Teorija elemenata i sigilizacija

U ovom poglavlju ću razmotriti teoriju elemenata u hermetizmu. Zemlja se rastvara u Vodi. Voda se rastvara u Vatri, a Vatra u Vazduhu. Elementi četvoropola stoje u međusobnim komplementarnim odnosima: Vazduh je komplementaran Zemlji, a Vatra Vodi. Elementima se u hermetizmu pridodaju svojstva pomoću kojih možemo vršiti njihov preobražaj: Vatra je topla i suva, Vazduh je vlažan i topao, Voda je vlažna i hladna, dok je Zemlja suva i hladna. Ako svaki od elemenata zauzme po jedan ugao pentagrama onda njihov međusobni odnos postaje očigledan. Donji levi ugao je Zemlja, donji desni ugao je Vatra, gornji levi ugao je Vazduh, gornji desni ugao je Voda, dok bi vrh pentagrama bio rezervisan za peti element, odnosno Duh ili Etar. Zajedničko svojstvo Zemlje i Vode je hladnoća, pa je otud linija pentagrama koja spaja zemljani donji levi ugao sa vodenim gornjim desnim uglom zapravo dijagonala hladnoće. Ujedno, reč je o pasivnom aspektu Duha. Zajedničko svojstvo Vatre i Vazduha je toplota a linija koja povezuje vatreni donji desni ugao sa vazdušnim gornjim levim uglom zapravo dijagonala toplote. To je aktivan aspekt Duha. Ako pentagram zamislimo kao šemu ljudskog bića, onda se dijagonale toplote i hladnoće ukrštaju u ljudskom međunožju, odnosno između donja dva kraka pentagrama. Zajedničko svojstvo elemenata Vode i Vazduha je vlažnost, pa je samim tim linija koja povezuje vodeni i vazdušni ugao pentagrama linija vlažnosti. Kako je gornji vrh pentagrama direktno povezan samo sa donjim kracima, ispada da je svojstvo Duha suvoća.

Hajnrih Kornelijus Agripa je u knjizi „De occulta philosophia“, odeljak o elementima, opisao njihova svojstva na sledeći način:

Vatra - suvo i vruće;

Voda - hladno i vlažno;

Vazduh - vruće i vlažno;

Zemlja - hladno i suvo;

Na osnovu ove šeme uviđamo da Vatra i Zemlja imaju kao zajedničku prirodu suvoću, dok Vazduh i Voda dele svojstvo vlažnosti itd. Takođe, Agripa daje i Platonovu podelu koja u obzir uzima po tri svojstva elemenata:

Vatra - sjajno, lagano i pokretno;

Voda - tamno, čvrsto i pokretno;

Vazduh - tamno, lagano i pokretno;

Zemlja - tamno, čvrsto i nepokretno;

U Platonovoj šemi vidimo da samo element Vatre poseduje sjaj, dok je samo Zemlja nepokretna. Za razliku od svojstava koje daje Agripa, u Platonovoj podeli suprotnost se očituje između elemenata Vatre i Zemlje. U suštini, obe klasifikacije se nadopunjuju, tako da u praktičnom razmatranju možemo uzeti u obzir svih pet svojstava za svaki element radi promišljanja njihove prirode. Tako naposletku imamo potpuniju listu:

Vatra - sjajno, lagano i pokretno / suvo i vruće;

Voda - tamno, čvrsto i pokretno / hladno i vlažno;

Vazduh - tamno, lagano i pokretno / vruće i vlažno;

Zemlja - tamno, čvrsto i nepokretno / hladno i suvo;

Agripa je predstavio prirodu elemenata u proporcionalnoj šemi. Tako je, po njemu, element Vatre četiri puta sjajniji od Vazduha, ovaj dva puta sjajniji od Vode, dok je Voda dva puta sjajnija od elementa Zemlje. Vatra je tri puta pokretljivija od vazduha, ovaj je četiri puta pokretljiviji od Vode, dok je Voda četiri puta mobilnija od Zemlje. U ovim Platonovim svojstvima elemenata prepoznajemo sličnost sa indijskim pojmom gune, koja označava kakvoću supstance. Sjaj ukazuje na gunu satvas, pokretljivost na radžas, čvrstoća na tamas. Na osnovu Agripine šeme dolazimo do liste sledećih proporcija elemenata: 

Vatra : Vazduh / sjaj - 4:1; pokretljivost - 3:1; čvrstina 1:2;

Vazduh : Voda / sjaj - 2:1; pokretljivost - 4:1; čvrstina 1:3;

Voda : Zemlja / sjaj - 2:1; pokretljivost - 4:1; čvrstina 1:3;

Na osnovu ove šeme možemo izračunati apsolutne vrednosti sva tri svojstva. U pitanju su fiktivne jedinice koje odražavaju odnos proporcije pomenutih svojstava: 

Vatra / sjaj - 16; pokretljivost - 48; čvrstina - 1;

Vazduh / sjaj - 4; pokretljivost - 16; čvrstina - 3;

Voda / sjaj - 2; pokretljivost - 4; čvrstina - 9;

