Lucifer

Faeton

Ko je zapravo Lucifer? Pre nego što je postao knez tame hrišćanske eshatologije, i pre nego što je proglašen Svetlonošom svrgnutim sa nebesa, njegov lik lebdeo je vekovima u predanjima starih kultura. Ovaj tekst ne bavi se teološkim dogmama, već pokušava da rekonstruiše drevni, paganski supstrat mita. Krenućemo tragom jednog upečatljivog obrasca: priče o biću sunčanog sjaja, rođenog iz veze neba i zemlje, koje biva svrgnuto u podzemni svet ostavljajući za sobom trag smrada i raspadanja. Od zvezdanog puta Faetona, preko sahranjenog zmaja Pitona, do tiranina Nimroda, pratićemo kako se jedan te isti motiv preliva kroz grčku, mesopotamsku i biblijsku mitologiju, da bismo na kraju ugledali lik koji će postati večiti simbol pobune i revolucije. 

I segment: Faeton, Piton, Tifon

Na početku ovog izlaganja o Luciferu zaobišao bih konvencionalne predstave te krenuo sa osvrtom na neke indikativne detalje iz grčke mitologije, počevši od mita o Faetonu. Na vezu Faetona, Pitona i Tifona sa Luciferom, ukazao je Džejk Straton Kent u knjizi „Geozofija“. Faeton, čije se ime prevodi kao sjajni, ili onaj koji isijava, sin je boga sunca titana Heliosa i nimfe okeanide Klimene, koji je u bljesku pao sa nebesa nakon što je izgubio kontrolu nad sunčevim kočijama koje je posudio od oca. Kao posledica tog događaja, od njegovih džinovskih ostataka nastao je nesnosan smrad. U tome možemo povući paralelu sa telesinom Pitona, čije ime znači truli, kojeg je ubio solarni bog Apolon te koji je sahranjen u Delfima. U varijantama mita umesto Pitona pominje se Drakaina, kao ženski zmaj, što podseća na mesopotamski mit o solarnom bogu Marduku koji ubija zmajoliku ili zmijoliku boginju Tijamat. Sledeći Kenta, ovu vezu Faetona i Pitona možemo upotpuniti sa još jednim mitološkim likom, a to je Tifon, sahranjeni bog čije je raspadajuće telo stvaralo gustu smrdljivu maglu. Tifon, čije ime znači uragan ili olujni, dete Tartara i Geje, jeste zmijoliko-antropomorfni krilati div kojeg je ubio Zevs. Tifon je poistovećivan sa egipatskim bogom Setom. Bio je otac čuvara ulaza u podzemlje, troglavog psa Kerbera, ali i Sfinge, čija je majka poluzmija Ehidna.

Atena i Erihtonos

Zevs je takođe usmrtio Faetona, budući da su se pomahnitale solarne kočije, čiji konji očito nisu slušali neiskusnog vozara koji se uplašio ugledavši Škorpiju na nebu (misli se na sazvežđe), opasno primakle Zemlji pustošeći je sunčevom vrelinom. Tada je Zevs munjom oborio Faetona koji je pao u reku Eridanus koja teče Hadom. U ovome postoji jezička sličnost sa sumerskim gradom Eriduom, posvećenom bogu voda Enkiju. Takođe, biblijski Helel ben Šahar (Sin zore), kojeg pominje prorok Isaija, pada u hebrejski podzemni svet, kraljevstvo mrtvih, Šeol. U Apokalipsi 8:10, govori se o padu zvezde koja se poput buktinje sunovraćuje u vodu. Dakle, Faeton, Piton i Tifon dele iste detalje tako karakteristične za kasnije hrišćanske predstave o Luciferu ili Satani. U pitanju je pakleni, htonski smrad, sunovrat u podzemni ambis sa nebeskih visina, veza kako sa solarnim božanstvima, tako i sa vrhunskim bogom gromovnikom. Faetonu je posvećeno sazvežđe Auriga (Kočijaš). Grčko ime tog sazvežđa je Eniohos (držač uzdi), a koje po zvučnosti podseća na biblijskog Enoha, kojeg je Bog uzeo za njegovog života (Postanje, 5:21-24). 

II segment: Faeton, Erihtonos, Klimena, Eos

Takođe, postoji shvatanje koje povezuje ovo sazvežđe sa legendarnim sumerskim kraljem Nimrodom graditeljem čuvene Vavilonsku kulu. U jednoj varijanti grčkog mita, ime tog kočijaša je Erihtonos (moguće značenje je „koji se bori sa zemljom“). On je sin vulkanskog boga Hefesta i boginje Atene, mada se pominje i da ga je rodila Geja. Erihtonos je rođen kao bogalj te pošto nije mogao da hoda njegov otac mu je izradio kolica, odnosno kočija. Njegova zaštitnica je boginja Atena koja ga je krila u korpi (za držanje zmija), budući da je donji deo njegovog tela bio zmijski. Na partenonskoj statui ove boginje Erihtonos je prikazan u obliku zmije pored Ateninog štita. Takođe, Erihtonos je smatran izumiteljem kvadrige, kočije koju vuku četiri konja.

Teško je na prvi pogled poistovetiti Erihtonosa i Faetona, ali veza između Faetona i Hefesta postoji u verziji mita po kome je Faeton njegov sin. Još jedna poveznica Faetona i podzemlja jeste poistovećivanje njegovog oca Heliosa sa Hefestom (čiji je egipatski pandan bog Ptah). Osim toga, upravo je Hefest skovao pehar koji je poslužio kao barka (poput Raove barke) kojom je Helios tokom noći, putovao podzemnim vodama sa zapada na istok. Helios i Hefest, iako različiti bogovi, mogu predstavljati ovaploćenja solarnog bića, s tom razlikom što je Hefest oblik htonskog Sunca, dok je Helios njegova nebeska forma. U drugoj verziji mita o Faetonu, njegova majka bila je boginja zore Eos, titanskog porekla, inače sestra solarnog boga Heliosa i lunarne boginje Selene. Njegov otac je smrtnik Kefej (Kufu ili Keops?), sin egipatskog faraona Bela, etiopski kralj, suprug Kasiopeje i otac Andromede (sve sami astronomski pojmovi). U ovoj varijanti Faeton je bio voljen od strane Afrodite. Imajmo na umu da su Eos i Afrodita mitski izraz Venerine planetarne prirode, a što opet dovodimo u vezu sa kompleksom Venera - Lucifer. U jednoj varijanti mita Faetonova majka nimfa Klimena pojavljuje se i kao majka još jednog indikativnog mitološkog lika koji izaziva snažnu lucifersku asocijaciju - Prometeja. Osim njih dvojice, Klimena je i majka čuvenog diva Atlanta, koji je zbog učestvovanja u titanskoj pobuni protiv olimpijskih bogova, kažnjen tako što je na svojim plećima nosio nebeski svod.

Sargon II

Očigledno bi u likovima Klimene i Eos trebalo potražiti ključeve majčinskog načela luciferijanstva. Kao jutarnja rosa koju vezujemo za Eos, i kao nimfa Klimene, ovde uočavamo vodeni element u svojstvu Majke koja u vezi sa Suncem rađa veliko i moćno biće sudbinski sklono padu, odnosno smrti uzrokovane intervencijom nebeskih sila. U varijanti mita o Faetonu (po kojoj je njegova majka Eos), mogući uzrok njegovog pada jeste u njegovoj smrtnoj prirodi koju je nasledio od svog oca Kefeja. Klimena je takođe i majka sedam nimfi poznate kao Helijade (asocijacija na solarnu vodu). Po Helijadama je jedno sazvežđe dobilo ime. Faeton bi bio osmo, muško dete, a što snažno podseća na sve ono što je Kenet Grant, sledeći Džeralda Masija, pisao o egipatskoj boginji Velikoj Majci Ta-Urt, predstavljenoj sa sedam zvezda sazvežđa Veliki Medved, koja rađa boga Seta, oličenog u Psećoj zvezdi Sirijusu. Prvobitno je to bio Sin Majke rođen bez učešća oca, što ukazuje na matrilinearnu kulturu i doba kada muška uloga u prokreaciji nije imala značaj. Muško načelo je u tom smislu bilo nevidljivo ili natprirodno, odnosno božansko, a čiji je najpodesniji predstavnik upravo Sunce.

