleg Inicijacije. Prolivanje krvi je nužno, jer Bog nije čuo decu Evinu sve dok krv ne bi prolivena. A to je površna religija; ali Kain nije govorio s Bogom, niti je imao beleg inicijacije na licu, tako da su ga se svi ljudi klonili, sve dok nije prolio krv. A ta krv beše krv brata njegovoga. To je tajna šestog ključa Tarota, koji ne treba nazivati ljubavnici, nego Braća. Posred karte stoji Kain; u desnici drži Torov Čekić kojim je ubio svog brata, sav vlažan od krvi. A levicu svoju pruža otvorenu kao znak svoje nevinosti. Sa desne strane mu je majka Eva, oko koje je izuvijana zmija čija kukuljica je raširena iza Evine glave, a sa leve strane mu je lik koji je u ponečemu nalik na hinduističku boginju Kali, ali mnogo zavodljiviju. Pa ipak ja u njoj prepoznajem Lilit. Nad njim je Veliki Pečat Strele, okrenut nadole, ali prostreljen kroz srce deteta. I to je dete Avelj. A značenje ovog dela karte je nepoznato, ali to je tačan crtež tarot karte. I to je tačna magijska bajka iz koje su hebrejski prepisivači, koji nisu bili potpuni Inicijanti, ukrali svoju legendu o Padu i svim kasnijim događajima. Od veoma je velikog značaja to što gotovo svaka rečenica u ovom odlomku naizgled preobraća značenje one koja joj je prethodila. Tome je razlog to što je reakcija uvek jednaka i suprotna akciji. Ova jednačina je, ili bi trebalo da bude, simultana u svetu intelekta, u kojem nema velikih vremenskih zaostataka; formulacijom neke ideje gotovo u istom trenutku stvara se i njena suprotnost. Suprotnost bilo koje tvrdnje je sama po sebi implicitna, što je neophodno da bi se održala ravnoteža Univerzuma.“ Alister Kroli, isto, str. 88/89.

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka – Eve Frank. U nekom praktičnom aspektu teško je razlikovati kontrainicijacijski prokainitski satanizam od manifestacija izvornog kainizma. Kako smo Naamu poistovetili sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Naama, Lilit, Eva Frank, Babalon, Mejrinkova Asja Hotokalunginova itd, jesu ispoljenja struje obuhvaćene, između ostalog, i mitom o Kainu i Avelju. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u „Knjizi zakona“ 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. Upravo se u ovom okviru kreću načini kako inicijacije tako i kontrainicijacije u dobu Vodolije.

Magijsko iskušavanje pohote

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Verziju teksta ovog poglavlja već sam objavio u ranijim verzijama „Božanske revolucije katastrofe“, ali je za potrebe ovog izdanja uvršten u ovu knjigu budući da se kao zanimljiv praktičan metod uklapa u njen poredak. U „Revoluciji“ sam ovo poglavlje započeo kontradiktornom tvrdnjom da je razvrat dobar ambijent za razvoj svetosti, ali i dobra maska za njeno skrivanje. Praktikovanje razvrata i bitisanje u njegovim koordinatama čoveka lišava teškog bremena umišljene svetačke moralnosti prožete rigidnim kodom više zasnovanom na negativnim nego na afirmativnim akcijama. Razvrat, to je Venera u Škorpiji, idealno mesto za skrivanje svetosti, na prvi pogled tek slika koja plamti u mašti: izuzetno privlačna mlada žena koja podiže čašu. Magija je, između ostalog, upravljanje fantazmima. Simbolizam škorpije umetnut u ovu sliku jeste tu da nas opomene na otrov užitka. Taj otrov jeste primordijalna strast. Od nje se možemo beznadežno otrovati. Ta strast nije tek vezana za ljudsko obličje nego za formu forme radi. Ljudska je samo jedna od formi. Nosilac primordijalne strasti nije svest u ljudskom smislu, nije ljudska svest, nego svest koja menja obličje ispoljavanja u skladu sa impulsima strasti koju nosi. To je slepa svest, jer ona nije gospodar strasti, nego je prati i teži da je ispuni i nahrani. Civilizacijsko shvatanje lepog je imalo za cilj da učvrsti jednu estetiku i učini je dominantnom. Naravno, različite kulture imaju različite percepcije lepog i poželjnog. Ovo o čemu je ovde reč nema veze sa kulturom i civilizacijom ili sa ljudskim svetom. Uključuje ljudski svet, ali nije ekskluzivno usredsređen na njega.