Zemlja / sjaj - 1; pokretljivost - 1; čvrstina - 18;

U raznih ezoterijskim školama određene boje pripisane su elementima. Po zapadnom ezoterizmu, Vatra je crvene boje, Vazduh žute, Voda plave a Zemlja u zelene. Naravno, može i drugačije, ali ovakva klasifikacija se čini funkcionalnijom, mada to zavisi od toga šta je zapravo nečiji cilj. Po kabali Zlatne zore, svakom slovu hebrejskog alfabeta, koja su važna u okultnoj kabali, kao i svakoj sefiri na dijagramu Drveta života, pripisana je po jedna boja za svaki od četiri nivoa kabalističke šeme univerzuma. Tako imamo 22 slova i 10 sefira u četiri varijante boja, što daje jednu složenu paletu od 128 nijansi i mešavina boja. U praktičnom smislu uglavnom se koriste, za sefire – boje brijaha (arhanđeoska ravan), a za slova, koja predstavljaju staze koje povezuju sefire, boje aciluta (najviše, odnosno božanske ravni). Acilut je predstavljen vatrenim, a brijah vodenim elementom. Na listi koja sledi predstavljeno je svako slovo hebrejskog alfabeta, njegova brojčanu vrednost, pripisana kabalistička boja, akord, tarot arkana i elementarna priroda izražena u astrološkim analogijama:

Alef, 1, bledo-žuta, E, Luda, Vazduh;

Bet, 2, žuta, E, Čarobnjak, Vazduh, Merkur;

Gimel, 3, plava, G#, Prvosveštenica, Vazduh, Mesec;

Dalet, 4, zelena, F#; Carica, Vatra, Venera;

He, 5, crvena, C, Car, Vatra, Ovan;

Vav, 6, crveno-oranž, C#, Prvosveštenik, Zemlja, Bik;

Zain, 7, oranž, D, Ljubavnici, Vazduh, Blizanci;

Het, 8, oranž-žuta, D#, Kočija, Voda, Rak;

Tet, 9, žuto-zelenkasta, E#, Snaga, Vatra, Lav;

Jod, 10, zeleno-žuta, F, Pustinjak, Zemlja, Devica;

Kap, 20, ljubičasta, A#, Točak sreće, Voda, Jupiter;

Lamed, 30 zelena, F#, Pravda, Vazduh, Vaga;

Mem, 40, tamnoplava, G#, Obešeni, Voda;

Nun, 50, plavo-zelenkasta, G, Smrt, Voda, Škorpija;

Samek, 60, plava, G#, Umerenost, Vatra, Strelac;

Ain, 70, indigo, A, Đavo, Zemlja, Jarac;

Pe, 80, crvena, C, Kula, Vatra, Mars;

Cadi, 90, ljubičasta, A#, Zvezda, Vazduh, Vodolija;

Kof, 100, crveno-ljubičasta (purpurna), B, Mesec, Voda, Ribe;

Reš, 200, oranž, D, Sunce, Vazduh, Sunce;

Šin, 300, crveno-oranž, C, Sud, Vatra;

Tau, 400, indigo, A, Svet, Zemlja, Saturn;

Opisane boje u svim njihovim varijacijama možemo pretvoriti u idealne brojeve: Crvena = 1, Oranž = 2, Žuta = 3, Zelena = 4, Plava = 5, Indigo = 6, Ljubičasta = 7, Purpurna = 8. Na osnovu ovoga možemo se upustiti u određivanje osobina nekih reči. Na primer, reč Jahve (jod-he-vav-he) ima sledeće sastojke:

Brojčana vrednost: 10+5+6+5=26;

Boja / akord: F-C-C#-C;

Brojčani ekvivalent boje: 4+1+1+1=7, 7/4=1,75;

Element: Vatra ¾, Zemlja ¼;

Dakle, kombinacija četiri hebrejska slova, koja uobličavaju ime Boga, u našoj imaginaciji daju sliku plamteće reči IHVH (pisano na hebrejskom) u narandžasto-crvenoj boji. Ko ima problem sa ovom rečju neka koristi neku drugu, može i na drugom pismu, ali u tom slučaju neka potraži odgovarajuće atribucije slova.