III segment: Helel ben Šahar, Nimrod

Piter Grej, u knjizi „Lucifer: Princeps“, kao još primera luciferskih motiva sa grčkom mitologijom, osim Faetona, ističe likove Belerofonta, Prometeja i Ikara, a takođe pominje i sumerskog Etana, Gilgameša i Atara. Vidimo da postoji više oblika tog mita u raznim kulturama. Ovde bih napravio digresiju i pokušao da ukratko predstavim nekoliko ideja iz Grejove knjige od značaja za ovo razmatranje, da bih se potom vratio na glavni tok priče oličen u primerima iz grčke mitologije. U samom jezgru mita o Luciferu stoji pobuna protiv ustaljenog ili legitimnog poretka i posezanje za vrhovnom vlašću. Izraz Lucifer, u biblijskom smislu, pominje se u latinskom prevodu starozavetnog teksta, Isaija 14:12, gde u srpskom prevodu piše: „Kako pade sa nebesa, Svetlonošo, Zorin sine! Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru naroda.“ 

Po Greju, Isaijin tekst (14:12-15) sadrži fragmente mita koji odgovara liku Faetona, a koji verovatno ima starije poreklo, najverovatnije sumersko. Isaijin Svetlonoša je na latinski preveden kao Lucifer. U grčkom prevodu to je Eosforos. Pritom, kontekst ovog navoda odnosi se na asirsko-vavilonskog vladara (najverovatnije Sargona II) kojeg proklinje prorok Isaija, nad čijom smrću on likuje i vidi je kao Jahveovu nadmoć. U krajnjoj liniji, uopšte nije važna ličnost nekog antičkog bliskoistočnog tiranina, već činjenica da je reč o predstavniku sile (geopolitičkom faktoru) koja je Izraelcima nametnula, u njihovim očima nelegitiman, bogohulni, paganski, antikosmički, naposletku satanski poredak. Vladar novog asirskog carstva postao je ovaploćenje legendarnog svetskog zloduha. Grej tvrdi da hebrejski izraz koji je upotrebio Isaija, Helel ben Šahar (Sin zore), predstavlja vladarsku titulu, budući da njegov legitimitet dolazi od jutarnje zvezde, Venere, tj od boginje Ištar. U očima starozavetnog proroka Ištar je idol, lažno božanstvo. Vezu sa Venerom i vodenim elementom imalo je i starosemitsko božanstvo Atar (verovatno varijacija od Ištar / Astarta).

Grej sugeriše da lik koji u biblijskom kontekstu može poslužiti kao prototip ili zajednički simbol sumerske vladarske doktrine kosmičkog i državnog legitimiteta, koju su potom nasledili drugi paganski narodi Bliskog istoka, jeste Nimrod. Ovaj vladar pominje se u desetoj glavi Postanka, a često je u vanbiblijskim izvorima povezivan sa izgradnjom Vavilonske kule te predstavlja oličenje ljudske pobune protiv Božjeg poretka. Nimrod je u bibliji označen kao Hamov potomak, jednog od trojice Nojevih sinova kojeg je otac prokleo. Nimrodov otac je Kuš, od koga poreklo vode Kušiti, odnosno Etiopljani, a što neodoljivo podseća na lik Kefeja iz grčke mitologije, etiopskog kralja, koji je u jednoj verziji mita, kako sam već pomenuo, bio Faetonov otac. Kako u desetoj glavi beleži Postanje, Hamovi potomci, Hamiti, vladali su sumerskom zemljom (što zvanična istorija ne može potvrditi). Uopšteno, Hamiti su Egipćani, Libijci, Kananci i Etiopljani, u biblijskoj perspektivi dijabolična loza ili rasa, protiv čije su magijske religije grmeli Jahveovi proroci, ali čiju tehničku i civilizacijsku superiornost ne možemo zanemarivati. Grčki mit pominje da su Afrikanci potamneli onda kada je Faeton, izgubivši kontrolu nad Heliosovom kočijom, skrenuo bliže Zemlji te spržio kožu afričkih ljudi i uništio vegetaciju na prostoru današnje saharske pustinje. U „Mormonovoj knjizi“ američkog proroka Džozefa Smita, tamna boja kože je izraz prokletstva koje je Bog bacio na neverne ljude prvobitno bele puti. Ti mitovi su može biti odjek ili u korenu percipiranja Afrikanaca kao baštinitelja mračnih obreda i demonolatrije, čime se objašnjava njihova boja kože i drugačiji izgled.

Belerofont

Vrednosti, verovanja i prakse koje su nametnuli paganski osvajači, prkose ustaljenom poretku po kome je ustanovljeno izraelsko kraljevstvo kao Božja država. Mnogi tadašnji Izraeliti poveli su se za tom stranom modom, prihvatajući tuđa verovanja i običaje, a što nailazi na osudu proroka. Prorok Isaija ih proklinje i njihovo ponašanje opisuje kao pobunu protiv Boga. Upravo je ta pobuna protiv Boga u korist ovozemaljske surevnjivosti, nadmenosti i idolopoklonstva ključni motiv obrazovanja mita o Luciferu kao Satani, univerzalnom protivniku koji poprima ahrimanske dimenzije. On postaje obmanjivač.

Dodatni motiv mita o Luciferu, kako Grej naglašava, jeste kult meteorskog metala, o čemu je i Mirča Elijade pisao. Meteori, naročito oni bogati gvožđem, bezmalo kod svih naroda imali su sveti karakter. Oni su dali zamajac razvoju kovačkog zanata, koji je izvorno povezivan sa magijom i svetom duhova. Kovači su, kako je Elijade pokazao, izvorno i alhemičari. Kod nekih naroda kovači su bili poštovani i cenjeni, dok su neki na njih gledali kao na nužno zlo, ljude u vezi sa zlim duhovima i mračnom magijom. U tom smislu indikativna je veza biblijskog Tubal Kaina, potomka zloglasnog Kaina, sa metalurgijom. Betil, odnosno sveti kamen, jeste upravo onaj nebeskog, odnosno meteorskog porekla. Zato su mnogi narodi verovali da je nebeski svod sačinjen od metala. Meteorski metal je dar nebeskih bogova. U tom smislu nije teško pretpostaviti mogućnost meteorskog porekla mita o palim bogovima, polubogovima, anđelima ili sinovima bogova.

IV segment: Belerofont

Sada bih se osvrnuo na Belerofon(t)a, heroja, Sizifovog unuka, sina boga Posejdona (u drugoj varijanti njegov otac je korintski kralj Glauk) i Eurinome (Glaukove supruge). Za njega se tvrdilo da je bio lep kao bog. Ovde odmah pada u oči drevni motiv o božanskom očinstvu koji, osim što odražava matrilinearnu kulturu, ukazuje i na poseban karakter deteta te predstavlja središnji motiv rođenja božanskih ili posebno istaknutih ličnosti. Ne bih ovde ulazio previše u detalje njegovog mita, samo ću naglasiti da je Belerofont, kao heroj, ubica mnogih čudovišta, a između ostalog i čuvene troglave Himere (lav-jarac-zmija) te da je uspeo uhvatiti i obuzdati krilatog konja Pegaza, koji je čuveniji mitološki lik od samog Belerofonta, u toj meri da je jedno sazvežđe dobilo ime po njemu. Inače, Pegaz je rođen od krvi koja je šikljala iz vrata obezglavljene Gorgone Meduze (zvezda Algol), a koju je ubio heroj Persej. Iako je imao krila, Pegaz je u suštini bio vodenog porekla. Ma kako bilo, upravo jašući Pegaza, Belerofont je uspeo da se vine na sam Olimp, a što, kao neviđena drskost, nije prošlo bez kazne od strane samog Zevsa. Konji su, kao što znamo iz mitologije, barem za Grke bili htonske životinje i bili su posvećeni vodenom bogu Posejdonu. Otud solarne kočije imaju vezu sa dubinom i podzemljem. Sumerski mitološki lik Etana, uzneo se na nebesa uz pomoć orla, do najviše tačke neba Elati. Etana je takođe pao u podzemlje i postao čuvar ulaza u donji svet. Dakle, ovde takođe prepoznajemo osnovni luciferski motiv: uspon na nebesa i pad nakon intervencije vrhovnog ili solarnog boga. Kod Isaije (14:13-15) čitamo:

„A govorio si u svom srcu: ‘Do nebesa ću se podići. Iznad Božjih zvezda podići ću svoj presto i sešću na zbornu goru na krajnjem severu. Podići ću se iznad oblaka. Izjednačiću se sa Svevišnjim.’ Ali u grob bićeš svrgnut, u najdublju jamu.“

Joseph Noel Paton

Belerofont je, po jednoj verziji, bio likijsko solarno božanstvo koji je na krilatom konju putovao nebom i strelama krotio po ljude neprijateljske sile, poput recimo vulkana, koje je otelovljavao lik Himere. U toj solarnoj komponenti uočavamo sličnost Belerofonta sa Faetonom. Belerofont je kao naočit mladić velike lepote, pavši sa olimpskih visina, završio kao obogaljeni i ružni lik, a što asocira na Hefestovog sina ili samog hromog boga Hefesta. Tako i u popularnom verovanju nekada prelepi i oholi Lucifer, nakon pada, postaje ružni, šepavi i mrzovoljni đavo. Piter Grej se poziva na autora Majkla C. Astura, u njegovoj analizi etimologije imenice Belerofont, što on vidi kao semitsku derivaciju čiji je načelni oblik Baʿal-rāphôn, što se prevodi kao Baal koji isceljuje, a kojeg u krajnjoj liniji možemo smatrati uzorom lika arhanđela Rafaela, koji je takođe iscelitelj. 