Kažu, strast je slepa, ali tako je samo na prvi pogled. Zapravo, ona veoma dobro vidi, jer je predatorske prirode. Ono u njenoj prirodi što čini da izgleda kao slepa jeste njena veoma uska fokusiranost. Ona tačno zna šta je pobuđuje, a to je obično nekoliko suštinskih slika koje pokreću fantazmagorijski niz. Nema neke posebne razlike između strasti koja se pobuđuje kada je objekat estetski rugoban od onog koji je estetski lep, simetričan. Razlika je u uplivima drugih osećanja koje su takođe strasti ali nisu bazične, nisu inferiorne, nisu tako snažne. U kombinaciji sa drugim strastima, bazična, niska strast ne nestaje kada se zadovolji, nego se sublimira. Ta strast ne korespondira sa duhovnim ili umnim aspiracijama, potpuno je nerazumna i demonska, koliko i božanska. Ovladavanje životom i svetom jeste ovladavanje strastima, a tu se pre svega misli na kanalisanje pohote. Sva naša osećanja granaju se sa stabla tzv. niskih strasti. To su strasti stvaranja i razaranja, surovi gospodari, goniči ljudske stoke. Stoka je srećna kada je glad njihove strasti utoljena ili se utoljava. Stoka je nesrećna kada je gladna ili onda kada se za trenutak trgne i pogleda kakvu je pustoš u njihovim životima načinila strast, odnosno potčinjenost njihovih umova i ličnosti toj radikalnoj energiji. Tada nastupa period griže savesti, (naravno, ne nužno i ne uvek), koja se često leči ponovnim raspirivanjem tog istog ili pak nekog drugog oblika strasti. Čovek kao strastveno biće, i to biće koje češće podleže strastima nego što ih kanališe, po definiciji samo od sebe srlja u katastrofu, bilo kao pojedinac, bilo kolektivno. To više nije samo stvar određene teorije ili pogleda na svet, već pojava osvedočena u praksi. Čoveka razjedaju strasti: strast mržnje, zavisti, ljubomore, gneva, pohote, pohlepe, straha, sumnji, frustracije i nespokoja, strasti gordosti i samoljublja, strasti mudrosti i znanja… Nije cilj potiskivati ili skrivati društveno nepoželjne i sankcionisane vidove ispoljavanja strasti. Radi se o kanalisanju, kao voljnoj radnji, svih vidova strasti. Međutim, kako ćemo kanalisati te opskurne sile ukoliko se prethodno nismo suočili sa njima, ukoliko ih nismo izazvali, sagledali, borili se sa njima, definisali, (i tom prilikom sačuvali sebe)?

Da bi se čovek upustio u okultno, neophodno je, između ostalog, da bude sposoban za kanalisanje i manipulisanje svojim osećanjima i strastima. Prvenstvo u odabiru neprijatelja sa kojim ćemo biti suočeni na samom početku, ima sirova seksualna pohota, za koju smatram da je najsilnija i najbogatija energijom. Bez imalo discipline u toj oblasti svako bavljenje okultnim osuđeno je na bizarnost. Ako je cilj kanalisanje tog unutrašnjeg pritiska, prvenstvo ima zazivanje te moćne strasti. Izložiti sebe. Svako je u tom smislu laboratorija sopstvene seksualnosti. Izložiti sebe inferiornoj psihičkoj plimi i pritom biti dovoljno samosvestan, biti racionalno podvojen, ne bi li ostvario delotvorno samoposmatranje u tim kritičnim trenucima kontrolisane, vođene, eksperimentalne ludosti. Da bi neko došao do spoznaje sopstvenog libidonoznog ispoljavanja, do definicije koja predstavlja racionalizaciju iskustva udara tzv libida, a što je važno iz praktičnih razloga, potrebno je da se podvrgne svakodnevnom, sveobuhvatnom, dugotrajnom, iscrpljujućem i intenzivnom eksperimentu. Eksperiment je mučan, težak i zahteva istrajnost, stabilnost ličnosti, volju i veru u sebe. Uspeh je izdržati do kraja. Zadatak je dati ličnu definiciju te odgovor namenjen prvenstveno sebi, na pitanje šta je to pohota: moja pohota? Mora se voditi računa o tome da se pohota ne može pobediti. Ona može iščiliti, promeniti oblik, ili se pak još razornije i opsesivnije povratiti. Naposletku, pobeda nije bitna. Bitna je igra. Bitno je iskustvo koje eksperiment nosi sa sobom. Posledice su dugotrajne i opsežne. Rezultat, ili naglo sine ili dolazi sporo, i tek kao spoznaja, kao slučajno otkrivena, odnosno osvešćena promena u vlastitom karakteru. Ovo što sledi je opis intenzivne četvoromesečne meditacije, stalno usmerenog napora u cilju posmatranja i razvoja svesnosti o čudnovatim putevima kojima se kreće moćna sila tzv niskih strasti.