Koristeći se atribucijama boja brijaha, mi na nivou jeciraha (u astralnom svetlu, uslovno govoreći - anđeoski nivo, element Vazduha) - formiramo otisak koloritnog isijavanja imena IHVH. Da bismo to postigli potrebno je da u imaginaciji stvorimo tu boju i održimo je na mentalnom ekranu dovoljno dugo da ona postane autonomni fotizam. Međutim, da bismo bili sigurni u to šta radimo, nije dovoljno preplaviti svoje imaginacijsko polje određenom bojom, jer to stvara nekakav kontakt sa entitetima astralne prirode saobraznim datoj boji, a oni mogu biti prijateljski, neutralno ili neprijateljski raspoloženi prema nama ili da odražavaju sadržaje naše svesti. Dakle, nećemo odmah početi sa vizuelizacijom crveno-narandžaste boje bez ikakve kontrole. Prvo ćemo se usredsrediti na prvu sefiru Keter, koja predstavlja ono najviše, dok na ljudskom telu odgovara oblasti neposredno iznad glave. Zamislićemo belu svetlost pola metra iznad glave a zatim podignuti desnu ruku visoko da kažiprstom vizuelno uronimo u taj izvor svetlosti te odatle povučemo svetlosnu nit koju ćemo, takođe kažiprstom, spustiti na nivo našeg srca. Tom prilikom potrebno je da izazovemo prijatan osećaj u srčanom predelu koji prati eventualnu pojavu svetlosti. Potom ćemo tu svetlost pokretom desnog kažiprsta projektovati ispred sebe na manje od pola metra. Sledeći korak je da od te svetlosti vizuelno uobličimo reč sačinjenu od slova jod-he-vav-he, a onda ćemo ih predstaviti sebi u boji koja predstavlja prelaz između crvene i narandžaste. Važno je da imaginaciji održimo kontrast između sjaja i boje slova sa crnom pozadinom. Zatim ćemo polako ispružiti desnu ruku, i poviše zamišljene reči, u pravcu kazaljke na satu, iscrtati kružnicu iste boje kao i slova. Kada učvrstimo tu sliku onda ćemo ispružiti obe ruke u pravcu reči, iskoračiti desnom nogom napred (znak Horusa koji ulazi) i izgovoriti reč kao da je pevamo, što je metod vibratorne formule. Uporedo s tim, predočićemo sebi osećaj kako snažan mlaz energije iz naših ruku gura tu reč do samog kraja univerzuma. Kada steknemo osećaj da smo u neku ruku dotakli beskraj, predočićemo sebi povratak reči poput odjeka i zauzeti položaj Horusa deteta u tišini sa levim palcem na donjoj usni. Tek se onda možemo prepustiti da nas nose talasi formule jod-he-vav-he u boji koju smo zamislili. Formula nam se mora vratiti. Naravno, to nije kraj, jer putevi odavde vode u astralnu projekciju, invokaciju ili u nešto treće, zavisno od našeg senzibiliteta. Sve to ima svoje metode, a u pogledu invokacije frekvenciju imena možemo pojačati iscrtavanjem sigila rukom u zamišljenoj kružnici.

Dakle, reč Jahve je energija crveno-oranž boje i u sebi sadrži dominantni element Vatre sa značajnim prisustvom elementa Zemlje. Možemo ga audiono predstaviti nizom akorda F-C-C#-C. Ukoliko imamo sluha, možemo reč j-a-h-v-e otpevati ili odvibrirati u tom redosledu u nekoj akustičnoj prostoriji, pojačavajući i nadopunjujći utisak naše vizuelizacije. Ponavljam, ko ima averziju prema tom imenu neka peva i zamišlja nešto drugo. Ovde služi samo kao primer jer sam na internetu sa lakoćom pronašao grafike. Na ovaj način možemo kontemplirati prirodu svake reči i izraza, pa i onih koji nisu pisani na hebrejskom, jer pravila koja važe za hebrejski alfabet mogu važiti i za ekvivalente hebrejskih slova u drugim alfabetima. Takođe, dalje u knjizi baviću se nekim drugim sistemima magijskog pisanja. 

mistična ruža

Za formiranje sigila od slova koja čine neku reč ili ime možete koristiti dijagram koji na simbolički način predstavlja ružu. Sigil se dobija tako što ćete zamišljenom linijom povezati slova koja čine reč sa kojom radite. U magijskoj praksi sigil predstavlja svojevrsni potpis sile koju angažujemo radi ostvarenja naše namere. Takođe, sigil je zgusnuti dijagram naše želje, namere koja je prati, sile koju angažujemo, okolnosti u kojima se ona ostvaruje itd. U pitanju je grafički izraz naše želje koju želimo ostvariti magijskim sredstvima. Sigil možemo koristiti bilo da ga samo zamišljamo ili ga iscrtamo u vazduhu, odnosno na papiru, pergamentu, ili pak urezanog u oblikovani vosak, odnosno metal itd. Ima nekoliko načina izrade i aktivacije sigila i o tome je dosta pisano. Ukratko, da bi sigil imao magijsku moć, mora biti prožet namerom operatora koja ga na neki način oživljava. Sigili imaju svoju upotrebu u talismanskoj magiji ali i u posebnim čisto mentalnim operacijama. Oni mogu biti deo talismana, ali već i sami po sebi, sigili mogu imati ulogu talismana. Obično se sigili, između ostalog, ucrtavaju na talisman a onda se vrši punjenje, odnosno magnetizacija talismana magijskom silom. Tu se razlikuju škole mišljenja, jer po jednima magnetizacija talismana vrši se uz pomoć sopstvene energije operatora, a po drugima, operator puni talisman odgovarajućom silom sa astrala, odnosno usmeravanjem astralne svetlosti. Po trećima to se istovremeno dešava itd.