Grej naglašava još jedan momenat u priči o Belerofontu koji je vezan za magiju, a tiče se pomoći koju je on zadobio od boginje Atene prilikom kroćenja Pegaza. Uz pomoć magičnog eliksira on je ovladao čudesnim konjem. To su moći i umeća veštica, ali i tzv kćeri Sunca: Kirke i Medeje. Ujedno, poznavanje obrade metala i bilja, spravljanje magičnih napitaka za opčinjavanje, trovanje ili isceljivanje, jeste htonski domen veštičarstva, kasnije povezanog sa obožavanjem đavola, odnosno satanizmom. Upravo je taj satanski oreol ono što Lucifera karakteriše u našoj kulturi. U tom smislu, Lucifer, odnosno Helel ben Šahar, je satanizovan i pretvoren u demona kletvama proroka Isaije, a što biva potvrđeno u Novom zavetu. Magijska struja je pokrenuta i od tog vremena kontinuirano truje imaginaciju gradeći demonski lik. U tom smislu u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje da li je taj lik emancipatorski ili represivan ili je možda i jedno i drugo? Kakvo god bilo naše mišljenje o njemu jedno se ne može sporiti, Lucifer je simbol revolucije.

++++

Putovanje od Faetona do Belerofonta otkriva nam da Lucifer nije proizvod jednog uma, jednog proroka ili jedne knjige. On je, pre svega, struktura, odnosno obrazac priče koji je duboko ukorenjen u ljudsku psihu i njene pokušaje da objasni poreklo svetlosti, moći, pobune i patnje. Bilo da je reč o grčkom Faetonu koji gubi kontrolu nad očevim kočijama, sumerskom Etanu koji pada sa nebesa, ili asirskom vladaru koga Isaija proklinje, u svima njima prepoznajemo isti motiv: biće izuzetne lepote i moći biva svrgnuto jer je posegnulo za onim što mu nije pripadalo. U toj priči o padu, ključnu ulogu igra Majka – Klimena, Eos, Ištar – koja svojim vodenim, zvezdanim poreklom povezuje nebesko i htonsko. Na kraju, ono što danas zovemo Luciferom jeste sabirna tačka svih tih drevnih priča, mitski heroj koji je, prolazeći kroz filter judeo-hrišćanske osude, postao ne samo simbol zla, već i večiti podsetnik na granicu koja čoveka deli od bogova, i na tragičnu lepotu njenog prelaženja.

Magijsko iskušavanje pohote

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Verziju teksta ovog poglavlja već sam objavio u ranijim verzijama „Božanske revolucije katastrofe“, ali je za potrebe ovog izdanja uvršten u ovu knjigu budući da se kao zanimljiv praktičan metod uklapa u njen poredak. U „Revoluciji“ sam ovo poglavlje započeo kontradiktornom tvrdnjom da je razvrat dobar ambijent za razvoj svetosti, ali i dobra maska za njeno skrivanje. Praktikovanje razvrata i bitisanje u njegovim koordinatama čoveka lišava teškog bremena umišljene svetačke moralnosti prožete rigidnim kodom više zasnovanom na negativnim nego na afirmativnim akcijama. Razvrat, to je Venera u Škorpiji, idealno mesto za skrivanje svetosti, na prvi pogled tek slika koja plamti u mašti: izuzetno privlačna mlada žena koja podiže čašu. Magija je, između ostalog, upravljanje fantazmima. Simbolizam škorpije umetnut u ovu sliku jeste tu da nas opomene na otrov užitka. Taj otrov jeste primordijalna strast. Od nje se možemo beznadežno otrovati. Ta strast nije tek vezana za ljudsko obličje nego za formu forme radi. Ljudska je samo jedna od formi. Nosilac primordijalne strasti nije svest u ljudskom smislu, nije ljudska svest, nego svest koja menja obličje ispoljavanja u skladu sa impulsima strasti koju nosi. To je slepa svest, jer ona nije gospodar strasti, nego je prati i teži da je ispuni i nahrani. Civilizacijsko shvatanje lepog je imalo za cilj da učvrsti jednu estetiku i učini je dominantnom. Naravno, različite kulture imaju različite percepcije lepog i poželjnog. Ovo o čemu je ovde reč nema veze sa kulturom i civilizacijom ili sa ljudskim svetom. Uključuje ljudski svet, ali nije ekskluzivno usredsređen na njega.

Kažu, strast je slepa, ali tako je samo na prvi pogled. Zapravo, ona veoma dobro vidi, jer je predatorske prirode. Ono u njenoj prirodi što čini da izgleda kao slepa jeste njena veoma uska fokusiranost. Ona tačno zna šta je pobuđuje, a to je obično nekoliko suštinskih slika koje pokreću fantazmagorijski niz. Nema neke posebne razlike između strasti koja se pobuđuje kada je objekat estetski rugoban od onog koji je estetski lep, simetričan. Razlika je u uplivima drugih osećanja koje su takođe strasti ali nisu bazične, nisu inferiorne, nisu tako snažne. U kombinaciji sa drugim strastima, bazična, niska strast ne nestaje kada se zadovolji, nego se sublimira. Ta strast ne korespondira sa duhovnim ili umnim aspiracijama, potpuno je nerazumna i demonska, koliko i božanska. Ovladavanje životom i svetom jeste ovladavanje strastima, a tu se pre svega misli na kanalisanje pohote. Sva naša osećanja granaju se sa stabla tzv. niskih strasti. To su strasti stvaranja i razaranja, surovi gospodari, goniči ljudske stoke. Stoka je srećna kada je glad njihove strasti utoljena ili se utoljava. Stoka je nesrećna kada je gladna ili onda kada se za trenutak trgne i pogleda kakvu je pustoš u njihovim životima načinila strast, odnosno potčinjenost njihovih umova i ličnosti toj radikalnoj energiji. Tada nastupa period griže savesti, (naravno, ne nužno i ne uvek), koja se često leči ponovnim raspirivanjem tog istog ili pak nekog drugog oblika strasti. Čovek kao strastveno biće, i to biće koje češće podleže strastima nego što ih kanališe, po definiciji samo od sebe srlja u katastrofu, bilo kao pojedinac, bilo kolektivno. To više nije samo stvar određene teorije ili pogleda na svet, već pojava osvedočena u praksi. Čoveka razjedaju strasti: strast mržnje, zavisti, ljubomore, gneva, pohote, pohlepe, straha, sumnji, frustracije i nespokoja, strasti gordosti i samoljublja, strasti mudrosti i znanja… Nije cilj potiskivati ili skrivati društveno nepoželjne i sankcionisane vidove ispoljavanja strasti. Radi se o kanalisanju, kao voljnoj radnji, svih vidova strasti. Međutim, kako ćemo kanalisati te opskurne sile ukoliko se prethodno nismo suočili sa njima, ukoliko ih nismo izazvali, sagledali, borili se sa njima, definisali, (i tom prilikom sačuvali sebe)?

Da bi se čovek upustio u okultno, neophodno je, između ostalog, da bude sposoban za kanalisanje i manipulisanje svojim osećanjima i strastima. Prvenstvo u odabiru neprijatelja sa kojim ćemo biti suočeni na samom početku, ima sirova seksualna pohota, za koju smatram da je najsilnija i najbogatija energijom. Bez imalo discipline u toj oblasti svako bavljenje okultnim osuđeno je na bizarnost. Ako je cilj kanalisanje tog unutrašnjeg pritiska, prvenstvo ima zazivanje te moćne strasti. Izložiti sebe. Svako je u tom smislu laboratorija sopstvene seksualnosti. Izložiti sebe inferiornoj psihičkoj plimi i pritom biti dovoljno samosvestan, biti racionalno podvojen, ne bi li ostvario delotvorno samoposmatranje u tim kritičnim trenucima kontrolisane, vođene, eksperimentalne ludosti. Da bi neko došao do spoznaje sopstvenog libidonoznog ispoljavanja, do definicije koja predstavlja racionalizaciju iskustva udara tzv libida, a što je važno iz praktičnih razloga, potrebno je da se podvrgne svakodnevnom, sveobuhvatnom, dugotrajnom, iscrpljujućem i intenzivnom eksperimentu. Eksperiment je mučan, težak i zahteva istrajnost, stabilnost ličnosti, volju i veru u sebe. Uspeh je izdržati do kraja. Zadatak je dati ličnu definiciju te odgovor namenjen prvenstveno sebi, na pitanje šta je to pohota: moja pohota? Mora se voditi računa o tome da se pohota ne može pobediti. Ona može iščiliti, promeniti oblik, ili se pak još razornije i opsesivnije povratiti. Naposletku, pobeda nije bitna. Bitna je igra. Bitno je iskustvo koje eksperiment nosi sa sobom. Posledice su dugotrajne i opsežne. Rezultat, ili naglo sine ili dolazi sporo, i tek kao spoznaja, kao slučajno otkrivena, odnosno osvešćena promena u vlastitom karakteru. Ovo što sledi je opis intenzivne četvoromesečne meditacije, stalno usmerenog napora u cilju posmatranja i razvoja svesnosti o čudnovatim putevima kojima se kreće moćna sila tzv niskih strasti.