Period ekstrovertnosti:

Prvih mesec dana iskušavanja pohote podrazumeva radikalnu promenu u gledanju na stvarnost i vlastitu ulogu u toj stvarnosti. Za to vreme iskušenik je vođen samo jednom mišlju – pre nego što zaspi, čim se probudi i tokom čitavog dana. Sve što bude činio, mora biti prožeto namerom da što češće, koliko god je to fizički moguće, održava seksualne odnose i kontakte bilo koje vrste sa što većim brojem osoba. Dakle, vi živite, ponašate se i na svet gledate sa jednim isključivim ciljem: da udovoljite svim vašim seksualnim željama i kapricima. To je opsežna operacija. Zahtevaće svo vaše raspoloživo vreme, pa i preko toga. Zato, uzmite bolovanje, neko odsustvo sa posla i iz života. Snađite se. Naposletku, improvizujte. Tokom ovog perioda na život ćete gledati kao na neponovljivu, jedinstvenu priliku da sebi date seksualnog oduška i priuštite zadovoljstvo, što češće, na različite načine i sa različitim individuama. Na kraju, ako niste sposobni za promiskuitet onda upotrebite svu vašu kreativnost u odnosu sa jednom osobom, a ako čak ni to ne možete, onda nameravajte besprekorno a neki rezultat će se već iskristalisati. Čitav svet i vaše svakodnevno okruženje, postaju veliko lovište. Vi ste lovac, svi ostali su potencijalni partneri ili puki objekti zadovoljenja vaše požude. Plaćajte ako je potrebno. Svakodnevno težite da budete u nekoj šemi, jer tada to postaje jedina ideja vodilja te smisao vašeg postojanja. Pretražujte internet, telefonirajte, spopadajte, nabacujte se, udvarajte se, flertujte. Nastojte da u toku te prve jednomesečne faze iskušavanja pohote imate što više seksualnih odnosa (i ostalih oblika seksualnog opštenja). Postanite satirijast. Učinite se privlačnim. Budite lukavi i zavodljivi. Ako treba, molite. Neka sve bude u funkciji seksa. Bacite sopstvenu ličnost pod noge, sve obzire i svaku moguću nedoumicu. Zar vam se baš mora neko dopasti da biste seksualno opštili sa tom osobom?