Osnovni telezmatski izraz imena Jahve I-H-V-H

Za kraj ovog poglavlja izdvojio sam temu koja se uklapa u baratanje slovima kao simbolima. U pitanju je telezmatika. Njen cilj je stvaranje lika od slova ili simbola. Telezmatika je veština navođenja uma da od apstraktnih sastojaka formira lik, što je korak ka konkretnom. Telezmatika napisanu reč pretvara u imaginacijski oblik koji potom može dobiti i svoj grafički izraz. U tu svrhu mogu poslužiti slova bilo kog alfabeta ili sistem simbola. Svaka reč na taj način može biti preobražena, pre svega u imaginaciji, na primer u ljudski oblik sa osobenim svojstvima. Tako na primer, reč „Jahve“, budući sačinjena od četiri slova jod-he-vav-he, može biti izražena ljudolikim oblikom: jod je glava, prvo he su ruke i ramena, vav je grudni koš i stomak, drugo he su kukovi i noge. To je „plamteći čovek“ sjajne crveno-narandžaste boje. Možemo ući u detalje tog čoveka. Njegova glava je zeleno-žuta, ruke i ramena su crveni, grudni koš i stomak crveno-narandžasti a kukovi i noge opet crveni. U još konkretnijem smislu zamislićemo energičnu i privlačnu osobu zelenih očiju, plave kose i bakarnog tena odevenu u drečavo crvenoj boji. Možda osoba takvog opisa u stvarnosti ne postoji, ali ako zamišljamo jevrejskog boga kao čoveka predočeni opis bi nam mogao biti od koristi. Zapravo, mi ne zamišljamo boga kao takvog u liku čoveka, već ljudoliki izraz reči „Jahve“ po zakonitostima telezmatike hebrejskih slova. 

Mit o objektivnosti

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Moderna civilizacija (zapravo pseudocivilizacija) proizvela je toliko problema da je postalo iznimno teško uspostaviti ravnotežu između rešavanja i stalnog stvaranja novih problema. Nije reč samo o tekućim ili nagomilanim problemima, nego i onima u najavi. Živimo u vremenu u kome je postalo nerazumno pozivanje na razum. Svako razumno rešenje veoma brzo biva odbačeno prilikom razmatranja mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Pobornici nerazumnih, jednostranih i pristrasnih rešenja, pravdajući svoju tobožnju objektivnost i razumnost, često posežu za argumentom kako bi nastao haos ukoliko njihova nerazumna rešenja ne bi bila primenjena. Dalji poremećaj ionako poremećene ravnoteže smatra se jedinom mogućom, realnom, jeftinom, funkcionalnom, razumnom, normalnom i objektivnom opcijom. Parola glasi: budimo objektivni! Dakle, na delu je jedan izopačeni ideal, imperativ, stvoren je jedan perverzni ambijent koji od ljudi iziskuje da budu objektivni – često na sopstvenu štetu. Takvo gledište temelji se na veri u objektivnost ljudskog razuma te predstavlja fantomsku projekciju prosvetiteljske ideologije u onom delu koji je nazvan „vladavinom razuma“.

Objektivno sagledavanje je osobina nekog čiji je um u priličnoj meri razvijeniji od prosečnog civilizovanog uma, čoveka kulture i čoveka mase. Nemaju svi ljudi kapacitete za pretpostavljenu objektivnost. Zašto se onda ovaj nemogući zahtev postavlja pred one koji mu nisu dorasli? Neko bi rekao da je objektivnost uzor kome bi trebalo težiti i da je dobro imati razuman, logički i iskustveni uzor a ne nekakve iracionalnosti magijske i religijske prirode. Bolje je služiti idealu razuma, težiti objektivnosti nego biti sledbenik kakvog opakog boga koji nalaže pokornost, postavlja sumanute zahteve, uspostavlja nepravedna i nerazumna pravila, daje neutemeljena tumačenja itd. Na prvi pogled ne vidim zašto se sa ovim argumentima ne bismo složili. Zar prosvećenost nije uvek bolja od verske i kultne zatucanosti, odnosno mistične odvojenosti u nefunkcionalnoj apstrakciji i jurodivom zanosu?

U svemu tome ne bi trebalo da izgubimo iz vida kako je mali broj onih koji su uopšte kadri biti objektivni. Osim toga, njih retko ko sluša, ne mari za njih, niti o njima išta zna. Najrazumniji, najobjektivniji duhovi su upravo oni koje masa smatra nerazumnim, mističnim, ludim. Objektivnost je nemoguć zahtev za pripadnike mase, odnosno bilo koga čija je svest zarobljena odnosima, ustanovama i normama masovne društvenosti. Možemo li reći kako je, recimo, jedan Nikola Tesla bio objektivan? Može li genije uopšte biti objektivan ili je pak neko takav jedino objektivan dok su drugi jednostavno uvučeni u vrtlog lažne objektivnosti, odnosno arbitrarne subjektivnosti koja je sebe proglasila objektivnošću? U svakom slučaju objektivan je neko koga bismo mogli nazvati ekscentrikom. Većina ljudi nisu takvi nego su jednostavno mediokriteti. Svest o neposrednoj pretnji ništenjem podstiče izoštravanje razuma. Nema objektivnosti u tzv masovnom društvu. Nema objektivnosti u društvu koje je zatomilo svaki verodostojan način suočavanja sa smrću i smrtnošću. Samim tim nema ni dijaloga nego besprizorne dreke i histerije.