Period ekstrovertnosti:

Prvih mesec dana iskušavanja pohote podrazumeva radikalnu promenu u gledanju na stvarnost i vlastitu ulogu u toj stvarnosti. Za to vreme iskušenik je vođen samo jednom mišlju – pre nego što zaspi, čim se probudi i tokom čitavog dana. Sve što bude činio, mora biti prožeto namerom da što češće, koliko god je to fizički moguće, održava seksualne odnose i kontakte bilo koje vrste sa što većim brojem osoba. Dakle, vi živite, ponašate se i na svet gledate sa jednim isključivim ciljem: da udovoljite svim vašim seksualnim željama i kapricima. To je opsežna operacija. Zahtevaće svo vaše raspoloživo vreme, pa i preko toga. Zato, uzmite bolovanje, neko odsustvo sa posla i iz života. Snađite se. Naposletku, improvizujte. Tokom ovog perioda na život ćete gledati kao na neponovljivu, jedinstvenu priliku da sebi date seksualnog oduška i priuštite zadovoljstvo, što češće, na različite načine i sa različitim individuama. Na kraju, ako niste sposobni za promiskuitet onda upotrebite svu vašu kreativnost u odnosu sa jednom osobom, a ako čak ni to ne možete, onda nameravajte besprekorno a neki rezultat će se već iskristalisati. Čitav svet i vaše svakodnevno okruženje, postaju veliko lovište. Vi ste lovac, svi ostali su potencijalni partneri ili puki objekti zadovoljenja vaše požude. Plaćajte ako je potrebno. Svakodnevno težite da budete u nekoj šemi, jer tada to postaje jedina ideja vodilja te smisao vašeg postojanja. Pretražujte internet, telefonirajte, spopadajte, nabacujte se, udvarajte se, flertujte. Nastojte da u toku te prve jednomesečne faze iskušavanja pohote imate što više seksualnih odnosa (i ostalih oblika seksualnog opštenja). Postanite satirijast. Učinite se privlačnim. Budite lukavi i zavodljivi. Ako treba, molite. Neka sve bude u funkciji seksa. Bacite sopstvenu ličnost pod noge, sve obzire i svaku moguću nedoumicu. Zar vam se baš mora neko dopasti da biste seksualno opštili sa tom osobom?

Nakon mesec dana eksperimentalnog herojskog promiskuiteta i psihofizičkog iscrpljivanja usled života seksualno opterećene ličnosti te stalne usredsređenosti na pronalaženje eventualnih partnera za sve vrste seksualnih aktivnosti koje vam padnu napamet, bićete u stanju da mirno, hladno, po malo umorno, racionalno date definiciju vaše pohote. Iskusili ste je. Živeli ste je intenzivno. Bili ste njen verni sluga. Otud vaša definicija nije plod umovanja i zamišljanja već sećanja na proživljeno. Dali ste svoj sud na osnovu jednomesečnog, zaista prenapregnutog iskustva. Investirali ste energiju, niste je uludo potrošili, iako bi možda izgledalo tako. Vodite dnevnik sve vreme. Dajte stručnu ekspertizu, kratak izveštaj ili bar kakvu konvencionalnu frazu, teorijsku konstrukciju, rečenicu, neku lično vašu definiciju, određenje, iskaz kojim ćete uobličiti vaše iskustvo te pokazati sebi da ste u stanju razumno objasniti šta vam se dogodilo, šta je rezultat vašeg napora, šta ste naučili, spoznali, kakva je moć vašeg razumevanja i koji su domeni vašeg intelekta. Takođe, tokom ove prve faze iskušavanja pohote, važno je reći kako uopšte nije bitno hoćete li uspeti u vašoj nameri da što češće, ako ne svakodnevno, u tih mesec dana, ostvarite nekakav seks, makar neuspeli. Važna je vaša namera i njeno usmerenje. Važan je trud i iskustvo da ste mesec dana živeli kao lovac, kao neko ko ima realan cilj i smisao života, neko ko je snažno instinktivno motivisan. Mesec dana živite, radite, odmarate se, jedete, pijete, vršite nuždu, kupate se ili znojite, doterujete se, izlazite, družite se, samo zarad jednog cilja a to je utoljavanje seksualne želje. Neka sve bude podređeno tome. Sve vrednosti, sva poznanstva, sav život, ljudi, novac, predmeti, služe toj svrsi koja prožima sve čega se dotaknete. Svaki vaš prijatelj ili poznanik, ukoliko već iz nekog razloga ne može biti uzet u obzir kao seksualni partner, dobro će doći kao posrednik do neke druge osobe koja jeste objekat vaše seksualne namere. Naučite da cenite ljude kao eventualne partnere ili kanale do eventualnih partnera. Vi to već činite. Ovoga puta činite to svesno, što je i zadatak ove pripreme. Sve činite svesno. Pažljivo osluškujte šta to vaša požuda hoće, kako „razmišlja.“ Služite joj, svesno joj služite. To je mučno, ali je veliki izazov, dostojan ljudskog veka, Ako na kraju ovog poduhvata postanete aseksualni, ne tugujte. Nije to loš nusproizvod.

Period apstinencije:

Drugih mesec dana seksualnog samomučenja zahteva bitno drugačiji angažman, jednostavniji, mada znatno teži. Nakon prvih mesec dana burnog seksualnog života ili domišljatih pokušaja življenja istog, vaš novi zadatak u pravcu razvijanja discipline usmeren je ka potpunom seksualnom uzdržavanju. Pritom nije samo reč o fizičkom uzdržavanju od seksualnih aktivnosti, već se na tu temu ne sme ni pomišljati, a kamo li maštati. Najbolje bi bilo da se drugog meseca praktikovanja pripreme socijalno izolujete. Za razliku od prethodnog meseca, nema izlazaka, poziva, druženja, nema komunikacije putem interneta ili mobilnog telefona. Svaki kontakt sa ljudima svedite na zaista neophodan minimum. Trudite se da otklonite svaku bludnu misao koja vam padne napamet. Uzdržite se od svakog medija koji bi možda imao ma i trunčicu sadržaja koji može izazvati određene seksualne asocijacije. Ne posmatrajte ljude, odvratite pogled od neke privlačne osobe koja slučajno prolazi pored vas. Bavite se aseksualnim delatnostima, igrajte šah, čitajte Hegela, obavljajte teške fizičke poslove ili vežbe, slušajte Baha ili Betovena, gledajte Mesec, oblake, posvetite se poslu. Nema razmišljanja o onome šta ste radili prethodnih mesec dana. Nema prisećanja. Potisnite to. Ovo su sada nove perspektive. Nakon mesec dana uzdržavanja, dajte novu definiciju pohote. Javiće vam se puno raznih misli. Sredite ih. Definišite pohotu sa pozicija uzdržanosti a ne sa pozicija raskalašnosti kao u prvom periodu. Nakon toga uporedite dva iskaza. Možda ćete biti iznenađeni. Bili ste bludnik, sada ste asketa. To su na prvi pogled zaista nepomirljive suprotnosti. Proverite da li je uistinu tako.

Period dinamične introvertnosti:

Ovde je reč o pomalo ekscentričnoj varijanti iskušavanja pohote koja predstavlja kombinaciju prethodne dve, odnosno uzdržavanja i podavanja. Na neki način tu imamo posla sa apsurdnom mešavinom askete ili aseksualca i radikalnog bludnika. Naime i ovoga puta nije dozvoljen nikakav seksualni kontakt, ali je imperativ na što snažnijem i što kreativnijem seksualnom fantaziranju. Cilj je stvoriti što veći napon pohote. Pritom, neophodno je uzdržavati se i od bilo kakvog oblika masturbacije. Dakle, ima gledanja i zamišljanja ali nema diranja, ni drugih, ni sebe. Posmatrajte sočne prolaznike, osetite zovne mirise koji mame na parenje, pratite porno sadržaje u medijima i na internetu, zovite razne servise za pružanje telefonskih seksualnih usluga, posećujte striptiz barove, izlazite, flertujte, voajerišite, maštajte, budite aktivni na internet društvenim mrežama, trpite uzbuđenost i stalno je podražujte, ali ne činite ništa. Kanališite. Na kraju, kada silovita energija pohote iskoči, sagledajte je i uobličite definiciju iz krajnje teskobne pozicije. Uporedite to sa prethodnim nalazima. Ima li razlike?