Nakon mesec dana eksperimentalnog herojskog promiskuiteta i psihofizičkog iscrpljivanja usled života seksualno opterećene ličnosti te stalne usredsređenosti na pronalaženje eventualnih partnera za sve vrste seksualnih aktivnosti koje vam padnu napamet, bićete u stanju da mirno, hladno, po malo umorno, racionalno date definiciju vaše pohote. Iskusili ste je. Živeli ste je intenzivno. Bili ste njen verni sluga. Otud vaša definicija nije plod umovanja i zamišljanja već sećanja na proživljeno. Dali ste svoj sud na osnovu jednomesečnog, zaista prenapregnutog iskustva. Investirali ste energiju, niste je uludo potrošili, iako bi možda izgledalo tako. Vodite dnevnik sve vreme. Dajte stručnu ekspertizu, kratak izveštaj ili bar kakvu konvencionalnu frazu, teorijsku konstrukciju, rečenicu, neku lično vašu definiciju, određenje, iskaz kojim ćete uobličiti vaše iskustvo te pokazati sebi da ste u stanju razumno objasniti šta vam se dogodilo, šta je rezultat vašeg napora, šta ste naučili, spoznali, kakva je moć vašeg razumevanja i koji su domeni vašeg intelekta. Takođe, tokom ove prve faze iskušavanja pohote, važno je reći kako uopšte nije bitno hoćete li uspeti u vašoj nameri da što češće, ako ne svakodnevno, u tih mesec dana, ostvarite nekakav seks, makar neuspeli. Važna je vaša namera i njeno usmerenje. Važan je trud i iskustvo da ste mesec dana živeli kao lovac, kao neko ko ima realan cilj i smisao života, neko ko je snažno instinktivno motivisan. Mesec dana živite, radite, odmarate se, jedete, pijete, vršite nuždu, kupate se ili znojite, doterujete se, izlazite, družite se, samo zarad jednog cilja a to je utoljavanje seksualne želje. Neka sve bude podređeno tome. Sve vrednosti, sva poznanstva, sav život, ljudi, novac, predmeti, služe toj svrsi koja prožima sve čega se dotaknete. Svaki vaš prijatelj ili poznanik, ukoliko već iz nekog razloga ne može biti uzet u obzir kao seksualni partner, dobro će doći kao posrednik do neke druge osobe koja jeste objekat vaše seksualne namere. Naučite da cenite ljude kao eventualne partnere ili kanale do eventualnih partnera. Vi to već činite. Ovoga puta činite to svesno, što je i zadatak ove pripreme. Sve činite svesno. Pažljivo osluškujte šta to vaša požuda hoće, kako „razmišlja.“ Služite joj, svesno joj služite. To je mučno, ali je veliki izazov, dostojan ljudskog veka, Ako na kraju ovog poduhvata postanete aseksualni, ne tugujte. Nije to loš nusproizvod.

Period apstinencije:

Drugih mesec dana seksualnog samomučenja zahteva bitno drugačiji angažman, jednostavniji, mada znatno teži. Nakon prvih mesec dana burnog seksualnog života ili domišljatih pokušaja življenja istog, vaš novi zadatak u pravcu razvijanja discipline usmeren je ka potpunom seksualnom uzdržavanju. Pritom nije samo reč o fizičkom uzdržavanju od seksualnih aktivnosti, već se na tu temu ne sme ni pomišljati, a kamo li maštati. Najbolje bi bilo da se drugog meseca praktikovanja pripreme socijalno izolujete. Za razliku od prethodnog meseca, nema izlazaka, poziva, druženja, nema komunikacije putem interneta ili mobilnog telefona. Svaki kontakt sa ljudima svedite na zaista neophodan minimum. Trudite se da otklonite svaku bludnu misao koja vam padne napamet. Uzdržite se od svakog medija koji bi možda imao ma i trunčicu sadržaja koji može izazvati određene seksualne asocijacije. Ne posmatrajte ljude, odvratite pogled od neke privlačne osobe koja slučajno prolazi pored vas. Bavite se aseksualnim delatnostima, igrajte šah, čitajte Hegela, obavljajte teške fizičke poslove ili vežbe, slušajte Baha ili Betovena, gledajte Mesec, oblake, posvetite se poslu. Nema razmišljanja o onome šta ste radili prethodnih mesec dana. Nema prisećanja. Potisnite to. Ovo su sada nove perspektive. Nakon mesec dana uzdržavanja, dajte novu definiciju pohote. Javiće vam se puno raznih misli. Sredite ih. Definišite pohotu sa pozicija uzdržanosti a ne sa pozicija raskalašnosti kao u prvom periodu. Nakon toga uporedite dva iskaza. Možda ćete biti iznenađeni. Bili ste bludnik, sada ste asketa. To su na prvi pogled zaista nepomirljive suprotnosti. Proverite da li je uistinu tako.