Ne mislim kako bi na religiji zasnovan društveni i vrednosti sistem učinio danas išta bolje i radikalno drugačije. Tzv abrahamske religije (judaizam, hrišćanstvo, islam), kao religije knjige, odnosno religije utemeljene na veri u autoritet božanske objave putem knjige, nisu baš toliko iracionalne kao što bi to na prvi pogled moglo izgledati nekome ko ih slabo razume i malo zna o njima. One su upravo iskorak ka idealu vladavine razuma, jer podrazumevaju sistem tumačenja čija je intencija univerzalistička, sveobuhvatna, utemeljena na razumu i racionalnom zaključivanju. Njihova učenja su sistem tumačenja jednog niza iskaza koje čine logički zaokruženu celinu. Imaju one i svojih fanatičnih, ostrašćenih, emocionalnih i uopšte iracionalnih trenutaka, ali zar iste nemaju i društvene ideologije zasnovane na modernom, razumnom i iskustvenom, poput marksizma-komunizma, fašizma, nacizma, nacionalizma, rasizma, liberalizma, libertarijanizma, anarhizma, feminizma itd? Zašto je verski fanatik gori, iracionalniji i zatucaniji od fanatika bilo kojeg od pomenutih modernih i masovnih ideoloških fantazmi? Verski fanatik je otac ideoloških fanatika modernog doba. Danas uporedo postoje i jedni i drugi, uvereni u sopstvenu ispravnost koja je utemeljena u razumu ispoljenom kao autoritet knjige objave ili knjiga eminentnih mislilaca, odnosno filozofa / naučnika? I jedni i drugi su deo savremenog masovnog društva.

Današnji verski fanatici nisu anahronizam, nekakvi survivali prošlosti, podgrejani atavizam srednjovekovlja. Naprotiv, oni su posledica praznine koje su iza sebe ostavile i ostavljaju sekularne i moderne ideologije i stanje duha modernog društva. U neku ruku Frensis Fukujama je bio u pravu kada je govorio o našem vremenu kao kraju istorije, jer ovo je vreme u kome razne pojave iz različitih vremena istovremeno koegzistiraju u jednom ne-vremenu. Tako danas imamo neonacizam, feminizam, islamizam, anarhizam, komunizam, njuejdž, evangelizam, libertarijanizam, neoliberalizam, satanizam, neopaganizam, kabalizam itd. Nije retkost da u istom gradu danas obitavaju oni koji prizivaju Alaha, Jahvea, Hrista, prazninu, Satanu, Ktulua, Odina, hudu-loa, ljudska prava, Horusa, Krišnu, Veliku Boginju, vanzemaljce, etničku i rasnu čistotu, političku korektnost, Hitlera, kundalini, Bogorodicu, unutrašnje duhovne vodiče, spiritualne hijerarhije, divinizovane pretke... ili ne prizivaju ništa. To je sve novo, a ne vaskrsnuto staro. Ono što je staro jesu osnovne pretpostavke indoktrinacije, ali su pojavni oblici sasvim svojstveni današnjem dobu i mentalitetu masovnog društva.

Odakle potiče mit o objektivnosti? Po definiciji, objektivnost je ideal koji ima svoje utemeljenje u logičkom, matematičkom i iskustvenom, ali ne i u oblasti ideološkog, duhovnog. Pa ipak, usudio bih se reći da koreni tog mita leže u magijskom. Naime, objektivno je bilo ono što je istinito, ispravno, a u praktičnom smislu precizno. Objektivnost se odnosi na tačnost, a tačnost je upravo imperativ i uslov magijskog obreda. Kao takav, magijski obred nije improvizacija, nego ispunjavanje tačno određenih postupaka i radnji, kao u kakvom naučnom eksperimentu. Magija je u samoj svojoj suštini tehnika. Bez određene tehnike nema tačnosti, odnosno nema magičnosti, dakle nema objektivnosti. Subjektivnost u magiji znači narušavanje ravnoteže između sila kojima se operiše i narušavanje ravnoteže u psihi magijskog operatora.

Današnji simulakrum objektivnosti posledica je jedne besprizorne opšte atomizacije i usitnjavanja. Idejna fragmentacija kao da proizilazi iz fragmentacije dubljih slojeva psihe koje je u takvo stanje zapalo fragmentacijom ljudskog iskustva i uslovljavanjima, rastegnuto između očekivanja i mogućnosti. Tako imamo fragmentiranu pažnju, fragmentirano razumevanje, fragmentiranu svest, fragmentiranu internet rulju. Civilizaciju danas predvode objektizovani fragmenti obuhvaćeni ad hoc masovnim identifikacijama. Otud onaj apsurdni imperativ objektivnosti čija je priroda čisto kolokvijalna. Izlaz iz ovakvog sveopšteg ćorsokaka u neku ruku skopčan je sa svojevrsnom šok terapijom.