Period radikalnog fetišizma:

Za praksu namenjenu četvrtom mesecu ovog intenzivnog kursa discipline i inkubacije za inicijacijski akt, zaista je neophodno imati jak stomak. Saznaćete mnoge stvari o sebi, a možda ćete otkriti i neke seksualne afinitete za koje niste ni slutili da su vam prijemčivi. Sve što ste do sada prošli, u prethodna tri meseca iskušavanja pohote, nije ništa spram onoga što sledi. Ovoga puta cilj vaše seksualne aktivnosti, objekti delovanja vaše pohote nisu više oni koji vas privlače ili spram kojih ste u najmanju ruku seksualno indiferentni (ali koji ipak mogu da zadovolje vaše kriterijume čak i ako su ovi veoma nisko postavljeni). Sada je neophodno usmeriti seksualni instinkt ka objektima / subjektima koji su vam odbojni ili u vama izazivaju gađenje. Praksa četvrtog meseca predstavlja silovanje sopstvenog libida, tj silovanje samoga sebe kao seksualnog bića. Pritom je sve dozvoljeno. Granice odredite sami, ali pazite da budu rastegljive. Nemojte rizikovati život i zdravlje, ne kršite zakon, ali ne lišavajte se neke pikantne gnusnosti samo zato što vam je to moralno, estetski ili fiziološki neprihvatljivo. Upustite se u zaista maštovite seksualne odnose i igre sa ružnim, odvratnim, starim ili hendikepiranim osobama ili u oblike seksa koji vam nikako ne prijaju. Nemojte se ograničavati samo na ljudska bića. Masturbirajte uz sadržaje iz oblasti sudske medicine itd. Takođe, pokušajte da masturbirate uz sliku uveličane muve, zatim radite nešto sa izmetom… Pokušajte da neke posve neseksualne pojave i oblike doživite seksualno, koristeći prilično rastegljivu seksualnu imaginaciju. Zamišljajte da opštite sa nekakvim velikim insektom, ili da ste ogromni mutirani insekt koji ide okolo i napastvuje ljudska bića, mrtvace u rakama i mrtvačnicama, životinje, automobile, kuće, šahtove, drveće, rupe u zemlji itd. Četvrti mesec se doživljava totalno panseksualno. Da li će i definicija biti u duhu panseksualizma?

Nakon ovog četvoromesečnog kontrolisanog ludila, kako bi to rekao Kastaneda, teško da ćete ikada više biti ona stara ličnost. Saznaćete mnogo o sebi. Naravno, svestan sam da većina ljudi sebi ne može dozvoliti ili priuštiti ovakvo eksperimentisanje ili prosto ovako nešto smatra glupim, nepotrebnim i sasvim neprihvatljivim. Naposletku, neka se niko ne oseti pozvanim da sledi ove upute. Pisac ovih redova je samog sebe podvrgnuo ovom eksperimentu u cilju podsticanja samospoznaje. Ono što smatram dobrim i korisnim za mene, nije nužno dobro i korisno nekome drugom. Naposletku, neka svako traga za sopstvenim metodama iskušavanja samoga sebe i sila koje postoje u svakom od nas. Ako imate neki bolji način iskušavanja i kanalisanja pohote – izvolite, ali iz ličnog iskustva govorim da je ovo prilično delotvorna šok terapija.

Linkolnski vrag i simbolizam 18. stepena Škotskog obreda

Zvekir na ulaznim vratima Vrhovnog saveta 33* stepena, London

Simbolizam ceremonije inicijacije u 18. stepen Drevnog i prihvaćenog Škotskog obreda, pod nazivom Vitez Ruže i Krsta (Knight Rose-Croix / Chevalier Rose-Croix), privukao mi je pažnju jer podseća na moja astralna i sanjačka iskustva na temu Crvene sobe. Ovaj stepen je kosmičko-mistička drama o unutrašnjem Hristu, odnosno o arhetipskoj obnovi čoveka. Ne radi se o konfesionalnom hrišćanstvu, već o univerzalnom mitu o smrti i ponovnom rođenju. U nekim ložama se kaže da je 18. stepen „masonov lični Veliki Petak i Vaskrs“. Ukratko, Ruža i Krst jeste dvostruki simbol, gde Ruža predstavlja duhovnu dušu, unutrašnji cvet mudrosti, srce koje cveta u Bogu te njen razvoj označava put od profanog čoveka do preporođene osobe. Krst je tu simbol žrtve, alhemijskog raspinjanja nižeg „ja“, a četiri kraka su četiri elementa koja se moraju uskladiti. Ruža na krstu znači duša uzdignuta iznad materijalnog čoveka, sinteza smrti i života. Po nekim shvatanjima simbolizma ovog stepena, kandidat je pre inicijacije „hodao u mraku trinaest godina“, što je simbolička aluzija na period urušavanja starih vrednosti i ideala, te predstavlja alhemijski nigredo, potpunu melanholiju iz koje nastaje preobražaj. Kroz ceremoniju se provlači glavna ideja, a to je da se svetlost ne daje spolja, nego se ponovo rađa u čoveku. To svetlo je unutrašnja iskra božanskog. Zato se kaže da Vitez Ruže i Krsta prelazi iz „pasivne vere“ u „aktivnu spoznaju“. 

Tri glavne moralne vrline 18. stepena su Vera (ne teološka, nego ontološko poverenje u smisao Univerzuma), Nada (izdržljivost kroz tamu) i Ljubav (najviša masonska vrlina, koja ne pravi razlike među ljudima). Vitez Ruže i Krsta se obavezuje na mirotvorstvo, da bude onaj koji spaja, a ne razdvaja. U ezoternom smislu to znači da je pomirio sadržaje svoje psihe i integrisao svoje unutrašnje demone. Stepen operiše „trojnim jezikom“, koji se u nekim obrednim komentarima vezuje za Svetlost (gnostička spoznaja), Istinu (unutrašnji logos) i Život (uskrsnula energija). To ukazuje na hermetičku ideju da se inicijacija odvija na tri nivoa: psihičkom, duhovnom i noetičkom. Takođe, simbolizam 18. stepana govori o tri krsta, a to su Krst Patnje – gubitak, Krst Posvećenja – spoznaja, i Pobednički Krst – unutrašnje vaskrsnuće. To je mikrokosmos Golgote, ali u ezoterijskom, a ne dogmatskom ključu. Najdublji cilj ove inicijacije jeste, kako neki kažu, da kandidat ostvari u sebi Ružu i Krst, odnosno da živi ono što oni označavaju.

Naime, u ceremoniji inicijacije u 18. stepen postoji trenutak, ili bi barem trebalo da postoji, kada kandidat stoji pred vratima Crvene sobe i kuca tražeći dozvolu za ulazak. U širem smislu, čitav inicijacijski proces odvija u tri sobe: Crnoj, Crvenoj i Beloj. Crna soba simbolizuje stanje nakon smrti, nešto poput zagrobne ravni, Šeola, ili egipatske Amente. Ona evocira dešavanja na Golgoti, brdu raspeća Isusa Hrista, tj događaje od njegovog razapinjanja do uskrsnuća, kada je on boravio u Šeolu. U Crnoj sobi, okružen simbolima smrti, kandidat kontemplira na tu temu. Koncept Crne sobe je obuhvaćen izrazom Kabinet refleksija, a koristi se u Plavoj masoneriji (1–3 stepen). To je prostor obojen crno, sa simbolima smrti i prolaznosti. I u nekim drugim oblicima masonerije postoje elementi Crne sobe, ali ne svuda i ne uvek kao posebna fizička soba. U nekim masonskim jurisdikcijama, postoji koncept „Bele sobe razmišljanja“, koja se koristi u stepenovima 4-14, posebno kod 14. stepena („Veliki Izabrani, Savršeni i Najuzvišeniji Mason“). Bela soba simbolizuje završnu fazu pročišćenja, povratak u svetlost, alhemijsku albedo, intelektualnu jasnoću posle crne introspekcije. Nije svuda arhitektonski prisutna, ali je simbolički standard koji se pominje u komentarima.

U okviru 18. stepena postoji tradicija da se ceremonija odvija u prostoru koji se u masonskoj simbolici naziva „Crvena Loža“ ili „Crvena Komora“ (Red Room / Chambre Rouge), ali važno je naglasiti da se u većini kontinentalnih i škotskih tradicija viši stepenovi (od 15. do 18.) često se nazivaju Crvenim stepenima jer je crvena boja dominantni simbolički ton. To je, podsetiću, boja krvi, žrtve i pasije, boja alhemijske rubedo faze, i boja Ruže na Krstu. Zbog toga se prostor inicijacije 18. stepena često opisuje kao „crven“, ali to označava simbolički kolorit, ne jednu fiksnu arhitektonsku sobu. Dakle, simboličko crvenilo je univerzalno u tom smislu, ali nekakva posebna crvena soba kao obavezan prostor nije. Taj izraz označava duhovnu Golgotu, odnosno mesto unutrašnje patnje i preobražaja, unutrašnju „peć“, gde se ego prekaljuje i rađa prosvetljeni logos, te naposletku „krv srca“, mesto gde se Ruža otvara na Krstu. Drugim rečima, Crvena soba je psihički prostor, a fizički raspored je samo njen odraz.