Period dinamične introvertnosti:

Ovde je reč o pomalo ekscentričnoj varijanti iskušavanja pohote koja predstavlja kombinaciju prethodne dve, odnosno uzdržavanja i podavanja. Na neki način tu imamo posla sa apsurdnom mešavinom askete ili aseksualca i radikalnog bludnika. Naime i ovoga puta nije dozvoljen nikakav seksualni kontakt, ali je imperativ na što snažnijem i što kreativnijem seksualnom fantaziranju. Cilj je stvoriti što veći napon pohote. Pritom, neophodno je uzdržavati se i od bilo kakvog oblika masturbacije. Dakle, ima gledanja i zamišljanja ali nema diranja, ni drugih, ni sebe. Posmatrajte sočne prolaznike, osetite zovne mirise koji mame na parenje, pratite porno sadržaje u medijima i na internetu, zovite razne servise za pružanje telefonskih seksualnih usluga, posećujte striptiz barove, izlazite, flertujte, voajerišite, maštajte, budite aktivni na internet društvenim mrežama, trpite uzbuđenost i stalno je podražujte, ali ne činite ništa. Kanališite. Na kraju, kada silovita energija pohote iskoči, sagledajte je i uobličite definiciju iz krajnje teskobne pozicije. Uporedite to sa prethodnim nalazima. Ima li razlike?

Period radikalnog fetišizma:

Za praksu namenjenu četvrtom mesecu ovog intenzivnog kursa discipline i inkubacije za inicijacijski akt, zaista je neophodno imati jak stomak. Saznaćete mnoge stvari o sebi, a možda ćete otkriti i neke seksualne afinitete za koje niste ni slutili da su vam prijemčivi. Sve što ste do sada prošli, u prethodna tri meseca iskušavanja pohote, nije ništa spram onoga što sledi. Ovoga puta cilj vaše seksualne aktivnosti, objekti delovanja vaše pohote nisu više oni koji vas privlače ili spram kojih ste u najmanju ruku seksualno indiferentni (ali koji ipak mogu da zadovolje vaše kriterijume čak i ako su ovi veoma nisko postavljeni). Sada je neophodno usmeriti seksualni instinkt ka objektima / subjektima koji su vam odbojni ili u vama izazivaju gađenje. Praksa četvrtog meseca predstavlja silovanje sopstvenog libida, tj silovanje samoga sebe kao seksualnog bića. Pritom je sve dozvoljeno. Granice odredite sami, ali pazite da budu rastegljive. Nemojte rizikovati život i zdravlje, ne kršite zakon, ali ne lišavajte se neke pikantne gnusnosti samo zato što vam je to moralno, estetski ili fiziološki neprihvatljivo. Upustite se u zaista maštovite seksualne odnose i igre sa ružnim, odvratnim, starim ili hendikepiranim osobama ili u oblike seksa koji vam nikako ne prijaju. Nemojte se ograničavati samo na ljudska bića. Masturbirajte uz sadržaje iz oblasti sudske medicine itd. Takođe, pokušajte da masturbirate uz sliku uveličane muve, zatim radite nešto sa izmetom… Pokušajte da neke posve neseksualne pojave i oblike doživite seksualno, koristeći prilično rastegljivu seksualnu imaginaciju. Zamišljajte da opštite sa nekakvim velikim insektom, ili da ste ogromni mutirani insekt koji ide okolo i napastvuje ljudska bića, mrtvace u rakama i mrtvačnicama, životinje, automobile, kuće, šahtove, drveće, rupe u zemlji itd. Četvrti mesec se doživljava totalno panseksualno. Da li će i definicija biti u duhu panseksualizma?

Nakon ovog četvoromesečnog kontrolisanog ludila, kako bi to rekao Kastaneda, teško da ćete ikada više biti ona stara ličnost. Saznaćete mnogo o sebi. Naravno, svestan sam da većina ljudi sebi ne može dozvoliti ili priuštiti ovakvo eksperimentisanje ili prosto ovako nešto smatra glupim, nepotrebnim i sasvim neprihvatljivim. Naposletku, neka se niko ne oseti pozvanim da sledi ove upute. Pisac ovih redova je samog sebe podvrgnuo ovom eksperimentu u cilju podsticanja samospoznaje. Ono što smatram dobrim i korisnim za mene, nije nužno dobro i korisno nekome drugom. Naposletku, neka svako traga za sopstvenim metodama iskušavanja samoga sebe i sila koje postoje u svakom od nas. Ako imate neki bolji način iskušavanja i kanalisanja pohote – izvolite, ali iz ličnog iskustva govorim da je ovo prilično delotvorna šok terapija.