Androgin i ženska moć

Predanja kažu kako je androgin savršeno biće jer obuhvata muško i žensko u jednom telu, u jednoj duši, u jedinstvenoj svesti i samosvesti, kakva je, dodao bih, nepojmljiva aktuelnim ljudskim bićima, budući da su ovi uskraćeni time što su suštinski osakaćeni. Po predanju bogovi su raspolutili to moćno prvobitno biće te od njega stvorili muškarca i ženu kao nedostatna, nezaokružena bića čija međusobna odeljenost uzrokuje poznatu nam dinamiku „rata polova“ i svu teskobu koja se javlja kao posledica takvog stanja stvari. Zapitajmo se zašto je androgin savršen, jer ako uspemo da proniknemo u to pitanje, onda će nam biti jasno i zbog čega su bogovi raspolutili to nadljudsko biće. Priroda tog bića predstavlja esencijalno jedinstvo čovečnosti jer prethodi dualnosti, odnosno razdvojenosti muškog i ženskog načela, muške i ženske svesti, moći i snage. To jedinstvo je predstavljeno krugom.

Mirča Elijade napominje kako još jedan dokaz da u dvopolnosti prvog čoveka treba videti izraz savršenosti i celovitosti jeste činjenica da je iskonski androgin često prikazivan kao okrugao. U knjigama Karlosa Kastanede rečeno je da ljudska bića u viđenju vidovitih čarobnjaka Meksika podsećaju na jaje. Zapravo reč je o energetskoj čauri koja ima jajast oblik. Kastanedin legendarni učitelj i vidovnjak Don Huan rekao je da su nekada ljudska bića, viđena u obliku svetleće čaure, imala ovalan oblik. U međuvremenu su te čaure zadobile jajasto obličje, kakvo danas imaju. Taj praistorijski prelazak sa „lopte“ na „jaje“ ključan je trenutak za stanje ljudi na ovome svetu.

Ukidanje androgina od strane više sile jeste rasecanje te savršene sfere, odnosno jedinstvenog stanja svesti koje je u tradiciji hermetizma poznato kao uroboros, predstavljenog zmijom koja drži svoj rep u ustima te tako formira kružnicu. U simboličkom smislu androgin je uroboros, budući da taj simbol, između ostalog, označava neizdiferenciranu svest, stanje nekakve nevinosti koja podseća na fetus u materici. O uroborosu, Erih Nojman, u knjizi „Istorijsko poreklo svesti“ kaže da ovo okruglo biće, odnosno biće u uroborosu, jeste simboličan prikaz stanja ranog čovečanstva. Nojman opisuje to vreme detinjstva čovečanstva kao vreme savršenosti, pre nastanka suprotnosti, dok simbol uroborosa predstavlja samoopis velikog svetskog vremena u kojem još nije bilo nikakve svesti. Ipak, iako se slažem da simbol uroborosa odgovara tom prvobitnom stanju čovečanstva mitološkog Zlatnog doba, jer se uroboros kao zmija dovodi u vezu sa bogom Hronosom, koji je po legendi bio vladar tog doba – ne bih se složio sa tvrdnjom o nedostatku bilo kakve svesti. Svest Zlatnog doba, svest uroborosa, na neki način je potpuna, jer obuhvata sve stvari i pojave u jednu celinu koja sa pozicije današnje svesti deluje neizdiferencirano i neprofilisano. To je više pitanje određivanja pojma svesti.

Rebis

Androgin, odnosno uroboros, takođe može biti prikazan i simbolom koji tvore brojevi 6 i 9 (69), a što predstavlja i astrološki simbol Raka. U tom slučaju uočavamo spoj prirode Sunca, koje je u kabali predstavljeno brojem 6, i Meseca predstavljenog brojem 9. Zajedno, ta dva broja daju broj 15, koji u tarotu nosi karta Đavo, inače prikazan kao androgino biće. Tako uz pomoć asocijativnog niza, dolazimo i do alhemijskog simbola rebisa, kojeg je u XVII veku objavio Bazil Valentin. Kao spoj Sunca i Meseca, muškog i ženskog, rebis ukazuje na alhemijski značaj androgina. Njegova leva strana je ženska i drži uglomer koji predstavlja lunarno-htonske sile, dok desna muška strana drži šestar projekcije kao simbol solarnih uticaja. Iznad njegove glave je simbol Merkura koji sam po sebi takođe ukazuje na androginost. Ostale planete se dele u zavisnosti od toga da li njihovi glifovi sadrže krug, polukrug (polumesec) ili samo krst. Venera i Mars, budući da sadrže krug, pripadaju Suncu, odnosno muškoj, desnoj strani, dok Jupiter i Saturn, čiji simboli imaju samo krst u kombinaciji sa polukrugom, pripadaju Mesecu, tj ženskoj, levoj strani rebisa. Dvostruki lik stoji na zmaju, čime se naglašava njegova snaga. Ispod zmaja je krilata kugla u kojoj je ocrtana trostruka i četvorostruka projekcija, svet principa i elemenata, nad kojim vlada androgina moć i jedinstvena svest.