U Crvenoj sobi nalazi se beli kockasti kamen koji predstavlja trodimenzionalnu projekciju krsta. Ova soba služi da se kandidat poistoveti sa mističnim Hristom koji je ustao u savršenstvu. Njeni simboli su pelikan i orao. Pelikan je simbol raspetog a orao vaskrslog Hrista. Formula 18. stepena je INRI, što ukazuje na analogiju sa središnjom sefirom kabalističkog dijagrama Drveta života, a to je Tifaret, čija je priroda solarna. Ona predstavlja postignuće kandidata koji se na svom putu iz sobe u sobu suočava sa promenama, da bi se na kraju suočio sa demonom, ili bi barem to tako trebalo da bude, koji predstavlja prolaz ka Crvenoj sobi. Demon je čuvar njenog praga, otelotvorenje prolaza, odnosno dveri. Kandidat koji kuca na vrata Crvene sobe u neku ruku poistovećuje se sa demonskim likom.

Taj demon je isti onaj koji krasi katedralu gotskog stila posvećenu Devici Mariji u engleskom gradu Linkolnu. Njena izgradnja počela je u XI veku i ona je nekoliko vekova bila najviše zdanje na svetu. Po legendi Satana je poslao ovog vraga u katedralu ali je on tamo pretvoren u kamen od strane anđela. Vremenom, linkolnski vrag je postao popularan simbol i često je korišćen kao zvekir. Legenda o preobražaju vraga u kamen očigledno je alhemijska aluzija, budući da je alhemijski đavo izraz prima materia. U tom smislu, ponoviću ono što je ovde očigledno, a to je povezanost tri sobe sa tri osnovne faze alhemijske operacije: nigredo, albedo, rubedo. Crna soba kao nigredo simbolizuje truljenje. Dvorana smrti, odnosno albedo, označava uskrsnuće, dok Crvena soba, tj rubedo, predstavlja savršenstvo.

Đavo gotske katedrale u Linkolnu, tzv linkolnski vrag, Engleska

Prisustvo vraga na katedrali gotskog stila nije neuobičajen detalj. U tom smislu linkolnski vrag je rođak poznatih gargojli. Primetićemo da on sedi sa desnom nogom prekrštenom preko leve, što je poza kojom je u Marseljskom špilu tarota prikazana karta Car. Vladarska poza demona ukazuje na činjenicu da je on gospodar ovoga sveta. Podsetiću da je Pol Foster Kejs u karti Car, između ostalog, video simbol Velikog arhitekte univerzuma i konstitutivne moći. U smislu linkolnskog vraga, Kejs bi bio u pravu ali u obrnutom značenju - demon est deus inversus. Takođe, i u nekim tarotima sličan položaj nogu zauzima i lik na karti Obešeni čovek. U pogledu poze koju zauzima linkolnski vrag, podsetiću na srednjovekovni običaj sahranjivanja templarskih vitezova sa jednom nogom prekrštenom preko druge. U mnogim crkvama širom Evrope, posebno u Engleskoj, moguće je naći male statue sa prekrštenim nogama za koje ne mogu reći da predstavljaju baš templare, već su te figure shvaćene u širem smislu i odnose se na sve odane hrišćane zavetovane na odbranu hrišćanstva. Otud prekrštene noge aludiraju na nošenje tog metafizičkog krsta zaveta, što predstavlja viteški zavet, odnosno zavet hrišćanskog viteza. U istorijskom smislu to je vitez templar. 

Ko je zapravo taj vrag? Lozinka Crvene sobe u masonskom ritualu je Abadon. To ime se pominje u devetoj glavi Apokalipse, kada peti anđeo zatrubi, pojavi se zvezda padalica, podiže se ključ studenca bezdana iz kojeg pokulja dim i zakloni sunce te izađoše čudovišta nalik skakavcima sa škorpionskim žalcima. I u stihu 11 rečeno je: "I imali su nad sobom kao cara anđela Bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion - Upropastitelj." (prevod Lujo Bakotić). U Starom zavetu Abadon se pominje pet puta, ali ne kao ime anđela uništenja nego upravo kao uništenje. Kao anđeo uništenja, Abadon se povezuje sa anđelom Smrti čije je ime Mot (vidi hebrejsku verziju Jov 28:22). Dakle, uništenje prethodi neposrednom prolasku ka savršenstvu. Put usavršavanja podrazumeva uništavanje. Nešto biva uništeno da bi kandidat dospeo u dvoranu usavršavanja, tj u Crvenu sobu. To je put koji iz dualnosti vodi ka jedinstvu. 

U duhu argoa hermetičke kabale o kojoj piše Fulkaneli, to je možda bio razlog zašto je linkolnski vrag postavljen upravo u jednoj od najmonumentalnijih gotskih katedrala u kojoj stoluje kardinal (čija je odežda crvena). Vrag Crvene sobe je anti-vitez, anti-savršenstvo, anti-kandidat, oličenje sila koje teže da unište kandidata. Taj vrag je senka koju kandidat na svom inicijacijskom putu mora prevazići. Zato je tom vragu dodeljeno biblijsko ime, da se naglasi ezoterijska činjenica da demon može biti podvrgnut kontroli ukoliko je njegovo ime poznato. Legenda o okamenjivanju demona bi u tom smislu, između ostalog, mogla imati značenje o neophodnosti prevazilaženja materijalističkog i vulgarnog svetonazora. Korenita promena stava jeste proces koji će se u svesti kandidata ostvarivati dugo nakon ove inicijacije. Simbolički i dramski element ceremonije posvećenja trebalo bi da u umu kandidata stvori polaznu tačku, odnosno sećanje na ključni događaj koji se nalazi u ulozi mentalnog ugaonog kamena potonjeg preobražaja. Tako kandidat konačno postaje Suvereni Princ Ružinog Krsta i Vitez Orla. Položaj koji predstavlja telesni znak ovog stepena jeste isti onaj koji se u Hermetičkom redu Zlatna zora odnosi na vaskrslog Ozirisa, sa prekrštenim rukama na grudima. To je deo formule LVX koja se odnosi na Tifaret kroz prizmu misterija Ruže i Krsta i označava uskrsnuće. 

Meni nije poznata efikasnost ove ceremonije, konkretan način kako se ona izvodi, ali očigledno je njena ideja utemeljena na kabalističkim, gnostičkim i alhemijskim formulama. Kandidat koji prođe kroz ovaj ritual trebalo bi da razvije svest na nivou solarne sefire Tifaret. Da li se to zaista događa kandidatima Škotskog obreda ne bih umeo reći. Kandidat se simbolički suočava sa Abadonom prolazeći kroz određeni psihički proces, ali daleko bi bilo od istine kada bih tvrdio da se u tim trenucima demon i zaista ovaploćuje na vratima Crvene sobe jer masoni nisu magovi u užem smislu reči, iako masonerija tvori moćan magijski lanac astralne struje, da se izrazim rečnikom Elifasa Levija. Istina, neki magovi jesu bili i masoni, ali većina masona nisu magovi. Na individualnom planu masoni teže spoznaji i moralnom usavršavanju, ili bi barem tako trebalo da bude, ali kolektivno uzevši veliko je pitanje ne stvara li masonerija svetlost koja jasnije ogoljava tamu? Kuda odlazi energija Abadonove senke svakog Brata koji je prošao kroz vrata Crvene sobe? Šta se sa njom dešava? Da li baš svaki Brat apsorbuje i preobrazi tu energiju, što bi zapravo trebalo da se desi, ili se nešto drugo dešava sa njom? Na ta pitanja odgovor nemam.

Mantenja taroki i veština pamćenja

Đoto, Pravda

U svrhu započinjanja priče o tarotu obratiću pažnju na tzv Mantenja taroki, oslanjajući se na zapažanja Adama Meklina objavljenom u časopisu Hermetic Journal, br 21 iz 1983. Kao što sam već ranije rekao, Mantenja taroki sadrži 50 numerisanih slikovnih izraza, zapravo bakroreza, podeljenih u pet tematskih celina sa po deset predstavnika, a to su nebeske sfere, kardinalne vrline, slobodne umetnosti, Apolon sa devet muza i tipični društveni slojevi tog vremena. Svaka nebeska sfera povezana je sa po jednom vrlinom, jednom umetnošću, muzom i društvenim slojem. Prvu desetinu čine likovi predstavnika društvenih slojeva numerisani brojevima od 1 do 10, čime su predstavljena društvena i duhovno-psihička stanja ljudi, odnosno, nivoi unutrašnjeg razvoja. Tu vidimo najniže stanje duše kod prosjaka pa sve do pape: 1. Prosjak, 2. Sluga, 3. Zanatlija, 4. Trgovac, 5. Štitonoša, 6. Vitez, 7. Vojvoda, 8. Kralj, 9. Car, 10. Papa.