Takođe, mogli bismo pronaći paralelu rebisa sa gnostičkim božanstvom Abraksasom koji, između ostalog, označava revoluciju, kružnicu, odnosno godinu. Dakle, rebis je u osnovnim crtama simbol sličan uroborosu, odnosno androginu, a preko njih i Đavolu iz tarota. Tako smo ustanovili asocijativni lanac androgin – uroboros – rebis – Abraksas – Bafomet – Đavo. Svi oni ukazuju na vreme, protok vremena i gospodarenje istim, odnosno ovladavanjem procesima kojima je potrebno mnogo vremena da se u prirodi dese sami od sebe, a upravo je ta manipulacija vremenom jedna od temeljnih postavki alhemijske operacije pretvaranja neplemenitih metala u zlato. 

Androginski ideal drevne mitske prošlosti u današnjem dekadentnom ispoljavanju ima obličje našminkanog transvestita, svodeći androginost na stilsku figuru homoseksualnosti ili transeksualnosti. Međutim, reč je o mnogo savršenijem biću nego što bi to mogao biti nekakav žena-muškarac kakve danas možemo videti, s obzirom da bi to superljudsko biće neodređenog pola moglo po potrebi sebe preobraziti u muško ili žensko i da to bude bez imalo sumnje. Zapravo, teško je zamisliti stanje svesti, ambijent i vreme kada nije bilo toliko dramatično važno da li je neko muško ili žensko, s obzirom da je seksualnost imala posve drugačiji način ispoljavanja. Ti mitski androgini praljudi su mogli biti u mnogo većoj meri muževniji nego što su to današnji muškarci ili muškarci istorijske prošlosti. Vremenom je čak došlo i do opadanja muškosti, naročito u okviru sofisticiranijih kultura i civilizacija, a ponajviše u uslovima tzv moderne civilizacije, koja je zapravo pseudocivilizacija. 

Poslednji i dekadentni ostaci institucija za ustanovljavanje i jačanje muškosti jesu moderna tajna društva, svojevrsni naslednici drevnih i primitivnih tajnih društava kao ekskluzivnih muških klubova. Savremena civilizacija nema više posebnih institucija za negovanje „atavističke muške solidarnosti“. Time je otvoren put ka biseksualizaciji i panseksualizmu (erotodiverzitetu), čime se rastvara ljudski identitet, ukida se istorija, a ljudska bića bivaju prijemčivija za preoblikovanje, za nešto novo i drugačije, što su zapravo perspektive tzv transhumanizma. U knjizi „Žena i moć kroz istoriju“, Amori de Rjenkur kaže da obredne svetkovine posvećenja naglašavaju identifikovanje sa muškom zajednicom i verovatno se korene u muškoj solidarnosti, nasleđenoj iz davnih dana velikog lova. Po de Rjenkuru, posvećenje predupređuje svako vraćanje na ranu detinju zavisnost od majke i naglašava razvoj snažne muškarčeve identifikacije. Priroda pravi fiziološkog mužjaka, ali kultura i obred posvećenja stvaraju psihološkog muškarca.

U „Knjizi zakona“ Alistera Krolija ima jedan indikativan stih koji daje novi zamajac ovom izlaganju: „Ustanovi u svojoj Kaabi administraciju…“ U originalu na engleskom upotrebljen je izraz clerck-house koji se može upotrebiti za pisara ili sveštenika. Verovatno se u pomenutom stihu misli na duhovnu administraciju, svetu kuću, odnosno hram. Ta Kaaba je poput Ćabe islamskog i preislamskog sveta. Zapravo, reč je o oltaru, crnom kamenu, biblijskom Betilu, ali i crnom kamenu boginje Kibele kao jednom od najstarijih simbola Zemlje-Majke. Povodom toga, Mirča Elijade je pominjao Ćabu u Meki i crni kamen u Pesinusu, pripisan boginji Kibeli, frigijskoj Velikoj Majci, koji je donet u Rim za vreme poslednjeg punskog rata. Ta dva kamena spadaju među najčuvenije meteorite. Svoju svetost, kaže Elijade, ti kamenovi duguju prvenstveno svom nebeskom poreklu, ali su u isto vreme slike Velike Majke, istinskog zemnog božanstva. Elijade smatra da njihovo nebesko poreklo nikada nije bilo zaboravljeno, jer su ti i slični kamenovi nazivani „kamenima groma“. Meteoriti su, kako tvrdi Elijade, verovatno postali slike Velike Boginje, jer se verovalo da ih goni munja, simbol nebeskog boga. Kaaba, odnosno Ćaba predstavlja središte sveta, pa se otud navedena poruka „Knjige zakona“, kao doktrinarnog priručnika ezoterijske struje novog eona, može protumačiti da se od adepta traži da simbolički ustanovi sopstveni centar sveta. Elijade tvrdi da se u islamu Ćaba smatra središtem sveta, ne zato što je sama bila u središtu, već zato što se iznad nje nalaze „Vrata neba“. Kako Elijade tumači, padajući na zemlju, kamen iz Ćabe je očito sa gornje, spoljašnje strane, udario u nebeski svod probivši ga, a kroz taj se otvor uspostavila veza između Zemlje i Neba. Linija te veze je Axis Mundi. Takođe, o androginoj prirodi betila, nebeskog kamena, pisao je i Dimitrij Mereškovski, pominjući da su u Vavilonu, Pafosu, Amatusu, Edesi i drugim posvećenim gradovima, bog-boginja, Sin Majka, Adonis-Astarta, Baal-Ašera, bili zatočeni u jednom muškarcu-ženi, Bet-Elu, tj. betilu. Sam njegov konus, kako kaže Mereškovski, označava mušku suštinu u Bogu, a brazde i žljebovi u podnožju kupe jesu ženska suština.

Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Hermesa (Merkura) i Afrodite (Venere). Ima glavu jarca, koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo bet, koje se po mističnom jevrejskom spisu Sefer Jecirah može dovesti u vezu sa Mesecom ili Merkurom. Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa otud veza sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijacijski simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijacijsku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, dok sedi na kockastom prestolu posađenog na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim – glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja, jungovski rečeno. 

O androginu je zanimljivo pisao i Julius Evola, za kojeg diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog. Dakle, ovde se želi naglasiti da dualni položaj onog koji život nema u sebi, nego u drugom, jeste stanje koje se ne može smatrati prvobitnim. Tako bi se mogla utvrditi paralela sa biblijskim mitom, jer Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta života. Evola ukazuje da se i u bibliji govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj („muško i žensko stvori ih“ – Postanje, 2:27). Evola pominje jedno kabalističko tumačenje izdvajanja žene iz androgina, koje je stavljeno u vezu sa mitskim padom i postaje ekvivalentno isključenju ljudskog bića sa Drveta života, da ovaj „ne bi postao kao jedan od nas (Bog)“ i „ne bi živio navijeke“ (Postanje, 3:22).“ Evola, povodom mita o androginu, kaže da u svom najdubljem aspektu, eros otelovljuje napor da se prevaziđu posledice pada, da se izađe iz određenosti sveta dvojnosti, da se ponovo uspostavi prvobitno stanje, te da se prevaziđe položaj dvojnog postojanja, prelomljenog i uslovljenog „drugim“. To je, kako kaže Evola, tajna koja se krije u onome što gura muškarca prema ženi, još pre svih već spomenutih uslovljenosti koje pruža ljudska ljubav u svojim beskrajnim varijetetima vezanim za bića, koja nisu ni apsolutni muškarci ni apsolutne žene već tako reći nusprodukti jednog i drugog. Po Evoli, u seksualnoj ljubavi se prepoznaje najuniverzalniji oblik kroz koji ljudi nejasno pokušavaju da u trenutku ponište dvojnost, da egzistencijalno prevaziđu granicu između Ja i ne-Ja, između Ja i Ti, čineći od tela i seksa oruđa za ekstatično približavanje sjedinjenju.

Dakle, kao što je Eva navodno stvorena iz Adamovog tela, tako je žensko stvoreno izdvajanjem iz prvobitne savršene muževnosti ljudskog obličja koje je time, paradoksalno, izgubila tu muževnost. Izdvajanjem ženske komponente iz savršenog bića, to je biće izgubilo moć postavši muškarac. U tom smislu muškarac je suštinski nemoćan, te je kao takav podložan lunarnom tkanju sudbine i njenim zakonitostima. Samim tim, podložna je i žena, ali nije neophodno da žensko biće bude podložno, jer žena ima mogućnost da se potpuno poistoveti sa lunarnom silom. Ona ima moć da spase muškarca. Žena je sačuvala tu primordijalnu moć, ali ta moć uspavana leži u njenoj materici i gotovo se nikada ne koristi. Upravo je ta moć suštinski razlog istorijskog potčinjavanja žena od strane muškaraca koji se te moći plaše. Po svim nagoveštajima, astrološko doba Vodolije jeste vreme buđenja upravo te moći. Muška kultura je učinila sve da žene nikada u punoj meri ne raspolažu tom moći. Zato su žene često bolji čuvari represivnog društvenog poretka koji sputava njihovu suštinsku magijsku ženstvenost, jer su vaspitane da budu takve. I uglavnom nisu vaspitane od strane muškaraca nego od strane drugih žena. Čak ni matrilinearnost ne radi u korist žena. Amori de Rjenkur ističe da matrilinearno izvođenje porekla i matrilokalno boravište ne podrazumevaju nadmoć žene, već samo nadmoć ženinih muških rođaka. Pravi matrijarhat sa sociološke tačke gledišta, zapravo nikada nije postojao, niti je položaj žena ikada bio viši od položaja muškaraca, bilo da je reč o patrilinearnim ili matrilinearnim društvima i zajednicama. Ističem de Rjenkurovu ocenu da čak i muškarčevo obožavanje ženskog stvaralačkog načela kao vrhunskog kosmičkog entiteta nije značilo da je ženi ustupio neki deo svojih povlastica. Isto tako, opšte je poznato da hrišćanstvo ne bi bilo uspešno i ne bi odnelo prevagu nad konkurentskim religijama pozne antike, kao što je to recimo bio muški kult mitraizam, da nije bilo podržano od strane žena. Snaga ženske vere je utemeljila hrišćanstvo.