Drugu desetinu čini devet muza i Apolon, i nose brojeve od 11 do 20. Da parafraziram Meklina, ova grupa predstavlja arhetipske izvore kreativne inspiracije za dušu. Ipak, ne smetnimo sa uma i nepomenutu, majku muza, Mnemozinu, čiji je atribut sećanje: 11. Kaliope, „lepog glasa“, zaštitnica epskog pesništva i govorništva, ima pisaljku i trubu; 12. Uranija, „nebeska“, astrologija, šestar i nebeski globus; 13. Terpsihora, „užitak plesa“, lirska poezija i ples, kitara; 14. Erato, „poticateljka erotske želje“, erotska i ljubavna poezija, tamburin; 15. Polihimnija, „bogata himnama“, herojske himne i umjetnost mimike, lira ili orgulje; 16. Telia, „svečana“, komedija i pastoralna poezija, violina i maska komedije; 17. Melpomena, „pevačica“, tragedija, rog i maska tragedije; 18. Euterpa, „donositeljica veselja“, muzika i lirska poezija, dvostruka flauta; 19. Klio, „slavonosna“, povest, svitak; 20. Apolon, zaštitnik i upravitelj svih 9 muza, lovorova grančica.

Treću desetinu, sa brojevima od 21 do 30, čini sedam slobodnih veština kojima su priključene još i poezija, filozofija i teologija. Po Meklinu, ovo je grupa arhetipova koji deluju u pozadini razmišljanja: 21. Gramatika, turpija i vaza; 22. Logika, zmaj pod velom; 23. Retorika, mač; 24. Geometrija, krug, kvadrat i trougao; 25. Aritmetika, novčići ili merica; 26. Muzika, flauta; 27. Poezija, flauta i vaza; 28. Filozofija, strela i štit (figura boginje Atine); 29. Astrologija, zvezdana sfera i pokazivač (figura anđela); 30. Teologija, sfera neba i zemlje (figura Androgina). Postoji i malo drugačija klasifikacija sedam slobodnih veština koje je pominjala Frensis A. Jejts u knjizi „Veština pamćenja“, a to su: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, muzika, astronomija. U pitanju je navod iz knjige Maricijana Kapele iz Kartagine, De nuptiis Philologie et Mercurii („Venčanje Filologije i Merkura“). Takođe, iz te knjige Jejts navodi  kako na venčanju Filologije i Merkura mlada prima venčani poklon u vidu  sedam slobodnih veština, personifikovanih likovima žena. Pa je tako Gramatika stroga starica, koja nosi nož i turpiju da kod dece istruže gramatičke greške. Retorika je visoka i lepa žena, obučena u bogatu odeću ukrašenu stilskim figurama, sa oružjem u ruci kojim će napasti protivnika. Ove personifikacije slobodnih veština, kako primećuje Jejts, izuzetno dobro se uklapaju u pravila za slike veštine pamćenja. One su upadljivo lepe ili ružne, imaju na sebi sekundarne likove kojima podsećaju na svoje uloge. 

Četvrtu desetinu, sa brojevima od 31 do 40, čini sedam kardinalnih vrlina koje se prikazuju kao ženski likovi zajedno sa tri muška lika koja predstavljaju duhove ili genije života ili Sunca, vremena i kosmosa:  31. Iliako (genij Sunca), Sunčev disk; 32. Hroniko, Uroboros; 33. Kosmiko, nebeski globus; 34. Umerenost, dve vaze, pas, mačka, lasica ili hermelin; 35. Razboritost, ogledalo, zmaj; 36. Snaga, žezlo, lav; 37. Pravda, mač i vaga, ždral; 38. Milosrđe, novčanik, pelikan; 39. Nada u položaju molitve, Feniks; 40. Vera, pehar, hostija i krst, pas.

Poslednju desetinu, od broja 41 do 50, čine nebeske sfere – sedam planeta i tri više sfere: 41. Mesec, Mesečev disk; 42. Merkur, flauta, kaducej sa dva isprepletana zmaja, petao; 43. Venera, školjka, patke; 44. Sunce, Sunčev disk, škorpija, rakovi; 45. Mars, mač, psi (lov); 46. Jupiter, strela (munja), orao; 47. Saturn, kosa, Uroboros; 48. Osma sfera, zvezdani disk; 49. Prvi pokretač, prazna sfera; 50. Prvi uzrok, univerzum.

Pedeseti adut Mantenja tarokija

Po Meklinu, prva desetina odnosi se na položaj čovečanstva i predstavlja ahetipske snage u spoljašnjem svetu čoveka, prikazane kao društveni slojevi. Druga desetina jesu muze, odnosno arhetipske snage imaginacije čovečanstva koje izražavaju sebe kroz umetničko stvaralaštvo. Treću desetinu čine slobodne umetnosti ili veštine, tj arhetipske snage u ljudskom razmišljanju, koje se izražavaju u obrascima misli. Četvrta desetina predstavlja tzv kardinalne vrline, odnosno arhetipske obrasce u svesti čovečanstva, koji se izražavaju kroz unutrašnji razvoj i duhovno oplemenjivanje duše. I konačno, petu desetinu čine makrokosmičke sfere, arhetipski obrasci kosmičkog reda, koji se izražavaju u svim aspektima svemira. 

U ovom trenutku možemo povući paralele između standardnog tarota i Mantenja tarokija, ali pre nego što to uradimo podsetimo se osnovne strukture velikih arkana Marseljskog špila koji se smatra kao standard: 

Le Mat – Luda; 

I Le Bateleur – Batler, Čarobnjak, Mag, Žongler, Opsenar; 

II La Papesse – Papesa, Prvosveštenica; 

III L’ Imperatrice – Carica; 

IV L’ Empereur – Car; 

V Le Pape – Papa, Hijerofant, Prvosveštenik; 

VI L’ Amoureux – Ljubavnici; 

VII Le Chariot – Kočije; 

VIII La Justice – Pravda; 

IX L’ Hermite – Pustinjak; 

X La Roue De Fortune – Točak sreće; 

XI La Force – Snaga; 

XII Le Pendu – Obešeni; 

XIII nije imenovana ali je prikazivala smrt; 

XIV Temperance – Umerenost; 

XV Le Diable – Đavo; 

XVI La Maison Dieu – Božja kuća, Kula; 

XVII L’ Etoile – Zvezda; 

XVIII La Lune – Mesec; 

XIX Le Soleil – Sunce; 

XX Le Jugement – Sud; 

XXI Le Monde – Svet.

1. Prosjak = Luda; 3. Zanatlija = Čarobnjak; 8. Kralj / 10. Papa = Prvosveštenik; 9. Car = Car; 10. Papa / 40. Vera =  Prvosveštenica (Papesa); 27. Poezija / 39. Nada = Zvezda; 34. Umerenost = Umerenost; 35. Razboritost = Carica / Pustinjak; 36. Snaga = Snaga; 37. Pravda / 23. Retorika = Pravda; 41. Mesec = Mesec; 43. Venera = Ljubavnici; 44. Sunce / 31. Iliako (solarni genije)= Sunce; 45. Mars = Kočija; 46. Jupiter / 50. Prvi uzrok = Svet; 47. Saturn = Smrt i/ili Pustinjak.

Nategnutu paralelu pod rednim brojem 35., između Razboritost i Carice / Pustinjaka, povukao je savremeni grčki istoričar Joanis Maratakis, spajajući ogledalo koje lik drži sa skiptarom a koji u potonjim tarotima drži Carica. Uostalom, vrlina razboritosti jeste jedna od ključnih koja krasi dobru vladavinu. Međutim, ova vrlina često se vezuje i za Pustinjaka. Uviđamo da nedostaju taroki pandani za sledeće karte standardnog tarota: Točak sreće, Obešeni, Đavo, Kula i Sud. Kako je uočio Joanis Maratakis, ako obratimo pažnju na četvrtu desetinu Mantenja tarokija primetićemo da se ona sastoji od četiri platonske vrline: Umerenosti, Razboritosti, Snage i Pravde, kojima su pridodate tri teološke, odnosno novozavetne vrline: Vera, Nada i Milosrđe. Dakle, Platon i Sveti Pavle će nam pomoći da pronađemo deo karika koje nedostaju, a to ćemo učiniti tako što ćemo svakoj od sedam kardinalnih vrlina pridodati po jednu njenu suprotnost. 

Maratakis rešenje predlaže u freskama kapele Skrovenji u Padovi, u delima čuvenog Đota. Na tim freskama su predstavljeni parovi vrlina i smrtonosnih grehova. Tako je Đoto nasuprot Nadi postavio Očajanje, a što je prikazano kao suicidna žena, odnosno obešena žena, što možemo povezati sa arkanom Obešeni čovek. Dalje, Milosrđu je suprotstavljena Zavist u obliku čudovišne žene sa rogovima i velikim ušima, što ukazuje na kartu Đavo. Đotova Nepravda prikazana je na način sličan liku sa karte Car, što smo već poistovetili sa Carem iz Mantenja tarokija. Đotova Ludost je postavljena nasuprot Razboritosti, a što ukazuje na kartu Luda. Đotova Nestalnost (ili nestabilnost) suprotstavljena je Snazi, a što možemo poistovetiti sa kartom Kula. Đotova Nevera kao opozicija Veri, podseća na motiv karte Pustinjak. Naposletku, tu je Đoto prikazao i Gnev nasuprot Umerenosti, ali za taj motiv nisam uočio očigledan pandan u tarotu. Ono što nedostaje jesu pandani Mantenja tarokija za karte Točak sreće i Sud. Međutim, što je zanimljivo, upravo se u toj kapeli nalazi i monumentalni Đotov prikaz Strašnog suda koji prikazuje Isusa Hrista raširenih ruku unutar oreola, a što je važan motiv lika prikazanog na karti Svet. U donjem desnom uglu slike predstavljen je pakao sa đavolom oslikan tamnim tonovima, koji sedi na zelenom zmaju i u obe ruke drži po jednog grešnika, dok jednog proždire. Verovatno je taj detalj mogao biti uzor motivu prikazanom na karti Đavo. Podsetimo se da je Dante Aligijeri pisao svoj Inferno otprilike u isto vreme kada je i Đoto oslikavao Arena Kapelu u Padovi.

Na Đotovoj slici ima još detalja koji se pojavljuju u verzijama karte Sud. U četiri ugla oko Spasitelja prikazana su četiri anđela koja duvaju u dugačke trube, dok se između njih nalazi još osam anđela, što čini ukupno dvanaest, a što ljubiteljima astroloških atribucija ne bi moglo promaknuti. Takođe, u mnoštvu mnogih detalja ove slike, vredi pomenuti i krst koji se nalazi ispod Spasitelja na čijim kracima stoje dva anđela. Prikazani krst na kome stoje dva anđela je u obliku slova T. Ljubitelji kabalističkih atribucija bi u ovome mogli videti poveznicu između glifa tau i karata Sud i Svet, samo je pitanje kojoj ćemo se konvenciji prikloniti. U Viskonti Sforca tarotu na karti Sud prikazana su dva anđela koja duvaju u trube.

Đoto

Kada smo se već latili slavnog Đota, to je odličan trenutak da u tok ove rasprave o tarotu uvedemo i detalj koji sam nazad u tekstu samo pomenuo, a to je mnemotehnika, pošto je jedna od aktuelnih hipoteza o svrsi tarota kao sredstvu veštine pamćenja. Frensis Jejts je upravo u kontekstu veštine pamćenja razmatrala iste Đotove freske, primetivši da su te figure s pravom čuvene zbog raznolikosti i životnosti koje je u njih uneo veliki umetnik, ali i zbog načina na koji se one izdvajaju iz pozadine, stvarajući tako iluziju dubine na ravnoj površini, što je tada bila velika novina. Napor da se u pamćenju oforme takve predstave svakako je podsticao individualnu kreativnost, jer u skladu sa pravilima mnemotehnike, praktičar u svom pamćenju mora stvoriti svoje lične memorijske slike. Ova veština je, kako ističe Frensis Jejts, bila podsticana od strane vodećih sholastičkih autoriteta Alberta Velikog i Tome Akvinskog. Po njima bilo je važno sećati se i opominjati nevidljivih radosti Raja i večnih muka Pakla. Zanimljiva je jedna opaska Frensis Jejts o veštini pamćenja kao jednom sasvim neočekivanom mediju preko kojeg su se paganske predstave održale u Srednjem veku.  

Mnemotehničke metode, preporučivane od autoriteta, često su koristili propovednici kako bi zapamtili redosled svojih izlaganja, a sve po uzoru na antičke izvore ove veštine. Po Albertu i Tomi, praktikovati veštinu pamćenja, bezmalo je deo moralnih i verskih obaveza, jer ta veština deo je veoma važne vrline razboritosti, pa ako praktikujemo mnemotehniku, onda aktivno radimo na negovanju naše razboritosti, a što je bogougodno delo. Fulkaneli bi se sa tim u neku ruku složio, jer ono što je on naglašavao jeste da su mnogi od tih sadržaja, umotanih u ruho verskog obrazovanja, osmišljeni tako da posluže kao simbolički i slikovni argo za komunikaciju među posvećenicima alhemijske veštine i prenosa uputstava. Neko upućen u taj tajni slikovni jezik mogao je čitanjem simbola u nekoj katedrali da sazna o osobi koja je te simbole tu postavila, i šta ta osoba poručuje onima koji čitaju. Tako je tajna mogla biti vekovima sačuvana naočigled svih. Kada bi se neki od tih simbola oštetio tokom vremena, i ukoliko bi ga neko restaurirao, ne vodeći računa o verodostojnosti sa originalnim izgledom, to je po Fulkaneliju pokazatelj da restaurator nije bio upućen u tajanstveni argo onih starih majstora, pa ako nije upućen onda nije ni njihov pripadnik. Kontinuitet inicijacije u tom smislu ne postoji.

Đoto

Objašnjavajući kasniji prelaz pamćenja kao deo vrline razboritosti, iz retorike u etiku, Frensis Jejts je pomenula kako su stoici pripisivali veliku važnost moralnom obuzdavanju mašte. Međutim, verskim i moralnim razlozima se ne iscrpljuje ova tema, jer kako Jejts zapaža, podsticaj za upražnjavanje okultnog pamćenja u renesansi potekao je iz hermetičke tradicije. Pretpostavljam da bi upravo u toj poveznici, trebalo potražiti još jedan, veoma bitan, izvor tarota. Hermetička tradicija, koja je u Evropi prisutna još pre renesanse a koju osvedočuju dela gotske arhitekture i spisi istaknutih pojedinaca poput Alberta Velikog, Rodžera Bekona i Majkla Skota, jedan je od važnih izvora nadahnuća za tarotske slike i njihovu prvobitnu upotrebu. Te slike, iako odevene u hrišćansko ruho, bilo kao freske, crkvene statue, bilo kao likovi srednjovekovnog pozorišta ili književnosti, zapravo izražavaju ideje jednog starijeg pogleda na svet. Pa ipak, taj stariji pogled na svet, neodvojivo je isprepletan sa hrišćanskim, da bi njihovo raspetljavanje i odvajanje, kao što su to uradili neki kasniji autoriteti tarota, moglo biti bez posledica. Slobodne veštine i vrline trebalo bi da budu jednako svete, kako u antičko vreme, pa kroz Srednji vek i renesansu, sve do naših dana. 

Veština pamćenja je bila sastavni deo obuke antičkih govornika, kako bi ovi poboljšali svoje pamćenje i precizno držali duge govore. Jejts ističe da je upravo kao deo retorike veština pamćenja preživela do skorijih vremena, što je čini neizostavnim delom evropske tradicije. Međutim, unapređivanje govorništva nije bio jedini motiv za vežbanje pamćenja. Jejts napominje da je vežbanje pamćenja u religiozne svrhe postalo značajno u kasnoj antici sa obnovom pitagorejstva.  

Đoto, kapela u Padovi, vrline i poroci

Sada kada smo malo osvetlili jedan od metoda veštine pamćenja ne možemo a da se ne zapitamo šta je bila prvobitna svrha likova i brojeva velikih tarot arkana? Očigledno je da njihova struktura može biti korišćena kao memorijski niz pohranjivanja mnogih podataka, ali isto tako ti likovi i njihovi predmeti već sami po sebi pričaju određenu priču. Istorija tarota je u mnogome i pokušaj raznih autora da proniknu i ispričaju tu priču. Ne možemo biti sigurni da su u tome oni uspeli. Čitava ova knjiga nastala je na osnovu moje sumnje da su oni u tome uspeli, te da je tajna te priče u suštini ostala zaklonjena od kasnijih generacija, a što je posebno očigledno u slučaju venecijanskog Sola Buska tarota. Frensis Jejts navodi mnoge autore mnemotehničkih rasprava koji ističu da slike koje u tu svrhu formiramo moraju biti zanimljive, neobične, lepe ili grozomorne, jer ćemo ih tako lakše zapamtiti. U tom kontekstu povezujemo tarotske slike sa motivima fresaka, ornamenata i kipova gotskih katedrala, književnih i pozorišnih likova. Uzimajući u obzir kipove gotskih katedrala, koji se čine demonskim, antinomijskim i amoralnim, Jejts kaže da te prikaze, zahvaljujući svojoj neobičnosti ili odbojnosti, deluju na emocije i tako podstiču pamćenje. Frensis Jejts nagoveštava da su ljudski likovi predstavljali integralni deo veštine pamćenja koja je iz Grčke prenesena u Rim. Ljudski likovi se kasnije pojavljuju i u memorijskim teatrima Srednjeg veka i renesanse, pa je stoga sasvim opravdano pitati se nisu li stoga odatle uneti i u tarot? U tom smislu, tarotski niz je sasvim upečatljiv i lako ga je zapamtiti. Tarotske slike su poput istrgnutih mesta nečijeg memorijskog teatra, ali koje prate određeni redosled. Uvek ih možemo staviti na određene lokacije te u skladu sa našim svrhama, prirodati im značenja i nama bitne sadržaje. Tarot je osnova za takav postupak. 

Viskonti Sforca tarot